Nyctophobic Mix

I uz ovaj miks je moguće nesputano voziti… noću. Za razliku od prethodnog miksa koji je bio zamočen do obrva u testosteron ovaj je… ne manje muževan ali nameran da bude intimniji, nešto tiši, primeren samotnim noćnim slušanjima radije nego nesputanom orgijanju u društvu. Hip-hop, zahvaljujući svojim repetitivnim bitovima i snažnim bas linijama ima sve potrebne kvalitete da ubedljivo glumi matericu. Uskočimo onda:

 

Lucano H8R: Motherfuckin’ H8

 

Hejter Luća je na svom prvom (i za sada jedinom) albumu servirao, kako sam to onomad napisao u prikazu „agresivnu, ružnu, nihilističku viziju“ života u Beogradu i ispod njega i to su, da ne bude zabune bili komplimenti. Kad slušate ovu pesmu, ima nečeg neodoljivog u njezinoj procesiji uvreda, opscenosti i agresivnog hvalisanja. Luća je i pored svih svojh neobičnih reperskih idiosinkrazija jedan od retkih emsijeva ovdašnje scene čiji bezobrazluk ima dovoljno jako gravitaciono polje da sve pobrojane elemente drži dovoljno blizu zemlje da bi sve lepo klizalo preko bita. Pogotovo kada je bit, kao u ovom slučaju izvanredan, sveden a zavodljiv, sa Lućinim glasom spuštenim relativno nisko u matricu, tako da neobičan flow, seksualno hvalisanje i mesarsko kombinovanje srpskog i engleskog zazvuče više kao halucinacija nego kao bezobrazluk.

 

Dr. Dre: The Day The Niggaz Took Over

 

O Dreu može svašta da se kaže i, svakako, ljudi svašta i govore, ali on nije samo uspešan biznismen već i svakako jedan od najvažnijih producenata u istoriji hip-hopa. Njegov prvi album, The Chronic je bio ploča koja je definisala zvuk zapadne obale ranih devedesetih i kojim je Dre izmislio G-Funk, mekšu, svedeniju gangstersku muziku od surovog prebijanja koje je karakterisalo snimke njegovih bivših kolega sa Ruthless Records. Ja i nisam bio neki ljubitelj G-Funk produkcije, ali za The Chronic mogu da nađem samo reči hvale: kao što se da čuti i u ovoj pesmu, Dre je stvari postavio u jednu zreliju ravan ne gubeći vučnu silu klasičnog fanka, ali pazeći da bas linije i sintisajzeri slušaoca neprimetno obuhvate sa svih strana i prenesu ga na neko drugo mesto To drugo mesto je u najvećem broju slučajeva noćni Los Anđeles, natrpan čamugama sa ličnim naoružanjem i crvenim očima, koji se voze kolima i diskutuju u koji klub će da odu da prave pizdarije, ali The Day The Niggaz Took Over ima iznenađujuće naglašene afrocentrične i slobodarske elemente (nešto čega nije bilo u NWA fazi Dreovog života), govoreći o losanđeleskoj pobuni uz mešavinu rasnog ponosa i barapske svesti da je pravi trenutak za pljačku. Iako Snoop Dog na ovoj pesmi samo pomaže oko refrena, ekipa emsijeva koju čujemo (na čelu sa samim Dreom) je opaka. Sjajan primer kako je Dre smanjio buku ali izoštrio fokus i proizveo ubitačno moćnu muziku.

 

Sensational & Spectre: The Stomp

 

Posle nekoliko najava da prestaje da se bavi muzikom i nekoliko povrataka sa novim albumima (ili kompilacijama postojećih snimaka), Skiz Fernando je pre nešto više od dve godine još jednom pokazao koliko veruje u repera Sensationala i snimio čitav novi album materijala na kome repuje ovaj neobični, neuhvatljivi emsi što se godinama bori sa drogom, pićem i činjenicom da zapravo nije baš sam u glavi. Za detaljniju analizu i priču osetite se slobodni da pročitate Maaretov prikaz ploče Acid & Bass, a ja ću dodati da mi je Fernando jedan od najvažnijih likova ne samo u hip-hopu nego u muzici uopšte, da je njegova etiketa Wordsound za mene definicija underground hip-hopa, a da su njegovi albumi pod imenima Spectre ili Slotek vrhunski primeri kinematskog (mahom instrumentalnog) hip-hopa, sa prefinjenim odnosom elemenata u kompoziciji gde je manje uvek više a pomeranje jednog detaljčića može da radikalno transformiše (ili sruši) celu građevinu. Acid & Bass je moćna ploča koja pokazuje da Fernando ume da pravi muziku i onda kada se preko nje (skoro) sve vreme repuje, a The Stomp je naprosto hipnotična sa svojim ritmičkim diverzijama (zvuk marširajućih čizama preko osnovnog bekbita, recimo), zastrašujućim pičšiftovanim vokalima i odjecima koji sugerišu izgubljenost u nekakvom mračnom, podzemnom lavirintu. Savršenstvo.

 

MF Doom & Nas: Some of Us Have Angels

 

Zašto Nas i Doom nikada nisu zvanično sarađivali ostaće mi večita misterija. Mešap album iz 2003. godine – Nastradoomus na kome su Nasova repovanja sa Nastradamus nabačena preko Doomovih bitova sa Special Herbs je jedan šokantno izvanredan spoj perfektne muzike i najboljeg repovanja na planeti. Some of us Have Angels je eklatantan primer jednostavnog, svedenog bita nošenog prostom ali efektnom temom na violini preko koga Nas baca stihove koji su prodorniji od skoro svega drugog u hip-hopu. Ovo je život u getu i hip-hop fantazija posmatrana očima dvadesetšestogodišnjaka koji kao da je proživeo barem tri-četiri života, zreo, ciničan tekst što kulminira iskrenom verom (u boga) i ljubavlju prema životu i porodici. Evo, sav sam se naježio. Doomovi bitovi su, za moj ukus, tri klase iznad originalne produkcije a ova pesma bi trebalo da ide u školsku lektiru.

 

DJ Muggs vs. GZA: Illusory Protection

 

Iako su sa različitih strana kontinenta, Muggs i GZA su se besprekorno uklopili na ovoj kolaboraciji iz 2005. godine. Najbolji GZA-ini albumi su uvek i bili konstruisani oko jednostavnih, izuzetno svedenih bitova pa je i Muggsova produkcija u ovoj pesmi sklopljena od tek dva-tri lupa i potopljena u psihodelične efekte rezultirala izvrsnom podlogom za Geniusovo repovanje koje se kreće od raspoloženog betlovanja pa do osude „materijalističkih“ repera i priče o duhovnim vrednostima, sve provučeno kroz šahovske i mačevalačke metafore. Kako to samo lako izgleda kada ga oni rade…

 

Mos Def: Twilite Speedball

 

Ovo je bio album koji mi je vratio veru da Mos Def neće večito ostati (prosečan) glumac već da se okreće onome što najbolje radi: sjajnom repovanju, inteligentnim, inspirativnim rimama. Twilite Speedball je silazak u noćni Bruklin koji je zaronjen duboko u okean narkotika svih vrsta. Mos Def je opušten i neće vam se unositi u lice vrišteći da sebe ubijate – svako je na kraju krajeva gospodar svoje sudbine (i tu ni Obama na čelu države ne čini nikakvu razliku, dodaje se uzgred) – a Mos kaže da je čuo kako je život igra ali da je on tu da bi pobedio. Bit, za to vreme odskače unaokolo i vozi se na rifovima izvučenim na trombonu! Nije to dekadencija nego podsećanje da je za fank dovoljno da pronađete onaj jedan molekul muzike koji ponavljanjem gradi čitav univerzum zvuka.

 

Lucano H8R featuring Mikri Maus i Seven: Bulletproof

 

Beogradski uličarski gangsteraj odrađen sa stilom i ponovo preko matrice koja vinjete o nasilju i drogiranju (uz dašak političke kritike) smešta negde između halucinacije i poluupamćenog sna. Naravno, sempl policajca na kraju pesme je urnebesan i čovek ne može da oseti i malo krivice što se smeje ispovesti nekoga ko je u vršenju svoje (nezahvalne) dužnosti zamalo izgubio život. Ali to je samo jedan od delića paradoksalne srpske freske u kojoj svi živimo…

 

Dr. Dre: A Nigga Witta Gun

 

Normalno bi bilo da pesmu u kojoj muškarac nekoliko minuta objašnjava koliko je opasan, jak i nezaustavljiv jer nosi vatreno oružje – pa još sve izmešano sa seksualnom simbolikom – osudimo na najfeminističniji, najpolitičkikorektniji način koji možemo da dosegnemo. Ali kad je u pitanju tako dobra pesma!! Dre repuje prilično starinski (u ostalim pesmama na ovom albumu Snoopovo mekano repovanje mnogo bolje pristaje novoj formi muzike) ali ovo je pesma koja ima šmeka na tone, koja je fanki bez potrebe da ikome išta objašnjava.

 

MF Doom & Danger Mouse: Sofa King

 

Danger Mouse je još bio svež od mešap albuma gde je izmešao Beatles i Jay Z-ja, ali ko je očekivao da će spoj njegovih bitova, semplova iz Adult Swim crtanih filmova i Doomovih rima, pa još sve objavljeno za Epitaph (dakle, pank etiketu iz Kalifornije) biti ovako moćna smeša? Album je postigao popriličan uspeh i rekao bih mnogo učinio za karijere oba autora, ali ne bez razloga: Danger Mouse se ovim preporučio za televizijski podobnu a opet inteligentnu produkciju (koju će dobro unovčiti sa Gnarls Barkley, Gorillaz i Beckom) dok je Doom uspeo da svoj patentirani brend nadrealističkih, u infantilnom ukorenjenih ali zrelih i višeznačnih stihova provuče sa stilom i bez ozbiljnijih kompromisa. Sofa King je naprosto neodoljiva pesma.

 

Scotty Hard: Modus Operandi  456

 

Scott Harding je pre svog debi albuma na Wordsoundu – etiketi Skiza Fernanda – sarađivao sa Wu-Tang Clan a kasnije je producirao fankizirane avangardne džezere poput Sex Mob i Medeski, Martin & Wood, no Return of Kill Dog E ostaje kao spomenik Wordsoundovoj eklektičnosti. Album se kreće od „čistog“ uličnog hip-hopa, preko interesantnih eksperimenata sa živim instrumentima (harmonikom, među njima!!) do halucinantnih epizoda kao što je ova koja ga otvara. Modus Operandi 456 je istovremeno izuzetno nasilna ali i zbunjujuća, sa monstruoznim ritmom i pretećim sintisajzerima, ali i emsijem od koga vam se testisi skupe i povuku u bezbednost utrobe. Thought you waz a playa? Now you ain’t got a prayer.

 

Necro: WNYU 89.1 X-mas Freestyle 12 23 1999

 

Kada je pre nekih osam godina Sole iz Anticona nastupao u Beogradu, Doktor M. i ja smo pre nastupa pričali sa njegovom ženom koja je prodavala merćandajs. Otkrila nam je da je originalno iz Njujorka i da je jedini hip-hop koga je čula pre Solea bio – Necro. Kontrast između socijalno osvešćenog, bradatog hipika nastanjenog u Kaliforniji i bruklinskog sociopate naravno ne može biti veći i do danas se pitam šta ju je nagnalo da se preseli na drugu obalu i uda za osećajnog repera i poetu. Je li to bilo mračnjaštvo i preteća persona Rona Braunsteina?

 

Necro je na svom prvom albumu zvučao kao Eminem koji je ispušio pola kile kreka, cele noći gledao horor filmove na kablovskoj, istovremeno surfujući po još mladom Internetu u potrazi za sodomističkim MPEGovima, nakon čega se onesvestio i ima košmare. No, to su sve komplimenti, da ne bude zabune, kako na tvrdu, minimalnu produkciju, tako i na njegovo agresivno, besno repovanje. Ova pesma, koja se nalazi na tom prvom albumu je zapravo božićni fristajl sa radija, bačen preko njegove matrice i karakteristično je urnebesna. Mislim, „Jesus ain’t nothing but a corpse to me!“, pa ima li jačeg prvog stiha u istoriji božićnih pesama? Naravno, ostatak pesme je procesija objašnjenja kako će Necro da ubije Deda mraza i pojede Rudolfa Crvenonosog, ali ne treba ni izgubiti iz vida da su on i brat mu Ill Bill ipak Jevreji i da se njihovo udaranje po hrišćanstvu može gledati i iz te perspektive. Kako god – ovo je pesma koju vredi vrteti na badnje veče koje god da ste konfesije.

 

Spectre featuring Sensational: Pillars of Smoke

 

Kada čujete ovu kolaboraciju između Fernanda i Sensationala shvatićete zašto termin „illbient“ tamo u devedesetima zapravo nije zvučao užasno pretenciozno i napregnuto, već da je imao puno smisla i potencijala. Fernando je ovde u top formi valjajući sporu, rasplinutu muziku koja ipak, zahvaljujući basu i bubnjevima nikada ne gubi fokus. Sensational pluta u i izvan miksa i cela građevina je jedna perfektna reprezentacija izmenjenog stanja svesti i bezbrojnih potencijala koje otvaranje uma i duha ima za savremenog čoveka.

 

Blind Business featuring Ajs Nigrutin: Kapela

 

Blind Business poznati i kao Ćorava posla su bili još jedan mladi, drčni hip-hop kombo iz beogradskih prigradskih naselja što je orbitirao oko 43-23 transverzale. Nisam siguran da danas uopšte postoje ili da su njihovi članovi individualno aktivni ali tamo negde pred kraj prve decenije milenijuma, beše to infuzija energije, drskosti, besa i neusmerenog haosa potrebna sceni. Ova pesma je svakako dobar primer kako je mladost u postmiloševićevskoj Srbiji i dalje jedan opak izazov ispunjen nacionalnim i socjalnim poniženjima. Blind Business svoje seksualne i druge frustracije kanališu kroz opscene nekrofilske fantazije koje, ako imate dovoljno jak stomak, imaju određenog duha i nisu samo materijal za sociološka istraživanja. Mentol Men, jedan od najkarakterističnijih glasova domaće scene ovom pesmom se preporučuje za blistavu karijeru za koju se još nadamo da će doći.

 

DJ Krush featuring Rino: Shin-Sekai

 

Početkom milenijuma radio sam u prodavnici sportske i kežual odeće i kada smo kolega Dežan i ja bili umorni od vrtenja kaseta sa metal i hip-hop favoritima, slušali smo još uvek nov i nepredvidiv SKC radio. Na njihovim MP3 listama je bilo mnogo lepote, interesantnog i progresivnog hip-hopa između ostalog, pa je tako i album DJ Krusha Milight bio u hevi rotaciji. Ne bez razloga, čuće se. Krush mislim nikada, ni pre ni posle ovog albuma nije bio tako savršeno sveden, pesme pointilistčki sklopljene oko skeletalnih ritmova iznad kojih Krushovi gramofoni – kao u ovom slučaju sipaju sitne kapi melodije. Ni danas nemam pojma o čemu Rino repuje, ali ima li to veze?

 

Falling Down featuring 9th Prince: Originators

 

Falling Down neobično voli da svoje tvrde fank bubnjeve kombinuje sa sentimentalnijim, melodičnijim elementima matrice. Ovde su to violine i klavir preko kojih 9th Prince bljuje vatru i sumporna isparenja. Neobična ali funkcionalna kombinacija diskretne a efektne matrice i razjarenog repovanja koje se obavezno poziva na Šaolin.

 

Jedi Mind Tricks: Blood In Blood Out

 

Ali ovaj album!!!!!!!!!! Jus Allah je ovde pauzirao pa je Vinnie Paz imao duplo više prostora da na sve strane sipa svoju smešu teorija zavere, fetišizma nasilja, muslimanskog misticizma i hevi metala, što je rezultiralo nekim od najagresivnijih stihova stavljenih na ploču u istoriji hip-hopa. Uvek sam mislio da je naziv albuma – Visions of Gandhi – trebalo da bude ironično intoniran s obzirom na apsolutno horor opredeljenje većine tekstova, no Paz je još tada tvrdio da je mrtav ozbiljan u svojim pozivima na mir u svetu i nenasilje. Veći budžet i bolja oprema koju je DJ Stoup imao za snimanje dali su nam interesantne matrice sklopljene od skupljih semplova, neretko sa latino poreklom, pa je kombinacija muzike koja je povremeno asocirala na Enriquea Iglesiasa i promukog Pazovog repovanja o ubadanju noževima i ubijanju Isusa Hrista bila naprosto šokantno shizofrenična.

 

Ali radilo je to, kao i uvek. Jedi Mind Tricks su sjajan reprezent tvrdog, podzemnog hip-hopa čija muzika uvek nosi slušaoca a tekstovi su beskompromisni čak i kada ih ne možete drugačije shvatiti nego kao parodiju. Mislim, u ovoj pesmi Paz (zamišljenog?) suparnika napada sledećim rečima:

 

You just a heathen, and you lie like the church do

I can’t believe that Allah hasn’t cursed you

You too commercial, you still a disgrace

You like to sit around with women watching Will & Grace

 

Ahahahaha, ali Will & Grace!!!!!!!!!! Opasan je Vinnie.

 

DJ Krush Featuring Finsta Bundy: Supanova

 

Još jedna pesma sa Milight i još jedan biser. Finsta Bundy su i dalje aktivan bend (i održavaju sranje realnim kritikujući one koji govore da treba da se održava realnim) mada moram da priznam da osim ove saradnje nisam čuo ni jednu njihovu pesmu, ali… Supanova je naprosto savršen komad muzike. Ulična filozofija, paranoja, osećaj bespomoćnosti ali i nada, vera u sebe. Sve preko jednostavne, gotovo nečujne klavirske teme. Savršeno. Voistinu

 

Prti Bee Gee: W.C Playaz

 

U redakciji Popboksa svojevremeno se dalo čuti kako je ovo najbolji tekst ikada napisan u domaćem hip-hopu, i iako se prevashodno mislilo na Mikrijev ekspoze o avanturama u Marinkovoj Bari, Mos-krijeva strofa koja pesmu otvara je barem jednako upečatljiva. U vreme kada je album na kome je pesma objavljena zvanično izašao, bilo je to već posthumno, memorijalno izdanje za Mosa a njegova impersonacija razvaljenog džankija na početku je opominjuća barem koliko je duhovit docniji stih „Kad na šemi teškoj cepnem malo lake, ja umesto gije forsiram nunčake“. Eufrat je perfektan u svojoj dizelaškoj ulozi, ali pesmu sa pravom svi pamte po Mikrijevoj strofi koja se završava pregledom nekih od najvoljenijih fanki dens hitova devedesetih, sve preko jako neobičnog ritma. Prti Bee Gee su bolje i od samog Juicea uhvatili osećaj fasciniranosti ludilom u kome smo živeli devedesetih i da je sreće i pameti,danas bi se pisale disertacije koje bi analizirale ovu pesmu i njeno odražavanje srpske realnosti trećeg milenijuma.

 

MF Doom & Nas: Life We Chose

 

Još jedan mešap sa istog albuma, Life We Chose je ponovo savršenstvo u pokretu, dostojanstvena džez tema preko čijeg klavira i saksofona Nasov otrežnjujući lirički baraž ledi srca i izaziva intelekt na dvoboj. Naprosto je nemoguće ostati ravnodušan na pesmu u kojoj je svaki stih komad proživljenog uličnog iskustva bez romantizovanja, bez senzacionalizma, hladan i precizan, ubedljiv i zastrašujući.  Nas nije došao da nam prodaje muda za bubrege i fejkerske gengsta fantazije. Kada opisuje kidnapovanje dece i traženje otkupa vi znate da priča o nečemu iz života. Ovo je to „realno“ o kome svi reperi pričaju a malo ga je i (pr)oživelo (u) svojim pesmama.

 

DJ Krush featuring Tragedy: Real

 

I treća pesma sa Milight… i još jedna doza otrežnjujuće realnosti. Ili barem ubedljivog pripovedanja u kome Tragedy Khadafi priča o smrti svog prijatelja (koga naziva sinom ali slutimo da je u pitanju samo nekakva fivepercenterska smicalica) i tome kako će se vratiti kroz vreme da ga spase. Prave kmice rade prave stvari, veli on pominjući keš i dijamantsko prstenje. Neobičan je to spoj pretenzija na duhovnost i prefinjenu emociju izmešan sa surovim materijalizmom ali to su valjda ta realnost i paradoksi njujorškog geta… Mislim, nisam nikad bio u Njujorku… Tragedy je pre pet godina i pao za neku gudru i odradio tri dine na mardelju tako da… čekamo pravi novi album. Krush kao i obično minimalan i perfektan na bitu i gramofonu.

 

Sajsi MC: Daleko je Dizni

 

Prvi sam solo album beogradske reperke svojevremeno baš nahvalio na Popboksu, ali držim da je lepo izdržao i test vremena. Sajsi MC je ovde, mnenja sam, realizovala dobar deo potencijala koji se čuo ali nije bio najidealnije kanalisan na albumu benda Sajsi, kombinujući ubedljivo ulično iskustvo sa primetno intelektualiziranim analizama tih svojih iskustava a da stvar ne zazvuči ni pretenciozno intelektualno ni pretenciozno uličarski. Naslovna pesma je posebno potentna, sjajno uobličena meditacija o promiskuitetu i (seksualnom) identitetu koja iako pesimistična i zapravo klaustrofobično intonirana uspeva da ne bude tek nekakva moralizirajuća kritika klinki koje se danas, jelte, satiru od kurca već proživljena, ožiljcima ukrašena erotska avantura nakon koje i izvođač(ica) i slušalac deluju zrelije.

 

Company Flow: Definitive

 

Funcrusher plus je meni jedna od najomiljenijih hip-hop ploča svih vremena i manifest underground krila ove muzike koji ni petnaest godina kasnije nije izgubio svoju relevantnost. Definitive je jedan od najbolje realizovanih primera Company Flow formule, ultraminimalna matrica koja istovremeno ima sasvim neproporcionalno veliku snagu (El-P u tekstu pominje niskobudžetne specijalne efekte iz serije Dr. Who i mada je ovo zamišljeno kao dis, reklo bi se da dobro opisuje i njegove bitove) i emsi koji razložno, razgovetno ali nezaustavljivo demolira ideju da je za „realnost“ ili „uspeh“ potreban skup producent, veliki izdavač ili neka nakićena životna priča (njegova biografska crtica u ovoj pesmi: Pops wasn’t into rhymes so I’m a second hand bastard) već samo posvećenost, posvećenost i posvećenost. Pesma, parodirajući kritike da Company Flow pišu previše teksta a imaju premalo pamtljivih ponavljanja nema čak ni refren (umesto toga Big Juss smrknuto ponavlja „Ovo je refren“) a El-P se repujući bori sa zamišljenim protivnicima, ali i razložno izlaže svoju indie filozofiju:

 

Never again I let a record label trap me

Try to clap me, with paperwork that leaves me empty

Gas me to diss me, I swear to God you’d have to kill me

(…)

Hell, I put my shit out even if I have to sell

Like a bucket of herbs before a pressing, oppressing

But somewhat excessive, sexually suggestive

I can suck a cookie out of pussy, no question

Back off, deadly like cigarettes and black coffee

Long as I got lungs and a knot you can’t stop me

 

Eric B. & Rakim: Let The Rhythm Hit ‘Em

 

I za kraj… naslovna pesma sa trećeg albuma Erica B.-ja i Rakima Allaha, uništiteljska tema za žurke i poduku deci kako se prave muzika i tekstovi koje je u vrtlogu strasti i emocije gotovo nemoguće razlikovati i odvojiti jedno od drugog. Rakim ovde ponovo sipa slike i metafore vezane za oružje i pucnjavu a da to ne zvuči mačoidno i neukusno, dok Eric B. gradi jedan od najtvrđih, najzategnutijih bitova sklopljen od udaračkih bubnjeva, grlenog vokalnog sempla, wah-wah savijanja gitare i odjekujućeg fender rhodes sintisajzera, te šumova koji asociraju na disanje. U snu. Nije čudo što će bit ove pesme par godina kasnije Justin Broadrick semplovati u pesmi Pure grupe Godflesh. Napetost, pretnja, dostojanstvena snaga i onostranost ove muzike inspirišu i dve decenije kasnije.

 

Miks slobodno skinite sa sledećih linkova:

 

https://rapidshare.com/files/3950362203/DJ_Meho_-_Nyctophobic_Mix.mp3

 

ili

 

http://ifile.it/5ue7b3z

 

 

Drive-by miks

 

Evo i drugog miksa od dva koje sam sastavio za vozačke potrebe Pavla Zelića pre nekoliko godina. Posle gitarskog miksa, na red je došao i hip-hop miks i, u svetlu užasne statistike saobraćajnih nesreća koje poslednjih meseci haraju Srbijom pozivamo vas da dok ga slušate u kolima, brzinu smanjite na najnižu prihvatljivu vrednost.

 

Techno Animal featuring Rubberoom: Cruise Mode 101

 

Ako ćete već da divljački vozite uz agresivnu muziku onda ima smisla da započnete uz pesmu koja, makar tangencijalno pravi reference na vožnju. Naravno, od Kevina Martina i Justina Broadricka ne očekujemo seksi televizijske bitove napravljene za spot u kome se dvojica bledolikih unaokolo vozikaju svojim skupim kabriom dok im se etnički mešovite kučke u bikinijima bacaju na haubu i prepone, pa je Cruise Mode 101 za Techno Animal uobičajeno teško prebijanje, sa sve sirenama, neartikulisanim vriscima fidbeka, monstruozno urlajućom bas linijom i gravidnim bubnjevima. Čikaški emsijevi iz Rubberom moraju dobro da se oznoje kako bi se uopšte čuli preko ovakve matrice i sve poprima razmere jednog ozbiljnog sukoba, kako i dolikuje kada krem britanske ulične avangarde snima album sa kremom američkog andergraund repa.

 

Wu-Tang Clan: Uzi (Pinky Ring)

 

Iste godine, dakle 2001. su Wu-Tang izdali svoj četvrti pravi album i pokazali kako se lako vraćaju u borilačku formu posle meditativnog Forever i malo omekšalog The W. Album Iron Flag je podsetio da imamo posla sa reprezentacijom najboljih njujorških emsijeva, a RZA je servirao prosto raskalašan meni bitova koji su pomerali i mozak i dupe za iste pare. Uzi je jedna od najnabadačkijih pesama sa ploče, nošena savršenim bleksplojtejšn semplovima J.J. Johnsonove Parade Strut (iz filma Willie Dynamite) preko kojih familija sipa apsurdno ubedljiva hvalisanja o repovanju, prangijanju i prodaji narkotika te generalne skice iz njujorškog uličnog života. Kakve veze to ima sa ličnim automatskim naoružanjem i prstenjem na malom prstu? Ako to morate da pitate, niste dovoljno dobro slušali.

 

Antipop Consortium: Ping-pong

 

Njujork je, naravno dovoljno veliki grad da u dahu možemo od dionizijskog orgijanja sa Staten Islanda da stignemo do introspektivnog repa iz centra. Antipop Consortium su uvek bili koncept koji na papiru deluje nemoguće: tri moderna crna pesnika koji repuju preko bitova bližih britanskoj IDM sceni nego njujorškom fanku. Intelektualno ambiciozna, njihova je  muzika, začudo uspevala da zaživi jednim ubedljivim gruvom i da se otrgne zloduhu zagledanosti u sopstveni pupak. Drugi album, Arrhythima je bio pogotovo ambiciozan, sa producentom Earlom Blaizeom koji je na njemu napravio razne smele eksperimente (između ostalog sakrivajući svoju mejl adresu i poziv u pomoć u jednu od pesama. Kada sam mu pisao da proverim je li mu dobro rekao je da ga drže u kutiji i povremeno mu daju malo hrane). Ping-pong je savršeno minimalistička pesma sa bitovima nedužno sklopljenim od stonoteniskih semplova i detinjih sinti melodija, a stihovi i njihova isporuka su hladniji od viskija sa ledom i barem jednako ljuti. Kao i Wu-Tang u prethodnoj pesmi, i APC najavljuju povratak u refrenu, ali mene je ovde uvek najviše ložio tok svesti kojim M Sayyid stiže od Spajdermen fantaziranja, preko Ru Paul na LA Stripu, do močvare u kojoj ga nikada neće naći ni pomoću dresiranih aligatora. Ludnica!!!

 

Killarmy: Street Monopoly

 

Killarmy su bili možda i najbolji projekat iz satelitske Wu-Tang porodice, oštri, tvrdi, opsednuti teorijama zavere, nasiljem, terorizmom i Five Percent misticizmom. Njihov treći album sa koga je ova pesma izašao je (BAŠ!) jedanaestog Septembra 2001. godine a Street Monopoly je jedna od retkih njihovih pesama koje nije producirao 4th Disciple. Producent Falling Down će kasnije zabosti nekoliko gaža za glavne Wu-Tang članove ali mislim da nikada nije napravio savršeniji bit od ovoga. U Street Monopoly nema ničeg suvišnog, ritam mašina kida, lupovi su kratki, jasni i poletni, vokalni sempl je apsurdno zabavan, a žičani instrument koji se čuje daje tvrdo skuvanom fanku element baroka. Kao James Brown iz pakla, Alaha mu!!! Doduše, uz ovako gladne i besne emsijeve i lošiji bit bi možda prošao. Mislim, 9th Prince razbija prvu strofu počinjući sa pretnjama da će da muči telefon, da će da ga mrtvog zakopa ispod šest stopa zemlje, a završava svađom sa svakim crncem na koncertu koji ne kapira njegovo sranje:

 

Enter the stage with a grenade, and a machete

Stab you like Bloody Mary – I do this for convicts

Takin niggas commisary

Niggas ain’t feelin me, I ain’t feelin you either

You ain’t my brother, FUCK IT!

Let’s grab the nines and try to murder each other

MOTHERFUCKER!!

 

Mislim, tako pričaju pravi muškarci. Da ne pominjem da se dalje u tekstu pominju „oštrice žileta zaraženih AIDSom.“ Ugh.

 

Gravediggaz: Two Cups of Blood

 

Prvi album ovog projekta bio je sumanuta kombinacija njujorškog uličarenja, kung fua i uprljanog  gotskog horora. Ovo nikako nije trebalo da profunkcioniše, ali Prince Paul i RZA su definitivno bili na vrhuncima svojih bitmejkerskih sposobnosti a emsijevi očigledno dovoljno nadahnuti bizarnim tematskim dijapazonom da isporuče upečatljivu poeziju toka (ne)svesti. Two Cups of Blood je minijatura u kojoj se reference na jeftine horor filmove sapliću preko battle prozivke a matrica uništava agresivnom tenzijom. Ovako se to radi. Ili se barem radilo.

 

Public Enemy: Hazy Shade of Criminal

 

Holi šit, gde početi? HSOC je jedna od šest novih pesama na albumu inače sklopljenom od remiksa starih Public Enemy pesama i njome se po ko zna koji put potvrđuje Chuck D.-jeva opsednutost belom pop-kulturom. Mislim, ne znam da li je za to bio kriv Rick Rubin koji ga je indoktrinirao, ali jedno je povremeno u intervjuima govoriti da Bruce Springsteen dobar lik a drugo u naslovu pesme koja govori o tome kako crnci svojom krvlju dekorišu ćelije pritvora dok pravi kriminalci sede pored privatnih bazena referirati na pesmu Paula Simona, za ime Alaha!!! No, Chuck D. svoj politički stav ovde iznosi sa karakterističnom uverljivošću spajajući tačke između biznisa, politike i rasne eksploatacije, ne zaboravljajući nikada ni na humor i bećarske dosetke. Ova pesma u ovaj miks ulazi prevashodno zbog bita koji je jedan od najmonstruoznijih u istoriji Bomb Squad, sa militantnim bubnjevima i nervoznim semplovima pobuna, nasilja, Ultramagnetic MC’s  i Jamesa Browna, dok bas linija koja mrvi sve ispred sebe dobija genijalnog pratioca u vokalnom semplu iz Star Warsa što sve vreme elegantno fonološki venčava beli eskapizam i crnu revoluciju: Rebel Base/ Rebel Bass. Genijalno.

 

NWA: Fuck Tha Police

 

Teško je ovde sad nešto pametovati kada se radi o jednoj od najložačkijih pesama ikada napravljenih. Za razliku od razigranog, politički ambicioznog repa Public Enemy, braća sa zapadne obale su svoj protestni song ne samo naslovila bojnim pokličom erotskog mirisa, nego je i u pitanju pravi koloplet duhovitih i beskrajno bezobraznih pogleda na odnos crne manjine prema snagama zakona i reda. Za početak, strofe su uokvirene mini skečevima koji se baziraju na duhovitoj premisi da politički i socijalno marginalizovani imaju priliku da sude sili organizovane društvene represije (The jury has found you guilty of bein a redneck, whitebread, chickenshit muthafucka./ Wait, that’s a lie. That’s a goddamn lie. I want justice! I want justice! Fuck you, you black muthafuckaaaaaaaaaa!!!), a zatim, emsijevi koji se izređaju daju progresivno sve kurčevitije „iskaze“. Ice Cube se još pomalo i bavi opisivanjem represije – naravno na beskrajno duhovit način, sa ukazivanjem na to da ga policajci obavezno hvataju za mošnice prilikom pretresa, ali on ne zna jesu li pederi ili šta im je – mada hita da objasni kako je on mlada kmica na ratnome putu i da će iza sebe ostaviti krvavu kupku. Ren je već sav u objašnjenjima kako njemu suzavac ne može ništa, kako su mu pendreci smešni i kako će da jebe kevu kome hoće i kako hoće. Stvari kulminiraju sa najmanjim i najprgavijim iz ekipe. Eazy E je sama suština ulične drskosti kada objašnjava da mu je dosta drkanja i ni ne pokušava da se predstavi kao nedužna žrtva političkog ugnjetavanja. Njegov je stav da je on šmeker i ima pravo da radi šta hoće a panduri nek jedu gomna (They put up my picture with silence/ Cuz my identity by itself causes violence/ The E with the criminal behavior/ Yeah, I’m a gansta, but still I got flavor).

 

Na sve ovo, fank koga su ispekli Dre i Yella je nikad tvrđi i nikada moćniji: ubistveni bubnjevi, moćan bas, šmekerske gitare, sve odmereno da bude mesta i za skrečovane refrene i za slike iz sudnice. Fuck tha Police je pravo malo remek-delo pop muzike koje je ostavilo dubokog traga u istoriji i koga takoreći niko – pa ni Ice T sa svojim Cop Killerom – nije kasnije dostigao. Nema bolje pesme da je u kolima imate na gotovs u situacijama kada znate da vas je policija zaustavila bez pravog razloga.

 

Prti Bee Gee: Original Gangster

 

Čime se uopšte nadovezati na protogangsteraj iz protoKalifornije? Pa, jasno, srpskim gengsta repom sa Medaka. Prti Bee Gee ovom pesmom naprosto ruše sve pred sobom. Mikrijeva uvodna referenca na Supermena potvrđuje kako su i najgrđi gangsteri među reperima teški gikovi, da bi se zatim glavačke zaleteo u surovu uličnu pretnju primerenu balkanskom shvatanju prioriteta (to jest, da je sestra, kako nas i narodna muzika uči najveća svetinja koju po svaku cenu valja čuvati (od snošaja)). Matrica je kao nekakva pank verzija složenih funk concrete simfonija klasičnog Bomb Squad, neverovatne jednostavnosti i ogromne vučne sile, a bend demonstrira kako je impresivno efikasan u pričanju uličnih tragikomedija razbijenih na zamrznute polaroid-isečke života koji proleće pred očima nabijen apsurdom i strahom. Eufrat tako u nekoliko sekundi od gangsterskog harambaše kome kuršumi i sečiva ništa ne mogu jer je bolje naoružan i ima veći kurac postaje heroinski prosjak kome diler drškom od pištolja razbija glavu dok ostala dvojica članova benda postiđeno gledaju u stranu. Naravno, finale je rezervisano za pokojnog Mos-krija koji vodi slušaoca neverovatnom brzinom između slika smrti i frustrirajućeg seksa (jegulja se bori za život u mulju/ i šta vredi vazelin ako ne daš bulju), postiđujućeg narkomanskog kriziranja i konzumiranja heroina po skrovištima, ali i narkomanskog hvalisanja i igranja šuge sa policijom, da bi se završilo nihilističkom konstatacijom da je „bez narkotika dosadna erotika“. Njihov patentirani stil samrtne euforije ovoj pesmi daje poseban vozački momenat.

 

Eric B. & Rakim: Lyrics of Fury

 

A sada četiri minuta čiste dominacije od strane para ljudi čija je tehnička (ali i duhovna) superiornost  nad ostatkom hip-hop populacije (svih vremena) uglavnom univerzalno prepoznata. U pretprošloj pesmi u ovom miksu Funky Drummer brejk Clydea Stubblefielda se pojavljivao samo kao interludij između Yellovih bitova na ritam mašini, međutim Eric B. ga ovde postavlja u centar pesme i preko poludelih bubnjeva sipa žestoke gitare. Mast i para prskaju na sve strane. Iznad ovog uzavrelog fanka Rakim Allah lebdi kao da je lakši od vazduha i objašnjava šta će sve da uradi konkurenciji. Za razliku od većine emsijeva u ovom miksu (a i vreme kada je napravljena ova pesma bilo je nešto nevinije), Rakim slike fizičkog nasilja i oduzimanja života očiglednije predstavlja kao metafore ne dopuštajući da opis njegove liričke veštine i jednog trenutka pređe u prosto siledžijstvo. Perfekcija.

 

Timbe, Ajs Nigrutin, Sky Wikluh, Juice, Seven, Hejter Luća: A pig is a cop

 

Pojma nemam kako se ova pesma stvarno zove, jer video sam je napisanu na sto načina, tek ovo je jedan od najpotentnijih radova proširene beogradske 43-23 ekipe iz vremena pre nego što su snimili albume i postali reality TV zvezde. U osnovi, ovo je Fuck tha Police na srpski način sa liričkim dijapazonom od prepričavanja stvarnih noćnih susreta sa organima državne represije (Timbe koji govori o crtanju grafita i Ajzak koji govori, naravno, o jelu) (uzgred, da li je i drugima smešno kada stanovnik Koteža proziva druge da su došli sa sela?), preko optužbi policije za korupciju i dvostruke standarde (Ajzak i Sky Wikluh), pa do fantazija o osveti (Seven sa mini akcionim filmom iz osamdesetih) i prostačkog balkanskog jebanja keve (Hejter Luća koji ovde zvuči razbijenije nego inače i stiče se utisak da nije ni čuo matricu dok je repovao). Spor tempo i napetost postignuta minimalnom matricom pomažu da pesma dobije jednu opipljivu energiju frustracije i bunta i verovatno je samo nemogućnost da se ovi ljudi kasnije svi okupe na jednom mestu (nakon što su ipak postali javne ličnosti) zaslužna što ova pesma nije postala himna kakva je zaslužila da bude. Juice ipak odnosi šnjur prosto bravuroznom strofom koja kreće od hvalisanja sopstvenim ranim počecima konzumiranja kanabisa (na početku osmog razreda osnovne škole, dakle) i neobjašnjivim prolaskom kroz halucinantne akcione scene Apokalipse Danas stiže do iskrenog gađenja na policiju, a da reper ne izgubi korak ni dah baš ni na jednom mestu.

 

Jay Z/ DJ Danger Mouse: What More Can I say

 

Ne volim Jiggu, ali ovu pesmu sam morao da uključim jer me je od prvog trenutka kada sam je čuo fasciniralo kako je Danger Mouse ispod akapela verzije Džejzijevog hvalisavog hita sa Black Albuma podvukao matricu sastavljenu od delova Beatles pesme While My Guitar Gently Weeps sa White Albuma. Ceo album ovakvih butleg mešapova, nazvan The Grey Album bio je prvi veliki mashup projekat koga je industrija pokušala da zaustavi (iako su i Paul McCartney i Jay Z dali svoj blagoslov) da bi u odbranu ustao dobar deo Interneta. Hip-hop u svojoj najlepšoj transmutacijskoj suštini.

 

Wu-Tang Clan: Wu-Tang Clan Ain’t Nuthin ta Fuck Wit

 

Ovde nema bogznašta da se objašnjava. Pesma koja je na najbolji način označila kraj dominacije G-Funka u američkom hip-hopu i muzici (ponovo?) donela mistiku, fantastiku i dah snolikosti. Bit koji RZA isporučuje suv je do koske a kung-fu semplovi zvuče kao nekakav arkani ritual samo za posvećene. Refren je, naravno jedna od najvažnijih parola u hip-hopu ikada a ceo poslednji deo pesme je shoutout porodici koja se, videlo se to u godinama koje su dolazile, nalazi u celom svetu. Kada je RZA nastupao u beogradskom SKC-u 2003. godine, ovo je bila pesma kojom je počeo. Njegov izlazak na binu, pogled u publiku i režanje sintagme „Tiger Style“ u mikrofon bili su dovoljni da do tada relativno nezanimljivo veče odmah preokrenu u potpunu ludnicu.

 

Mos-kri, Eufrat, Sky Wikluh: Rajski grad

 

Da se Prti Bee Gee i Bad Copy ekipe nisu posvađale nakon skandala sa preljubom, možda bismo danas imali i još jedan klasičan album domaćeg hip-hopa snimljen u vreme kada su ove dve grupe bile ubedljivo najjače pojave na ovdašnjoj sceni. Ovako, ostaje nam pregršt empetrojki i JuTjub klipova nad kojima možemo da slinimo. Rajski grad je autoritativna fank kidačina (ironično) bazirana na Axlovom Paradise Cityju, pokretana Eufratovom minimalnom, hipnotičkom matricom i uobičajeno smelim rimama o drogiranju i nasilju. Sky Wikluh zvuči kao da se neviđeno zabavlja, posle mračnog Mos-krija i razgoropađenog Eufrata.

 

Ice Cube: When Will They Shoot

 

Jedino što može da bude jače od srpske fantazije o Rajskom gradu je veličanstveno paranoična pesma stanovnika tog istog grada, nepoćudnog Ice Cubea. Možda i najbolja njegova pesma, When Will They Shoot je neverovatno zapaljiv miks poletnog fanka i najtežih bitova na svetu. DJ Pooh i Bob Cat u matricu ubacuju sve od Boba Jamesa pa do Queen (naravno, We Will Rock You), dok Ice Cube album otvara epskim ekspozeom o sopstvenom osećaju ugroženosti uprkos ili baš zbog veličine koju je dostigao. Ima ovde mesta za uzvraćanje na optužbe za antisemitizam (koje se svode na sarkazam, naravno), podsećanje da je sa Farrakhanom išao na večeru, da mu je crna žena menadžer a ne u njegovoj kuhinji, bacanje koske Chucku D.-ju, optužbe kapitalista da crna geta čiste uvođenjem kreka na tržište narkotika, ali Cube je najluđi kada ide najdalje u svojim drskostima. Nakon što je uporedio sebe sa Malcolmom X-om i JFK-om, Cube će uzgredno primetiti da je divan dan za genocid.  „Šta je to?“ pita drugi glas, na šta reper odgovara da je to dan kada sve kmice ima da umru. Baš ova nedorečenost, balansiranje značenja između osude istorijskog tretmana crne zajednice u Americi i hipertrofirane pretnje drugim emsijevima ili naprosto drugim crncima čini Cubeovo stvaralaštvo tako moćnim i zabavnim već tolike decenije.

 

Mos-kri, Ajs Nigrutin, Sky Wikluh, Mikri Maus: Izvinite

 

Iz ove pesme sam izbacio poslednje dve strofe jer u njima Vikler i Ajzak padaju ispod visokog nivoa koji zahtevam od ovog miksa. Ali ono što se čuje je vrhunski. Mos-kri je zastrašujuće uverljiv kao narkoman koji fristajluje pokušavajući (i uspevajući) da sačuva deo ljudskog dostojanstva („I ko me vidi da radim arenbi može slobodno kevu da jebe mi“), Ajzak ponovo priča o seksu i hrani preko nervozne matrice, Sky Wikluh razbija sve ispred sebe opisom narkomanske olimpijade dve grupe tadašnjih prijatelja, a Mikri Maus koji ga sledi zvuči potpuno old skul sa svojim jednostavnim ritmom nakon Viklerovih suludih sinkopa, no njegova je strofa toliko šmekerska, bezobrazna i iskrena (a da je u pitanju čista fantazija) da bi je trebalo staviti u lektiru.

 

Public Enemy: Bedlam 13:13

 

Ovu pesmu sam, iskreno, stavio u miks pre svega zbog genijalne bas linije koja uspeva da zaseni i iskidane duvače u matrici i (živi?) teški bubanj, mada valja istaći i to kako Chuck D. ponovo potvrđuje svoje gikstvo pominjanjem Super Nintenda. Doduše, veli da ga je bacio kroz prozor. Uvek smo znali da je Chuck više čovek za SEGA konzole.

 

DJ Krush featuring Anticon: Song for John Walker

 

Volim DJ Krusha i mislim da mu je The Message at the Depth bio ubistven album na kome je izmešao neke nove producentske tehnike sa zaista tvrdim hip-hopom. Anticon su u ono vreme delovali kao dah svežeg vazduha na američkoj hip-hop sceni i njihova osuda Bušove politike u Aziji (koju je, danas, posle deset godina, znamo, Obama nastavio) iako odveć poetizovana i apstraktna ipak je u ovoj pesmi iznedrila nekoliko odličnih pančlajnova. Cela pesma je, kada se hladno pogleda suviše razuđena između stilova emsijeva i herojskih Krushovih napora da svakom od njih prilagodi matricu, a da bi udobno sedela u ovakvom miksu – naime, nedostaje joj gruv – ali moje pravilo je da uvek morate da imate (bar) po jednu divlju kartu.

 

Hejter Luća, Eufrat, Mikri Maus, Ajs Nigrutin: ?

 

Pojma nemam kako se ova saradnja između četiri velika duvača zove ali je u pitanju jedan od najpotentnijih rep susreta prve decenije ovog milenijuma. Od introa koji sempluje Daču Daka samo zbog uspešne izmene značenja njegovog bezazlenog stiha (Imam džepove prazne, tripove razne) u nešto zlokobnije, primerenije hardkoru, muzika se nastavlja opakim fank brejkbitom i nežnom flautom, ali emsijevi uspevaju da sve pretvore u haotičnu žurku na kojoj se smenjuju pričanja o drogi, citati iz savremenih folk pesama i kung fu potezi. Posle perverznog Luće, Eufrat je erupcija gneva i bezobrazluka, Mikri je iskusni gradski ciganin odrastao na Jackieu Chanu, Michaelu Dudikoffu, Bruceu Leeju, Chucku Norrisu i Stevenu Seagalu, ali Ajzak odnosi šnjur svojim razbijačkim ironisanjem koncepta poređenja borilačkih i rep veština dok istovremeno demonstrira koliko je u tom repovanju moćan. Apsolutni vrhunac svake žurke.

 

Public Enemy: Go Cat Go

 

U ovoj pesmi sam nešto teško poremetio sa kompresorom pa se i inače zeznut spoj fanka i hevi metala još više zeznuo. Bilo kako bilo, pesma koja zatvara (ko zna koji po redu) povratnički album njujorških velikana je prkosan poziv junaku Leejevog filma da batali kalkulisanje i zaigra za publiku, a Chuck D. još jednom potvrđuje koliko uprkos svom crnačkom nacionalizmu voli belu pop muziku, pozivajući Jacka Dangersa da u matricu pobaca distorzirane gitare i prihvati se dobro tempiranog skreča. Ako do ove pesme niste prekršili ni jedan saobraćajni propis, treba vam dati odlikovanje i pokazivati vas za primer drugim vozačima u Srbiji.

 

Miks možete slobodno slušati putem JuTjuba bilo gde na zemaljskoj kugli (ako JuTjub još postoji u postapokaliptičnoj budućnosti u kojoj ovo čitate):

 

 

Ruralna Gerila

 

Gerilski marketing zapljusnuo je devičanske obale Srbije kao neka posebno drska reka izmeta. Dok su nas samo lagali o tome kako je njihova roba najbolja, kako su njihove usluge najjeftinije, a kamate najniže, kako ćemo za novac dobiti savršeno glatku kožu, perfektnu liniju i neverovatne erekcije, to je još bilo u redu. Ali ovo sad je već na granici nepodnošljivosti. Gerilski marketing, kako ga mi shvatamo, bi trebalo da je nešto što rade pripadnici golorukog naroda, vucarajući se po planinama i iz prikrajka zaskačući okupatora, ne bi li ga naterali da kupi njihove j#!$@ene napolitanke, a ne nešto što nam svaki čas prekida zadovoljstvo (?) gledanja okupatorskih serija i prenosa teniskih mečeva na televiziji.
 
Hoćemo da kažemo, kada se za dvadeset ili trideset godina bude pravila Noć Reklamoždera u Sava Centru rekonstruisanom iz pepela i ugaraka pravednog narodnog gneva, sumnjamo da će Jafforidža i Ajs Nigrutin sa setom biti isticani kao primer najboljeg što je domaća marketing inteligencija umela da proizvede te ratne 2008. godine. Sem ako pod ’najboljeg’ ne mislite ’najiritantnijeg’. U tom slučaju pokupiće ovacije i nagradu za posebni umetnički dojam.
 
 
Okrivljeni 1: Ajs Nigrutin
 
’Šta je to visoko, kosato, krakato?’ zapitao se i sam pesnik u jednoj od svojih pesama. Vladan Aksentijević iz Koteža je svoju poziciju na hip-hop sceni okupirane Srbije izborio ne samo visinom, dugim nogama (za igranje) i nepokornom frizurom, već i moćnim, jakim glasom, te spretnošću da godinama repuje o hrani, opijatima i raznim formama snošaja a da to ispadne nekako simpatično, čak i… autentično. Ajs i njegova 43-23 ekipa (nazvana tako po autobuskim linijama koje spajaju Kotež i Banovo Brdo) intuitivno su shvatili da prosto(dušno) prevođenje američkog repa na srpski nije ono kako bi u idealnom svetu trebalo da nastaje srpski rep, pa su umesto toga u odnosu na čitav žanr zauzeli jednu kritičku poziciju, kombinujući ironijski odmak sa zdravorazumskim sažimanjem srpske realnosti bliske slušaocima iz širokog spektra uzrasta i društvenih slojeva.
 
Ajs Nigrutin u vreme kada još nije bio plaćen da jede Jaffa
proizvode i umesto toga besplatno jeo sarmu
 
Dobro, ne verujemo da bi iko od njih to zaista i opisao ovim rečima, ali eto, dajemo vam kratki preview naše magistarske teze koju ćemo braniti jednom kada ovdašnji univerziteti raskrste sa idejom polaganja ispita i… učenja. Bilo kako bilo Vladan Aksentijević je nastavio repersku tradiciju kreiranja novog identiteta kroz referiranje na led.
 
Zašto je led toliko drag reperima? Delom, verovatno zato što je kul biti hladan kao led… ili tako nešto. Ice T i Ice Cube su, pored ove komponente isticanja u prvi plan svog ledenog karaktera možda na umu imali i blagi horor prizvuk koji reč ’ice’ ima u američkoj svesti, s obzirom da se tim imenom zove jedna od najrazornijih droga sintetizovanih u dvadesetom veku – metamfetamin (trivia: nemačke tenkovske posade u Drugom svetskom ratu su ponekad dobijale čokolade punjene metamfetaminom da bi poboljšali svoju borbenu gotovost. Panzerschokolade, rođaci, Švabo je znao za šta živi!!!) Sa svoje strane, Vanilla Ice je samo hteo da skrene pažnju na sebe i to kako je, jelte, beo, a ipak, jelte, repuje. Ili se barem pravi. Ajs Nigrutin se očigledno naslanja na ovu tradiciju i u karakteristično nadahnutom izlivu apsurda podseća na to da je svaki pošten Srbin barem jednom u životu poželeo da bude crnac, a da su najbolji među njima od toga napravili i karijeru.
 
Ta karijera je duže od deset godina bila relativno svedenih dimenzija. Kao jedan od najcenjenijih domaćih repera, obdaren šarmom, jakim plućima, filmičnom fizionomijom i brutalnom glasinom, Ajs je sam ili u društvu sa prijateljima (Bad Copy, 43zla) od druge polovine devedesetih krčio put kroz džungle domaćeg andergraunda, prepune nagaznih mina i ljudožderski nastrojenih komaraca. Išlo je to, nije da nije, i Ajs i drugari su u poslednjih nekoliko godina zbilja uspeli u tome da se nametnu kao vodeća hip-hop atrakcija ovih prostora, ljudi koji garantuju dobro raspoloženje gde god da se pojave, nosioci zdravorazumske narodne mudrosti, posredovane vulgarnim ali uvek razoružavajuće neposrednim tekstovima.
 
Ajs Nigrutin: razoružava i neposredan je
 
No, probijanje granica hip-hop geta desilo se tek nakon što je Ajs sa prijateljem, kolegom i saborcem Đorđem Miljenovićem (poznatim i kao Sky Wikluh) gostovao u televizijskom rijaliti šou Veliki Brat. S obzirom da se Ajs pokazao kao bliži narodnom ukusu od takvih ikona, er, narodnog ukusa kao što su Milić Vukašinović i Andrija Era Ojdanić, izgubivši u finalu, za prsa od strane genetskim inženjeringom dobijene Savršene Balkanske Žene™, njegova se karijera posle toga vinula put zvezda. Treći solo album koga je izdao prodavao se putem kioska i verovatno je najprodavanija domaća hip-hop ploča ikad (a ako i nije najgora, nije ni daleko od toga), a sada zaista popularni Ajs je mudro zaključio kako svojih pet minuta slave treba odmah dobro unovčiti jer zna se kako je ukus mase prevrtljiva stvar. Danas jesi, sutra nisi. Rat je, na kraju krajeva.
 
Dakle: napolitanke. Pardon. Jaffolitanke. Pardon, samo da se rasplačemo.
 
Okrivljeni 2: Guru Ridža alias Jafforidža
 
Ko je Guru Ridža, pitali su nas poznanici proteklih mesec i kusur dana, zavedeni hrpama plakata lepljenih širom glavnog grada ratom razorene Srbije, sa kojih im se smešilo lice okupatora. Uzdržavali smo se da im odgovorimo ’ma, neka budaletina, pusti ga u pi%#$@ mat €riη¥ onu nenormalnu’ jer smo bili svesni da nema svrhe osećati bes prema virtuelnom liku (doduše, ta zdrava logika nas je napustila prošle godine kada je Marvel retkonovao Spajdermena, ali o tome drugi put).
 
Guru Ridža je, razume se najnoviji proizvod neprijateljske propagandne mašinerije, virtuelni idol što stoji iza oltara crkve boga Mamona, ćelavi monah sekte agresivnih potrošača, sotona konzumerizma poslat da zavede vaše maloletne ćerke i sinove i povede ih put pakla. A ovoga puta, taj put čak i nije popločan dobrim namerama!!!!
 
Bez dobrih namera: Jafforidža
 
Kompjuterski generisan tako da liči na ljudsko biće (ali samo na onaj duboko neprijatni način koji u gledaocu izaziva nelagodu što nešto toliko očigledno veštačko treba da prihvati kao ljudsko), Guru Ridža je svoj pohod na svest građana ove napaćene zemlje započeo staromodno, plakat-kampanjom, na način sličan onome što je devedesetih radio kratkoročni urbani mit Marin Grubor. Pomenuti Grubor je, kako je posle policija utvrdila, želeo da se kandiduje za predsednika. Njegov duhovni predak, popularni Zuba koji je barem koristio propisno gerilsku taktiku pisanja grafita da privuče pažnju na sebe nije imao nikakvu agendu sem da postane ime koje će se pominjati na žurkama. Za razliku od njih, Guru Ridža je od prvog dana vrlo otvoreno tvrdio da traži sponzora i prodavao svoj (sumnjivi) imidž čak i pre nego što je tu bilo ičeg da se prodaje. Sirotinjski osmišljena mitološko-religijska aura Guru Ridže, sa sve ličnom filozofijom ’koja ima odgovor na sva pitanja’ (mada nam je sasvim nejasno kako bi to ’A zašto da ne?’ bio prihvatljiv odgovor na pitanje ’Ko je ova budala?’) očigledno je postavljena negde između poezije o Super-Ridži iz filma Kako je propao Rokenrol (koga se niko nažalost nije setio da trejdmarkuje dok još nije bilo kasno) i autentičnog urbanog ekscentrika poput Žike Obretkovića. Avaj, uvek kada se ovakve stvari rade smišljeno i ciljano, rezultati su poražavajući za domaći tim.
 
Goloruki narod Srbije diže ruke pred nadmoćnijim neprijateljem
 
Guru Ridža je, dakle, smorio čitav pošten svet u Srbiji (a njega, utvrdila je nauka, ipak ima… u tragovima) svojim blogovanjem o tome kako se, jelte, šetao Kalemegdanom, kako je smarao studente ekonomije (doduše, gledajući globalnu recesiju u kojoj se davimo, teško da su oni zaslužili išta bolje), kačeći svoje avanture na YouTube i prosto u nama izazivajući refleksnu želju da se u samoodbrani preselimo u Tursku gde su vlasti blokirale pristup YouTubeu nakon što je određeni sadržaj na istom iziritirao osećanja nacije.
 
Da su samo domaće vlasti na sličan način budne kada je u pitanju nacija! Avaj, kvislinški režim ne samo da nije poslao istražitelje da se istraži, uhapsi i uzme izjava, već je i dopustio da ova farsa teče dovoljno dugo, da se odjednom i neočekivano obznani kako je animirani Ridža konačno pronašao svog mračnog korporativnog gospodara i da će od sada svoju sumnjivu popularnost i dubiozni šarm koristiti u plemenite svrhe reklamiranja Jaffa napolitanki – Jaffolitanki!!! Voleli smo Jaffa keks, priznajemo, voleli smo ga kao mali, pa i kada smo se zamomčili, po prvi put zaljubili, otišli u vojsku, kada smo prvi put krizirali na suvo i prenoćili u pritvoru, voleli smo ga i mislili smo da i on za uzvrat voli nas ali da samo bira da to ne pokazuje, ali sada nam je jasno. Zašto kažeš ljubav, a misliš na keks…
 
Rasplet je poznat svakome ko ima televizor. Tužan u svoj toj razdraganosti. Siromašan u svojoj spektakularnosti. Gerila posle svega vodi izgubljenu borbu. Ustanak će biti ugušen u suzama, pre nego u krvi…