Arhiva za anand rk

Pročitani stripovi: Blue in Green

Posted in jazz, Stripovi with tags , , , , , , , , , , on 15 novembra, 2020 by mehmetkrljic

Verovatno nije neko preterano iznenađenje ako kažem da mi se Blue in Green, novi grafički roman izašao za Image Comics pre nekoliko dana, izuzetno dopao. Ovaj strip izdao je izdavač koga već godinama unazad hvalim za postojano proširivanje granica svog delanja, tako da se Imageu sada može pripisati i to da je kreirao standard za kvalitetan mejnstrim američkog stripa krajem druge dekade dvadesetprvog veka, ali i da konstantno izbacuje radove koji su umetnički smeli i ambiciozni daleko preko granice glavnog toka. „Stripovi za odrasle“ je koncept star pola veka ali i pokretna meta koja se ne kreće uvek tamo kuda očekujemo: stripovi puni seksa i „odraslog“ nasilja su se pojavljivali u Heavy Metalu još sedamdesetih godina prošlog veka a ako danas nasumično izaberete nešto što izlazi za Image, nije isključeno da će to biti omladinski eskapizam čija je jedina razlika u odnosu na DC-jevu ili Marvelovu produkciju to da nema (klasičnih) superheroja. Sa druge strane, naglašeni artizam nije isto što i dobar strip, kao što nije ni imitiranje filmskog ili televizijskog jezika. Kod Imagea možemo naći primere za sve od nabrojanog, a Blue in Green je ono –praktično idealno – secište nesputanog artizma, zrelosti teme i pripovednog jezika i žanrovske sigurnosti koja sve drži na okupu, kakvo se pojavljuje samo ponekad i podseća nas šta stripovi sve mogu da budu.

Drugi razlog što je Blue in Green pravljen kao po nekakvoj mojoj porudžbini je svakako to da se tematski i kulturološki bavi jazz muzikom i kulturom, jazzom kao delom života pojedinaca i zajednica ali i muzikom kao (ne samo) socijalnim umetničkim medijumom već i kao čistom emanacijom duha. Još su Schopenhauer i njegov najbolji učenik, Nietzsche zaneseno pisali o muzici kao o najčistijem izrazu ljudskog duha, umetničkoj formi koja se ne smiruje u figurativnim reprezentacijama niti se da zarobiti u tekstu, već koja izlazi direktno iz i dela direktno na duh. Popularna muzika dvadesetog veka, jazz između ostalog, ovome su dodali element socijalnog, mentalitetskog utemeljenja i pomerili muziku iz domena visoke kulture namenjene samo elitama (i reprezentativne, možda, samo za duhovno stanje elita), utemeljivši je u narodu na način na koji tradicionalna folk kultura to nije do tada radila. Kombinacija tehnologije koja je omogućila beleženje, reprodukciju i široku distribuciju muzike, velikog kretanja stanovništva iz ruralnih u urbane sredine i pristupa edukaciji koji je sledio sa nekoliko godna/ decenija zakašnjenja, doneli su u zbiru muziku koja se nije bavila isključivo „večnim“ temama niti isključivo tradicijskim konceptima, naoko zamrznutim u vremenu, već i hic-et-nunc poentama, društvenim protivrečnostima i emotivnim burama, socijalnim fenomenima i položajem jedinke u odnosu na zajednicu. Jazz je bio jedan od prvih distinktno prepoznatljivih žanrova popularne muzike koji je predstavljao i kod, jezik za novu urbanu populaciju, sa izraženim klasnim dimenzijama i kodiranjem aktuelnog ličnog iskustva u nešto što će biti prepoznato kao kolektivni doživljaj i deljen fenomen.

Drugim rečima, to što Blue in Green tretira muziku načelno i jazz partikularno kao secište ličnog i neiskazivog sa jedne strane, a onda kolektivnog, klasnog, rasnog, kulturološkog i istorijskog sa druge je jako dobro mesto da na njemu budete kada stvarate strip, a pogotovo strip koji će čitati ovaj ovde naočarko opsednut spiritualnim i kolektivističkim elementima jazza već decenijama.

Treći i valjda najjednostavniji razlog što sam znao da ću Blue in Green voleti i pre nego što sam ga uzeo u ruke* je da su njegovi autori ljudi kojima se sada već veruje na neviđeno i a priori. Ram V, izvrsni scenarista već jako hvaljenih These Savage Shores i Grafity’s Wall je, za razliku od selektora srpske fudbalske reprezentacije svestan da pobedničku ekipu ne treba menjati, pa je Blue in Green nastajao kroz novu njegovu saradnju sa fantastičnim mumbajskim ilustratorom po imenu Anand Radhakrishnan aka Anand Rk koga smo toliko hvalili za Grafity’s Wall, a letering je ponovo radio neponovljivi Aditya Bidikar. Za kolor je ovom prilikom bio zadužen Britanac John L. Pearson (poznat i po radu za Netflix ali i Nuclear Blast Records) a izdanje ima i posebnog dizajnera – u pitanju je Tom Mueller koji je ove godine pobrao mnoge pohvale za to kako je Marvelov relaunch X-Men dobio poseban izgled u inicijativi Dawn of X.

*metaforički rečeno, pošto sam i ovaj strip, kao i mnoge druge u ova krizna vremena kupio u digitalnoj formi putem Comixology servisa.

Dakle, imamo izvrsne autore, intrigantan koncept i izdavača koji je produkcijski u stanju da podrži snažnu kreativnu ambiciju iza ovog stripa: ovo je recept kojim nastaje magija. Ali, naravno, magija nije besplatna i za nju valja krvariti. Srećom, ove ljude nikada niko nije mogao da optuži da za svoju umetnost ne krvare i Blue in Green postiže tu finu i, možda, idealnu ravnotežu između toga da je u pitanju visoki koncept koji se bavi filozofskim promišljanjem prirode muzike i njenog mesta u našoj kulturi i životima, i toga da je ovo uverljiva priča o uverljivim ljudima koja zaseca duboko u lične istorije svojih likova i vivisecira njihove uspomene – stvarne i izmišljene – traume iz mladosti, zaljubljivanja i razlaze, rađanja i umiranja, sve na pozadini jedne impresivno ubedljive životne priče.

Glavni junak, Erik Dieter je saksofonista čiji je talenat za stvaranje muzike primetio komšija trubač – zapravo podstanar u kući njegove majke – još u ranom mu detinjstvu, ali koji, zahvaljujući komplikovanoj porodičnoj situaciji na kraju nije postao veliki i poštovani jazz-muzičar već za život decenijama kasnije zarađuje dajući časove studentima i povremeno pišući o velikim jazz stvaraocima. Dieter nije naročito srećan čovek ali jeste pomiren sa idejom da postoji tehnički korektno sviranje a da onda postoji i božanski talenat koji vodi u onostrani zanos iz koga nastaje muzika što definiše živote i oblikuje kulture – i da on sam ovo drugo nema.

Ovo je vrlo zrelo mesto da se na njemu bude na početku priče, a smrt majke koja se dugo borila sa kancerom i odlazak u Njujork na njen pogreb, gde ga čeka resantimana puna sestra ali i stara srednjoškolska simpatija, sada sa svoje dece i pogledom u kome i dalje ima nečeg neizrecivog, pomera nešto u Dieteru. Uspomene koje naviru u staroj porodičnoj kući, ikonička slika crnog saksofoniste koju nalazi među majčinim stvarima – a čije je lice nepoznato i nekome ko je posvećeni povesničar lokalne jazz scene – najviše od svega sablasna prikaza, zastrašujuća halucinacija (or is it?) koju Erik vidi u prizemlju kuće tokom prve noći dok ga muči nesanica, sve ovo protagonistu šalje na neplaniranu i haotičnu potragu za delićem porodične ali i jazz istorije kroz sada već jako ofucane, jedva preživele jazz klubove i zatarabljene barove u kojima se nekada stvarala magija. I crna nacija, takođe.

Blue in Green ima elemente istorijske literature i više iz drugog plana, ali savršeno odmereno, prikazuje dimenzije klasnih i kulturoloških promena u američkom društvu koje su jazzu dale značajno mesto u američkoj istoriji, a na koje je, povratno, jazz onda uticao svojim funkcijama kulturne integracije i komunikacije. Imena Johna Coltranea i Milesa Davisa se bukvalno vide u pozadini, kao imena kakvih modernih svetaca koja stoje, poluizbrisana na starim plakatima, zalepljenim za oronule zidove smešom lepka, maltera, prljavštine, dima i samog ogromnog proteklog vremena. Strip majstorski povezuje nekoliko generacija crnih muzičara i njima bliskih osoba (članova porodica, vlasnica lokala, organizatora svirki) da sasvim elegantno, bez ikakvog nametljivog „istoricističkog“ pristupa podvuče na koji način su lične i klasne/ rasne istorije isprepletane u usponu jazza kao kolektivnog izraza značajnog dela Crne Amerike, velikim delom samo kroz slike koje imaju ikoniču snagu prikazujući nam ljude sa instrumentima u rukama, ljude u plesnim barovima, ljude za šankovima, ljude koji dobijaju batine od policije. Anand Rk ovde koristi mnogo foto-referenci koje zatim pažljivo uvodi u generalni vizuelni kod ovog stripa a koji, dominantno, ima senzibilitet sna. Utoliko, zanimljivo je igrati se igre pogađanja i prepoznavati fotografije po kojima su nastajali neki od kadrova u ovom stripu, ali za razliku od onog što radi, recimo, Greg Land, ovde je korišćenje foto-referenci mnogo više nalik semplovanju kao jednoj od tehnika kreiranja savremene muzike, ili, da ostanemo u temi, skrečovanju hip-hop didžejeva*, gde se postojeća referenca istovremeno koristi kao direktan citat što povlači istorijsku vertikalu kroz decenije, ali i kao neraskidivo integralni estetski element savremene muzike i kulture. Onako kako su u muzici Public Enemy bili semplovani ritam i bluz, soul, džez i fank muzičari od Shirley Bassie, preko Alberta Kinga, Syla Johnsona, Jamesa Browna, Arethe Franklin, Melvina Blissa, Donalda Byrda, Slya Stonea, Ala Greena i Bobbyja Franklina, tako i Radhakrishnan kroz ovaj strip provlači slike i delove imena Charlesa Mingusa, Rahsaana Rolanda Kirka, Charlieja Parkera i nebrojenih drugih muzičara.

*setimo se da Radhakrishnan ima solidno utemeljenje u indijskoj hip-hop kulturi

Ali ovo nije u prvom planu istorijski strip, on je, u prvom planu, jedna introspektivna analiza životnog puta talentovanog muzičara ali i asocijalnog čoveka koji je životni vek proveo u frustraciji bez obzira na to što je sebe istrenirao da ne traži više od onog što mu je na dohvat ruke, analiza koja se ne koristi naučnim, racionalnim metodama već koja stvarima prilazi mnogo energičnije, grčevitije, koristeći logiku i simboličko sažimanje karakteristično za snove.

Utoliko, Blue in Green je, iako sa jedne strane realističan, „odrastao“ strip, sa druge strane i izrazito fantazmagoričan. Ovo je analiza sopstvenog života od strane čoveka čije se godine frustracije i potisnutih žudnji ispoljavaju kroz intenzivnu emociju koja u potpunosti boji percepciju sveta oko njega. Za muzičare – i umetnike uopšte – ovo nije neobičan fenomen* i Blue in Green iako pažljivo utemeljen u „stvarnom“ i naturalističkom, istovremeno orgija u fantazmagoričnom.

*Setimo se kako je Julio Cortázar pisao o Charlieju Parkeu u pripovetki El perseguidor

Američki strip* ima solidan istorijat artizma i fantazmagoričnog, čak i u samom srcu mejnstrima, od Automatic Kafke kog su radili Joe Casey i Ashley Wood, preko evropskog, ekspresionističkog čitanja Betmena sa Arkham Asylum, pa do radova Davida Macka na Daredevilu, i crtež Ananda Radhakrishnana (zajedno sa dizajnom Toma Muellera) se može smestiti u ovu tradiciju, no mislim da je važno ukazati da odabir vizuelnog stila ovog grafičkog romana nema mnogo veze sa pokušajima da se „imitiraju“ navedeni prethodnici. Ram V i Adnan Rk su dva meseca diskutovali i jedan drugom slali skice pre nego što su se odlučili kako će strip izgledati, koji će biti njegov dominantan vizuelni identitet i ovaj se napor vidi.

*u koji Blue in Green, ustvrdiću, spada, iako su autori decidno ne-Amerikanci

Jer, Blue in Green, nisam slučajno pominjao (automatskog) Kafku gore, prevashodno svoju vizuelnu reprezentativnost crpi iz istog mesta sa kojeg je dolazilo predstavljanje sveta u kome je živeo (i umro) Jozef K. iz Kafkinog Procesa. Keith Fort u svom radu o Funkciji stila u Kafkinom procesu kaže da  „značenje romana dolazi iz studije karaktera, Jozefa K, njegovih promenljivih stavova i nada, na kraju njegove smrti. Ali stvarnost sveta u kome je K. nismo razumeli“. Fortov rad pisan je pre više od pedeset godina i iako ćemo neke od njegovih primera – olako korišćenje reči „shizofrenik“ recimo – danas smatrati zastarelim i grubim, njegov uvid u to da stil kojim kafka piše definiše STVARNOST sveta za protagonistu romana je dragocen. Proces nije samo alegorija već „stvarno“ mesto, tim užasnije za čitanje što se njegov protagonist ponaša uverljivo ljudski, naturalistički u prostoru koji nije ni ljudski, ni naturalistički. Utoliko, kako Fort ukazuje da Dante u Božanskoj komediji opisuje predmete tako da pokaže njihov odnos prema Bogu, tako Kafkin odabir stila kojim opisuje svet daje tom svetu „konačno“ značenje, barem ekvivalentno količini značenja koju isporučuje narativ.

Blue in Green radi ovo isto, samo kroz crtež koji svet velikim delom predstavlja kao – crtež. Erik Dieter prolazi kroz katarzičan period u svom životu, nabijen emocijama i odlukama koje nisu stalno (ili skoro nikad) racionalne. Ovaj period, ono što Dieter radi i ono što mu se događa, sve to redefiniše ne samo njegov odnos prema svom detinjstvu i životu koji je decenijama vodio već i prema muzici kao ispoljavanju (i njegovog,između ostalog) duha i svet koji vidimo kroz njegove oči zato stalno pluta između naturalizma, dokumentarističkog oslanjanja na foto-reference i ikoničke istorijske prizore, i jednog art-ističkog, ali pre svega art-ificijelnog predstavljanja okruženja.

Prostori u Blue in Green nam stalno otkrivaju svoje latentne geometrije, sledeći neizbrisane olovke kojim je Radhakrishnan delio tablu za crtanje na pravilne geometrijske celine ostavljajući sebi uputstva za proporcije i perspektive. Ispod impresivnih arhitektura, urbanih prizora, ali i intimnih, emotivnih – pa i erotskih – scena u stripu, stalno prozire podsećanje da je ovo crtež, ne verna reprezentacija onoga što se događa oko Dietera i u samom Dieteru, već interpretacija onog što on misli da se događa, onog što on (misli da) oseća. Dieter je zatvoren, rekosmo asocijalan, lik koji retko i malo govori koji i samom sebi priznaje da oseća premalo emocija u situacijama koje emocije prirodno izazivaju i njegov odnos sa svetom je zaista često vezan pre za vektore i energije nego za konkretne ljude i njihove unutarnje živote. Dieter je neko ko svet gleda kao Schopenhauerovu predstavu, i svet u kome je premalo ispoljio svoju volju. Muziku.

Kada scenario onda ubaci jednu od najtežih emotivnih dilema – da li je u muzičara neko zaljubljen zbog njega samog ili zbog muzike koja, sada kada je iz njega izašla, više nije deo njega – ovo je jedno od katarzičnih težišta pripovesti i savršena sinergija crteža, boje i scenarija u kome muziku jedino ne možemo da čujemo, ali snažno je osećamo kada se izvodi, bilo kada Dieter svoj tenor saksofon svira sam na prozoru sobe, opsesivno izvijajući note za koje razume da su deo njega iako ga plaše, bilo kada drhteći i znojeći se ima svoj veliki debi pred publikom umirućeg džez kluba i gde vidimo, ne, osećamo, grč na licu, maničan rad dijafragme, nervozne, skoro nevoljne pokrete prstiju koji sviraju skale kakve je Bill Evans verovatno sanjao kada je izvodio You and the Night and the Music* dok pogledom, zajedno sa njim prelazimo preko mora nerazaznatljivih lica u klubu pokušavajući da nađemo NJENE oči.

*protagonist u stripu ovu kompoziciju pripisuje samom Evansu iako su je napisali uspešni njujorški autori Arthur Schwartz i Howard Dietz. Nije isključeno da sam Ram V po inerciji vidi kompoziciju kao Evansovu jer je njegovo izvođenje nama, ljudima od ukusa, najpoznatije, sa modernističkom ekstrapolacijom barskog stila Julie London, a moguće je, naravno, da sam lik u stripu u glavi nije razdvojio autora od izvođača

Blue in Green je, dakle, jedna zaista perfektna sinteza stila i suštine, zapleta i crteža, teksta i dizajna. Ram V Dieterove unutarnje monologe piše sa svom gravidnošću klasičnog noir pristupa, sve u jakim metaforama i visceralnim slikama, opisujući krvavu fleku na zidu iza ubijene žene kao „krunu“, opisujući mrlju na zidu porodične kuće koja je tu od njegovog detinjstva i koju njegova sestra pokušava da ispere kao još jedan kancer za koji ona želi da nestane a on se ne predaje. Ovo je strip koji introspekciju prikazuje i kao nezdravu, patološku zamenu za socijalni kontakt, za tu, jelte, proverbijalnu ljudsku toplinu i koji u svom katarzičnom finalu kao da uspeva da pomiri svoje suprotstavljene ideje o tome šta je zaista ono najvrednije što ostavljamo iza sebe: umetnost koja živi, ali samo dok ima njenih poklonika ili ljudska bića koja su nesavršena, ali su ZAISTA živa i kadra da život kreiraju.

Neću vam otkriti kako se ovo završava ali Blue in Green, ako to do sada nije bilo jasno, ima moje najviše preporuke jer uspeva da postigne idealnu ravnotežu između ličnog i istorijskog, između fantazmagoričnog i naturalističkog, da se porve sa dubokim filozofskim nedoumicama oko „značenja“ i vrednosti muzike u životima pojedinaca i zajednica, a da opet bude i priča o zrelim ljudima kojima zrelost i životno iskustvo nisu pomogli da razreše pitanja što ih more od detinjstva. Ovo nije „slice of many lives“ narativ kao što je bio Grafity’s Wall već sažetak nekoliko života u nešto što je san, fantazmagoričan, na momente sasvim košmaran ali na kraju i potpuno human, sa podsećanjem da smo, i ovako nesavršeni, sposobni da se žrtvujemo za stvari u koje verujemo.

A kao i u Grafity’s Wall, i ovde je požrtvovanje autora veoma očigledno, sa scenarijom i monolozima koji su, sasvim očigledno došli iz nečeg proživljenog, što je ostavilo ožiljke, sa dizajnom i crtežom koji sažimaju istoriju, dokument, san i halucinacije, na kraju sa leteringom Aditye Bidikara koji je ponovo sav tekst upisao rukom, dajući stripu jednu nezamenljivo intimnu, neposrednu energiju. Ram V i njegovi saradnici u ovom trenutku prave možda najbolje stripove u američkoj produkciji. Nadam se da im neće skoro pasti na pamet da prestanu.

Pročitani stripovi: Seven to Eternity, Grafity’s Wall i Dead Eyes

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , , , , , , , , , on 31 marta, 2020 by mehmetkrljic

Kažu da je Šekspir napisao Kralja Lira u izolaciji. Šta sam ja uradio? Well, čitao sam stripove… Evo nekih misli o nekima od njih.

 

Za početak, pročitao sam sve dostupne epizode Imageovog serijala Seven to Eternity a to nije baš TOLIKI uspeh kao što se čini jer epizoda nema beskonačno (a nema ih ni sedam) već svega trinaest. Seven to Eternity je počeo da izlazi još krajem leta 2016. godine i moja blaga uzdržanost spram početka čitanja ovog serijala tiče se pre svega toga da sam čekao da se on završi. Poslednji, trinaesti broj izašao je pre oko godinu dana i mada su autori najavili da će se serijal završiti poslednjom pričom koja treba da usledi (viđen je i jedan kadar iz još uvek neizašlog broja 14 na internetu, koga je postovao kolorist Matt Hollingsworth), ko u ovom trenutku može da kaže da ću ja to uopšte doživeti? Tako da je verovatno pravi trenutak da pogledamo kakav je to strip i vredi li uopšte čekati da se završi.

 

Za nestrpljive, evo kratkih odgovora: odličan i vredi!

 

Seven to Eternity je samo jedan od gomile nezavisnih strip-serijala ispalih iz glave Ricka Remendera nakon što je talentovani scenarista prestao da radi za Marvel i odlučio da svoju strip-sudbinu uzme u sopstvene ruke kroz osnivanje studija Giant Generator. Remender je i svojim radom pre Marvela (pre svega cenjenim serijalom Fear Agent) stekao dobru reputaciju a rad na Punisheru, mutantskim stripovima i Kapetanu Americi ju je cementirao u dovoljnoj meri da je njegov subsekventni rad za Image i druge izdavače bude obeležen dobrom produkcijom i saradnjom sa dobrim crtačima, koloristima, letererima… Nešto od toga bilo je više atraktivno nego dobro (Tokyo Ghost), nešto je bilo i lepo i dobro (Black Science), a nešto je, bogami dobilo i televizijsku adaptaciju i od Remendera napravilo skoro-pa mejnstrim zvezdu (Deadly Class).

 

Seven to Eternity je i lep i dobar strip i, meni posebno drago, ponovni kreativni susret Remendera sa crtačem Jeromeom Opeñom koji je sa njim radio izvrsni Uncanny X-Force za Marvel i neke epizode Fear Agent. Seven to Eternity je pritom fantasy serijal u smislu da zaplet priče prominentno ima magiju, ne-ljudske rase, fantastične, jelte, zveri i leteće gradove, a što je interesantan odmak od uobičajene Remenderovštine koja je sklonija žanrovskoj naučnoj fantastici (Black Science, Fear Agent, Devolution) ili kiberpanku (Tokyo Ghost).

 

 

No, ovo nije bajkoviti fentezi sa vilama i patuljcima i Seven to Eternity ima sva uobičajena obeležja Remenderovog stvaralaštva: buntovni, ustanički senzibilitet, ciničnog, razočaranog i asocijalnog muškog protagonistu, jedan opipljivi prezir prema nametljivim autoritetima koji, u ovom slučaju, ne vladaju pukom silom.

 

Zapravo, God of Whispers (ili Mud King, kako ga zovu njegovi neprijatelji), glavni negativac ovog stripa je jedna od suptilnijih Remenderovih tvorevina, dijabolična figura koja grubu silu umotava u zavodljivi „božanski“ talenat da ljudima može da ispuni njihovu najdublju želju u zamenu za to da će oni od tog momenta pa zauvek biti „njegovi“, odnosno da će moći da gleda kroz njihove oči i vidi sve što oni vide, zna sve što oni saznaju.

 

Ovo je Remender koji nalazi konceptualno zlato jer mu omogućava da ima i jare i pare: God of Whispers je primereno „fantazijska“, natprirodna figura sa jakim simboličkim utemeljenjem ali je istovremeno i zgodan sažetak aktuelnih političkih košmara levo nastrojenih građana ovog našeg sveta: demagog koji ispunjava želje koje ste sami izgovorili, daje vam ono što tražite umesto onog što vam možda zaista treba a u zamenu nudi totalni nadzor i obilje fake news konfuzije. Scenario dosta spretno upliće političku diskusiju u fantazijski on-the-road zaplet odmičući se od crno-bele podele uloga i dopuštajući nas da vidimo i zašto puštanje ljudima da biraju način sopstvene propasti iz neke perspektive ima sasvim opravdivo utemljenje, dok istovremeno pokazuje da oni koji nominalno veruju u apsolutnu slobodu zapravo nemaju dovoljno poverenja u to da je ona zaista korisna za ljude. Remender ume da bude izrazito bukvalan u svojim političkim iskazima i Seven to Eternity uspeva da bude nekoliko stepeni suptilniji od njegovog proseka.

 

No, ako vas nije preterano briga za mapiranje naše deljene sadašnjice na mapu fantazijskog sveta koji su Opeña i Remender izmaštali, ova priča ima još gomilu interesantnih slojeva, sa društvenim podelama i mučnim porodičnim istorijama, plus čitav taj on-the-road pristup koji omogućava upoznavanje stalno novih delova sveta što se zove Zhal. Seven to Eternity može biti malo odbojan za čitanje na ime izrazito nesimpatičnog glavnog junaka, ali Remender se ovde većma potrudio da nam pokaže čoveka koji ima unutarnje konflikte kakve nikome ne bismo poželeli i koji je naspram njih – zaista čovek, sa svim slabostima i snagama koje to podrazumeva. Adam Osidis nije heroj kakvog priželjkujemo ali jeste neko u kome možemo prepoznati sebe čak i ako nam se to baš ne dopada. On je sebičan, često demoralisan, kad vidi priliku da istera svoje ne zastaje da razmišlja o tome šta će biti dugoročne posledice. Utoliko on je tragički junak u onom klasičnom smislu i, ovako okružen maštovitim životinjama i fantastičnim magijama i bićima je dobro odmereno sidro koje strip drži u realnom i ne da mu da se odlepi i zapluta u fantazmagoričnom.

 

 

Jer, da se razumemo, Opeña i izvanredni kolorista Matt Hollingsworth ovde odrađuju užasno mnogo posla u kreiranju zavodljivog, fantastičnog (i fantastičkog) (pa malo i fantazmagoričnog) sveta, dajući Remenderovim skeletalnim konceptima krv, meso i –život. Opeña je veoma spor crtač – otud i jako razvučen period izlaženja ovog serijala – ali se to na kraju itekako isplati. Filipinac je sa Seven to Eternity napravio do sada svoj najbolji rad ne samo u pogledu tehničke izvedbe sa nikad suptilnije tuširanim crtežom (a što je, bez sumnje, trajalo đavolski dugo) i detaljnom egzekucijom čak i kod najjednostavnijih kompozicija, već i sa maštovitošću koja je presudna za „prodavanje“ jednog sveta što istovremeno treba da bude drastično drugačiji od našeg ali i utemeljen u prepoznatljivom, svakodnevnom, „normalnom“, kako bi čitalac sa njim osetio jaku sponu. Zhal je u Opeñinoj viziji mesto potpuno čudesnih prizora kao ispalih sa omota hevi metal albuma, i bića koja su divna u svojoj onostranosti, ali i pored toga on ostavlja jak utisak da je ovo nešto što nam je dovoljno poznato, gde smo možda i sami bili ili ga znamo iz kolektivnog nesvesnog – dajući nam vajb američkog zapada i prostranih prerija gde časni ljudi pokušavaju da žive od teškog rada dok sile što stoluju negde iza obzorja gledaju kako da ih skrše. Hollingsworthov kolor je jak, bujan i ekstremno živ i to se, na moje iznenađenje, izvrsno uklapa uz Opeñin crtež. Navikao na uzdržanije kolorisanje njegovih radova u Uncanny X-Force (koji je jako igrao na velike površine pod belinama) i Fear Agent, prijatno sam bio zatečen težinom koju je Hollingsworth uneo u crtež a koja ga je produbila umesto da ga optereti. Naravno, letering Rusa Wootona je onaj poslednji deo formule i, priznajem, kada njegovo ime vidim na stripu, odmah znam da je u pitanju nešto vredno truda – Wooton je tokom godina rada za Image nepogrešivo nizao hit za hitom, od Invincible i The Walking Dead do Thief of Thieves, pa je njegovo mesto u ovom ansamblu sasvim prirodno – pogotovo što svaka epizoda kreće tekstualnim zapisom iz Adamovog dnevnika koji treba učiniti živim, ljudskim, ali čitkim.

 

Seven to Eternity je jedan od najimpresivnijih stripova koje je Remender uradio u poslednjih nekoliko godina i kako se čini da bismo do kraja 2020. godine MOŽDA mogli da vidimo kako se on završava (sem ako ova pandemija ne smrsi baš svačije konce), sada je idealan trenutak da mu date šansu. Nećete se pokajati.

 

 

Drugi strip za danas je prava poslastica jer – tek što je izašao (prošle nedelje) a, opet, on uz sebe nosi i patinu kakvu mnogi autori mogu samo da priželjkuju. U pitanju je Grafity’s Wall, grafički roman u jednom tomu koga je izbacio Dark Horse a koji predstavlja nešto proširenu verziju istoimenog stripa iz 2018. godine publikovanog putem Unbounda, izdavača specijalizovanog za crowdfunding projekte. Ovo je prilično idealan slučaj, u kome je originalna verzija stripa imala dobar odziv u periodu finansiranja a zatim proizvela toliko dobre volje da je renomirani Dark Horse sada došao da objavi „ultimativnu“ verziju i predstavi ovaj vredni projekat mnogo široj publici.

 

Naravno, verovatno je malo pomoglo i što je scenarista ovog stripa, Ram V, u međuvremenu postao čovek o kome se priča na ime njegovog rada za DC (Batman Secret Files i odnedavno Justice League Dark), ali možda još više na ime izvanrednog horor-stripa smeštenog u Indiju u vreme vrhunca kolonijalne vladavine britanskih okupatora – fenomenalnog These Savage Shores o kom smo i mi ovde već pričali biranim rečima.

 

Ram V nije bez razloga svačiji omiljeni stripadžija u ovom trenutku – njegov spisateljski rad je vrhunski ali, možda i važnije u pogledu marketibilnosti istog, njegov autor je u idealnoj poziciji da se izdvoji i nametne između gomile naizgled identičnih kolega, svojim iskustvom odrastanja u Indiji ali sazrevanja na zapadu i sposobnošću da spaja prepoznatljiv, standardni pripovedni jezik sa ličnim, dobro proživljenim uvidima u kulturu koja je većini njegovih čitalaca u najmanju ruku egzotična. These Savage Shores je pokazao koliko je V spretan u ovoj alhemiji, a Grafity’s Wall ima potencijal da eksplodira još jače iz više razloga: Dark Horse je prepoznatljiviji izdavač od (inače veoma dobrog) Vaulta, a Grafity’s Wall, iako ima odlike žanrovskog stripa, zapravo svojim, u dobroj meri autobiografskim tonom može da bude bliži mnogo širem krugu čitalaca, uključujući one koji prevrnu očima kad vide da u priči ima vampira. Ovde nema vampira, makar u onoj njihovoj gotskoj formi ali, kako rekosmo, Grafity’s Wall ima i žanrovske odlike pa u njemu figurišu i moćne lokalne figure koje prodaju drogu i koriste klince kao svoje kurire i koje su socijalni vampiri u sasvim prepoznatljivom obliku.

 

 

No, Grafity’s Wall i pored svojeg blagog zanošenja ka low-key kriminalističkom zapletu zapravo pre svega predstavlja osvrt na adolescenciju, mladost i odrastanje u predgrađu Mumbaija i ovo je, u najboljem, najizvornijem smislu tog izraza, gorkoslatka, dirljiva priča o četiri mlade osobe koje traže svoj put kroz pubertet i brzake tinejdžerskih godina, ali i kroz urbanu džunglu Mumbaija – megalopolisa koji danas ima skoro dvadeset miliona stanovnika a koji je već u vreme mladosti autora ovog stripa bio veći nego što je ijedna zemlja u kojoj mogu da razumeju ovaj tekst koji trenutno pišem.

 

Anand Radhakrishnan (poznat i kao Anand Rk) koji je nacrtao ovu priču je i njegova najvidljivije sjajna zvezda. Ne samo da je izvanredni mumbajski ilustrator ovim radom svoj grad predstavio uverljivije i življe nego što je inače standard u stripu sa ma kog kontinenta da dolaze, već je i priča o jednom od glavnih likova, malom Grafityju, očigledno bazirana na Radhakrishnanovom detinjstvu i momačkim godinama kao dnevnog ljubitelja stripova i polaznika Fakulteta primenjenih umetnosti, a onda noćnog crtača grafita na mumbajskim zidovima.

 

Grafityjev zid je, da bude jasno, fizički objekat u ovom stripu, zid u jednom mumbajskom kvartu oko koga se ruše stare, sirotinjske zgrade dok se krče placevi za nove, lepe hotele, i mesto oko koga se skuplja ekipa ovog stripa. To je i zid na kome Grafity (čije je pravo ime, naravno, Suresh, ali koji se, naravno, kao i svaki teger ponosan na svoju umetnost, ljudima što ga pitaju za ime, pa makar to bili i policajci u stanici, prvo predstavlja svojim umetničkim, uličnim pseudonimom) crta svoje murale, sprejem izvlačeći život iz skica prethodno napravljenih u svesci koju klinac svuda nosi sa sobom.

 

Grafity dolazi iz siromašne četvrti D’Mello a i njegovi drugari svi žive u okolini, ali ovo nije tek na-Gorkog-nalik socijalna drama o siromaštvu u senci bujajućeg kapitalizma već, kako rekosmo, zbilja gorkoslatka* priča o klincima koji odrastaju u siromaštvu ali sanjaju nešto više i bolje. Grafity želi da bude umetnik, Saira da bude glumica, njihov drugar Chasma studira, nada se da jednog dana postane profesionalni pisac i sebe izdržava radom u kineskom restoranu koji u imenu ima „Wok“ i kelnerima na glavu stavlja marame sa japanskim simbolom izlazećeg sunca. Chasma je posao tu dobio pre svega jer je iz Manipura i ima fizionomiju kojom podseća na Kineza. Tu je i Jay (pravo ime Jayesh), lokalni đilkoš sa ambicijom da jednog dana bude hip-hop zvezda – iako ne zna ni da čita – dobrim brejkdenserskim pokretima i poslom kod lokalnog dilera droge a od koga izdržava sebe i baku…

*Opet te petparačke igre reči! Neka me neko zaustavi!

 

 

Svi ovi likovi su oslikani sa zamamnom dubinom, očigledno bazirani na pravim iskustvima, stvarnim ljudima i ličnim istorijama i postavljeni u krug porodica, prijatelja, poslodavaca i lokalnih policajaca, hotelijera i reperskih zvezda u usponu. Grafity’s Wall ima zaplet i, zapravo, način na koji se u četvrtom poglavlju sudbine svih likova spoje u jednom katarzičom čvorištu a onda opet razvežu je impresivan, ali ovo gotovo da dođe kao bonus na glavnu stvar koju strip nudi a to je jedna bogata, debela tapiserija kojom se slika Mumbaj i težak, ali intenzivan život u ovom urbanom grotlu.

 

Radhakrishnan ovde predstavlja grad tako ubedljivo da, a ja zaista retko koristim ovu hiperbolu, čitalac ima osećaj da je ušao u strip i zajedno sa protagonistima oseća vrućinu i vlagu Maharaštre. Krkljanci na ulicama u vreme špiceva, fasade zgrada u siromašnim četvrtima načičkane balkonima gde komšinice suše veš i ćaskaju jedne s drugima, ulična prodaja voća, povrća i svega živog i mrtvog, pa onda hodnici u zgradama gde ispred vrata stoji obuća, statua Ganeše na toaletnom stočiću i stari tranzistorski radio na polici, ćale koji sedi u papučama i majici na bretele ispred prozora u predvečerje, puši, gleda da se rashladi i baca praznu flašu kroz prozor u kanal – Grafity’s Wall je onoliko ŽIV strip koliko je to uopšte moguće postići olovkom, tušem i bojom, mesto u koje se ulazi umesto da se samo posmatra, lokalitet sa mirisom, ukusom i karakterističnim zvukom.

 

Ram V je, uostalom, sasvim svestan da u Radhakrishnanu ima magičnog saradnika i mada je poglavlje u kome se bavi Chasmom srazmerno ispunjeno tekstom – na kraju krajeva pričamo o budućem piscu koji se za svoju odabranu profesiju sprema skoro neprekidnim dnevničkim beleženjem svojih misli u formi pisanja pisama – poglavlja o Jay(esh)u i samom Grafityju su u velikoj meri oslonjena na vizuelno pripovedanje. Grafity je, uostalom, samouki vizuelni umetnik koji inspiraciju pronalazi u svom okruženju, posmatrajući i osluškujući ritam grada, nalazeći pravilnosti u njegovom kretanju i disanju i Radhakrishnan strip i započinje majstorski ritmičkim ređanjem kadrova, motiva, prizora i zvučnih efekata da nas stavi u Grafityjevu perspektivu, pokaže nam kako klinac koji bombarduje zidove bojama i psihodeličnim oblicima vidi i čuje svoj grad.

 

S druge strane, poglavlje koje se usredsređuje na Jayja kontrastira haotičnu, distorziranu lepotu đubrišta na kome se klinci okupljaju sa urednim ali i dalje razigranim prizorima skupljih četvrti grada, luksuznih hotela gde odsedaju frajeri što vole da povaljuju skupe ribe i šmrču kvalitetne lajnije i jedini povezujući element je ovde Jay, drski, gladni tinejdžer koji ne zna da čita ali se izražava u „skoro pametnim“ rečenicama (kako kaže i jedan od druguh likova) i plesnim pokretima dostojnim gostovanja u spotu bilo koje indijske (ili američke!) hip-hop zvezde. Jayjeva priča je možda najoporija od svih, svakako najpriviknutija na nasilje ali Jay nije tragičan lik i strip nikada ne upada u prostu žanrovsku tminu, pamteći da u svakom svom momentu on treba da slavi život pored toga što pokazuje koliko je težak.

 

 

I tako i biva. Završno poglavlje oslikava odrastanje na vrlo simbolički ali i vrlo zanatski spretno rešen način i epilog koji dobijamo je „stvaran“ i ubedljiv kao i sve ostalo što smo ovde videli. Grafity’s Wall je jedna velika posveta urbanoj, pobujaloj kulturi moderne Indije ali je veoma univerzalna i moćna priča koja se lako razume i apsorbuje i na ovim „našim“ prostorima. Ram V – čovek za velika dela i podsećanje da i pored onoga što je u prošloj deceniji radio Virgin Comics, pa i recentnijih napora Granta Morrisona, o indijskoj strip-sceni i talentima koji na njoj delaju znamo apsurdno malo, imajući u vidu da pričamo o društvu od milijardu duša.

 

Radhakrishnan je kolorisao deo ovog stripa, ali glavni rad na koloru je odradila kanadska ilustratorka Irma Kniivila uz pomoć takođe Kanađanina, Jasona Wordieja i ovo je, kako smo već sugerisali, izuzetno bogato, masno kolorisan rad. Radhakrishnanov crtež je ionako voluminozan, sav u jakim, krivim linijama koje sugerišu pokret, masu i debljinu a na to onda dolazi i jak sloj boje, da nam obezbedi vitalnost i raskoš vizije sveta koju posmatramo kroz oči crtača grafita što živi u jednoj od vizuelno najgizdavijih kultura na planeti. Aditya Bidikar je radio letering i, zato što su na ovom projektu ljudi očigledno gledali da pruže bar 120%, uradio ga ručno, dodajući užurbanom, živom osećaju ovog stripa još jednu dimenziju „stvarnog“. Ako ste voleli Bidikarov izvanredni letering u These Savage Shores, obožavaćete ga u Grafity’s Wall, pogotovo što ovo izdanje ima opširan dokumentaristički tekst o tome kako je letering za njega rađen.

 

Sve u svemu? Grafity’s Wall je izvrstan strip koji, slažemo se, izlazi u najgore moguće vreme ali je možda baš zato esencijalan jer u njegovoj srži je upravo podsećanje na to da je život, što reče Kusturica, čudo, ali je njegova forma takva da nam ovu poruku isporučuje u žanrovski disciplinovanom paketu, bez gubljenja u patetici i trećerukaškim „kvazioblak u kvazipantalonama“ aforizmima. Obavezna lektira.

 

 

Pročitao sam i prvu kolekciju Imageovog serijala Dead Eyes izašlu početkom meseca a u kojoj se, po sada već uobičajenoj Image formuli, sakupljaju prve četiri epizode stripa izašle jesenas i zimus, čime se čitaocima kolekcije pruža kompletna prva priča a u pripremi za nastavak izlaženja serijala ovog Maja. Sem ako, jelte, urušavanje strip-industrije i šire civilizacije ne poremeti ove planove.

 

Gerry Duggan je imao tu sreću da je pre nekoliko godina uz Briana Pohsena dobio visokoprofilni gig pisanja relansiranog Deadpoola nakon okončanja izvrsnog rada Daniela Wayja sa ovim likom. Posehn, poznati (i imućni) komičar je bio ono što je bilo potrebno Deadpoolu da se levelapuje u mejnstrim orbitu ali je Duggan, koji je serijal nastavio da piše sam nakon Posehnovog odlaska, očigledno bio taj koji je Deadpoolu bio potreban da bi ulazak u mejnstrim bio ispraćen supstancom.

 

Duggan je ostavio izuzetno važan rad na Deadpoolu iza sebe, ali je i priliku iskoristio da metastazira na sve strane po Marvelu (i šire – radio je i za DC u isto vreme) i danas je jedan od najpouzdanijih scenarista „Kuće ideja“ koji može – i hoće – da radi sve, od preuzimanja u letu low-profile gigova poput Nove (o kome smo takođe pisali) pa do arhitekture company crossovera kao što je bio Infinity Wars. No, Duggan ima i svoju indie stranu i mada je Analog trenutno strip o kome svi pričaju, odabrao sam da prvo ovde predstavim Dead Eyes.

 

Ne najmanje zbog toga što je crtač ovde niko drugi do irski bad boy John McCrea, čovek koji je crtao (i to kako!) Ennisovog Hitmana i poslednji put ovde bio viđen radeći Hitmanov spinof All-Star Section Eight. McCrea je, svakako, čovek koji superherojski strip radi jer to donosi ’leba na astal, ali čiji stil, mračan i masnih, debelih linija, zaprljan tušem i zlovoljom podseća da je ovaj čovek profesionalni rad započeo uz Ennisa, Millara i Spurriera u Crisis i 2000AD. Dead Eyes je prilika za McCreu da pobegne od superheroja a da opet radi jedan tipično američki žanr – kriminalistički palp. I, mada su mi očekivanja bila velika, McCrea ih je tako lako prebacio da mi se malo plače. Ako Sean Philips ikada izubi volju da radi Criminal, nadam se da Ed Brubaker ima McCrein broj na spid dajlu jer ovih stodvadesetak strana Dead Eyes predstavlja čistu suštinu prljavog, krimi-noara onako kako ga najviše volimo, sa stilizovanim nasiljem i košmarnim crninama, dakako, ali i sa vrlo humanizovanim, vrlo stvarnim, pa i vrlo, eh, „običnim“ likovima u njegovom središtu. Uostalom, prva slika na kojoj lepo vidimo protagonistu ovog serijala, bivšeg pljaškaša banaka poznatog po pseudonimu Dead Eyes (zbog maske sa krstovima na mestima proreza za oči koju je nosio u akciji) prikazuje ga kako stojeći briše dupe jer zbog šuljeva koje je dobio pod stare dane suviše boli kada to pokušava da uradi sedeći.

 

 

Ovakav intro za protagonistu govori puno o prirodi ovog stripa. Duggan i McCrea su bez sumnje tokom planiranja ovog projekta negde u koordinatama imali Sopranos kao primer popkulturnog artefakta u kome su mafijaši predstavljeni manje stilizovano a više humanizovano i Dead Eyes majstorski hvata delić ovog senzibiliteta, pogotovo kad vidimo da nekada uspešni krimos koji je upadao u banke sa sačmarom i punio torbe svežnjevima novčanica i za koga se priča da je poslednjim velikim poslom pre penzionisanja ojadio lokalnu mafiju za nekoliko miliona dolara – pored hemoroida ima i druge sasvim ljudske i relatabilne probleme: ženu u invalidskim kolicima kojoj je muka od njegovog ne naročito veštog spremanja obroka, gomilanje dugova vezanih za njeno lečenje, osećaj neadekvatnosti i promašenosti pod stare dane…

 

Dead Eyes jeste jedna sasvim klasična krimi-noar priča o penzionisanom pljačkašu banaka koji se iz očajanja vraća zanatu za jedan veliki, poslednji posao na koji ga je muka natjerala, ali priroda ovog žanra ionako jeste ta da su priče skoro uvek tipske a da je lepota u tome kako ih pripovedate.

 

Naravno, McCrea i Duggan su ovde majstori pa je pripovedanje u Dead Eyes vrhunski melanž žanrovski pravoverne akcije (uz mrvu horora) i, žanru podobnog socijalnog komentara. McCrea me je pogotovo raspametio radeći u jednom realističnom, noaru primerenom ključu, napuštajući svoje jake stilizacije sa Demona i Hitmana i kanališući svog unutrašnjeg Butcha Guicea – za koga nisam bio ni svestan da u njemu živi – na izuzetno ubedljiv način. „Klasični“, stilizovani McCrea se i dalje mestimično pomalja, na primer u flešbek sekvencama koje su prljavije, nervoznije tuširane, da pokažu da je vreme u kome je Dead Eyes bio strah i trepet bostonskih ulica bilo traumatično i za njega samog i da je izbor da se ode u penziju bio posledica težnje ka normalnosti, a da je kriminal bio samo način da se preživi, ne filozofski stav.

 

McCrea izuzetno vlada pripovedanjem u ovoj priči, hvatajući autoritativno ključne trenutke prošlosti u flešbekovima koji deluju kao serija traumatičnih, razbacanih polaroida, a onda potpuno menjajući stil za sadašnjost koja je dosadna, uredno uokvirena u pravougaonim kadrovima, gde su figure prirodne a ne izlomljene, a prizori imaju dubinu kao da ste ih snimili kamerom sa skupljim objektivom za razliku od ekstremnih zumova i odsustva pozadina u flešbekovima. Naravno, ovo je noar strip pa onda i McCreina ljubav prema crnom tušu ima svoju ulogu i u tim „normalnim“ scenama, uokvirujući slike crnilom, manifestno zamenjujući za stripove uobičajeni beli prostor između kvadrata. „Gutter“, kako se naziva ovaj prostor u žargonu, uostalom, u stvarnom životu nije beo već crn.

 

 

Naravno, Dead Eyes nije dokumentaristički strip, ovo je žanr, ali žanr, kad je dobar, ume da deluje stvarno i Duggan nimalo skriveno bazira etičku diskusiju – obavezni deo svake dobre noar priče – na apsurdnosti trenutnog američkog sistema zdravstvene zaštite. Uobičajena, dakle, priča o pljačkašima banaka koji zapravo rade težak, opasan posao za srazmerno malu zaradu – pogotovo u kontrastu sa ljudima koji prodaju narkotike, rade prevare sa kreditima ili samim bankama za koje je par desetina hiljada što ih izgube u pljački prašina koju pokriva osiguravajuće društvo – a koju je u mejnstrim okruženju prilično dobro opričao Ben Affleck svojim najboljim filmom, ovde je dodatno produbljena idejom da očaj koji dolazi uz svest da zdravlje nije dostupno ako nemate da platite (uključujući davanje šifre za bolnički vajfaj koja se dobija uz skuplji paket) proizvodi socijalno destruktivno ponašanje po prirodi stvari. Duggan sasvim otvoreno ali zanatski spretno šalje poruku da je kriminal kao fenomen simptom društva koje nije dobro obavilo svoj posao a ne stvar pojedinačne patologije i utoliko je sasvim slobodan da svog protagonistu vešto romantizuje i prikaže kao modernog Robina Huda uz svu svest koliko je ova postavka zapravo bizarna.

 

Image inače ovaj strip reklamira i kao delom komediju ali nisam siguran zašto. Dead Eyes je brutalan, krvoločan noar krimić gde se ubija i muči a humor, kada ga ima, a to je retko, je od one vrlo suve, uzdržane sorte. Dead Eyes nije Deadpool i mada glavni lik zaista prolazi transformaciju kada stavi masku na lice i ima tu prirodu humanizovanog antiheroja, ova priča je pre svega narativ o očajanju koje je tim izraženije što kriminalci koje ovde gledamo nisu više napaljeni klinci što u adrenalinu nalaze „rad“ kakav ne donose ni koka ni spid, već matori ljudi sa porodicama i dugovima koji, poslednji put kad su stavljali masku na lice i upadali u banku, čak nisu morali da brinu ni o kamerama na mobilnim telefonima jer ih nije bilo.

 

Strip tu nalazi dovoljno prostora da uz urnebesne scene akcije i saspensa plasira ljudske, „stvarne“ epizode o osobama koje su nesavršene, sklone greškama ali na kraju dana dovoljno dostojanstvene da ne zaborave svoje bližnje. Dead Eyes jeste brutalan strip ali on nije eksploatacija i njegova romantizacija kriminalaca stare garde dolazi iz autentične brige za socijalno zdravlje naših zajednica.

 

McCrein crtež je u ovom stripu kolorisao fenomenalni Mike Spicer koji me je poslednji put oborio s nogu u serijalu Murder Falcon Daniela Warrena Johnsona. No, dok je Murder Falcon bio fantazmagorična, urnebesna metal-opera, Dead Eyes je noar strip gde Spicer mora da pronađe pravu ravnotežu između McCreinog bombardovanja tušem i svog doprinosa. Naravno, Spicer ovo postiže na najvišem nivou, pazeći da noćne scene budu u pažljivo razdvojenim tonovima sive i ljubičaste, sa promišljenim izvorima svetla i puštanjem tuša da kreira potrebni mrak, kupajući dnevne scene u uzdržanom ali bogatom koloru koji nalazi lepotu i u vremenu koje je za sve umešane jako traumatično, povlačeći se skoro potpuno iz priče tokom flešbekova gde su samo crveni krstovi na crnoj maski i prolivena krv bljesci boje u borbi crnila sa bledim senkama. Izgled stripa dopunjava letering iskusnog profesionalca Joea Sabinoa najpoznatijeg po radu za Marvel na previše serijala da bismo ih nabrajali. Sabino majstorski podešava ton i volumen teksta igrajući se sa formom oblačića, izbacujući tekst izvan njihovih okvira u momentima najvećeg adrenalina i traume, pogotovo dizajnirajući titlove kojima protagonista priča svoj tok misli tako da imaju crnu pozadinu i crveni okvir sa krstićima, u ponavljanju motiva same maske po kojoj je ovaj i dobio ime.

 

 

Dead Eyes je, dakle, izuzetno siguran žanrovski produkt grupe iskusnih strip-majstora koja je, da budem iskren, malko i prevazišla sebe ovde. Nije da noar stripova danas nemamo ihahaj na tržištu pored živih Brubakera, Granta, Laphama, Swierczynskog, Aarona i gomile drugih autora, ali Dead Eyes ima na svojoj strani ikonički dizajn glavnog lika – old school ali neprolazan – masku koja će privući superherojsku publiku, snažan socijalni komentar u srži pripovedanja i jako, humano srce koje bije sa svakom okrenutom stranicom. Jedva, nagađate, čekam naredne epizode.