Film: Atomic Blonde

Atomic Blonde uošte nije tako loš kako me je Cripple naplašio.

Naravno, nije ovo neki sad neki novodobni klasik špijunskog/ akcionog filma ali je pristojnjikav akcijaš sa željom da bude ozbiljniji špijunski film nego što je uspeo da ispadne. Leitch, fakat, mnogo sigurnije radi akciju i stantove nego što mu idu karakterni momenti, ali akcija je brizantna i briljantna i za mene je bilo pravo zadovoljstvo gledati hard R film u bioskopu u kome pritom ima i para da se realizuju stvari koje direct to DVD produkcija – kojoj film po duhu najpre pripada – naprosto ne bi imala budžeta da odradi.

Prvo da se složim da film ima slabosti, pre svega u pogađanju duha koji mu je strip postavio kao predložak. Johnstonov i Hartov crno-beli strip je mnogo više oslonjen na klasične špijunske trope iz zlatnog doba The Spy Who Came in From the Cold nego na džemsbodnovske stilizacije. Atomic Blonde dosta časno koristi najveći deo zapleta i karakterizacija iz stripa ali zatim pokušava da to nadgradi neo-retro-špijunskim coolom na razmeđi Kingsmana (čiji trejler smo ponovo gledali pre filma i deluje spektakularno) i MF UNCLE, ali i da se pozove na Make-James-Bond-Great-Again estetiku psihopatske nemilosrdnosti koju je Casino Royale onako uspelo provlačio. Treba časno reći da je Leitchov film nešto uspeliji u domenu stila nego supstance i ovo zapravo ne mislim na neki odveć loš način, mislim da su scenografija, kostimi i koreografija veoma uspeli – film uspeva da ne bude prestilizovan što je zamka u koju znaju da upadaju period piece radovi na sve strane – ali da svakako postoji prazan hod u domenu finije postavke likova i njihovih odnosa.

Ovde pre svega zaista mislim na to da kad imate dve prilično moćne glumačke mašine u centru priče, jeste problem ako sa njima ne uspevate da posredujete sentiment koji je centralna poenta filma a koji je em već sažvakan i pripremljen za serviranje od strane predloška i koji je pritom vezan za ikoničke istorijske trenutke koje u ovom trenutku svi svesno ili nesvesno revalorizujemo u svojim glavama pitajući se da li je istorija u kojoj živimo actually najpametnija od svih mogućih.

Ne može da se kaže da se glumci ne trude. Makavoj pogotovo pritiska po gasu i pokušava da pokaže to gone native/ off the reservation ludilo koje se intenzivira sa približavanjem kraja hladnog rata, a Teronova svakako dosledno radi svoju ledenu možda-sam-zapravo-psihopata bezosećajnost i strast u trenucima akcije koja je više pokušaj da se nešto oseti nego stvarna potraga za pravdom. Ali da to nije dovoljno dobro povezano u jasno posredovan narativ o besmislenom minijaturnom ratu na kraju besmislenog hladnog rata i besmislenim sudbinama ljudi koji sve vreme, kao, vuku neke poluge moći – pa nije idealno. Poruka se dobije, ali više kroz tekst nego kroz neki stvarni filmski postupak u kome bi nam glumci stvarno prodali tragediju koju su suviše umorni i da komentarišu na kraju.

Ali dobro, na planu scenografije, kostima i posredovanja perioda, mislim da je film solidno uspeo. Iako je ovo relativno „romantičan“ špijunski film, autori su se oduprli iskušenju da ga zakite hi-tech ukrasima koji bi bili anahroni i pravdali se potrebom da publika gleda nešto što joj je poznatije. Odeća i frizure nisu BAŠ 1989-style, pogotovo kod glavnih junaka ali, goloruki narod i klinci koji se unaokolo muvaju sasvim mogu da prođu, kao što mogu i automobili, hotelske sobe, stanovi, zgrade i kolorit koji je očigledno artificijelan, ali možda i uspeliji u pogađanju centralne „poruke“ filma nego što je sama režija. Muzika je takođe, agresivno ’80s, od New Orderovog Blue Monday pa do Ministryjeve Stigmate (sa usputnim stanicama na Siouxie and the Banshees, Depeche Mode, pa i The Cure, doduše u nemoj verziji), ali ovo je danas ionako trend u savremenom filmu.

Kako rekoh, akcija je bez sumnje najuspeliji element paketa i ovde ne samo da imamo solidno opravdan R rejting nego i demonstraciju toga kuda će možda Deadpool 2 da ide. Hoću da kažem, ja, koliko god to potkazivalo moju boles’ utemeljenu gledanjem krvoločnih akcijaša osamdesetih godina, volim da vidim film koji estetizuje ekstremno nasilje i Atomic Blonde mi je u tom smislu lep bridž između Hardcore Henryja i dolazećeg nastavka Kingsmana. Leitch vrlo lepo shvata da i ekspolatacija ima svoje estetske vrhunce i trudi se da drži najveći deo akcije u njihovoj blizini, pazeći na likovnost prikaza udaraca ili krvavih fleka koje proizvodi visokokalibarsko oružje više nego na njihovu pornografsku transparentnost. Pritom, rad kamere je izuzetno ambiciozan, pogotovo na sceni na stepeništu (koja mi je, putem trejlera, i prodala ovaj film da ga vidim u bioskopu umesto da ga čekam na HBO) koja je urađena iz kadra (ili barem digitalno montirana da tako izgleda) i sadrži izuzetno poštenu, visceralnu akciju i odličan kaskaderski rad. Kaskaderi su, razume se, i inače zvezde ovog filma i sve akcione scene se oslanjaju na ljude koji zaista izvode brutalne i zahtevne fizičke poteze radije nego na gimiki kadriranje ili brzu montažu. Meni ovo MNOGO znači, pogotovo što mi je John Wick pravio problem zahvaljujući Keanuovoj i dalje slaboj fizičkoj uverljivosti i krutosti. Atomic Blonde ima glumce i stantprsone koji su veoma ubedljivi u tučama i pucnjavi a Leitch je i napredovao sa strane samog snimanja i montaže pa je ovo film koji može da se ponosi svojim stilizacijama i akcionim jelovnikom.

Posebno valja pohvaliti koreografe koji 99% vremena pronalaze način da nam prodaju ideju o ženi koja redovno u tuči pobeđuje muškarce koji su primetno teži i viši od nje. U jednoj jedinoj sceni film posrne i prikaže nam tuču u kojoj je jasno da je „besmislena“ i da bi Teronova morala da bude poražena posle desetak sekundi jer je u pitanju „čist“ fajt, bez propova ili mogućnosti da se koristi okruženje da se nadoknadi razlika u masi i visini (kako to inače u ostalim scenama biva), ali se donekle ova scena iskupljuje time što Teronova ovu borbu faktički gubi (pričam o sceni u bioskopu gde se prikazuje ni manje ni više nego  – Stalker).

Sve u svemu, daleko od remek dela, ali film koji mi je bio sasvim prijatan, nije me smorio iako nije uspeo da sasvim pogodi svoj špijunski sentiment, ali je makar ambiciozno krenuo u pripovest o tužnim obaveštajnim sudbinama u vremenu promene istorije (koju skoro ni jedna obaveštajna služba nije, kažu, tačno predvidela) i uspeo da provuče dobre stilizacije i akciju. Više pluseva nego minusa sa moje strane.

Pročitani stripovi: The Fuse i Shaft

Pošto sam poslednjih dana bio nešto bolestan (nije da sam i sad zdrav, ali posao ne pita za zdravlje, već samo mrvi sve pred sobom buldožerskom silinom izvoda iz banke na albanskom, makedonskom itd.) imao sam više vremena za čitanje stripova pa sam to i činio. Čitao stripove. Evo kratkih impresija, na kašičicu.

 

Pročitao sam prvu kolekciju serijala The Fuse, a pod nazivom The Russia Shift i svinjski uživao u njenoj beznaporno izvedenoj kombinaciji žanrova. The Fuse izlazi za Image još od 2014. godine, rade ga renomirani autori (Anthony Johnston piše, Justin Greenwood crta) i bavi se kombinovanjem naučne fantastike i policijskog procedurala tako da je relativno neobjašnjivo zašto mi je trebalo skoro pune dve godine da se mašim ovog stripa koji kao da je pravljen za mene. Moguće je da sam na nekom nesvesnom nivou smatrao da treba konzumirati ograničene količine Anthonyja Johnstona u bilo kom periodu vremena, iz čiste nastranosti odlučio da prvo semplujem fantazijski serijal Umbral (opisivan na istom ovom topiku pre koji mesec), pa onda malo zamoren od istoga odložio The Fuse za bolje dane. Ali bolji dani su došli – očigledno. Ako je prvih šest epizoda ovog stripa indikacija o kvalitetu čitavog serijala (do sada izašlo dvadeset epizoda), The Fuse je jedan od najboljih naslova koje Image u ovom trenutku izbacuje i pritom najubedljiviji izdanak mini-trenda iz poslednjih godinu-dve u kome po stripovima viđamo ukrštanje policijskog i naučnofantastičnog žanra (Mercury Steam, Copperhead…).

 

Titularni The Fuse je orbitalna kolonija koja se nalazi u retrogradnoj putanji oko Zemlje, sagrađenja da zadovolji energetske potrebe sve razvijenije planete. Ralph Dietrich je mladi inspektor koji je tražio transfer iz nemačke policije na veliki satelit a za partnera dobio Klem – nadrndanu inspektorku pred penzijom koja je u mladosti čak i učestvovala u izgradnji satelita. Još i pre nego što se dvoje nekompatibilnih poslovnih saradnika upoznaju, dešava se ubistvo jednog od beskućnika koji žive u servisnim hodnicima između razvučenih kablova i drugih instalacija stanice i Dietrich mora da u hodu kupi nijanse isledničkog posla 22 hiljade milja iznad Zemljine površine, ali i političkih odnosa u jednoj relativno izolovanoj zajednici.

 

Johnston ovde praktično nije napravio ni jedan pogrešan korak i The Russia Shift je zamamni procedural koji kreće od sitnog ka krupnom, polazeći od nasilne smrti osobe za koju nikog nije briga a završavajući sa kompleksnom političkom zaverom u kojoj se otkrivaju prava lica javnih, er, lica, mračne tajne iz prošlosti, ali i dobrota u ljudima kojima dobrotu ne bismo na prvu loptu pripisali. Ko voli policijske trilere, uživaće u zapletu, preokretima, slepim rukavcima priče koje naši junaci moraju da prebrode snagom (mrzo)volje i osećaja dužnosti i brojnim umešnim scenama konfrontacija u kojima se više viče nego puca a da to deluje moćno i energično. O istom trošku, world building je urađen organski i kulturološka, istorijska i politička pozadina priče se razvija postepeno, prirodno i tako da čitaoca sve više uvlači u svet koji je (naučno)fantastičan ali deluje kao prirodna ekstrapolacija našeg društva. Nema ovde očiglednih retro migova u smeru cyberpunka kao u Mercury Steam ili western stilizacija kao u Copperhead, The Fuse svoj žanrovski ton igra u niskom ključu, pametno koristeći policijski procedural da provuče prirodne sociopolitičke analize koje se tiču segregacije, rasizma, napetosti u društvu koje se ne bi moglo nazvati društvom oskudice, političkim tenzijama itd.

 

Sve je krunisano britkim dijalozima i karakterizacijom u najboljoj tradiciji cop buddy pripovesti. Ralph Dietrich i Klementina Ristovych su klasičan par pandura koji se nalaze na suprotnim stranama ljudskog spektra – on mlad i još uvek pomalo idealističan, ona matora, džangrizava i beskrajno cinična – ali koji uprkos svemu počinju da funkcionišu kao uigran tim i pre nego što shvate da se išta dešava. Johnston izbegava upadanje u zamke pisanja jeftinih onelinera i pančlajnova i njegovi dijalozi su brzi, efikasni, sa maksimumom cinične energije po slovnom znaku i nose priču visokim tempom.

 

Greenwoodov crtež je još grublji i energičniji nego u Stumptown koga radi sa Gregom Ruckom. Ovo može da bude i opasno jer neke table u The Russia Shift deluju maltene kao skice na prvi pogled – pogotovo uz vrlo sveden kolor – ali je njegova kontrola nad izražajnošću likova i neophodnim detaljima okruženja uvek visoka i ovo je strip koji ne osvaja lepotom koliko se drži najefikasnijeg načina da iskomunicira svoje ideje.

 

Veoma čvrste preporuke za ovu kolekciju i, ako je i ostatak serijala ovako dobar, skrušeno ću reći da sam sa velikim zakašnjenjem došao do jednog od najboljih stripova našeg doba.

 

Pročitao sam i miniserijal Shaft: Imitation of Life koji je nedavno završio sa svojom četvrtom epizodom i dobio tačno ono što sam očekivao: solidnu aproprijaciju klasičnog blacksploitation sadržaja, spretno apdejtovanu dodavanjem savremenijih sociopolitičkih ideja. Nije to bilo neko iznenađenje jer je Dynamite Entertainment već pokazao da im od ruke ide kreiranje novih priča o legendarnom privatnom detektivu sa njujorških ulica sedamdesetih godina prošlog veka a ovde je samo uspešna formula ponovo primenjena.

 

Na scenarističkim dužnostima ponovo je bio David F. Walker, koji je pored svoje književne karijere stigao da piše i Cyborga za DC. Dok mi je Cyborg bio tek poluuspešan soft-ribut jednog u najboljem slučaju drugoligaškog superheroja, sa Shaftom se Walker nalazi na veoma stabilnom tlu i Imitation of Life je jedna dobro osmišljena i vođena priča o Johnu Shaftu koja zahvata duboko u psihološke, socijalne i političke korene glavnog lika ali i čitavog blacksploitation žanra, ali istovremeno ne propušta priliku i da se zabavi.

 

Proizvodnja blacksploitationa u 2016. godini nije tako jednostavan posao: u četrdeset godina koje su u međuvremenu prošle desilo se mnogo toga, ne samo na razini čitavog društva koje je evoluiralo u mnogim aspektima međurasnih, klasnih i socijalnih odnosa, već i unutar afroameričke zajednice u kojoj su izrazi kulturnog identiteta poprimili mnogo novih formi – od hip-hopa i R’n’B-a pa do Spajka Lija i, hm, braće Vajans. Walker uspešno balansira na oštrici između potpunog retro čitanja Shafta i progresivnih tendencija pa je njegov John Shaft i dalje čovek veoma opterećen traumama iz vijetnamskog rata, umoran i razočaran posmatrač života na njujorškim ulicama kome je povremeno teško i da skupi snagu da ustane iz kreveta, ali je istovremeno i virilni, punokrvni afroamerički muškarac koji nema nikakve konflikte ni sa svojim rasnim niti rodnim identitetom. Walker umešno prikazuje Shafta kao nekoga ko je sa jedne strane dobar ljubavnik – jer je to deo ’70s matrice – ali je istovremeno i prirodno progresivan u odnosu prema gej muškarcima – naprosto jer nema unutarnje dileme i komplekse. Istovremeno, susreti sa lokalnim njujorškim rasizmima i nacionalizmima (italijanskim, ali i afroameričkim) ga ne izbacuju iz ležišta – on je prototip heroja-individualca čiji se identitet mnogo više zasniva na poštovanju koje će dobiti od zajednice nego na nacionalnim i rasnim mitologijama. Ismevanje džajva kojim govori jedan od likova u filmu na čijem snimanju je Shaft angažovan kao konsultant je tek jedan od spretnih poteza kojim Walker utemeljuje ideju o progresivnom afroameričkom mužjaku koji se ne oslanja na plemenske kodove za potrebe utemeljenja samog sebe.

 

Naravno, individualnost ima i svoju cenu pa je John Shaft u ovom stripu čovek na ivici ambisa depresije i serija loših poslova koje dobija a koji mu donose mnogo više glavobolje nego para se, naravno, na kraju mora okončati katarzičnim finalom u kome se ozbiljno gine dok se odnosi moći u njujorškom podzemlju zatežu do pucanja.

 

Jedna od stvari za koju mogu da zamislim da bi pojedine čitaoce mogla da iritira je oslanjanje na dugačke introspektivne monologe koje protagonista upražnjava u svakoj epizodi. Iako sasvim žanrovski verni, ovi monolozi su naglašeno filozofski i shvatam da bi nekome ovo moglo da deluje kao suviše nategnuto u karakterizaciji lika koji je ipak više ulični nego „pravi“ filozof. Opet, Shaft se svakako najbolje izražava kroz akciju pa je i ovde spretno predstavljeno kako mnoge situacije rešava ne samo nadmoćnom vatrenom ili fizičkom snagom već i oslanjajući se na iskustvo ili autoritet.

 

Kada na kraju strip stigne do finala u kome se povežu niti zapleta i nekoliko naizgled odvojenih slučajeva kulminiraju u staromodnoj pucnjavi sa italijanskom mafijom, stvari nesumnjivo legnu na svoje mesto. Walker je odličan izbor za scenaristu Shafta i neka potencijalna nova bioskopska verzija ovog junaka bi mogla dosta dobrog sebi da donese ako bi se oslonila na njegovo pisanje.

 

Dietrich Smith koji je sve ovo nacrtao je pouzdani Dynamiteov crtač koji se na ovom poslu nije našao samo zahvaljujući boji kože već i sigurnoj ruci koja obezbeđuje čisto i lako pripovedanje. Nije Smith crtač čiji radovi imaju najviše detalja, ali mu je karakterizacija sigurna a prikaz Njujorka od pre četrdeset godina uverljiv. Veoma prijatan, mali strip, za koga se nadam da će doživeti i dalje inkarnacije.