Pročitani stripovi: About Betty’s Boob

Pročitao sam spektakularni grafički roman About Betty’s Boob koga je 2017. godine objavio belgijski Casterman pod još jasnijim nazivom – Betty Boob – da bi za severnoameričko/ anglofonsko izdanje Archaia Press, artistički naklonjeni imprint BOOM! Studios, a koje je stiglo u leto 2018. godine, naslov bio blago promenjen, možda i zbog nekakvih prava na intelektualnu svojinu. Da ne bude nikakve zabune, autorke ovog sjajnog stripa su imale svaku nameru da aludiraju na Betty Boop, kako naslovom, tako i sadržajem stripa, ali i na dojke. Konkretno, na jednu partikularnu dojku, još konkretnije levu dojku žene po imenu Elisabeth B. – iz čega naslućujemo i prezime iste gospođe – a koja se od iste rastaje u košmarnom snu na samom početku prvog poglavlja u kome jato (čopor? krdo?) rakova nadire preko apstraktnog, nedefinisanog prostora dok Betty spava, te drsko nasrće na rečenu dojku.

Što se tiče metafora, ova je onoliko direktna koliko je potrebno da se ne promaši tema ovog romana jer je u pitanju praktično „nemi“ strip, bez dijaloga, sa samo kratkim upadima teksta u „naslovima“ poglavlja i, incidentno, u samoj radnji, više u formi zvučnih efekata nego nekakve verbalne komunkacije. About Betty’s Boob je strip koji se izražava slikama, poređanim u sekvencijalan narativ, a njegovoj atmosferi, ali i furioznim pripovedanju tekst nije ni potreban. Rezultat je da je ovo strip koji se čita izuzetno brzo ako samo želite da vidite šta se u njemu dešava, a na 180 strana desiće se jako mnogo jer nema pauza da se sedne i priča, ali i strip koji možete gustirati izuzetno sporo, vraćajući se unatrag da se divite kompleksnim kompozicijama, maštovitom lejautu, izvrsnim pripovednim trajektorijama kroz stranice, briljantnim stilizacijama, besprekornom koloru koji, kad smo već kod njega, jedan naglašeno šaren strip zapravo prikazuje kao maltene crno-beli sa upadima boje, jer je njeno korišćenje savršeno ekonomično i i samo u funkciji nemog pripovedanja.

About Betty’s Boob je produkt transatlantske saradnje između francuske scenaristkinje Véro Cazot (naravno da joj je pravo ime Véronique), a koja trenutno radi serijal Olive za Dupuis sa crtačicom Lucy Mazel, i kanadske crtačice Julie Rocheleau. Ako pogledate Olive i Cazotin prethodni strip-rad, Les petites distances, oni su kao i About Betty’s Boob, stripovi snažno naklonjeni oniričkom i simboličkom, sa programskim rušenjem granica između fantazije i realnosti, pa se može reći da je ovo tema koja opseda scenaristkinju. Ovo je tim zanimljivije što je Cazotova do početka prošle decenije uglavnom pisala komercijalne radove – scenarije za televizijske skečeve, trejlere i serije – pa je ulazak u strip-industriju očigledno bio način da se okrene stvarima koje je zbilja interesuju a koje su joj onda donele i poštovanje, ako već ne bogatstvo. Sa svoje strane, crtačica Julie Rocheleau je iz Montreala ima iskustva sa animacijom, storibordovima, ali i ilustrovanjem knjiga za decu U strip-industriju je ušla godinu dana pre scenaristkinje, 2010. godine, sa odmah nagrađenim grafičkim romanom La Fille invisible kog je radila sa scenaristkinjom Emilie Villeneuve, da bi Rocheleauova iste godine dobila i nagradu Joe Shuster za svoj kolorni rad a istu je nagradu, samo za naslovnu stranu dobila tri godine kasnije za jedan od albuma iz serijala La colère de Fantômas koje radi sa Olivierom Bocquetom, plodnim francuskom scenaristom koji je radio i jednu epizodu Spirua pre nekoliko godina. Solidna reputacija.

Sve u svemu, Rocheleauova i Cazotova su se jako dobro pronašle u ovom stripu i kreirale vizuelno upečatljivu, dirljivu a optimističnu pripovest koja se bavi jednom, nažalost, i dalje aktuelnom traumom u modernom društvu i svojevrsnom ostrakizacijom osoba koje zapravo ne bi trebalo da su isključene ni po jednom osnovu. About Betty’s Boob je eksploracija i psihološke i socijalne dimenzije ove traume, ali je i urnebesna nadrealistička proslava te neke, jelte, drugosti i kao takva trebalo bi da uđe u lektiru za osnovnu školu. To kad naši dođu na vlast. Ali do tada, treba reći i da je kvalitet stripa prepoznalo više žirija na dva kontinenta, pa da je ovaj roman pokupio nekoliko nagrada koje dodeljuju frankofoni kritičari, ali i u SAD bio među nominacijama za Ajznera. Nije loše.

About Betty’s Boob je priča o Betty aka Elisabeth B. koja se na početku stripa budi iz pomenutog košmara sa rakovima koji se zatrčavaju na njenu levu dojku i zatiče sebe u bolničkom krevetu, bez kose, sa perikom koja stoji na natkasni i, što je teže za prihvatiti, bez leve dojke. Na mestu gde je nekada bio obli, za oko i ruku prijatni telesni aksesoar sada je samo ravna koža, crveni ožiljak i preko njega štep hirurškog konca. Mastektomija, kao način da se spasu životi po cenu jednog srazmerno malog dela tkiva, je danas široko prihvaćena intervencija i verovatno je sačuvala živote stotina hiljada žena u poslednjih sto godina. Uz nju, u poslednje vreme, dolazi i možda predvidiv a svakako neizbežan procvat paralelnih privrednih projekata, od estetske hirugije pa do odeće dizajnirane da prikrije ili kompenzuje odsustvo jedne ili obe dojke. A što ukazuje da je i danas ili, možda POSEBNO danas, ova vrsta narušenja telesnog integriteta obeležena posebnom stigmom.

Svakako, živimo u društvu gde je izgled nikad važniji već i time da smo sa obe ruke nakačeni na Bodrijarovu ekstazu komunikacije i da nikada više judi na planeti nije znalo kako izgledamo, bilo kadro da proučava naše slike i video snimke, ali i vlasno da ocenjuje, presuđuje, kritikuje ili hvali. Posebno za mlade ljude život se danas u dobroj meri pretvorio u video-igru gde je jurnjava za skorom koji se meri lajkovima i generalnim „engagementom“ sa njihovim digitalnim emanacijama ličnosti vrlo realna i u velikoj meri utiče i sa samopercepciju.

Protagonistkinja ovog stripa, Betty, nije tinejdžerka, po crtežu bi se reklo da je u svojim ranim tridesetim godinama, ali gubitak dela tela nije stvar preko koje se prelazi olako, pogotovo ne gubitka dela tela koji se snažno vezuje za rodni identitet. Voleli mi to ili ne, rod JE postojeća kategorija i da je stvar proste genetike svima bi bilo lakše u životu, ali nije. Uprkos paranoičnim argumentacijama koje slušamo poslednjih nedelja od dela srpske intelektualne scene kako je rod „izmišljena kategorija“, fakat je da rodni identitet nije puka biološka funkcija i da se nalazi na komplikovanom i osetljivom secištu genetike, endokrinologije, psihologije, socijalnih interakcija, u velikoj meri na kraju krajeva, „prezentacije“. Nema potrebe da ovde sada ulazimo duboko u „džender“ teoriju, ali trebalo bi da je intuitivno jasno da to kako percipiramo jednu osobu u smislu roda naprosto ne mora da bude usklađeno sa onim kako su joj lekari na rođenu pripisali polnu pripadnost – Andreja Pejić bi trebalo da je svima jasan primer sa svojim tako dobro pogođenim imenom koje je transformisano u žensku verziju reči koja označava muškarca – pa je u istom tom smislu i intuitivno kada vidimo kako Betty na početku ovog stripa reaguje na gubitak nečega što je u tuđim očima, ali i sopstvenim, „prezentira“ kao ženu.

Odnos Betty i njenog momka je prikazan vrlo eksplicitno u smislu da je njegova reakcija na telo koje više nije „konvencionalno“ žensko vrlo somatska, predintelektualna. On nije ono što bismo nazvali diskriminatorom, ali on se plaši tela koje više ne prepoznaje kao nešto na šta bi trebalo da „prirodno“ ili makar statistički uobičajeno reaguje pa je raspad Bettynog odnosa sa njim neizbežan.

Ali About Betty’s Boob nije mračan strip koji će iskustvo traume razvlačiti po velikom broju strana – on je ekstremno dinamična nadrealistička priča koja uspeva da i scene od kojih se čoveku malo okrene stomak učini energičnim, čak i zabavnim.

Tako na samom početku, tokom meltdauna koji Betty doživljava u bolnici imamo scenu koja je, bez obzira što prikazuje ženu što praktično silazi s uma zbog traume i straha, istovremeno i izuzetno duhovita, nabijena energijom i komičnim, mada ne sprdalačkim detaljima. Autorke su vrlo sposobne da tokom daljeg pripovedanja kreiraju mnogo ovakvih scena, pretvarajući About Betty’s Boob u nemu slepstik komediju koja svojom zabavnom dimenzijom ublažava naglašeno mračne elemente. Primer je svakako kasnija scena u kojoj Betty juri periku što je po gradu nosi vetar i koja se transformiše sve više u nadrealističnu komediju (do momenta kada perika praktično dobije noge i sama beži od vlasnice). Ovo je način da se imaju i jare i pare: da se pokaže šta gubitak tradicionalno ženskih atributa – duga kosa je jedan od najprepoznatljivijih – čini mentalnom zdravlju i osećaju samoidentifikacije žene, ali i da se čitalac ne optereti ovim pokazivanjem, naprotiv, da se ova spoznaja prelomi kroz scene u kojima je protagonistkinja delatna i ne pomišlja da se preda traumi i skrši pod naletom depresije.

Ovo je vrlo osetljivo mesto da se na njemu radi, pogotovo da se na njemu kreira strip koji nema dijaloge, ali Cazotova i Rocheleauova su savršeno dorasle izazovu i postižu perfektan balans. Neretko u sličnim pričama dobijamo insistiranje na tome kako je teško kada ste traumatizovani u neveštim pokušajima da se kod čitaoca (gledaoca/ igrača itd.) izazove empatija, dok druge odlaze predaleko u pokušaju da se to kompenzuje pa prikazuju narative u kojima traumatizovani protagonist naprosto odluči da više nije traumatizovan i odmah mu bude bolje. About Betty’s Boob je na idealnoj sredini između ova dva ekstrema i pokazuje protagonistkinju koja prolazi kroz česte momente gubitka snage, straha i gađenja nad samom sobom, bekstva u samoizolaciju itd., ali koja je istovremeno puna energije, jake volje da NEŠTO uradi, i mada su mnoge stvari koje radi pogrešne, sam čin rada, samo neodustajanje i ulaganje sebe iz sve snage u borbu su već terapijski značajni i deluju simbolički ispravno.

Strip, onda, u svojoj drugoj polovini prikazuje i način na koji se Betty na kraju pronalazi u svom novom, a rekao bih samo zrelijem identitetu, gde joj nije potrebno da bude „ista“ kao svi ostali da bi pripadala zajednici i ovo je jedna od najboljih prezentacija „queer“ estetike koje sam video u poslednje vreme. Da bude jasno, strip ne insistira da Betty postane lezbijka ili nekakva transrodna/ nebinarna osoba kako bi pronašla svoj mir, već, naprotiv, ide unazad do izvora queer teorije i podseća da je odstupanje od norme – vidljivo i bez stida – revolucionaran rad po sebi i da biti „queer“ ne znači pripadati nekoj drugoj normi, već biti zadovoljan u zajednici koja se ne oslanja na diktat norme.

Utoliko, druga polovina stripa, još naglašenije nadrealistična u svom imaginarijumu i maštovitosti crteža, prikazuje Betty kako se pridružuje burlesknoj pozorišnoj trupi i posle izvesnog vremena pronalazi svoj „Betty Boob“ identitet u kome će se osećati udobno, vredno i zaokruženo – ne slučajno unutar profesije (i zajednice) gde je „prezentacija“ nešto na čemu stalno radite (s ljubavlju), ne nešto s čime ste prosto rođeni. Naravno, svaka zajednica je takva, ova to samo eksplicitno prepoznaje i slavi.

Strip, naravno, nema nametljivu političku dimenziju već time da nema teksta, ali ima vrlo jasnu implicitnu političku dimenziju sa kontrastiranjem ovog Bettynog „posla“ u kome je autonomna, kreativna i okružena podrškom sličnih samovlasnih osoba* i njenog prethodnog posla sa koga biva otpuštena u prvoj polovini a koji se tiče rada u glamuroznom tržnom centru i prodaje skupe kozmetike, gde Bettyno pojavljivanje sa perikom i bez jedne dojke kreira prvo neizrečeni a zatim vrlo konkretan problem.

*od kojih su neke i same „otpadnici“ od društva na ime invaliditeta/ prostetike, a što podseća da „queer“ identitet ne mora biti vezan za očigledne rodne atribute, ali i da invaliditet apsolutno može imati rodnu komponentu

Način na koji Rocheleauova kreira nadrealističku atmosferu ali i jake slike i simbole je osvežavajući i inspirativan. Kanađanka naprosto uzima „klasične“ karikaturalne načine rada u kojima se jako stilizuje i „preteruje“ i primenjuje ih na duži sekvencijalni narativ, pa su tako likovi često pretvoreni u praktično crtanofilmovske groteske, sa telima – ili delovima tela – koja rastu do neprirodnih dimenzija u scenama kada se Betty plaši ljudi sa kojima je u kontaktu, i njihove osude/ diskriminativnog ponašanja. Ovo ni malo ne narušava ton stripa koji ionako biva uspostavljen pomenutnom scenom iz sna na početku ali koji se dalje održava brojnim poigravanjima sa simbolikom, pogotovo onom vezanom za delove tela i njima tradicionalno pripisivanim svojstvima. Šta sve ovaj strip radi sa jabukom stavljenom u brushalter – pa od toga se može napraviti najmanje pet seminarskih radova iz antropologije.

About Betty’s Boob uspeva da se završi i na jedan neskriveno romantični način, snažno se oslanjajući na tradiconalno „ženske“ slike i simbolike, a izbegavajući petparačku patetiku i komodifikovanu sentimentalnost, time slaveći i čistotu ljudskih emocija ali i podsećajući da su one, bez obzira na identitetske razlike među raznim populacijama, praktično svima nama zajedničke. Ovo je moćno finale, upečatljivog crteža i naracije koja u tom delu sasvim slobodno i bez granica meša realnost i fantaziju, simboliku i linearno pripovedanje, dovodeći strip do hepi enda. Betty je pritom jedan skoro idealni protagonist priče jer se ona tokom te priče vidno, snažno i nepovratno menja, a da u sebi zadržava onaj obični, svakodnevni kvalitet koji smo upoznali na početku stripa i koji je poslužio kao osnov za identifikaciju sa protagonistkinjom. Zbog toga je About Betty’s Boob tako prijemčiv i zaista čini štivo koje treba da čitaju i odrasli i deca.

Ovima drugima će prijati raskošan, stalno uzbudljiv i beskrajno maštovit crtež i aluzije na Maxa Fleischera (Georgea McManusa ali i Mačka Feliksa),  koje idu dalje od Betty Boop, ali su svakako fokusirane na njen lik – istorijski značajan jer je u medijum namenjen deci uveo koncept seksualnosti. About Betty’s Boob nije „dečiji“ strip ali ima sličnu misiju da seksualnost i rodnu percepciju i identitet predstavi kao nešto daleko šire od heteronormativnog standarda koji, eto, ume da nanese štetu i onima koji pukom nesrećom od njega odstupe. To je teška i ozbiljna misija ali ovaj strip je dostojanstveno iznosi a pored toga je i đavolski zabavan. Štaviše, usudio bih se da ga nazovem remek-delom, pa ako moj endorsment išta znači, imate priliku da ga, u digitalnoj formi, kupite ovde.

Pročitani stripovi: New World

Pročitao sam grafički roman New World a kog je napisao i nacrtao portugalski autor David Jesus Vignolli, čovek koji je u strip-svetu postigao solidan uspeh svojim prvim grafičkim romanom od pre tri godine, A Girl in the Himalayas, magično-realističkom pričom o, pa, devojčici u Himalajima koja susreće starinsku rasu besmrtnika i mora da je zaštiti od svojih sunarodnika (zapravo ljudske rase), dokazujući istovremeno da ljudska rasa, jelte, ipak ima i kapacitet da čini dobro.

New World, izašao u ljeto 2019. godine  je na prvi pogled istorijski strip o tome kako su Evropljani osvojili Ameriku i domicilno stanovništvo izložili, jelte, eksploataciji i, znate već, genocidu, ali on istovremeno ponavlja mnoge od motiva koji su krasili Vignollijev debi i tonalno je veoma sličan. Ovo znači da će čitaoci koji su uživali u debiju verovatno i u najnovijem Vignollijevom radu pronaći slične emocije, sa karakterističnim pristupom pripovedanju i crtežom koji je ovog puta „ozbiljnije“ kolorisan. Za razliku, naime, od A Girl in the Himalayas koji je imao samo jednu boju pored beline papira i crnila tuša (žutu!), Vignolli je za ovu priliku sarađivao sa koloristkinjom po imenu Leela Vignolli koja mu je, pretpostaviću supruga i mada kolorna tehnika u velikoj meri podseća na ono što smo videli u prvom stripu, tonalna paleta je proširena i strip izgleda življe i vizuelno dublje.

Leela i David Jesus inače žive u Londonu i osnivači su kompanije Visual Scribing koja se bavi, pa, recimo, grafičkim dizajnom i marketingom, ali umotanim u masu termina kao što su „visual scribing“, „remote scribing“ itd. Iako, naravno, grafički dizajneri i ilustratori nisu nužno opremljeni veštinama koje su potrebne za efektno sekvencijalno pripovedanje u stripu, Vignolli se prilično uspešno snašao u ovom medijumu, sa američkim Archaia/ BOOM! Studios koji su objavili i A Girls in Himalayas i New World a kako se ovaj potonji bavi američkom istorijom na jedan veoma katarzičan način, nije preterano reći da je Vignolli od samog početka ovo tržište i imao na umu. Uostalom, njegovi stripovi rađeni su na Engleskom (uključujući onlajn strip Planet Earth: For Sale koji možete čitati na njegovom sajtu) i New World svakako jeste neka vrsta prekopotrebne analize perioda velikih otkrića i načina na koji je kolonizacija novog kontinenta išla ruku pod ruku sa nekim od najcrnjih činova u istoriji ljudske rase, uključujući sistematsko istrebljivanje starosedelaca – nešto što bismo danas nazvali etničkim čišćenjem ili, ako smo drusniji, genocidom – ali i korišćenje ropske radne snage u istorijskoj epohi koja se, istorijski, dobrim delom poklapa sa erom prosvetiteljstva i u Evropi se doživljava kao veliki civilizacijski korak napred.

New World počinje crno-belim tablama koje prikazuju putovanje Ameriga Vespučija i njegove španske posade preko Atlantskog okeana i uokviruju ga kao herojsku, gotovo mitološku potragu za Novim svetom, sa sve brojnim referencama na božiju milost i pronalaženje „raja na Zemlji“. U jednom spretnom činu pripovedanja, postepeno uvođenje boje u crno-beli crtež a koje kulminira spleš stranicom što pokazuje naslov i prvi kadar protagonistkinje smeštene u veličanstveno zelenilo novog kontinenta, nam daje uspelu inverziju u tonu stripa, najavljujući da će odvažnost i napor kolonizatora u daljem toku priče poprimiti zlokobnu notu.

Glavna junakinja stripa je Iracema, mlada pripadnica lokalnog domorodačkog plemena koja ima tukana za najboljeg prijatelja i provodi vreme lutajući prašumom, družeći se sa gigantskim arama, zezajući se sa klincima iz sela. Pravi, jelte, raj. Iracema je prototip heroine kakvu od ovakvog stripa očekujete, preduzimljiva, odvažna, časna, pravdoljubiva i zapravo dolazi u blagi sukob sa starim, mudrim predvodnikom plemena koji smatra da je najbolji način da se ono zaštiti od daljeg širenja kolonizatora po regionu – dublje povlačenje u šumu. Iracema smatra da se treba boriti, ne zato što ima strateškog iskustva sa ratovanjem već zato što je lično videla kako beli kolonizatori nehumano tretiraju crne robove dovedene iz Afrike i zato što veruje u magično oružje – luk koji izbacuje munje – a koje je plemenu dato na korišćenje od samih bogova.

New World se drži tog magično-realističkog pristupa u svom zapletu i pripovedanju bez zazora mešajući realističke istorijske elemente sa slobodno tumačenim religijskim motivima pa i epizodama koje bismo mogli nazvati žanrovskom fantastikom. Tu je brod čiji je vlasnik u Indiji naučio mnoge istočnjačke tajne pa je u stanju da aktivira čakre koje instantno prevode govor sa jezika na jezik a da ne pominjemo da naporom volje može svoj brod da teleportuje sa kraja na kraj sveta…

Generalno usmerenje ove priče je sasvim klasična liberalna meditacija o „beloj krivici“ koja, da bude jasno, valja da bude deo popularne kulture i da se obrađuje kroz umetnička dela u različitim  medijima. Razmere nehumanosti koju su Evropljani demonstrirali u susretu sa drugim kulturama svakako se ne mogu premeriti našim današnjim referentnim sistemima jer u ono vreme nisu postojali, ali ne treba da zaboravimo da pričamo o Evropi koja je prošla i kroz renesansu i kroz reformaciju i prosvetiteljstvo i čiji su predstavnici na drugim kontinentima radili strašne stvari, smatrajući da su one u skladu sa „modernim“ vrednostima koje su se tada širile Evropom.

No, Vignollijeva obrada ove teme me nije nužno impresionirala prevashodno jer sam star i ogorčen čovek koji maltene za sve čega se dotakne prvo pomisli „znam ovo, već sam ga video“. New World je, tako, jedna knjiška, udžbenička demonstracija literarnog  klišea „plemenitog divljaka“ kog je još Dikens ismevao u svom istoimenom eseju. Naravno, ne treba zaboraviti ni da su u Dikensovo vreme pravljene performans-turneje po Evropi u kojima su predstavnici afričkih naroda pred publikom izvodili predstave koje su prikazivale njihove dnevne rutine i rituale – sve kako bi se Evropljanima, sred devetnaestog veka!!! – pokazalo da su u pitanju ljudi kao oni sami.

Vignolli ima ne jednog već dva „plemenita divljaka“ u ovoj priči jer pored Iraceme susrećemo i oslobođenog crnog roba Amakaija, a njih dvoje se posle dramatičnog susreta sa belim zavojevačem, udružuju kako bi porazili „čudovište“. Stavljam ovu reč pod navodnike iako, u stvarnosti, imamo posla sa „pravim“, ne samo metaforičkim čudovištem. Vignollijevo korišćenje (kvazi)folklornih i fantazijskih motiva ovom stripu daje, za moj ukus možda i nepotrebnu dimenziju apstrakcije u kojoj su kolonizatorska gramzivost i metodična dehumanizacija pokorenih naroda – strip nam pokazuje tretiranje robova poput životinja, prodaju ljudskih bića na pijaci itd. – zapravo proizvod nečeg što ljudskoj rasi nije imanentno.

Jedan moj kolega ovo naziva antropološkim optimizmom – verovanje da one najgore stvari koje su ljudi počinili u svojoj istoriji zapravo nisu deo ljudske prirode i da su anomalija je u Vignollijevoj imaginaciji pripisano bukvalnim mitološkim čudovištima koja se od vajkada bore protiv ljudske rase ali su, u momentu kada su bila na pragu poraza, naučila da uzmu ljudski oblik i sakriju se među ljudima, radeći dalje „iznutra“ na rušenju ljudskog jedinstva.

Da budem jasan – meni ovo nije po automatizmu neprihvatljiva ideja i mada ona abolira ljudsku prirodu jednim možda zaista neutemeljeno optimističkim pogledom na stvari, optimizam kao literarni pristup nije apriori negativan. Jedan od mojih omiljenih rano-novotalasnih naučnofantastičnih romana sa britanske scene je palp-omaž Lavkraftu, The Mind Parasites Colina Wilsona a koji radi sa sličnih pozicija.

Ali ideja sama za sebe nije literatura – pa čak ni strip – i bitno je kakva je obrada. Moj je utisak da je Vignollijeva obrada previše „bajkovita“ i da se između brojnih folklornih i mitoloških motiva kojih se autor u ovom stripu dohvatio pomalo zagubila ekonomska i sociološka realnost koje ne samo da su bile u korenu genocida i ropstva već nastavljaju da se voze na talasima što su ih ovi proizveli i nekoliko stotina godina kasnije. U tom smislu New World se, recimo, vrti oko roba koji lepo svira, kako bi se ukazalo da robovlasnici nisu roblje uzimali samo kao prostu radnu snagu, te njegove magične frule koja može da otkriva čudovišta među ljudima, a što u priličnoj meri odvozi priču na teren bajkovite motivacije i propušta priliku da pokaže u kojoj je meri eksploatacija drugih rasa bila temelj za izgradnju tog „novog sveta“. Tako dobijamo i jedno emotivno prijatno, optimistično finale sa kojim je nemoguće ne složiti se ideološki ali je u literarnom smislu strip do tog trenutka sveden na sasvim osrednju bajkicu sa poukom.

Naravno, Vignollijevo pripovedanje je svakako još od A Girl in Himalayas ugođeno sa senzibilitetom bajke i ovo je još jedan strip u kome se fantazmagorično i „realistično“ slobodno mešaju. Utoliko, autor naraciju slaže veoma pravolinijskim postupkom, sa scenama i dijalozima koje često zauzimaju posebne panele tamo gde bi neko drugi stvari sažimao u okviru istog crteža. Dijalozi često imaju formu odvojenih panela za svaku repliku i ovo stripu daje jedan neužurban, odmeren tempo koji meni lično nije ostavljao utisak tromosti, ali svakako pričamo o razvučenom, vrlo pravolinijskom pripovednom postupku. S obzirom da likovi nemaju mnogo dubine, zaključno sa  Iracemom i Amakaijem koji su puki nosioci vrlina i akcije, bez skoro imalo karaktera, ovo dodatno pojačava utisak da imamo posla sa bajkom, radije nego sa „modernijom“ literarnom formom i New World se svakako može čitati pre svega kao strip za decu u kome su moralne poduke vrlo jasno, eksplicitno izgovorene, a elementi zapleta dovoljno odgurani na fantastičnu ravan da se metafora lako proguta bez potrebe za previše udubljivanja u problem eksploatacije čoveka od strane čoveka.

Slično je i sa samim crtežom koji je, pa, neretko „detinjast“ po formi. Da se razumemo, Vignolli je profesionalni crtač i kogod kaže da je New World „loše“ nacrtan zapravo samo hoće da izrazi svoje neslaganje sa stilom usmerenim na intenzivno pojednostavljivanje svega – figura, okoliša, akcionih scena. U skladu sa tim da su u centru narativa „plemeniti divljaci“, i sam crtež je u neku ruku nova forma primitivističkih tendencija u evropskom slikarstvu sa kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka gde su Gogen (i mnogi drugi) birali ne-evropske vizuelne reference, estetike, ali i tehnike kao svoja polazišta, u jasnom činu distanciranja od preovlađujućih trendova i potrazi za nečim „čistijim“.

U tom smislu je i Vignollijevo crtež neretko na tragu praktično pećinskog zidnog slikarstva sa likovima svedenim na grubo iscrtane figure, jedva skiciranim pozadinama, dinamikom koja je uhvaćena u zamrznutim slikama, radije nego u jednom „tečnijem“ pripovedanju. Potpuno je razumljivo ako je nekome ovo ružno jer Vignolli uopšte nema problem da crta ljude bez lica ako smatra da u datoj sceni njihova facijalna mimika nije potrebna, da kuće u pozadini nažvrlja u tri poteza, da veliki deo slike bude u formi skice, no nikako ne treba izgubiti iz vida da je u pitanju veoma razrađena ruka koja čak i to što liči na skicu radi zaokruženo i spretno, da su lica izražajna čak  kada imaju samo tri linije koje predstavljaju oči i usta, da su scene uvek jasne i sklopljene oko formalno dobro postavljenih kompozicija. Vignolli nikako nije loš crtač, naprotiv, veoma je dobar u tome što radi, ali to što radi, da parafraziramo Wolverinea – nije mnogo lepo.

Svakako ću reći da je A Girl in Himalayas bila priča u kojoj su „detinjast“ grafički stil i bajkovit ton bili primereniji temi i protagonistkinji koja je, jelte, bila dete. Sa New World, pak, vredi istaći da kolor dosta osvežava Vignollijev crtež i daje stripu dobrodošlu „treću“ dimenziju atmosfere.

No, u celini, New World je, iako prijatan za čitanje i tematski sasvim relevantan za moja interesovanja, jedna i pomalo svedena, ne naročito nadahnuta stilska vežba na važnu temu. Ponovo, možda sam samo isuviše mator i ovo bi moglo biti dobro štivo za decu ako ne smatramo da su dovoljno odrasla da čuju kako za neke svireposti u našoj kolektivnoj istoriji nisu bila kriva čudovišta već, ipak – ljudi. Pa proverite sami.

Pročitani stripovi: Pizzeria Kamikaze

Sa zanimanjem sam pročitao grafički roman Pizzeria Kamikaze, verovatno prvi pročitan strip u mom životu a da su ga napravila dva državljanina Izraela. S obzirom na to koliko su Jevreji bili (a i dalje su) važni za razvoj američkog stripa, čovek bi pomislio da ću se ranije sresti sa izraelskom produkcijom ali kombinacija lenjosti i ekstremne lenjosti još jednom se isprečila da zaustavi sasvim razuman životni projekat. Kako god, čak sam i ovaj strip pročitao tek nakon što je, jelte, preveden na Engleski, pa objavljen u Americi, pa onda ponovo skoro deceniju i po kasnije objavljen od strane prestižnog BOOM!-ovog imprinta Archaia Press i urađen i u digitalnom formatu, pa sam onda čekao još par godina i sinoć ga sa zadovoljstvom potrošio. Što kažu ako neće breg Mehmetu onda… ne, čekajte, ovde se breg zaista izrazito trudio, Mehmet je taj koji je ispoljio zabrinjavajuće razmere indolentnosti. Onda je sve u redu.

U svoju odbranu reći ću da sam ja ipak prost čovek, neki bi rekli – prostak, koji se, kad vidi da strip emanira „slajs of lajf“ vajbove (mislim, nije li sumnjivo čim u naslov stavite piceriju? Picerija – slajsovi, SVE SE UKLAPA!!!) i reklamira se rečima „priča o ljubavi, gubitku i bekstvu“, uhvati za (nepostojeći) pištolj i gleda koji prozor da forsira kao odstupnicu kad krenu da lete kuršumi. Mislim, Spajdermen mi generalno daje sve priče o ljubavi, gubitku i bekstvu koje su mi potrebne, PLUS ima MNOGOJAK kostim, hvala lepo!

Čime hoću da kažem da ste VI krivi, jer mi niko nije skrenuo pažnju da je ovo odličan strip. Svakako, ovo jeste jedna meditacija o ljubavi, gubitku i eskapizmu, ima sve odlike proze koju pišu ostareli Gen-Ekseri i prodaju je sredovečnim Gen-Ekserima, ali, ona je i duhovita, lepršava, i uspela je da me lepo zabavi i na intelektualnom i na emotivnom planu. Pa to uopšte nije mala stvar!

Autor scenarija za strip koji je izašao kao petodelni serijal Bipolar u Izraelu još 2004. godine, je Etgar Keret, pisac iz Tel Aviva koji je i na našim prostorima solidno poznat. Kereta smatraju majstorom kratke priče a Laguna na svom sajtu kaže da se njegove knjige najviše kradu po knjižarama i najviše čitaju po zatvorima. Zvuči kao sasvim dubiozna distinkcija koju je neki nadobudni PR profesionalac smislio kako bi uvek imao u šteku spreman saundbajt za svog klijenta, no Keret je svakako jedan od najpoznatijih savremenih izraelskih proznih autora, sa prevodima na nekoliko desetina jezika, scenarijima za film (jednim režiranim filmom, takođe, koji je čak i dobio nagradu u Kanu) i objavljivanjem čak i od strane palestinskih izdavača što je, tvrde, jedinstven slušaj za izraelske autore. Keret je poslednih godina pisao i za televiziju, pa čak i igrao u seriji The Middleman za koju je uradio scenario i potpisao režiju, što je impresivan uspeh za proznog autora koji se otisnuo u drugi medij. No, Keret svakako nema problem sa eksperimentisanjem sa medijima, pa je i ovaj strip o kome danas pričamo primer kako to može da solidno ispadne čak i kada ne napravite nekakvu dramatičnu transformaciju svog pristupa za drugi medij.

Pizzeria Kamikaze je inače i bila prozni rad u svojoj originalnoj formi i zbirku „Pizzeria Kamikaze i druge priče“ je svojevremeno objavila hrvatska Faktura, tako da su svi preduslovi da se čovek unapred upozna sa ovim materijalom bili tu već izvesno vreme.

Crtač na ovom stripu je Asaf Hanuka, jedan od dvojice braće blizanaca Hanuka, a koji se obojica bave crtanjem. Asaf je, barem u stripu, nešto poznatiji od brata Tomera koji je više vezan za film i komercijalnu ilustraciju, a Asafov grafički roman The Realist je pre pola decenije dobio američku Eisner nagradu za najbolji strani strip objavljen u Americi. Nije rđavo za momka koji se takođe prilično široko bavi ilustracijom za različite potrebe i u različitim medijumima. Pizzeria Kamikaze je tako dobar spoj ekspertize dvojice muškaraca od kojih će svaki kasnije imati zaista uspešnu i plodnu karijeru i, možda i svojevrsna „reklama“ za njihove pripovedačke veštine.

Elem, Pizzeria Kamikaze zaista u teoriji nije nešto što bi bilo po mom ukusu. Ovo je lenj, neužurban strip o ljudima koji ne rade bogznašta, koji nema skoro pa nikakav prepoznatljiv zaplet i onda, što je najgore, kada se odlučimo da ipak ima nekakav zaplet i za njega se uhvatimo, on se završi bez „pravog“ raspleta, odlučujući se za jedno finale čiji krešendo kao da ne namerava da ispuca svu municiju što ju je narativ do tog momenta tajno prikupljao, već samo baca nekoliko simpatičnih filozofskih udica i ostavlja nas da zajedno sa protagonistom reflektujemo na ono što je bilo i, možda mislimo o tome jesmo li nešto naučili i postali malo pametniji. Kako sam bukvalno prošle nedelje stenjao i kukao na ime činjenice da se strip Lupus baš tako završava, koristeći čak i fraze „boring man shit“ u diskusiji o ovom uratku, legitimno je reći da sam se malčice prepao samo razgledajući korice Pizzeria Kamikaze i prelistavajući strip čije su table većinski posvećene prikazivanju običnih ljudi koji stoje, smoreni su i nešto pričaju. Imam li ja snage da ovo preguram, pitao sam se, gde je Spajdermen da me uhvati svojom mrežom i izvuče iz nebranog grožđa kad je najpotrebnije?

Srećom, Spajdi ovom prilikom zapravo nije bio neophodan i Pizzeria Kamikaze me je, kada sam zaprvo krenuo da ga čitam, uhvatio na barem dve jake fore: svojom „high concept“ postavkom i jednim kvalitetnim literarnim stilom kojim je sve urađeno.

Pozabavimo se prvo ovim drugim. Pizzeria kamikaze je, recimo, jedan od tipičnih primera „anti-stripa“, odnosno teksta koji je zatim dopunje slikama ali iz koga do neba miriše da je u pitanju originalno bila „suva“ proza i kome ilustrovanje zapravo samo dodaje „slike“, bez nekakvog presudnog novog doprinosa na planu pripovedanja. Uzmimo na primer, scene u prvom poglavlju, Stiff Drinks, gde protagonist stripa, Mordy, sedi u kafani, pije piće, meditira o svom životu, snima ribe unaokolo pa odlučuje se da se ipak drži flaše, ne sasvim siguran da li je to jer još nije preboleo svoju Desiree ili je samo takav karakter. Ovo je skoro potpuno unutrašnji narativ kome slike praktično nisu potrebne i svu informaciju dobijamo već iz teksta, sa Keretom koji efikasno i ekonomično, bez opširnih infodampova predstavlja i Mordyjevo raspoloženje, i opisuje devojku koju ovaj zagleda i njegovu odluku da je pivo u ovom trenutku ipak sigurnija ponuda.

Asaf Hanuka ovo sve ilustruje prateći Keretov tekst, ne dodajući nikakve nove informacije ili nadopunjujući scenaristino pripovedanje nečim svojim, njegove slike su bukvalno prikazivanje onoga što tekst već govori i mada bi ovo u nekom drugom slučaju bilo dovoljno da me isprovocira da šmrkćem i frkćem, u slučaju Pizzeria Kamikaze bio sam zapravo impresioniran kako, uprkos svesti da čitam „anti-strip“, sve to zapravo teče glatko, lako i prijatno.

Taj kvalitetan literarni stil koji sam gore pomenuo odnosi se prvo na Keretov zaista odličan tekst. Originalno napisan na Hebrejskom (Keret, inače, neke od svojih radova piše i na Engleskom), pa preveden za publikovanje na američkom tržištu, ovo je strip koji uspešno prevazilazi činjenicu da je oslonjen na naratora koji nam bukvalno iz prvog lica priča događaje time da je tekst jako efikasan, tečan, i kako sam rekao, ekonomičan. Keret nije „izvorno“ strip autor ali očigledno intuitivno shvata ekonomiju table i pazi na to da svaka odabrana reč ima svoje mesto u narativu, tako da priča teče brzo, lako, sa čitaocem koji tekst usvaja bez napora a Hanukine ilustracije ga prirodno i prijatno uokviruju. Hanuka je svakako solidan u karakterizaciji svojih likova koji su skoro svi odreda socijalno neuklopljeni, pomalo smušeni i bezvoljni srednjeklasni likovi što kapiraju da se mora živeti iako ne vide neki preteran razlog zašto bi to činili.

Tu dolazimo do te prve udice, odnosno „visokog koncepta“ ove priče a taj je da nam je protagonist prepričava iz zagrobnog života. Pizzeria Kamikaze doslovno počinje kadrom iz rake u koju su spustili Mordyja što iz nje meditira o tome da je devojka u koju je zaljubljen, pomenuta Desiree, valjda plakala na sahrani i da je to neka vajdica kad za života nisu imali sreće da zaista budu zajedno.

Ispostavlja se, naime, da zagrobnog života ima ali da umesto nekakvih rajskih vodoskoka ili makar paklenih vatri – ili štaveć služi kao nameštaj u talmudskoj verziji raja i pakla – mesto na kome Mordy nastavlja da „živi“ posle svog samoubistva, najviše liči na, kako on i sam kaže – Tel Aviv. Mordy pronalazi posao u piceriji (iz naslova stripa) i tu gura testo u furunu svakog dana da bi mogao da, pa, eto, dalje živi na mestu koje je, pa, depresivno obično.

Zagrobni život ovog stripa je, dakle, mesto sasvim nalik na moderni svet (ili bar ono kako je moderni svet izgledao početkom stoleća), sa jedinom razlikom što su svi koji naseljavaju tu njegovu verziju u njega stigli posle uspešnog samoubistva. Na stanovnicima se i vidi kako je ko sebi presudio, pa, recimo, Mordyjev cimer i prijatelj Uzi ima na slepoočnici rupu od metka, devojke koje nose duge rukave su verovatno sebi presekle vene itd.

Keret i Hanuka, naravno, u centar priče stavljaju jedno vrlo osetljivo pitanje – malo je društvenih tabua tako snažnih kao što je suicid – i naizgled ga banalizuju: ovo je svet u kome je „a kako si ti sebe roknuo?“ pitanje kojim se započinju konverzacije u kafani, dok će oni u sebe sigurniji insistirati da vam ispričaju zašto su odabrali baš taj način, čak i pre nego što se dobro upoznate. Curt Cobain ovde dobija mali kameo – i protagonist ga doživljava kao iritantnog jer „kad živiš u svetu u koji su svi dospeli tako što su se ubili, smara te da slušaš lika koji je pisao pesme samo o tome kako mu je teško“ – a postoji i televizijski reality show gde parovi koji su se zajednički ubili moraju to da prepričaju ali na zabavan i duhovit način.

Keret i Hanuka ovde biraju očigledno apsurdističku postavku u kojoj je suicid neka vrsta „ponovnog rođenja“ da zapravo uđu u jednu delikatnu analizu depresije i ljudske motivacije da učestvuju u društvu, uspostavljaju socijalne odnose, da se zapravo ičim bave i ikako stupaju u interakciju sa drugima. Neiznenađujuće, iako strip samoubistvo donekle tretira i humoristički (mada ne sa ismevanjem), on nedvosmisleno pokazuje da ono nije „rešenje“ čak i u ovoj postavci gde zapravo dobijate proverbijalnu drugu šansu, a čemu se, kažu ljudi koji se time bave, ono što većina ljudi sa suicidnom ideacijom i istorijom pokušaja samoubistva, zapravo nada.

Utoliko, Pizzeria Kamikaze me pomalo podseća na romane Douglasa Coplanda sa svojim prikazom belih, srednjeklasnih zapadanjaka kojima ništa u životu zaista ne nedostaje – i time nisu idealni protagonisti za prozu kojoj je potrebna drama – a koji proživljavaju svoje tihe agonije, svesni jedne spiritualne i emotivne praznine u svojoj srži. Keret, naravno, pomerajući radnju u taj farsični zagrobni život sebi i Hanuki kreira dovoljan humoristički odmak da strip ima lep, neužurban ali dovoljno vedar ton da zapravo ne potonemo u dubine depresije i besciljnosti zajedno sa njegovim protagonistima i kada Mordy čuje da se i njegova neprežaljena Desiree zapravo takođe ubila, pa odluči da je potraži u svetu za koga zapravo niko ne zna koliki je i koliko ima stanovnika, Uzi će mu se pridružiti u on-the-road avanturi što će ih odvesti na neočekivana mesta i, jelte, navesti i da malo promisle o sebi, svojim motivacijama, svojim (drugim) životima…

Bude to lepo do kraja, Pizzeria Kamikaze svakako nije umušena, dosadna meditacija o tome kako je teško, već relaksiran road-movie u kome par običnih momaka (a posle i više njih, pa i ne SAMO momaka) na jednom ne baš običnom ali zapravo DEPRESIVNO običnom mestu prolaze kroz progresivno sve apsurdnije situacije i dosežu određeni kraj svoje herojske potrage gde su možda malčice pametniji i emotivno ispunjeniji i imaju malo više ideje o tome kako naći smisao u životu, makar i tom zagrobnom.

Težište filozofske upitanosti ovde nije samo na tome zašto se ljudi ubijaju već i zašto žive – uobičajeni odgovori, da su to ljubav, prijateljstvo, osećaj svrhovitosti itd. svakako se mogu primeniti i na Pizzeria Kamikaze, ali kako se to obično kaže, nije sve u destinaciji, nešto je i u samom putovanju, pa kako je ovo i doslovno „on the road“ narativ, sa olupanom Folksvagen Bubom kojoj ne rade farovi i mladićima koji se trude da se napiju jedući sladoled sa šerijem, Keret i Hanuka kreiraju pregršt uspelih scena koje su uglavnom reflektivne, bez puno akcije ali sa dobrom interakcijom između unutrašnjeg života naratora i progresivno sve začudnijih događanja u spoljnjem svetu.

Začudnijih, ali ne i dramatičnih. Ovo je strip lišen drame, lišen jakih emocija, koji ih se u neku ruku i stidi, usklađujući se sa svojim protagonistima koji su svi, ne zaboravimo, na ovo mesto dospeli jer nisu bili uspešni u navigiranju lavirinta socijalnih odnosa u svom prvom životu do mere da su rešili da sebe nasilno uklone sa lica sveta. Iako su svi u „novom“ svetu izvršili samoubistvo, mnogi od njih nisu u stanju da zaista psihološki pobegnu od stigme koju ono nosi, ali priča nam pokazuje i ekscentričnije likove i situacije u kojim ljudi, konačno oslobođeni tereta strašne odgovornosti što su ga nosili sa sobom sve do prerane smrti, mogu da budu srećni.

Pizzeria Kamikaze, ponovo, na kraju ne daje neke specijalno nove odgovore – ljudi će zaista sreću naći ako mogu da osete ljubav (da im se daje i da je pružaju), da provode vreme sa sebi dragim osobama i da rade nešto svrhovito, makar to bilo pečenje pica, i ovo je onoliko srednjeklasno-belo-buržoaski zaključak narativa koliko je na današnjem nivou nauke i tehnologije moguće postići, ali Keret i Hanuka do njega dolaze uspevajući da u čitaocu razviju empatiju i simpatiju spram likova koji, ponoviću, nisu posebno zanimljivi, nisu mnogo harizmatični i upadljivi su prevashodno po tome koliko su obični i koliko malo zapravo traže od života u kome možda i ne primećuju koliko mnogo imaju. Marksista u meni bi trebalo da besni i da se ljuti, ali ovo je dobro ispričana priča (u kojoj je jedan od ključnih likova mačor koji (možda!) govori) gde prepoznajemo da smo zapravo i mi sami na korak ili dva da budemo na identičnom mestu na kome se nalaze i likovi, da vodimo skoro identične razgovore, nalazimo skoro identične izgovore, imamo skoro identične ambicije.

Ta životnost likova i njihovih narativnih lukova odrađuje puno posla ovde jer Keret, insistirajući da on praktično nikada ne piše prenoseći događaje iz života, mnogo više ide na logiku sna i slobodnije asociranje simbola da nam na kraju ponudi priču koja je iznenađujuće topla i optimistička, pogotovo s obzirom da se bavi samoubicama koje, na kraju, ne doživljavaju neko dramatično prosvetljenje.

Hanukin prijatni, evokativni crtež je, uprkos tome da nema preterano značajnu pripovedačku funkciju, svakako važan u kreiranju te kombinovane atmosfere običnosti i sna u kojoj na kraju shvatamo „poente“ a bez toga da su nam eksplicitno objašnjene, dok je kolor Dana Jacksona, urađen ekskluzivno za Archaiaino izdanje funkcionalan, mada izrazito nenametljiv sa smirenim tonovima i malo dinamike, kako bi bio u skladu sa atmosferom stripa. Leterer Deron Bennett svakako treba da bude prepoznat na ime uspelog razmeštanja Keretovog teksta po stranici tako da ništa ne izgleda pretrpano, te da se Mordyjevi monolozi koji čine najveći deo teksta, čitaju lako i prirodno, bez napora. Dijalozi su nešto drugačija priča, sa nešto manje čitkim kurzivom ali kako ih u stripu ima izrazito malo, ovo nije problem.

Pizzeria Kamikaze je iznenađujuće prijatan strip s obzirom da je u pitanju, kako već rekoh, anti-strip koji u središtu ima jednu sumornu temu a poente koje nalazi su izrazito sitnoburžoaske. To je valjda najbolji dokaz koliko je u umetnosti važan izraz i da tema čini samo polaznu tačku u kreiranju nečeg što će na kraju biti delo koje drugi treba da konzumiraju. Od ovolikog pominjanja picerija sad mi se i prijela pica pa ćete me izviniti dok zvrcnem Mileta i poručim jednu Margaritu. Bon apetit.

Pročitani stripovi: Tumor

Pročitao sam i grafički roman Tumor koji je letos izdao Oni Press u nečemu što bismo mogli nazvati definitivnom edicijom ovog stripa.

 

Tumor je „medicinski noir“ koga su krimi-autor Joshua Hale Fialkov i crtač Noel Tuazon pre sedam godina uradili za Amazonov Kindle, da bi posle strip dobio i konvencionalnije izdanje za Archaia Entertainment. Fialkov je u međuvremenu, kao i popriličan broj svojih proznih kolega, krenuo da piše i stripove za razne izdavače, imao zapažene (ne uvek i sasvim dobre) radove za Marvel (Ultimates) i DC (I, Vampire) a trenutno je ekskluzivac Oni Pressa sa serijalima The Bunker i The Life After. Oni je onda bio i logičan izbor za novo izdanje Tumora, stripa koji je u svoje vreme bio neka vrsta izvidnice za jednu meku renesansu kriminalističkih i noir stripova.

 

Naravno, navjeći deo posla su tu uradili Ed Brubaker i Sean Philips sa svojim serijalom Criminal, ali 2009. je i bila godina kada je Vertigo pokrenuo svoj Vertigo Crime, a pisci i scenaristi poput Duanea Swierczynskog, Jonathana Maberryja, Andyja Digglea, Briana Azzarella, Christosa Gagea itd. krenuli da rade i stripove koji nisu imali superheroje i šarene kostime. Tumor je bio negde u laktu ovog talasa, grafički roman urađen bez pretenzija da će biti serijalizovan nakon što se njegova prva i poslednja priča ispriča (uostalom, još od prve strane jasno je da glavnom junaku nema spasa), urađen u prkosno crno-beloj tehnici , sublimat svih klasičnih noir motiva, ali zaoštrenih do gotovo apsurdnog, skoro karikaturalnog intenziteta. Fialkov je sa ovim stripom napravio istovremeno i analizu tradicionalnog noira ali i njegovu – sasvim dobronamernu – kritiku.

 

U osnovi, Tumor je arhetipska noir pripovest sa svim očekivanim sastojcima. Klasičan kriminalistički noir u centru (skoro) uvek ima muškarca koji je izgubio kapacitet da bude percipiran kao alfa-mužjak, neretko kroz neku socijalnu, emotivnu, ponekad i zdravstvenu traumu koji je doživeo. Ovaj protagonist tumara socijalnim krajolikom koji je sklopljen od parainstitucija sile i usluge, održava se na okupu mešavinom straha od sile, straha od promene i recikliranjem fantazija o boljem sutra koje jednom ipak (možda) mora doći i, mada to ne priznaje, u potrazi je za sopstvenim iskupljenjem. Iskupljenje, naravno, ne može da bude jeftino, ono zahteva mnogo rada da se antiheroj odlepi sa dna, ali i autentičan napor da se promeni, pronađe u sebi ostatke idealizma i vere, prevaziđe odavno usvojeni solipsistički, nihilistički, ali prevashodno depresivni svetonazor i bude agens makar jedne pozitivne promene u društvu koje, na kraju dana, i postoji jer su istorijski ljudi pronalazili motivaciju da prevaziđu svoje traume i subjektivne i objektivne hendikepe i učine nešto značajno.

 

Tumor ima sve ovo, ali pojačano tako da se imanentna socijalna kritika noira uparuje sa vrlo potentnim psihološkim seciranjem motivacija i etičkih vrednosti glavnog junaka, a alatka za to je upravo titularni tumor.

 

Frank Armstrong je omatoreli privatni detektiv u Los Anđelesu koji više ni ne može da se seti kada je radio pošten posao koji nije podrazumevao da mu je klijent kriminalac što bi da smesti drugom kriminalcu, ili korumpirani policajac kome treba alatka da zaobiđe procedure. Armstrong je odavno sahranio ženu, ljupku Latino nevestu za čijeg je oca nekada radio, vreme provodi gledajući u dno flaše, spava u kancelariji i postojano broji dane do finalnog čekauta.

 

Onda mu se, paralelno sa poslom gde ga lokalni mafijaš angažuje da mu pronađe odbeglu ćerku desi i poslednji peh u životu. Tumor na mozgu, koji se ne može operisati, dijagnoza izrečena tonom smrtne presude.

 

Frank Armstrong je i pre tumora bio čovek koji nije imao šta da izgubi pa Fialkov u njegovu lobanju ne smešta malignu izraslinu samo da bi ga prenuo iz letargije i naterao da se – paradoksalno – bori za nekakvu budućnost. Razume se, i to se događa, ali kvalitet ovog stripa je zapravo u tome kako koristi ubedljiv prikaz medicinskih simptoma koje ova vrsta tumora izaziva da ispriča priču koja je duboko bolna za glavnog junaka i prilično poučna i za čitaoca. Ne samo da dobijamo pregršt fantastičnih tranzicija između scena kao posledicu Armstrongovog gubitka orijentacije i osećaja za vreme, već su i paralele između tragedije koja se desila sa njegovom ženom i bizarnog, skoro pa apsurdnog dobrog dela koje pokušava da učini u svom poslednjem profesionalnom angažmanu odrađene prefinjeno. Kada se strip dokotrlja do sasvim očekivano krvavog i emotivno nabildovanog krešenda, čitalac se oseća sjedinjenim sa glavnim junakom i proživljava njegov prolazak kroz žudnju, kajanje i oproštaj.

 

Opet, ovo su uobičajeni motivi za noir ali su ovde vešto i ubedljivo upareni sa psihodeličnim efektima koje plauzibilno možemo vezati za tumor na mozgu i mada Fialkov zapravo ne ide previše u širine i dubine kada prikazuje druge likove (pogotovo je glavni ženski lik nerazvijen), glavni lik je urađen veoma dobro sa čitavim spektrom emocija, konfuzija, konfliktnih motivacija i nagona koji ga teraju napred. Dobar kriminalistički noir je onaj koji etičke rasprave i socijalne oglede provlači prirodno, kroz rasprave i akcije svojih junaka i u Tumoru se ovo odrađuje kvalitetno. Unutrašnji monolozi, refleksije i reminiscencije Franka Armstronga nose strip veoma sigurnim tempom i ubedljivim tonom a pažljivo utemeljenje događaja u Los Anđeles i nenametljive ali oštroumne meditacije na temu grada, njegovog identiteta, načina na koji se razvija i kako to ostavlja pečat na ljudima su prava poslastica za ljubitelje žanra.

 

Noel Tuazon je sa Fialkovim pre ovog stripa radio i Elk’s Run koji je takođe pre nekoliko meseci čitav reizdat na Oni Pressu i oba ova stripa čoveka nateraju da se upita gde je danas ovaj izvrsni Filipinac odrastao u Kanadi. Radi ilustracije za dečije knjige – eto gde. Što je sladak posao, svakako ali nakon čitanja Tumora ne mogu a da ne pomislim kako bi bilo lepo videti još neki njegov rad u okvirima tvrdokuvanog krimi stripa. Tuazon je čovek kome crno-bela tehnika fantastično ide od ruke i ovo je strip gde nisam mogao dovoljno da se nadivim njegovom filigranskom radu koji jednog trenutka izgleda kao najgrublja skica preko koje će posle ići „pravi“ crtež, a već sledećeg vidite sve igre svetla kojim Tuazon besprekorno vlada. Grub kvalitet njegove nervozne linije se uklapa uz psihološko stanje glavnog junaka ali ne treba ovo brkati sa nedisciplinom, ovo je strip ekstremno elegantne geometrije i pažljivog postavljanja scena, a čiji su likovi izražajni čak i kada su svedeni na samo pregršt tačkica i linija.

 

Onijevo izdanje pored kratke prozne priče koja osvetljava jedan bitan događaj iz prošlosti Franka Armstronga (i koji se pominje u samom stripu) donosi i originalne table koje je Tuazon uradio za prvu, neobjavljenu verziju ovog stripa i one su fantastično impresivne, pogotovo što su potpuno dovršene, sa sve leteringom. Veoma lep paket i obavezna lektira za svakog ko voli noir.