Ring Ring 2013: Jasna Veličković, Nora Mulder, Clare Gallagher: Magnetik, Muzej nauke i tehnike, 27. Maj 2013.

Da se podsetimo: prvi nastup na ovogodišnjem Ring Ring festivalu na kome nije bilo žena na bini bio je tek Volcano the Bear u Drugstoreu u Petak skoro pa oko ponoći. Posle toga ni jednu ženu nismo videli, što je malo poremetilo sjajnu rodnu ravnotežu prvog dela festivala. Poslednje veče, održano u Muzeju nauke i tehnike je, hvaljen Alah, dosta toga učinilo na uspostavljanju balansa. Večeras smo gledali i slušali muziku koju su (gotovo) isključivo osmislile i izvodile žene i ta muzika nas je (uz određene ograde do kojih ćemo doći izvanredno zaobilaznim i dosadnim putevima) pošteno protresla i razgalila.

 

Ali evo, dobar deo večerašnjeg nastupa su mi se kroz glavu vrzmale sumorne reči Chrisa Cutlera iz nedavnog Jazzin intervjua, a koje su se ticale njegove percepcije savremene akademske muzike i koje se mogu svesti na uvodnu rečenicu „Koliko ja to mogu da vidim, tu vlada mrtvilo“.

 

Daleko od toga da je večerašnje izvođenje kompozicije/ performansa/ instalacije Magnetik bilo mrtvo ili da tu nije bilo potentnih ideja i, što je važnije, jakih, ubedljivih zvukova i snažne muzike, ali činjenica je da sam hteo-ne hteo sve vreme imao blagi utisak da je količina teorijske artiljerijske pripreme odrađene za potrebe ovog dela u priličnoj meri prevazišla praktične implikacije njegovog izvođenja.

 

Evo otprilike kako ja to vidim: Jasna Veličković, Nora Mulder i Clare Gallagher su sve akademski obrazovane žene sa velikim interesovanjem za muziku koja izlazi iz domena klasične notacije i tradicionalnog instrumentarija. Imaju iza sebe godine i decenije što pisanja što izvođenja avangardne, eksperimentalne ili, naprosto nove muzike i naravno da je njihov zajednički nastup, koji je pre svega osmislila i, ako se taj izraz ovde može upotrebiti, komponovala Jasna, bio jedno interesantno izviđanje teritorija izvan kontrolisanih i nadziranih granica zvuka. Veličkovićeva je već godinama zainteresovana za interakciju magnetnih polja sa akustičnim zvučnim izvorima i za potencijal kontrolisanja i transformisanja zvuka koji se u ovoj interakciji rađa i Magnetik je komad koji ova njena interesovanja dovodi u živu praksu, sa sve elektromagnetima/ kalemovima koje je autorka sama konstruisala.

 

Pored pomenutih magneta, osnovni izvori zvuka su jedno staro, lepo cimbalo doterano za ovu priliku iz Novog Sada, kao i metalna ploča okačena o metalni okvir. Set mikrofona, par digitalnih pedala kod Nore Mulder i Apple računar na stolu dopunjeni su i kompletom zvučnika raspoređenih u krug oko publike, čiji je miks bio u nadležnosti Clare Gallagher smeštene u dno sale, za miksetu. Ovo je, inače bila svetska premijera ovog komada pred publikom.

 

Prvi deo nastupa bio je izuzetno tih, sa gotovo stidljivim približavanjem magneta žicama cimbala i jedva čujnim harmonicima preko električnog brujanja. Dve žene iznad cimbala su delikatnim pokretima prizivale avetinjske zvuke vezane za minimum mehaničkog rada i oživljene magijom elektromagnetnog polja.

 

Međutim, budimo za trenutak cinične svinje (jer, šta smo drugo uopšte ispod ove maske brkate civilizovanosti?): ne samo da su ovakvi i slični eksperimenti sa zvukom u domenu akademske muzike stari nekoliko decenija nego i, ako ste ikada gledali snimak Džimija Hendriksa kako gazi svoju wah-wah papučicu i okreće gitaru prema pojačalu ne bi li izazvao fidbek i pokretima celog tela ga modulirao i kontrolisao – videli ste svu ovu teoriju i praksu izvedenu značajno intuitivnije i eksplozivnije još krajem šezdesetih godina prošlog veka.

 

Nisam mogao da se, u tom kontekstu ne setim još jednog intervjua koga je objavio Jazzin povodom Ring Ring festivala, doduše prošle godine u kome je Paul Lovens, doduše objašnjavajući odvajanje evropske improvizacije od američkih free jazz uticaja rekao: „Nije bilo nikakvog racionalnog procesa u ovome. Kao kada ptica spazi crva, tako smo ga i mi samo zgrabili. Odgovor je ponovo: sledi svoje instinkte. Razmišljanje donosi sumnju: ovde nije bilo nikakve sumnje.“

 

Upravo taj neki kontrast mi je u misli došao gledajući Noru Mulder i Jasnu Veličković kako sve glasnije i odrešitije pobuđuju žice cimbala raznim tehnikama i pokreću magnete po prostoru oko njega: ono što ova kompozicija pokušava prvo teorijski da postavi a zatim i eksperimentalno potvrdi, evropski (i ne samo evropski) improv muzičari rade više od trideset godina unazad – intuitivno, eksperimentišući sa instrumentima, zvukom i tehnikama. Na kraju dana, mislim, važno je šta se čuje a ne teorija koja stoji iza tog zvuka.

 

I onda u tom smislu, imam utisak da je večerašnji performans bio za nijansu previše naklonjen laboratorijskom ugođaju eksperimentisanja u okviru tačno zadatih parametara i da je možda moglo da u njemu bude više spontanosti, više improvizatorskog nagona za hvatanjem dobrih prilika u letu i sviranjem po sluhu i raspoloženju. Ovako, komad je imao jasno odvojene segmente koji su, reklo bi se, prelazili jedan u drugi na osnovu unapred zacrtane dinamike, a manje zato što su konsekvence do tada isprobanih motiva i tehnika zadovoljavajuće ekstrapolirane i ispitane do krajnjih dostupnih granica.

 

Znam da sada zvučim negativnije nego što se zaista osećam: Magnetik je meni veoma prijao jer je u pitanju baš ona vrsta elektroakustike kakvu najviše volim: muzika koja nastaje tačno na sredini između autorske (namere uspostavljanja) kontrole i stohastičkog haosa koga diktira oprema što se nikada ne da sasvim kontrolisati. Uzbudljivo je bilo gledati i slušati kako iz avetinjskih harmonika sa početka polako izranjaju jaki zvuci, zaprljani prirodnom distorzijom, pa onda uživati u jednom dugačkom segmentu gde je Nora Mulder komadima gaze pobuđivala žice cimbala na oscilovanje a Jasna Veličković mamila moćne glacijalne tonove iz obešene metalne ploče i obližnjeg mikrofona. Ovaj deo je bio čist kao suza, zvučno i koncepcijski sa Mulderovom koja je uzdržano ali zato efektno koristila DigiTechovov Whammy pitchshifter da sve zvuke natera u klizanje nagore ili nadole po skalama.

 

Sa razvojem izvođenja zvuk je postao gušći i dublji i ja sam se našao u dosta neobičnoj situaciji: korišćenje Macbooka za semplovanje cimbala u realnom vremenu i podvlačenje digitalnih lupova pod živu svirku je definitivno podebljalo zvučnu sliku i dalo lepu dinamiku muzici ali je istovremeno potpuno poremetilo inicijalno čist i sveden koncept interakcije akustičnih izvora zvuka i magneta pa mi je u intelektualnom smislu delovalo kao blaga izdaja suštine ovog komada i pomoćna tehnika za slučaj da osnovni zvučni program ne bude dovoljno snažan. Iz kraćeg i srdačnog razgovora koga sam imao sa Norom Mulder posle nastupa (gde sam joj arogantno i svinjski sugerisao da posluša ili još bolje pogleda neki nastup Keitha Rowea) stekao sam utisak da je i ona mislila da je ovo semplovanje najpre dodato u kompoziciju da bi joj se produbila zvučna slika (i možda produžilo trajanje) iako se nije previše uklapalo u čistotu originalnog koncepta.

 

No, s druge strane, kompoziciju nismo pisali ni ja ni Nora Mulder, Jasna je autorka i na njoj je, dakako da izabere tehnike, strategije i pristupe. Činjenica je da je od trenutka uvođenja lupova u zvučnu sliku Magnetik postala prilično prijatan power electronics komad, ne toliko bučan da bih ga uporedio sa CCCC ili sličnim autorima, ali opet na sličan način fluidan, sa dobrim odnosom mehaničkog ponavljanja koje obezbeđuje digitalni sekvencer i neprekinutog improvizovanja uživo, sa magnetima, cimbalom i mikrofonima. Pred sam kraj nastupa, Jasna je izvukla nekoliko ljudi iz publike – Ivana Jevića, ali i Džonija, urednika Jazzina, te još mislim dvoje – podelila im magnete i uputila ih svakog na svoj mikrofon, da pokretima ruku dodaju svako svoj sloj zvuka u proključalu masu.

 

I ovo je bilo odlično. Clare Gallagher je ovde konačno iskoristila kružni setap zvučnika a nasumičnost zvuka koji su proizvodili „neobučeni“ muzičari je izuzetno dobro legla uz ono što su i dalje radile Mulderova i Veličkovićeva. Toliko, čak, da sam poželeo da su ovi ljudi u igru uvedeni ranije a možda za račun skraćivanja srednjeg dela nastupa koji se previše oslanjao na lupove. Ponovo, daleko od toga da mi nije prijalo bilo šta što su ove tri žene radile, ali u mojoj nekoj klasifikaciji iskustava, način na koji su improvizovale sa magnetima, cimbalom i pedalama spada u entry level improvizaciju i mislim da bi im svima izuzetno koristilo da provedu jedno godinu dana kaleći improvizatorske tehnike (ali pre svega razmišljanje) u sudaru sa „pravim“ free improv muzičarima, na primer sa ImprovE ekipom. Da ne bude zabune, meni je ovo zvučalo dobro, ali mislim da bi mu mnogo dodalo da ima više zen ispražnjenosti u pristupu, dakle jači naglasak na spontanosti, prepuštanje zvuku da vodi priču umesto praćenje unapred zacrtanog pravca čak i kada se pokazuje da neke stvari uživo nisu toliko efektno koliko se to činilo na probama.

 

Ali molim da se ove moje blage i dobronamerne kritike shvate tek kao dokono promišljanje dokonog čoveka. Na nivou zvučnog iskustva, Magnetik mi je apsolutno prijao i, dok ovo kucam, preslušavajući snimak nastupa, ispunjen sam veoma pozitivnim senzacijama i ne smeta mi ni sempler ni pomalo napadan Whammy. Buka je, na kraju krajeva, lekovita kada se uzima u pravim dozama a večeras sam pravu dozu definitivno dobio.

JuTjub:

Kikoe (Otomo Yoshihide Documentary)

Nije mi, naravno namera da otimam hleb iz usta Son of Manu, ipak mora da se zna ko je na ovim (i onim) prostorima zadužen za referentne napise o dokumentarnim filmovima i, uopšte, za sveobuhvatni, autoritativni pogled na čitavu scenu. Ali, dokumentarni film o Otomou Yoshihideu, koga je uradio Chikara Iwai, to je ipak malo previše da bih ga propustio.

 

Na kraju krajeva, Otomo Yoshihide je jedan od mojih muzičkih heroja, čovek koji me je tokom poslednjih nekoliko decenija konstantno iznenađivao, vodio u stalno nove avanture, otvarao mi horizonte koje sam, ovako blentav nikada ne bih ugledao.

 

Za razliku od nekih drugih mojih muzičkih heroja – Coltrane i Ayler su bili već mrtvi kada sam se rodio, Stockhausen i James Brown su odavno prestali da budu revolucionarni kada sam ih postao svestan – Otomo je čovek koga sam otkrio u vreme kada je bio u naponu kreativnosti. Iza sebe je već imao zastrašujuću masu šokantno originalnih i silovitih muzičkih radova, ali to ga ni malo nije usporilo u nezaustavljivom mutiranju, u evoluciji koja kao da je svakih nekoliko godina donosila toliko radikalne zaokrete da se činilo kao da je sve ono što je došlo ranije na neki način bilo poništeno novim Otomovim interesovanjem. A ipak, on je bez i najmanje dileme skakao iz maske u masku, praveći sumanuto zgusnutu i komplikovanu orkestarsku muziku jednog momenta, sledećeg proizvodeći samo šumove i čiste tonove, zatim vozeći emotivni džez ili tvrdo skuvani fank, sanjive balade ili grandioznu muziku iz crtanih filmova.

 

Sa Yoshihideovom muzikom sam se prvo susreo kroz njegov projekat Ground-zero, čiji sam koncert u Beogradu 1997. godine propustio spletom nesrećnih okolnosti. Prvi njihov album koji mi je pao šaka bio je Consume Red, ploča toliko masivna, snažna, beskompromisna i radosna u orkanskoj buci koju je pravila da u prvom trenutku nisam znao šta da mislim o njoj. Očekujući kompleksnu i minuciozno koordiniranu jurnjavu kroz žanrove i stilove – što je bilo univerzalno prepoznatljivo obeležje ovog sastava – ostao sam zatečen glacijalnom sporošću kojom je Otomo vodio Ground-zero iz jednog jedinog atoma zvuka (korejskog narodnjačkog sempla) do božanskog zida buke koji je zatvorio album. Consume red, ispostavilo se, nije bila ploča da se o njoj misli, već da se sluša.

 

Ground-zero su i dalje prva moja asocijacija na Yoshihidea (iako sa ga gledao 2000. godine u Beogradu u potpuno suprotnom kontekstu prefinjenog minimalističkog izraza), njihov prepoznatljivi cut-up pristup, besprekorna separacija miliona suprotstavljenih zvukova, muzički žanrovi spakovani u prostor od svega nekoliko taktova, intenzitet pred kojim formalna muzička logika implodira. Bila je prava pustolovina trasirati Otomovu istoriju unatrag od Ground-zero, slušati rane improvizacije, radove sa gramofonima i trakama, sonični otpad uobličen u dragulje prodornog sjaja. Bila je još veća pustolovina pratiti ga kako svojeručno nastavlja da menja lice avangardne i popularne muzike (koje za njega očigledno nikada nisu bile suviše udaljene) kroz brojne kolaboracije i još brojnije zaokrete u razmišljanju i delanju.

 

Od hiperaktivnog, hiperkinetičkog Ground-zero pa do ekstremnog minimalizma tokijske Onkyo scene razmak se naizgled meri univerzumima, ali Yoshihide ga je prešao bez gubljenja koraka, istovremeno se vraćajući svojoj ljubavi ka jazzu sa svojim brojnim jazz projektima tokom poslednjih deceniju i po. Muzika redukovana na mehaničke šumove i sinusoidne tonove, muzika uobličena u sanjive jazz balade, muzika pravljena trakama i digitalnim snimačima, sve to je Otomo radio sa istim entuzijazmom, sa istom ozbiljnošću, istom radošću i, konačno sa istim uspehom.

 

U jednom momentu u ovom dokumentarnom filmu Otomo objašnjava kako sebe smatra različitim od avangarde dvadesetog veka utoliko što se on ne upinje da stalno inovira i kreira nove stvari. Važnije mu je, veli, da proveri i potvrdi validnost postojećih sistema i filozofija. Zaista, ako pomislimo da je on uvek predstavljao kvintesenciju postmodernističkog pristupa muzici (zajedno sa saborcima poput Christiana Marclayja i Johna Zorna u Njujorku, Jona Roesa u Sidneju, Stevea Beresforda u Londonu…), ovu izjavu je lako razumeti. Neopterećen filozofskim imperativom donošenja novog, Yoshihide je vazda bio slobodan da bira set pravila koja mu odgovaraju i unutar njih radi šta najbolje ume (uključujući i kršenje tih pravila). Otud je ubistveni Jazz njegovog New Jazz Orchestra jednako moćan kao i brutalni redukcionizam projekta Filament, svi oni sasvim logično uklopljeni u mozaik čiji su sitni delovi opet sastavljeni od malih mozaika (Ground-zero kao najočigledniji primer  uklapanja sitnih fragmenata u složenu celinu, ali za brzo upoznavanje sa Yoshihideovim pristupom cut-upu valja preslušati dva izdanja koja je uradio sa Eyem Yamatsukom, pod pseudonimima MC Hellshit & DJ Carhouse).

 

Etnomuzikolog po obrazovanju, gospodin po manirima i anarhist po estetskim nagonima (ili, kako jedan od sagovornika u ovom filmu kaže: „Otomo je istovremeno i folk i pank“), Yoshihide je bez sumnje jedna od najfascinantnijih muzičkih figura u poslednjih četvrt veka na bilo kom kontinentu. Međutim, Iwaijev dokumentarni film bira zaista neobičan način da nam to predoči.

 

Najkraće rečeno, ako ne znate ništa o Otomou Yoshihideu, Kikoe nije mesto na kome ćete znanje steći. Sastavljen montiranjem izbora iz oko pet stotina sati arhivskog materijala i uz dodatke koje je Iwai sam snimio, ovaj film je fragmentarna, gotovo nasumična tapiserija sklapana naizgled sistemom sve-u-lonac-pa-šta-nam-bog-da, na neki način slična ranim Otomovim cut and paste radovima ili manje disciplinovanim momentima Ground-zero.

 

Nisam ja sad neki formalista, da ne bude zabune, ali ovo je dokumentarni film toliko niskih produkcionih kvaliteta da mu se dokumentaristička komponenta može ozbiljno dovesti u pitanje. Prepun ljudi (i po neke žene) koji pričaju u kameru, Kikoe propušta da makar jednog od njih imenuje dok govore. Naravno, DJ Spookyja ćete izvaliti odmah zato što nema baš puno crnaca spremnih da se kesere dok obrazlažu da je nadrealizam bio evropski odgovor na industrijalizaciju života i gustinu zvuka koga je industrija proizvodila, i, dobro, Jan Švankmajer je lak za identifikaciju jer je jedini čovek koji ovde govori češki, ali kada pređemo na japanske sagovornike, kojih ima najviše, samo aktivni pratioci japanske avangarde će umeti da raspoznaju ko je ko (i da se ne lažemo, samo sam pola vremena znao koga vidim ispred sebe). Ako ovom pribrojimo i engleske titlove koji su na nivou prosečne prve ruke piratskih titlova koje nalazimo po Internetu za nove azijske filmove (a delo su čak četiri prevodioca potpisana na odjavnoj špici), jasno je da ovaj film nema preozbiljnu nameru da bude shvaćen.

 

Ovo se vidi i iz agresivne montaže koja posle određenog vremena otkriva da joj je mistifikacija značajno draži cilj od dokumentovanja ili obrazlaganja. Da, Ichiraku Yoshimitsu deluje kao da ima šta da kaže ali ga stalno prekidaju usred rečenice, da, Taku Sugimoto će možda pričati o Duchampu i Cageu i reći da je Duchamp izgleda pogrešno razumeo Cagea, ali mi nećemo čuti objašnjenje kako ga je pogrešno razumeo. Citati Andrea Bretona bacaju se u miks između hack-and-slashovanih intervjua i fragmenata sa živih nastupa. Slede ih scene iz studija gde muzičari sede na podu i pevaju uz akustičnu gitaru, dogovarajući aranžmane, scene ispred studija dok gledaju u zelenilo sanjivo prebirajući po žicama, scene sa ulica dok bauljaju Ženevom ili Londonom, komadići intervjua sa Otomom samim u kojima ćemo čuti ponovo samo komadiće njegove muzičke filozofije, ali i objašnjenje koja su njegova najranija muzička sećanja (neiznenađujuće, radi se o japanskoj zabavnoj muzici Kyua Sakamotoa i njegovoj – genijalnoj – verziji egipatske pesme Ya Mustapha), no svaki put kada imamo utisak da ćemo konačno doći do nekakve informacije, ili makar dubljeg promišljanja, Iwai nam izmiče tepih ispod nogu i baca nas na neki koncert, neku novu, nepoznatu scenu prepunu neimenovanih ljudi koji izvode neverovatnu muziku.

 

I dok je ovo u početku užasno frustrirajuće (da bi do kraja ostalo samo prilično frustrirajuće jer shvatate da nećete čuti ni objašnjenje ni, uglavnom, upotrebljive informacije), vremenom prihvatite da se ne radi o filmu koji hoće da znači, već da svira i počinjete da cenite sve te trenutke neverovatne muzike koje vam prikazuje.

 

Da ne bude zabune, naravno da bi bilo lepše gledati neprekinute snimke sa ovih nastupa, čitavih petsto sati umesto skromnih 100 minuta, ali, ako nikada niste bili u dodiru sa Yoshihideovom muzikom, ovo bi moglo da bude jedno od najintenzivnijih muzičkih iskustava u vašem životu. Ako ste Yoshihideov poštovalac, solidno je garantovano doživljavanje multiplih estetskih orgazama.

 

Jer, Yoshihide je ipak faca kosmičkog formata i procesija likova koji se sa njim pojavljuju na bini je praktično ko-je-ko savremene avangarde, procesija ljudi i žena koji prave neverovatnu muziku uhvaćenih u neverovatno izražajnim situacijama. Tom Cora, kako iz svog violončela cedi paklenu buku sa opsednutim izrazom na licu. Fred Frith oznojen i savijen preko svoje gitare kao da mu je poslednje. Otomo i Mats Gustafson kako skaču po bini kao demoni jazza dižući zastrašujuću larmu. Ami Yoshida kao porcelanska lutka koja vrišti. Kikuchi Naruyoshi koji je najkulji saksofonista u istoriji saksofona, kako pliva pišteći na talasu buke što iza njega diže New Jazz Orchestra. Pokojni Derek Bailey, kao ime koje promakne ekranom da podseti ko je zaista izmislio neidiomatsku improvizaciju, dok njegova udovica izgovara nekoliko rečenica. John Zorn koji vrišti kroz saksofon. Jon Rose koji siluje violinu. Phew kako recituje/ peva/ stoji. Yoshihide, Sachiko Matsubara i Ichiraku Yoshimitsu kako u gotovo potpunom mraku sede savijeni iznad svojih gomila kablova i reglera i ispuštaju čiste piske čistog zvuka koji snagom čiste volje postaje muzika. Otomo kako svira dve gitare a zvuči kao da priziva armiju demona iz pakla. Otomo kako svira jedan od stotinu gramofona u megalomanskoj instalaciji Christiana Marclayja. Masahiro Uemura kako opušteno ubija bubnjeve. Masami Akita i Keiji Haino kako proizvode najveću buku na svetu. Bob Ostertag kako se klanja svom sempleru dok Otomo menja ploče na gramofonu. Otomo, Ichiraku i još jedan umetnik gramofona kako svoje instrumente demoliraju pred salom ljudi koji vrište od sreće.

 

Film je, dakle, natrpan scenama koje se pretapaju jedne u druge bez logike, bez koncepta pa čak i bez konteksta koji bi im obezbedio značenje, ali istovremeno, ovo je muzika suviše jaka, suviše moćna da biste mogli da je ignorišete samo zato što je možda na trenutak ne shvatate. Iwai je užasan dokumentarista koji se, rekao bih namerno potrudio da ukloni značenje iz svog filma i ostavi samo njegove nerazumljive ehoe, ali su muzički zalogaji koje nam je dao na kraju jedna orgija na švedskom stolu samih bogova. Makar zbog toga, Kikoe vredi gledati.

 

http://www.youtube.com/watch?v=1wmaL6IHMMU

Edit: Ljubazni Lukatoyboy mi je ukazao da se odnedavno preko na japanimprov može pročitati engleski prevod predavanja koga je Otomo pre mesec dana održao na tokijskom univerzitetu umetnosti, a na temu zemljotresa i nuklearne katastrofe u Fukušimi. Pa pročitajte:

The Role of Culture:
After the Earthquake and Man-made Disasters in Fukushima