Pročitani stripovi: Crossed +100, Paper Girls i Injustice 2

Da probam da danas ispucam nekoliko kraćih prikaza nekoliko zanimljivih serijala.

 

Sa dosta zakašnjenja pročitao sam kompletnih osamnaest epizoda serijala Crossed +100 koji je izlazio između 2014. i 2016. godine za koga drugog do – Avatar Press.

 

Na više mesta sam već opširno pisao o fenomenu stripa Crossed kojim je Avatar, verovatno iznenađujući i same sebe, kreirao drugi najvažniji zombi-strip našeg doba. Iako, razume se, Crossed po popularnosti i dalje ne može da se poredi sa The Walking Dead i multimedijalnim legatom Kirkmanovog čeda, na njegovoj strani je nekoliko zanimljivih detalja. Prvi je, naravno, to da je Crossed ispao iz glave Gartha Ennisa, ponoviću po ko zna koji put, verovatno najboljeg scenariste koji trenutno radi u američkom stripu i da je njegovih originalnih deset epizoda izašlih 2010. godine uspelo da potpuno zaseni praktično sve druge žanrovske srodnike odvrćući intenzitet na 11 i dajući nam zombi-apokalipsu u kojoj su uobičajeni tropi o „drugome“ kao bezumnom konzumentu mutirali u duboko uznemirujuće prikazivanje kolapsa društva prouzrokovanog najnižim ljudskim pobudama ostavljenim bez ikakvh kočnica.

 

Druga stvar koja je značajno doprinela vitalnosti fenomena Crossed je ta da Ennis nije imao problem da pusti druge da se igraju u njegovoj igraonici i mada se i sam nekoliko puta vraćao pisanju Crossed, ovaj je brend izrastao i razgranao se daleko preko granica nečega što bi bilo normalno u okvirima „autorskog zombi-stripa“. Avatar je ovde prepoznao priliku koja mu se pružila pa je Crossed tretiran više kao medijum za sebe nego kao nekakav rigidni serijal, sa raznim autorima koji su dobili priliku da pišu svoje priče unutar generalnog sveta kreiranog od strane Ennisa (i crtača Jacena Burrowsa, naravno, čija je visceralnost u mnogome definisala uznemirujuću estetiku tog istog sveta), skačući kroz vremenski tok i kreirajući svoje likove, zaplete i situacije, oslobođeni potrebe da prate nekakvu „jedinstvenu“ priču.

 

Ovo je bio uspešan eksperiment i mada kroz njega po definiciji nismo dobili konzistentan narativ sa jasnim smerom kretanja i krajem, ono što jesmo dobili je pregršt različitih i nadahnutih priča o kraju sveta obeleženog najnižim ljudskim porivima i ponekim činom plemenitosti.

 

Većina autora radila je unutar Crossed: Badlands serijala i tu se izređala respektabilna reprezentacija britansko-američke strip industrije sa pričama koje su radili David Lapham, Jamie Delano, David Hine, Simon Spurrier, Christos Gage, Kieron Gillen i drugi. No, neki su dobili i posebne serijale. Jedan od njih je bio pomenuti Si Spurrier koji je sa izvanrednim nedeljnim webcomicom Crossed: Wish You Were Here ne samo nadrastao žanrovska ograničenja „zombi-stripa“ i kreirao veličanstvenu, potresnu tragediju, već i možda dostigao samog Ennisa po dubini sa kojom je zasekao u naš svet ispitujući jednu njegovu moguću budućnost.

 

Drugi od njih je, naravno sam patrijarh Alan Moore.

 

Mooreov odnos sa američkim izdavačima je odavno otišao u materinu, što zahvaljujući njihovim kapitalističkim praksama, što zahvaljujući njegovom sve izraženijem potonuću u svojevrsni solipsizam. Tako smo došli do momenta u kome je jedini izdavač sa kojim Moore koliko-toliko redovno sarađuje upravo Avatar. Naravno, Moore za Avatar radi samo ono što želi – a to su sada najčešće bizarne lavkraftovske fantazije – no, izgleda da ni on nije ostao imun na sirenski doziv Crosseda pa je za njega kreiran poseban serijal Crossed +100 sa posebnom premisom.

 

Ova je premisa jednostavna, ali i primamljiva: dok se većina drugih Crossed stripova bavila vremenom neposredno nakon izbijanja infekcije koja je stanovništvo planete počela da pretvara u bezumne sadističke monstrume i prikazivala tragični raspad društva i pokušaje preživelih i neinficiranih da se prilagode postapokaliptičnom mizanscenu, odlazeći u najboljem slučaju godinu-dve u budućnost, Mooreov strip počiva na ideji da je od izbijanja infekcije (koje se desilo 27. jula 2008. godine) prošlo puno stoleće.

 

Crossed +100 je, dakle pripovest o ljudskom društvu koje je nastalo na zgarištu naše civilizacije, ono proverbijalno „šta je bilo posle“ i nema nikakve sumnje da je u startu ovo interesantna priča. Svet u kome se Crossed događa nije uništen nikakvom „spoljnom“ kataklizmom, on je pre svega obeležen raspadom društva na ime stalne pretnje od strane inficiranih koji su napadali, ubijali, silovali, proždirali neinficirane (ali neretko i jedni druge) i time doveli do stanja stalne borbe za opstanak. Konsekventno, ovo je svet u kome su tehnologija i dokumentacija uglavnom i dalje na raspolaganju ali se društvo svelo na mali broj prioriteta vezanih za puki opstanak, a specijalizacije potrebne da se tehnologija ispravno koristi i zapisano upotrebi su nestale ili su potisnute za račun nekih veština koje garantuju preživljavanje do narednog jutra.

 

Utoliko, svet u koji nas Moore spušta na početku Crossed +100 je zanimljiv koktel kulture i tehnologije. Ljudi čije sudbine pratimo dok istražuju pomalo divlji, zarasli Tenesi su svega generaciju ili dve mlađi od nas, i njihovo društvo i dalje pamti dobar deo predapokaliptične kulture, te koristi mnoge elemente stare tehnologije, ali je i obeleženo velikim informacionim jazom koji je prouzrokovao pad civilizacije. Jezik kojim pričaju ovi Amerikanci je, svakako, najvidljiviji indikator njihove razdvojenosti od nas, engleski koji slobodno kombinuje nekada sasvim nespojive žargone, gde su glagoli postali pridevi ili prilozi (na primer reč „fuck“ je sasvim odvojena od seksa i koristi se onako kako bismo mi koristili „veoma“ ili „jako“) a neke reči koje se vezuju za najviše vrednosti predapokaliptičnog sveta za njih opisuju nešto što je dobro, lepo ili povoljno (konkretno, ovo su reči poput „movie“ ili „gasoline“).

 

Ovaj naoko pidgin-English ne treba da zavara čitaoca jer društvo u kome žive ljudi iz Crossed +100 nije „primitivno“ na neki prepoznatljivo žanrovski način. Naprotiv, iako u njemu po prirodi strani preovlađuju „niske“ tehnologije po našem sadašnjem shvatanju (a one obuhvataju vatreno oružje, električnu energiju i vozila sa unutrašnjim sagorevanjem), ono je po nekim elementima veoma „napredno“, recimo rodna ravnopravnost je potpuna i prirodna, seksualne prakse su sasvim slobodne i jasno razdvojene od svesti o potrebi za reprodukcijom a mada je većina stanovništva nereligiozna, postoji i velika zajednica američkih muslimana koja praktikuje obrede i verski moral, mada su njeni članovi potpuno svesni da njihova verzija islama (u kojoj je glavni imam – žena) zapravo nema previše veze sa predapokaliptičnom verzijom.

 

Za trenutak deluje kao da je Mooreova priča zapravo futuristička varijacija na priče o kolonizaciji američkog zapada, pogotovo što su inficirani ulalvnom nestali sa američkog kontinenta, osuđeni na ekstinkciju na ime nedostatka kontrole impulsa i sklonosti ka planiranju i većina protagonista nikada u životu nije videla „crossed“ osobu. No, već posle par epizoda ispostavlja se da stvari nisu tako proste.

 

Drugi autori koji su pisali razne verzije Crossed su eksperimentisali sa pripisivanjem inficiranima nešto viših intelektualnih kapaciteta i impulsa ka stvaranju primitivnih zajednica nego što je standard za žanrovsku „zombi“-literaturu. Spurrier je čak svoj Wish You Were Here utemeljio na ideji o nekoj vrsti inficiranog mesije koji podučava svoje skoro životinjske „sunarodnike“ kontrolisanju nagona, no Moore u +100 ide nekoliko koraka dalje i istražuje koncept prirodnog odabiranja i generacijske socijalne evolucije stvorenja koja su ipak mnogo više od običnih životinja.

 

Crossed +100 je, tako, priča o tome šta se dešava ako se među bezumnima pojavi neko ko je i pre apokalipse smatran bezumnim a čiji su decidno antisocijalni nagoni u vremenu prošlom temelj stvaranja novog poretka u drastično promenjenim uslovima. Takođe, Moore postavlja i tezu da će, ma kako različita dva društva koja se posle apokalipse razvijaju bila, postojati skoro prirodan impuls da se ona na neki način stope, jer se na kraju dana radi o jednoj biološkoj vrsti.

 

No, Crossed +100 je i strip u kome je teza zanimljivija od onoga što se u njemu događa. Moorea, jasno je to, volim kao najrođenijeg i on je napisao neke od najboljih stripova koje sam ikada čitao ali ovo nije strip u kome sam se previše srodio sa likovima. Jugoistočni mizanscen u kome se priča odvija je lep, posebno u prvih nekoliko epizoda koje crta žestoko talentovani Gabriel Andrade i sam svet je interesantan, a misterija u centru zapleta ima težinu, no likovi su iznenađujuće neinteresantni. Moguće je da je ovde delom stvar u tom veštačkom jeziku kojim pričaju a koji obezbeđuje da strip nikada ne „teče“ onako kako biste želeli, a možda je i stvar u naglim promenama mesta radnje, skokovima kroz vreme i uvođenju novih likova koji odjednom imaju veliku važnost za zaplet. Možda je, naravno, stvar i u tome da je Moore posle šest brojeva digo sidro i ostatak priče na dovršavanje poverio Simonu Spurrieru koji je stvari odrolao do kraja sasvim profesionalno ali očigledno bez moćnog unutarnjeg nadahnuća sa kojim je pisao Wish You Were Here.

 

Šta god da je bilo u pitanju, Crossed +100 ima vrlo jasne ideje koje želi da nam iznese i natera nas da o njima razmišljamo – od onog standardnog pitanja „ko je u stvari pravo čudovište?“ pa do kompleksnijeg tipa „ako čudovišta imaju potomstvo da li je na nama da ga istrebimo ili spasemo?“ – ali svoje likove koristi gotovo isključivo utilitarno i njihove su karakterizacije tu tek koliko je potrebno za priču, bez, ako tako mogu da kažem, „viška“ ličnosti koji bi nam omogućio da se u njima pronađemo i sa pričom potpuno srodimo.

 

Bez te dimenzije koja je, ispostavlja se, meni nekako ključna , Crossed +100 ostaje saga o jednoj alternativnoj budućnosti u kojoj neke grupe ljudi ratuju protiv drugih grupa, ispričana korektno i sa zanimljivim pančlajnom na kraju, ali bez onog sloja „stvarnosti“ kojim je Ennis originalno Crossed i stavio na mapu a Spurrier ga sa WYWH uspelo vaskrsao. Bonus poene strip dodeljuje ljubiteljima klasične naučne fantastike na ime sasvim otvorenih referenci na neke od njenih kultnih ostvarenja (od Kantikuluma za Lajbovica, pa do Zadužbine ).

 

Što se crteža tiče, pomenuti Andrade koji serijal započinje je jako dobar, pogotovo u prikazima nekada civilizovanih krajeva koje priroda ponovo uzima pod svoje, ali ni njegovi naslednici na serijalu, Fernando Heinz, Rafa Ortiz i Martin Tunica iako očigledno za svoje epizode imaju manje vremena, nisu za bacanje. Pogotovo je bitno da je Avatar tokom godina popravio stvar koja im je bila najočiglednija rak-rana – a to je kolorisanje. I dalje je ovo kompjuterski bojadisano, naravno, ali studio Digikore odgovoran za ceo serijal se potrudio oko nijansiranja pa crtež ima toplinu koja je nekada redovno izostajala iz Avatarovih izdanja.

 

Sve u svemu, Crossed +100 je zanimljivo štivo, ali ne onakvo zakucavanje kakvom sam se nadao kada je najavljivano da će Moore zamočiti svoje pero i u ovu lokvu krvi ’n’ izlučevina. Ako ste već iščitali Wish You Were Here, ovo je svakako preporuka, ali ako niste, Wish You Were Here vam mora biti prva i glavna stanica u Crossed univerzumu.

 

Za nešto manje nihilistično štivo, skrenuću vam pažnju na serijal Paper Girls koji već dve godine postojano izlazi za Image Comics a ja sam se tek danas odlučio da nešto o njemu kažem jer se sa pre neki dan izašlim sedamnaestim brojem konačno pomaljaju obrisi njegovog metazapleta. Drugačije rečeno: tek je sada moguće donekle reći o čemu se u Paper Girls zapravo radi, ali, hitam da dodam, to ne znači da ovaj strip do sada nije bio jedno autentično čitalačko zadovoljstvo.

 

Scenarista sa kojim ovde imamo posla je, naravno, Brian K. Vaughan, čovek briljantnih ideja i neprevaziđene egzekucije. Istina je da sam ga poslednji put na ovom topiku pominjao na ime kilavog miniserijala We Stand on Guard, ali istina je i da je Vaughan čovek koji je poslednjih godina napisao neke od najboljih žanrovskih stripova na američkom kontinentu, tretirajući naučnu fantastiku kao medijum moćnih ideja i sociopolitičkih promišljanja u Private Eye, a spejs operu kao moćni psihodelični karneval i mesto za priču o važnosti porodice u još uvek tekućem serijalu Saga.

 

Paper Girls je, dakle, pored Sage drugi Vaughanov tekući rad za Image i mislim da se ovde radi o sasvim dobroj simbiozi jakog nezavisnog izdavača i izuzetno promišljenog autora koji savršeno funkcioniše u medijumu sekvencijalnog pripovedanja, a što sve na gomili opravdava proizvodnju stripa koji nije, kako je to danas uobičajeno, razdeljen na jasne celine što  mogu biti objavljivane u „trejdovima“.

 

Drugim rečima, Paper Girls je „rigidni“ strip-u-nastavcima koji se ne zasniva na  distinktnim pričama unutar dužeg narativa, već, možda i pomalo drsko, sve vreme priča samo jednu, dugačku i kompleksnu priču koja kreće od relatabilnih likova, vrlo brzo smeštenih u sasvim vanredne okolnosti a onda sa svakom epizodom eskalira saspens i kompleksnost sveta u kome se odvija.

 

Moram da priznam da meni to veoma prija na mnogo nivoa. U prvom redu, Vaughan kao da je naslutio da će sa Netflixovim Stranger Things krenuti neka vrsta rivajvla „žanra“ retro-adolescentske misterije/ avanture, pa je Paper Girls gotovo manifestno priča utemeljena na sada već arhetipskoj ikonografiji pustolovnih osamdesetih: bicikli, tinejdžeri koji se hvataju u koštac sa sasvim „odraslim“ problemima, američka provincija, misterija i fantastika.

 

U drugom redu, feminista u meni je nemalo zadovoljan time što je Paper Girls strip koji sasvim programski u centar radnje stavlja ženske likove (i izbegavajući zamke u koje su upali mnogi drugi, uključujući Patty Jenkins sa filmom Wonder Woman, ne ubacuje muške likove kao ispomoć i motivaciju), ali čiji scenarista ne troši vreme na to da sebe za ovo dostignuće tapše po plećima junačkim, već pažljivo i sa puno ljubavi razrađuje karakterizaciju svakog od njih. Čini mi se da se veliki deo glupih problema koje današnji strip-autori (ali i autori filmova, videoigara itd.) imaju sa delom publike što se buni zbog „nasilne diversifikacije“ likova svodi na to da likovi nisu dobro napisani, nisu ubedljivi i relatabilni već su u najboljem slučaju koliko-toliko artikulisani nosioci sociopolitičke teze, a Paper Girls je praktično ogledni primer kako se sva ta socijalna politika može uspešno plasirati ako imate zrele, produbljene karakterizacije.

 

Vaughan čak i ne deluje kao da se posebno napreže oko uplitanja rodnih pitanja, seksualnosti, teme odlučivanja o sopstvenom životu nasuprot očekivanjima zajednice u svoj narativ. Protagonistkinje Paper Girls su devojčice koje ulaze u pubertet, mlade tinejdžerke usijanih glava i nabujalih hormona i njima buntovni duh dolazi na najprirodniji moguć način a ako vam njihovo propitivanje društvenih uloga i gorljivo zalaganje za ove ili one ideje deluje „nametljivo“, onda možda nikada niste upoznali ni jednog tinejdžera.

 

No, sve to na stranu, Paper Girls je naprosto izuzetno zanimljiv naučnofantastični strip koji besprekorno kreće iz jedne male, naoko nevažne tačke u ličnim istorijama protagonistkinja a onda se iz epizode u epizodu razgrana u komplikovanu sagu (da, da) oslonjenu na vrlo sigurne spekulativne, žanrovske temelje. Doduše, ne želim ovde da otkrijem premisu na kojoj Paper Girls izrasta jer je dobar deo čitalačkog užitka zasnovan baš na začudnosti koja se dobija prelaskom iz jedne sasvim naturalističke priče o grupici devojčica što ujutro ustaju rano, sedaju na bicikle i raznose novine po uspavanom američkom gradiću u Klivlendu u fantastičnu tobogansku vožnju nabijenu finim naučnofantastičnim motivima.

 

Vaughan ovde vrlo sigurno demonstrira kontrolu nad pripovedanjem koje sa protokom vremena mora da vodi računa o sve većem broju motiva i elemenata zapleta, o omažima osamdesetima ali i kontrastu sa današnjim vremenom ili mogućim budućnostima. Veliki deo svoje ubedljivosti Paper Girls svakako duguje tome što autor sve temelji na dobrim, uverljivim likovima i njihovim lakim, prirodnim dijalozima (čak i u najneprirodnijim situacijama) pa tako i njihove motivacije čitalac doživljava kao ubedljive i logične, a što dalje pomaže da se tom istom čitaocu uspešno prodaju neke zaista bizarne epizode. Naprosto, kada čitate strip u kome ste se do te mere srodili sa likom da u svakoj situaciji pomislite da biste isto uradili – a pritom niste tinejdžerka koja je upravo dobila prvu menstruaciju ili druga tinejdžerka koja svoju buntovnost izražava pušenjem i željom da se potuče kad god je neko popreko pogleda – onda tom stripu dajete MNOGO kredita.

 

A nije da mu taj kredit nije potreban, jer Paper Girls, pored svih lepih stvari koje imam o njemu da kažem, nikako ne žuri da nam otkrije sve svoje tajne. Ovo je, naravno, osnov (pod)žanra fantastične misterije, ali ne treba izgubiti iz vida da urpkos svoj svojoj pitkosti i brzom tempu kojim se odvija, Paper Girls zapravo ekstremno malo toga čitaocu otkriva o svom „stvarnom“ zapletu. Većina onoga što u stripu vidimo je ŠTA SE protagonistkinjama događa, a proporcionalno mnogo manji broj strana otpada na ZAŠTO se to zapravo događa i kako je za dve godine izlaženja ovaj serijal izbacio sedamnaest brojeva (doduše dužih od standardne dvadesetdve strane), tako je i sasvim moguće da se čovek posle svake sveske oseti malo zakinuto što se tu svašta izdešavalo ali se priča nije suštinski pomerila u smeru rešavanja nekih dotadašnjih misterija (a uvedene su i neke nove).

 

No, utisak je da vaughan baš tako i želi – pitak stil i dobri likovi su tu da vas nateraju da strip kupite i sledećeg meseca, a dugoročne misterije i „veliki“ zaplet služe da vas zadrže uz njega i sledeće godine. I ne mogu to mnogo da mu zamerim. Fakat je da ću ovo, jednog dana kada bude završeno, pročitati još jednom, u cugu i da će to biti „pravi“ način za konzumiranje Paper Girls, ali ima i nečega u tome da je ovo mesečni (skoro) serijal u kome fraza „nastaviće se“ na kraju epizode nosi uzbuđenje i napetost kakve je writing for trade stil pisanja pomalo istisnuo iz savremene američke produkcije.

 

Vaughanov saradnik i koautor na ovom stripu je izvrsni Cliff Chiang koga smo prošli put na ovom topiku pominjali na ime odlične saradnje sa Brianom Azzarellom u serijalu Wonder Woman. Chiang na Paper Girls blista dajući nam, uz pomoć nenametljivog, disciplinovanog kolora Matta Wilsona, čiste, lepe slike lepih geometrija i, u skladu sa onim što radi i scenarista, minuciozne karakterizacije. Junakinje ovog stripa su, između ostalog, i rasno diversifikovane, a Chiang ovo provlači na najprirodniji moguć način, bežeći od stereotipa i obezbeđujući da ćete ovoga postati svesni tek retroaktivno. Naravno, tu su i interesantna futuristička dizajn-rešenja ali i jednako uspeli izleti u daleku prošlost, no Chiang uvek u prvom planu drži pripovedanje, besprekorno vođenje čitaočevog pogleda od jedne do druge tačke od najvećeg značaja na stranici i u ogromnoj meri doprinosi dinamici i pitkosti ovog stripa.

Paper Girls je, dakle, strip koji morate pročitati „ceo“ da biste iz njega dobili ono najvažnije, ali je istovremeno, na nivou detalja, prepun prvoklasnog sadržaja. Odlični likovi, zanimljive spekulativne ideje i vratoloman tempo garantuju čitalački užitak u svakoj epizodi i skoro da u ovom trenutku i nije toliko bitno da li će „glavni“ zaplet na kraju biti na nivou koji je inicijalna misterija obećavala. A opet, Vaughn je ovo – verovatno hoće. Najtoplije preporuke.

 

Na superherojskom delu spektra, potaknut gledanjem Snyderovog i Whedonovog Justice League, poželeo sam da se podsetim kako to izgleda kada se neko ko to dobro radi bavi Supermenom, Betmenom, Wonder Womanom i ostalom bratijom pa sam pročitao do sada izašle 33 epizode serijala Injustice 2 koji od Aprila ove godine u nedeljnom tempu izdaje DC. Za slučaj da ima nekih nedoumica mogu samo da ponovim ono što su upućeni nekoliko godina unazad pominjali: Injustice je, potajno, najbolji krosover/ event serijal koga DC danas ima.

 

Naravno, niko to nije očekivao. Prvi Injustice je delovao kao puko vršenje dužnosti: Warner Bros. je izdao borilačku igru Injustice: Gods Among Us koju su napravili tvorci Mortal Kombata, Nether Realms, a DC je u širokom marketinškom potezu kompletne korporacije dobio zadatak da proizvede i prikvel-strip koji će objasniti kako je došlo do toga da se u video-igri superheroji besomučno tuku jedni protiv drugih, na planeti Zemlji kojom tiranski vlada Supermen. Strip je objavljivan samo digitalno, svake nedelje i mogao je biti malo zapažena crtica za popunjavanje wiki-članaka o video-igri, samo da Tom Taylor iz nekog razloga nije seo i napisao jednu od najubedljivijih priča o slomu superherojskog koda, Supermenovom bolnom prelasku na tamnu stranu i očajničkom naporu šačice kostimiranih boraca za pravdu da uprkos diktatorskoj vladavini Čoveka od čelika učine proverbijalnu pravu stvar.

 

Injustice svakako nije bio prvi strip o „zlom“ Supermenu (ili nekom njegovom analogu) koji preuzima upravljanje planetom ali Taylor je uspeo da ponuđeni alternativni vremenski tok iskoristi na najbolji moguć način. U Injustice su psihologije superheroja koje poznajemo iz „zvaničnog“ vremenskog toka bile veoma brižljivo sačuvane i dosledno ekstrapolirane za nove okolnosti a svaka od zaraćenih strana je imala ubedljivu motivaciju za to što radi. Taylor je Supermena pokazao kao konfliktnog diktatora svesnog težine svojih odluka, a njegovu opoziciju, uprkos idealističnoj podlozi gerilskog delanja, kao pragmatičnu povremeno do granice etičnosti. Ukratko: Injustice je bio sve ono što je Marvelov Secret Empire par godina kasnije trebalo da bude sa strane diskusije o etici, politici i filozofiji moći.

 

Istovemeno, Taylor je pružio i veoma ubedljiv performans što se tiče slikanja po velikom platnu pa je njegov strip imao jednu skoro grantmorisonovsku širinu sa smelim idejama kakve mogu da funkcionišu samo u visokokonceptualnoj superherojštini (visoka tehnologija i visoka magija koje postoje i koriste se rame uz rame, paralelne dimenzije i mitski svetovi uvučeni u jedan suštinski politički sukob) izvanredno žonglirajući ogromnim ansamblom likova. Kada je strip od njega preuzeo Brian Buccellato, da piše dalje nastavke prateći neočekivano veliku popularnost koju je Injustice doživeo, čitaoci su se bunili da to više nije to, ali je Njujorčanin ipak uspeo da održi generalnu maštovitost ovog serijala i doveze ga u pristojnoj brzini sve do samog kraja pokazujući kako je Betmenova opozicija konačno trijumfovala nad Supermenom i njegovu svetsku vladavinu okončala posle nemalih žrtava, podsećajući i na neke važne elemente superherojštine poput plemenitosti i optimističnog heroizma i stavljajući Harley Quinn u sam centar raspleta.

 

Verovatno nema gore ponude u ovoj industriji od „E, a jel’ bi ti da radiš sada i prikvel za DRUGU Injustice igru?“, ali, nekim čudom, Tom Taylor je ne samo pristao da se vrati DC-ju – kad već Marvel nije dovoljno pametan da i njemu ponudi ekskluzivni ugovor – već i ponovo na nedeljnom planu isporučuje ukusne zalogaje intrigantnog i zabavnog superherojskog krosovera sa tim nekim dubljim temama udobno smeštenim između scena lepih tuča koje je u velikom delu uradio odlični Bruno Redondo, takođe povratnik na serijal. Sumarno, dakle, možda najbolji američki superherojski DOGAĐAJ ove godine uradili su jedan Australijanac i jedan Španac (uz još nekoliko mahom veoma dobrih crtača) i nadam se da DC ima razumne planove za dalje nastavke u Injustice kanonu, kao i da Geoff Jones i urednici shvataju da je Taylor praktično rođen da piše kompleksne superherojske sage u kojima se, uprkos pregršti isprepletanih zapleta i desetinama likova nikada ne gubi osnovna nit, jasnoća centralnog konflikta i težina etičkih pitanja o kojima se raspravlja.

 

Injustice 2 je delom prikvel, a delom prepričava narativ same igre i mada je Taylor autor sposoban da isporuči složene, prepletene narative na najpitkije i najdinamičnije načine, po prirodi stvari ovakav strip ipak zahteva nekakvo predznanje. Razume se, ako niste čitali prvi Injustice, to samo znači da imate izuzetno ugodan domaći zadatak da prvo savladate nekih hiljadu-hiljadu i po stranica štiva koje će vam pokazati kako i zašto je Supermen, jelte, pukao i zašto su ga neki superheroji sledili u zavođenju reda na planeti koji je zahtevao i određene, eh, žrtve, ali pored toga zaista valja imati na umu da su neki od ključnih likova Injustice 2 radikalno izmenjene verzije likova koje poznajemo iz glavnog kontinuiteta. Opet, jedna od najboljih stvari u vezi sa čitavim Injustice projektom je upravo što je Taylor za svoju, hm, alternativnu budućnost dobio jednu distinktnu tačku razdvajanja. Injustice univerzum nije neka od „običnih“ alternativnih dimenzija DC-jevog multiverzuma u smislu da su razlike između glavnog i alternativnog toka relativno brojne i raštrkane kroz istoriju, već je u pitanju univerzum identičan onom koga inače čitamo u DC-stripovima, koji se na jednom mestu, nasilnim incidentom pretvorio u vrlo ubedljivu „meku“ distopiju. Taylor sa Injustice nije upao u zamku da svoju alternativnu stvarnost „autentičnoj“ fikciji dodatno zafarba nekakvim žanrovskim skretanjem (futuristička, urbana naučna fantastika, kao u Beyond univerzumu, ili ovo što trenutno gledamo u događaju Metal) i mada poteže likove iz svih uglova DC-jevog multiverzuma sa jednakom lakoćom kao što to čini Grant Morrison, on se uglavnom ne bavi metafiktivnim slojem i istoriografskom esejistikom koji su Škotu prirođeni.

 

Ponovo, ovo ističem jer to Injusticeu daje fokusiranost kakva često izostaje iz DC-jevih velikih DOGAĐAJA, pogotovo onih koje je sa mesta scenariste ili osmišljavača predvodio Morrison u poslednjih desetak godina. U Morrisonovoj izvedbi likovi su uglavnom fiksirani u nekim svojim arhetipskim verzijama i on ih koristi kao gradivne elemente za svoje postmodernističke eksperimente sa DC-jevim temeljnim motivima, dok kod Taylora, naprotiv, najveći deo „posla“ koji scenarista obavlja otpada upravo na to da se pokaže kako se ovi klasični, skoro okamenjeni likovi menjaju u okolnostima koje, za razliku od mejnstrim kontinuiteta, imaju neke sasvim merljive i ireverzibilne posledice.

 

Injustice 2, naravno, ne može da ponovi iste trikove kojim je prvi Injustice pokazao da je „sranje postalo realno“ – sada već znamo da kada nekog ovde ubiju on ostaje mrtav, kao i da niko, čak ni Supermen, nije imun na subjektivni moral i činjenje groznih stvari u ime ideje koju smatra čistom i ispravnom. Takođe, Harley Quinn je u originalnom Injustice već prešla svoj put od zločinca do heroja (i od praktično sociopate do osobe koja svoje antisocijalne impulse razume i stavlja u službu čovečanstva) pa je razumljivo da je ovde dobijamo kao relativno fiksiran lik, no Taylor se zbilja trudi da stvari protrese na najbolje načine.

 

U prvom redu, sam zaplet je iznenađujuće svež i scenarista vrlo uspelo vodi čitaoca na jednu stranu, ubeđujući ga da čita praktično prepričavanje originalnog Injusticea, samo da bi iznenada okrenuo stvari naglavačke i uveo nove motive u igru. Bez želje da išta spojlujem, reći ću samo da je dilema sa kojom se likovi u ovom stripu suočavaju možda i etički teža od one iz prošlog serijala te da se razdeljenost superheroja na tabore prodaje čitaocu sa još većom ubedljivošću. Naravno, nije Taylor ovde baš izmislio toplu vodu, dobar deo motiva smo već videli i u drugim stripovima, uključujući i Marvelov Civil War ako baš hoćete, ali sigurnost sa kojim on vodi likove kroz etički sve dubiozniji zaplet je veliki kvalitet Injustice 2.

 

Drugo, tim istim likovima on ponovo jako dobro rukuje. Gledajući Justice League u bioskopu pre neki dan više puta sam se začudio kako Snyder i Whedon osećaju potrebu da Betmena stalno isforsirano humanizuju pokazujući ga kako je iznenađen, nesiguran, pun sumnji, rezonujući, za moj groš pogrešno, da gledalac sa Betmenom treba da se identifikuje. Taylor ne upada u ovu zamku, prepoznajući da je, pogotovo u situacijama kada sarađuje sa drugima, Betmen pre svega maska potpune neprozirnosti, skoro neljudska sila superiornog intelekta i nepokolebljive volje koje se i drugi, nominalno moćniji heroji pomalo plaše. Betmen je, naprosto, neko ko ima plan za SVAKU situaciju, čak i ako je ona nezamisliva i Injustice 2 je zato mnogo, mnogo ubedljiviji kada prikaže Betmena u trenucima poraza ili inferiornosti, komunicirajući dramatičnost takvih situacija bez potrebe da nas podseća kako je Betmen, eto, na kraju dana samo čovek u gumenom kostimu.

 

Taj tretman ovog lika, prepun poštovanja za njegovu snagu i veličinu, je zaslužan i što, kada dobijemo momente autentične emocije koja stigne od strane Betmena/ Brucea Waynea, imamo utisak da prisustvujemo zaista bitnim istorijskim trenucima u kojima se paradigma nepovratno menja.

 

Ali Injustice je upravo i najbolji u tim uverljivim promenama paradigme i tome kako nam uspešno prodaje likove koji se zbilja transformišu. Quinnova je i ovde značajan lik, ali njena promena po prirodi stvari nije tako velika kakva je bila tokom originalnog Injustice, no Taylor zato uzima Damiana Waynea, Betmenovog sina i sa njim radi velike stvari, prikazujući kako klinac koji je tek ušao u pubertet u aktuelnom DC kontinuitetu može da se transformiše u interesantno polomljenu i moralno veoma kompleksnu mladu odraslu osobu. Svakako, Damian je bio bitan lik i u prvom Injustice, ali ovde je on još više u nekom etičkom centru priče i kroz njegovo postavljanje u odnosu na globalni rat u koji su superheroji uvučeni i njegov odnos sa svojom porodicom se uspešno prelama veliki deo Injusticeove diskusije o pravdi i pravednosti.

 

Onda su tu i brojne sitne epizode i momenti sa drugim, manje prominentnim likovima, a Taylor je i tu besprekoran, od izvrsne karakterne drame sa Flashom u broju 32 (kojim se zaokružuje deo priče o liku začet još u originalnom Injustice), preko složenog a opet ubedljivo romantičnog podzapleta sa Green Arrow i Black Canary iz različitih univerzuma, pa do izvrsnih minijatura sa Wildcatom ili perfektno uklopljenim drugo i trećepozivcima poput Blue Beetlea, Atoma, ili Black Lightninga.

 

Ipak, ovo je složen narativ i česte digresije i pomeranja fokusa na drugu grupu likova mogu u teoriji biti pomalo dezorijentišuće, pogotovo za čitaoca koji ne zna u prste baš SVE likove ikada nastale u DC-jevim stripovima (ili u njih dodate kroz akvizicije…), ali čini mi se da ovde nedeljni tempo izlaženja u ogromnoj meri ublažuje secanja koja nastaju kada strip, najednom naizgled krene da priča o nečem sasvim drugom na sasvim drugoj strani sveta i ne bude odmah baš jasno kako se sve to uklapa u centralni konflikt.

 

A uklapa se. Taylor kreira složenu tapiseriju, ali čak i kada ide u opširne tangetnte (na primer podzaplet sa Black Adamom) one su same za sebe odlično napisane i zanimljive, a i može se nazreti kako će na posletku biti uvezane u glavni narativ. Ponovo, strip izlazi svake nedelje pa je teško u njemu izgubiti nit, a kada se Taylor jedno vreme usredsredi na jedan partikularni tok radnje, lako vas podseti da mu skoro nema premca u pogledu pisanja napetih trilerskih i akcionih set-pisova oslonjenih na odlične dijaloge.

 

Bruno Redondo koji predvodi crtački tim na Injustice 2 je već u prvom Injusticeu blistao a ovde još više potvrđuje svoju superiornu klasu. Injustice 2 ima svu grandioznost prvorazrednog superherojskog krosovera, a opet uspeva da izlazi u nedeljnom tempu (doduše na manjem broju tabli) sa veoma konzistentnim kvalitetom crteža i tonom koji je istovremeno i ozbiljan ali i superherojski „hiperrealan“ da ne deluje pretenciozno.

 

Da zaključim, Injustice 2 je, kako već i rekoh, jedan od najboljih primera kako se radi dobar krosover i u ovom trenutku jedna od najzanimljivijih priča u „alternativnoj“ superherojskoj stvarnosti. DC je veliki deo svog marketinškog napora ove jeseni uložio u Snyderov Metal, računajući, svakako s pravom da njihova vedeta zaslužuje mesto pod reflektorima za svoj veliki DOGAĐAJ koji će preoblikovati DC multiverzum. Pošteno, ali nemojte da vas to zavede do mere da Injusticeu ne ukažete priliku da vas osvoji. Mogli biste da se prijatno iznenadite.

Pročitani stripovi: Uber

Da bismo ostali koliko-toliko u temi Drugog svetskog rata i alternativnih priča pričanih u tom okruženju, sada bih napisao nekoliko reči o serijalu Über.

 

Od kada je počeo da izlazi, 2013. godine Über je generisao dosta interesovanja u stripovskoj zajednici svojom tematskom orijentacijom ali i, verovatno još više, svojim osobenim pristupom toj temi. „Drugi svetski rat, ali sa superherojima“ zapravo i nije tako originalna zamisao, svakako ne nakon prvog Marta 1941. godine kada su Joe Simon i Jack Kirby na naslovnu stranu prvog broja magazina Captain America stavili titularnog fikcionalnog superheroja kako snažnim desnim krošeom na patos ruši Hitlera. Ovo je možda bio tek čin prkosa dvojice jevrejskih autora podržan od strane njihovog izdavača, ali do kraja ovog globalnog sukoba američki superherojski strip je u velikoj meri učestvovao u ratu postavljajući svoje protagoniste na bojišta širom evropskog i pacifičkog teatra, ali i u borbu sa špijunima na samoj teritoriji SAD.

 

Über je, na određeni način polemika sa ovim stripovima koji su, neretko, bili propaganda, a još neređe, naročito kada su se bavili ratom na Pacifiku, otvoreno rasistički. (Ne da sad to treba da nas začudi kad je u pitanju popularna kultura u SAD od pre sedamdeset godina, jelte.) Sa druge strane, Über je strip pisan vrlo ozbiljnim tonom i on svoje premise tretira sa praktično akademskom disciplinom. Kraće (ili makar jasnije) rečeno: superherojski stripovi koji se dešavaju u Drugom svetskom ratu – bez obzira da li su pisani danas ili tokom samog rata – se uglavnom žanrovski mogu opisati kao fantazija, dok se za Über bez previše femkanja može posegnuti za etiketom alternativne istorije.

 

Kreator i, jelte, arhitekta sveta Übera je, naravno, Kieron Gillen, najnovija britanska zvezda američkog stripa, čovek koji je decenijsku karijeru muzičkog i gejming novinara zamenio punim radnim vremenom pisanja stripova iako, po sopstvenom svedočenju stripove nije ni čitao sve do prvih godina ovog milenijuma. Gillen je prvo napravio ozbiljan ršum svojom urbanom fantastikom u stripu Phonogram, jednim izrazito britanskim radom koga je u Americi izdavao Image, da bi na osnovu toga dobio ekskluzivni ugovor za Marvel i proveo sledećih nekoliko godina radeći i neke od najprestižnijih serijala Kuće ideja (Iron Man, Uncanny X-Men, Thor, Young Avengers). Kako to već ide sa njegovom generacijom scenarista, i Gillen je tokom nekoliko godina zaista udarničkog rada za Marvel shvatio da je od svog imena napravio dovoljno veliki brend da pisanje mejnstrim superherojštine više ne mora da bude prevashodni izvor njegove zarade. A, dok su Hickman, Fraction i Remender sasvim ostavili Marvel zarad svojih nezavisnih radova, Gillen je još uvek aktivan na serijalu Darth Vader, no, gro njegovih kreativnih napora poslednje dve godine vezano je za pisanje autorskih stripova za nezavisne izdavače, kao što su Wicked + The Divine, Mercury Heat (o kome je ovde pisano) i, svakako, Über.

 

Zanimljivo je da ovaj serijal izlazi za Avatar Press, a ne za Image gde bi, po nekoj intuiciji to očekivali. Ne samo da je većina Gillenovih kolega iz Marvela tamo našla dobar deo svog uhljebljenja već je i Image, uz eventualno Vertigo, baš ona vrsta izdavača koja bi rado stala iza ovakvog high concept projekta. No, Avatarov William Christensen je bio brži i zapravo je on negde početkom tekuće decenije Gillena pitao da li bi bio zainteresovan i kadar da piše ratni strip sa superherojima. Gillen se, veli, malo prepao ovog predloga jer su neki od najvećih autora u istoriji američkog stripa već radili ovo isto, ali je na kraju pristao pod uslovom da se radi „izuzetno ozbiljan“ strip. Christensen nije čovek koji će promašiti zicer kada mu se namesti – čovek je od izdavača koji je radio mahom soft-porn limunade napravio jedan od najjačih inkubatora nezavisnog talenta u prvoj deceniji ovog veka, sa autorima poput Ellisa, Ennisa i Moorea u svojoj ponudi – pa je Gillen dobio dve važne stvari: ozbiljnu logističku podršku izdavača i ogromnu kreativnu slobodu.

 

Über je, da bude sasvim jasno, strip nastao na temeljima ekstenzivnog istraživanja. Vrlo sam ozbiljno gore napisao da se ovde radi mnogo više o alternativnoj istoriji nego o superherojskom stripu jer za superherojski strip uobičajene glamorizacije, erotizacije i  socijalizacije ovde nema. Über ne priča o posebnim pojedincima među nama, obdarenim oreolima božanstava, jedinkama obeleženim živim bojama, pamtljivim imenima i projekcijama etičkih vrednosti zajednica iz kojih potiču. Sasvim suprotno, u ovom stripu metaljudi su uniformisani, često sasvim bezlični likovi svedeni na funkciju koju najbolje obavljaju (i čak i klasu metaljudi kojoj pripadaju a koja onda diktira i funkcionalnost), osobe koje su manje osobe a više oružja, strateški resursi kojim se usmerava tok konflikta, čiji su identiteti nevažni a sudbine vezane za političke lidere i njihove ideje o daljem ratovanju.

 

Gillen je zapravo u svojoj najosnovnijoj osnovi Über postavio kao jednu očiglednu alegoriju koja je i svojevrsni odgovor na jedno od najčešćih pitanja iz domena alternativne istorije: šta bi se desilo da su nacisti prvi napravili nuklearnu bombu? Sam početak stripa nas postavlja u ono što mi iz istorije poznajemo kao poslednje dane Drugog svetskog rata, marš Crvene armije ka Berlinu, savezničko prodiranje sa zapada, jasne pokazatelje da Japan gubi rat na Pacifiku. Na nekim od prvih strana gledamo Hitlera kako u svom bunkeru stavlja cev pištolja u usta i sprema se da se edžektuje iz cele priče, ali onda mu u neprijavljenu audijenciju dotrčava oficir koji ga obaveštava o dugogodišnjem supertajnom i kompleksnom projektu u kome je konačno postignut uspeh. Nemačka sada ima tri osobe obdarene nadljudskim moćima. Rat u stvari još nije gotov.

 

Ne morate biti profesor istorije da biste osetili uzbuđenje gledajući kako se u ovom stripu poznati istorijski događaji odvijaju na drugačije načine. Proleće i leto 1945. godine su i u našem svetu bili prelomni trenuci na oba fronta sa uvođenjem disruptivnih tehnologija na bojišta i nezamislivo velikim gubicima među civilima (od kataklizmičnog bombardovanja Drezdena od strane američkih snaga, preko pripreme uvođenja mlaznih aviona na nemačkoj strani, do bombardovanja Tokija napalm i fosfornim bombama i konačno korišćenja nuklearnog eksploziva u Japanu) i Über ove premise samo koristi za svoje ciljeve pokazujući kako se preokret dešava kada se na bojištima pojave osobe skoro neosetljive na konvencionalno naoružanje koje mogu da donesu ogromnu destrukciju ljudstvu i tehnologiji samo svojim pogledom.

 

Od te tačke na dalje, Über je istorijska freska koja dosledno razvija svoje premise i pokazuje nam kako se svet dalje upetljavao u sukob iz koga su već svi bili spremni da izađu.

 

Über bi za Gillena trebalo da bude magnum opus, strip koji od njega pravi Autora sa proverbijalnim velikim ’A’ i po kome će ga generacije pamtiti nakon što se na X-Men smene još desetine scenarista, ono što je za Gartha Ennisa bio Preacher, za Warrena Ellisa Transmetropolitan ili za Briana K. Vaughana Y – The Last Man. Ako se ovo ne desi to će, možda, biti zato što je ovo jedan u priličnoj meri hladan i distancirano pričan strip koga je, recimo, lakše poštovati nego strasno zavoleti. Hoću reći, ovo je strip koji, recimo, nema stvarnog glavnog junaka: naučnica koja je radila na nemačkom projektu pa prebegla kod Britanaca čija je krtica sve vreme i bila je najbliže pravom protagonisti koga vidimo i u trenucima kad na „ekranu“ nema akcije itd. ali i ona je naslikana samo najbitnijim, najosnovnijim potezima i neretko prođe i dvocifren broj strana pre nego što se ponovo pojavi pred čitaocem.

 

Ovaj Überov pristup „iz perspektive boga“ je dobar u smislu da je lako i pripovedački konzistentno skakati sa jedne na drugu stranu Zemljine lopte (ali i između vremenskih linija) i pokazivati kako se odigrala koja bitka ili kakav drugi važan događaj koji je tok rata usmerio malo drugačije, ali je, naravno, dosta problematičan u smislu ostvarivanja opipljivog emotivnog vezivanja za likove i njihove sudbine. Opet, moglo bi se argumentovati da je u stripu u kome su likovi često samo oružja sa izrazito potrošnim svojstvima ovo prirodno stanje stvari, no Gillen ulaže očigledne napore da nam neke od likova približi i učini trodimenzionalnijim – neki od njih su na nemačkoj, neki na britanskoj, neki na japanskoj a neki na sovjetskoj strani – ali kako svaki od njih dobija srazmerno malo vremena pred čitaocima preovlađujući utisak je i dalje više to da nam se događaji prepričavaju nego kao da smo njihovi neposredni svedoci.

 

Ovo je verovatno problem za određenu klasu čitalaca kojima će nedostajati uporišna tačka i neko za koga mogu istinski da se uhvate i da za njega navijaju. Opet, velim, Über je pre svega pričanje alternativne istorije Drugog svetskog rata sa vođenjem računa o brojnim ekonomskim, socijalnim, inženjerskim, istraživačkim i drugim faktorima koji na njegovo odvijanje mogu ili su mogli da imaju uticaja pa je ovo i strip koji na momente impresionira svojom širinom i dubinom gde elementi koje gledamo na mikroplanu zatim imaju globalne posledice na makroplanu a da to deluje uverljivo i konzistentno sa onim što znamo o ovom konfliktu iz istorije.

 

Tako su i politički ali i taktičko-strateški slojevi ovog narativa beskrajno zanimljivi sa pažljivo prikazanim raspoloženjem na svim stranama koje je od osećaja da je rat gotov u proleće 1945. promenjeno u novu trku u naoružanju i nove ofanzive nakon terenske primene nove tehnologije pojačavanja ljudi. Gillen spekuliše o tome da bi Sovjeti nakon sopstvenog osvajanja ove tehnologije zaustavili svoj prodor na zapad mnogo pre Berlina, zadovoljavajući se nešto proširenijom terirorijom predratnog SSSR, ali da bi Nemci zauzvrat krenuli u ponovno gaženje zapadne Evrope i obnovljeni napor u osvajanje britanskog ostrvlja. Ima tu malo i britanskog patriotizma na strani autora, naravno, no, svejedno je fascinantno gledati šta Gillenovi Nemci rade po Belgiji nakon što na front mogu da pošalju ljude koji pogledom ruše zgrade i komadaju ljude. Na Pacifiku na delu je neugodni status quo u kome japanske pojačane trupe uspevaju da drže američke brodove dovoljno daleko od Okinave a pojačani špijun na teritoriji SAD je uspeo da Projekat Menhetn iznutra poremeti do te mere da bombardovanje Japana nuklearnim eksplozivom nije moguća strategija u leto 1945.

 

Ono što je meni najzanimljivije je svakako dobro prikazan odnos međusobnog nepoverenja i straha u kome se tehnologija pojačavanja ljudi čak i među nominalnim saveznicima deli teško i ne sasvim iskreno, ali i taktičko korišćenje ljudi obdarenih posebnim moćima u ratnim planovima koji – dosledno Sun Cuovoj pouci – ne uspevaju da prežive susret sa neprijateljem. Sa jedne strane, ovde se vidi Kieronov gejmerski pedigre koji mu omogućava da se stavi u poziciju generala i političara koji ljude u ratu uspevaju da posmatraju kao bezimene resurse sa merljivim kapacitetima, a sa druge ovo prilično uspešno prenosi opštu atmosferu iz 1945. godine kada su sukobi dosegli vrhunac i ljudstvo je zaista tretirano kao serija cifara i klasa od strane ratnih vođa i političara (na kraju krajeva, naše sopstveno sećanje na proboj Sremskog fronta bi trebalo da nam jasno govori o ovome). Gillen tako prikazuje velike bitke i ratne preokrete objašnjavajući kako su koje taktike korišćene protiv kojih elemenata neprijateljske sile i ovo je ubedljiv i zanimljiv deo ratnog stripa koji prikazuje rat koji poznajemo na jedan nov način.

 

S druge strane, ovo i znači da imamo još prepričavanja na delu i da su povremeno maltene čitave epizode Übera samo dokumentarističke slike neimenovanih ljudi koji se bore koristeći raznu opremu i mehanizaciju (i natprirodne sposobnosti), dopunjene titlovima koji nabrajaju šta se dešavalo na kom lokalitetu. Ima ova vrsta naracije svoju ulogu, naravno, ali u Überu upada u oči da su neka od najzanimljivijih mesta u priči prikazana na ovaj način koji između čitaoca i događaja umeće nemalu distancu. Opet, nekome ovo neće smetati i biće oduševljen na jednom apstraktnijem, akademskom planu, dok će drugi – moguće oni koji su manje upoznati sa samim ratom – shvatiti da nisu sigurni zašto ih je za ovo briga.

 

Gillen čini određene, vidne, napore da ovo donekle ublaži pa se tako određeni momenti stripa bave istorijskim ličnostima kao što su Adolf Hitler, Jozef Gebels, Vinston Čerčil, Josif Visarionovič Staljin ili Alan Turing i to donekle pomaže. Opet, neki od likova su iskorišćeni samo da budu prepoznati i istesani najgrubljim potezima (Staljin, notabilno, pa i Alan Turing), dok drugi dobijaju nešto dublji tretman koji ima ogromne posledice na priču. Zapravo, ono što se dešava između Čerčila, Hitlera i Gebelsa je toliko uzbudljivo da je od toga mogao da se napravi poseban strip.

 

No, Über je to što jeste, epska, široka freska koja namerno izbegava da se usredsredi na jednu stranu, grupu likova ili, čak ideološku orijentaciju i oni kojima se strip dopada naučili su se tokom nešto više od dve godine njegovog izlaženja da prate njegove promene ritma, fokusa i tona. Za mnoge od pokrenutih tema i naslućenih misterija još čekamo podrobnije obrade – od toga da je negde pri početku sugerisano da tehnologija pojačavanja ljudi možda ima vanzemaljske korene, pa do toga da se najjačima među njima od strane država koje ih proizvode daju i posebna imena. Kod Nemaca je ovo poslednje vezano za sagu o Nibelunzima (notabilno, Vagnerovu obradu iste) i Hitlerovu fiksaciju na poistovećivanje istorije sa operom i ostaje da se vidi da li će u daljem radu Gillen gledati da napravi sponu između ovog propagandno-mitološkog aspekta nemačkih nadljudi i onoga što se sa superherojskim stripom dešavao tokom Drugog svetskog rata u „našem“ svetu.

 

Videće se, jer Über je, iako popularan i solidno prodavan serijal jednog renomiranog izdavača, i dalje delo pre svega jednog čoveka. Gillen u ekstenzivnim backmatter napisima na kraju svake epizode ne samo da demonstrira za sebe klasičan overthinking koji posvećuje stvaranju (ne samo) ovog stripa a koji je i zaslužan za pomalo hladni, kruti, nespontani pristup pripovedanju, već i pokazuje koliku slobodu mu Avatar daje, do mere da je morao da angažuje sopstvenu suprugu da mu bude urednik jer mu izdavač naprosto to nije pružio (odnosno nametnuo). Zanimljivo je da Avatar zapravo danas, osim sasvim neočekivano ogromnog uspeha serijala Crossed, jedva da ima još stripova – tu su dva Mooreova serijala i Ennisov War Stories, kao i Gillenov drugi serijal, Mercury Heat – kvalitet je tu ali kvantiteta nema pa je i interesantno videti kako se u slučaju Übera autorima ostavlja ogromna kreativna sloboda.

 

Sa strane crteža ovo nije… previše impresivan strip. Canaan White, Gabriel Andrade i Daniel Gete su sve solidne zanatlije ali ovo je strip koji ne izgleda onoliko epski koliko bi možda njegova premisa zahtevala. Možda je donekle problem i u meni jer sam se nadao widescreen prizorima po uzoru na Bryana Hitcha, a možda je, naravno problem i u koloru koji je, kako je to kod Avatara prečesto slučaj, kompjuterski, hladan i pomalo odbojan. Jedno je sigurno – ovo je strip koji me vizuelno ne bi privukao na prvi pogled ali kad sam već privučen, u njemu mogu da nađem dosta interesantno rešenih scena i prizora, od groteskno deformisanih ljudi pretvorenih u pružja pa do prikaza borbi…

 

Kako god, Über je završio svoj prvi tom – 27 regularnih brojeva plus još pregršt posebnih – još prošle godine sa obećanjem da se vraća u produkciju tokom 2016. S obzirom da je tokom prvog toma napravljeno nekoliko šokantnih preokreta a sa jednim od njih se priča i završila, ostavljajući nas da dahćemo u iščekivanju, lepo je videti da se rad na drugom tomu zahuktava u poslednjoj četvrtini ove godine. Gillen je oduvek govorio da Über treba da ima otprilike 60 brojeva ali za sada znamo da je u produkciji nastavak prvog toma pod nazivom Über Invasion a koji će, ako je verovati obećanjima na Kikstarteru izaći u Februaru 2017. godine.

 

Kikstarteru? Da, iz nekog razloga Gillen i Avatar su se odlučili na crowdfunding tražeći skromnih 9.100 dolara za započinjanje rada na nastavku serijala. S obzirom na ovako nizak projektovani trošak, slutim da se više radi o besplatnoj reklami koju ovakav potez omogućava, a manje o tome da Christensen nije mogao da nađe sredstva, no ovo na zabavan način sugeriše koliko je pravljenje Übera i dalje prilično partizanska delatnost sa izdavačem koji radije ne bi da se petlja u uređivanje i autorom koji svoje tinejdžerske fanzinske dane ponovo proživljava samo sada na mnogo većoj sceni.

 

Hoće li to biti dobro? Videćemo, ali zaplet u kome nacisti nakon što su pregazili zapadnu Evropu a istok prepustili zadovoljnim Sovjetima, kreću u invaziju na SAD deluje kao da ima moćnog potencijala. Kieron ovde ima da ispuni i neke veoma velike, jelte, čizme, notabilno one koje je upraznio Filip Dik, no, očekujemo da pruži sve od sebe. Zaradivši pet puta više novca od onog što je traženo u Kikstarter kampanji  Über Invasion svakako na svojoj strani ima interesovanje čitalačke publike, a na autorima je sada da ukazano poverenje opravdaju. Gillen svakako nije Garth Ennis ali podrška koju ovom projektu pruža Alan Moore je ako ništa drugo a ono moralno obavezujuća. Pa, eto, čekamo Februar.