Film: Avengers: Infinity War

Dakle, Avengers: Infinity War je za mene ispao prijatno iznenađenje. Možda još uvek pod utiskom Warnerovih ansambl filmova, donekle Suicide Squad i pogotovo Justice League, bio sam prilično pripremljen na jednu mehanički sklopljenu urnebes-salatu u kojoj će svako dobiti svojih pet minuta ali film neće imati ni malo duše, pogotovo u izvedbi plaćenički efikasne braće Ruso, ali ispostavilo se da iako film svakako ispunjava taj deo proročanstva o mehaničkom sklapanju, ipak je uspeo da ima i malo duše.

I to velikim delom kod negativca koji je na kraju krajeva i jedini koga do sada nismo ozbiljnije upoznali i koji ima prostora da malo i raste kao lik. To treba pozdraviti.

Avengers: Infinity War je, da odmah bude jasno, kako su i neke kritike koje sam čitao primetile, praktično „pravi“ stripovski superherojski krosover prebačen na film. Ja, a to se mislim i zna, nisam preveliki ljubitelj tih krosovera i događaja, više volim superherojske stripove u kojima likovi imaju prostora da se menjaju a pripovedanje da bude suptilnije, ali opet, ti događaji i krosoveri su hleb nasušni superherojštine i Marvel i Dizni su prilično dobro prepoznali kako da njihovu najveću vrednost – istovremenu kulminaciju velikog broja nominalno samostalnih priča i snažnu promenu status-kvoa – realizuju na filmu.

Ovo je, nevezano za afinitete ka superherojskim filmu, ipak respektabilan poduhvat jer za njega nema presedana u ovom medijumu. Da, Marvel u stripu ima po dva ovakva događaja godišnje (a i DC – na primer, nedavno završeni Metal o kome se nadam da pišem ovih dana), ali ovde pričamo o stripovima koji prodaju po nekoliko desetina hiljada komada, ne o filmovima u koje se ulaže po stotine miliona dolara a koji obrću bukvalno milijarde.

Utoliko, Avengers: Infinity War, pošto za njega nema presedana – Justice League to nije, a objasniću i zašto – i ne treba baš da se gleda kao „normalan“ film. Ako ga tako gledate, da, on je sasvim sakat: likovi su ubacivani po partijskom ključu a ne jer narativ opravdava njihovo prisustvo ili jer su bitni za zaplet, ekspozicija u dijalozima je nespretna, neujednačenog tona a razlika u pojedinačnim glumačkim ostvarenjima u pogledu motivacije za akcije je naprosto prevelika (čime hoću da kažem da Kris Prat i Pol Betani kao da nisu u istom filmu, RDJ je u fazonu „jebote samo još ovo da izdržim pa će valjda i ta penzija uskoro“ a Tom Holand i Benedikt Kamberbeč se ubiše glumeći); ton je ol ouvr d plejs, sa humorom koji povremeno ima sasvim neuspele uanlajnere i herojskim pojedinačnim minijaturama koje su isforsirane i samo zauzimaju prostor koji je mogao biti bolje iskorišćen (Tor i proizvodnja Stormbrejkera).

Ali, ako ovaj film gledate kao kulminaciju decenije superherojskih priča u zajedničkom univerzumu onda je on serija pančlajnova koji, čak i ako ne udaraju svi istom žestino, ipak uglavnom padaju gde treba i donose isplatu. Iron Man ovde, uprkos zaista bespotrebnom introu sa Pepper Pots (utoliko što drugi likovi ništa slično ne dobijaju) uspeva da ispadne istinski heroj, požrtvovan i svečan u odbacivanju svega što ima (a ima) zarad dužnosti. Dr Strange je ubedljivi zaštitnik čitave stvarnosti. Spajdermen je požrtvovani klinac koji prepoznaje i intuitivno dela na ime odgovornosti koju moć nosi. Kapetanovi odmetnuti Avendžersi se pojavljuju više po dužnosti ali uspevaju da pokažu da „ulični“ superheroji mogu da se bore sa invazijom iz kosmosa jer su srčani i hrabri. Wakandaši ponavljaju iste scene kao u Blek Panteru ali ovde i oni brane planetu, čovečanstvo itd. i sve to lepo sedne jer podseća na najbolje momente herojskih priča iz protekle decenije a onda ih samo malo pojačava po visini uloga i žestini akcije. Tako i Tor sa svojim gromopucateljnim ulaskom na scenu samo podseća da je Bog Groma, bez potrebe da tako nešto kaže (i to „pravi“ bog koji se suprotstavlja bogu-skorojeviću), kao što i odnos Skerletne Veštice i Vizije, već pojašnjen u prethodnim filmovima, ovde biva odigran bez mnogo produbljivanja, samo naplaćujući uloženo i fino kontrastirajući tehnologiju i magiju, muško i žensko, snagu i odgovornost.

Rusoovi ovo odrađuju prilično ubedljivo i film nema mnogo praznog hoda. Naravno, tehnički, veliki deo scena je čist višak jer služe da još neki od likova uradi nešto karakteristično po čemu ih znamo i pamtimo, ali se makar ovakve situacije najčešće koriste da se Thanosov lik dodatno produbi. Činjenica da je ovo Marvelov negativac koji ima prostora da pokaže malo dubine i čija je motivacija ideološke prirode je hvalevredna. Naravno, on je ove godine već nadmašen Kilmongerom Majkla Bi Džordana koji je imao više dubine i jaču ideologiju, ali vredi i reći da je Džoš Brolin dao Thanosu nezanemarljivu količinu emotivne dubine i dostojanstva pa su i scene u kojima se pojašnjava njegov ideološki stav ubedljive na ime ne toliko teksta koliko čoveka i njegovih gestova i mimike.

Odmah da kažem, Infinity Gauntlet, strip-krosover na osnovu kog je ovaj scenario izgrađen ima zapravo nešto složenijeg i dubljeg Thanosa. Iako i tamo on želi da pobije polovinu svega živog u univerzumu, to nije na ime nekakve zaoštrene libertarijanske ideje o resursima (zapravo, scenaristi kao da su ovo pokupili od jednog negativca u DC-jevom Secret Six koji je pisala Gail Simone pre nekoliko godina) već više na ime opsednutosti Smrću, personifikacijom ovog koncepta u Marvelovom univerzumu, koja je ženskog pola i koju Thanos pokušava da osvoji. U stripu je ogroman akcenat ne na tome da Thanosa treba sprečiti u ovom naumu – on ga postiže već u prvoj trećini narativa – već, naprotiv, na tome da čovek (well, Titan) koji je postigao željeno i postao praktično bog, nije zapravo i dorastao tome da bude bog, da svemoć nije isto što i bogolikost, odnosno da božanski prerogativi ne dolaze prvenstveno iz moći koliko iz drugačije perspektive koju pruža besmrtnost, beskonačnost, intimna spoznaja beskraja kosmosa.

Thanos je u stripu zato žrtva ne toliko dobrog rada Avendžersa i  Adama Warlocka, koliko svoje nesposobnosti da prevaziđe strast koja je, čak i kad mu je besmrtnost u šaci, centralna odlika smrtnih bića, pa iako sebe vidi kao ničeovskog nadčoveka, zapravo završava u „ljudski, odveć ljudski“ kategoriji.

Naravno, Jim Starlin je imao prostora da se ovim nadugačko i naširoko bavi kreirajući u stripu jednu gotovo dvorsku tragikomediju i inspirišići se uveliko šekspirovskim psihološkim analizama alfa-protagonista čija je propast upisana praktično u same njihove gene. Film ovo ne pokušava da uradi i mnogo je svedeniji i po karakterizaciji i po simbolici. Naravno, sam Infinity War krosover iz 1992. godine bi tek bio nedostižan za filmovanje jer dok je Infinity Gauntlet jedna relativno strejtforvard priča o zaljubljenom muškarcu koji ne razume žene a spreman je da zapali ceo kosmos zbog jedne od njih, mada sa previše protagonista, Infinity War je narativno i filozofski komplikovana partija šaha između bića iz bukvalno paralelnih stvarnosti koja jedno drugo nadmudruju brišući istorije i zamenjujući ih novima. Film, superherojski pogotovo, još nije dovoljno zreo za ovakve skokove.

Ono gde Infinity War uspeva a gde je Justice League posrnuo je opet, u toj doslednoj konstrukciji likova, tonova, svetonazora i podzapleta kroz deset godina strpljivog pravljenja filmova tako da se onda Avengers: Infinity War doživljava kao serija zadovoljavajućih klimaksa. Bez obrzira što, recimo, Bucky u ovom filmu nema skoro nikakvu ulogu, opet, činjenica da je tu, da radi za „našu“ stvar, da se na nekoj afričkoj poljani grčevito bori za opstanak ne ni planete nego kosmosa, nakalemljena na njegovu, nama poznatu, tešku i komplikovanu istoriju, rezonira smislom i težinom koje u drugačije postavljenom filmskom serijalu ne bi imao (kao što Flash ili Aquaman, uprkos dobrim ulogama u Justice League – nisu imali). Isto važi za Kapetana Ameriku, Crnu udovicu, War Machinea, Falcona pa i Wakanđane koji su svi tu „reda radi“, dakle nemaju nikakvu odsudnu ili čak važnu ulogu u scenariju ali služe da budu kulminacija njihovih pojedinačnih priča i dodaju „značenje“ jednom sukobu koji je inače samo razuzdana CGI fešta. Čak i Banner u Hulkbuster oklopu, uprkos Ruffalovom preteranom prenemaganju, odrađuje šta treba.

Ono gde su Rusoovi tradicionalno jaki je akcija. Winter Soldier je bio film sa naglašenim kaskaderskim radom i praktičnim efektima i ja sam ga zbog toga rado gledao nekoliko puta. Naravno, već sa Civil War je ulog podignut, a sa Infinity War imamo pomenutu CGI feštu sa stotinama tela koja se bacakaju po ekranu, letećim junacima, projektilima, laserima, magijama… Brinuo sam se da će se sve pretvoriti u jednu nerazaznatljivu CGI brljotinu, pomalo nalik onim spleš stranama koje je Bendis terao svoje crtače da rade u njegovim krosoverima gde bi Leinil Yu potrošio verovatno nedelju dana na scenu tuče sa pedeset likova na jednom panelu a preko koje bih ja sa dosadom preleteo za pet sekundi, ali Rusoovi su uspeli da očuvaju ono što ih krasi, čist, ekonomičan, intenzivan i efikasan storiteling i logiku scene čak i pored svog tog grin skrina i specijalnih efekata. Neke od scena, na primer tuča na Titanu su jako dobre i vredi ih upamtiti.

I, opet, sama priča je uspelo svedena, čvrsto utemeljena na jasno postavljenom mekgafinu iz poslednjih nekoliko filmova i, uz sve ograde da je ovo film koji funkcioniše samo kao pančlajn za prethodnih 18 i uvod za Avendžers 4, ekonomično i jasno vođena. Rusoovi su sa Civil War već pokazali kako se od prilično problematičnog predloška pravi pristojno zaokružen i uverljiv narativ pa je i Infinity War od Starlina uzeo potrebni minimum, povezao niti iz prethodnih filmova koliko je bilo neophodno (Draks, Nebula, Gamora, Kvil, Loki itd.) i dao nam priču koja ima jasne uloge, jasne rizike, jasna herojstva i očajničku, do sada neviđenu borbu koja kulminira na, hajde da kažemo, za film ovoliko velikog budžeta, praktično smeo i do sada neviđen način. Meni je to iznenađujuće uspešno i dok prihvatamo da je ovo filmmejking u kome pojedinačni autorski glasovi praktično ne mogu da se čuju (sem na razini tehničke izvedbe), opet je i interesantno videti da se sam Marvelov glas čuje veoma dobro i da, ako ga kontrastiramo sa Warnerovim radovima, poglavito Justice League, ovo mnogo manje deluje kao „korporacijski“ produkt (iako to, da ne bude nikakve zabune, stopostotno, stopedesetpostotno jeste) već kao, uz sve ograde o natrpanosti likovima i ekspoziciji, kao film sa dušom.

Neočekivano.

Pročitani stripovi: New Avengers, Wonder Woman Earth One Vol. 1

U daljem proučavanju aktuelnih Marvelovih serijala koji u imenu imaju i reč Avengers pročitao sam dosadašnjih osam izašlih epizoda serijala New Avengers.

 

New Avengers je, istorijski nastao kao serijal kojim je Marvel dopustio Brianu Bendisu da okonča višedecenijski serijal Avengers – ni manje ni više nego krvoločnim Avengers Disassembled – jednim krešendom mračnjaštva, nasilja i beznađa i da krene nanovo sa nekim novim temeljima za Marvelov najvažniji superherojski tim. No, sa godinama je ova premisa razvodnjavana pa je i kasnije postalo uobičajeno da New Avengers bude prateći serijal glavnom Avengers serijalu, gde će pričati dodatni deo priče o Avendžersima, stalno uhvaćenim u ovu ili onu metapriču koju je nemoguće bilo ograničiti na samo jedan magazin.

 

Ovo je i dodatno razblažilo ideju o tome da su Avendžersi Marvelova prva ekipa, autentična reprezentacija najvažnijih superheroja oko kojih se sve vrti u ovom univerzumu, mada je istini za volju, ovaj koncept od početka i bio na klimavim nogama s obzirom koliko su ne(moguća)funkcionalnost tima i promena članova kao na pokretnoj traci bili upisani u DNK ovog serijala još od vremena Leeja i Kirbyja. Sa formiranjem dodatnih timova (West Coast Avengers, Young Avengers, New Avengers itd.) koncept Avendžersa se uglavnom sveo na to da je u pitanju tim koji ima dobar PR i američka administracija i građani ga prepoznaju kao „svoje“ ljude kojima se ipak donekle može verovati kad sledeći put krene invazija iz svemira/ budućnosti/ druge dimenzije.

 

No, u All New All Different eri Marvelove istorije – a to je era koju upravo proživljavamo – i ovi labavi koncepti su razbucani do neprepoznatljivosti. Marvel vrlo eksplicitno stalnu evoluciju (ili makar mutaciju) svojih temeljnih motiva stavlja u prvi plan kao vodeću kreativnu politiku pa je jedino što je sigurno kod Kuće Ideja to da je praktično sve podložno promeni. Sa jedne strane ovo može da bude frustrirajuće, sa stalnim zamenama istorijski voljenih heroja novim verzijama (Nick Fury, Thor, Hulk, Captain America – sve njih u ovom trenutku igraju zamenski igrači) i okretanjem kako vetar duva na internetu, ali sa druge ovo jeste nekakva proslava kreacije i bežanje od ideje nekakvih tabua i konzervativizma. Pa šta nam svima zajedno Al’lah da, jelte.

 

Elem, New Avengers u trenutnoj inkarnaciji ima zapravo vrlo malo veze sa dosadašnjim konceptima ovog magazina i zapravo bi mogao da se zove i bilo kako drugačije (a najpre „A.I.M.“). Ovaj serijal nema eksplicitne veze sa Waidovim All New All Different Avengers koji sam živopisao nedavno, njegovi su zapleti potpuno odvojeni (ili bar onoliko potpuno koliko se to može u današnjem Marvelu gde su svi vezani ko crevca) a galerija likova sasvim originalna.

 

Zapravo, moglo bi se argumentovati da je ovaj serijal možda bio pičovan kao novi Secret Avengers pa mu je New Avengers naslov dat da bi imao viši profil.

 

U osnovi, ovaj Avendžers tim se razlikuje od „pravih“ Avengersa jer je u pitanju sasvim privatno preduzeće. Ni originalni Avendžersi nisu bili državni tim, ali jesu imali specijalne veze sa administracijom i posebne odgovornosti u domenu bezbednosti i specijalnog ratovanja. Novi New Avengers je tim koji koristi samo ime – najpre radi brendinga jer u pitanju je ne samo skupina relativno anonimnih superheroja, a i jer infrastruktura koja iza njih stoji nije nužno nešto što bi ulilo poverenje građaninu da su ovi ljudi tu zbog njegove bezbednosti.

 

New Avengers je osnovan od strane Roberta Da Coste, mutantskog superheroja i jednog od originalnih članova tima New Mutants pod imenom Sunspot, a koji je bogati naslednik sa vrlo visoko naštimovanim moralnim kompasom. Sunspot je i sam bio član Avendžersa u post Avengers vs. X-Men fazi kada je uzimanje (više) mutanata u Avendžers timove predstavljalo pokušaj inkluzije jedne dugo i agresivno diskriminisane populacije, no u ovoj post-Secret Wars fazi, Sunspot nije terenski operativac nego mastermajnd iza cele operacije.

 

A operacija je kompleksnija nego što deluje, Da Costa je klasičnu Marvelovu mrežu zlih naučnika – Advanced Idea Mechanics – naprosto kupio rezonujući da kad već postoji grupa ljudi sa opširnim naučnim znanjem i istraživačkim resursima, koja na kraju dana zavisi od tržišta, postaje lakše da izvršite neprijateljsko preuzimanje nego da se s njima doveka borite. Tako je sada ova firma – očišćena od problematičnog, kriminogenog menadžmenta – istraživačka i razvojna osnova na kojoj počiva novi superherojski tim. Rebrendirani kao Avengers Idea Mechanics,sa bazom na sintetičkom ostrvu u eksteritorijalnim vodama A.I.M. sada pružaju svu moguću podršku timu koji ratuje protiv pretnji čitavoj, jelte, civilizaciji.

 

Scenarista, britanski 2000 AD autor Al Ewing je tim napunio relativnim anonimusima. Tu je Songbird kao terenski vođa, tu je novi Power Man koji dobija snagu kada se nađe u prisustvu važnog kulturnog blaga, tu su bivši Young Avengersi Wiccan i Hulkling koji su sada dočekali da budu deo „pravog“ (mada ne baš) Avendžers tima, tu je nova devojka u kostimu Belog Tigra (ovog puta mlađa sestra originalnog White Tigera, Hectora Ayale – Ava Ayala), POD (koga čini polusvesna finska žena u egzoskeletu „Zemljinog odbrambenog sistema“) a tu je i poslednjih par godina ultrapopularna Squirrel Girl koja služi prevashodno za ironijski komični predah.

 

Sa ovakvim sastavom reklo bi se da je Ewing išao na diversifikaciju kao na glavnu temu – ekipa je rasno i rodno prilično raznolika sa više žena nego muškaraca i samo jednim heteroseksualnim muškarcem u terenskom timu, ali zapleti su klasično avendžersoliki. Na primer, Hulkling dobija još jednu priliku da se upozna sa svojom vanzemaljskom rodbinom u priči koja se bavi njegovim imperijalnim nasleđem, komplikovanim odnosima kosmičkih rasa Kree i Skrull kao i ktuluolikom kreaturom iz nekog starijeg kosmosa koja pokušava da, jelte, preuzme ovaj naš. Novi Avendžersi moraju da lete u svemir, sukobe se i sarađuju sa drugim Avengers timom (naravno iz budućnosti) (u kome, naravno, ima i nekih članova ovog tima u ostarelijim verzijama) i pokažu da na kraju snaga ljubavi pobeđuje zlo – uobičajen jelovnik, dakle. Takođe je interesantno što vidimo da Da Costa i A.I.M. na nekom višem nivou vode globalni rat protiv Makera – zle verzije Reeda Richardsa koja je uspela da preživi nestanak Ultimate univerzuma – a njegove ideje o evoluciji ljudske rase i preuzimanju planete su ono što će verovatno obeležiti ovaj serijal u dobroj meri.

 

No, ono što ga za sada obeležava je svakako ton, Ewing ovo piše prilično vedro i lepršavo i mada ima horor elemenata pogotovo u prikazivanju Makera i njegovih etički u najmanju ruku upitnih praksi, strip je dobrim delom usredsređen na likove i njihova unutarnja previranja, prevazilaženja sopstvenih nesigurnosti i nepoverenja jednih u druge i sve te druge uobičajene young adult teme. Tu je puno zabavnog dijaloga, prijatnih onelinera i neskriveno humorističkih momenata koji se organski kombinuju sa akcijom, hororom i nešto špijunaže.

 

Ewingu ovo ne ide rđavo i mada shvatam da mnogim čitaocima strip neće biti zanimljiv iz bilo kog od narednih razloga: 1) novi i nepoznati likovi koji nose imena starih i poznatih; 2) Hawkeye kao jedina spona sa pravim Avengersima; 3) prominentna gej veza u timu; ono što je nesporno je da je ovo tim bez mnogo balasta istorije i kontinuiteta i da je istraživanje njegove dinamike i karakterizacija likova sa srazmerno malo prošlosti – prilično zabavno.

 

Crtači su do sada bili dobri: Gerardo Sandoval ima dinamičan, razbarušen crtež usklađen sa dinamičnom radnjom stripa a ljudi koji su ga nasledili – J. Cassara i Marcus To, mada imaju sasvim drugačije stilove (Cassara bliži nekom mračnijem, krimi stripu, To blago naginje Aziji) dobro se uklapaju u ton priča koje pričaju.

 

New Avengers je za sada svež i zabavan mada bez ikakvih pretenzija da bude esencijalan serijal za nekoga ko ima vremena samo za najvažnije Marvel stripove koji određuju sudbinu čitavog univerzuma. Iako se u New Avengers zaista povremeno i radi o sudbini univerzuma, ovo je po izboru likova i tonu – ali ne i kvalitetu – decidno Marvelova B ili C reprezentacija heroja i zločinaca. Što nekome kome je zlo od stalnog čitanja o Kapetanu Americi, Wolverinu i Iron Manu može da bude i prednost. I New Avengers je deo trenutnog Avengers Standoff krosovera u kome se razni Avendžers timovi sukobljavaju sa S.H.I.E.L.D.-om koji se (reklo bi se)  odrodio od naroda pa ćemo videti na šta će strip ličiti kad se to završi.

 

Pročitao sam i prošle nedelje izašavši Wonder Woman Earth One Vol. 1, dugo najavljivani grafički roman iz pera Granta Morrisona i u crtežu Yanicka Paquettea. Ovaj strip od nekih 120 strana još je prošle godine izazvao umereno veliki cunami protesta na internetu* kada je procurelo nekoliko prvih strana a sada kada je dospeo do šire publike, legitimno je reći da su reakcije u najmanju ruku podeljene. Jedni hvale Morrrisona za to što je Wonder Woman strip koji u njegovim rukama ne beži od erotizovanosti koja ga je, ruku na srce, obeležila još četrdesetih godina prošlog veka kada je nastao, drugi su zgađeni eksploatativnim, seksističkim i diskriminatorskim elementima dok treći naprosto smatraju da Morrison ovde nije pružio uobičajenu višeslojnost i duboku simboliku i da je ovo samo politički korektno prepričavanje originalnog porekla Wonder Woman gde je scenarista samo lenjo promenio neke elemente zapleta da se zapljune kod savremenih social justice ratnika promašivši usput dublje poente koje su mu bile na tacni.

 

* Čime hoću da kažem da je jedna žena na Goodreadsu bučno protestovala a neki sajtovi o ovome pisali

 

 

No, internet je to, umerene reakcije su retkost, ekstremi su pravilo. Treba ovo čitati hladne glave i, ako je ikako moguće uz dovoljno predistorije.

 

Pre svega, „Earth One“ je sada već serija grafičkih romana u kojima se prominentni DC-jevi autori bave nekim od njihovih ikoničkih likova i daju im nove i osvežene origin storyje. Posle Supermena i Betmena – naravno mužjaci imaju prednost – na red je stigla i Wonder Woman. Ovo su uglavnom dobri stripovi uz blagu primedbu da njihova neka dublja pozicija (i, eh, čak i svrha) u DC univerzumu nije do kraja jasna. Prvo, njihova designacija je pomalo zbunjujuća jer ovo most certainly nisu „pravi“ Earth One likovi iz vremena pre Crisis on Infinite Earths, već eto, neki alternativni Supermeni, Betmeni i Wonder Wumeni čije poreklo i mladost sada treba da budu ugođeniji sa senzibilitetom koji moderni čitalac vezuje za njih i koji bi bio potpuno zbunjen, možda i šokiran njihovim verzijama iz tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka.

 

No, DC-je ionako ributovao svačije poreklo pre pet godina i trenutni, New 52 multiverzum (koji, posle Convergencea više i nije striktno „52“ nego koliko ko hoće) ima apdejtovane oridžine za praktično sve svoje heroje, mnogi od kojih su eksplicitno prikazani u njihovim tekućim magazinima. I drugo, mekih ributova i retkonovanja porekla i mladosti DC-jevih likova ionako stalno ima posvuda. Ideja da bi Earth One verzije trebalo da budu one „zvanične“ makar do sledećeg ributa (koji ionako stiže u Junu) bi, naravno imala smisla, da realnost pokazuje kako ovo nije slučaj. Ni Betmen ni Supermen, a sada vidimo ni Wonder Woman iz Earth One serijala nisu one verzije koje se čitaju u mesečnim sveskama u New 52, pa je tu konfuzija samo produbljena.

 

U krajnjoj liniji, naravno, ovo ni nema mnogo veze. Pitanje koje je bitno je jesu li ovo dobri stripovi i komuniciraju li sa temeljnim elementima likova na neki kvalitetan način. Odgovor je do sada bio „ulgavnom da“.

 

To je jedan deo predistorije.

 

Drugi je svakako poznavanje korena Wonder Woman i toga šta je ona značila u vreme kada je nastala kao prvi zaista veliki i prominentni ženski superherojski lik iza koga je izdavač ozbiljno stajao, ali i čiji je kreator imao ambiciju veću nego da napravi pukog „ženskog Supermena“.

 

Ako danas čitate Wonder Woman, čak i kada je u pitanju odličan strip kao što je bio Azzarellov i Changov rad u New 52, uglavnom ćete biti suočeni sa motivima koji se bave snagom žene koja je božanskog porekla, sa jakim osećajem za pravdu, uhvaćene u kovitlac bilo superherojskih previranja bilo mitoloških političkih spletki, u kojima će ona demonstrirati snagu karaktera, ratničke i zaštitničke osobine, predstavljati inspiraciju drugim ženama – i nikako samo ženama – da se bore i ne predaju. Ovo je „bezbedna“ feministička perspektiva u kojoj se žena prikazuje kao ne tek ravnopravna već sasvim jednaka muškarcu – a konfuzija između jednakosti i ravnopravnosti je u korenu mnogih neshvatanja između brojnih populacionih grupa u modernom društvu – i čija su rešenja za konflikte (koji su u osnovi superherojskog stripa) uglavnom identična onome što bi uradio Supermen, to jest bilo koji muški heroj alfa klase. Ona je dakle nosilac univerzalne vrline u jednom činu pojednačavanja muškaraca i žena na mnogo više nivoa nego što su jednaka prava i mogućnosti.

 

No, onako kako je današnji Betmen različit od originalnog Betmena koji je nosio pištolj i pucao u nezgodne protivnike, tako je i originalni Wonder Woman bio unekoliko drugačiji strip. Četrdesetih godina prošlog veka Wonder Woman jeste na sebi nosila simbole američke zastave i borila se protiv japanskih zavojevača, ali njen kreator  William Moulton Marston, jedna renesansna ličnost i čovek koji je zapamćen kao izumitelj, pravnik ali i psiholog, trudio se da ovaj lik bude suštinski drugačiji po motivima koji će ga definisati. Kao autor DISC teorije o ličnostima i ponašanju, Marston je žene doživljavao kao iskrenije od muškaraca a njihovu prirodnu težnju ka slobodi kao uređeniju i po društvo blagorodniju od muške tendencije ka nadmetanju i anarhiji. Kao ljubitelj BDSM-a, Marston je i u uređivanju društva predviđao potčinjavanje voljenoj figuri autoriteta kao poželjnu osnovu i njegovi Wonder Woman stripovi su ne slučajno bili puni bondage elemenata ali su i prikazivali amazonsko društvo iz koga je ona potekla kao žensku utopiju prožetu erotikom.

 

Naravno, kasniji autori su razvijali strip na neke druge strane, ali ako se od Granta Morrisona išta može očekivati to je studiozno proučavanje originalnog predloška i gotovo patološka potreba da sa njim uđe u dijalog (videti arheološki rad izvršen za potrebe njegovog rada u Batman RIP ili Flex Mentallo).

 

Wonder Woman Earth One Vol. 1 je dakle, prepričavanje Marstonovog Wonder Woman uz korekcije koje sredovečni Škot i frankofonski Kanađanin prave za potrebe savremenog feminističkog razmišljanja. Kao takav, ovo je strip koji nije mogao a da ne ispadne pomalo kontroverzan.

 

Ono što je upadljivo je kako Morrison pokušava da reinterpretira Marstonove motive za moderno doba držeći se što više može njegovih teza. U dobu ultrareaktivizma i kliktivističkih erupcija koje za jedan dan mogu da nečiju karijeru unište (guglati Adama Ortha ili Justine Sacco) Morrison ovaj strip otvara scenom koja je mnogo manje bezbedna nego u neko ranije vreme kada su žene u superherojskim stripovima bile tu da budu žrtve/ spasavane/ fetiš objekti i to je, ako ništa drugo veoma smelo. Još više kada znamo da je reč o autoru koji je Alana Moorea otvoreno kritikovao za nemogućnost da izbegne scene silovanja žena u svojim radovima i za sebe rekao da je, eto, uspeo da trideset godina piše stripove a da u njima nema scenu silovanja. Smelost, mada i pomalo ludost, jelte.

 

Još smelije – i još možda rizičnije – je što Morrison do kraja stripa reintepretira ovu početnu scenu da pokaže autentično (?) žensku formu pobede nad muškarcem-osvajačem i muškarcem-siledžijom iako nas je u početku naveo na donekle krivi trag pokazujući kako Amazonke u sasvim konvencionalnoj brobi hladnim oružjem pobeđuju Herakla i njegovu vojsku. Dosadašnje besne reakcije na internetu uglavnom se ne bave ovim elementom priče – već se fokusiraju na silovanje-koje-se-ne-dešava-stvarno na početku – i videćemo da li ćemo uskoro dobiti analize koje uzimaju u obzir ovaj deo narativa, odbijanje žrtve da bude žrtva ne kroz eliminaciju silnika već kroz uzimanje njegovog legata i pravljenja od tog legata nečeg potpuno drugačijeg, kulturološki suprotnog.

 

Ovo je u principu centralni deo Morrisonove teze o Wonder Woman i njenom amazonskom ostrvskom raju, radikalna (sada već i ne toliko jer je i Azzarellova Wonder Woman izmenila deo porekla koji se bavi pravljenjem deteta od blata, ali da budemo fer, Morrison je ovaj strip pripremao sedam godina) reinvencija identiteta „Čudesne Žene“ tako da ona bude ne puka reakcija na muški svet nasilja i osvajanja nego njegova autentična alternativa.

 

Morrison ovo dalje uokviruje pričom koja se oslanja na Marstonove zaplete, uvodi nove verzije klasičnih likova i sa jedne strane, veoma je vešt u prikazivanju amazonskog društva kao raja kome je ipak potrebno povremeno osvežavanje koncepata i ideja i čija insularnost postaje znak slabosti, ne više samo plemenitosti. Sa druge strane ima određene nezgrapne interpretacije šire feminističke teorije, ne toliko po postavci koliko po izvedbi. Plavokosi, plavooki Steve Trevor, muškarac u koga se originalna Wonder Woman zaljubljuje što je motiviše da ode u svet i napusti, jelte, raj, zarad Zemlje, ovde je pretvoren u afroameričkog muškarca koji ima ulogu djeve u nevolji dobar deo stripa ali čiji tekst povremeno malo previše eksplicitno forsira prirodnu političku vezu između žena i etničkih manjina. Takođe, susret nevine i neukaljane Amazonke sa svetom u kome muškarci vladaju je urađen relativno strejt, bez morrisonovskih suptilnosti koje je bilo legitimno očekivati i utisak mi je da je mnogo više pažnje posvećeno prikazivanju samog rajskog ostvra i društva žena na njemu koje je ritualizovano i erotizovano na interesantan i produbljen način i gde se Dianina pobuna organski pomalja kao istorijska nužnost.

 

Nažalost, internet uglavnom potpuno promašuje neke elemente Morrisonovog pisanja koji čak ne bi trebalo da su mnogo teški za razumevanje. Trenutno je jedna od „velikih“ zamerki stripu to što Wonder Woman u susretu sa američkim vojnicima kojima se tresu gaće pred ženom koja može da podigne i baci na njih oklopno vozilo koristi reč „devojčice“ da ih omalovaži i kako je to diskriminatorski i držnedaj nije valjda feministički, iako je iz čitave dotadašnje postavke jasno da ona to misli na jedan praktično topao, srdačan način, poredeći odrasle muškarce sa mladim, neiskusnim ženama, klasom jedinki koje – u društvu sastavljenom samo od žena – ne nose sa sobom pežorativnu konotaciju.

 

Slično, pobuna zbog „fat shaminga“ jednog od ženskih likova propušta da prepozna nijanse Morrisonovog pisanja: očigledno bi trebalo da bude da ostrvo samih žena koje su sve redom mističnog porekla ima sasvim poremećene estetske (i etičke) kriterijume i da je upravo susret tih kriterijuma sa „stvarnim“ svetom pokretač dalje evolucije Diane kao lika i Wonder Woman kao superheroja.

 

Ali ko će svetu i Americi sve objasniti…

 

Ovo je prelepo nacrtan strip. Yanick Paquette je sa Morrisonom već sarađivao (a, kad smo već kod toga, sarađivao je i sa Mooreom na Terra Obscura) ali ovo je strip koga je crtao jako dugo i to se vidi. Erotičnošću žena u različitim vrstama bondagea podseća na Manaru, ali je, naravno, u prikazivanju urbanih prizora mnogo „superheroičniji“. Doduše, fetišizam tela kod superheroja i u erotskoj ilustraciji je prilično blizak po estetici.

 

Možda najimpresivnije su scene ostrvske arhitekture, vegetacije, eksterijera, kostima: Paquette uzima antički dizajn za osnovu ali zatim ga radosno i inspirisano razvija tako da dobijamo uistinu impresivne scene.

 

Wonder Woman Earth One Vol. 1 je, skoro je sigurno da se sad to može reći, prvi pravi „neuspeh“ u Earth One seriji, i ne spada mi u najbolje Morrisonove radove, ali jeste interesantan pokušaj pomirenja originalnih motiva sa savremenijim rodnim perspektivama. Morrison i Paquette u ovome svakako nisu portpuno uspešni, ali Vol. 2 je već u pripremi pa… videćemo.

 

Pročitani stripovi: All-New All Different Avengers

U Marvelovoj post-secret wars fazi koju prati krilatica All-New, All-Different možda je najinteresantnije bilo videti kuda će da se dalje ide sa Avengersima. Naravno, X-Men imaju svoj novi razvojni put, donekle skrajnuti zbog Inhumansa, Inhumansi imaju svoj magazin, a Fantastic Four je ukinut, sve to je zanimljivo, priznajem, ali Avengersi su strip koji je tokom tri godine, može se argumentovati, bio glavni Marvelov serijal (zapravo dva serijala) koji je definisao sudbinu čitave izdavačke linije, ili ako volite da pričamo u kreativnijim terminima, čitavog Marvelovog multiverzuma.

 

Jonathan Hickman je kroz isprepletane priče u Avengers i New Avengers kreirao jedan veliki narativ prepun interesantnih naučnofantastičnih koncepata i diskusija sa tradicionalnim Avengers nasleđem koji se veoma uverljivo na kraju infišao krizom da nadmaši sve krize – potpunim uništenjem multiverzuma. Naravno, u superherojskim stripovima su krize i uništenja odavno redovan jelovnik i hiperbola je uobičajen pristup ali Hickman je uspeo da kreira tenziju i dramu koji su sugerisali da ovoga puta uništenje nešto zapravo znači i to je bio perfektan uvod za Secret Wars i veliko prekomponovanje Marvelovog multuverzuma ali i izdavačkih praksi, konačno zatvaranje deceniju i kusur voljenog Ultimate Marvel imprinta i dalji proces homogenizacije između stripovskog i filmskog univerzuma „kuće ideja“.

 

Na mom ličnom planu, Hickmanovi Avengersi/ New Avengersi su rezonirali još jače jer su došli posle nekoliko godina bezidejnog i nategnutog Bendisovog Avengersa koji mi se na početku njegovog rada tako dopadao. Za razliku od Bendisa, Hickman je, reklo bi se, od početka znao gde hoće da priču započne, gde da je završi, to se onda ugodilo sa Marvelovim izdavačkim planovima i dobili smo jednu retku priliku da autor kreira dugačak i komplikovan superherojski narativ u kome na kraju događaji imaju posledice koje nam deluju stvarno i ireverzibilno. (Naravno, u nekoj široj perspektivi i dalje je sve business as usual, civil neće primetiti neku supstancijalnu razliku između Avendžersa danas i od pre pet godina – pa sve su to ljudi u šarenom spandeksu koji pesnajama podučavaju zlotvore iz svemira/ podzemlja/ drugih epoha da se sa Amerikom Zemljom nije sprdati – ali publika koja čita superherojske stripove obično je publika kojoj su odnos ka kontinuitetu i generalnoj filozofiji tima mnogo veće teme nego slučajno zalutalom čitaocu drugih stripova.)

 

Elem, ovoliki uvod pravim da kažem da je Hickman posle istinski briljantnog rada na Avendžersima i pančlajna u vidu Secret Wars na kraju (verovatno teturajući se) napustio Marvel i superherojske stripove uopšte, računajući da mu njegovi stripovi za nezavisne izdavače mogu doneti dovoljno para da ima za u se, na se i poda se, i da će biti presrećan ako spandeks ne vidi ni na televiziji sledećih par godina. Videvši kako su pre njega Brubaker, Fraction, pa i Gillen paralelno sa njim počinili isto, jasno je da sa jedne strane pisati za Marvel čak i kada ste njihova vedeta nije ni malo lako, ali sa druge da Image i drugi nezavisni izdavači sada zaista mogu da se pohvale tržišnim potencijalom kakav pre desetak godina jedva da je mogao da se nazre.

 

A kako je Hickman otišao, Marvel je naravno imao da odluči kome da poveri svoj prestižni IP i za sada su stvari zapravo razdeljene na tri autora. Po prvi put posle mnogo godina Marvel čak ni nema magazin koji se zove prosto Avengers, a čovek koji piše „glavni“ Avendžers ne piše istovremeno i njegovog parnjaka – New Avengers. O tom stripu, New Avengers (koga piše Al Ewing) i Uncanny Avengersima trenutno pod komandom Deadpoolovog Gerryja Duggana ćemo drugi put, danas sam hteo da se osvrnem na serijal koji ima status „glavnog“ Avengers magazina a to je All-New All Different Avengers koji je poveren na staranje Marku Waidu.

 

Već sam pominjao Waida kao autora koga izuzetno štujem jer je u pitanju zanatski izuzetno kvalitetan spisatelj koji može da piše ogromnim rasponom različitih stilova i glasova, na neki način „pravi“ pisac koji istovremeno decenijama bira superherojštinu kao svoju primarnu profesiju. Waid je u stanju da piše i provokativni postmoderni superherojski strip – Irredeemable, Insufferable itd. – ali i najklasičniju herojsku superherojštinu.

 

U slučaju ANADA, u pitanju je, verovatno ne sasvim iznenađujuće – ovo drugo. All New All Different Avengers je sa svojih do sada sedam izašlih epizoda strip naglašeno vedrog tona i optimističnog, herojskog šmeka. Waidov stari saradnik sa Kingdom Come, Alex Ross radio je naslovne strane i njihovi ikonički, veći-od-života-likovi dobra su indikacija da ovo neće biti nekakav mračno intonirani, introspektivni, dekonstruktivni serijal kakav je dobar deo Hickmanovog rada bio.

 

No, to ne bi bilo dovoljno za „new“ ili makar „different“ deo naslova. Waid ovde jeste dobio u zadatak da kreira strip koji će pričati o Avendžersima kao o „malom“ timu koji više nije neka maltene državotvorna sila sa resursima na nivou BDP-a neke srednjeevropske zemlje, koji nema na rosteru desetine heroja iz različitih gradova i država i koji mora iznova da uči kako se srčanošću i klasičnim heroizmom prevazilaze pretnje po planetu i miran san njenih stanovnika.

 

ANADA je, dakle „palate cleanser“, strip koji treba da nas malko izvuče iz razmišljanja u eshatološkim, multiverzalim dimenzijama, da nas vrati na Z/zemlju, metaforički i fizički, i usmeri nas da likove vidimo kao ljude a ne samo arhetipove. I on je u tome dosta uspešan.

 

U prvom redu, Avengersi u post-secret wars svetu zapravo ne postoje. Tony Stark je po ko zna koji put sa statusa superbilionera sveden na prosjački štap (što u njegovom slučaju, naravno, znači da je i dalje nepodnošljivo dobro situiran samo da ne može kreditnom karticom koja mu se slučajno zatekla u bermudama da otkupi celu godišnju proizvodnju susama), pa tim nema ko da finansira, Kapetan Amerika je sada ostareo čovek sa kojim i dalje nema labavo ali nije baš da skače sa zgrade i dočekuje se na prsa, Tor je… er… nestao i tako dalje. Zbog toga su novi Avengersi isprva i neskloni da se zovu Avendžersima jer je jedini „pravi“ Avendžer u timu Iron Man dok je drugo rulja skupljena s koca i konopca da se suprotstavi intergalaktičkom zavojevaču koji se teleportovao na Zemlju da pokorava i ruši.

 

Ovo je svakako i lep omaž originalnom okupljanju Avendžersa i genijalnoj koncepciji Stana Leeja o timu ljudi koji ne mogu da funkcionišu zajedno ali su prinuđeni na saradnju pretnjom koja je mnogo veća od svakog od njihovih pojedinačnih ega.

 

S druge strane, ovaj tim je i očigledno napravljen da Marvelovu politiku inkluzije i diversifikacije postavi u sam centar događaja. Kapetan Amerika i Thor koji su članovi ovog tima su afroamerički muškarac i (kavkazoidna) žena koja u svom civilnm identitetu vodi bitku sa teškom, po život opasnom bolešću. Ostali članovi su maloletni rasno izmešani muškarac, tinejdž-muslimanka koja u slobodno vreme igra MMO igre i piše slash fiction (mada zapravo samo umerene ljubavne romane) o superherojima od kojih su neki sada njene kolege u timu, još jedan klinac koji, uprkos svom statusu svemirskog policajaca ne uspeva da smisli ništa pametno da kaže kada se nađe u prisustvu devojke koja mu se dopada… Kontrast između ove nove generacije Marvelovih junaka (od kojih su neki pripadnici stare generacije ali u novim ulogama, a drugi su alternativne verzije starih i popularnih likova) i veterana poput Iron Mana i Visiona nije previše naglašen jer Waid i Marvel ovim timom svakao pre svega žele da pokažu da su inkluzivnost, kreativno poigravanje klasičnim motivima i likovima, te praćenje socijalne evolucije čovečanstva (nasuprot konzervativnom pristupu živoj materiji stripova) ono kako oni žele da danas budu prepoznati.


Možemo da zahvalimo velikom Waidovom talentu za to što strip ne deluje kao politički pamflet i što su dosadašnje zamerke čitalaca bile više na veseli ton i suviše obične zaplete koji su zamenili Hickmanovu ozbiljnost i visoki science fiction, a praktično ni malo na diversifikaciju u timu.

 

No, videćemo kako će se ovo razvijati, za sada su ANADA zabavan strip koji nije imao ni jednu preterano nadahnutu priču u ovih sedam brojeva – Waid je uglavnom reciklirao uobičajene i zaboravljive Avengers zaplete i negativce i samouvereno prepustio likovima i njihovim interakcijama da zabavljaju čitaoca. Do sada se ovaj pristup isplatio, ali naravno da se ne može doveka ići sa inkonsekventnim pojavama i zapletima. Ovaj Avengers bi mogao – i u krajnjoj liniji morao – da dobije neke značajnije priče u kojima će se pomenuti likovi dokazati kao više od pukih lica sa postera političke kampanje, što rizikuju da budu u očima čitalaca manje naklonjenih Marvelovim recentnim zaokretima. Trenutni zaplet koji ih uvodi u krosover sa Uncanny Avengers bi mogao da bude to, no, znajući Waida i koliko je sposoban da piše teške, značenjem bremenite zaplete (Justice League of America, Irredeemable, Daredevil) računam da je tako nešto svakako iza ugla.

 

Sa crtačke strane smo počašćeni odličnim izborom autora. Adam Kubert se pozabavio prvom pričom, da bi ga nasledio Mahmud Asrar, čovek koji se još sa Faerberovim Dynamo 5 preporučio kao crtač kome kreiranje prelepih, vedrih, dinamičnih superherojskih stripova ide beskrajno lako. U ovom Avengersu Asrar pokazuje kako sjajno sazreva sa crtežom koji je postao još dinamičniji i ispunjen sitnim detaljima a da nije izgubio ništa od ikoničke čistote koju crtač od početka provlači kao nekakva reinkarnacija pokojnog Mikea Wieringoa.

 

All New All Different Avengers je strip koji je meni za sada zadovoljstvo čitati i gledati bez obzira na jasan raskid sa Hickmanovštinom i za sada relativno plitke zaplete. Pratićemo njegov dalji razvoj.