Film: Justice League

Justice League Zacka Snydera (uz malu pomoć Jossa Whedona) je, reklo bi se testament Warnerovoj neodlučnosti u pogledu toga šta bi DCEU po svom identitetu trebalo da bude, ili šta bi želeo da kaže. Marvel, u kontrastu ovome, treba da napravi spomenik Kevinu Feigeu, a takođe, koliko god se unaokolo pričalo da je Ike Perlmuter psihopata, fakat je da je pustio Feigea da produkciju vodi sa jasnom vizijom i čvrstom rukom, da pusti krv gde se to vidi kao neophodno (Ant Man…), ali da nađe formulu koja očigledno radi već skoro punu deceniju i njihov je filmski univerzum po tonu i „poruci“ vrlo jasno definisan. Na komentare da bi možda i „cenjena konkurencija“ trebalo da nađe svoju „formulu“ iz Warnera i DC-ja smo čuli da oni nemaju nameru da filmove prave po formuli, da je DCMU fluidniji ambijent u kome se ne traži „jedan“ narativ i u kome autori pojedinih filmova imaju slobodu da kreiraju svoje priče onako kako to odgovara likovima i zapletima.

Justice League je, nažalost, veoma jasan pokazatelj da ovo nije tačno i istovremeno demonstracija toga koliko je vremena Warner izgubio meandrirajući i premišljajući se kako bi to njihovi superherojski filmovi zapravo trebalo da izgledaju.

U prvom, dakle, redu, Justice League je film koji sasvim manifestno nije ni priča za sebe ni nekakav autorski iskaz umetnika koji ima svu slobodu ovog sveta da glinu taloženu tokom osam decenija superherojskih stripova oblikuje onako kako ga inspiracija ponese ne bi li rekao nešto o ovom svetu i čovekovom mestu u njemu. Suprotno, Justice League je veoma eksplicitno direktan nastavak filma Batman vs. Superman: Dawn of Justice u toj meri da se u njemu apsolutno sve vrti oko Betmenovog osećaja krivice što je Supermen u tom filmu umro i zapitanosti sme li se čovek igrati boga kada je to jedini način da se korupciji suprotstavi sama srž plemenitosti, makar i po ogromnu cenu.

Možda je Snyder zaista i želeo da snimi jednu karakternu dramu sa Betmenom koji sumnja u sebe, sa čovekom u kostimu šišmiša koji očne kapke maže crnom senkom da bi izgledao manje smešno kada ga navuče, a koji vidi kako se svet oko njega menja, kako pljačkaše banaka koje je nekada tukao zamenjuju bića koja mogu da lete i pesnicama ruše zgrade, stari bogovi i novi bogovi kojima je rat način života a svetovi su im samo šahovsko polje, Betmenom koji se u ovakvom svetu očajnički bori da ne zaboravi srž sopstvene humanosti, identiteta, da prevaziđe dečaka u sebi koji i dalje plače nad mrtvim roditeljima što leže na gotamskom pločniku i zaštiti svet koji je nekada arogantno smatrao svojim.

Možda je Snyder zaista ovo želeo da snimi jer su svi ovi motivi prisutni u tekstu ili podtekstu Justice League, ali taj film je zakopan ispod jedne neobično lapidarno izvedene priče o pojavljivanju velike zloće iz svemira koja bi Zemlju da naprosto sprži i regrutnih aktivnosti koje Betmen onda mora da obavi ne bi li se toj zloći pružio častan otpor.

Dosta toga ovde deluje kao nabacano u poslednjoj ruci drafta, možda neposredno pred snimanje, a verovatno i tokom samog snimanja, bez nijansiranja i podteksta koji je, kakvi god drugi njihovi gresi bili, svakako postojao u Man of Steel i Dawn of Justice. Utoliko, sam negativac u filmu, Steppenwolf je možda njegova najslabija tačka na kojoj se mnogo toga slomi. Mislim, za Marvelove filmove se s pravom godinama priča da su im negativci bledunjavi i nikakvi (kakva je bila i Hela u poslednjem Thoru), ali posle Suicide Squad i Dawn of Justice moglo se s jednakim pravom reći da je DC brzo nadoknadio deficit bledunjavosti. Nažalost, Steppenwolf je kao da ste uzeli teatralne karikature iz Suicide Squad i mutavu CGI animaciju iz Dawn of Justice i onda ih samo fotošopovali jedno na drugo.

Jack Kirby je sa DC-jem imao veličanstveno neuspešnu saradnju kada je prvi put otišao iz Marvela početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Njegov koncept „Četvrtog sveta“, mešavina originalne mitologije i naučne fantastike bio je spekatakularno ambiciozan ali se slabo prodavao i bio izotkazivan pre završetka ijednog od serijala. Ipak, njegovi koncepti su s pravom prepoznati kao potentni od strane raznih scenarista i urednika i tokom godina su prodrli u ostale kutke DC-jevog univerzuma, pretvarajući se u sve važniji i važniji njegov deo do mere da su Darkseid i njegovi Apokolips čauši sedeli u temelju mnogih najvažnijih DC-jevih događaja od osamdesetih godina pa do danas. Grant Morrison, kao jedan od najvećih i najkreativnijih Kirbyjevih poštovalaca i nastavljača je obilato koristio fourth world/ new gods podlogu za mnoge svoje velike priče tokom rada na DC-ju pokazujući da ovi – možda malo starinski – koncepti ljudski mogu da se udenu u savremeni DC senzibilitet.

Nažalost, Snyder (i Whedon) izgleda nije čovek koji bi prepoznao mitološku veličinu Kirbyjevih raskošnih spejs opera, a u filmu za koga je Warner insistirao da bude kraći od dva sata i potroši nešto vremena na humor i šegu, bilo je mesta samo za najgrublji sažetak motivacija i istorije Apokolipsa. Rezultat je da je Steppenwolf izuzetno neubedljiv i tanak negativac – simbolizovano već time da se Snyder nije potrudio čak ni da zaposli glumca na njegovom oživljavanju, odlučujući se umesto toga za suvu animaciju – da je cela ideja o postojanju Darkseida i nekog drugog sveta koji actually ima duboko utemeljenu motivaciju da napadne Zemlju, da su parademoni zastrašujuća armija iz više razloga, sve to smuljano u bukvalno par rečenica ekspozicije i mada, naravno, ne smatram da film od dva sata treba da ima još tri sata dokumentarnog apendiksa  koji bi činile anotacije vezane za Kirbyja i fourth world, nesumnjivo je da je ovakav sažetak ponudio negativca koji ni na mišiće ne može da bude interesantan (ne pomažu ni abismalno pisani monolozi koje S’wolf ispaljuje) a kamoli da nosi film onako kako bi nam valjalo u filmu koji pokazuje kako se tim najvećih heroja na planeti okuplja iz velike nužde.

Opet, jasno je da je Steppenwolf samo mekgafin koji služi da Betmen i Wonder Woman okupe Ligu pravde (ili da je „udruže“ kako veli naš, pomalo nezgrapan prevod slogana Unite the League) i ja bih sve ovo lako izopraštao da su regrutacija tima i njegova hemija valjani. Uostalom, Thoru sam velikodušno oprostio Helu na ime superiorne svemirske vožnje u ostatku filma.

Međutim, stvari ovde stoje ne sasvim loše ali ipak polovično. Problem filma ostaje što je ovo iznad svega priča o Betmenovoj krivici i žudnji da ispravi neispravljivo i Zemlji vrati Supermena koji je simbol nade, ne puke moći, pa su tako regrutacijske scene neujednačene po tonu a srastanje grupe individua u tim koji treba da odbrani planetu je odrađeno uzgredno, veštački, bez te neke pomenute „hemije“.

Individualno, Jason Momoa je zapravo sjajno iskoristio mesto pod reflektorima i pružio harizmatičnog i grubim potezima slikanog ali višeslojnog Akvamena. Ko je TO očekivao??!?!?!? Ezra Miller je nerdy/ fanboy i očigledno oblikovan po uzoru na Kida Flasha radije nego na „stvarnog“ Barryja Allena. On služi i kao comic relief i ne mogu da kažem da je u tome loš, ali film ovde ima neugodne tonalne skokove između duboko ušutane emotivne drame i lakog big bang theory zajebavanja.

Ta raspetost filma između pokušaja da istovremeno bude i Millerov Dark Knight Returns, ali i Super Friends na kraju najviše ošteti Cyborga. Neću lagati, radi se o jednom od meni najdražih DC superheroja, komplikovanom liku koji je iz pera Marva Wolfmana uspeo da izađe kao interesantna i višeslojna ličnost sa svešću o rasnoj determinisanosti ali i jasnom ambicijom da je prevaziđe, kao i stigmom osobe sa invaliditetom koja se upinjala da prvo sebi dokaže da je i dalje „able“ ili, ako hoćete „validna“.

Film ovom poslednjem daje bukvalno jednu rečenicu vremena da se gledaocu sugerišu protivrečnosti u Cyborgovoj duši i posle toga on nažalost postaje token negro u timu koji odrađuje šta treba (ume da hakuje, ume da puca) ali ne nosi nikakvu posebnu dramsku tenziju. Ray Fisher za ovo nije kriv, on i izgledom i glumom radi sve što treba, rekao bih da je problem ponovo što je ovo ansambl film koji nema vremena da ide u kojekakve dubine. To je svakako bilo za očekivati, ali opet, kako je osnovni mekgafin u filmu jurnjava za mother boxovima, a čiji je i Cyborg produkt (i u aktuelnom stripovskom kontinuitetu), bilo je za očekivati da ovaj lik ima ključniju ulogu i bolji tretman.

Wonder Woman je pristojna, mada Gal Gadot već kreće da vidno šmira u nekim scenama, verovatno ni sama sigurna da li treba da bude stripovski teatralna ili malo zajebantski opuštenija.

Najgori je, avaj, Cavillov Supermen koji je potpuno ispušten i prosto mi je nejasno da je Geoff Jones pustio ovakve scene u film. Ako je u prethodna dva filma Cavill pokazivao Supermena koji (bolno) sazreva i Supermena koji se bori sa konceptom zrelosti (i moći koju mu je ona donela) i bio prilično dobar, ovde deluje kao da mu je režiser dao upustvo „Sve vreme si naduvan. Okej? Razbijen si ko bulja i sve ti je kul i opušteno te boli kurac jer si razvaljen.“ Povratak Supermena ne samo među žive već među heroje, povratak simbola nade i borbe u kojoj nikada nema predaje bi trebalo da bude emotivni vrhunac filma, ali nažalost Cavill u ovim scenama deluje kao da učestvuje s pola pažnje dok u glavi vrti neke do jaja scene iz reklame za Cipiripi koju je sinoć šest sati na ripit gledao na Jutjubu cimajući petnes kila iz nargila.

Kada se ovome u kontrast stave emotivni momenti sa Lois Lane i majkom Kent stvari deluju kao da gledamo dva različita filma. Jedan je halmarkova melodrama odrađena po ugovornoj obavezi bez mnogo truda da se prevaziđu uobičajeni klišei, a drugi deluje kao trejler za narednu igru iz serijala Injustice.

Čime hoću da kažem da su akcione scene na momente iznenađujuće nemaštovite. Ima tu i sjajnih momenata, da ne bude zabune. Scena sa Wonder Woman u Londonu je vrlo dobra mada Snyder ne može da izdrži da ne odradi bar malo slo-moa, ali je režirana promišljeno i sa ukusom. No, kako film odmiče, akcione scene počinju da bivaju sve veći CGI eksces sa sve manje propisne akcije. Ima tu ikoničkih momenata i kada se Wonder Woman i Aquaman bore protiv Steppenwolfa, ili kada Amazonke pokušavaju da odnesu mother box van njegovog domašaja ima tu dobre montaže i solidnih kadrova. No, problem je svakako to što se veliki deo akcije u filmu oslanja na CGI parademone i potpuno veštački naslikane ambijente u kojima se borba odvija pa stvari zaista deluju kao osrednja video-igra. Samo jedna scena na sekund podseti da smo u Dawn of Justice imali goddamn Batmana protiv pune sobe ljudskih bokserskih džakova i mada ja zaista volim da gledam Wonder Woman kako se tuče sa bogovima, moglo je to bolje.

I generalno, film je vizuelno neobično nemaštovit. Već je Dawn of Justice sugerisao da dizajn Snyderovih DC filmova kreće silaznom putanjom, pa je posle makar vrlo lepo dizajniranog Watchmena i Man of Steel koji je makar jasno komunicirao šta želi u ovom domenu, ovaj film imao kreativno ispuštenog Doomsdayja. Sa Justice League idemo sledeći korak na niže pa se finale filma odvija u sasvim artificijelnom okruženju koje više asocira na nekakvu Xbox 360 igru napravljenu u Rusiji pre deset godina nego na bilo kakvu Rusiju u kojoj čovečanstvo očajnički brani planetu od invazije iz svemira.

Da ne grešim dušu, Betmenova oprema izgleda dobro a i mother boxovi su pristojni i, mada se ni jednom u filmu za Steppenwolfove teleporte ne upotrebi termin boom tube (ZLOČIN!), na drugoj strani mi je dizajn Cyborga bio okej – vrlo sličan onome kako on izgleda u aktuelnim stripovima. I kada se na kraju u post kredits sceni pojavio i glavom i BRADOM Slade Wilson u vrlo solidno urađenom kostimu, priznajem da sam ciknuo kao devojčica. Dakle, ima ovde i dobrog dizajna, ali je i on možda malo žrtva za DCMU karakteristično agresivne kolor-korekcije koja sve farba u plavičasto-sive nijanse i bespotrebno umiruje i one elemente filma koji treba da budu nemirni.

Whedonovski humor je tu i ne mogu da kažem da ne funkcioniše, ali problem jeste u toj tonalnoj razuđenosti i neuspehu da se pomiri Snyderov emotivni Betmen i njegov napor da stvari ispravi, sa Aquamanom punim života sa jedne strane i nervoznim Flashom sa druge.

Opet, ako je ova priča konačno odrađena a tim okupljen, to ipak znači da za sledeći film (pa makar u njemu ne bilo Afflecka koji kao da najavljuje bekstvo) najzad imamo podlogu da dobijemo „story“ koji neće biti „origin“ i u kome će hemija tima moći da bude u centru kreativnih napora. Pa onda… da čekamo neku 2020. godinu?

Film: The Accountant

Pogledao sam The Accountant i sad mi je zapravo drago da ga nisam gledao u bioskopu jer ovo vizuelno nije preterano atraktivan film i zapravo je direct to DVD produkcija maskirana u star vehicle. Ovim ne želim reći da mi je krivo što sam ga gledao, jer nije, ali The Accountant ima previše podzapleta za jednostavni centralni zaplet koji ima, premalo akcije, previše flešbekova i pozadinske priče i na kraju razrešenja koja se oslanjaju na verbalne infodampove.

No, opet, ima tu šta da se voli, John Bernthal oživljava ansambl, pogotovo jer Affleck mora sve vreme da izigrava Aspija i zapravo sam se ponadao nekom sociopolitičkom komentaru do kraja filma, ali to je izostalo. Ono što ostaje je interesantna ideja autizam-kao-supermoć, doduše već prilično izraubovana, ali sada u jednom high stakes okruženju, te par džonvikovskih akcionih scena koje su dobre. Anna Kendrick neiskorišćena, služi samo kao erotska motivacija, Cynthia Addai-Robinson služi samo da pogura zaplet i ima višak backgrounda koji joj i dalje ne daje personaliti, itd. Mislim, ja sad ređam zamerke, ali dopao mi se centralni lik i njegov svetonazor i žao mi je što se zapravo film više ne bavi njim. Umesto toga, film ide u previše nepotrebnih podzapleta, gomila detalje koji mu odmažu i ne uspeva da se fokusira na bitne stvari. Mislim, čak i naslov je pogrešan, jer ovo što glavni junak radi nije računovodstvo nego klasična revizija/ forenzička analiza finansijskog poslovanja ili, kako bi to lepo na srpskom rekli – odit. To je kao da ste film nazvali „Plaćeni ubica“ a onda kroz čitavu priču pratite detektiva koji pokušava da uhapsi plaćenog ubicu.

Što se tiče pitanja da li je ovo Batman flick in disguise, stvari su zapravo značajno komplikovanije jer je ovo film koji prikazuje šta bi bilo da Batman nije izgubio roditelje u crime alleyju već da su se razveli, otac sinove udario na surovi dril iz besa jer je control freak, pa se zbog toga jedan izmetnuo u Betmena, a drugi u Panišera, mada ovde Panišer ubija za pare a Betmen iz ubeđenja. Onda se Betmen primi na malu iz Tvajlajta a J. Jonah Jameson iz Spajdermena je tu da moralno relativizuje sve što Betmen radi jer ubijanje i pranje love je okej ako taj koji to radi povremeno prosledi neki tip koji vodi do hapšenja drugih ljudi koji ubijaju i peru lovu. Na kraju je tu, srećom, vanzemaljac u liku Dicka Solomona da se ukaže kako je ipak najgore kada se finansijska dokumentacija šteluje tako da imate dobar IPO kad izađete na berzu jer ćete time pomoći ljudima bez udova da ponovo hodaju, pa se, nakon što se ovaj zločin pravično kazni metkom u glavu sve može vratiti u uhodane tokove. Ko god da je pisao ovaj scenario – dakle Bill Dubuque – je imao vrlo složeno detinjstvo čitajući stripove, Twilight i gledajući 3rd Rock from the Sun. Ipak, kako Betmen u ovom filmu u svom pokretnom betkejvu pored zlatnih poluga i evara (koji su u američkom filmu sinonim za prljav novac) ima i prvi broj Action Comics u mint conditionu, koji je pre dve godine otišao za 3,2 miliona dolara na ibej aukciji, barem znamo da je Ben Aflek ovde radio reviziju i za neke surove gikove koji su istovremeno i kriminalci jer nisu mogli da ga plate novcem već robom – dakle jedino objašnjenje je da je istina da su ruski hakeri namestili rezultate američkih izbora. Fak!

Film: Batman vs. Superman: Dawn of Justice

Konačno sam odgledao Batman vs. Superman: Dawn of Justice i moji utisci su uglavnom povoljni ali prilično mi je jasno zašto se ljudima film u priličnoj meri ne dopada. Moja žena, kao kontrolna grupa kaže da joj nije bilo dosadno (Man of Steel joj je bio dosadan) ali opšti utisak joj je „čemu ovaj film?“ što, pretpostavljam, znači da centralna tema o moći i odgovornosti, o odnosu heroja i demosa i tome ko je kome važniji nije dovoljno efikasno plasirana u publiku.

Da prvo kažem da je jasno da Snyder ima generalni problem sa tonom. Film je vagnerijanski tragičarski ugođen i Snajdeorovo trejdmark mračnjaštvo i odsustvo kolorita iskombinovano sa Zimmerovim skorom (Junkie XL samo malo uspeva da ovome doda neku kvir notu ali to se jedva primeti) sve postavlja u jednu vrlo tevtonsku opersku atmosferu. Nije samo stvar u tome da publikum u bioskop hoće da ode da se zabavi, mada je to zaslužno za veliki broj primedbi, siguran sam, stvar je u tome da film uprkos tome što mu je jedna od centralnih tema pitanje humanizacije heroja i uspostaljanja njihove spone sa običnim svetom upravo to uspeva da spektakularno omaši. Verovatno dobrim delom i namerno, ali zato je promašio i publiku.

Dawn of Justice je klasičan primer poznije superherojske priče koja dolazi nakon origin storyja u kome junak pronalazi u sebi zatočnički poriv i demonstrira brigu za običnog čoveka. Ja sam inače smatrao da je prenaglašeno reagovanje kritike i publike na scene destrukcije u Man of Steel jer se svakako moglo argumentovati da su i u Whedonovim Avengersima civili ginuli off screen. Whedon je tu izbegao metak i u Avengers 2 napravio ekstra napor da prikaže scene u kojima se heroji brinu za bezbednost civila. Snyder, naprotiv, ceo film bazira na pitanju da li heroj uopšte koristi običnim ljudima ili ih samo dovodi u opasnost svojim aktivnostima koje više nemaju sponu sa stvarnim interesima tih ljudi i vezane su za njegove privatne ratove sa svojom galerijom neprijatelja. To je ta poznija superherojska priča koju pominjem, jedan obrazac koji traje već decenijama u superherojskim stripovima i sve očigledniji i u superherojskim filmovima gde heroji koji u početku legitimno štite svetinu od pretnji usmerenih na tu istu svetinu više zapravo ne biju bitke za opšte dobro nego imaju privatne sukobe sa svojim arhinemezama a svetina njima i nije primarno ugrožena i tu je samo da posmatra ili da bude kolateralna šteta.

Ovo se u superherojskim stripovima svakako može čitati kao metafora za nepoverenje civila u nosioce moći u društvu, bilo da su to tajne službe koje ratuju jedne protiv drugih, policija koja sa kriminalcima vodi bitku za premoć a ne za bezbednost građana, ili, u krajnjoj liniji političari koji se bore za glasove umesto da operativno čine sistem građanskim servisom.

Snyder, dakle, od Terrioa i Goyera dobija skript koji ovo tematizuje „namerno“, dakle pravi svestan i eksplicitan odmak od „naivnosti“ superherojštine (odnosno ugovora o suspenziji neverice između publike i autora) i ulazi u dijalog sa prvim filmom. I tamo gde su Whedon i Disney preko pitanja kolateralne štete prešli ideološki nepomirljivo pokazujući da ginu samo junaci a da nejač njihovim delanjem bude na kraju zaštićena, dakle ukucavajući čekićem koncept svetosti i mučeništva superheroja – uvek karakterističan za Marvel – dotle Snyder i Warner pokušavaju da budu „realističniji“ i da pokažu da heroji nisu ni nepogrešivi ni emotivno stabilni niti, u krajnjoj liniji, heroji iz mita već, jelte, heroji primereni trenutku.

Ovo je i nolansovski uticaj, naravno, čovek je ipak siva eminencija u pozadini ove produkcije i heroj koga masa zaslužuje vs. heroja koji je masi potreban, jelte, ali Snyder svojim postavljanjem čitave drame u uski krug likova gotovo potpuno isključuje građane iz jednačine i film se zaista završava kao superherojska tuča koja nema nikakve veze sa ičijim blagoutrobijem, već kao politički sukob između jedinki potpuno odvojenih od demosa (jedno božanstvo, dva dekadentna bogata naslednika, dva vanzemaljca). Mislim da je publici ovde problem da ovo čita kao ironični prikaz dekadencije moćnih koji će da pogaze svu travu dok se slonovski rvu i da se naprosto do ovog momenta dobar deo ljudi već isključio. Singer je mnogo pametnije odigrao završnicu u Days of Future Past prikazujući odnos moćnih prema narodu makar kroz ugrožavanje izabranih predstavnika naroda. Snyder, naprotiv, hrabro uklanja izabranu predstavnicu naroda i jedan mogući vektor humanizacije narativa već negde oko pola filma i mada je meni ovo bila emotivno najuspelija scena, ona svakako oduzima finalu tu dimenziju identifikacije gledaoca sa stvarima koje gleda na ekranu. Ako smem da napravim smelu paralelu: najgore ocenjeni film o Spajdermenu – drugi Webbov Amazing – zapravo nije tako loš film ali se završava takođe operskim finalom u kome je na delu posve ličan, intiman sukob i publici, iako je zapravo postavku odnosa koji se nasilno razreši u sceni pogibije Gwen Stacy gledala dva filma unatrag, ovo nije bilo dovoljno. Snyder pokušava da uvede novog Betmena, da ga na brzinu provede kroz vrlo strmi emotivni luk, prikaže Supermena kao humanizovanog heroja koji uprkos spoljašnjoj percepciji kao polubožanstva zapravo i dalje jeste dečko sa farme iz Kanzasa, da uvede Luthora, njega provede kroz određeni luk i onda uvede Doomsdayja koji će da obavi posao i bude oružje sudnjeg dana i presuda Supermenu – sve u dva i po sata. Pa, to je VRLO težak zadatak i nimalo olakšan easter eggovima i plantovanjem sabplotova za Justice League i ostale Warnerove filmove.

Snyderu treba čestitati jer je u mnogo čemu uspeo i centralna tema je na kraju i obrađena prilično čestito na relaciji Wayne-Kent-Lane-Luthor ali MNOGO, jako mnogo ovde ima pokrenutih pitanja, tema i elemenata zapleta koji ne mogu da dobiju adekvatno vreme na ekranu. Wonder Woman je, koliko god da mi se dopala, zapravo čist višak u filmu i troši vreme koje je moglo da bude iskorišćeno na malo više karakterizacije oba glavna junaka. Eisenberg je možda najslabija karika u filmu, ne krivicom glumca, jer je naslikan vrlo širokim potezima, pametan a lud, radi i za vladu al radi i protiv nje, ima agendu i tajni plan ali dok je agenda jasna, ona nije na kraju dovoljno prodiskutovana da bismo imali momenat u kome kažemo „Pa, da, vidim zašto je Luthor na kraju morao da preuzme stvari u svoje ruke“, a plan je, avaj, prilično sklepan, deus ex machiničan i neuverljiv na više nivoa. Momenat kada kreće sa rezurekcijom Zoda i kreacijom Doomsdayja deluje kao momenat u kome su Goyer i Terrio dobili memo da u filmu mora da bude i Doomsday pa nek se oni snađu kako znaju i umeju, pa su se pogledali, opsovali i napisali bilo šta, samo da se scenario na kraju jebiga završi.

Ovo je posebno problematično sa strane uverljivosti kad čujemo da je Betmen već dvadeset godina na poslu, dakle, pričamo o dve decenije istražnog i isledničkog rada najvećeg detektiva na svetu a koji na kraju bude uvučen u detinje prostu zaveru mahinacijama koje su naprosto bizarno naivne.

No, Snyder ovde svakako pokušava da kanališe vintage Millera i pored jasnih vizuelnih omaža Dark Knight Returns (pećina, oklop, scena sa biserima, snajperska puška…) i rečenica verbatim preuzetih od Millera, tu su i očigledni napori da se Betmen prikaže kao na ivici psihoze opsesivni viđilante aktivista koji više nema pravdu, pa čak ni osvetu na umu već samo ego iznad koga ne sme biti nikoga. Miller je ovo odigrao krajnje rizično (i na kraju uspešno) u DKR a posle se stropoštao niz merdevine u All Star Batman & Robin, dok je Snyder dovoljno uzdržan da ne razbije konzistenciju karakterizacije ali ponovo, ne daje nam dovoljno „normalnog“ Betmena da bismo mogli da primetimo da ovo nije ono kako Betmen inače treba da bude već da je i on sam žrtva sopstvenog kompleksa više vrednosti koji projektuje na Supermena. Mislim, ja to tako prepoznajem, ali fakat je da sam ja to rekonstruisao na osnovu jasnih spona sa Dark Knight Returns a ne da se to možda dovoljno jasno vidi u filmu.

Takođe, treba tu raspakovati metafore vezane za učestvovanje zapadnih centara moći u sukobima na teritoriji trećeg sveta – ovoga se film dotakne ali nema vremena da ga i razreši – pitanja vezana za odnos korporativnog, vojnog i civilnog političkog sektora (ponovo, Luthor kao nerazrađen lik koji se vadi iz rukava kad treba da se potera zaplet ali se ne postavlja dovoljno jasno u matricu odnosa moći u društvu da bi gledalac na kraju mogao da diskutuje je li u pitanju samo razmaženi edipovac ili postoji i element političke korpucije u onome što Lex može da uradi u sistemu i van njega). Naprosto, scenaristi su očigledno pored Dark Knight Returns i Death of Superman imali pred sobom i Azzarellov Lex Luthor Man of Steel, a verovatno i Azzarellov i Leejev Superman: For Tomorrow i ubacili šta god im se činilo da je relevantno ali je i ovako natrpan i dugačak film bio prekratak da se mnoge od tih tema razrade.

Ono što je velika stvar je da je ovde vehementno izbegnut klasičan „drugi film u serijalu“ motiv gubljenja moći ali s druge strane, ovo je i film koji mora da pribegne retkonovanju elemenata prvog filma ne bi li se prilagodio scenarističkim idejama pa tako kriptonit koga nije bilo u prvom filmu (tamo je Supermenu smetala atmosfera na brodu, prilgođena kriptonskim uslovima) ovde sada dolazi da bude… er… Supermenov kriptonit. Takođe, film ima Wonder Woman u solidnoj wish fulfillment roli ali ima i viktimizaciju žena (Lois Lane više no jednom i skoro šokantno, praktično BDSM prikazivanje Marte Kent), ima nuklearnu detonaciju na koju niko ne stigne da reaguje jer film nema vremena, ima neobične elemente stripovske stilizacije (Betmenovi košmari i vizije, Supermenov razgovor sa Džonatanom Kentom) koji se ne uklapaju u opšti ton i tačno jedan momenat situacionog humora koji iako meni simpatičan još u trejleru odudara od svega drugog u filmu do te mere da je vrlo awkward i niko se u bioskopu nije nasmejao.

Ali Snyder je vizuelno sebe rafinirao i film ima nekoliko jako lepih scena koje su, čak, usuđujem se da kažem understated uzimajući u obzir ko ga je režirao. Kada Supermen onesvešćen pluta u orbiti oko zemlje pa ga obasjaju zraci Sunca i njemu bude bolje – to je jako lepo i pažljivo intonirano.

U konačnici, mislim da je Warner ovde u situaciji da mora da gubi pare samo da bi bio drugačiji od D/Marvela (i sada i Foksa koji je sa Dedpulom promenio pravila igre do te mere da dok ovo kucam, Suicide Squad čiji je trejler išao ispred filma prolazi kroz reshoot da bi bio „more fun“) i da je ovo film koji postavlja smela pitanja i na njih ne daje lake odgovore zakopan ispod filma koji ima na silu nakalemljeno pesničenje sa Doomsdayjem i kameo pojavljivanja Flasha, Cyborga i Aquamana a što zbunjuje gledaoca i zamagljuje mu pogled na centralnu temu koja je obrađena u krajnjoj liniji dosledno i zapravo mnogo elegantnije nego što bih ja od Snydera uopšte očekivao. Mislim da će Civil War ovo da pregazi na boks ofisu tako jako – jer se bavi praktično istom temom ali će imati Marvelov humor i humanizaciju, iako neće imati Snyderovu smelost da mnogo toga ostavi u podtekstu – da će u Warneru da bude grdnih potresa i novih pitanja kako i kuda treba da se ide dalje. To jeste šteta ali to je superherojski film koji zaslužujemo ako već ne onaj koji nam je potreban.

Misfits (Druga Sezona) i The Town

Novogodišnjebožićni praznici su naravno idealna prilika da se, rasterećen obaveza svakodnevnog osmočasovnog prebivanja u kancelariji posvetim ožderavanju nekim duhovnim zadovoljstvima, pa sam tako pored opscenih količina vremena provedenih igrajući Minecraft i New Vegas, u svoj zeznuto natrpani itinerar uspeo da uglavim i odgledavanje druge sezone britanske serije Misfits.

 

O prvoj sezoni ovog iznenađujuće moćnog serijala pisao sam pre nešto jače od godinu dana na UPPS-u i tamo sam šestodelnu ekstravagancu obasuo biranim rečima i neobuzdanim pohvalama. Pročitajte.

 

Ako vas baš preterano mrzi, sažeto govoreći, Misfits je tako dobra serija jer uspeva da gledaocu blaziranom od decenijskog overdoziranja superherojskim i drugim sadržajem bliskim urbanoj fantastici pruži tretman koji će mnogo puta obrađivane, takoreći klasične motive ponovo učiniti svežim i potentnim. Bez sve šale, ako uzmemo u obzir da ja svake nedelje pročitam po nekoliko stotina strana superherojskih stripova, pa tome pribrojimo filmove, serije, crtane filmove (i serije) i igre slične ili iste tematike, nije preterano reći da je potrebno jedno pravo malo čudo da me trgne, natera da dignem glavu, obratim pažnju i iskusim onu iskonsku opijenost začudnim kakvu superherojski sadržaji (treba da) bude u svakom poštenom dečaku.

 

Misfits je uspeo upravo u tom smislu, resetujući na neki magičan način moje sinapse tako da se ponovo stavim u kožu mladih ljudi (što sam više nisam) koji putem natprirodnog incidenta dolaze u posed supermoći (što ih nikada, ni pored najbolje volje nisam dobio), omogućujući mi da zajedno sa protagonistima otkrivam svet koji najednom postaje sasvim drugačije mesto u pogledu percepcije, pravila, odnosa moći… Prva sezona je bila uspešna i utoliko što je stvari držala zdravo prizemljenim, otimajući se impulsu da svet Misfitsa nasele ekosistemom superheroja i superzločinaca raspoređenih u podgrupe (heroj i njegova galerija neprijatelja, dobre i loše ekipe, arhinemeze itd.), sa sve kostimima i opremom, a što bi seriji možda na kratke staze podarilo jaču marketibilnost (i sekundarne linije prihoda kroz merčandajs) ali bi je orobilo za ton socijalne relevantnosti koji je bio krucijalan za njen uspeh (i kvalitet). Misfits su superherojštini prišli sa jedne socijalno-satirične strane ne dopuštajući postmodernoj refleksiji da ostane na nivou akademskog iskaza pa su tako uspeli u nečemu skoro nedostižnom za britanske autore u domenu superherojskog žanra – da naprave priču koja ima značenje, a izvan cementiranih kanona samog (američkog) superherojskog stripa. Prva sezona je svoj crni humor i omladinsku dramu sjajno iskombinovala sa fantastičnim i natprirodnim elementima čuvajući naturalizam likova i mizanscena i nadevajući ga sa dovoljno alanfordovske satire ali i dovoljno akcije/ horora/ fantastike da sve profunkcioniše na najbolji moguć način. Ovde nismo imali ljude u gej kostimima i monologe nabijene teatralnošću i ekspozicijom, već žive ljude u situacijama u kojima smo mogli da zamislimo i same sebe, bez previše napora.

 

Što je, naravno, ostavilo dosta dilema u pogledu toga može li druga sezona uopšte da isporuči uporedivo iskustvo. Sjajan klifhenger na kraju prve sezone nije dopuštao ni najmanje sumnje u to da li želimo da dobijemo još, ali kako je strepnja, kada ste star, ogorčen čovek, uvek veća od nade, tako sam se i ja plašio da će druga sezona Misfits upasti u isprazni manirizam i obigravanje oko opštih mesta. Na kraju krajeva, američki serijal Heroes je prilično uspešno i brzo od obaveznog štiva došao do stadijuma nepodnošljivog smeća – kao uostalom i sve drugo čega se Jeph Loeb u poslednje vreme lati – i da li smo smeli da se nadamo da će Britanci moći i umeti bolje?

 

Strepnji, na kraju nije bilo mesta a nada ne beše izneverena! Druga sezona je na najbolji način pokazala da Howard Overman (da li je samo koincidencija da ime kreatora serije znači „nadčovek“ i korišćeno je za alternativnu verziju Supermena, na Zemlji 10? Da li uopšte verujemo u koincidencije?) sjajno razume materiju sa kojom radi i njegovo umešno variranje klasičnih superherojskih motiva i besprekorno vezivanje istih sa povijesnim zbiljnostima Britanije sa kraja prve decenije trećeg milenijuma posle Hrista učinilo je i ovih sedam epizoda izvrsnim gledalačkim iskustvom.

 

Nije ni malo slučajno što je za prvu sezonu serijal dobio izvrsne kritike i (prilično) prestižnu BAFTA nagradu a slutim da će se nešto slično ponoviti i sa drugom. Bitni elementi su i dalje tu – Misfits je i dalje serija o ubedljivim mladim ljudima koji žive na margini društva, ne nužno ekonomskoj već pre svega političkoj. Misfits je serija o post-blerovskoj Britaniji koja imperijalnu/ kolonijalnu prošlost i evrounijsku sadašnjost venčava kroz administrativnu pacifikaciju stanovništva i pažljivu komodifikaciju svih materijalnih (i još više nematerijalnih) pojava u vidnom nam polju. U ovakvom okruženju mlade, delinkventne (zapravo ASBO, što je na granici delinkvencije) osobe obdarene supermoćima nisu prirodni kandidati za odbranu društva od tradicionalnih pretnji (etnički ili klasni drugi, spoljni neprijatelj, unutrašnji propitivač status kvoa itd.) kako to ide u klasičnom superherojskom stripu (koji je neobično konzervativan s obzirom na svu revolucionarnost premisa) već su pre bliže jednoj unutrašnjoj dijaspori, sloju koji je razdvojen od zamišljene kulture glavnog toka ne samo klasno i etnički već pre svega po osnovi odustajanja od pravila igre. Misfits, kao i mnogi njihovi vršnjaci sa ove strane ekrana, ne odbacuju apriori vrednosti kulture u kojoj žive (kao što to ne čine ni muslimanski imigranti u Britaniji ili, ako hoćete, Krajišnici u Beogradu, ili, ako hoćete, klinci iz blokova rođeni u Beogradu) ali ne veruju u proces koji dovodi do stvaranja ovih vrednosti. Za razliku od Amerike koja se još uvek može hvaliti time da je zemlja mogućnosti, kontinentalna Evropa i Britanija su društva duboko utemeljena u klasnom, porodičnom i tradicionalnom, pa su tako i opcije za socijalnu promociju zapravo daleko ograničenije. S druge strane, naravno, i rizik od potpune socijalne propasti je manji, sa svim bezbednosnim mrežama koje bogata društva imaju, ali Misfits jasno pokazuje da je tavorenje duha u besciljnom obitavanju u sredini prilično bolno čak i kada nema bola od udarca o kamenito socijalno dno.

 

Dobro, dakle, ne pričamo o klasičnim herojima, ali ni o klasičnim nihilistima, Misfits su ona fina sredina između neverovanja i žudnje da se veruje, odsustva ideološke platforme i revolucionarne žudnje i Howard Overman ih u drugoj sezoni vodi kroz pregršt novih avantura koje je povremeno gotovo nemoguće etički odrediti. U tome je i jedna od tajni istrajnog šarma ove serije – Misfits nisu „barabe sa dobrim srcem“ ili „heroji sa mračnom stranom“ već ljudi koji se ne bave večitim pitanjima niti velikim narativima pošto su njihovi životni imperativi mnogo prizemniji, svakodnevniji, bliži i Overman ih spretno pušta da se na smenu bave uobičajenim problemima mladih odraslih individua sa posebnim socijalnim hendikepima, ali i sjajno osmišljenim superherojskim izazovima. Kao i u prvoj sezoni, supermoći/ superosobine protagonista odmereno su metaforične i reflektuju određene njihove psihološke ili socijalne karakteristike i skriptovi pojedinačnih epizoda odlično igraju na ovu kartu. Ima tu sjajnih satiričnih celina, kao ona sa komercijalizacijom superherojskog „pokreta“ ili ona sa Božićem, ili ona sa Grand Theft Auto posvetom, ali i dirljivih ličnih odiseja, kao što je ceo podzaplet sa Nathanovim ocem i bratom.

 

Možda najvažnije, Overman se nije plašio toga da svojim likovima, najvrednijem elementu i najvećem kapitalu serije, dopusti da se menjaju (ubijajući neke bez milosti ali i dodajući nove bez straha). Pri tome, ne govorimo tek o kozmetičkim izmenama, o tome da je Nathan Roberta Sheehana još nepodnošljiviji, vulgarniji i opsednutiji seksom nego ranije, a Simon Iwana Rheona još nespretniji, sramežljiviji i povučeniji, već o propisnoj evoluciji, čak sazrevanju likova koji nisu samo hodajuće biblioteke ironičnih replika nego ljudi koji imaju emocije, koji donose odluke, pogrešne i ispravne i posle žive sa njima. Posebno je impresivno kako Overman ovde uspeva da uplete tipično superherojsku temu (putovanje kroz vreme, kostimirana borba protiv zločina) sa tipično omladinskom temom ličnog sazrevanja, seksualnog, socijalnog, emotivnog i psihološkog.

 

Samim tim i druge tipične superherojske motive (gubitak moći, suočenje sa „tradicionalnim“ natprirodnim…) u ovoj seriji gledalac doživljava i proživljava na jedan intenzivniji način, pogotovo što se u ovoj kablovskoj produkciji ne preza ni od seksa ni od ubijanja ni od kojekakvih skatoloških gadosti koje sve na gomili ne bi baš prošle na nekoj običnoj televiziji, pa su tako Misfits uspešno sačuvali i blagi element šoka, kako u odnosu na klasične omladinske priče, tako i u odnosu na superherojštinu. Kraj druge sezone ponovo je zadovoljavajuće zaokruživanje ciklusa priča ali i svojevrstan klifhenger koji me ponovo uvodi u dualitet žudnje i strepnje. Treća sezona stiže na jesen, a ako do sada niste pružili priliku ovom sjajnom televizijskom produktu (i u glumačkom, a naročito u vizuelnom smislu – em je serija snimljena, režirana i montirana ultramoderno, em je sve u visokoj definiciji), trinaest dosadašnjih epizoda nikako nisu nepremostiva prepreka.

 

http://www.youtube.com/watch?v=birBpST9sLo

 

Praznike sam iskoristio i da se upoznam sa drugim režijskim poduhvatom Bena Afflecka, nakon što su mu Cripple, Zoon, ali i drugi uputili birane reči pohvale i odobravajuće klimanje glavom. The Town je zbilja isporučio.

 

Što je pomalo i ironično kad se čovek na trenutak osvrne na recimo devedesete u kojima je Ben Affleck bio lepi dečko sa potencijalom da bude glumačka zvezda a njegov ortak Kevin Smith režiserski maverik u usponu. Smith je danas bucko koji snima grozne filmove i tezgari kao glumac u… Die Hard (!!!) a Affleck snima sjajne filmove kakvi trenutno strahovito nedostaju Holivudu. Ko bi rekao?

 

Iskušenje je The Town proglasiti „starinskim“ filmom, to jest filmom koji provlači tradicionalne bioskopske vrednosti, ima junake koji su ljudi sa dubinom i karakterom (makar taj karakter ne bio lak za svariti), te priču koja je istovremeno žanrovska ali i socijalno, ili ako hoćete, čak i politički relevantna. Iskušenje je Afflecka uporediti sa Kazanom, Scorceseom, Mannom, ili Walshom. Ali u svim tim iskušenjima se plašim da se ne izgubi poenta, poenta da je Affleck zapravo jedan iznenađujuće siguran autor i da je njegov drugi film jedna naglašeno ubedljiva priča o urbanom kriminalu ispričana žanrovski ali naturalistički, dinamično, semantički gusto ali bez senzacionalizma i preterivanja u melodramatici. Hoću da kažem, iako je The Town možda nastavljač tradicije „ozbiljnog“ kriminalističkog filma, on ovoj tradiciji duguje najviše to što zna da je sasvim u redu da veruje u svoj materijal i u svoje likove, bez bežanja u žanrovska opšta mesta i stereotipove, a sasvim je izbegao imitiranje njenih pripovednih formi i ponavljanje njenih, već izrečenih iskaza.

 

Dobro, nije nemoguće da ja samo učitavam u Affleckovu disciplinovanu, nerazmetljivu režiju nameru da se stvarima priđe sa jedne naturalističke, sociopolitički zainteresovane strane, jebiga, Marksista u meni odbija da umre i posle toliko decenija, ali činjenica je da se njegova priča o kriminalcima iz bostonske četvrti Charlestown vozi jednim efikasnim tempom, bežeći od postmilenijumskog odmaka iz realnog/ naturalističkog u spektakularno/ snoliko koje karakteriše rad meni inače dragih Michaela Bayja ili Tonyja Scotta. I Bay i Scott se u svojim filmovima dotiču sociopolitičkih motiva ali im rad u Holivudu koga u velikoj meri definišu eksperimenti na polju forme koje su devedesetih kanonizovali Tarantino (više) i Rodriguez (manje) daju dovoljan alibi da i ove motive upletu u priču samo formalno. Čitava žanrovska klika od, recimo blokbasterskih Snydera i Nolana, pa do poluandergraund ekipa poput Neveldinea i Taylora se rado drži ove igre i uzdržava se od ozbiljnijeg hvatanja u koštac sa pitanjima koja uzgred postavljaju.

 

Što nije samo po sebi rđavo, ja sam poslednji koji će insistirati da se podtekst mora eksplicitno uneti u diskurs filma, naročito ako autor nije kadar da se sa njim pohrve, ali opet, blagorodno je kada se pojavi autor koji ne samo da nema problem sa time na planu koncepta već je i više nego sposoban da takav film u trajanju od dva i po sata (barem u extended cut verziji koju smo mi gledali) i iznese.

 

Da je taj autor baš Ben Affleck, čovek na koga jače od deceniju i po imam dostojanstven man crush, to je još ljepše. Njegova pripovedačka veština je iznenađujuće zrela, s obzirom da nije školovan za režisera i da mu je ovo tek drugi celovečernji film. Da ne bude zabune, ne pričam ovde o nekakvoj postavci scena i rutinerskim rešenjima za koja možemo da zahvalimo iskusnom asistentu režije, već o zaista sveobuhvatnoj kontroli nad pričom koja se odmotava odmerenim, neuvredljivim tempom i gledaoca iz dinamičnog uvoda natrpanog adrenalinom i nasiljem bez napora odvodi u pravcu praćenja nekoliko interesantnih ljudskih sudbina ali i razumevanja socijalnog miljea koji je vrlo stvaran i, uostalom vrlo relevantan za bilo koje društvo koje sebi može da priušti da gleda ovakav film.

 

Urađen po romanu Chucka Hogana (koji je trenutno duboko u saradnji sa Guillermom Del Torom na kreiranju vampirske trilogije započete romanom The Strain), The Town je ipak u velikoj meri Affleckov šou, sa pažljivim balansom tragično nemoguće ljubavne priče sa tragično mogućim (da ne kažem neizbežnim) socijalnim potonućem jednog segmenta (američkog) društva što se suočava sa progresom koji iza sebe ostavlja i podosta ruševina.

 

Ova tema posebno je potentna kad je u pitanju Amerika, već pomenuta kao zemlja mogućnosti u kojoj su pravila mnogo labavija a potencijal za preskakanje socijalnih stepenika mnogo veći nego u sporoj, opreznoj Europi. Naravno, princip radi i u drugu stranu – rizici za gubljenje svega i pad u opskurnost i društvenu marginu uvek su iza ugla, ako niste dovoljno brzi i okretni, a Affleck sa The Town zapravo i priča priču o ljudima i zapravo čitavom segmentu populacije umornom od trke i željnom malo sigurnosti. U tom smislu, priča o unutrašnjoj dijaspori i ovde je relevantna, pogotovo što je fokus na pretežno irskom stanovništvu Bostona, njihovom snažnom osećaju pripadnosti porodici/ etnicitetu/ tradiciji, a Affleckovi gangsteri su neobičan ali i neobično potentan portret ljudi rastrzanih između tradicije/ porodice sa jedne strane, (američke) ambicije i žudnje za boljim životom (na nekom drugom mestu) sa druge i ubilački dosadnih, po dušu pogubnih svakodnevnih poslova sa treće. Posebna snaga ovog pristupa je upravo u tome što izvanredno profesionalne pljačke banaka i vozila za transport novca koje protagonisti izvode, ironično, nisu spasilačke doze adrenalina i injekcije finansijske sigurnosti u njihove živote već se i same na posletku svode na kolotečinu iz koje nema izlaza.

 

Na ovaj način, Affleckovi junaci su skoro klasični ukleti noir antiheroji kakve po svojim stripovima provlači Ed Brubaker i zapravo, ako u sledećih nekoliko godina ne dođe do saradnje na transverzali Affleck-Brubaker koja bi rezultirala filmovanjem neke priče iz serijala Criminal, to će biti jedna kosmička nepravda i propuštena šansa. Doduše, kako sam već napomenuo, Affleck ima jedan veoma izražen pripovedački glas i bilo bi zanimljivo kako bi se snašao sa Brubakerom koji je i sam dosta autorski nametljiv.

 

No, taj Affleckov glas je u velikoj meri zaslužan za kvalitet ovog filma. Njegovi likovi priču pričaju u velikoj meri kroz dijaloge i dok sam sebe više puta hvatao kako klimam glavom i sebi kažem „Evo opet ekspozicija kroz priču“, ovo nije umanjilo ubedljivost likova i njihovih ličnih kobi. Od Affleckovog Douga (pametnog momka koji se skoro spasao usuda starog kraja samo da bi završio u istoj kamikaza-lokomotivi koju je vozio i njegov otac pre njega) preko izvrsnog Jeremyja Rennera čiji Jem je sjajan primer dečka iz kraja koji veruje – do kraja jer ne zna ni za šta drugo (Renner se posle Hurt Locker i ovog filma opasno kandiduje za jednog od najboljih glumaca aktuelnog Holivuda a čak nije ni lep!!!), pa do vrlo solidne Rebecce Hall, u ovom filmu gledamo ljude kojima savršeno verujemo, a  tu čak nisam ni pomenuo odlične epizode Blake Lively i pokojnog Petea Postlethwaitea. Mi im verujemo u tome kako žele da promene svoje živote, kako se igraju sa opasnošću jer im se na momente i propast čini boljom od svakodnevnice koja se iznova i iznova ponavlja (bez obzira da li radite u kamenolomu, pljačkate banke ili ste menadžer u banci), kako se tuku i vade pištolje, ali i kako gutaju sopstvena muda i slušaju jače od sebe i Affleck nam daje jedan spektar likova u koje on kao autor veruje, što je vrlo važan kvalitet.

 

No, ne manje važno, Affleck je podjednako spretan i u snimanju poštenog krimića. The Town nam daje odlično odrađene pucnjave i jurnjave automobilima u kojima ponovo spektakl ne umanjuje preovlađujući utisak naturalističkog, mada žanrovski vrlo disciplinovanog filma. Kada se poslednja trećina filma pretvori u odličan heist triler i Affleck i ovde pokaže kako sve konce drži sigurno u rukama, to je razlog za aplauz u stojećem stavu.

 

Na kraju, Affleck nam ipak daje jednu pomalo staromodnu priču – sa dobrim lošim momcima i ženama koje na njih padaju, sa pandurima koji su gnjide i karijeristi – ali je priča jednim savršeno savremenim, ekonomičnim i jako efikasnim jezikom. Možda je baš u tome veličina ovog filma jer tradiciji, ili bar arhetipu prilazi sa poštovanjem i jakom voljom da od njega napravi nešto zaista svoje. Ben Affleck je definitivno dokazao da je mnogo više od samo lepog lica. A to me neizmerno raduje.

 

http://www.youtube.com/watch?v=BXY_JvOK63c