Massive Attack – Beograd, 25. Jun 2010

„I have excellent news for the world“ kaže Kool Keith u ovoj pesmi. „There is no such thing as trip-hop. It does not exist“, pokazujući time šta „pravi reperi“ misle o toj prekomorskoj mućkalici brejkbitova i shoegaze sentimenata o kojoj je sva evropska štampa brujala skoro cele devedesete.

No, koliko god nam danas možda bilo neugodno kada se fraza trip-hop koristi bez ironijskog ili barem istorijskog odmaka, toliko ne možemo da sporimo da je iz tog Bristola došlo štošta muzike koja je i danas vredna da se troši neironijski i pamti ne samo istorijski.

Ja sam uvek najvećma volio Portishead, svakako zato što su oni ponajbliži metalu, no i Tricky i Massive Attack, kao predvodnici žanra, ostavili su iza sebe tragove vredne povremenih revizija. To je i razlog što sam se večeras zatekao na prvom beogradskom nastupu Massive Attack iako je činjenica da sam ih uvek trošio više kao deo opšte kulture, manje kao bend u koji sam ulagao srce i dušu.

Prva je pred pošteno posećenu ali nikako i pretrpanu beogradsku Arenu na binu izašla Martina Topley Bird, jedan od najvažnijih glasova originalnog bristolskog (trip-hop) talasa. Sama, naoružana svojim pevačkim talentom, šljaštećom zlatnom haljinom i arsenalom pedala, dirki i udaraljki, Martina je izazvala solidno pozitivne vibracije u gledalištu slatkim britanskim soulom svedenim neretko samo na jedan glas i jednu liniju na klavijaturama. U drugim momentima semplovala se u realnom vremenu dajući sebi harmonsku i ritmičku pratnju dobro osmišljenim vokalnim linijama, tapšanjem, bitboksingom i sitnim udaraljkama. Lepo sve to izgleda i zvuči ali s druge strane, jedna žena pred nekoliko hiljada ljudi, skučena na dva kvadratna metra bine sa ovako svedenom muzikom – sve to u suštini nije najsrećnija kombinacija.

Iako nema sumnje u to da je publika više nego dobro reagovala na Martinine pesme, pridružujući joj se rado u pevanju, ja bih lično bio mnogo srećniji da ovakvu muziku trošim u ful-kontakt uslovima kakvog zamračenog kluba. Prostranost Arene i intimnost Martinine muzike su, za moj groš bili u neugodnoj (ne)ravnoteži. Toliko neugodnoj da su njene lepe pesme više zvučale kao pesmice a hrabri autosemplujući zahvati delovali kao ništa drugo do trikovi. Nezgodno. No, nije to bilo i neprijatno. Na nekoliko minuta pridružio joj se i perkusionista koga je ona najavila samo kao „nindžu“ (a tako je i izgledao) da bi sa njim između ostalog izvela i skeletalnu ali impresivnu verziju pesme Karmakoma. Lepo. Martina je izgovorila i nekoliko rečenica na čistom srpskom što svakako treba pozdraviti, makar zbog truda.

Na ovom mestu vredi još jednom ponoviti da ja prema Exitovoj organizaciji koncerata – očigledno sa debelim razlogom – osećam nepodeljenu mržnju. Kada koncerte u Areni organizuje sama Arena, karte se mogu kupiti bezgotovinskim plaćanjem, mesta su numerisana i nastupi počinju na vreme. Kada ih, kao u ovoj prilici, organizuje Exit, krijući se iza Becksperience krinke, u opticaju je samo surovi keš, mesta nisu numerisana pa na tribinama vlada zakon jačeg a početak nastupa je izgubljen negde u vremenu. Martina je počela posle devet sati i završila pre deset. Massive Attack su počeli u pola jedanaest, što je i mirnije ljude od mene dovelo do opravdanog besa. Na kraju krajeva, nije baš svačije vreme bezvredno poput mog.

No. Massive Attack su počeli sa United Snakes i od prvog sekunda se nametnuli kristalno čistim zvukom. U njihovoj muzici uvek sam cenio pažljivo svedene aranžmane koji su umeli da zvuče gotovo simfonijski uz zbilja minimalan set zvukova. United Snakes, sa svojim proto-industrial štimungom sjajan je komad za početak koncerta, dok se njene bas linije migolje između fašistički preciznih bubnjeva. Dva bubnjara na bini i teško naoružani gitarista podsećanje su na to da je Massive Attack sebi odavno stavio u zadatak rušenje zida između plesne i rok muzike.

I, mada nisu ni prvi ni jedini na ovom poslu, večeras smo čuli jednu od ubedljivijih ponuda formule kako se to može uraditi. Zapravo, fraza koja mi je pala na pamet već tokom prve pesme – Pink Floyd koji sviraju hip-hop – je svoju opravdanost višestruko pokazala do kraja svirke. Massive Attack uživo u Beogradu zaoštravaju oba svoja sržna koncepta:

1) brak bekbitova i atmosfere koji je tu da vas uvuče u igru i ponavlja se onoliko koliko je potrebno da noge preuzmu kontrolu nad glavom, ne hajući za refrene i krešenda, ali i

2) diskurzivna dimenzija muzike, pričanje priče glasovima ali i razvojem muzičkih tema izvan obruča gruva, pre svega kroz gitarske pejsaže prepune distorzije i fidbeka.

Tako da je težina fank podloge sa debelim bas linijama i zapaljivim ali disciplinovanim bubnjevima u krhkom balansu sa baroknom psihodelijom koju provlači u prvom redu gitara, ali i raspoloženi Fender Rhodes sintisajzer.

Krhkom i ne uvek srećno postignutom. Zapravo, jedna od preovlađujućih karakteristika Massive Attack za koju mi je čak i u 2010. godini teško da kažem je li mana ili vrlina kao da je ta disproporcija između drame u muzici i do katatonije intenzivne introvertnosti vokalne izvedbe.

Ovo ne važi za pesme koje izvode gostujući pevači, naravno i ono što su tokom koncerta odradili Martina, Horace Andy i Deborah Miller zvučalo je, kao uostalom i na pločama, dorečenije i, eh, smislenije od pesama u kojima su 3D i Daddy G vodili glavnu reč.

Mislim, nema sumnje, kada Andy zapeva Angel, preko ritma koji sve vreme odskakuje od zemlje u žudnji da poleti, a gitara na kraju zapali i zemlju i nebo, ovo je iskaz toliko jasan da mu ne treba promišljanje. Kada Millerova zavrišti na Unfinished Sympathy, za njom zavrišti i deset hiljada ljudi ispred bine i čak ni moje gunđalačko „ovo je Tangerine Dream koji svira Soul (II Soul)“ ne može ovoj pesmi da oduzme dostojanstvo. Ipak, za nijansu više volim Safe From Harm, možda zato što sam Cobhamov Spectrum trošio kao blesav kao dijete, a možda zato što je bolja pesma. Ko će ga znati? Tek, večeras je Safe From Harm bio  gotovo savršen spoj fank ležernosti i rok napetosti.

No, kada glavnu reč vode 3D i Daddy G do izražaja dolazi njihovo potpuno odsustvo harizme i pomenuta sub-katatonična introvertnost vokalne izvedbe. Na ploči, Risingson je ubedljiv komad narkotičke paranoje sa gruvom koji slušaoca grli samo da bi ga zatim izložio ozbiljnim povredama. 3Djev mekani rep u kontrastu sa Daddyjevim baršunastim mumlanjem je presudan za humanizaciju atmosfere ove pesme. Uživo, pak, njih dvojica se jedva čuju i ostajemo na pola priče.

Slično važi i za druge pesme u kojima je crno-beli dvojac na pramcu benda pa se i Inertia Creeps drži najpre snagom svog raspadnutog gruva. Ipak, druga polovina koncerta svojim ređanjem hitova i raspirivanjem požara u aranžmanima tako da gitara dobija prominentniju ulogu uspeva da bude sasvim zadovoljavajuća. Pomaže i Splitting the Atom, njena minimalna ali savršena kompozicija glasova, dvočetvrtinskog gruva i nežnih sintisajzera spuštena između monster hitova iz devedesetih godina.

Druga zanimljiva stvar u vezi karijere ovog benda uvek je bio i raskol između muzike gotovo agresivno introvertne u svojim shoegaze izmaglicama i ideologije ostavljene za vanmuzičke sadržaje kojima se bend (na nivou pojedinaca ili kolektiva) bavio. 3D je veoma zainteresovan za posredovanje slobodarskih i kritičkih ideja pa je elektronski pano iza benda natrpan parolama prevedenim na srpski tokom skoro celog koncerta, da bi pred kraj oficijelnog dela ređanje tabloidnih naslova (Miloš Bojanić ovo, Firči ono, Zorica Brunclik nešto treće) podsetilo da politika i ideologija nemaju preterano smisla ako ne izazivaju reakciju i učestvovanje.

No, sve je to ipak samo rokenrol kako je rekao Džeger i Massive Attack su, u okvirima rokenrol koncerata još uvek uhvaćeni između svog DNK plesnog sound systema koji podstiče komunikaciju pokretom, u mraku, bez reči i parola i svog rokenrol intelekta koji insistira na diskurzivnoj komunikaciji, racionalnom odnosu ka pojmovima slobode, zakona ili obrazovanja. U nekoliko momenata na ovom koncertu barijere između ova dva koncepta se ruše i tada je sve u najboljem redu. U drugim, mislimo da ovde još ima mesta za propitivanje odnosa insistiranja na povučenosti, skoro anonimnosti izvođenja s jedne i insistiranja na provociranju čula i misli bukom, ponavljanjem, revolucijom sa druge strane.

No, ima vremena, Karmacoma koja koncert zatvara, ovoga puta bez Martine ali sa punim programom klaustrofobičnog lutanja kroz bristolska predgrađa, nervoznog seksa i nesazrelih emocija je dovoljno jaka tačka na nastup za koji upućeni kažu da je bio snažniji i glasniji od onog na Exitu pre neku godinu. Pa dobro, ni to nije rđavo.

JuTjub (krtezi ov Su):

Unfinished Sympathy

Teardrop

Karmacoma

Safe From Harm

Angel

Rammstein, Combichrist, Beogradska Arena, 20. Mart 2010.

Pristao sam da posetim ovaj koncert tek posle dugih i napornih pregovora. Bila su potrebna raskošna obećanja i neprijatne ucene da se ja privolim carstvu njemačkog (šatro) indastrijal metala, a i to sam učinio uz mnogo rogušenja i mrštenja čupavih veđa.

(Umesto ekskluzivnih slika sa koncerta, nudimo neekskluzivne slike Shyle Stylez. Ramštajn, koji su nedavno snimili onaj spot bi se sigurno složili.)

Da razjasnimo: to što sam metalac ne znači da mislim kako je svaki bend glasniji od Hari Mata Hari automatski okej. U metalu, kao i u drugim žanrovima, devedeset je posto smeća, devet posto zanimljivosti i jedan posto vredne muzike. Ramštajn svakako ne spadaju u taj jedan posto i njihova muzika i generalni svetonazor, poput nekakvog užasno degenerisanog potomstva Einsturzende Neuebauten, samo služe da me podsete zašto normalan svet uglavnom s pravom nas metalce smatra grdnim seljačinama. Ramštajn su bend koji te neke pretenciozne ali istorijski gledano, ponekad elegantno prezentirane ideje o postindustrijskoj estetici i dehumanizaciji umetničkog izraza donosi pred publiku prekasno i sa ambicijom koja se ne kreće mnogo dalje od prostačke zabave.

Naravno, mnogo je bendova koje bih, poput Ramštajna mogao da opišem rečima „jeftino, primitivno, kičlijski, hvata na buku“ a koje zapravo volim. Razlika je svakako što ti bendovi s vremena na vreme uspeju da me ubede kako primitivizam, jeftinoća, kič i buka kod njih na momente demonstriraju istinsku opsednutost ništavilom, dok kod Ramštajna samo čujem prepričavanje nečega za šta bend veruje da je solidan vic.

Taksista koji nas je na koncert vozio pitao je kom pravcu pripadaju ti Ramstajn. Moj odgovor – seljački metal – mu je svojim nenamernim cinizmom izgleda udahnuo dodatni entuzijazam za procenjivanje stanja stvari u popularnoj kulturi i ovdašnjem mentalitetu, pa se neki minut kasnije iščuđavao, gledajući mase koje hrle ka Areni, kako to tako mnogo ljudi sluša hevi metal. Doduše, s obzirom da je u kolima trošio nekakve bosanske zabavnjake i grupu Flejm (ko je tužna… kurčina?), nije najjasnije na čemu je bazirao osećaj moralne superiornosti…

U salu smo ušli negde oko polovine nastupa Combichrista, benda koga sam do nedavno sa dosta uspeha izbegavao. Ne da su Combichrist nešto posebno užasni, ali ovako kako oni zvuče, Front Line Assembly je zvučao pre petnaestak godina. Uopšte, slušajući njihov nastup (dva bubnjara, klavijaturista, pevač) podsetio sam se teorije kako je za navalu tih nekih metaliziranih body bendova prevashodno kriv Bill Leeb kome je verovatno u jednom momentu dopizdelo da sa tim nekim bledunjavim curama pre (nikada garantovanog) seksa mora da raspravlja o Bodleru. Uvidevši da su metalke generalno pijanije i sklonije nemuštim snošajima, ide dalje teorija, Leeb je udario u teretanu, nabacio tetovaže i u muziku FLA ugurao semplove Pantere i Sepulture. Ostalo je istorija. Istorija nebrojenih bendova sa lošim pevačima, dredovima i tetovažama koje su zamenile nekadašnji „sajber“ luk…

Dobro, Combichrist je najviše klao mutan zvuk. Njihova muzika – iznurujući ritmovi, distorzirane sint linije i recitator na mestu pevača – sasvim bi pila vodu u podesnijem prostoru sa podesnijim zvukom. U klubu sa maksimum petsto duša ovo bi bilo daleko podnošljivije i tada bi mi manje smetala i drastična derivativnost Combichristovog repertoara. Kako je ovo bio poslednji nastup na turneji, bend je završio lomeći opremu i bacajući je po bini. Jedan bas-timpan dopro je i do publike…

Ramštajn su ponudili znatno upečatljiviju scenu na početku nastupa sa efektnim rušenjem i prosecanjem „zida“ koji ih je razdvajao od publike, od prvog trenutka uspostavljajući ideju da ćemo gledati jednu dobro uvežbanu cirkusku predstavu. Tako i bi.

Što se zvuka tiče, beše to, kako i dolikuje hedlajneru, znatno bolje, sa doduše trenucima kada je muljalo, ali i trenucima kristalne čistote. Ramštajn imaju i promišljenije kompozicije, očišćene od viška elemenata pa je i to pomoglo. U svakom slučaju, njihova muzika i nije harmonski preterano složena a zasnovana je prevashodno na tvrdim, jednostavnim ritmovima, pa je osnovni cilj – submisija publike surovim, doslednim udaranjem uspešno postignut.

Umeju oni i da ukrase svoje pesme nežnim razlaganjima i melodičnim refrenom, nije da ne umeju, ali problem je što je to sve jedan zajeban kič, i kad se bije i kad se plače. Ramštajn kao da su nastali kada je neko uzeo Laibachovo proučavanje formi treša i totalitarizma i zaključio da potencijala ima ali ga treba još banalizovati, enebi li narod poverovao da u toj muzici prebiva nekakav autentičan sentiment. Jasno je da sam na pogrešno mesto došao tražeći te moje „istine“ i „autentičnosti“, no metal ume bolje od ovoga i ne treba da mislimo kako je prisustvo dvadesetak hiljada ljudi na koncertu dokaz bilo kakve ispravnosti koncepta…

Što se tiče vizuelne komponente, svesrdno treba pohvaliti razrađenu teatralnost i disciplinovanu isprogramiranost događaja. Kod Ramštajna nema mesta nikakvoj spontanosti koja bi verovatno delovala užasno namešteno. Umesto toga, prijalo mi je da vidim kako je sve do u korak predodređeno, sa koreografijama, jasno podeljenim ulogama na sceni, sa gumenim čamcima, srpskim zastavama (dobro, jedan čamac i jedna zastava), anđeoskim krilima, hidrauličnim platformama, perjem, obešenim bebama, reflektorima, varnicama, tempiranim eksplozijama i bacačima plamena. Posebno pohvaljujem što je disciplina održavana i između pesama, pa tako ne samo da nismo gledali češanja po jajima, brisanja peškirima i štimovanja, nego se pevač ni jednom (sem na samom kraju) nije obratio publici. Odsustvo objašnjenja kako smo „fantastični“ i pitanja „da li se dobro zabavljamo“ uz obaveznu insinuaciju da polno opštimo sa sopstvenim roditeljkama, koje su inače uobičajeni asortiman ovakvih koncerata, značajno je doprinelo mom uživanju. To jest redukciji moje patnje.

Meni se inače načelno dopada samo jedna pesma Ramštajna, ona iz filma xXx, Feuer Frei, ali na koncertu mi se dopala tačno jedna i po. I tu je, da ne bude zabune, Feuer Frei to „i po“, dok je pesma koja mi se zbilja dopala bila ona koja ju je sledila. Tokom nje sam na trenutak poverovao da Rammstein osećaju užas koji čuči u DNK-u njihove muzike. No, to je bilo negde na polovini nastupa, a poslednjih tridesetak posto vremena sam imao utisak da slušam Depeche Mode sa distorzijama, što je samo za dlaku bolje od običnih Depeche Mode koji mi se gade.

(Moguće je da neću dočekati jutro posle ove izjave…)

Publici je, za razliku od mene, načelno bilo vrlo lepo, sa sve pevanjem na njemačkom i nepatvorenim radovanjem. Jedna od prednosti Arene je i to što (nema pušenja) može lepo da se sedi, sve dok publika ispred vas u oduševljenju ne poskače na noge. Ovde sam imao sreće da su roditelji maloletnog deteta ispred mene disciplinovano sedeli sve do poslednje četvrtine nastupa koju sam proveo gledajući u njihova leđa… Sedenje je imalo i taj nezgodan nus-efekat što sam početkom nastupa osećao (tuđ) penis na (svom) potiljku, ali to je rokenrol, ne treba da budemo netolerantni…

U svakom slučaju, moj drugar sa kojim sam se sreo posle nastupa je bio zapanjen što uopšte pričam o muzici insistirajući da je u pitanju vrhunski cirkus… Možda i jeste, ali ko je tu onda klovn, a ko dresirani majmun? Nisu Ramštajn krivi što je posle Alisa Kupera ceo taj rokenrol teatar izgubio svaku pretenziju da nešto znači i izmetnuo se u spektakl radi spektakla, ali nisam ni ja kriv što znam da se tu krije i mogućnost da simbolika koju nosi bude nešto više od najpovršnije moguće karikature tema, slika i formi što barem meni nešto znače.

Bilo, prošlo, neću da kažem „ne ponovilo se“ ali se nadam da se Ramštajn i ja jedno vreme nećemo viđati.