Film: Blade Runner 2049

Moja reakcija na Blade Runner 2049 je tokom barem prve polovine filma bila neka varijacija na “Ma, dobro, nije ovo toliko loše koliko smo se plašili, makar je Villeneuve donekle pogodio atmosferu socijalne distopije koja je karakterisala original”. Ipak, do kraja ovog u svakom pogledu predugačkog filma to malo moje dobre volje se istopilo i teško je nastavak Blade Runnera okarakterisati drugačije do kao promašaj kome je trebalo tri i po decenije da se rodi a da za to vreme izgleda niko nije zastao i zapitao se šta to ovaj film treba da kaže a što original već nije (bolje) rekao.

Kao što je poznato, ja nisam ni veliki ljubitelj Scottovog originala, za mene je i to film u kome stil primetno nadvisuje supstancu, ali originalni Blade Runner je makar u pogledu stila (scenografije i senzibiliteta sveta u kome se događao) predstavljao nešto novo i značajno, a zatim, njegove su filozofske poente, iako nisu sledile Dikov literarni predložak, bile prodorne i preneli su ih glumci sa zavidnim ekspresivnim opsegom.

Nastavak vidno podbacuje na oba ova polja a ekstremna sporost kojom se radnja odmotava mu ne čini prevelike usluge. Scottov Blade runner je bio spor jer je započeo kao „normalan“ žanrovski film kombinujući detektivski rad i akciju da bi se onda subverzivno izmetnuo u egzistencijaističku raspravu. Villeneuve ropski sledi ovaj predložak ali nimalo ne uspeva da izvede isti trik i njegov je film od samog početka puževski spor i, konsekventno, pretenciozan daleko preko granica koje mu obezbeđuju inače srazmerno jednostavan zaplet i priča.

Blade runner 2049 bi, čini mi se, bio mnogo potentniji da je realizovan kao Anime film ili televizijski projekat – možda na tragu jeftinijeg Westworlda – gde bi glumci morali da rade u nedostatku preskupe scenografije i CGI-ja. Ovako, film se od prvih koraka davi u setovima koji jesu lepo slikani i očigledno je u njihov dizajn uloženo mnogo razmišljanja, ali koji na kraju dana ne uspevaju da budu „poruka“ sami za sebe, a u nekim, gorim trenucima predstavljaju momente tipičnog holivudskog ekscesa u kojima scenografi, osvetljivači i dizajneri kostima kreiraju videospotovske momente koji u konačnici ne tvore konzistentan vizuelni ili socijalni narativ a koji bi nam „prodao“ pozadinu sveta u kome se film dešava.

Kad smo već kod narativa, ja sam i dalje prilično impresioniran koliko holivudski blokbasteri danas malo pažnje poklanjaju makar bazičnoj konzistentnosti u razvoju fabule i Blade Runner 2049 je samo najnoviji primer filma koji nije toliko prepun rupa u zapletu koliko iskazuje potpuni prezir prema pripovedanju.

Izvinjavam se unapred na blagom (?) spojlovanju nekih od elemenata priče – ali opet, neke od najvećih spojlera dao nam je već i prvi trejler za film tako da je pošteno reći da autori nisu previše marili za to da li će njihov narativ nositi u sebi nekakvu preveliku trilersku napetost.

U svakom slučaju, već centralna premisa, na kojoj se zasniva osnovni konflikt filma, već to je bizarno nelogično – Džared Leto ima (monopol na) industrijsku proizvodnju umjetnih ljudskih bića koja sa trake izlaze odrasla, u potpunosti formirana, spremna za težak i rizičan fizički rad i sa onoliko mnogo ili malo slobodne volje ili emotivnih kapaciteta koliko dizajner odlučuje da im da, ali on se vajka da ne može da ih proizvede dovoljno i da je, eto, jedini način da njegova firma podigne produkciju na viši nivo to da se replikantima da mogućnost biološke reprodukcije a čime ćemo dobijati bebe koje onda treba uzgajati, hraniti, obučavati i koje godinama neće biti spremne da počnu da rade. Svakako da nisam od onih koji sede sa sveskom u bioskopu i zlurado zapisuju svaki plot hol, ali ovo je centralni pokretač konflikta koji nosi film i ne samo da zvuči izuzetno glupo nego i razmotava čitavo klupče potpitanja koja daljim razmatranjem filmu oduzimaju još poena iz domena inteligencije. Originalni Blade Runner je bio uspešan jer je znao kad da ćuti i radi a kada (i kome da dopusti) da priča pa se publika nije bavila fridge logic seciranjem ovog ili onog elementa. Blade Runner 2049, nažalost mogućnost replikantske biološke reprodukcije stavlja u središte radnje i sam zaziva da se gledalac bavi pitanjem zašto replikanti uopšte imaju funkcionalne reproduktivne organe, kakav je njihov endokrini sistem i u kojoj meri imaju seksualne potrebe – a sve u svetlu sasvim eksplicitnog pokazivanja da se neki od njih koriste kao seksualni robovi.

No, ovo je samo glavni nivo, na sporednom, film posrće na skoro svakom koraku u kreiranju plauzibilnog sveta. Villeneuve nam prikazuje društvo potrošnje i reklame, zagađenja i jake socijalne i rasne raslojenosti, ali pošto mi pratimo zaposlenog u javnoj službi, koji je pritom replikant, utisak je da film ne koristi ni jedan od nabačenih smečeva da nešto kaže o NAŠEM društvu potrošnje i reklame, zagađenja i socijalne i rasne raslojenosti. Gosling u nekoliko navrata u prvoj trećini filma biva počašćen pežorativima poput „skinjob“ ili „skinner“, ali niti se do kraja stiče utisak da je njegov lik ikako motivisan segregacionom politikom čiji deblji kraj njegova „rasa“ izvlači, niti se vidi da se među drugim replikantima oseća da tu kipi socijalni bunt, da se sprema promena društvene paradigme itd. Naravno, film nam privede ispred kamere grupicu replikanata koja nešto ispriča o revoluciji i Goslingova šefica dršće zbog toga šta bi uklanjanje zida između dve „vrste“ učinilo društvenom ugovoru, ali ne dobijamo nikakve uvide u to kako ovi replikanti žive, da li su ogorčeni, jesu li nezadovoljni, imaju li neka svoja mesta na kojima se okupljaju i kuju planove za ustanak, šta misli prost narod, je li prostitutka srećna što ne mora da kopa rudnike na Titanu i ne bi da se buni, gde su oni što su se odmetnuli i kreiraju li nekakvu propagandu, neku svoju Al Kaidu, ima li među njima Kapetana Dragana i Osami Bin Ladena itd. itd. itd. Blade Runner 2049. pokušava da ima istu dubinu i slojevitost tema koje X-men stripovi rabe pedeset godina, ali bez interesovanja za to da siđe u rovove i prikaže kako stvari stvarno stoje ne bi li se gledalac actually identifikovao sa nekim u narativu.

Opet, dobar deo problema je svakako u glavnom junaku koji je težak za identifikaciju već utoliko što je jedna ozbiljna tabula rasa čije su motivacije relativno mlake i koji u razvoju konflikta učestvuje najviše jer se zatekao tu gde jeste a ne jer se ima utisak da on o toj nekoj novoj, hrabroj budućnosti nešto mnogo mašta. Blade Runner 2049 se poigrava sa konceptom replikantskog mesije i povlači prilično jasne paralele sa novozavetnim simbolikama o novom rođenju itd. ali njegov protagonist se uglavnom tetura od tačke A do tačke B, bez jasnog plana i mada je film uspeo da me donekle ubedi u njegovu emotivnu motivaciju, većina ključnih momenata u radnji ne dolazi na isplatu do kraja, Goslingov lik se više po inerciji sukobi sa kim treba, a razrešenja do kojih se stiže samo otvaraju nova pitanja o tome kako uopšte ovaj svet funkcioniše.

Ponovo, ne želim da budem zluradi trol koji se hvali time da je „uhvatio“ autore filma u greškama, ali, ponovo, svet u kome se Blade Runner 2049 dešava ima najbazičnije probleme u kreiranju konzistentne, ubedljive realnosti. Naravno, sasvim je dopustivo to da film pokazuje mnoge anahronizme i meša hitech i lotech elemente, ali plauzibilnost se urušava kada vidite da u policijski glavni štab Los Anđelesa može da ušeta kako ko želi, ubija službenike i odnosi dokazni materijal a da se ništa strašno posle ne desi, (ovo nakon što jedna od uvodnih scena pravi veliku buku prikazujući nam LAPD sedište kao ogromnu tvrđavu koja dominira urbanim krajolikom) ili kada policijski službenik mora da preda značku i pištolj, ali ipak zadrži službeno vozilo kojim ne samo da nastavi istragu već ga i kasnije koristi za ubijanje građana na ulicama grada. I opet se ništa strašno ne desi. I pored toga što antagoniste u filmu predstavlja najmoćnija korporacija na Zemlji i u Sunčevom sistemu.

Sve ovo ne bi bilo toliko strašno da film ima malo jači tempo, ali Villeneuve izrazito beži od žanrovskih rešenja (dakle, malo više akcije?) i insistira na sporim, bremenitim kadrovima koji su lepo snimljeni ali nemaju likovnost i „značaj“ kakve pamtimo iz, recimo, filmova Andreja Tarkovskog čiji su tempo i kontemplativnost bili sasvim u funkciji simbolički višeslojnih priča. Blade Runner 2049 samo imitira ovakav pristup i u njemu je sve sporo, od ključnih scena u kojima se likovi lome i prepoznaju nove paradigme pa do najobičnijih povezujućih kadrova u kojima Gosling gleda kroz prozor ili sprema sebi obrok. Ponovo, ovo bi možda imalo više težine da je njegov lik produbljeniji, ali dok ja Goslinga mogu da svarim kao simpatičnog kozera (u Good Guys ili Gangster Squad), njegova gluma facijalnom mimikom i minimumom reči me nije kupila ni u Refnovim filmovima a ne uspeva joj to ni ovde. Naprosto, ako je njegov lik neksus u kome se prelama čitava rasna tragedija i revolucionarni bunt replikanata, da ne pominjemo mesijanske refleksije, on to naprosto ne uspeva da nam posreduje. Većina njegovih kadrova nam ga prikazuje sa raznim varijacijama na izraz lica čoveka koji pati od zatvora, a neku ozbiljnu strast ne pokazuje ni u borbi ni u – sem u jednoj sceni koja deluje kao neuspeli tejk koga je montažer zaboravio da izbaci – momentima kada se priroda njegovog postojanja dovodi u pitanje. Mislim, kad Harison Ford, koga ne bih baš opisao kao karakternog glumca, u svojih par scena uspe da prošeta i znatno nas bolje ubedi u to da posmatramo jednu ličnu ali i društvenu tragediju, onda Gosling svoj posao ne obavlja baš najuspelije.

Srećom, tu je Džared Leto da odnese šnjur u dve scene gotovo bolno pretencioznog monološkog infodampinga pa Gosling ipak u poređenju sa njim deluje nešto prihvatljivije.

Opet, film se, do kraja, zaista muči sa tim da nešto i kaže. Jesu li korporacije loše i da li one podsticanjem konzumerizma, zagađenjem i ignorisanjem zakona uništavaju društvo? Možda, ali film to ne zna – korporativna dronica koja bukvalno bombardovanjem iz orbite pomogne glavnom junaku da napreduje u istrazi kada joj to odgovara, na kraju u prelomnoj tački filma biva eliminisana nečim što je tek malo više od obične saobraćajne nesreće a replikanti nastavljaju sa tim nekim svojim plotovanjem te neke svoje revolucije koju će da povede taj neki mesija i da li će korporacija da učini išta tome da ih zaustavi? Ko zna? Da ne pominjemo da i korporacija i replikanti, verovatno, imaju iste motive – razvoj biološke reprodukcije kao standardne karakteristike replikanata – i da se već u ovoj činjenici krije zametak mnogo zanimljivijeg filma nego što je Villeneuve isporučio. Takođe – jesu li replikanti „zaista“ ljudi? Imaju li dušu? Da li je virtuelna stvarnost „dovoljno“ stvarna? Film sve ove teze pobaca u vazduh ali do kraja ne uhvati ni jednu i njegov konačni iskaz kao da se ne mrdne ni korak sa tačke na kojoj nas je ostavio originalni film iz 1982. godine.

Makar je sve to lepo slikano, jeste, mada, kako već rekoh, previše stila, premalo supstance, a muzika je, pa, već očekivano cimerovski snažna i abrazivna ali sa očiglednim dugom Vangelisovom saundtraku originala.

Villeneuve se, nažalost, sasvim eksplicitno trudio da original imitira, ne da sa njim polemiše ili da na njegovim motivima izgradi nešto svoje. Ta ropska vernost atmosferi se može pohvaliti ali ravna, neangažujuća gluma glavnog lika i dijalozi koji su nemaštoviti i slabo posreduju dramu kojoj prisustvujemo, u kombinaciji sa prestilizovanim setovima (Ozbiljno, na šta liči ono sedište Letove korporacije? Ko može išta da „radi“ tamo?) i pričom koja se sapliće na svakom koraku na kraju u zbiru daju nezadovoljavajući film.