Pročitani stripovi: Barrier i Motherlands

Dobro, imamo li danas vremena i za kratke osvrte (i preporuke) za još dva stripa? Imamo. To su, štaviše, naučnofantastični stripovi takoreći starog kova, pa sam time srećniji da o njima kažem nekoliko reči!

No, pre toga jedan kratak reklamni blok: zimus sam na ovom mestu oduševljeno pisao i fanbojevski penio o stripu Kill or be Killed Eda Brubakera i Seana Philipsa. Samo hoću da informišem javnost da se serijal ove nedelje završio dvadesetim brojem, da je finale ispalo izvrsno i na vrlo zadovoljavajući način zaokružilo jednu odličnu priču, da je Brubaker priopćio da je u najavi i film po ovom stripu (u režiji Chada Stahelskog koji je režirao John Wick), kao i da je u pogovoru za poslenju epizodu scenarista otvoreno potvrdio moju tezu da je Kill or be Killed započet kao omaž Spajdermen stripovima iz sedamdesetih godina. Dakle, ako do sada to niste čitali, prava je prilika da grešku ispravite.

OK, posle najlepših srpskih reklama, da se odmah pospem pepelom što o stripu Barrier pišem tek sada. Mada postoji NEKAKVO opravdanje u tome da je njegova papirna verzija tej pre nekoliko nedelja krenula sa izlaženjem. Ipak, kako sam ja danas „digitalna verzija prvo, papir tek kad se utvrdi da je ovo vredno posedovanja“ tip ličnosti, zaista je malo postiđujuće da o serijalu koji je zaključen pre oko godinu dana petim brojem nisam pisao ranije pogotovo jer je u pitanju autorski kombo kome bih uvek na neviđeno dao pare, pravo prvenstva u prvoj bračnoj noći i svoje prvorođeno dete, ako treba.

Dobro, hiperbolišem malo, ali Brian K. Vaughan i Marcos Martin (dopunjeni Martinovom životnom saputnicom Muntsom Vicente) su ljudi koji su do sada nesumnjivo prikazali da kad rade zajedno, pa još kad rade sami za sebe – tu nastaju vredne stvari. Već smo pre neku godinu na ovom topiku uzgred pomenuli serijal The Private Eye, njihovu kolaboraciju kojom je lansiran i sajt/ inicijativa Panel Syndicate i to je bio izvanredan, ali IZVANREDAN naučnofantastični/ sajberpank strip koji je podsetio kako ponekad kreativni ljudi umeju da budu izvrsni u onome što rade kada nisu omeđeni sistemom koji je prevashodno orijentisan na profit. Panel Syndicate je krenuo i kao eksperiment gde će dvojica profesionalaca koji inače rade sa normalnim ugovorima i proizvode stripove za klasične distributivne sisteme, sada probati nešto novo, dajući svoje stripove za daunloud bez ikakvog baktanja oko licenciranja, pa još u zamenu za bilo koju sumu novca koju ste spremni da platite.

Jasnije: The Private Eye ne samo da je bio fenomenalan strip nego ste svaku njegovu epizodu mogli kupiti za bukvalno jedan cent u digitalnoj formi, slobodno je daunloudovati i kopirati na koliko god hoćete naprava. Martin i Vaughan se uopšte nisu baktali razmišljanjem o pirateriji a kvalitet stripa (i svakako, njihova reputacija) odradili su svoje pa je nekoliko godina kasnije Panel Syndicate platforma na kojoj i drugi ljudi objavljuju stripove po istom sistemu (ove godine je hit Umami Kena Niimure – pozabavićemo se njime u dogledno vreme, nadam se) i mada se tu niko nije obogatio, reklo bi se da stvari funkcionišu.

Elem, Barrier je drugi serijal koga su Martin i Vaughan objavili putem Panel Syndicate i u pitanju je naizgled značajno manje komplikovan projekat od The Private Eye – svega pet epizoda, prilično strejt priča – ali je izlazio bogami skoro godinu i po dana, dok su se autori rvali sa mnogim drugim profesionalnim obavezama. Ipak, ovo ne znači da je Barrier manje zanimljiv ili lošiji strip i, čak, u neku ruku, pričamo o stripu koji je sa protokom vremena sve više i više dobijao na aktuelnosti onako kako je stvarni život sve više krenuo da zaoštrava tenzije vezane za prisilne, ilegalne ili nagle migracije stanovništva. Otud, kad je prva epizoda Barrier u štampanoj foprmi izašla za Image ovog Maja, po internetu su odmah krenuli da niču think pieceovi o tome šta strip ima da kaže na temu migranata i zašto je važno da ga čitate, pa… da damo i mi naše dve pare.

Smešna stvar u vezi sa ovim stripom je, naravno, to  što on zapravo ne želi ništa eksplicitno da KAŽE o migracijama, a što ga ne čini manje važnim za čitanje. Barrier je strip koji stvari prikazuje, mnogo više nego što o njima priča i ako u čitanje krećete sa ambicijom da prisustvujete raspravi o etičnosti migracija i odgovora na njih sa ove ili one strane ove ili one granice, da vidite teze i antiteze – odmah da vam kažemo da od toga nema ništa. Barrier ne nudi odgovore na ovu kompleksnu tematiku ali, još bitnije: Barrier čak ni ne postavlja pitanje.

Umesto toga Barrier pokazuje, vrlo plastično, šta znači biti na mestu na kome niste rođeni, gde ne poznajete nikoga, gde ne znate kulturu, gde, fundamentalno, ne razumete ni jezik, a onda to pokazivanje samo ponovi na nekoliko nivoa, dobro ga osvetli iz nekoliko uglova i ostavi čitaoca da sam o tome kontemplira nakon poslednje epizode, skoro sigurno sa prilično velikom knedlom u grlu i emotivnim teretom na plećima.

No, Vaughan i Martin su pre svega pripovedači i Barrier je pre svega priča, dakle, ne serija polaroida ili nekakav kvazidokumentarac bez zapleta i radnje, tako da ovde imamo vrlo intenzivnu, dinamičnu storiju koja kreće iz – pogađate – Teksasa i prikazuje sa jedne strane muke lokalne farmerke Liddy koja ima sasvim opipljiv razlog da se brine da li meksički gangovi koji se bave švercom narkotika i ljudi preko grane nameravaju da njenu zemlju učine delom svoje rute, a sa druge strane muke migranta iz Hondurasa, Oskara, koji je rešio da odjebe sranje u svojoj zemlji – za koje je, delom, odgovorna i Amerika – i potraži sreću u baš toj Americi gde ima poznanike i rodbinu i gde se nada da uređuje nečiju baštu i, kao ilegalac, ipak živi sigurnije i bolje nego kod kuće.

Iako su ovo praktično klišei u raspravi o migracijama na potezu Latinska Amerika-SAD, Vaughan njima rukuje sa puno pažnje uspevajući da bez mnogo popovanja prikaže da su stvari na svim stranama složene – od polulegalnih milicija na američkoj strani koje love migrante što trče preko grane pa do toga da u Hondurasu mnogi, ako mogu, školuju decu sa eksplicitnom namerom da ih u nekom momentu nasele u SAD. Situacija u Oskarovom okruženju u Hondurasu je prikazana ekstremno brutalno – na granici eksploatacije – ali Vaughan sa ovim ide prema poenti koja se udara u poslednjoj epizodi i koja nije prenaglašena: razlika između dvoje protagonista, od kojih oboje imaju prilično teške recentne prošlosti je prikazana suptilno, bez gnjavaže sa objašnjavanjem, tako da se ipak jasno vidi zbog čega nečiji depresivni pakao deluje kao maltene raj za nekog ko beži iz malo razrađenijeg pakla.

Opet, ovim se ne stavlja tačka na rasprave o migraciji, niti se pravi konačna poenta o tome ko bi kako trebalo da se politički postavi. Vaughan i Martin samo pomeraju kameru i pokazuju da sa promenjenom perspektivom nužno dolazi i promena u razmišljanju – barem ako ste misleće biće – i strip ima finale koje može da zadeluje ekstremno cinično ali je istovremeno i veoma humanizovano, prikazujući plastično nemoć i nerazumevanje kao sastavne delove migrantskog iskustva.

Ovo je i na neki način metatema čitavog serijala koji, u sasvim klasičnoj naučnofantastičnoj tradiciji, zapravo prati priču o vanzemaljcima koji otimaju Zemljane i ispituju ih na svom kosmičkom brodu. Vaughan ovde ponovo uzima jedan žanrovski kliše koji se danas maltene isključivo koristi u parodičnom tonu i daje mu infuziju humanog tako da dobijamo veoma dobar prikaz prvog kontakta, konfuzije, nemoći, nerazumevanja, i, pri kraju stripa i vrlo kratak uvid u motive vanzemaljaca koji se, naravno, tematski uklapaju u čitav zaplet.

Sve ovo je pripovedano u vrlo brzom tempu i mada je strip izlazio jako dugo, za njegovo čitanje čoveku ne treba više od pola sata, pogotovo što se mnogo toga prikazuje slikama umesto tekstom (čitava treća epizoda je bez reči) a onda, i kad teksta ima, polovina je na španskom.

Vaughan i Martin su se ovde malo i kockali, naravno, jer je pitanje koliko je čitalaca spremno da strip čita uz google translate – ali ovo čini i da Barrier svoju poentu isporučuje još efektnije. Iako je jezik sredstvo sporazumevanja, on je ovde i, jelte, titularna BARIJERA (Liddy ne govori španski a Oscar ne zna engleski) i na kraju dana se glavne poente ne dobijaju kroz jezik. Likovi u sebi moraju da pronađu nešto dublje od prostih verbalnih apstrakcija da bi se podsetili svoje ljudskosti, da bi, jelte, prešli barijeru a, ponovo, finale poslednje epizode majstorski priziva koncept nove barijere koja dolazi nakon što (mislite da) ste uspešno prešli granicu.

Španac Marcos Martin je, naravno, majstorčina visokog ranga i mada je iza sebe ostavio velikog traga i u američkom superherojskom stripu (prošle nedelje se vratio Spajdermenu za poslednju Slottovu epizodu, kako je i obećao pre nekoliko godina), Barrier podseća koliko je on tek dobar kada radi za svoj groš. Za razliku od The Private Eye koji je bio visokodizajniran strip i imao gomilu tehnologije, odeće, ukrasa , Barrier se, u skladu sa pričom o ljudima na ivici očaja mnogo više bavi telima (Liddy je potpuno gola dobar deo radnje), ljudskim, ali i vanzemaljskim i ovde imamo neke od najimpresivnije urađenih tuđina u novijoj istoriji. Naprosto, Martin ne samo da je fenomenalan u osmišljavanju vanzemaljske biologije već onda jednako autoritativno uspeva da natera ta nezamisliva tela u kretanje i transformacije, održavajući sve vreme visoki tempo pripovedanja i moćnu energiju koja ide uz priču o tuđinskoj otmici Zemljana. Vicenteova ga, naravno, prati u stopu i osvetljava enterijer vanzemaljskog plovila na bizarne, impresivne načine.

Barrier nije „veliki“ strip – pre svega jer je prilično kratak a zatim i jer, kako rekosmo, niti pokušava da da odgovore, niti se zapravo bavi makar postavljanjem važnih pitanja. Ali jeste važan strip jer uspeva da u beskrajnu raspravu o migraciji koju, čini se, u ovom trenutku vodimo svi na svim delovima planete, udene nekoliko slika i priča koje je ogoljuju do same srži i rezoniraju jednom fundamentalno ljudskom frekvencijom, podsećajući na univerzalno u momentu kada se svi nekako refleksno zatvaraju u „svoje“. A to jeste značajno i, na kraju krajeva, jeste jedan od čestih motiva u klasičnoj naučnoj fantastici. Pa vi vidite.

Drugi strip koga bih danas da pomenem je Motherlands koji je upravo šestom epizodom završio sa izlaženjem i, ako sam pre neki dan pričao o tome da Vertigo u toj nekoj svojoj poznoj fazi kuburi sa identitetom, Motherlands je odličan pokazni primer. Srećom, Motherlands je i odličan strip pa smo tako na dobitku po dva osnova.

Motherlands je zapravo strip za koga bi takoreći najprirodnije bilo da je izašao za Image: radili su ga Britanci, u pitanju je visokoestetizovana akciona eksploatacija u izrazito žanrovskom, palpi naučnofantastičnom ruhu, a u kaleidoskopski šarenom crtežu sve pršti od sisa, lasera i robota. No, pravila, očigledno nema, i ovaj miniserijal je izašao za Vertigo a njegov scenarista, Si Spurrier me još jednom podsetio zašto ga toliko volim.

Spurrier, rekosmo nedavno, u poslednje vreme izbacuje gomile novih stripova, ispaljujući razne ideje na različite strane, sa očiglednom ambicijom da, ako neke od tih ideja prođu kod publike, one budu razrađene u duže, tekuće serijale. Motherlands je zbog toga posebno zanimljiv jer, iako se radi o priči natrpanoj svežim idejama i naučnofantastičnim konceptima koje bi drugi cedili decenijama, potpuno je jasno da je ovo one-and-done priča koja neće imati nastavak.

A to je zato što je ovo, uprkos zaista nadmoćno bogatom cunamiju kreativnosti uloženom u osmišljavanje sveta, pre svega priča o likovima. I meni je to toliko prijalo da sam svestan da možda pomalo i prehvaljujem Motherlands. Naravno da se ovo neće svakome dopasti onoliko koliko se dopalo meni, ali, opet, poslednjih meseci sam više puta pisao o stripovima koji su očevidno utemeljeni na svojm idejama i konceptima, a da njihovi likovi treba da budu samo uslužne alatke kako bi se priča terala dalje, te da ne treba da očekujemo da ćemo u njima videti nekakve uverljive unutarnje drame, ili, čak, ogledalo u kome ćemo prepoznati sebe. Zato je Motherlands takvo osveženje – njegov svet je VEOMA naučnofantastičan i, jelte, fantastično zanimljiv, ali se priča tvrdo i beskompromisno bavi VEOMA nesavršenim ljudima koji u sasvim bizarnom sledu događaja treba da jedni u drugima pronađu, jelte, iskru humanosti neukaljanu nagomilanim životnim iskustvom (mahom lošim, da bude jasno), te na osnovu toga prođu kroz nekakvu katarzu i na drugu stranu izađu kao plemenitije osobe.

Motherlands je, sa jedne strane, priča o lovcima na ucene: u ovom svetu glavni „naučnofantastični“ motiv, da ne kažem novum, se tiče otkrića postojanja paralelnih univerzuma i tehnologije za putovanje između njih. Ovo omogućava neviđeni, praktično neograničeni, razvoj – naučni i ekonomski – ali i podrazumeva da kriminalci beže između paralelnih svetova i kriju se u alternativnim realnostima. Glavna junakinja, Tabitha, je profesionalni lovac na ucenjene begunce i, u skladu sa žanrovskim tropima, veoma, veoma nedovršena osoba. Spurrier ovde igra za sve pare i ne pokazuje nam tek simpatičnu antiheroinu koja ispaljuje kul uanlajnere a sa sobom nosi i malo psihološkog bagaža, već dobijamo u fulu sjebanu osobu koja svoj odnos sa porodicom – priznajem, dosta nezgodnom porodicom – nikada nije razrešila i to joj je temeljito razorilo život.

A, sa druge strane, Motherlands je priča o šoubiznisu i, čak, reality televiziji, eksploataciji „zvezdica“ za zabavu puka koji ima mnogo slobodnog vremena, i tome kako selebritiji postaju ne samo saučesnici u nominalno glamuroznom ali istorijski sve toksičnijem poslovnom poduhvatu, već i, na kraju, svoji sopstveni tamničari u lajfstajlu koji je sastavljen praktično od čiste adikcije a ljudi koji nikada nisu imali stvaran, „pošten“ posao će sve učiniti za još jedan (simbolički) fiks.

Spurrier majstorski sudara ova dva koncepta dok se uz škripanje, varnice i protest ne stope u jednu priču i pokazuje nam autentičnu porodičnu dramu u kojoj niko, na kraju dana, nije zaista u pravu. Ako iz svega treba da se nauče lekcije, one su da prostih odgovora i brzih rešenja nema, da ljudi greše, ponekada i decenijama ali da je grešiti, na kraju krajeva ljudski, i da se neke od najvećih grešaka ikada čine iz najplemenitijih pobuda.

Što sad zvuči vrlo emo, ali Motherlands je anything but. Ovo jeste priča prevashodno o dve žene koje jedna drugu tvrdoglavo ne razumeju čitav život, o decenijskom (sasvim zarađenom) resantimanu, i o konačnom prepoznavanju onog što ih povezuje, ujedinjuje, pa na kraju i donekle iskupljuje, ali ovo je priča u kojoj debele žene u nadrkanim egzoskeletima uništavaju odrede robota-ubica i kloniranih plaćenika, u kojoj se termin „orgazmatron“ ne pominje ali U FULU dobijamo scenu koja bi to korišćenje u fulu opravdala, u kojoj patuljak-asasin biva proboden kašikom a ta ista kašika u narednoj epizodi odigra ključnu ulogu kako bi naše (anti)junakinje pretekle i mogle da se bore i narednog dana, ovo je priča prepuna zlovoljnih ljudi kojima je svaka treća reč psovka, ali to ih nekako čini prirodnijim i bližim čitaocu.

Naravno, treba da imate inklinacije ka ovakvom štivu: sve je to natrpano technobabble žargonom i prenadrkanom tehnologijom, likovi su prepuni „etitjuda“, mahanje pištoljima i objašnjavanje pesnicama je stalno na meniju, ali Spurrier dobro zna šta radi i Motherlands nije tek pastiš nekakvog Image stripa iz devedesetih godina. Ovo je, umesto toga, jedna zapravo dirljiva priča o odnosu dve žene koje ne žele da priznaju koliko su slične (ili makar koliko se njihove polomljenosti međusobno dopunjuju), ali nošena uraganskom akcijom i jakim individualnim glasovima. Spurrier je ponovo u formi po pitanju teksta pa su dijalozi intenzivni, sočni i zabavni za čitanje a iako strip u šest epizoda kao da ima i malo suviše stranica za relativno lagan zaplet koji mu je dodeljen, prema kraju se radnja zapravo vrlo zadovoljavajuće razvije i dobijemo i preokrete koje nismo očekivali a koji se perfektno uklapaju uz poente.

Crtež Rachael Stott (koju ste već upoznali ako ste čitali IDW-ove Star Trek i Planet of the Apes stripove, ali i Doktora Whoa) je u ogromnoj meri zaslužan za anarhičnu energiju i usijani intenzitet Motherlands. Iako strip očigledno jeste inspirisan jeftinim, palpi akcionim avanturama vremena prošlih, ovo nije i jeftin, na briznu nacrtan rad. Naprotiv, Stottova se ljudski potrudila oko dizajna i futuristički svetovi u kojima se radnja odvija su veoma upečatljivi i distinktni, a oprema koju glavna junakinja koristi deluje „stvarno“ i sugeriše da je sklapana iz mnogo individualno nabavljanih delova, dajući nam tako i element karakterizacije. No, ovo je brz, akcioni strip u prvom redu pa je važno istaći da je Stottova ta koja mu nameće vratolomni tempo, ubrizgavajući energiju i napetost i u „mirne“ scene, a onda apsolutno eksplodirajući kada do akcije dođe. Plus, protagonistkinja je u ovom stripu prava retkost: ne samo da je lezbejka koja nosi kratku kosu već je i njen fizikus sasvim nekonvencionalan za akcioni, nominalno američki strip: Tabitha umesto atletske građe ili raskošnih oblina ima telo koje je mnogo „krupnije“ od bilo čega što ste navikli da gledate kod velikih izdavača čak i u stripovima koje crtaju žene, a da ona, opet, nije prosto „gojazna“. Impresioniran sam. Na sve to, Felipe Sobreiro na dužnostima kolorisanja dopunjava užurbani, detaljni crtež jakim bojama koje prirodno sugerišu palpoidni, futuristički mizanscen i sve te neprebrojne mogućnosti što idu uz paralelne svetove.

Motherlands je strip koji se samo pravi da je prost i prosto zabavan a u stvari je pametan i koristi raskošnu žanrovsku paletu da se pozabavi sasvim ljudskim, običnom svetu bliskim temama, pa još i da kaže koju o opštije društvenim problemima, sve to uz mnogo psovki, akcije i egzotičnih prizora. U nekom mom romantičnom viđenju sopstvene prošlosti i mladosti, svi su stripovi nekada bili ovakvi. Naravno, verovatno nisu, ali Motherlands svejedno od mene ima preporuke za to kako se ne stidi žanra (naprotiv!) ali ni toga da u okviru žanra bude osoben i ide svojim putem, pa još na sve to da priča zaokruženu priču bez tizovanja mogućih nastavaka i spinofova. U današnjoj strip-produkciji ovo je retkost kakvu valja prepoznati i negovati.

Pročitani stripovi: Crossed +100, Paper Girls i Injustice 2

Da probam da danas ispucam nekoliko kraćih prikaza nekoliko zanimljivih serijala.

 

Sa dosta zakašnjenja pročitao sam kompletnih osamnaest epizoda serijala Crossed +100 koji je izlazio između 2014. i 2016. godine za koga drugog do – Avatar Press.

 

Na više mesta sam već opširno pisao o fenomenu stripa Crossed kojim je Avatar, verovatno iznenađujući i same sebe, kreirao drugi najvažniji zombi-strip našeg doba. Iako, razume se, Crossed po popularnosti i dalje ne može da se poredi sa The Walking Dead i multimedijalnim legatom Kirkmanovog čeda, na njegovoj strani je nekoliko zanimljivih detalja. Prvi je, naravno, to da je Crossed ispao iz glave Gartha Ennisa, ponoviću po ko zna koji put, verovatno najboljeg scenariste koji trenutno radi u američkom stripu i da je njegovih originalnih deset epizoda izašlih 2010. godine uspelo da potpuno zaseni praktično sve druge žanrovske srodnike odvrćući intenzitet na 11 i dajući nam zombi-apokalipsu u kojoj su uobičajeni tropi o „drugome“ kao bezumnom konzumentu mutirali u duboko uznemirujuće prikazivanje kolapsa društva prouzrokovanog najnižim ljudskim pobudama ostavljenim bez ikakvh kočnica.

 

Druga stvar koja je značajno doprinela vitalnosti fenomena Crossed je ta da Ennis nije imao problem da pusti druge da se igraju u njegovoj igraonici i mada se i sam nekoliko puta vraćao pisanju Crossed, ovaj je brend izrastao i razgranao se daleko preko granica nečega što bi bilo normalno u okvirima „autorskog zombi-stripa“. Avatar je ovde prepoznao priliku koja mu se pružila pa je Crossed tretiran više kao medijum za sebe nego kao nekakav rigidni serijal, sa raznim autorima koji su dobili priliku da pišu svoje priče unutar generalnog sveta kreiranog od strane Ennisa (i crtača Jacena Burrowsa, naravno, čija je visceralnost u mnogome definisala uznemirujuću estetiku tog istog sveta), skačući kroz vremenski tok i kreirajući svoje likove, zaplete i situacije, oslobođeni potrebe da prate nekakvu „jedinstvenu“ priču.

 

Ovo je bio uspešan eksperiment i mada kroz njega po definiciji nismo dobili konzistentan narativ sa jasnim smerom kretanja i krajem, ono što jesmo dobili je pregršt različitih i nadahnutih priča o kraju sveta obeleženog najnižim ljudskim porivima i ponekim činom plemenitosti.

 

Većina autora radila je unutar Crossed: Badlands serijala i tu se izređala respektabilna reprezentacija britansko-američke strip industrije sa pričama koje su radili David Lapham, Jamie Delano, David Hine, Simon Spurrier, Christos Gage, Kieron Gillen i drugi. No, neki su dobili i posebne serijale. Jedan od njih je bio pomenuti Si Spurrier koji je sa izvanrednim nedeljnim webcomicom Crossed: Wish You Were Here ne samo nadrastao žanrovska ograničenja „zombi-stripa“ i kreirao veličanstvenu, potresnu tragediju, već i možda dostigao samog Ennisa po dubini sa kojom je zasekao u naš svet ispitujući jednu njegovu moguću budućnost.

 

Drugi od njih je, naravno sam patrijarh Alan Moore.

 

Mooreov odnos sa američkim izdavačima je odavno otišao u materinu, što zahvaljujući njihovim kapitalističkim praksama, što zahvaljujući njegovom sve izraženijem potonuću u svojevrsni solipsizam. Tako smo došli do momenta u kome je jedini izdavač sa kojim Moore koliko-toliko redovno sarađuje upravo Avatar. Naravno, Moore za Avatar radi samo ono što želi – a to su sada najčešće bizarne lavkraftovske fantazije – no, izgleda da ni on nije ostao imun na sirenski doziv Crosseda pa je za njega kreiran poseban serijal Crossed +100 sa posebnom premisom.

 

Ova je premisa jednostavna, ali i primamljiva: dok se većina drugih Crossed stripova bavila vremenom neposredno nakon izbijanja infekcije koja je stanovništvo planete počela da pretvara u bezumne sadističke monstrume i prikazivala tragični raspad društva i pokušaje preživelih i neinficiranih da se prilagode postapokaliptičnom mizanscenu, odlazeći u najboljem slučaju godinu-dve u budućnost, Mooreov strip počiva na ideji da je od izbijanja infekcije (koje se desilo 27. jula 2008. godine) prošlo puno stoleće.

 

Crossed +100 je, dakle pripovest o ljudskom društvu koje je nastalo na zgarištu naše civilizacije, ono proverbijalno „šta je bilo posle“ i nema nikakve sumnje da je u startu ovo interesantna priča. Svet u kome se Crossed događa nije uništen nikakvom „spoljnom“ kataklizmom, on je pre svega obeležen raspadom društva na ime stalne pretnje od strane inficiranih koji su napadali, ubijali, silovali, proždirali neinficirane (ali neretko i jedni druge) i time doveli do stanja stalne borbe za opstanak. Konsekventno, ovo je svet u kome su tehnologija i dokumentacija uglavnom i dalje na raspolaganju ali se društvo svelo na mali broj prioriteta vezanih za puki opstanak, a specijalizacije potrebne da se tehnologija ispravno koristi i zapisano upotrebi su nestale ili su potisnute za račun nekih veština koje garantuju preživljavanje do narednog jutra.

 

Utoliko, svet u koji nas Moore spušta na početku Crossed +100 je zanimljiv koktel kulture i tehnologije. Ljudi čije sudbine pratimo dok istražuju pomalo divlji, zarasli Tenesi su svega generaciju ili dve mlađi od nas, i njihovo društvo i dalje pamti dobar deo predapokaliptične kulture, te koristi mnoge elemente stare tehnologije, ali je i obeleženo velikim informacionim jazom koji je prouzrokovao pad civilizacije. Jezik kojim pričaju ovi Amerikanci je, svakako, najvidljiviji indikator njihove razdvojenosti od nas, engleski koji slobodno kombinuje nekada sasvim nespojive žargone, gde su glagoli postali pridevi ili prilozi (na primer reč „fuck“ je sasvim odvojena od seksa i koristi se onako kako bismo mi koristili „veoma“ ili „jako“) a neke reči koje se vezuju za najviše vrednosti predapokaliptičnog sveta za njih opisuju nešto što je dobro, lepo ili povoljno (konkretno, ovo su reči poput „movie“ ili „gasoline“).

 

Ovaj naoko pidgin-English ne treba da zavara čitaoca jer društvo u kome žive ljudi iz Crossed +100 nije „primitivno“ na neki prepoznatljivo žanrovski način. Naprotiv, iako u njemu po prirodi strani preovlađuju „niske“ tehnologije po našem sadašnjem shvatanju (a one obuhvataju vatreno oružje, električnu energiju i vozila sa unutrašnjim sagorevanjem), ono je po nekim elementima veoma „napredno“, recimo rodna ravnopravnost je potpuna i prirodna, seksualne prakse su sasvim slobodne i jasno razdvojene od svesti o potrebi za reprodukcijom a mada je većina stanovništva nereligiozna, postoji i velika zajednica američkih muslimana koja praktikuje obrede i verski moral, mada su njeni članovi potpuno svesni da njihova verzija islama (u kojoj je glavni imam – žena) zapravo nema previše veze sa predapokaliptičnom verzijom.

 

Za trenutak deluje kao da je Mooreova priča zapravo futuristička varijacija na priče o kolonizaciji američkog zapada, pogotovo što su inficirani ulalvnom nestali sa američkog kontinenta, osuđeni na ekstinkciju na ime nedostatka kontrole impulsa i sklonosti ka planiranju i većina protagonista nikada u životu nije videla „crossed“ osobu. No, već posle par epizoda ispostavlja se da stvari nisu tako proste.

 

Drugi autori koji su pisali razne verzije Crossed su eksperimentisali sa pripisivanjem inficiranima nešto viših intelektualnih kapaciteta i impulsa ka stvaranju primitivnih zajednica nego što je standard za žanrovsku „zombi“-literaturu. Spurrier je čak svoj Wish You Were Here utemeljio na ideji o nekoj vrsti inficiranog mesije koji podučava svoje skoro životinjske „sunarodnike“ kontrolisanju nagona, no Moore u +100 ide nekoliko koraka dalje i istražuje koncept prirodnog odabiranja i generacijske socijalne evolucije stvorenja koja su ipak mnogo više od običnih životinja.

 

Crossed +100 je, tako, priča o tome šta se dešava ako se među bezumnima pojavi neko ko je i pre apokalipse smatran bezumnim a čiji su decidno antisocijalni nagoni u vremenu prošlom temelj stvaranja novog poretka u drastično promenjenim uslovima. Takođe, Moore postavlja i tezu da će, ma kako različita dva društva koja se posle apokalipse razvijaju bila, postojati skoro prirodan impuls da se ona na neki način stope, jer se na kraju dana radi o jednoj biološkoj vrsti.

 

No, Crossed +100 je i strip u kome je teza zanimljivija od onoga što se u njemu događa. Moorea, jasno je to, volim kao najrođenijeg i on je napisao neke od najboljih stripova koje sam ikada čitao ali ovo nije strip u kome sam se previše srodio sa likovima. Jugoistočni mizanscen u kome se priča odvija je lep, posebno u prvih nekoliko epizoda koje crta žestoko talentovani Gabriel Andrade i sam svet je interesantan, a misterija u centru zapleta ima težinu, no likovi su iznenađujuće neinteresantni. Moguće je da je ovde delom stvar u tom veštačkom jeziku kojim pričaju a koji obezbeđuje da strip nikada ne „teče“ onako kako biste želeli, a možda je i stvar u naglim promenama mesta radnje, skokovima kroz vreme i uvođenju novih likova koji odjednom imaju veliku važnost za zaplet. Možda je, naravno, stvar i u tome da je Moore posle šest brojeva digo sidro i ostatak priče na dovršavanje poverio Simonu Spurrieru koji je stvari odrolao do kraja sasvim profesionalno ali očigledno bez moćnog unutarnjeg nadahnuća sa kojim je pisao Wish You Were Here.

 

Šta god da je bilo u pitanju, Crossed +100 ima vrlo jasne ideje koje želi da nam iznese i natera nas da o njima razmišljamo – od onog standardnog pitanja „ko je u stvari pravo čudovište?“ pa do kompleksnijeg tipa „ako čudovišta imaju potomstvo da li je na nama da ga istrebimo ili spasemo?“ – ali svoje likove koristi gotovo isključivo utilitarno i njihove su karakterizacije tu tek koliko je potrebno za priču, bez, ako tako mogu da kažem, „viška“ ličnosti koji bi nam omogućio da se u njima pronađemo i sa pričom potpuno srodimo.

 

Bez te dimenzije koja je, ispostavlja se, meni nekako ključna , Crossed +100 ostaje saga o jednoj alternativnoj budućnosti u kojoj neke grupe ljudi ratuju protiv drugih grupa, ispričana korektno i sa zanimljivim pančlajnom na kraju, ali bez onog sloja „stvarnosti“ kojim je Ennis originalno Crossed i stavio na mapu a Spurrier ga sa WYWH uspelo vaskrsao. Bonus poene strip dodeljuje ljubiteljima klasične naučne fantastike na ime sasvim otvorenih referenci na neke od njenih kultnih ostvarenja (od Kantikuluma za Lajbovica, pa do Zadužbine ).

 

Što se crteža tiče, pomenuti Andrade koji serijal započinje je jako dobar, pogotovo u prikazima nekada civilizovanih krajeva koje priroda ponovo uzima pod svoje, ali ni njegovi naslednici na serijalu, Fernando Heinz, Rafa Ortiz i Martin Tunica iako očigledno za svoje epizode imaju manje vremena, nisu za bacanje. Pogotovo je bitno da je Avatar tokom godina popravio stvar koja im je bila najočiglednija rak-rana – a to je kolorisanje. I dalje je ovo kompjuterski bojadisano, naravno, ali studio Digikore odgovoran za ceo serijal se potrudio oko nijansiranja pa crtež ima toplinu koja je nekada redovno izostajala iz Avatarovih izdanja.

 

Sve u svemu, Crossed +100 je zanimljivo štivo, ali ne onakvo zakucavanje kakvom sam se nadao kada je najavljivano da će Moore zamočiti svoje pero i u ovu lokvu krvi ’n’ izlučevina. Ako ste već iščitali Wish You Were Here, ovo je svakako preporuka, ali ako niste, Wish You Were Here vam mora biti prva i glavna stanica u Crossed univerzumu.

 

Za nešto manje nihilistično štivo, skrenuću vam pažnju na serijal Paper Girls koji već dve godine postojano izlazi za Image Comics a ja sam se tek danas odlučio da nešto o njemu kažem jer se sa pre neki dan izašlim sedamnaestim brojem konačno pomaljaju obrisi njegovog metazapleta. Drugačije rečeno: tek je sada moguće donekle reći o čemu se u Paper Girls zapravo radi, ali, hitam da dodam, to ne znači da ovaj strip do sada nije bio jedno autentično čitalačko zadovoljstvo.

 

Scenarista sa kojim ovde imamo posla je, naravno, Brian K. Vaughan, čovek briljantnih ideja i neprevaziđene egzekucije. Istina je da sam ga poslednji put na ovom topiku pominjao na ime kilavog miniserijala We Stand on Guard, ali istina je i da je Vaughan čovek koji je poslednjih godina napisao neke od najboljih žanrovskih stripova na američkom kontinentu, tretirajući naučnu fantastiku kao medijum moćnih ideja i sociopolitičkih promišljanja u Private Eye, a spejs operu kao moćni psihodelični karneval i mesto za priču o važnosti porodice u još uvek tekućem serijalu Saga.

 

Paper Girls je, dakle, pored Sage drugi Vaughanov tekući rad za Image i mislim da se ovde radi o sasvim dobroj simbiozi jakog nezavisnog izdavača i izuzetno promišljenog autora koji savršeno funkcioniše u medijumu sekvencijalnog pripovedanja, a što sve na gomili opravdava proizvodnju stripa koji nije, kako je to danas uobičajeno, razdeljen na jasne celine što  mogu biti objavljivane u „trejdovima“.

 

Drugim rečima, Paper Girls je „rigidni“ strip-u-nastavcima koji se ne zasniva na  distinktnim pričama unutar dužeg narativa, već, možda i pomalo drsko, sve vreme priča samo jednu, dugačku i kompleksnu priču koja kreće od relatabilnih likova, vrlo brzo smeštenih u sasvim vanredne okolnosti a onda sa svakom epizodom eskalira saspens i kompleksnost sveta u kome se odvija.

 

Moram da priznam da meni to veoma prija na mnogo nivoa. U prvom redu, Vaughan kao da je naslutio da će sa Netflixovim Stranger Things krenuti neka vrsta rivajvla „žanra“ retro-adolescentske misterije/ avanture, pa je Paper Girls gotovo manifestno priča utemeljena na sada već arhetipskoj ikonografiji pustolovnih osamdesetih: bicikli, tinejdžeri koji se hvataju u koštac sa sasvim „odraslim“ problemima, američka provincija, misterija i fantastika.

 

U drugom redu, feminista u meni je nemalo zadovoljan time što je Paper Girls strip koji sasvim programski u centar radnje stavlja ženske likove (i izbegavajući zamke u koje su upali mnogi drugi, uključujući Patty Jenkins sa filmom Wonder Woman, ne ubacuje muške likove kao ispomoć i motivaciju), ali čiji scenarista ne troši vreme na to da sebe za ovo dostignuće tapše po plećima junačkim, već pažljivo i sa puno ljubavi razrađuje karakterizaciju svakog od njih. Čini mi se da se veliki deo glupih problema koje današnji strip-autori (ali i autori filmova, videoigara itd.) imaju sa delom publike što se buni zbog „nasilne diversifikacije“ likova svodi na to da likovi nisu dobro napisani, nisu ubedljivi i relatabilni već su u najboljem slučaju koliko-toliko artikulisani nosioci sociopolitičke teze, a Paper Girls je praktično ogledni primer kako se sva ta socijalna politika može uspešno plasirati ako imate zrele, produbljene karakterizacije.

 

Vaughan čak i ne deluje kao da se posebno napreže oko uplitanja rodnih pitanja, seksualnosti, teme odlučivanja o sopstvenom životu nasuprot očekivanjima zajednice u svoj narativ. Protagonistkinje Paper Girls su devojčice koje ulaze u pubertet, mlade tinejdžerke usijanih glava i nabujalih hormona i njima buntovni duh dolazi na najprirodniji moguć način a ako vam njihovo propitivanje društvenih uloga i gorljivo zalaganje za ove ili one ideje deluje „nametljivo“, onda možda nikada niste upoznali ni jednog tinejdžera.

 

No, sve to na stranu, Paper Girls je naprosto izuzetno zanimljiv naučnofantastični strip koji besprekorno kreće iz jedne male, naoko nevažne tačke u ličnim istorijama protagonistkinja a onda se iz epizode u epizodu razgrana u komplikovanu sagu (da, da) oslonjenu na vrlo sigurne spekulativne, žanrovske temelje. Doduše, ne želim ovde da otkrijem premisu na kojoj Paper Girls izrasta jer je dobar deo čitalačkog užitka zasnovan baš na začudnosti koja se dobija prelaskom iz jedne sasvim naturalističke priče o grupici devojčica što ujutro ustaju rano, sedaju na bicikle i raznose novine po uspavanom američkom gradiću u Klivlendu u fantastičnu tobogansku vožnju nabijenu finim naučnofantastičnim motivima.

 

Vaughan ovde vrlo sigurno demonstrira kontrolu nad pripovedanjem koje sa protokom vremena mora da vodi računa o sve većem broju motiva i elemenata zapleta, o omažima osamdesetima ali i kontrastu sa današnjim vremenom ili mogućim budućnostima. Veliki deo svoje ubedljivosti Paper Girls svakako duguje tome što autor sve temelji na dobrim, uverljivim likovima i njihovim lakim, prirodnim dijalozima (čak i u najneprirodnijim situacijama) pa tako i njihove motivacije čitalac doživljava kao ubedljive i logične, a što dalje pomaže da se tom istom čitaocu uspešno prodaju neke zaista bizarne epizode. Naprosto, kada čitate strip u kome ste se do te mere srodili sa likom da u svakoj situaciji pomislite da biste isto uradili – a pritom niste tinejdžerka koja je upravo dobila prvu menstruaciju ili druga tinejdžerka koja svoju buntovnost izražava pušenjem i željom da se potuče kad god je neko popreko pogleda – onda tom stripu dajete MNOGO kredita.

 

A nije da mu taj kredit nije potreban, jer Paper Girls, pored svih lepih stvari koje imam o njemu da kažem, nikako ne žuri da nam otkrije sve svoje tajne. Ovo je, naravno, osnov (pod)žanra fantastične misterije, ali ne treba izgubiti iz vida da urpkos svoj svojoj pitkosti i brzom tempu kojim se odvija, Paper Girls zapravo ekstremno malo toga čitaocu otkriva o svom „stvarnom“ zapletu. Većina onoga što u stripu vidimo je ŠTA SE protagonistkinjama događa, a proporcionalno mnogo manji broj strana otpada na ZAŠTO se to zapravo događa i kako je za dve godine izlaženja ovaj serijal izbacio sedamnaest brojeva (doduše dužih od standardne dvadesetdve strane), tako je i sasvim moguće da se čovek posle svake sveske oseti malo zakinuto što se tu svašta izdešavalo ali se priča nije suštinski pomerila u smeru rešavanja nekih dotadašnjih misterija (a uvedene su i neke nove).

 

No, utisak je da vaughan baš tako i želi – pitak stil i dobri likovi su tu da vas nateraju da strip kupite i sledećeg meseca, a dugoročne misterije i „veliki“ zaplet služe da vas zadrže uz njega i sledeće godine. I ne mogu to mnogo da mu zamerim. Fakat je da ću ovo, jednog dana kada bude završeno, pročitati još jednom, u cugu i da će to biti „pravi“ način za konzumiranje Paper Girls, ali ima i nečega u tome da je ovo mesečni (skoro) serijal u kome fraza „nastaviće se“ na kraju epizode nosi uzbuđenje i napetost kakve je writing for trade stil pisanja pomalo istisnuo iz savremene američke produkcije.

 

Vaughanov saradnik i koautor na ovom stripu je izvrsni Cliff Chiang koga smo prošli put na ovom topiku pominjali na ime odlične saradnje sa Brianom Azzarellom u serijalu Wonder Woman. Chiang na Paper Girls blista dajući nam, uz pomoć nenametljivog, disciplinovanog kolora Matta Wilsona, čiste, lepe slike lepih geometrija i, u skladu sa onim što radi i scenarista, minuciozne karakterizacije. Junakinje ovog stripa su, između ostalog, i rasno diversifikovane, a Chiang ovo provlači na najprirodniji moguć način, bežeći od stereotipa i obezbeđujući da ćete ovoga postati svesni tek retroaktivno. Naravno, tu su i interesantna futuristička dizajn-rešenja ali i jednako uspeli izleti u daleku prošlost, no Chiang uvek u prvom planu drži pripovedanje, besprekorno vođenje čitaočevog pogleda od jedne do druge tačke od najvećeg značaja na stranici i u ogromnoj meri doprinosi dinamici i pitkosti ovog stripa.

Paper Girls je, dakle, strip koji morate pročitati „ceo“ da biste iz njega dobili ono najvažnije, ali je istovremeno, na nivou detalja, prepun prvoklasnog sadržaja. Odlični likovi, zanimljive spekulativne ideje i vratoloman tempo garantuju čitalački užitak u svakoj epizodi i skoro da u ovom trenutku i nije toliko bitno da li će „glavni“ zaplet na kraju biti na nivou koji je inicijalna misterija obećavala. A opet, Vaughn je ovo – verovatno hoće. Najtoplije preporuke.

 

Na superherojskom delu spektra, potaknut gledanjem Snyderovog i Whedonovog Justice League, poželeo sam da se podsetim kako to izgleda kada se neko ko to dobro radi bavi Supermenom, Betmenom, Wonder Womanom i ostalom bratijom pa sam pročitao do sada izašle 33 epizode serijala Injustice 2 koji od Aprila ove godine u nedeljnom tempu izdaje DC. Za slučaj da ima nekih nedoumica mogu samo da ponovim ono što su upućeni nekoliko godina unazad pominjali: Injustice je, potajno, najbolji krosover/ event serijal koga DC danas ima.

 

Naravno, niko to nije očekivao. Prvi Injustice je delovao kao puko vršenje dužnosti: Warner Bros. je izdao borilačku igru Injustice: Gods Among Us koju su napravili tvorci Mortal Kombata, Nether Realms, a DC je u širokom marketinškom potezu kompletne korporacije dobio zadatak da proizvede i prikvel-strip koji će objasniti kako je došlo do toga da se u video-igri superheroji besomučno tuku jedni protiv drugih, na planeti Zemlji kojom tiranski vlada Supermen. Strip je objavljivan samo digitalno, svake nedelje i mogao je biti malo zapažena crtica za popunjavanje wiki-članaka o video-igri, samo da Tom Taylor iz nekog razloga nije seo i napisao jednu od najubedljivijih priča o slomu superherojskog koda, Supermenovom bolnom prelasku na tamnu stranu i očajničkom naporu šačice kostimiranih boraca za pravdu da uprkos diktatorskoj vladavini Čoveka od čelika učine proverbijalnu pravu stvar.

 

Injustice svakako nije bio prvi strip o „zlom“ Supermenu (ili nekom njegovom analogu) koji preuzima upravljanje planetom ali Taylor je uspeo da ponuđeni alternativni vremenski tok iskoristi na najbolji moguć način. U Injustice su psihologije superheroja koje poznajemo iz „zvaničnog“ vremenskog toka bile veoma brižljivo sačuvane i dosledno ekstrapolirane za nove okolnosti a svaka od zaraćenih strana je imala ubedljivu motivaciju za to što radi. Taylor je Supermena pokazao kao konfliktnog diktatora svesnog težine svojih odluka, a njegovu opoziciju, uprkos idealističnoj podlozi gerilskog delanja, kao pragmatičnu povremeno do granice etičnosti. Ukratko: Injustice je bio sve ono što je Marvelov Secret Empire par godina kasnije trebalo da bude sa strane diskusije o etici, politici i filozofiji moći.

 

Istovemeno, Taylor je pružio i veoma ubedljiv performans što se tiče slikanja po velikom platnu pa je njegov strip imao jednu skoro grantmorisonovsku širinu sa smelim idejama kakve mogu da funkcionišu samo u visokokonceptualnoj superherojštini (visoka tehnologija i visoka magija koje postoje i koriste se rame uz rame, paralelne dimenzije i mitski svetovi uvučeni u jedan suštinski politički sukob) izvanredno žonglirajući ogromnim ansamblom likova. Kada je strip od njega preuzeo Brian Buccellato, da piše dalje nastavke prateći neočekivano veliku popularnost koju je Injustice doživeo, čitaoci su se bunili da to više nije to, ali je Njujorčanin ipak uspeo da održi generalnu maštovitost ovog serijala i doveze ga u pristojnoj brzini sve do samog kraja pokazujući kako je Betmenova opozicija konačno trijumfovala nad Supermenom i njegovu svetsku vladavinu okončala posle nemalih žrtava, podsećajući i na neke važne elemente superherojštine poput plemenitosti i optimističnog heroizma i stavljajući Harley Quinn u sam centar raspleta.

 

Verovatno nema gore ponude u ovoj industriji od „E, a jel’ bi ti da radiš sada i prikvel za DRUGU Injustice igru?“, ali, nekim čudom, Tom Taylor je ne samo pristao da se vrati DC-ju – kad već Marvel nije dovoljno pametan da i njemu ponudi ekskluzivni ugovor – već i ponovo na nedeljnom planu isporučuje ukusne zalogaje intrigantnog i zabavnog superherojskog krosovera sa tim nekim dubljim temama udobno smeštenim između scena lepih tuča koje je u velikom delu uradio odlični Bruno Redondo, takođe povratnik na serijal. Sumarno, dakle, možda najbolji američki superherojski DOGAĐAJ ove godine uradili su jedan Australijanac i jedan Španac (uz još nekoliko mahom veoma dobrih crtača) i nadam se da DC ima razumne planove za dalje nastavke u Injustice kanonu, kao i da Geoff Jones i urednici shvataju da je Taylor praktično rođen da piše kompleksne superherojske sage u kojima se, uprkos pregršti isprepletanih zapleta i desetinama likova nikada ne gubi osnovna nit, jasnoća centralnog konflikta i težina etičkih pitanja o kojima se raspravlja.

 

Injustice 2 je delom prikvel, a delom prepričava narativ same igre i mada je Taylor autor sposoban da isporuči složene, prepletene narative na najpitkije i najdinamičnije načine, po prirodi stvari ovakav strip ipak zahteva nekakvo predznanje. Razume se, ako niste čitali prvi Injustice, to samo znači da imate izuzetno ugodan domaći zadatak da prvo savladate nekih hiljadu-hiljadu i po stranica štiva koje će vam pokazati kako i zašto je Supermen, jelte, pukao i zašto su ga neki superheroji sledili u zavođenju reda na planeti koji je zahtevao i određene, eh, žrtve, ali pored toga zaista valja imati na umu da su neki od ključnih likova Injustice 2 radikalno izmenjene verzije likova koje poznajemo iz glavnog kontinuiteta. Opet, jedna od najboljih stvari u vezi sa čitavim Injustice projektom je upravo što je Taylor za svoju, hm, alternativnu budućnost dobio jednu distinktnu tačku razdvajanja. Injustice univerzum nije neka od „običnih“ alternativnih dimenzija DC-jevog multiverzuma u smislu da su razlike između glavnog i alternativnog toka relativno brojne i raštrkane kroz istoriju, već je u pitanju univerzum identičan onom koga inače čitamo u DC-stripovima, koji se na jednom mestu, nasilnim incidentom pretvorio u vrlo ubedljivu „meku“ distopiju. Taylor sa Injustice nije upao u zamku da svoju alternativnu stvarnost „autentičnoj“ fikciji dodatno zafarba nekakvim žanrovskim skretanjem (futuristička, urbana naučna fantastika, kao u Beyond univerzumu, ili ovo što trenutno gledamo u događaju Metal) i mada poteže likove iz svih uglova DC-jevog multiverzuma sa jednakom lakoćom kao što to čini Grant Morrison, on se uglavnom ne bavi metafiktivnim slojem i istoriografskom esejistikom koji su Škotu prirođeni.

 

Ponovo, ovo ističem jer to Injusticeu daje fokusiranost kakva često izostaje iz DC-jevih velikih DOGAĐAJA, pogotovo onih koje je sa mesta scenariste ili osmišljavača predvodio Morrison u poslednjih desetak godina. U Morrisonovoj izvedbi likovi su uglavnom fiksirani u nekim svojim arhetipskim verzijama i on ih koristi kao gradivne elemente za svoje postmodernističke eksperimente sa DC-jevim temeljnim motivima, dok kod Taylora, naprotiv, najveći deo „posla“ koji scenarista obavlja otpada upravo na to da se pokaže kako se ovi klasični, skoro okamenjeni likovi menjaju u okolnostima koje, za razliku od mejnstrim kontinuiteta, imaju neke sasvim merljive i ireverzibilne posledice.

 

Injustice 2, naravno, ne može da ponovi iste trikove kojim je prvi Injustice pokazao da je „sranje postalo realno“ – sada već znamo da kada nekog ovde ubiju on ostaje mrtav, kao i da niko, čak ni Supermen, nije imun na subjektivni moral i činjenje groznih stvari u ime ideje koju smatra čistom i ispravnom. Takođe, Harley Quinn je u originalnom Injustice već prešla svoj put od zločinca do heroja (i od praktično sociopate do osobe koja svoje antisocijalne impulse razume i stavlja u službu čovečanstva) pa je razumljivo da je ovde dobijamo kao relativno fiksiran lik, no Taylor se zbilja trudi da stvari protrese na najbolje načine.

 

U prvom redu, sam zaplet je iznenađujuće svež i scenarista vrlo uspelo vodi čitaoca na jednu stranu, ubeđujući ga da čita praktično prepričavanje originalnog Injusticea, samo da bi iznenada okrenuo stvari naglavačke i uveo nove motive u igru. Bez želje da išta spojlujem, reći ću samo da je dilema sa kojom se likovi u ovom stripu suočavaju možda i etički teža od one iz prošlog serijala te da se razdeljenost superheroja na tabore prodaje čitaocu sa još većom ubedljivošću. Naravno, nije Taylor ovde baš izmislio toplu vodu, dobar deo motiva smo već videli i u drugim stripovima, uključujući i Marvelov Civil War ako baš hoćete, ali sigurnost sa kojim on vodi likove kroz etički sve dubiozniji zaplet je veliki kvalitet Injustice 2.

 

Drugo, tim istim likovima on ponovo jako dobro rukuje. Gledajući Justice League u bioskopu pre neki dan više puta sam se začudio kako Snyder i Whedon osećaju potrebu da Betmena stalno isforsirano humanizuju pokazujući ga kako je iznenađen, nesiguran, pun sumnji, rezonujući, za moj groš pogrešno, da gledalac sa Betmenom treba da se identifikuje. Taylor ne upada u ovu zamku, prepoznajući da je, pogotovo u situacijama kada sarađuje sa drugima, Betmen pre svega maska potpune neprozirnosti, skoro neljudska sila superiornog intelekta i nepokolebljive volje koje se i drugi, nominalno moćniji heroji pomalo plaše. Betmen je, naprosto, neko ko ima plan za SVAKU situaciju, čak i ako je ona nezamisliva i Injustice 2 je zato mnogo, mnogo ubedljiviji kada prikaže Betmena u trenucima poraza ili inferiornosti, komunicirajući dramatičnost takvih situacija bez potrebe da nas podseća kako je Betmen, eto, na kraju dana samo čovek u gumenom kostimu.

 

Taj tretman ovog lika, prepun poštovanja za njegovu snagu i veličinu, je zaslužan i što, kada dobijemo momente autentične emocije koja stigne od strane Betmena/ Brucea Waynea, imamo utisak da prisustvujemo zaista bitnim istorijskim trenucima u kojima se paradigma nepovratno menja.

 

Ali Injustice je upravo i najbolji u tim uverljivim promenama paradigme i tome kako nam uspešno prodaje likove koji se zbilja transformišu. Quinnova je i ovde značajan lik, ali njena promena po prirodi stvari nije tako velika kakva je bila tokom originalnog Injustice, no Taylor zato uzima Damiana Waynea, Betmenovog sina i sa njim radi velike stvari, prikazujući kako klinac koji je tek ušao u pubertet u aktuelnom DC kontinuitetu može da se transformiše u interesantno polomljenu i moralno veoma kompleksnu mladu odraslu osobu. Svakako, Damian je bio bitan lik i u prvom Injustice, ali ovde je on još više u nekom etičkom centru priče i kroz njegovo postavljanje u odnosu na globalni rat u koji su superheroji uvučeni i njegov odnos sa svojom porodicom se uspešno prelama veliki deo Injusticeove diskusije o pravdi i pravednosti.

 

Onda su tu i brojne sitne epizode i momenti sa drugim, manje prominentnim likovima, a Taylor je i tu besprekoran, od izvrsne karakterne drame sa Flashom u broju 32 (kojim se zaokružuje deo priče o liku začet još u originalnom Injustice), preko složenog a opet ubedljivo romantičnog podzapleta sa Green Arrow i Black Canary iz različitih univerzuma, pa do izvrsnih minijatura sa Wildcatom ili perfektno uklopljenim drugo i trećepozivcima poput Blue Beetlea, Atoma, ili Black Lightninga.

 

Ipak, ovo je složen narativ i česte digresije i pomeranja fokusa na drugu grupu likova mogu u teoriji biti pomalo dezorijentišuće, pogotovo za čitaoca koji ne zna u prste baš SVE likove ikada nastale u DC-jevim stripovima (ili u njih dodate kroz akvizicije…), ali čini mi se da ovde nedeljni tempo izlaženja u ogromnoj meri ublažuje secanja koja nastaju kada strip, najednom naizgled krene da priča o nečem sasvim drugom na sasvim drugoj strani sveta i ne bude odmah baš jasno kako se sve to uklapa u centralni konflikt.

 

A uklapa se. Taylor kreira složenu tapiseriju, ali čak i kada ide u opširne tangetnte (na primer podzaplet sa Black Adamom) one su same za sebe odlično napisane i zanimljive, a i može se nazreti kako će na posletku biti uvezane u glavni narativ. Ponovo, strip izlazi svake nedelje pa je teško u njemu izgubiti nit, a kada se Taylor jedno vreme usredsredi na jedan partikularni tok radnje, lako vas podseti da mu skoro nema premca u pogledu pisanja napetih trilerskih i akcionih set-pisova oslonjenih na odlične dijaloge.

 

Bruno Redondo koji predvodi crtački tim na Injustice 2 je već u prvom Injusticeu blistao a ovde još više potvrđuje svoju superiornu klasu. Injustice 2 ima svu grandioznost prvorazrednog superherojskog krosovera, a opet uspeva da izlazi u nedeljnom tempu (doduše na manjem broju tabli) sa veoma konzistentnim kvalitetom crteža i tonom koji je istovremeno i ozbiljan ali i superherojski „hiperrealan“ da ne deluje pretenciozno.

 

Da zaključim, Injustice 2 je, kako već i rekoh, jedan od najboljih primera kako se radi dobar krosover i u ovom trenutku jedna od najzanimljivijih priča u „alternativnoj“ superherojskoj stvarnosti. DC je veliki deo svog marketinškog napora ove jeseni uložio u Snyderov Metal, računajući, svakako s pravom da njihova vedeta zaslužuje mesto pod reflektorima za svoj veliki DOGAĐAJ koji će preoblikovati DC multiverzum. Pošteno, ali nemojte da vas to zavede do mere da Injusticeu ne ukažete priliku da vas osvoji. Mogli biste da se prijatno iznenadite.

Pročitani stripovi: 19. Januar 2016. godine

Pročitao sam svih šest epizoda miniserijala We Stand on Guard koga su tokom druge polovine protekle godine Brian K. Vaughan i Steve Skroce ponudili masama putem Image Comicsa. We Stand on Guard je baziran na relativno provokativnoj ideji o invaziji Sjedinjenih Američkih Država na Kanadu i produženoj okupaciji velikog dela teritorije i prati grupu pripadnika pokreta otpora koji, suočeni sa velikim disbalansom u brojnosti i dostupnoj ratnoj tehnologiji, moraju da posegnu duboko u rezerve svoje srčanosti i dovitljivosti kako bi promenili tok rata. Kao kolaboracija jednog Amerikanca i jednog Kanađanina, We Stand on Guard je očigledno zamišljen da bude neka vrsta „objektivne“ ili makar nepristrasne analize savremenog pristupa ratovanju od strane zapadnih kultura gde se „drugi“ više ne odlikuje različitom bojom kože, jezikom ili osobenim kulturnim nasleđem, pa se tako dadu analizirati stvarni motivi „prvog“ da u rat krene i u njemu se ponaša na sebi svojstvene načine.

No, We Stand on Guard je ako ne baš LOŠ strip, ono strip koji jednu veoma ambicioznu temu obrađuje sa izrazitim manjkom nadahnuća i nikako ne bih smeo da ga stavim u istu kategoriju kvaliteta sa recentnim Vaughanovim autputom poput Saga ili Private Eye.

No, zapravo, to što strip nije LOŠ otpada pre svega na Skroceov povremeno spekatakularni crtež a zatim i na najbazičniju zanatsku utegnutost koja se naravno podrazumeva kada je u pitanju scenarista takvog renomea kao što je Vaughan. Međutim, na polju obrade tema koje strip eksplicitno otvara (plus tema koje se nameću u ovakvom kontekstu), ovo je neobično temeljan pobačaj.

U ranom dvadesetdrugom veku, dakle, Amerika vrši iznenadnu invaziju na Kanadu, potaknuta terorističkim napadom na Belu kuću za koga se isprva ne zna ko ga je izveo. Malobrojna kanadska oružana sila je brzo poražena (između ostalog jer Amerikanci nemaju problem da bombarduju civilne ciljeve za koje obrazlažu da imaju vojni značaj – kao što je ubijanje projektilima polovine porodice protagonistkinje iako njena je njena majka puki pravnik na službi u kanadskoj armiji) i deceniju i kusur kasnije, ogroman deo južne Kanade je pod kontrolom američkih robotskih jedinica, a veliki deo oružanih snaga ali i civila za koje se sumnjalo da su pripadnici ili simpatizeri pokreta otpora je i dalje u radnim logorima na američkoj teritoriji. Ispostavlja se da Amerikance najviše zanimaju velike zalihe čiste, pitke vode u Kvebeku i Ontariu i da im je uništenje Bele kuće došlo kao zgodan izgovor za ekspanziju na sever.

Da je ovaj strip pisao Garth Ennis, verujem da bismo videli oštru, nepraštajuću političku kritiku svake od strana, prikaz užasa rata čak i kada ratuju najcivilizovanije zemlje sveta, primere individualnog herojstva ali i zločina koji se smatraju nužnim i Vaughan, mora mu se priznati, sve to pokušava i sam da uradi ali ovo je strip u koji je ušlo, reklo bi se, neobično malo promišljanja. Vaughan tretira povod za rat (ispostavlja se da Kanađani jesu stojali iza napada na Belu kuću – to je bila neka vrsta preventivnog napada u odgovor na skoro stogodišnji američki plan o osvajanju Kanade) sa neočekivanom naivnošću – barem danas svi znamo šta prethodi prvim projektilima, sve te demonizacije, satanizacije protivnika, rad na terenu sa ustanicima i lokalnim milicijama, proglašenje protivnika kao nekog ko je izgubio legitimitet da bude uvažena strana u diplomatskim pregovorima itd. Istovremeno, njegov prikaz kanadskog pokreta otpora je izrazito „stripovski“ i neuverljiv. Grupica Kanađana koji se bore prvo protiv američkih robota a zatim i živih ljudi je etnički šarolika i vojnički iznenađujuće kapacitetna, uzevši u obzir da je nasumično skupljena s koca i konopca, potencira se imigrantski karakter kanadske nacije (kao da su Amerikanci neka stara, insularna civilizacija) a kada „naši“ i čine očigledne ratne zločine (ubijanje nenaoružanih protivničkih vojnika) to ne rezultira nekim dubljim diskusijama ili barem promišljanjem da, eto, i kad se brani rodna gruda, nek stvari imaju problematičniji etički prizvuk.

S druge strane, Amerikanci su prikazani kao sila ne samo sklona odvođenju civila u roblje već i mučenju za potrebe dobijanja obaveštajnih podataka i Vaughan ovde zaista pravi potpuno neverovatne faulove. S jedne strane prikazuje nam svet koji očigledno ima autonomnu robotsku tehnologiju za ratovanje i obradu zemlje, a zatim hoće da verujemo da kanadski ratni zarobljenici okopavaju kupus u poljima. Sa druge strane, detaljan prikaz „enhanced interrogation“ tehnike koji se primenjuje da bi komandantkinja male jedinice kanadskih rodoljuba otkrila Amerikancima položaj jedinice odlazi u potpuno suprotnu stranu. Problem sa mučenjem za potrebe dobijanja obaveštajnih podataka nije samo u njegovoj očiglednoj neetičnosti (i nezakonitosti, jelte) već i u tome što ono niti je dizajnirano da daje, niti u praksi daje upotrebljive obaveštajne informacije. Kao što je već mnogo puta potvrđeno, „pojačane tehnike ispitivanja“ su kreirane da se dobiju lako iskoristiva priznanja za javne nastupe ili suđenja sa unapred poznatim ishodom, a njihova primena u obaveštajnom kontekstu do sada nije dala praktično ni jedan primer informacije koja je zatim dovela do zadovoljavajućeg vojnog odgovora.

Tu je i plitkost likova koji bi trebalo da na površinu iznesu neke od protivrečnosti današnjeg ratovanja, na primer kulturalnu i medijsku uvezanost sveta u kojoj obe strane, recimo, koriste tviter da ratuju u momentima kada ne ratuju projektilima i eksplozivom. Vaughan i ovo omašuje i utisak je kao da se rat događa u ranom devetnaestom a ne dvadesetdrugom veku (mada bi i ovo podrazumevalo medijsku satanizaciju i ratovanje proglasima, plakatima itd.) a njegovi likovi iako dele ogromnu količinu kulturne istorije i tradicije (jedan od likova ima istetoviran Supermen logo na ramenu i obrazlaže da je originalni crtač Supermena bio Kanađanin) naprosto služe samo da izgovore plitkasta opšta mesta vezane za rat i praktično se ni ne približe zaista ozbiljnim temama.

Poslednji problem stiže u finalu gde Kanađani (uh, spojler?) dobijaju rat na do paradoksa „how convenient“ način. To što se Vaughan trudi da i naši imaju žrtve je za svaku pohvalu ali prikaz rata koji pet ljudi dobija suočavajući se sa najvećom svetskom vojnom silom sa brojem žrtava koji se u konačnici svodi na manje od trideset je u najmanju ruku nerealističan.

Veliki promašen zicer za Vaughana, što se mene tiče, ali Skroce prilično vadi stvar. Ovaj je crtač odavno prestao da radi stripove – koliko se sećam njegov serijal Doc Frankenstein koga je pre desetak godina radio po scenariju Wachowskih i u saradnji sa Geoffom Darrowom nije ni dovršen – i živi od storyboard crtanja za filmove istih tih Wachowskih tako da je lepo što su ga Vaughan i Image privoleli da odradi ovaj serijal. Slično Darrowu, Skroce nije toliko jak u karakterizaciji likova, ali su mu dizajn i crtanje spekatkularnih scena akcije sa obiljem detalja i sitnih objekata jaka strana. Kako je We Stand on Guard strip prepun ovakvih scena, to Skroce ima priliku da se razmahne a odličan kolor Matta Hollingswortha je izuzetno prijatan za oči.

Iako je moj običaj da se u ovim osvrtima bavim ili serijalima koji su posve završeni ili makar onima gde završetak neke od priča daje prirodnu platformu da se o njima priča, danas moram da napravim blagi izuzetak jer sam pročitao prve dve epizode Dark Knight III: The Master Race i želim da o njima kažem koju reč bez obzira što još ne znamo gde će se sve to završiti i ko će sve usput biti povređen.

Da bismo kontekstualizovali ovu duskusiju, a za potrebe čitalaca koji možda ne prate moje ispade po drugim delovima foruma ili nisu čitali stare epizode DJMS, recimo i da sam ja neka vrsta reformisanog ljubitelja Franka Millera. Osamdesetih godina sam ga smatrao za maltene boga i čoveka koji superherojski strip vodi u jednu od njegovih logičnih evolutivnih budućnosti, zreliji, mračniji, noir filmovima inspirisan svet u kome se superheroji susreću sa stvarnim problemima naše današnjice – od sociopatskog uličnog kriminala do zastrašujućih geopolitičkih filozofija ljudi sa prstom na dugmetu – a stripove poput njegovog rada na Daredevlu, Ronin, Batman: Year One ili Dark Knight Returns i danas ću braniti kao kamene-međaše i kvalitetne radove.

Kasnije sam gorko prokleo svemir u kome se nekadašnji heroji pretvore u paranoične šoviniste opterećene rasističkim karikaturama i nikada prevaziđenim seksualnim opsesijama iz puberteta, a čiji zanatski nivo iz nekog razloga takođe popusti sa protokom godina. Solidno je (bilo) dokumentovamo moje obračunavanje sa novijim Millerovim stripovima koji su sa godinama postajali sve gori i gori a čiji su izleti u film takođe doneli neke problematične fenomene i uratke istoriji zapadne civilizacije.

U takvom, dakle, kontekstu, najava trećeg nastavka Millerove Dark Knight sage – pa još sa tim podnaslovom – u meni je izazvala zebnju. S jedne strane, novi Millerov strip se ne propušta, u najmanju ruku jer je fascinantno gledati raspadanje nečije psihe u javnosti. S druge strane, da budemo jasni – to je mučno i neprijatno i Miller sa godinama pravi sve lošije stripove. Već je Dark Knight Strikes Again bio izrazito loš strip izrazito problematičnih političkih stavova i opservacija pa je dojava da će The Master Race biti pisan u kolaboraciji sa Brianom Azzarellom a da će ga crtati Andy Kubert (sa tušem Klausa Jansona) došla kao prilično olakšanje. Azzarello je bolji kada piše krimiće nego kad piše superheroje, dakako, ali Millerovi stripovi iz osamdesetih su baš svojom sponom sa noir/ crime estetikom gradili osećaj posebnosti zbog koga sam ga voleo, pa sam imao oprezna nadanja u pogledu DKIII, pogotovo nakon Millerovog eksplicitnog objašnjenja da je ovo Azzarellov strip gde on samo gleda i odobrava ovo što ovaj radi a da će tek četvrti nastavak Dark Knighta biti ponovo u punom smislu njegov autorski rad.

No, da ne bude zabune, The Master Race emanira Millerovštinu u punoj meri od prve do poslednje strane ova dva broja koja su do sada izašla i ako je istina da je Miller ovde dao samo okvirnu priču a da Azzarello i Kubert rade uglavnom samostalno onda je prosto šokantno koliko su dobro skinuli njegov pripovedački jezik a ne samo osnovne teme.

Odmah da nešto bude jasno: meni se The Master Race za sada ne dopada i iznenadio sam se da internet ima solidno blagu reakciju na ovo što je do sada izašlo. Sve ono negativno što smo vezivali za Millerov post-80s autput prilično je prisutno i u ovom stripu: pornografsko oslanjanje na nasilje, naglašena mačoidnost, politička paranoja… Miller je u životu praktično glasogovornik onog dela američkih muškaraca koji gunđaju o ugroženosti muških prava u istom dahu sa gunđanjem o tome kako ostatak sveta ne shvata blagorodnu američku spoljnu politiku koja te nezahvalne (i nezaprane) nacije stalno spasava od još gorih i nezapranijih drugih nacija koje bi im popalile sve što ne pokradu a silovale sve što ne pojedu, pa se u njegovim stripovima mnogo ovoga da videti.

Azzarellovo pripovedanje je tehnički korektno ali ovo je strip koji između ostalog pati od toga što se bavi sporednim likovima u jednoj nominalno epskoj pripovesti o ključnoj promeni u filozofiji superheroja, prelomljenoj kroz DC-jevo sveto trojstvo: Batmana, Wonder Woman i Supermena. No, Supermena i Betmena ovde nema a Wonder Woman je nažalost svedena na millerovsku karikaturu feministkinje. Stvari nisu TOLIKO loše kao što su bile u All Star Batman & Robin gde je prvi panel na kome smo videli Wonder Woman pričao o smradu muškaraca, ali nema ovde ni trunke suptilnosti sa kojom je Azzarello pisao Dianin lik u njegovom trogodišnjem radu na serijalu Wonder Woman.

Dark Knight Returns je između ostalog bio tako uspešna pripovest jer je fokus bio na Betmenu i njegovoj transformaciji pod stare dane, gde su uvidi u druge likove bili dozirani i tretirani kao dopuna bogatoj karakterizaciji glavnog lika. (Takođe, žene još uvek nisu bile samo muškarci sa vaginama.)The Master Race ne odlazi u rasutost u onoj meri u kojoj se to desilo u Dark Knight Strikes Again, ali je ovo ipak strip koji se trudi da prati nekoliko rukavaca radnje koji su povezani samo tematski a čiji su likovi uglavnom nezanimljivi na onaj nažalost sada već tradicionalno millerovski način: mračne osobe sa mračnim istorijama koje misle samo mračne misli i čija je humanost odavno zaboravljena. Naravno, ima ovde i drugih likova čija izražena humanost treba da predstavlja kontrast tom mraku ali…

…ali tematski, po svemu što se do sada vidi, ovo je strip koji ne uspeva da pobegne od millerovskog lamentiranja na tome što široke narodne mase nisu dovoljno zahvalne za slobodu koju joj obezbeđuje superiorna manjina na vrhu. Miller nije etatista – američki konzervativci to skoro nikada nisu – pa je tako i The Master Race alegorija o Americi koja oslobađa svet (videti prizore rvanja Wonder Woman sa minotaurom dok krezubi domoroci posmatraju sa strane i američkih simbola koji bodu oči) svojom imanentnom vrlinom a ne snagom svoje (naravno impotentne) administracije koja bi sledila te neke „zakone“ i pravila koja pošten svet samo ograničavaju u borbi za dobro.

Malčice smeta i pričanje priče koje skače između glavnog stripa i mini-epizoda na kraju koje ne daju samo dodatne vinjete već ključne elemente zapleta tako da su tempo i akcenti u pripovedanju nezgodni i previše, apsolutno previše prostora otpada na meditacije glavnih likova o nedaćama u kojima se svet nalazi (a i oni zajedno sa njim). Ovo je, srećom, malo izbalansirano odličnim momentima akcije bez mnogo priče i filozofije ali opšti utisak o pripovedanju koji imam je da je ono za sada previše utemeljeno na za mene dosadnim mračnim refleksijama o tome kako je sve crno i biće još crnje itd.

Osnovni zaplet je u teoriji ipak zanimljiv ali ja naprosto nemam dovoljno poverenja u Millera – pa ni u Azzarella – da izguraju priču koja nije uličnog nivoa i fokusirana na jak centralni lik, već klasičniju superherojsku operetu sa polubožanskim likovima u njenom centru. Azzarello je ovo, da se ne zaboravi dostojanstveno izneo u Wonder Woman ali ton The Master Race je posve drugačiji i za sada je ovo izrazito nezabavna, pa i u globalu nedovoljno interesantna priča (sa nekim iskupljujućim elementima).

S druge strane, Andy Kubert je spektakularno dobar, pogotovo u tome kako njegov crtež (i Jansonov tuš) ovde izgledaju kao više Miller od samog Millera. Doduše, ovde je napuštena tehnika pripovedanja kroz sijaset minijaturnih panela koju je Miller tako dobro rabio na Dark Knight Returns ali je sve ostalo tipičan Miller: kadriranje, izrazi lica, anatomija, osvetljenje. Ovo je izvanredno nacrtan strip čija opresivna atmosfera jeste neprijatna za mene kao čitaoca ali crtež je makar posreduje ubedljivije nego tekst. Dodatne priče su do sada crtali sam Miller (mnogo bolje od Holy Terror) i Azzarellov stari saradnik Eduardo Riso i to je sve, naravno jako dobro.

No, moj opšti utisak nije previše pozitivan, Milleru je ovo svakako određen povratak u formu ali problem je što su mu prethodna dva stripa – All Star Batman & Robin i Holy Terror – bili toliko loši da reći kako je Dark Knight III bolji od njih i nije neka pohvala. Azzarello je takođe radio bolje stripove u svom životu, čak i u superherojskom žanru a ako ikoga mogu da pohvalim bez ikakve zadrške to su Kubert i Janson koji su posao obavili za čistu desetku. U konačnici, ne mogu da kažem da me ne zanima kako će se priča dalje razvijati jer je osnova zapleta interesantna ali me unapred odbija što nagađam da će se ton masturbacije na heroje koje običan svet ne ceni sve dok ne zagusti nastaviti i intenzivirati do kraja…

Konačno, pročitao sam i svih sedam do sada na engleskom jeziku dostupnih kolekcija stripa Assassinatin Classroom, urnebesno zabavne ekstravagance čiji je poslednji tom u izdanju Viz Media izašao u Decembru. U Japanu ovaj strip koga piše i crta Yūsei Matsui (koji je već ubeležio solidan hit sa jednako omladinski intoniranim Neuro: Supernatural Detective) izlazi od 2012. godine i osvojio je priličnu popularnost, sa sve uspelom anime adaptacijim gde je posle OVA varijante ovog Januara krenula i televizijska serija, a film sa živim glumcima je izašao Marta 2015. godine.

Ovakav strip, reklo bi se, može da nastane samo u Japanu, kulturi koja nema problem da spoji tonalno potpuno nespojive elemente. Assassination Classroom je strip koji puca od kreativne energije i, kako je, kao i prethodni Matsuiev hit, život započeo serijalizacijom u nedeljnom Shonen Jump, njegov osnovni ton je nepogrešivo optimistički, omladinski, pozitivan i zabavan. Ovo je strip o drugarstvu (osvežavajuće, drugarstvu u kome ravnopravno učestvuju i ženski i muški likovi), uzbudljivom stvaranju kolektiva iz grupe nepoverljivih, asocijalnih, u sebe zatvorenih individua, o učenju da se prevaziđu ne samo ljudi koje smatramo boljim od sebe već i sopstvena očekivanja od samih sebe…

Ali manifestno, ovo je strip o učenicima odeljenja privatne srednje škole čiji je zadatak da do kraja školske godine kako znaju i umeju ubiju svog nastavnika.

Zašto, zaboga? Pa… Komplikovano je.

Assassination Classroom uspeva u nečem gde su mnogi slabiji autori od Matsuija posrnuli, a to je da uzme autentično ekstravagantnu premisu na kojoj će utemeljiti zaplet a da je zatim razvija dosledno i sistematično tako da iz nje izvuče ogromnu kilometražu. Na engleskom je do sada izašlo sedam kolekcija, a u Japanu ih ima sedamnaest, dakle, Matsui  je na temelju ove bizarne premise već uradio skoro tri i po hiljade strana nedeljne mange, uspevajući da ne izgubi dah i impresivno optimističan ton stripa. U nekom drugom kontekstu ovakava priča morala bi da bude farsa ali disciplina sa kojom autor gradi i istražuje svoje likove ovde se isplatila – čitalac naprosto posle određenog vremena prihvata da su stvari takve kakve jesu i da su ponašanja likova u načelno nezamislivim situacijama logična i prirodna. Ključni element je ovde autentična naklonost, heh, čak ljubav koja se razvija između likova – problematičnih gubitnika koje čine odeljenje 3-E pomenute škole i njihovog nastavnika koji je humanoidni oktopod sa asortimanom natprirodnih sposobnosti što mu garantuju gotovo potpunu imunost na sve kreativnije pokušaje ubistva. Zašto učenici uopšte pokušavaju da ga ubiju? Zato što je u pitanju čudovište koje je obećalo da će na proleće uništiti planetu ako ga niko ne zaustavi (već je uništio 75% volumena Zemljinog Meseca). Kad će vlasti nešto durade? Ispostavlo se da najbolje plaćene ubice i vojni profesionalci nisu dorasli neverovatnoj brzini i taktičkoj lukavosti onostranog zlikovca. Otkud on u školi? Iz nekog razloga, taj zlikovac želi da predaje u školi i ne smeta mu da njegovi učenici (koje instruira pripadnik japanskih specijalnih policijskih jedinica) stalno pokušavaju da ga ubiju, sve dok su im ocene u stalnom rastu.

Assassinaion Classroom je, kako to mange već znaju da budu, izuzetno komotno pričana priča sa mnogo likova koji daju doprinos opštoj atmosferi i dobijaju dubinske sondaže u pojedinim epizodama. Nominalni glavni junak je interesantan, slabunjav, feminiziran dečak (feminiziran čak i po manga standardima – negde u šestoj kolekciji se jedna od devojčica šokira kada ga vidi u kupaćim gaćama i shvati da je muško) sklon detaljnim refleksijama i kontemplacijama neobične situacije u kojoj se on i njegovi drugovi nalaze, ali razvoj njegovog lika, iako fascinantan, samo je jedna od crtica u glomaznoj tapiseriji koju Matsui ovde stvara. Osnovna potka je svakako promišljanje ne samo škole kao institucije već pre svega uloge nastavnika u istoj i kroz centralni lik humanoidnog oktopoda sa natrprirodnim moćima Matsui kreira neverovatan portret nastavnika koji svoje učenike vodi pre svega inspiracijom, hvalevrednim oslanjanjem na njihovu inteligenciju i radoznalost, autoritetom koji nije po difoltu zaštićen od kritike i autentičnom posvećenošću želji da od njih napravi samostalne, kreativne, snažne odrasle osobe.

S druge strane, naravno, ovo je jako sporo pričana priča pa na oko 1400 strana staje svega nekoliko meseci školskog rada ali Matsui uživa u svom nedeljnom tempu i zapletima unutar opšte priče pa je ovo konzistentno zabavna i inspirativna priča čak i kada je čitalac svestan da se već nekoliko desetina strana nismo makli ni koraka napred.

Naravno, videćemo koliko dugo može da se odlaže money shot (mada, napominjem da je u Japanu izašlo deset kolekcija više nego u Americi – dakle, ovo je ful metal tantrički seks) jer ovo je strip koji svoju misteriju zanjiše ispred nosa čitalaca na samom početku a onda je sporo i bolno razrešava u minijaturnim inkrementima tokom hiljada strana. Na kraju sedme kolekcije imamo spisak dvadesetak slabosti nastavnika koga treba ubiti a koje možda mogu da pomognu da se Zemlja spase, ali utisak je da nismo mnogo bliže tom prelomnom momentu.

Druge teme koje se usput obrađuju tiču se gotovo kastinskog sistema u japanskom školstvu i klasnih podela koje onda slede ali pošto je ovo pre svega shonen manga tu je i mnogo čistog humora ili kulturalnih opservacija vezanih za seks ili sakupljanje i prodaju buba ili nešto treće.

Centralni lik serijala, nastavnik koga je (skoro) nemoguće ubiti – Koro Sensei – je izvanredna kreacija, supermoćima obdareni nad-čovek prepun tipično ljudskih nedostataka i idiosinkrazija, istovremeno taktički i didaktički genije, ali i kompulzivni pornograf, hedonista i gik na istoj razini sa svojim učenicima.

Assassination Classroom je izvrsno nacrtana, dinamična manga koja pršti od energije i čiji su i potencijalno problematičniji elementi (tretman rodnih tema, na primer) odrađeni elegantno i duhovito. Zabavna na najbazičnijem nivou (sa mnogo vizuelnih gegova i duhovitih situacija) ona je istovremeno veoma dobro pogođena omladinska literatura koja se bavi klasičnim temama važnosti verovanja u sebe ali i doprinosa zajednici individua koje veruju u sebe i svoje saborce i potrebi da se u životu imaju autoriteti koji će nas pre svega inspirisati. Tople preporuke.

Pročitani stripovi: 16. Decembar 2015. godine

Jedan od najvećih poduhvata kome sam se predao prošle nedelje, putujući u Evropu, kako kakva izvidnica Srbije, bilo je da pročitam sve do sada izašle kolekcije serijala Saga Briana K. Vaughana i Fione Staples. Pričamo o trideset epizoda stripa koji je krenuo da izlazi davne 2012. godine i o kome sam negde pred kraj iste i pisao, impresioniran prvom pričom i siguran da će ovo biti strip što ćemo ga po dobru pamtiti i decenijama kasnije pominjati kao izvrstan primer autorskog rada koji istovremeno čekira sve moguće žanrovske kućice i legitimiše se kao autentično zabavno štivo.

 

U međuvremenu sam dobijao prijave da se Saga posle dobrog početka zarobila u meditacijama o porodici i dramama koje su zanimljive samo mladim roditeljima i bilo mi je interesantno da vidim jesu li Vaughan i Staplesova uspeli da održe meni prijatnu ravnotežu između kreiranja britke naučnofantastične avanture i promišljanja porodice kao jedne od najistrajnijih ali i najfražilnijih vrednosti modernog doba. Spojlr alrt: zapravo jesu.

 

Saga je jedan od prvih stripova (ako ne i sasvim sasvim prvi) koje je Vaughan krenuo da radi nakon što je odlučio da ga više ne zanima baktanje sa korporacijskim stripovima i da će od sada raditi samo autorski strip, za izdavače koji to podržavaju. Čovek koji je, pogotovo posle reputacije kakvu mu je obezbedio rad na Lost, mogao da bira šta bi da radi i kojeg superheroja da upari sa kojim (mogli smo da imamo toliko dugo željeni krosover između Betmena i Daredevila – najvećeg detektiva i najvećeg pravnika među superherojima!!! Vaughan je mogao čak i TO da dobije da je hteo!!) se odlučio, nesumnjivo i zbog toga što mu je pomenuti rad na Lost obezbedio solidnu finansijsku budućnost, da sve to batali kako bi se pozabavio sopstvenim kreacijama, stripovima rađenim po svojim pravilima, izraslim iz ličnih ideja. Drugi stripovi koje je Vaughan u međuvremenu radio su u velikoj meri potvrdili ispravnost ovog pristupa: Private Eye, We Stand on Guard i sada novi Barrier su svi jako dobro štivo, ali Saga je, čini mi se posle pročitanih 30 epizoda, ono po čemu će se najviše pominjati ova njegova životna i kreativna faza. Naprosto, radi se o delu kinematske ambicije, naslikanom na platnu samog kosmosa, a da Vaughan i Staplesova opet vrlo sigurno u rukama drže srž priče, razvojne lukove likova i spretno barataju nekolicinom ideja koje su im značajne.

 

Uostalom, kombinacija kosmičke opere i sapunske opere sa porodičniom tematikom u središtu nije tako neobična, nije li i sam Star Wars do incestuoznosti intimna priča o nekoliko bliskih rođaka i njihovim najboljim drugarima? Vaughan je dobro prepoznao ovo prirodno prijateljstvo između dva pseudooperska pseudožanra i odabrao najbolje od oba sveta. Tako je Saga sa jedne strane zadivljujuća i začudna kosmička avantura sa letenjem, pucanjem, egzotičnim društvima, rasama i institucijama i mada mislim da sam poređenje sa Mebijusom već ispucao pre tri godine, ono je i dalje legitimno tačno. Ne da Staplesova i Vaughan imitiraju Mebijusa, ali postoji tu jedan element maštovitosti koji ja vezujem za Žiroovo stvaralaštvo, jedne nestašne igre podsvesti kojoj je Francuz dopuštao da se pretoči u njegove radove a bez želje (ili potrebe) da se eksplicitno objašnjava zašto je ovo nacrtano baš ovako i kako je to u vezi sa nečim drugim u stripu, a koju prepoznajem i u Sagi i  zato mi je ovaj strip i posle tri godine svež i zabavan na onom najnaivnijem, detinjem nivou okretanja naredne strane i uzdisanja pred novim, čudesnim prizorom, neobičnim bićem, halucinantnim krajolikom…

 

Ali s druge strane, Saga je strip koji sasvim eksplicitno promišlja i diskutuje porodicu kao ne samo resurs već i motiv za nečije sazrevanje i činjenica da sam ja, sredovečan čovek, intencionalno bez dece, sasvim solidno uživao u stripu koji se bavi borbom mladog para za svoje pravo da bude zajedno i uzgaja dete daleko od svetskih ratova ali i diktata tradicionalnih društava koja cene porodicu ali još više cene naciju, ta činjenica znači da su Vaughan i Staplesova ovde obavili odličan posao.

 

Saga se bavi mnogim sociopolitičkim motivima bliskim modernom dobu – od nasilja u porodici, pacifizma/ prigovora savesti (pogotovo u okvirima ratova koji su bazirani na istorijskim, tradicionalnim antagonizmima, često se vode preko proksija itd.), preko trgovine ljudima (koja nije samo prost zločin sa jednim počiniocem već kompleksan fenomen u kome žrtva često voljno učestvuje, njena porodica profitira itd.) i klasnih podela u postindustrijskim društvima, pa sve do onih najefemernijih: uticaja popularne kulture (i konkretno nečeg što se smatra šund umetnošću ili pukim šundom) na formiranje sociopolitičkih stavova. Ovde jako pomaže što se Vaughan užasno trudi da likove piše nijansirano, sa svešću da svaki od njih mora da ima i nedostatke ali i da evoluira i neke od njih ispravlja/ zamenjuje drugima i mada shvatam da je ovo strip koji će mnoge nervirati svojim eksplicitnim odmakom od tradicionalnog avanturističkog predloška gde akcioni heroj rešava stvari superiornom vatrenom silom i svojim post-maskulinističkim stavovima, fakat je da Vaughan ovde demonstrira majstorstvo kakvo imaju samo retke kolege i da je njegovo pripovedanje tako dobro, prirodno, tečno i zabavno da vam (ili barem meni) ni malo ne smeta primetna sociopolitička agenda u tekstu.

 

A što je odlika dobrih žanrovskih dela koja će pratiti pravila žanra onoliko koliko je potrebno da bi konzumenta držala uz sebe a onda odstupati od istih da bi ga još čvršće uhvatila, pa tako Vaughan vrlo komforno sebi može da dopusti da najmuževniji lik u stripu, naoko predviđen da bude klasični herojski agens radnje, većinu vremena provede u komi, da najseksepilniji ženski lik (koji, istina je, ima previše nogu da bismo mu pripisali klasičnu lepotu) bude mrtav skoro od početka, da se jednaka težina pridaje porodičnim razmiricama između protagonista (sitne prevare, navlačenje na narkotike da bi se lakše preživeo težak radni dan, slatka nastavnica plesa koja se mota oko tate) kao i klasičnim avanturističkim tropima (letenje kroz svemir, sukobi decenijama suprotstavljenih nacija, manijakalni ubica na putu interplanetarne osvete…) i da sve to kroz trideset epizoda deluje duhovito, ali i dirljivo, zabavno ali i napeto, baš kako i treba da bude. Staplesova, sa svoje strane ne prestaje da isporučuje kvalitetan, čist, dinamičan i veoma lično intoniran crtež koji i dalje ne pretenduje da se bavi tehničkim detaljima i važniji su mu opšti utisci. Oba autora pritom ne prezaju od vrlo „odraslih“ sadržaja (nasilje, seks, psovke…) a da to stripu zaista daje više odrasli ton nego što naginje nekakvoj eksploataciji namenjenoj nestašnim adolescentima.

 

Ja sam Sagom za sada vrlo zadovoljan, smatram da je uspela da tokom tri godine održi visok nivo kvaliteta i ispuni većinu inicijalnih obećanja i nadam se da će Staplesova i Vaughan da nastave istim intenzitetom sve do kraja, ma kakav on u njihovim glavama bio.

 

Drugi strip koga bih danas pomenuo je za mene impresivni (i izvrsni!) Nameless Granta Morrisona i Chrisa Burnhama, miniserijal čiji poslednji, šesti broj izlazi naredne nedelje i bezbedno je reći da dugo nisam sa ovoliko nervoze i uzbuđenja čekao finale nekog stripa.

 

Granta Morrisona ja povremeno kritikujem za esejistički pristup pisanju stripova, posvećivanje više pažnje intelektualnim elementima narativa nego životnosti likova ili ubedljivosti radnje i… pa, to je sve uglavnom tačno, ali to što ga kritikujem često zna da zamagli činjenicu da ga smatram jednim od najboljih savremenih scenarista u angloameričkom stripu, čovekom koji se nikada ne umara od napora da pomeri granice onoga što se može uraditi u ovom medijumu, a da istovremeno ostaje veran i medijumu i žanru. Zbilja, za razliku od zemljaka Millara, Morrison nije pokazao gotovo patološku žudnju da se baci u holivudsko naručje, a koliko god da je napisao stripova koji su bežali od jasne žanrovske klasifikacije, mnogo je više onih koji žanr uzimaju za zdravu osnovu a zatim promišljaju značaj mnogog njegovog elementa uz veliko poštovanje za tu osnovu i te elemente.

 

Zapetljao sam najstrašnije. Kako god, Nameless je klasičan Morrison u naponu snage, kreativno razuzdan ali zanatski perfektan, strip koji kreće pojačan na jedanaest već od prve epizode a onda sve više i više pojačava intenziet pripovedanja do mere da se pitam da li će čitanje, poslednje epizode naredne nedelje biti opasno po moje (makar emotivno) zdravlje. Sav intelektualizam za koji ga povremeno dobronamerno i prijateljski optužujem Morrison je ovde stavio u službu proizvodnje priče koja ima jaku empatsku komponentu. Ovo je strip u kome su zebnja, nervoza, strah, užasnutost i gađenje ne samo koncepti koje pripisujemo likovima zato što nam je jasno da ih oni verovatno prolaze, već koje proživljavamo zajedno sa njima. A retki su stripovi, barem u mojem čitalačkom iskustvu, koji čoveka od četrdeset i plus plus plus plus godina nateraju da strepi i guta knedle dok okreće stranice i pita se šta će biti dalje.

 

Nameless je i ona dobra kombinacija stripa koji ima jasne i nimalo stidljive žanrovske osnove ali i perfektnu egzekuciju autora koji ne namerava da žanrovskim pravilima robuje, pa ovo počinje kao potpuno halucinantna okultna avanturistička storija (dakle, ono što biste očekivali od Morrisona skoro po definiciji) ali nema problem da pređe u nešto što liči na punokrvni kosmički SF (što biste očekivali od Warrena Ellisa) pa da se onda glavačke sruči u potpuno visceralni horor (odjeci Gartha Ennisa) da bi zatim razorilo sve žanrovske obruče i prešlo u egzistencijalnu filozofiju koja balansira na sve tri žanrovske noge. Morrisonov uobičajeni „čudan sam jer volim da budem čudan“ pristup ovde je pun pogodak jer se strip i bavi interesantnim razmeđem religije, nauke, okultnog i visceralnog pa je tako i glavni junak stripa (titularni Bezimeni) istovremeno arhetipski velik (odbacio je ime da niko nad njim ne bi imao magijsku moć) ali i potpuno žanrovski izvajan u model ciničnog, neobrijanog antiheroja koji je konačno možda natrčao na avanturu iz koje neće moći da se izvuče britkim jezikom, hladnom glavom i brzim nogama. Nameless na čitaoca deluje na nekoliko planova, ima ovde mnogo intelektualnog materijala za razmatranje, simbola koje treba razabrati i proučiti, ali najjači plan je onaj najprimitivniji, egzistencijalni, nivo bića/ bitka, pitanje postojanja, ličnosti i slobode, majstorski posredovan kroz naučnu fantastiku uvezanu sa mitologijom i religijom, uteranu u nepraštajući telesni, duhovni i intelektualni horor.

 

Veliki deo pohvala mora da ode i na Burnhama, koji, kunem se, polako postaje novi Frank Quietly. Posle saradnje sa Morrisonom na Batman Inc. (i brda drugih stripova koje je radio, uključujući Nixon’s Pal, takođe za Image i sa Joeom Caseyjem na scenarističkim zadacima) videlo se da je ovo čovek spreman za velika dela, a sa Nameless ima jako težak zadatak da isprati suludo džilitanje Morrisonove kreativne žlezde. No, Burnham kao da se napio vode sa istog izvora ludosti gde i škotski kolega pa je tako njegovo iskakanje iz groteske u epski široki i preteći glomazni kosmički SF, pa onda okušavanje u krvoločnom hororu sasvim prirodno i ovo je strip koji, kako već rekoh, od čitaoca neretko zahteva dosta smelosti da okrene stranu. Nameless se završava naredne nedelje ali je ovo najbolja moguća potvrda da na Morrisona još dugo treba računati kao na jednu od najkreativnijih sila u američkom stripu. Amin.