Pročitani stripovi: Suicide Squad, Magnificent Ms. Marvel i Miles Morales – Spider-man

Za današnji pregled stripova odlučio sam se za nešto lagano, prijatno, mom srcu drago. Nekako, kad dođe Decembar, iako poslovne obaveze eskaliraju sa svim urgentnim zahtevima da se pare potroše a izveštaji pošalju jer naši mračni gospodari na zapadu oće da beže na božićne praznike, tako i ja uzmem da čitam stvari koje su mi ugodne i uljuljkuju me u taj neki praznični duh, radije nego da se bavim nečim što bi me izazivalo da budem, jelte, bolji čovek. Tako da, danas samo dobre vibracije i lepi superheroji.

Prvo bih obradio najnoviju inkarkanciju DC-jevog Suicide Squad a koja je krenula prošlog Decembra uz dosta pompe i upravo se, jedanaestim brojem, završila. Suicide Squad je strip takve, kurate sreće, rekao bih. Originalni radovi Johna Ostrandera („originalni“ samo utoliko što je Ostrander osamdesetih dao timu karakter i identitet, za razliku od generičkih radova iz pedesetih i šezdesetih, naravno) su bili intenzivno apdejtovanje superherojskiog žanra za kasne osamdesete i mada su najavili čitav „gritty ’90s“ fazon, bili su značajno inteligentniji i elegantniji od većine onoga što ih je sledilo da ostanu uticajan, važan fenomen. DC je u poslednjoj deceniji imao nekoliko Suicide Squad pokušaja sa promenljivim uspehom o kojima sam uglavnom uredno pisao. Poslednja verzija koju je pisao Britanac Rob Williams je meni na kraju bila veoma dobra (ovde ima prikaz prvih nekoliko epizoda), sa Williamsom koji je imao odlične crtače nakon patrijarha Jima Leeja i koji je u karaktere do kraja ušao veoma duboko i sasvim razumeo njihove motivacije i, jelte, „glasove“.

No, taj je serijal, iako je dobacio do respektabilnih 50 brojeva, bio i pod hipotekom filma koji mu je prethodio i koji je, nažalost, i pored prihvatljivog komercijalnog performansa, žigosan stigmom lošeg filma.* Ako guglate Suicide Squad, prva od ponuđenih pretraga koje Gugl nudi je „Is suicide squad a bad movie?“ pa je jasno da je ovaj serijal morao da se nosi i sa tom vrstom percepcije. Ipak, stripovi ne zavise toliko od filma – na kraju krajeva čita ih strostruko manje publike – pa je Williamsov serijal držao dobar kvalitet i časno se završio.

*ne i sasvim nezasluženo, jelte

No, 2020. godina je, već smo pominjali, donela užasne pretumbacije u DC-ju, brutalnu seču urednika i drugog osoblja na inicijativu roditeljske korporacije pa je i izdavačka delatnost pretrpela ozbiljna promišljanja i promene. DC danas više forsira miniserijale, grafičke romane i druge „prestižne“ formate dok „klasični“ tekući mesečni serijal kao da polako pada u drugi plan. Već sam pominjao da veliki broj najvažnijih scenarista koji rade za DC najavljuje odlazak ili je već napustio format mesečnog tekućeg serijala, pa je u toj nekoj atmosferi bilo i lepo videti da odlični Tom Taylor pokreće novi Suicide Squad. Nažalost, kako vidimo, za godinu dana ovo je izguralo jedanaest brojeva i ugasilo se, ali ako je to ikakva uteha, Taylor je u ovih jedanaest brojeva ispričao priču koju je imao na umu (doduše, u poslednjih par brojeva kao da je ipak morao da malo zbrza pripovedanje) pa se ova inkarnacija Suicide Squad može tretirati i kao svojevrsni maksi serijal…

Verujem da je otkazivanje daljeg izlaženja ovog serijala imalo više veze sa potresima u DC-ju nego sa kvalitetom stripa koji bi uticao na slabu prodaju. Ovaj Suicide Squad je, na kraju krajeva, doneo ponovno ujedinjenje Toma Taylora sa izvrsnim španskim crtačem Brunom Redondom; njihova saradnja na serijalu Injustice je, tokom protekle decenije obojicu isprofilisala kao cenjene i voljene superherojske autore pa se i na Suicide Squad odmah primeti jedna pozitivna energija i sigurnost u pripovedanju gde se za Taylora karakterističan humanistički ton besprekorno uklapa sa Redondovim widescreen pristupom koji opet spektaklu ne žrtvuje kvalitetnu strip-naraciju.

Redondov kvalitet je ovde od prvog broja izrazito vidljiv jer je ovo i strip koji uvodi veliku količinu novih likova i Špančev entuzijazam za dizajniranje kostima ali i karakterizaciju svih tih novih lica – od kojih, u skladu sa reputacijom ovog tima, mnogi neće baš predugo poživeti – je vidan i zarazan. Prvi broj ovog serijala prikazuje impresivne eksterijere na južnoj polulopti (Taylor je, ne zaboravimo, Australijanac), likove sa krilima ili škrgama kako lebde iznad površine okeana a ispod moćno uzvitlanog neba, ili jure kroz talase, i akciju koja je eksplozivna i, kako to već očekujemo – krvava sa body countom što obećava da ovo i pored svog tog lepog kolorita (za kolorisanje je zadužen Adriano Lucas koji se već jako dokazao radeći Imageov Birthright) ovo biti „propisan“ Suicide Squad materijal.

Redondo ima nimalo lagan zadatak da u stripu napravi ravnotežu između likova koje čitaoci poznaju i vole (Harley Quinn, Deadshot pa i King Shark ili Captain Boomerang) i potpuno nove ekipe supermoćnih likova pod imenom The Revolutionaries i da nam da ono što smo navikli da očekujemo – mentalno nestabilnu ali dragu Quinnovu, filozofski nastrojenog Deadshota – ali i onda da nas zainteresuje za nove likove i nauči da ih raspoznajemo, razlikujemo pa i da neke od njih zavolimo. Ovo je pogotovo ozbiljan zadatak kada se vidi da The Revolutionaries nemaju „klasične“ superherojske kostime i da su ovo mahom samo mladi ljudi sa supermoćima koji se trude da ustanu protiv nepravde pa je i dizajn njihovih kostima bliži „street couture“ senzibilitetu nego tradicionalnom šarenom spandeksu. Otud Redondo pruža jedan kaleidoskop „youth culture“ signala kao što su prepoznatljive frizure, rančevi, vunene kape, kapuljače itd. uspevajući da ipak i ove likove u dovoljnoj meri „usuperheroji“ kako ne bi odskakali od tona stripa.

A ipak, tonalne tenzije i treba da bude jer Taylor ovde piše jedan drugačiji Suicide Squad. Normalno, Suicide Squad pleše na ivici kontroverze jer se radi o najcrnjem black ops timu koga najnetransparentniji deo američke vlade šalje na teren onda kada je potreban potpuni „deniability“ i kada se stvari valjaju rešiti masovnim pokoljem radije nego preciznim, jelte, „hirurškim“ intervencijama. No, Taylor je autor mnogo poznatiji po pozitivnom, humanističkom tonu radije nego po pomalo nihilističkom sarkazmu prirođenom Suicide Squad pa je i njegova interpretacija predloška nešto drugačija. Ne treba sumnjati da je i uspešna – na kraju krajeva, Taylor ima reputaciju čoveka koji uzima izuzetno mračne predloške i od njih napravi tople, optimistične i duhovite priče pa je posle Injustice, All-New Wolverine i DCEASED i sa Suicide Squad Australijanac stvari okrenuo na „svoju“ stranu.

Ovde se svakako vide neke teme karakteristične za scenaristu koji je neskriveni levičar sa socijalističkim stremljenjima pa ovaj Suicide Squad ne samo što pokazuje priličan prezir spram militarističkog svetonazora već i govori o pogubnom ulasku privatnog sektora u sferu međunarodne politike, ratovanja, black ops akcija, ali i kritikuje miljardere za njihov život iznad zakona. Ovo su vrlo tipične „extremely online“ levičarske teme, a kako Taylor u sve ubacuje solidnu dozu rodne politike, sa prominentnim nebinarnim likom među The Revolutionariesima, nije sasvim isključeno da se u delu, hajde da kažem, „desničarskije“ onlajn zajednice koja strepi od kidnapovanja superherojskih stripova od strane „SJW“ autora i urednika otkazivanje serijala nakon jedanaest brojeva doživljava i kao dokaz krilatice „get woke go broke“. S druge strane, Taylor svakako tretira neke od klasičnih motiva Suicide Squad sa dužnom pažnjom i poštovanjem, stavljajući u centar priče pokušaj američkog privatnog sektora, a u sprezi sa državnim i paradržavnim strukturama da atentatima i nameštanjem izbora preuzme kontrolu nad malom ostrvskom nacijom u Južnom kineskom moru – pa je možda i ovaj izraženo kritički element priče bio malčice odbojan za ipak najvažniju američku publiku.

Strukturalno, ovo je vrlo lepo vođen strip sa ogromnim brojem likova koji uspevaju da imaju smislene interakcije i sa dinamikom koja iako prikazuje paralelnu radnju na više mesta, sa sve flešbekovima i skokovima kroz narativ, ostaje jasna i izbegava konfuziju. Taylor je za Marvel uglavnom radio stripove o pojedinačnim likovima (Wolverine, Iron Man, Spider-man) ali u DC-ju su to uglavnom bili ansambl-naslovi i vidi se da ume da radi ovakve stvari. Naravno, Harley Quinn sa kojom je tako dobro rukovao u Injustice ovde služi kao sidrište oko koga se okreće ostatak postave, a Deadshot dobija izuzetno dostojanstven ispraćaj koji samo ponovo bolno podseća na to koliko ovaj lik vapi za scenaristom koji će mu dati pristao solo-serijal (mini od pre neku godinu koga je pisao Christos Gage je svakako vredan vaše pažnje ako ga niste pročitali). Čak i minorni likovi uvedeni samo za odstrel su napisani – i nacrtani – veoma pitoreskno sa distinktnim personalitijima i ekscentričnim dizajnom kostima na Redondovoj strani. Plus, Taylor ume da bude veoma duhovit.

Da ne ispadne da nema šta da se kritikuje, reći ću i da, dok su The Revolutionaries vizuelno distinktni i imaju svoje karaktere, Taylor ne uspeva da izbegne zamci jednog zaravnjenja njihovih glasova. Kako ova ekipa sakupljena od pripadnika različitih nacija trećeg sveta – a koja se bori protiv američkog imperijalizma i militarističkog terora – treba da bude kontrateža hladnom cinizmu američkog vojnoindustrijskog kompleksa kome Suicide Squad služe ali i psihološkoj iznurenosti i beznađu samih članova Suicide Squad, i da pleni optimizmim i revolucionarnom energijom, tako i njihove karakterizacije uzimaju idealizovanu interpetaciju orvelovsko-hemingvejevskih refleksija na španske revolucionare i ne samo da se gubi svaka distinkcija u odnosu na to koji od likova potiče iz koje države/ kulture, nego su i svi gotovo identično „savršeni“ u svom opuštenom, beznapornom levičarskom, pravdoljubivom svetonazoru bez obzira na traume iz prošlosti koje nam strip uredno prikazuje (neki likovi su mučeni, nekima nedostaju udovi…). Ovo je jedna, jelte, idealizovana prezentacija „ispravne“ političke frakcije koja, u stripu gde su „glavni“ likovi svi odreda psihološki oštećeni štrči svojom zaravnjenošću.

No, Taylor priču vodi vrlo dobro, pružajući nam već na samom početku nekoliko preokreta koji naglavce okreću „tradicionalni“ Suicide Squad senzibilitet i mada do kraja strip ima sve što od Suicide Squad očekujete – akciju, krvopljus, izvrsne revolveraške obračune… – on je istovremeno i pun tog nekog optimizma i duha promene koji mu lepo stoji. Čak i da na stranu stavimo na kraju solidan zaplet sa The Revolutionaries, ljubitelji klasičnih likova će dobiti veoma dobar karakterni luk samog Deadshota sa uvidima u njegovu porodičnu situaciju koji se čak lepo i naslanjaju na ono što smo videli u Ayerovom filmu. Finale u kome se ponovo dobijaju „neočekivani“ preokreti je interesantno i emotivno i mada verujem da će neka naredna verzija Suicide Squad ignorisati najveći deo onog što je ovde urađeno, u pitanju je jedna energična, ali i emocijama nabijena priča

Redondov kvalitetni rad smo već pomenuli ali neke epizode crtao je i Daniel Sampere sa Juanom Albarranom na tuširanju i ovde je razlika u tonu minimalna što izuzetno pozdravljam i kada ovo jednom budem ponovo čitao u kolekciji, neće me nervirati iznenadne velike promene u stilu. Generalno, ovaj Suicide Squad je pripovedan sa puno širokih kadrova ili kombinacijom manjih kvadrata sa jednim visokim kadrom, a što stripu – koji, uostalom, ima jako mnogo likova – daje jednu prostornost i iako je u pitanju „prizemljenija“ priča od prosečne superherojštine (ovde nema letenja u kosmos, paralelnih dimenzija itd.), Redondov i Sampereov rad joj daju osećaj luksuza i epsku upečatljivost.

Dobar, mada ne i savršen strip ali svakako još jedno pero u kapi kvalitetnog Australijanca, sjajnog Španca i njihovih saradnika.

Drugi na redu danas je serijal Magnificent Ms. Marvel, jedan od najrelevantnijih Marvelovih radova u ovom trenutku. Naravno, originalni (novi) Ms. Marvel serijal će se pokazati kao istorijski veoma bitan za Marvel jer predstavlja uspešno apdejtovanje jednog ikoničkog karaktera, uvođenjem nove, mlađe verzije koja staru poštuje iako se od nje veoma razlikuje. Ms. Marvel je bio skoro pa indie serijal rađen unutar korporacije sa velikom pažnjom da se originalna vizija scenaristkinje G. Willow Wilson i urednice Sane Amant zaštiti i realizuje bez uplitanja nekakvih „komercijalnih“ motiva u sve. Naravno da velike firme sve rade sa idejom da će im na kraju doneti zaradu, pa je tako i Ms. Marvel svoj profil izgradio pružajući svetu superheroinu koja pripada etničkoj i religijskoj manjini u SAD a koja se nametnula kao izuzetno dobro urađen „omladinski“ naslov gde je ta „drugost“ glavne junakinje i njene familije iskorišćena za smislene diskusije o kulturama i identitetima a bez upadanja u zamke egzotičnosti i, pupupu, nekakvog orijentalizma. O tome sam malo pisao onomad a kako će od Ms. Marvel uskoro nastati visokobudžetna TV serija jasno je da se sve ovo Marvelu i Dizniju prilično isplatilo.

U linkovanom tekstu sam izrazio dosta zebnje za budućnost samog stripa jednom kada Wilsonova ode sa istog jer je karakter Kamale Khan i samog serijala u velikoj meri bio baziran na njenoj unikatnoj viziji, no Magnificent Ms. Marvel koji izlazi od proleća 2019. godine je sa svojih dosadašnjih 16. brojeva prilično uspešno nastavio storiju o pakistanskoj tinejdžerki u Nju Džersiju koja gradu što nikada nije imao superherojski glamur Nujojorka daje sopstvenog kostimiranog zaštitnika i to čini na jedan dirljiv, vrlo human način.

Naravno, Wilsonova, praktikujuća muslimanka, je Ms. Marvel pisala više kao studiju kulture omladine iz „druge“ zajednice nego kao nekakvu religijsku propagandu pa i aktuelni scenarista, Saladin Ahmed, iako i sam musliman – verovatno značajno manje „praktikujući“ od Wilsonove – drži sličan ton stripa, dodajući tipično omladinskoj superherojštini elemente orijentalnih tradicionalnih bajki i to mu prilično dobro ide. Ahmed je rođen u Detroitu sa kombinovanim libanskim, egipatskim, irskm i poljskim poreklom (otac, Ismael Ahmed  je uspešan mičigenski političar sa istorijatom borbe za prava radnika arapskog porekla) i naravno da će i njegove knjige i stripovi biti smeša motiva sa raznih strana.

Kada sam prvi put pisao o Ms. Marvel pominjao sam da je originalni Lee-Ditko rad na Spider-manu predložak na kome mnogi današnju omladinski superherojski stripovi naprosto organski nastaju i Ahmedovo pisanje Magnificent Ms. Marvel se bez i najmanje sumnje uklapa u ovu matricu. Ovo je strip koj, doduše, odlazi u svemir već u trećoj epizodi (ali i Spajdi je ratovao sa vanzemaljcima već u drugoj) ali je prvenstveno vezan za grad, njegove žitelje, ono što se dešava na ulicama, u porodicama, školama. Ahmed uspešno od Wilsonove preuzima taj senzibilitet ljubavi prema zajednici prikazujući jednu možda idealizovanu ali ne nerealističnu sinergiju između niže srednje klase i proletera koji se uzajamno razumeju i ispomažu shvatajući da je mesto na kome žive istovremeno i sklonište i resurs za sve njih. Magnificent Ms. Marvel uspešno nastavlja sa tom idejom da Nju Džersi nije Njujork i taj duh „manjeg“ mesta gde se ljudi znaju i jedni drugima više veruju, bez obzira što je uz pitanju jasno prikazana urbana zajednica je lepo prenesen u ovaj serijal. Mešanje likova, posebno omladine, različitih klasnih, etničkih, religijskih i seksualnih profila na jedan organski, prirodan način je i kod Ahmeda urađeno tako da shvatamo da je u pitanju vizija one Amerike u koju autori veruju radije nego nužno Amerika koju ćete sresti nasumičnim upoznavanjem ali to ni malo ne smeta. Magnificent Ms. Marvel kao i njegov prethodnik uspeva da spretno izbalansira tu optimističnu veru u porodicu i zajednicu sa tipično tragičnim unutarnjim životom glavnog lika koji mora da raste sa odgovornošću i strašnom tajnom što nema s kim da je podeli.

Doduše, Ms. Marvel svoj identitet svakako deli sa nekim sebi bliskim osobama – ovo je razlika u odnosu na klasičnog Spajdermena kome su bile potrebne decenije da se privoli da nekome kaže ko je – i Magnificent Ms. Marvel zapravo dobar deo svog prostora upravo troši na komplikovanost života u kome neki vama vrlo bliski ljudi znaju da ste superheroina i zbog toga i sami dosta trpe. Generalno, ovo je i dalje veoma dobro pogođen srednjoškolski strip i Ahmed sledi nit koju je izatkala Wilsonova smeštajući priče u jedan familijaran, prepoznatljiv kontekst. Tako se jedna priča odnosi na odlazak tri prijateljice u provinciju do malog restorana brze hrane jer se u njemu, po priči, služi „najbolji giros u Americi“. Ovakvi „normalni“, svakodnevni sadržaji su vrlo primereni ovom stripu i njegovom originalnom senzibilitetu pogotovo jer su protivteža kosmičkoj avanturi iz prve priče.

Zapravo, kao nekom ko Marvelove stripove čita decenijama, srce mi svakako zaigra kada vidim da je neke stvari što su i u ono vreme bile deo DNK firme (stripovi poput Dazzler ili Nova pa i pomenutog Spajdermena su bez mnogo diskriminacije mešali svemirske pustolovine i realističniju omladinsku sapunicu što je rezonirala sa stvarnim problemima mladih u SAD u ono vreme) i danas moguće dovoljno elegantno spojiti. Ahmed ovde ima i sreću da je glavni crtač sa kojim sarađuje odlični seulski Minkyu Jung koji orijentalne i arapske motive što ih Ms. Marvel sreće u kosmosu prikazuje sa raskoši i začudnošću kakve zaslužuju a da ne upada u klopku orijentalizma i lenjog stereotipiziranja.

U centru stripa je svakako Kamalina porodica, majka, otac, brat, snaja i mali bratanac i Ahmed vrlo lepo nastavlja pa i produbljuje ono što je Wilsonova ostavila u amanet pokazujući na jedan blag ali uverljiv način kontraste između jedne savremen ali ipak nativno pakistanske familije i šireg američkog društva gde Kamala pripada u jednakoj meri. Naravno, Kamala je i superheroina pa je i deo još šire zajednice i ima između ostalog na plećima i tu odgovornost zaštite zajednica (i planete) od nezamislivo tuđinskih pretnji ali i davanja mladima uzora koji mogu da slede. Ahmed lepo spaja prizemljeniju prozu sa porodičnim krizama i realističnim brigama i razigranu superherojštinu u jednom narativnom luku gde se uloge zgodno okreću pa Kamala štiti svog oca onako kako je on nju štitio kao devojčicu a sve uz asistenciju Dr. Strangea i borbu protiv jedne „negativne“ verzije Ms. Marvel. Ovde svakako valja primetitii da Ahmed pozajmljuje iz Spajdermenove istorije zapravo više nego što uzima od „stare“ Ms. Marvel (ovde mislim na Carol Danvers) pa će motivi dobijanja novog, tuđinskog kostima i kasnijeg kristalisanja „loših“ osobina same Ms. Marvel oko dodatne moći koju predstavlja taj kostim biti poznati svakome ko je čitao Spajdermena osamdesetih godina prošlog veka.

Neki od nedostataka koji su karakterisali strip što ga je radila Wilsonova preneseni su i ovde, a to je notabilno odsustvo upečatljivijih negativaca. Ahmed ima jednu priču u kojoj se u koštac hvata sa neoliberalnom pošasti startapova koji ne nude zajednici ništa supstancijalno dobro sem tog nekog mitskog „rasta“ a uzimaju joj identitet i ovde su zombifikovani provincijski radnici i CEO kompanije više metafore nego produbljeni likovi. Strip preuzima neke od negativaca iz Wilsoninog stripa i oni, čisto na ime istorije koji Kamala i čitaoci sa njima imaju, deluju nešto produbljenije.

No stripu ne manjka uzbuđenja, bilo na „domaćem“ frontu, gde pratimo i romantične avanture tinejdžera koji su, prigodno, prikazani kao emotivno nesigurni i zbunjeni, bilo na širem gde se Ms. Marvel uklapa u Outlawed priču što ju je Al Ewing kreirao kao mutli-magazinski narativ koji će lansirati njegov rad na Championsu. Ms. Marvel je u centru Outlawed zapleta jer čitava ideja o tome da se zakonski reguliše rad maloletnih superheroja i kreće od incidenta u kome Kamala biva povređena i mada je ovo samo nova varijacija na Civil War, za sada se to fino uklapa u sam Magnificent Ms. Marvel narativ posebno u poslednjih nekoliko epizoda gde su bes tinejdžera spram očigledne nepravde i sukob omladine sa sistemom koji želi dobro ali se ponaša represivno vrlo energično i spretno prikazani. Ahmedu svakako moram da zamerim da mu je naracija u titlovima, gde slušamo Kamalin tok svesti i refleksiju na događaje što ih pratimo, odveć melodramatična i neobično udrvenjena u odnosu na lik koji je živ, dinamičan i uverljiv. Ovo ume da bude boljka ovakvih stripova (više o tome kada budem pisao o aktuelnom Kapetanu Americi) ali u Magnificent Ms. Marvel je kontrast baš upadljiv zbog toga što je ovo inače živ i optimističan strip.

Crtež Minkyua Junga je veoma pristao ovom liku i stripu koji treba da spaja vrlo različite svetove i kulture. Jung, kako već rekoh, ima oko i ruku za orijentalnu ornamentiku i arabeskne radove* i njegovo ubrizgavanje ovih motiva između klasičnijih urbanih prizora superherojskog stripa je osvežavajuće. Jung kreira dosta različitog dizajna za kostime, opremu, ali i arhitekturu tuđinskog sveta na kome će Kamala imati svoju prvu veliku avanturu u ovom serijalu, a dizajn novog Kamalinog kostima je izuzetan (posebno kada krenu njegove „zle“ iteracije), no mora se prinzati i da drugi crtač na serijalu, mlada Marvelova nada, Joey Vazquez kreira upečatljiv dizajn novog superheroja po imenu Amulet. Amulet se doselio iz Mičigena u Nju Džersi ali je arapskog porekla i mada njegov kostim u velikoj meri omažira „Arabian nights“ estetiku, on je istovremeno maštovit, ali i karakteran, baš kao što je sam Amulet nestandardni „drugi“ i veoma se dobro uklapa u kast ovog stripa.

*uz, podrazumeva se, svest da Kamala nije arapskog porekla

Naravno, Jung je izvanredan u scenama akcije gde mu Ahmed daje da crta Kamalu u svoj raskoši njenih moći i telesnih transformacija. Vazquez je možda vizuelno dinamičniji sa više kadrova po strani i krivljenjem geometrija kadra, ali Jung je tu za mrvu bliži mom ukusu sa urednom, ravnom geometrijom ali spektakularnim transformacijama same Kamale čija fluidna anatomija postavlja pitanja o prirodi identiteta i tome šta je suština jedne ličnosti zapravo jače nego sam scenario. U spektakularnim epizodama dok se Dr. Strange bori za život Kamalinog oca a ona ima užasan (i vrlo Spajdermenovski) program ličnih iskušenja koje je vode sve dalje od mesta na kome zna da treba da bude, Jung je fantastičan, kreirajući kombinaciju opresivne, „realistične“ drame i spektakularne superherojske akcije a da crtež nikada ne poseže za mračnim, gritty stilom. Naravno, precizni tušer Juan Vlasco i kolorist Ian Herring koji rade sa oba crtača odrađuju veliki deo posla, dajući nam čist, jasan a dinamičan crtež i kolorni program koji jako diktira raspoloženje od umirenih, plavičastih tonova mirnijih, tužnih scena do uzvitlanih crvenih i žutih nijansi akcije (a koje su i boje kostima naše heroine). Letering veteran Joe Caramagna nastavlja svoj izvrsni rad sa Serijala Wilsonove pa postoji jedna dobrodošla vizuelna konzistentnost dizajna. Sve u svemu, Magnificent Ms. Marvel je i dalje vrlo dobar strip koji se srazmerno uspešno obraća mladim čitaocima, radeći u okviru decenijske tradicije, svakako, ali se ne opterećujući decenijskim kontinuitetima i likovima nastalim u vreme Drugog svetskog rata. Naravno, važno je ne pasti u zamku karikirane „svesnosti“ gde bismo insistirali da sve stripove o ženama pišu žene a sve stripove o muslimanima isključivo muslimani jer bi to svakako bilo promašivanje poente, ali mogućnost da se u Marvelu čuju „drugi“ glasovi i to ne samo na nivou simbolične reprezentacije, već sa predstavljanjem kako se druge kulture uklapaju u ideale američke superherojštine – ova mogućnost sa Ms. Marvel konzistentno daje dobar strip. I to treba ceniti.

Poslednji strip za danas takođe piše Saladin Ahmed. Miles Morales – Spider-Man je krenuo par meseci pre Magnificent Ms. Marvel pa ima i nekoliko brojeva više – trenutno je na broju 21 – a iako nje u pitanju bila baš takva drama kao kod Ms. Marvel gde sam se iskreno brinuo da li će iko drugi umeti da piše strip koji je nekoliko godina jedino i isključivo pisala G. Willow Wilson, svakako je bilo pitanje kako će Ahmed da se snađe sa nečim što je, ipak, pre svega beba Briana Michaela Bendisa.

Razume se, kada je Bendis najavio odlazak iz Marvela i prelazak u DC odmah je bilo jasno da je u pitanju kraj jedne epohe i da će karakteristični senzibilitet (i veliki uticaj kog je cenjeni scenarista imao na metanarative u Marvelu) ali i likovi koje je sam kreirao biti na zanimljivom ispitu kada ga više ne bude bilo. Miles Morales, „crni“ Spajdermen je svakako jedan od najvažnijih već utoliko što je došao nakon jednog Spajdermena kog je Bendis već učinio veoma „svojim“ – niko nije pisao Ultimate Spider-man osim Bendisa a kada je scenarista ubio Petera Parkera i zamenio ga četrnaestogodišnjim rasno izmešanim klincem iz Bruklina u ulozi ultimativnog Spajdermena to je bio nadahnut momenat u istoriji superherojskog stripa. I svakako bolna prelomna tačka za publiku nespremnu na promene, posebno ako mirišu na programsko uvođeje diverziteta.

O Ultimate Comics Spider-man u kome je Miles bio glavni junak sam pisao u svoje vreme (mada mislim da je to sve sada offline zahvaljujući nestanku UPPS) i to je bio jedan vrlo dobar period za Bendisa, a nakon gašenja Ultimate krila Marvelovog izdavaštva, Miles i njegova porodica su bili jedan od retkih elelemata Ultimate univerzuma koji su sačuvani i preneseni u mejnstrim univerzum. S dobrim razlogom, rekao bih, jer se Bendisova radikalna reinvencija Spajdermena pokazala kao vitalna i sama revitalizovala sam koncept Spajdermena da se pokaže da je on dovoljno širok da paralelno postoji više verzija. Naravno, uvek* je postojalo više verzija Spajdermena ali Miles je sa svojim rasno izmešanim poreklom i naglašeno „manjinskim“ ali ne stigmatizujućim identitetom uspeo da postane omiljeni lik ogromnog broja čitalaca. Ne samo da su čitaoci koji ne pripadaju kavkaskom tipu (i odnosnoj kulturi) dobili nešto što ih možda malo bolje predstavlja i prikazuje Marvelov univerzum iz jedne malo durgačije perspektive, nego su i mnogi tradicionalni čitaoci u Milesu otkrili bogatstvo novih motiva koji stari, prepoznatljivi svet obogaćuju i osvežavaju.

*“uvek“ u ovom slučaju podrazumeva da ne idemo dalje unazad od devedesetih

Animirani film, Into the Spider-verse je na kraju potvrdio ispravnost uvođenja Milesa Moralesa u Marvelov mejnstrim i dao nam najbolju bioskopsku verziju Spajdermena do sada a to da je Sony svoju novu konzolu, Playstation 5 lansirao uz igru Marvel Spider-man Miles Morales (uskoro i prikaz od moje strane) je potvrda da ovaj lik –s punim pravom – ima jaku kulturnu relevantnost u ovom momentu.

Utoliko, zadovoljstvo mi je da kažem da je Ahmed ovde obavio izvrstan posao, čak i nešto bolji nego na Magnificent Ms. Marvel. Miles Morales – Spider-Man je odličan primer urbane, omladinske superherojštine koja, pošto je Ahmedu klasični Spajdermen očigledno veoma drag, sa lepim razumevanjem omažira neke od njegovih motiva iz sedamdesetih pa i osamdesetih, dajući nam kombinaciju tople porodične priče, omladinskih tema i superherojštine koja sigurnim potezima osciluje između akcije i horora.

Ono što je najvažnije, Ahmed je stripu, a pogotovo njegovom glavnom junaku, dao vrlo dobro odmeren ton i glas. Bendisov Miles Morales je uglavnom bio odličan ali iako ima dve crne ćerke, Bendis je ipak dobrostojeći Jevrejin iz Klivlenda i njegov Majls nikada nije  zaista „zvučao“ kao „person of colour“. Rekli smo već da Ahmed dolazi iz ugledne mičigenske familije ali Ahmed je ipak „braon“ osoba i ima intuitivnu sponu sa tipično manjinskim perspektivama u američkom društvu koje se ovde spretno posreduju.

„Spretno“ je i ključna reč pa iako je kompletna prva ekipa likova ovog stripa „kolorisana“ (afroameričkog, hispanoameričkog i azijsko-američkog porekla), Miles Morales – Spider-Man ne pokušava da bude „Black lives matter – the comicbook“ pamfletiranje. Likovi u ovom stripu su svi redom pripadnici srednje klase i njihova rasna pripadnost nikada nije u prvom planu, oni su „prirodno“ studenti i omladinci u društvu koje se ponosi svojom raznolikošću a kada i vidimo kulturne identifikatore koji se vezuju za rasu oni su vešto umetnuti iz drugog plana da kažu nešto bitno o podlozi na kojoj se priče događaju a da ne budu njena glavna tema. Tako, recimo, u jednoj od priča, Majls i njegovi drugari beže iz škole da bi u bruklinskom muzeju pogledali izložbu vezanu za hip-hop istoriju na kojoj će biti „Bigijeve originalne sveske gde je pisao prve stihove“ i Majls uz strahopoštovanje ali uzgredno pominje da je Bigi kasnije u karijeri uvek rimovao „straight from the dome“, bez zapisivanja. Docnije u istoj epizodi pojavljuje se superzločinac staroegipatske tematike, koji služi kao satirično podsećanje na orijentalizam čest u zapadnoj fikciji.

Ahmed Majlsa piše kao sada nešto starijeg, nešto zrelijeg dečaka i odlično hvata tu energiju tinejdžera koji samo što nije postao čovek, koji je malo i kočoperan i glasan, ali koji je istovremeno nesiguran u sebe, pun dilema, strahova i protivrečnosti. Bendisov Majls je bio dobar lik ali Ahmedov Majls je produbljeniji, življi, sa civilnim životom koji je zanimljiv barem koliko i avanture kroz koje prolazi kada navuče kostim. Monološke refleksije kojima nisam bio zadovoljan u Ms. Marvel ovde su značajno lepše izvedene sa Majlsom koji vodi dnevnik i ima jedan prirodan „glas“ kada u njega piše.

Ključno, iako Ahmed očigledno voli starog Spajdermena, do mere da vraća neke klasične likove iz tog stripa, njegov Majls nije samo zacrnjeni Peter Parker, naprotiv, on je svoj lik, sa karakterom, energijom, pa i malo drskosti kakvu Parker nikada nije imao.

Taj spoj novog sa klasičnim  meni dosta prija, pogotovo što se Ahmedov Spajdermen uglavnom bori sa klasičnim urbanim pretnjama, rasturajući bande koje unaokolo valjaju nove droge i pucaju po ulici. Pojavljivanje klasičnih negativaca kao što su Tombstone ili Rhino je baš ono što starijeg čitaoca razneži a Ahmed piše i vrlo lepu priču u kojoj se Rhino, Majls i Kapetan Amerika udružuju kako bi razbucali kriminalnu imperiju u nastajanju lika koji trguje – decom, a da je ovo izvedeno iznenađujuće elegantno uz izbegavanje eksploatacijskih tonova. Sa druge strane, kada se bavi „pravom“ politikom, kao u sluaju epizoda koje se pozivaju na Outlawed, strip je vrlo spretan da pokaže kako američki sistem i pored sve priče o demokratijama i slobodama ima ukorenjene predrasude koje osobama što se ne uklapaju u kavkaski predložak – bez obzira na srednjeklasnu pripadnost, pa čak i određenu političu moć – refleksno zatvaraju neke puteve.

Drugde Ahmed uvodi nove verzije starih likova, kao što je unuka klasičnog Spajdermenovog neprijatelj Vulturea ali i novi negativac Ultimatum koji – kako mu i ime sugeriše – zna za Majlsovo multiverzalno poreklo i Ahmed ovde uspelo spaja „ulični“ superherojski strip sa konceptom multiverzuma i različitim verzijama jedne iste osobe.

Scenarist takođe veoma lepo rukuje Majlsovom užom porodicom, spretno balansirajući između vrlo toplih, uverljivih porodičnih scena i činjenice da je Majlsov ćale bivši agent S.H.I.E.L.D.-a, a stric karijerni superzločinac, kreirajući dramu koja bez obzira koliko daleko ode u superherojsku orbitu – a u dvadesetprvoj epizodi gledamo Majlsovu porodicu plus gomilu drugih superheroja kako se bore protiv Ultimativnog Zelenog Goblina i Ultimatuma, sve predvođeni Kapetanom Amerikom – uvek čuva tu jednu realističnu srž priče o porodici koja je stvarna, nediealizovana, komplikovana. Plus, Majls je dobio i malu sestru pa ga gledamo i kako se navikava na ulogu starijeg brata.

Za mene je možda najkontroverznije odlaženje u horor smeru sa odjecima onog što je J. M. DeMatteis radio na Spectacular Spider-manu u delovima priče gde se pojavljuje novi negativac, Assessor. Ahmed ovo dobro radi ali je opresivna atmosfera bespomoćnosti nešto što ne mora da bude prijatno za svakog čitaoca. Opet, Ahmed i ovo koristi da ojača „porodični“ element priče a kako Majls ima realistične traume posle svega, ali koje ga ne pretvaraju u stigmatizovanu „žrtvu“, rekao bih da se scenarista tu lepo snašao.

Što se crteža tiče, serijal je započeo Javier Garrón, Španac koji se u međuvremenu probio do Avengersa. Razlika između Avengersa i Milesa Moralesa je vidna u tome da su Avengersi „ozbiljniji“ strip (mada ih Aaron piše sa mnogo duha) i Garrónov crtež je tamo klasičniji, primeren epici i uzvišenoj superherojštini. Ovde je njegov rad razigraniji, karikiraniji, sa likovima koji idu u školu i zezaju se po Njujorku pa je i živi kolor Davida Curiela primeren jednom urbanijem, omladinskijem stripu. Likovi su izražajni a kostimi odlični, plus, Garrón vrlo dobro crta akciju sa jasnom povzanošću između kadrova gde se vidi kako borba „teče“ – ovo je nešto što nedostaje mnogim poznatim crtačima. Nakon desetog broja, na stripu se smenjuju različiti crtači i mada nemamo konzistentnost crteža, stilski je ovo ipak dovoljno jednoobrazno da ne smeta previše. Generalno, ovo je šaren, dinamičan superherojski strip sa likovima iz različitih kultura koji dele pozornicu i svim crtačima do sada je bilo jasno kako to treba da izgleda.

Ahmedov Miles Morales – Spider-Man je dakle, vrlo uspešno preuzimanje štafete i pažljivo urađen spoj tradicije i inovativnosti, sa jednom ubedljivom mladalačkom energijom koja stoji u srži stripa što podseća na jedinstvenu sposobnost superherojskog žanra da spoji najbizarnije spekulativne koncepte sa najsvakodnevnijim ličnim dramama i bude zabavan dok to radi. Sa uzbuđenjem očekujem naredne epizode.

Strip: Lepe naslovnice: Rampaging Hulk i Injustice

Rampaging Hulk je bio magazin koji je izlazio krajem sedamdesetih i bio isprva u crno-beloj tehnici jer je sa njim Marvel pokušavao da Hulka približi „odraslim“ čitaocima kroz priče koje su bile, ako mogu da tako da kažem, modernije i malčice zrelije od onog što su inače objavljivali (slično je bilo sa Conan i Savage Sword of Conan distinkcijom). Pisali su ga neki od teškaša poput Douga Moencha, Dennisa O’Neila ili Stevea Gerbera a crtala ga je praktično prva liga crtača onog vremena: Ridiculusov favorit Walter Simonson, pa onda John i Sal Buscema, Jim Starlin, Herb Trimpe, Alan Kupperberg, Gene Colan, Keith Pollard i neizbežni Sjenkjevič i Čajkin, naravno, sa tušerskim vedetama poput DeZunige, Mooneyja, McLeoda ili Alcale.

Mislim da neću mnoge iznenaditi ako kažem da je ovaj serijal objavio neke od meni najomiljenijih priča o Hulku ikada. Kod nas su izlazile u malim Marvelima a pored Hulka dobili smo i Bloodstonea koji je bio backup priča u nekim od brojeva RH.

Enivej, u to ime evo nekoliko naslovnih strana koje su… senzacionalne i vrlo palpi i mislim da bi svaka od njih ladno mogla da ide na filmski plakat onog vremena. Radio ih je Ken Barr, škotski ilustrator slikarskog dodira koji je opisivan kao hiperrealista ali taj termin nikako ne opisuje u potpunosti energiju njegovih radova. Barra na ovom forumu verovatno najbolje znaju po ilustracijama za korice knjiga koje je radio, na primer, Zelaznijeve Puške Avalona.

Poslednju naslovnu koju ovde kačim uradio je Earl Norem, takođe slikar, Amerikanac iz Bruklina koji je imao dugu i plodnu saradnju s Marvelom.

A sada Betmen… i drugi. Na drugom topiku sam već pisao o serijalu Injustice 2 koga je pisao Tom Taylor i koga smatram jednim od najboljih stripova koje je DC objavio u ovoj deceniji. Upravo se prošle nedelje završio 72. brojem (mada nas čeka još i godišnjak najesen) i ma koliko da je Taylor naprosto RAZBIO pišući ovo i zaslužio da bira kakav Justice League bi da piše u budućnosti, toliko je i crtež Španca Bruna Redonda fascinantno kvalitetan. Dobri su i drugi crtači koji su ga menjali, ali Redondo je prikazao takav autoritet u crtanju superherojske akcije, humora, ekspresivnosti, da bih mu ja, da sam DC, odmah dao ugovor. Doživotni. Evo nekoliko njegovih naslovnica za Injustice 2, čisto da se vidi da ne pričam bezveze. Tuširao ga je Juan Albarran (sem, očigledno, na prvoj i trećoj slici koje je Redondo sam odradio) a kolorisao Alejandro Sanchez i… meni su ovo praktično posteri koje bih odmah okačio na zid, sa svim „realističnim“ kvalitetom koga ima, recimo Greg Land, ali bez njegove frekventne ukočenosti:

Pročitani stripovi: Crossed +100, Paper Girls i Injustice 2

Da probam da danas ispucam nekoliko kraćih prikaza nekoliko zanimljivih serijala.

 

Sa dosta zakašnjenja pročitao sam kompletnih osamnaest epizoda serijala Crossed +100 koji je izlazio između 2014. i 2016. godine za koga drugog do – Avatar Press.

 

Na više mesta sam već opširno pisao o fenomenu stripa Crossed kojim je Avatar, verovatno iznenađujući i same sebe, kreirao drugi najvažniji zombi-strip našeg doba. Iako, razume se, Crossed po popularnosti i dalje ne može da se poredi sa The Walking Dead i multimedijalnim legatom Kirkmanovog čeda, na njegovoj strani je nekoliko zanimljivih detalja. Prvi je, naravno, to da je Crossed ispao iz glave Gartha Ennisa, ponoviću po ko zna koji put, verovatno najboljeg scenariste koji trenutno radi u američkom stripu i da je njegovih originalnih deset epizoda izašlih 2010. godine uspelo da potpuno zaseni praktično sve druge žanrovske srodnike odvrćući intenzitet na 11 i dajući nam zombi-apokalipsu u kojoj su uobičajeni tropi o „drugome“ kao bezumnom konzumentu mutirali u duboko uznemirujuće prikazivanje kolapsa društva prouzrokovanog najnižim ljudskim pobudama ostavljenim bez ikakvh kočnica.

 

Druga stvar koja je značajno doprinela vitalnosti fenomena Crossed je ta da Ennis nije imao problem da pusti druge da se igraju u njegovoj igraonici i mada se i sam nekoliko puta vraćao pisanju Crossed, ovaj je brend izrastao i razgranao se daleko preko granica nečega što bi bilo normalno u okvirima „autorskog zombi-stripa“. Avatar je ovde prepoznao priliku koja mu se pružila pa je Crossed tretiran više kao medijum za sebe nego kao nekakav rigidni serijal, sa raznim autorima koji su dobili priliku da pišu svoje priče unutar generalnog sveta kreiranog od strane Ennisa (i crtača Jacena Burrowsa, naravno, čija je visceralnost u mnogome definisala uznemirujuću estetiku tog istog sveta), skačući kroz vremenski tok i kreirajući svoje likove, zaplete i situacije, oslobođeni potrebe da prate nekakvu „jedinstvenu“ priču.

 

Ovo je bio uspešan eksperiment i mada kroz njega po definiciji nismo dobili konzistentan narativ sa jasnim smerom kretanja i krajem, ono što jesmo dobili je pregršt različitih i nadahnutih priča o kraju sveta obeleženog najnižim ljudskim porivima i ponekim činom plemenitosti.

 

Većina autora radila je unutar Crossed: Badlands serijala i tu se izređala respektabilna reprezentacija britansko-američke strip industrije sa pričama koje su radili David Lapham, Jamie Delano, David Hine, Simon Spurrier, Christos Gage, Kieron Gillen i drugi. No, neki su dobili i posebne serijale. Jedan od njih je bio pomenuti Si Spurrier koji je sa izvanrednim nedeljnim webcomicom Crossed: Wish You Were Here ne samo nadrastao žanrovska ograničenja „zombi-stripa“ i kreirao veličanstvenu, potresnu tragediju, već i možda dostigao samog Ennisa po dubini sa kojom je zasekao u naš svet ispitujući jednu njegovu moguću budućnost.

 

Drugi od njih je, naravno sam patrijarh Alan Moore.

 

Mooreov odnos sa američkim izdavačima je odavno otišao u materinu, što zahvaljujući njihovim kapitalističkim praksama, što zahvaljujući njegovom sve izraženijem potonuću u svojevrsni solipsizam. Tako smo došli do momenta u kome je jedini izdavač sa kojim Moore koliko-toliko redovno sarađuje upravo Avatar. Naravno, Moore za Avatar radi samo ono što želi – a to su sada najčešće bizarne lavkraftovske fantazije – no, izgleda da ni on nije ostao imun na sirenski doziv Crosseda pa je za njega kreiran poseban serijal Crossed +100 sa posebnom premisom.

 

Ova je premisa jednostavna, ali i primamljiva: dok se većina drugih Crossed stripova bavila vremenom neposredno nakon izbijanja infekcije koja je stanovništvo planete počela da pretvara u bezumne sadističke monstrume i prikazivala tragični raspad društva i pokušaje preživelih i neinficiranih da se prilagode postapokaliptičnom mizanscenu, odlazeći u najboljem slučaju godinu-dve u budućnost, Mooreov strip počiva na ideji da je od izbijanja infekcije (koje se desilo 27. jula 2008. godine) prošlo puno stoleće.

 

Crossed +100 je, dakle pripovest o ljudskom društvu koje je nastalo na zgarištu naše civilizacije, ono proverbijalno „šta je bilo posle“ i nema nikakve sumnje da je u startu ovo interesantna priča. Svet u kome se Crossed događa nije uništen nikakvom „spoljnom“ kataklizmom, on je pre svega obeležen raspadom društva na ime stalne pretnje od strane inficiranih koji su napadali, ubijali, silovali, proždirali neinficirane (ali neretko i jedni druge) i time doveli do stanja stalne borbe za opstanak. Konsekventno, ovo je svet u kome su tehnologija i dokumentacija uglavnom i dalje na raspolaganju ali se društvo svelo na mali broj prioriteta vezanih za puki opstanak, a specijalizacije potrebne da se tehnologija ispravno koristi i zapisano upotrebi su nestale ili su potisnute za račun nekih veština koje garantuju preživljavanje do narednog jutra.

 

Utoliko, svet u koji nas Moore spušta na početku Crossed +100 je zanimljiv koktel kulture i tehnologije. Ljudi čije sudbine pratimo dok istražuju pomalo divlji, zarasli Tenesi su svega generaciju ili dve mlađi od nas, i njihovo društvo i dalje pamti dobar deo predapokaliptične kulture, te koristi mnoge elemente stare tehnologije, ali je i obeleženo velikim informacionim jazom koji je prouzrokovao pad civilizacije. Jezik kojim pričaju ovi Amerikanci je, svakako, najvidljiviji indikator njihove razdvojenosti od nas, engleski koji slobodno kombinuje nekada sasvim nespojive žargone, gde su glagoli postali pridevi ili prilozi (na primer reč „fuck“ je sasvim odvojena od seksa i koristi se onako kako bismo mi koristili „veoma“ ili „jako“) a neke reči koje se vezuju za najviše vrednosti predapokaliptičnog sveta za njih opisuju nešto što je dobro, lepo ili povoljno (konkretno, ovo su reči poput „movie“ ili „gasoline“).

 

Ovaj naoko pidgin-English ne treba da zavara čitaoca jer društvo u kome žive ljudi iz Crossed +100 nije „primitivno“ na neki prepoznatljivo žanrovski način. Naprotiv, iako u njemu po prirodi strani preovlađuju „niske“ tehnologije po našem sadašnjem shvatanju (a one obuhvataju vatreno oružje, električnu energiju i vozila sa unutrašnjim sagorevanjem), ono je po nekim elementima veoma „napredno“, recimo rodna ravnopravnost je potpuna i prirodna, seksualne prakse su sasvim slobodne i jasno razdvojene od svesti o potrebi za reprodukcijom a mada je većina stanovništva nereligiozna, postoji i velika zajednica američkih muslimana koja praktikuje obrede i verski moral, mada su njeni članovi potpuno svesni da njihova verzija islama (u kojoj je glavni imam – žena) zapravo nema previše veze sa predapokaliptičnom verzijom.

 

Za trenutak deluje kao da je Mooreova priča zapravo futuristička varijacija na priče o kolonizaciji američkog zapada, pogotovo što su inficirani ulalvnom nestali sa američkog kontinenta, osuđeni na ekstinkciju na ime nedostatka kontrole impulsa i sklonosti ka planiranju i većina protagonista nikada u životu nije videla „crossed“ osobu. No, već posle par epizoda ispostavlja se da stvari nisu tako proste.

 

Drugi autori koji su pisali razne verzije Crossed su eksperimentisali sa pripisivanjem inficiranima nešto viših intelektualnih kapaciteta i impulsa ka stvaranju primitivnih zajednica nego što je standard za žanrovsku „zombi“-literaturu. Spurrier je čak svoj Wish You Were Here utemeljio na ideji o nekoj vrsti inficiranog mesije koji podučava svoje skoro životinjske „sunarodnike“ kontrolisanju nagona, no Moore u +100 ide nekoliko koraka dalje i istražuje koncept prirodnog odabiranja i generacijske socijalne evolucije stvorenja koja su ipak mnogo više od običnih životinja.

 

Crossed +100 je, tako, priča o tome šta se dešava ako se među bezumnima pojavi neko ko je i pre apokalipse smatran bezumnim a čiji su decidno antisocijalni nagoni u vremenu prošlom temelj stvaranja novog poretka u drastično promenjenim uslovima. Takođe, Moore postavlja i tezu da će, ma kako različita dva društva koja se posle apokalipse razvijaju bila, postojati skoro prirodan impuls da se ona na neki način stope, jer se na kraju dana radi o jednoj biološkoj vrsti.

 

No, Crossed +100 je i strip u kome je teza zanimljivija od onoga što se u njemu događa. Moorea, jasno je to, volim kao najrođenijeg i on je napisao neke od najboljih stripova koje sam ikada čitao ali ovo nije strip u kome sam se previše srodio sa likovima. Jugoistočni mizanscen u kome se priča odvija je lep, posebno u prvih nekoliko epizoda koje crta žestoko talentovani Gabriel Andrade i sam svet je interesantan, a misterija u centru zapleta ima težinu, no likovi su iznenađujuće neinteresantni. Moguće je da je ovde delom stvar u tom veštačkom jeziku kojim pričaju a koji obezbeđuje da strip nikada ne „teče“ onako kako biste želeli, a možda je i stvar u naglim promenama mesta radnje, skokovima kroz vreme i uvođenju novih likova koji odjednom imaju veliku važnost za zaplet. Možda je, naravno, stvar i u tome da je Moore posle šest brojeva digo sidro i ostatak priče na dovršavanje poverio Simonu Spurrieru koji je stvari odrolao do kraja sasvim profesionalno ali očigledno bez moćnog unutarnjeg nadahnuća sa kojim je pisao Wish You Were Here.

 

Šta god da je bilo u pitanju, Crossed +100 ima vrlo jasne ideje koje želi da nam iznese i natera nas da o njima razmišljamo – od onog standardnog pitanja „ko je u stvari pravo čudovište?“ pa do kompleksnijeg tipa „ako čudovišta imaju potomstvo da li je na nama da ga istrebimo ili spasemo?“ – ali svoje likove koristi gotovo isključivo utilitarno i njihove su karakterizacije tu tek koliko je potrebno za priču, bez, ako tako mogu da kažem, „viška“ ličnosti koji bi nam omogućio da se u njima pronađemo i sa pričom potpuno srodimo.

 

Bez te dimenzije koja je, ispostavlja se, meni nekako ključna , Crossed +100 ostaje saga o jednoj alternativnoj budućnosti u kojoj neke grupe ljudi ratuju protiv drugih grupa, ispričana korektno i sa zanimljivim pančlajnom na kraju, ali bez onog sloja „stvarnosti“ kojim je Ennis originalno Crossed i stavio na mapu a Spurrier ga sa WYWH uspelo vaskrsao. Bonus poene strip dodeljuje ljubiteljima klasične naučne fantastike na ime sasvim otvorenih referenci na neke od njenih kultnih ostvarenja (od Kantikuluma za Lajbovica, pa do Zadužbine ).

 

Što se crteža tiče, pomenuti Andrade koji serijal započinje je jako dobar, pogotovo u prikazima nekada civilizovanih krajeva koje priroda ponovo uzima pod svoje, ali ni njegovi naslednici na serijalu, Fernando Heinz, Rafa Ortiz i Martin Tunica iako očigledno za svoje epizode imaju manje vremena, nisu za bacanje. Pogotovo je bitno da je Avatar tokom godina popravio stvar koja im je bila najočiglednija rak-rana – a to je kolorisanje. I dalje je ovo kompjuterski bojadisano, naravno, ali studio Digikore odgovoran za ceo serijal se potrudio oko nijansiranja pa crtež ima toplinu koja je nekada redovno izostajala iz Avatarovih izdanja.

 

Sve u svemu, Crossed +100 je zanimljivo štivo, ali ne onakvo zakucavanje kakvom sam se nadao kada je najavljivano da će Moore zamočiti svoje pero i u ovu lokvu krvi ’n’ izlučevina. Ako ste već iščitali Wish You Were Here, ovo je svakako preporuka, ali ako niste, Wish You Were Here vam mora biti prva i glavna stanica u Crossed univerzumu.

 

Za nešto manje nihilistično štivo, skrenuću vam pažnju na serijal Paper Girls koji već dve godine postojano izlazi za Image Comics a ja sam se tek danas odlučio da nešto o njemu kažem jer se sa pre neki dan izašlim sedamnaestim brojem konačno pomaljaju obrisi njegovog metazapleta. Drugačije rečeno: tek je sada moguće donekle reći o čemu se u Paper Girls zapravo radi, ali, hitam da dodam, to ne znači da ovaj strip do sada nije bio jedno autentično čitalačko zadovoljstvo.

 

Scenarista sa kojim ovde imamo posla je, naravno, Brian K. Vaughan, čovek briljantnih ideja i neprevaziđene egzekucije. Istina je da sam ga poslednji put na ovom topiku pominjao na ime kilavog miniserijala We Stand on Guard, ali istina je i da je Vaughan čovek koji je poslednjih godina napisao neke od najboljih žanrovskih stripova na američkom kontinentu, tretirajući naučnu fantastiku kao medijum moćnih ideja i sociopolitičkih promišljanja u Private Eye, a spejs operu kao moćni psihodelični karneval i mesto za priču o važnosti porodice u još uvek tekućem serijalu Saga.

 

Paper Girls je, dakle, pored Sage drugi Vaughanov tekući rad za Image i mislim da se ovde radi o sasvim dobroj simbiozi jakog nezavisnog izdavača i izuzetno promišljenog autora koji savršeno funkcioniše u medijumu sekvencijalnog pripovedanja, a što sve na gomili opravdava proizvodnju stripa koji nije, kako je to danas uobičajeno, razdeljen na jasne celine što  mogu biti objavljivane u „trejdovima“.

 

Drugim rečima, Paper Girls je „rigidni“ strip-u-nastavcima koji se ne zasniva na  distinktnim pričama unutar dužeg narativa, već, možda i pomalo drsko, sve vreme priča samo jednu, dugačku i kompleksnu priču koja kreće od relatabilnih likova, vrlo brzo smeštenih u sasvim vanredne okolnosti a onda sa svakom epizodom eskalira saspens i kompleksnost sveta u kome se odvija.

 

Moram da priznam da meni to veoma prija na mnogo nivoa. U prvom redu, Vaughan kao da je naslutio da će sa Netflixovim Stranger Things krenuti neka vrsta rivajvla „žanra“ retro-adolescentske misterije/ avanture, pa je Paper Girls gotovo manifestno priča utemeljena na sada već arhetipskoj ikonografiji pustolovnih osamdesetih: bicikli, tinejdžeri koji se hvataju u koštac sa sasvim „odraslim“ problemima, američka provincija, misterija i fantastika.

 

U drugom redu, feminista u meni je nemalo zadovoljan time što je Paper Girls strip koji sasvim programski u centar radnje stavlja ženske likove (i izbegavajući zamke u koje su upali mnogi drugi, uključujući Patty Jenkins sa filmom Wonder Woman, ne ubacuje muške likove kao ispomoć i motivaciju), ali čiji scenarista ne troši vreme na to da sebe za ovo dostignuće tapše po plećima junačkim, već pažljivo i sa puno ljubavi razrađuje karakterizaciju svakog od njih. Čini mi se da se veliki deo glupih problema koje današnji strip-autori (ali i autori filmova, videoigara itd.) imaju sa delom publike što se buni zbog „nasilne diversifikacije“ likova svodi na to da likovi nisu dobro napisani, nisu ubedljivi i relatabilni već su u najboljem slučaju koliko-toliko artikulisani nosioci sociopolitičke teze, a Paper Girls je praktično ogledni primer kako se sva ta socijalna politika može uspešno plasirati ako imate zrele, produbljene karakterizacije.

 

Vaughan čak i ne deluje kao da se posebno napreže oko uplitanja rodnih pitanja, seksualnosti, teme odlučivanja o sopstvenom životu nasuprot očekivanjima zajednice u svoj narativ. Protagonistkinje Paper Girls su devojčice koje ulaze u pubertet, mlade tinejdžerke usijanih glava i nabujalih hormona i njima buntovni duh dolazi na najprirodniji moguć način a ako vam njihovo propitivanje društvenih uloga i gorljivo zalaganje za ove ili one ideje deluje „nametljivo“, onda možda nikada niste upoznali ni jednog tinejdžera.

 

No, sve to na stranu, Paper Girls je naprosto izuzetno zanimljiv naučnofantastični strip koji besprekorno kreće iz jedne male, naoko nevažne tačke u ličnim istorijama protagonistkinja a onda se iz epizode u epizodu razgrana u komplikovanu sagu (da, da) oslonjenu na vrlo sigurne spekulativne, žanrovske temelje. Doduše, ne želim ovde da otkrijem premisu na kojoj Paper Girls izrasta jer je dobar deo čitalačkog užitka zasnovan baš na začudnosti koja se dobija prelaskom iz jedne sasvim naturalističke priče o grupici devojčica što ujutro ustaju rano, sedaju na bicikle i raznose novine po uspavanom američkom gradiću u Klivlendu u fantastičnu tobogansku vožnju nabijenu finim naučnofantastičnim motivima.

 

Vaughan ovde vrlo sigurno demonstrira kontrolu nad pripovedanjem koje sa protokom vremena mora da vodi računa o sve većem broju motiva i elemenata zapleta, o omažima osamdesetima ali i kontrastu sa današnjim vremenom ili mogućim budućnostima. Veliki deo svoje ubedljivosti Paper Girls svakako duguje tome što autor sve temelji na dobrim, uverljivim likovima i njihovim lakim, prirodnim dijalozima (čak i u najneprirodnijim situacijama) pa tako i njihove motivacije čitalac doživljava kao ubedljive i logične, a što dalje pomaže da se tom istom čitaocu uspešno prodaju neke zaista bizarne epizode. Naprosto, kada čitate strip u kome ste se do te mere srodili sa likom da u svakoj situaciji pomislite da biste isto uradili – a pritom niste tinejdžerka koja je upravo dobila prvu menstruaciju ili druga tinejdžerka koja svoju buntovnost izražava pušenjem i željom da se potuče kad god je neko popreko pogleda – onda tom stripu dajete MNOGO kredita.

 

A nije da mu taj kredit nije potreban, jer Paper Girls, pored svih lepih stvari koje imam o njemu da kažem, nikako ne žuri da nam otkrije sve svoje tajne. Ovo je, naravno, osnov (pod)žanra fantastične misterije, ali ne treba izgubiti iz vida da urpkos svoj svojoj pitkosti i brzom tempu kojim se odvija, Paper Girls zapravo ekstremno malo toga čitaocu otkriva o svom „stvarnom“ zapletu. Većina onoga što u stripu vidimo je ŠTA SE protagonistkinjama događa, a proporcionalno mnogo manji broj strana otpada na ZAŠTO se to zapravo događa i kako je za dve godine izlaženja ovaj serijal izbacio sedamnaest brojeva (doduše dužih od standardne dvadesetdve strane), tako je i sasvim moguće da se čovek posle svake sveske oseti malo zakinuto što se tu svašta izdešavalo ali se priča nije suštinski pomerila u smeru rešavanja nekih dotadašnjih misterija (a uvedene su i neke nove).

 

No, utisak je da vaughan baš tako i želi – pitak stil i dobri likovi su tu da vas nateraju da strip kupite i sledećeg meseca, a dugoročne misterije i „veliki“ zaplet služe da vas zadrže uz njega i sledeće godine. I ne mogu to mnogo da mu zamerim. Fakat je da ću ovo, jednog dana kada bude završeno, pročitati još jednom, u cugu i da će to biti „pravi“ način za konzumiranje Paper Girls, ali ima i nečega u tome da je ovo mesečni (skoro) serijal u kome fraza „nastaviće se“ na kraju epizode nosi uzbuđenje i napetost kakve je writing for trade stil pisanja pomalo istisnuo iz savremene američke produkcije.

 

Vaughanov saradnik i koautor na ovom stripu je izvrsni Cliff Chiang koga smo prošli put na ovom topiku pominjali na ime odlične saradnje sa Brianom Azzarellom u serijalu Wonder Woman. Chiang na Paper Girls blista dajući nam, uz pomoć nenametljivog, disciplinovanog kolora Matta Wilsona, čiste, lepe slike lepih geometrija i, u skladu sa onim što radi i scenarista, minuciozne karakterizacije. Junakinje ovog stripa su, između ostalog, i rasno diversifikovane, a Chiang ovo provlači na najprirodniji moguć način, bežeći od stereotipa i obezbeđujući da ćete ovoga postati svesni tek retroaktivno. Naravno, tu su i interesantna futuristička dizajn-rešenja ali i jednako uspeli izleti u daleku prošlost, no Chiang uvek u prvom planu drži pripovedanje, besprekorno vođenje čitaočevog pogleda od jedne do druge tačke od najvećeg značaja na stranici i u ogromnoj meri doprinosi dinamici i pitkosti ovog stripa.

Paper Girls je, dakle, strip koji morate pročitati „ceo“ da biste iz njega dobili ono najvažnije, ali je istovremeno, na nivou detalja, prepun prvoklasnog sadržaja. Odlični likovi, zanimljive spekulativne ideje i vratoloman tempo garantuju čitalački užitak u svakoj epizodi i skoro da u ovom trenutku i nije toliko bitno da li će „glavni“ zaplet na kraju biti na nivou koji je inicijalna misterija obećavala. A opet, Vaughn je ovo – verovatno hoće. Najtoplije preporuke.

 

Na superherojskom delu spektra, potaknut gledanjem Snyderovog i Whedonovog Justice League, poželeo sam da se podsetim kako to izgleda kada se neko ko to dobro radi bavi Supermenom, Betmenom, Wonder Womanom i ostalom bratijom pa sam pročitao do sada izašle 33 epizode serijala Injustice 2 koji od Aprila ove godine u nedeljnom tempu izdaje DC. Za slučaj da ima nekih nedoumica mogu samo da ponovim ono što su upućeni nekoliko godina unazad pominjali: Injustice je, potajno, najbolji krosover/ event serijal koga DC danas ima.

 

Naravno, niko to nije očekivao. Prvi Injustice je delovao kao puko vršenje dužnosti: Warner Bros. je izdao borilačku igru Injustice: Gods Among Us koju su napravili tvorci Mortal Kombata, Nether Realms, a DC je u širokom marketinškom potezu kompletne korporacije dobio zadatak da proizvede i prikvel-strip koji će objasniti kako je došlo do toga da se u video-igri superheroji besomučno tuku jedni protiv drugih, na planeti Zemlji kojom tiranski vlada Supermen. Strip je objavljivan samo digitalno, svake nedelje i mogao je biti malo zapažena crtica za popunjavanje wiki-članaka o video-igri, samo da Tom Taylor iz nekog razloga nije seo i napisao jednu od najubedljivijih priča o slomu superherojskog koda, Supermenovom bolnom prelasku na tamnu stranu i očajničkom naporu šačice kostimiranih boraca za pravdu da uprkos diktatorskoj vladavini Čoveka od čelika učine proverbijalnu pravu stvar.

 

Injustice svakako nije bio prvi strip o „zlom“ Supermenu (ili nekom njegovom analogu) koji preuzima upravljanje planetom ali Taylor je uspeo da ponuđeni alternativni vremenski tok iskoristi na najbolji moguć način. U Injustice su psihologije superheroja koje poznajemo iz „zvaničnog“ vremenskog toka bile veoma brižljivo sačuvane i dosledno ekstrapolirane za nove okolnosti a svaka od zaraćenih strana je imala ubedljivu motivaciju za to što radi. Taylor je Supermena pokazao kao konfliktnog diktatora svesnog težine svojih odluka, a njegovu opoziciju, uprkos idealističnoj podlozi gerilskog delanja, kao pragmatičnu povremeno do granice etičnosti. Ukratko: Injustice je bio sve ono što je Marvelov Secret Empire par godina kasnije trebalo da bude sa strane diskusije o etici, politici i filozofiji moći.

 

Istovemeno, Taylor je pružio i veoma ubedljiv performans što se tiče slikanja po velikom platnu pa je njegov strip imao jednu skoro grantmorisonovsku širinu sa smelim idejama kakve mogu da funkcionišu samo u visokokonceptualnoj superherojštini (visoka tehnologija i visoka magija koje postoje i koriste se rame uz rame, paralelne dimenzije i mitski svetovi uvučeni u jedan suštinski politički sukob) izvanredno žonglirajući ogromnim ansamblom likova. Kada je strip od njega preuzeo Brian Buccellato, da piše dalje nastavke prateći neočekivano veliku popularnost koju je Injustice doživeo, čitaoci su se bunili da to više nije to, ali je Njujorčanin ipak uspeo da održi generalnu maštovitost ovog serijala i doveze ga u pristojnoj brzini sve do samog kraja pokazujući kako je Betmenova opozicija konačno trijumfovala nad Supermenom i njegovu svetsku vladavinu okončala posle nemalih žrtava, podsećajući i na neke važne elemente superherojštine poput plemenitosti i optimističnog heroizma i stavljajući Harley Quinn u sam centar raspleta.

 

Verovatno nema gore ponude u ovoj industriji od „E, a jel’ bi ti da radiš sada i prikvel za DRUGU Injustice igru?“, ali, nekim čudom, Tom Taylor je ne samo pristao da se vrati DC-ju – kad već Marvel nije dovoljno pametan da i njemu ponudi ekskluzivni ugovor – već i ponovo na nedeljnom planu isporučuje ukusne zalogaje intrigantnog i zabavnog superherojskog krosovera sa tim nekim dubljim temama udobno smeštenim između scena lepih tuča koje je u velikom delu uradio odlični Bruno Redondo, takođe povratnik na serijal. Sumarno, dakle, možda najbolji američki superherojski DOGAĐAJ ove godine uradili su jedan Australijanac i jedan Španac (uz još nekoliko mahom veoma dobrih crtača) i nadam se da DC ima razumne planove za dalje nastavke u Injustice kanonu, kao i da Geoff Jones i urednici shvataju da je Taylor praktično rođen da piše kompleksne superherojske sage u kojima se, uprkos pregršti isprepletanih zapleta i desetinama likova nikada ne gubi osnovna nit, jasnoća centralnog konflikta i težina etičkih pitanja o kojima se raspravlja.

 

Injustice 2 je delom prikvel, a delom prepričava narativ same igre i mada je Taylor autor sposoban da isporuči složene, prepletene narative na najpitkije i najdinamičnije načine, po prirodi stvari ovakav strip ipak zahteva nekakvo predznanje. Razume se, ako niste čitali prvi Injustice, to samo znači da imate izuzetno ugodan domaći zadatak da prvo savladate nekih hiljadu-hiljadu i po stranica štiva koje će vam pokazati kako i zašto je Supermen, jelte, pukao i zašto su ga neki superheroji sledili u zavođenju reda na planeti koji je zahtevao i određene, eh, žrtve, ali pored toga zaista valja imati na umu da su neki od ključnih likova Injustice 2 radikalno izmenjene verzije likova koje poznajemo iz glavnog kontinuiteta. Opet, jedna od najboljih stvari u vezi sa čitavim Injustice projektom je upravo što je Taylor za svoju, hm, alternativnu budućnost dobio jednu distinktnu tačku razdvajanja. Injustice univerzum nije neka od „običnih“ alternativnih dimenzija DC-jevog multiverzuma u smislu da su razlike između glavnog i alternativnog toka relativno brojne i raštrkane kroz istoriju, već je u pitanju univerzum identičan onom koga inače čitamo u DC-stripovima, koji se na jednom mestu, nasilnim incidentom pretvorio u vrlo ubedljivu „meku“ distopiju. Taylor sa Injustice nije upao u zamku da svoju alternativnu stvarnost „autentičnoj“ fikciji dodatno zafarba nekakvim žanrovskim skretanjem (futuristička, urbana naučna fantastika, kao u Beyond univerzumu, ili ovo što trenutno gledamo u događaju Metal) i mada poteže likove iz svih uglova DC-jevog multiverzuma sa jednakom lakoćom kao što to čini Grant Morrison, on se uglavnom ne bavi metafiktivnim slojem i istoriografskom esejistikom koji su Škotu prirođeni.

 

Ponovo, ovo ističem jer to Injusticeu daje fokusiranost kakva često izostaje iz DC-jevih velikih DOGAĐAJA, pogotovo onih koje je sa mesta scenariste ili osmišljavača predvodio Morrison u poslednjih desetak godina. U Morrisonovoj izvedbi likovi su uglavnom fiksirani u nekim svojim arhetipskim verzijama i on ih koristi kao gradivne elemente za svoje postmodernističke eksperimente sa DC-jevim temeljnim motivima, dok kod Taylora, naprotiv, najveći deo „posla“ koji scenarista obavlja otpada upravo na to da se pokaže kako se ovi klasični, skoro okamenjeni likovi menjaju u okolnostima koje, za razliku od mejnstrim kontinuiteta, imaju neke sasvim merljive i ireverzibilne posledice.

 

Injustice 2, naravno, ne može da ponovi iste trikove kojim je prvi Injustice pokazao da je „sranje postalo realno“ – sada već znamo da kada nekog ovde ubiju on ostaje mrtav, kao i da niko, čak ni Supermen, nije imun na subjektivni moral i činjenje groznih stvari u ime ideje koju smatra čistom i ispravnom. Takođe, Harley Quinn je u originalnom Injustice već prešla svoj put od zločinca do heroja (i od praktično sociopate do osobe koja svoje antisocijalne impulse razume i stavlja u službu čovečanstva) pa je razumljivo da je ovde dobijamo kao relativno fiksiran lik, no Taylor se zbilja trudi da stvari protrese na najbolje načine.

 

U prvom redu, sam zaplet je iznenađujuće svež i scenarista vrlo uspelo vodi čitaoca na jednu stranu, ubeđujući ga da čita praktično prepričavanje originalnog Injusticea, samo da bi iznenada okrenuo stvari naglavačke i uveo nove motive u igru. Bez želje da išta spojlujem, reći ću samo da je dilema sa kojom se likovi u ovom stripu suočavaju možda i etički teža od one iz prošlog serijala te da se razdeljenost superheroja na tabore prodaje čitaocu sa još većom ubedljivošću. Naravno, nije Taylor ovde baš izmislio toplu vodu, dobar deo motiva smo već videli i u drugim stripovima, uključujući i Marvelov Civil War ako baš hoćete, ali sigurnost sa kojim on vodi likove kroz etički sve dubiozniji zaplet je veliki kvalitet Injustice 2.

 

Drugo, tim istim likovima on ponovo jako dobro rukuje. Gledajući Justice League u bioskopu pre neki dan više puta sam se začudio kako Snyder i Whedon osećaju potrebu da Betmena stalno isforsirano humanizuju pokazujući ga kako je iznenađen, nesiguran, pun sumnji, rezonujući, za moj groš pogrešno, da gledalac sa Betmenom treba da se identifikuje. Taylor ne upada u ovu zamku, prepoznajući da je, pogotovo u situacijama kada sarađuje sa drugima, Betmen pre svega maska potpune neprozirnosti, skoro neljudska sila superiornog intelekta i nepokolebljive volje koje se i drugi, nominalno moćniji heroji pomalo plaše. Betmen je, naprosto, neko ko ima plan za SVAKU situaciju, čak i ako je ona nezamisliva i Injustice 2 je zato mnogo, mnogo ubedljiviji kada prikaže Betmena u trenucima poraza ili inferiornosti, komunicirajući dramatičnost takvih situacija bez potrebe da nas podseća kako je Betmen, eto, na kraju dana samo čovek u gumenom kostimu.

 

Taj tretman ovog lika, prepun poštovanja za njegovu snagu i veličinu, je zaslužan i što, kada dobijemo momente autentične emocije koja stigne od strane Betmena/ Brucea Waynea, imamo utisak da prisustvujemo zaista bitnim istorijskim trenucima u kojima se paradigma nepovratno menja.

 

Ali Injustice je upravo i najbolji u tim uverljivim promenama paradigme i tome kako nam uspešno prodaje likove koji se zbilja transformišu. Quinnova je i ovde značajan lik, ali njena promena po prirodi stvari nije tako velika kakva je bila tokom originalnog Injustice, no Taylor zato uzima Damiana Waynea, Betmenovog sina i sa njim radi velike stvari, prikazujući kako klinac koji je tek ušao u pubertet u aktuelnom DC kontinuitetu može da se transformiše u interesantno polomljenu i moralno veoma kompleksnu mladu odraslu osobu. Svakako, Damian je bio bitan lik i u prvom Injustice, ali ovde je on još više u nekom etičkom centru priče i kroz njegovo postavljanje u odnosu na globalni rat u koji su superheroji uvučeni i njegov odnos sa svojom porodicom se uspešno prelama veliki deo Injusticeove diskusije o pravdi i pravednosti.

 

Onda su tu i brojne sitne epizode i momenti sa drugim, manje prominentnim likovima, a Taylor je i tu besprekoran, od izvrsne karakterne drame sa Flashom u broju 32 (kojim se zaokružuje deo priče o liku začet još u originalnom Injustice), preko složenog a opet ubedljivo romantičnog podzapleta sa Green Arrow i Black Canary iz različitih univerzuma, pa do izvrsnih minijatura sa Wildcatom ili perfektno uklopljenim drugo i trećepozivcima poput Blue Beetlea, Atoma, ili Black Lightninga.

 

Ipak, ovo je složen narativ i česte digresije i pomeranja fokusa na drugu grupu likova mogu u teoriji biti pomalo dezorijentišuće, pogotovo za čitaoca koji ne zna u prste baš SVE likove ikada nastale u DC-jevim stripovima (ili u njih dodate kroz akvizicije…), ali čini mi se da ovde nedeljni tempo izlaženja u ogromnoj meri ublažuje secanja koja nastaju kada strip, najednom naizgled krene da priča o nečem sasvim drugom na sasvim drugoj strani sveta i ne bude odmah baš jasno kako se sve to uklapa u centralni konflikt.

 

A uklapa se. Taylor kreira složenu tapiseriju, ali čak i kada ide u opširne tangetnte (na primer podzaplet sa Black Adamom) one su same za sebe odlično napisane i zanimljive, a i može se nazreti kako će na posletku biti uvezane u glavni narativ. Ponovo, strip izlazi svake nedelje pa je teško u njemu izgubiti nit, a kada se Taylor jedno vreme usredsredi na jedan partikularni tok radnje, lako vas podseti da mu skoro nema premca u pogledu pisanja napetih trilerskih i akcionih set-pisova oslonjenih na odlične dijaloge.

 

Bruno Redondo koji predvodi crtački tim na Injustice 2 je već u prvom Injusticeu blistao a ovde još više potvrđuje svoju superiornu klasu. Injustice 2 ima svu grandioznost prvorazrednog superherojskog krosovera, a opet uspeva da izlazi u nedeljnom tempu (doduše na manjem broju tabli) sa veoma konzistentnim kvalitetom crteža i tonom koji je istovremeno i ozbiljan ali i superherojski „hiperrealan“ da ne deluje pretenciozno.

 

Da zaključim, Injustice 2 je, kako već i rekoh, jedan od najboljih primera kako se radi dobar krosover i u ovom trenutku jedna od najzanimljivijih priča u „alternativnoj“ superherojskoj stvarnosti. DC je veliki deo svog marketinškog napora ove jeseni uložio u Snyderov Metal, računajući, svakako s pravom da njihova vedeta zaslužuje mesto pod reflektorima za svoj veliki DOGAĐAJ koji će preoblikovati DC multiverzum. Pošteno, ali nemojte da vas to zavede do mere da Injusticeu ne ukažete priliku da vas osvoji. Mogli biste da se prijatno iznenadite.