Dis-patch festival 2007, završno veče

Dis-patch festival 2007,  završno veče, Kulturni centar Rex, 22. Oktobar 2007. MoHa! i Lasse Marhaug

 (fotografije: MoHa! fotke pokradene s njihovog MajSpejsa, a Lasse Marhaug i njegova oprema courtesy of Žarko i Luka. Hvala im i slava!!!)

 

Ove godine je Dis-patch festival  bio sav u znaku Monolake. Što je dobro, Robert Henke je jedan od najinteresantnijih kurentnih nemačkih i evropskih elektronskih muzičara. Loše u tom dobrom je bilo moje neprisustvovanje ni jednom od nekolicine nastupa koje je Henke imao u Beogradu. Nije bilo vremena ni mogućnosti ali nadam se da je barem neko među vama uživao. No, završno veče festivala nisam mogao da propustim. Nije imalo veze sa Monolakeom, ali je imalo veze sa norveškim noiseom. I to sa kremom norveškog noisea, ljudima koji su nam poslednjih godina dali mnogo glasnih, energičnih albuma nesputane zvučne eksperimentacije i krvave elektronske nabrušenosti. 

Kulturni centar Rex volim ne zato što je akustika njegove sale naročito sjajna niti zato što ima najudobnija sedišta u gradu (100 mu gromova, kada smo ušli u salu, stolica nije ni bilo!!!) nego zato što u sali nema pušenja. I mi strejteri negde da dođemo na svoje. Za ovo treba zahvaliti osoblju firme, pre svega Dušici koju sam na prošlogodišnjem Ring Ring festivalu lično video kako ljude koji bi zapalili cigaretu u sali izvodi napolje u lancima i odseca im šake na za to unapred pripremljenom panju ispred garderobe. Da je više ovako odlučnih boraca protiv ove pošasti, Srbija bi zaista bila država u kojoj je duvanski dim nedobrodošao. 

Da ne lutam preterano daleko od teme. Sala Rexa je bila ugodno provetrena i daleko od popunjenosti, ali je publike bilo taman toliko da se stvori utisak zajedništva i pozitivne anticipacije. Pomoglo je i to što su ovoj poslednjoj večeri festivala prisustvovali mahom ljudi naklonjeniji egzotičnijim muzičkim zadovoljstvima, kombinacija prekaljenih beogradskih ludaka/ umetnika koji su samo na korak od toga da budu najobičnije ulične skitnice, pozitivnih indie-kidsa večito gladnih novih iskustava, novinara kojima još ljubav prema muzici nije ishlapela pod teretom godina nezanimljivog seksa i svakodnevnog džangrizavog svađanja sa istom, te radoznalošću obdarenih namernika koji su došli na preporuku prijatelja za koje će kasnije reći da im pored njih takvih neprijatelji nisu ni potrebni. Ja sam tu bio u svojstvu takvog prijatelja a Cripple je igrao ulogu dobronamernog, ali u krajnjoj analizi verovatno užasnutog konzumenta ’normalne’ muzike uvučenog u pakao norveškog nojza pomoću kombinacije moje slatkorečivosti i navlake u vidu razložne i uostalom tačne primedbe da se čovek ne može nazvati muškarcem a još manje Srbinom dok ne overi Lassea Marhauga i prijatelje mu iz MoHa! Kolika rečenica!!!!

Prvi su nastupili MoHa! Ovaj norveški dvojac sam prvi put čuo prošle godine, slušajući njihov hiperkinetički, eksplozivni prvenac (ne računajući par samizdat CD-Rova) na norveškoj etiketi Rune Gramofon. Priznajem da su me namah osvojili kombinacijom superbrzih bubnjeva i razularene gitare. Njihov gitarista, Anders Hana je negde u to vreme došao i u opaki power-trio Noxagt gde je zamenio dotadašnjeg glavnog igrača koji je umesto gitare svirao električnu violu. Mnogi novinari su konstatovali da je Noxagt izgubio sopstveni identitet i pretvorio se u samo još jedan glasan gitarski trojac, ali to svakako nije bila Hanina krivica. Ovogodišnji, drugi album MoHa!, nacionalistički nazvan ’Norwegianism’ je moja ionako visoka očekivanja ne samo ispunio već i daleko prevazišao. Kombinujući mišićave gitarsko-bubnjarske vežbe sa zdravom dozom elektronike Hana i bubnjar Morten Olsen su se izdigli iznad prostog obožavanja američkih Blue Humans ili japanskog New Direction i pokazali da itekako ima kuda da se ode u svetu glasne, bučne improvizacije i free muzike. 

 img81/9329/lb588db187c25cb9a5a92aeoy8.jpg

Sinoćni nastup sam zato, razumljivo, čekao sa mnogo žudnje i infantilne napaljenosti. A oni, oni su još jednom uspali da me obore s nogu i zapanje. 

Kombinujući zdravu metalsku logiku da su četiri ogromna pojačala bolja nego dva srednja, sa masom pedala, hardvera i softvera, MoHa! su sinoć demonstrirali da ’buka’ i ’free muzika’ mogu da budu ne samo glasni, agresivni i surovi već i zabavni, katarzični, pozitivni u svakom smislu. Prilično sam se iznenadio shvativši koji je nivo uvežbanosti ove dvojice sjajnih muzičara, videvši da se improvizacije posle nekoliko trenutaka pretapaju u struktuirane komade telepatski brze razmene zvukova, ritmova i šumova. MoHa! u srcu nosi ljubav prema free-improv estetici ali njihova muzika je izrasla oko komadića opčinjavajuće buke a onda se razgranala, dobila kostur kompozicije, razvila mišiće ritmičkih mikrosredišta i krenula da juri od jednog do drugog, mutirajući svakim korakom, a ipak ni jednog momenta ne gubeći smer u kome se kreće.

Priznajem da sam stajao prepun strahopoštovanja posmatrajući Hanu i Olsena kako proizvode buke kao da ih je najmanje četvorica, lomatajući se kroz složene i brze deliće svojih kompozicija, prelazeći iz kompleksnih free jazz pasaža u pankerski brze taktove najčistije gluposti i snage. Muzika koju MoHa! proizvode nije očigledan spoj žanrova na način koji su to radili Naked City ili Ground-Zero devedesetih godina, ali to je možda najviše zato što MoHa! svira brže nego što su čak i John Zorn ili Otomo Yoshihide namerili da zasviraju. Slušana hladno, analitički, muzika ovog norveškog dvojca se prikazuje kao dete srećnog braka free jazza i ’čistog’ free improv zvuka sa metalskim i pankerskim nasleđem, prevashodno fragmentarnom filosofijom hardcore thrasha i katarzičnim blastbitovima grindcorea. 

Ali njihovu muziku je, zapravo vrlo teško slušati hladno i analitički. Ona je jako telesna, jako materijalna. Bubnjevi tresu, Olsen između svog mahnitog udaranja po kožama i metalu uspeva da udene i pritiske na tastere svog Apple laptopa, terajući kišu udaraca da proizvede i dodatnu oluju elektronskih varnica. Hana istovremeno svira grdno distorziranu gitaru, ritam mašinu, sintisajzer i još neki omaleni gedžet koji nemam pojma šta je. Korišćenje sofisticiranog softvera kao što je Supercollider zajedno sa znojavim, distorziranim prangijanjem je, sada je to dokazano, dobitna kombinacija. MoHa! imaju svu energičnost no-wave muzike koja se pari sa grindcoreom u srcu probuđenog vulkana (što je dobar opis i za muziku nekada čikaških a sada kalifornijskih Flying Luttenbachers), ali odozgo još dodaju i plemenitu haotičnost digitalnog procesiranja koje njihovu surovu disciplinu obogaćuje parazitskim đavolčićima stohastičkih šumova.

Naravno, ovo je koncert i za gledanje. Ne samo što je zvuk letalno agresivan i blagorodno distorziran, ne samo što sintisajzer reži, gitara vrišti a bubnjevi biju pravo među oči, MoHa! su i prizor od koga vilica treska u pod u činu masivnog rispektovanja. Ovo je možda najbrži bend na svetu u ovom trenutku. Nisam uživo gledao bendove poput Hella ili Orthrelm ili Lightning Bolt, na koje sada MoHa! liči više nego na Blue Humans ili New Direction, a nadam se da jednom hoću, no i pored toga, ne mogu da zamislim da iko svira brže nego ova dva norveška žgoljavca. Olsen je kao ubrzani snimak Sunnyja Murrayja. Jako ubrzani, izbleđeni i smršali snimak, naravno. Hana je kao mladi Thurston Moore u pokušaju da bude Eddie Van Halen dok u prostoru od pola sekunde uspeva da sa gitare pređe na sintisajzer i natrag, ruke obojice muzičara razmazane u mrlju naučnofantastične superbrzine. 

 img81/6394/685659010lnk7.jpg

Nema ničeg mačoidnog u ovoj bučnoj, agresivnoj muzici, naprotiv, ona je geeky i bezopasna. Nema ničeg ’muzičarski’ oholog u ovoj složenoj muzici, naprotiv, ona je primitivistički prijateljska, otvorena za svakoga. I svako se u njoj i našao, makar sudeći po oduševljenim reakcijama, dreci i skakanju u sali Rexa.

Bilo je veliko pitanje kako će Lasse Marhaug posle ovako eksplozivnog nastupa MoHa! uopšte moći da privuče i zadrži pažnju gledališta. Nakon gledanja dvojice muzičara kako prosipaju znoj po svijetlom oružju, ideja o nastupu jednog momka, svijenog nad svojim laptopom mora da je delovala prilično bedno većini publike. Srećom, uprava Rexa je reagovala iskusno i obezbedila nam stolice, time i sugerišući da je sledeći nastup nešto gde će kontemplacija a ne šutiranje biti preferirana reakcija. Naravno, u pitanju je bila lukava prevara. Dok sam, u pauzi nastupa pazario diskove večerašnjih umetnika, neki simpatičan momak (Makedonac, rekao bih) me je pitao da mu pojasnim na šta liči Lasse Marhaug, pošto ga nikad nije slušao a ja sam svojom nadmenošću sigurno ostavljao utisak hardcore fana. Moj odgovor je bio da je Lasse ’evropski Merzbow’.

Što je, naravno, vrlo loš odgovor. Lasse, bilo solo, bilo sa svojim dvojcem Jazkamer/ Jazzkamer , bilo u nekoj od brojnih kolaboracija, nikada nije zvučao kao Merzbow, osim najpovršnijem uhu kome je sav noise ionako isti kurac. Istina je da Marhaug po gustini zvuka može da se uporedi sa Akitom, ali njihov pristup kompozicijama i čitava filosofija muzike i nastupanja skroz su različiti. No, moje poređenje je ipak tačno na jednom višem nivou, naime, Marhaug je za Evropu ono što je Akita za Japan – figura od najvišeg autoriteta, model na koga se ljudi ugledaju i čovek kome se veruje. 

 img81/1592/dscf9337yp7.jpg

Moj drugar Nyarla se posle prvih nekoliko minuta Marhaugovog nastupa nagnuo prema meni i promrsio kako on drone muziku više voli kad je naduvan a i kako nekakve video projekcije ovde ne bi naškodile. Oprostio sam mu jer je mlad. 

A i nema sumnje da je Marhaug svoj rezervisani, čak svedeni početak nastupa i zamislio baš tako da manje upućene, kako sam ja to mudro primetio, ’uljuljka u lažni osećaj sigurnosti’. Lagano rastući sintisajzerski drone iz Lasseovog notebooka i naizgled nasumično pucketanje elektriciteta, hipnotisano klaćenje muzičara u svojoj stolici, spori, odmereni, gotovo laboratorijski bezosećajni dodiri potenciometara i reglera na mikseru na njegovom stolu… Marhaug je zaista sporo i metodično išao blago uzlaznom putanjom pojačavanja intenziteta i kompleksnosti zvuka. 

Laptop muzičarima nije lako. DJ za svojim gramofonima barem zna da je publika tu da bi plesala svoj ples potpomognut ekserima i (dirljivim?) eskapizmom, ne da blene u njega. Laptop muzikanti nemaju ovaj luksuz i Marhaug je, dosta očigledno razvio jedan skoro pantomimičarski nastup kako bi svojoj ne-gesturalnoj muzici dodao tu neku ljudsku komponentu. Njihao se u stolici, prateći samo njemu čujne ritmove u rastućoj bujici zvuka, teskobno se osvrtao oko sebe, nervozno dodirivao sopstvenu kožu nekakvim piezoelektricima koji su bežičnim putem mikseti predavali pucketanja kao dodatni delić kompozicije. A zvuk je bujao i bujao sve dok nas nije sasvim okružio. Spolja i iznutra. Iako ni posle petnaest minuta Marhaugov nastup nije prešao u nihilistički, rušilački zanos koji ljudi najčešće povezuju sa noiseom, nema nikakve sumnje da smo bili, makar većinski, opčinjeni intenzivnošću i bogatstvom tona koji nam je obuhvatio čitava tela i nosio nas nebesima poput nekog snažnog, ali kontrolisano nežnog diva (da, da upotrebio sam baš one reči kojima me ponekad opisuju žene, eto… da se zna). Malo je čistijih muzičkih iskustava od onog kada vas bas-loopovi tako tresu da osećate kako vam ne samo kosti i mišići već i unutrašnji organi poskakuju u jednakom ritmu. Prelepo. Kada je distorzija prerasla u glavnu komponentu muzike, pomisao da bol može biti i prijatna senzacija mora da se rodila u mnogo glava. (Doduše, ljudi poput mene čiji sluh odavno ne može da registruje više frekvencije bol samo mogu da prizovu u sećanje.) Noise, kada je dobar čini da slušalac u njemu može da čuje bilo šta, tera mozak da u bujici šuma prepoznaje forme kojih nema i uživa u harmonijama koje ne postoje. Verujem da su mnogi to sinoć iskusili.

 img84/5908/dscf9339vr6.jpg

Ali Marhaug dobro zna šta radi. Nije još bilo vreme za oslobađajući cumshot i oluja čiji je samo delić iscureo iz zvučnika brzo je zauzdana, prekinuta, gotovo nožem isečena i zamenjena jednostavnim, melodičnim loopom koji je zvučao skoro kao da su rani Front Line Assembly ili, dođavola, Depeche Mode zauzeli Marhaugov notebook. Dobrodošlo opuštanje za publiku kojoj se pakao tek priprema. 

Marhaug je u sledećih nekoliko minuta metodično dodavao sve više i više delayja ovim zvucima, dopuštajući feedbacku da se postepeno, skoro kontrolisano razvija. Eksperiment od koga je Alvin Lucier  napravio akademski sterilno a opet opčinjujuće snažno umetničko delo ovde je sažet u desetak minuta progresivnog zamrljavanja originalnog zvuka, gomilanja interferirajućih talasa preko nepromenljive osnove, pretvaranja smirujuće melodije u hor gladnih demona i tutnjavu zemljotresa.

 img81/4782/drugi3jk7.jpg

A posle toga su ulozi postali dramatično visoki. Marhaug je svoju malu akademsku,a prostačku primitivnu lekciju gotovo neprimetno ispratio uvođenjem talasa svirepe distorzirane mikrofonije, odvrnuo pojačala do kraja i rešio da publici na vrhuncu nastupa pruži malo old skool šmeka. Ukus vremena pre notebook računara, DSP filtera i Kaos Pad igračaka, ukus vremena gde je buka proizvođena komadima metala, olupanim kontakt-mikrofonima i analognim gitarskim distorzijama, te golim žicama ovde je beznaporno zazvan dok je Marhaug, sada grčevito teturajući oko svoje opreme valjao teške, pakleno grube udare najčistije belog šuma. Naravno da je većina njegovog nastupa u poslednjem segmentu bilo dobro odmereno glumatanje, ali nema sumnje da je dobra predstava uvek bolja od loše slike ’obične’ stvarnosti.

 img84/9106/drugi4gl3.jpg

Nije ovde bilo krvi niti izmeta kao na dugo prepričavanim koncertima Masoa Yamazakija ili Hijokaidan, ali Marhaug je makar uspeo da iskomunicira delić uzbuđenja koje se oseti kada telo izgubi kontrolu nad muzikom a muzika izgubi kontrolu nad telom. Grčeviti, agresivni pokreti, rušenje stolice, udaranje u glavu komadima opreme, mikrofonija koja vrišti kao da sutra ne moramo da ustajemo iz kreveta i idemo u školu i na posao, kao da je život konačno ipak dobio smisao, Džoni Racković koji konačno svoje nervozno hodanje na prostoru ispred bine može da zameni izlomljenim, nemuštim plesom, finale Marhaugovog nastupa je ipak najfascinantnijim učinilo kolektivno vrištanje velikog dela publike koje se čulo čak i iznad zaglušujuće buke muzike. Nije ovo bilo vrištanje straha, besa, niti frustracije već najčistije, infantilne sreće. Destrukcija, znači može da bude konstruktivna, a katarza lekovita. Marhaug to zna i koliko god da je glumio, ipak nam je dao ono po šta smo došli. Cripple je prokomentarisao da bi interesantniji koncept bio kombinacija totalne mirnoće sa urlajućom bukom (kao što uostalom i radi Masami Akita), ali ja sumnjam da ga je iko, osim već gluvih osoba poput mene uopšte čuo.

Šta sam slušao ovih dana

Ma, da, kao da vas to zanima. Vi ste na ovoj strani zato što se nadate da ću ponovo neki od tekstova ilustrovati fotografijama oskudno obučenih devojaka/ mladića. Pa… možda i hoću!!!

Ali u međuvremenu, da zabeležimo šta sam poslednjih dana trošio u svom mp3 plejeru kineske proizvodnje, svome kompjuteru (dosta ravnopravna bitka između kineskih i korejskih trudbenika u proizvodnji komponenata za isti) i CD plejeru koga su zbudžili Japanci. Da nema te Azije trebalo bi je izmisliti.

U istom dahu ću priznati da će među muzikom koju ću pomenuti biti brojčano dosta Azijata, konkretnije Japanaca i Kineza. Nekako, kod mene je to postalo neka vrta uslovnog refleksa, kako vreme posle definitivnog odlaska leta krene da se jednakom brzinom spušta u smeru ranog mraka i ranog mraza, tako i ja pokazujem veću sklonost ka apstraktnijim, ili radije, amorfnijim muzičkim formama. Nije sad da tokom leta slušam samo strejt ap pop muziku a kako krenu kiše i snjegovi udarim po nojzu, ali primećujem da je ovih dana u mojim ušima bila povelika proporcija muzičkih uradaka koji su se rado i bez osvrtanja odrekli ritmova, harmonija i kojekakvih konzervativnih muzičkih elemenata, proganjajući čistu apstrakciju zvuka ili barem svirepu agresivnost buke. Uostalom, videćete.

 

Nego pre toga, dve-tri nepovezane misli.

 img221/1014/dejan20matic2021fw7.jpg

 

Prva je da sam sinoć Gledao kako Čeda Jovanović priča sa Antonelom Rihom na izdajničkoj televiziji B92 i, pored toga što mu je svaka druga rečenica bila kako je Koštuničin režim kriv za globalno otopljavanje i bedan učinak naše košarkaške reprezentacije na recentnom evropskom šampionatu i kako Boris Tadić u slobodno vreme siluje kućne ljubimce mentalno retardirane dece, Antonela je nekoliko stvari vrlo ispravno uspela da ga ispreskače ukazujući mu da se malko previše busa u grudi sa svojom političkom avangardom, sa oštrom kritikom drugih za stvari koje sam radi itd. Jebote, pa Čeda koji i inače muca ovde je krenuo da koči i preskače još jače. I bio mi je nekako sladak. Pomoglo je i to što nije dizao glas niti se drao kako to obično ume da radi kada blefira novinare da je muško. Nekako, posle svega imao sam utisak da sam gledao novinara i političara u javnom dijalogu a ne direktan prenos iz nekog javnog toaleta u gradu koji grca pod epidemijom dizenterije. Što je retkost!!! Još sam pod utiskom prošlonedeljnog nastupa Nenada Čanka kod Olje B. koji je, da bi ilustrovao svoju poentu novinaru u studiju rekao ‘A da ja tebi razbijem glavu?’ Malo sam iznenađen da posle nisam video reagovanja na ovakav zaista skandalozan gest jednog od vodeći(ji)h političara & stranačkih prvaka u Serbiji, ali malicioznost me uči da je u pitanju Čankova trenutno dobra pozicija kod vodeće NVO/ levičarske ekipe koja se najčešće i oglašava u ovakvim momentima. No, možda će Miroljub Žarković ili tako neko ipak da se opseti pa makar kolumnaški presavije tabak. Samo se čudim odsustvu reakcije inače nepogrešivo brze zle mašine Press/ Kurir. Hmmm…

U istom tonu primio sam i današnju vest da je gigant igračke industrije, veliki izdavač Electronic Arts za bajoslovnih 860 miliona američkih dinara pazario firmu koja je bila većinski vlasnik Bio Ware, možda poslednjeg velikog i verovatno najboljeg zapadnog nezavisnog game developera.  Oštar kontrast između EA filosofije (oprobane, proverene, zastarele i dosadne ideje reciklirane iz godine u godinu tehnikom pljuvanja skupe pljuvačke i poliranja skupim rukavom) i Bio Ware pristupa igrama (maštovito, originalno, duboko, autentično) je naravno na Internetu trigerovao masovni krik očaja od strane igrača. Spreman sam da sačekam par godina pre nego što dam konačnu izjavu o ovome, ali… Nemam baš neka prevelika očekivanja… Barem je Bungie sebe otkupio iz ropstva Microsoftu…

U tom smislu, da se bacimo mi malo na muziku…

Agoraphobic Nosebleed/ Kill the Client split 7 inč (Relapse)

Pretpostavljam da je ovaj singlić izašao za Relapse, jer tako piše na Wikipediji, mada, naravno Relapseov websajt kao da ne zna ništa o tome. Jebote, da nema soulseeka i filesharinga koji industrija rado naziva krađom, kako bih ikada saznao da ovo izdanje postoji i gde bih ga kupio???

U svakom slučaju, Agoraphobic Nosebleed su bend koji je naterao mnogo ljudi (mahom novinara) da o grindcoreu u dvadesetprvom veku pričaju na ozbiljan način, što je uspeh gargantuovskih proporcija kada se uzme u obzir kako je grindcore poslednjih godina dosadan, generički predvidiv i naizgled pravljen samo od strane porno/ horor/ exploitation geekova koji su zadovoljni idejom da prave muziku koja je po inventivnosti, energiji i ekspresivnosti nekoliko vekova iza onoga što su polovinom osamdesetih radili prvoborci žanra. U takvom okruženju, ANb su uspeli da ostave vidan lični pečat ne samo nadahnutim korišćenjem ritam-mašine u muzici koja se uvek busala u grudi hvaleći se kako raspolaže najbržim bubnjarima, već i osećajem stvarne opasnosti koju su uspeli da izkomuniciraju muzikom i tekstovima. Droga je smrt, kako nas je naučio Sosko, ali Jay Randall nas već godinama podseća na reverzibilnu prirodu jednačine a to je da je i smrt, jebiga, droga. Tako da su njegove drogirane vizije smrti (i svakojakog nasilja i psihodeličnih bizarnosti) uvek bile primamljive.

 img128/1687/2898ts245up3.jpg

Poslednjih par godina ANb je bio u nekoj vrsti katalogiziranja i osvežavanja svojih radova, tako da su posle EP-ja ‘Altered States of America’ (koji je sadržao 100 pesama u 20 minuta, moliću lepo) usledile remasterovane i remiksovane verzije starih hitova. Tako je ovaj split singl sa KTC jedinih novih pet minuta muzike koje su Hull i Randall napravili još od 2003. Hull je nešto ranije ove godine izbacio novi album sa svojim drugim bendom, Pig Destroyer (i o tome sam pisao ovde) a o novom albumu ANb se još uvek ništa ne zna osim da će izaći ove godine i da će se izgleda zvati ’Domestic Powerviolence’. Haha, dovitljivo. No, muzika na splitu sa Kill the Client je, ako ne radikalno inovativna a ono barem dovoljno brza, zapaljiva i besna da sugeriše da će, kad god da se pojavi, novi album bostonskog dvojca biti vredan pažnje.

Tri pesme na ovom malenom parčetu vinila su veoma brze, ali više u hardcore thrash smislu nego u mašinskom cybergrindcore stilu koji se sa ANb uglavnom automatski povezuje. Iako neprirodno brzih blastbitova ima (pre svega u suludoj ‘Assault Rifle’ koju možete čuti na njihovoj MySpace strani), iako su Hullovi gitarski rifovi uobičajeno brutalni i oblikovani od prenapregnutog betona i čelične armature, generalna estetika je ipak bliža nekakvom obožavanju DRI i sličnih američkih pank bendova ranih(ji)h osamdesetih nego surovoj metalskoj mosh žurci. To ne znači da mosh delova nema, naprotiv, oni su ovde možda i bolji nego brzi delovi i sasvim mirne duše mogu reći da ove tri brze i kratke pesme imaju više identiteta nego većina recentnijeg autputa ovog dvojca. Velikim delom za ovo je zaslužno pevanje. Jay Randall (ako je ovo uopšte on, jer meni zvuči kao da ovo peva neka mlada pankerka) zvuči razbijački, besno, ubistveno brzo, a opet njegovo pevanje je više ‘pankersko’, manje ‘grajndersko’ nego ikada u karijeri. Prilično sam iznenađen ali zadovoljan. ANb se lako izvlače iz klišeiziranog ponora ‘grindcore benda sa ritam mašinom’ i koriste raspoloživa sredstva da prave dobre pesme čija je ubistvenost posledica pomenutog identiteta, ne samo pukih tehnoloških kapaciteta.

S druge strane, Kill the Client su tipičan primer klišeiziranog grindcore benda sa ritam mašinom. Nije ovo zaista loše, ne verujem da bi Scott Hull pristao na split sa bendom koji je… sranje… Ali nije ni nadahnuto. Robotski brzi ritmovi, nerazaznatljive predistorzirane gitare, klišeizirano dvoglasno pevanje… KTC bi me verovatno oborili s nogu da je danas 1989. godina. Ali nije.

 

http://www.myspace.com/agoraphobicnb

 

D!O!D!O!D!  – Ghost Temple (PSF)

 img124/6844/70726f647563742f3831373yk9.png

http://www.psfmm.com/product/10548

 

Pobogu… Znao sam da bend koji u imenu ima više od tri uskličnika, pa još izlazi za PSF neće baš biti akustičarska ekipa koja obrađuje hitove Ljube i Asima u novim, sanjivijim aranžmanima, ali količina krvoločne brutalnosti koju ovaj album sa perverznim uživanjem baca pravo u lice nedužnog slušaoca je… zapanjujuća.

PSF su japanska etiketa koja izdaje uglavnom japanske umetnike. I za D!O!D!O!D! sam isprva mislio da su Japanci jer me je njihova muzika prevashodno podsetila na neke od najsvetlijih primera japanske slobodne improvizacije, pre svega na krvave stilske vežbe Masayukija Takayanagija ili na nuklearni gitarski meltdaun Keijia Hainoa. Međutim, ups, D!O!D!O!D! su dva klinca iz Kine i jedan od retkih nejapanskih bendova na PSF-u. ‘Ghost Temple’ je zapravo izašao još 2005. za tiketu 2pi a PSF ga je reizdao i učinio dostupnijim masama žednim radikalnog free improva prošlog Decembra. Dakle, ne pričamo o baš najsvežijoj ploči ali verujte mi na reč kada vam kažem da uzbudljivijih i brutalnijih tridesetak minuta muzike niste imali priliku da čujete tokom 2007. godine.

D!O!D!O!D! su, dakle dvojac koji upotrebljavajući samo električnu gitaru i bubnjeve uspeva da proizvede toliko buke da u pojedinim momentima čovek neoštećena sluha ima potrebu da strgne slušalice sa ušiju, baci ih na pod, izgazi a zatim u strahu pobegne u ulaz obližnje zgrade. Strah je realan. Ovo je album koji je u stanju da posle svega skoči sa asfalta, pojuri za vama, pronađe gde stanujete, provali u kuću i seksualno vas napastvuje u krevetu.

Gitara/ bubnjevi su i inače draga kombinacija u ovoj muzici. Rudolph Grey je sa svojim Blue Humans uspostavio arhetip koji su zatim mnogi sledili, ekstrapolirali i unapređivali. Britanski Ascension je stvari pogurao u ekstrem. Thurston Moore je i Lee Ranaldo su individualno radili sa Williamom Hookerom (Ranaldo sa boljim uspehom) a Thurston je svojevremeno sa Tomom Surgalom (Blue Humans) i Williamom Winantom na bubnjevima snimio i dosta hvaljeni ‘Piece for Jetsun Dolma’. Poslednjih par godina norveški dvojac MoHa! uspeo je da mnogima od nas ubrza puls i donese osmeh na lice  (potrudiću se da se osvrnem na njihov novi album prvom prilikom, ili ovde ili u nekom priznatijem mediju). Ništa čudno, ma koliko da volite ‘ozbiljan’, negesturalni improv, kombinacija razularene distorzirane gitare i freetime bubnjeva je nešto što ljudsko srce, ma koliko staro i potamnelo bilo, uvek može da dotakne.

A u Aziji stvari su vazda bile još ekstremnije. Masayuki Takayanagi i Kaoru Abe su još sedamdesetih godina proizvodili takvu buku da se uvek kada slušam njihove žive albume pitam kako to da ih publika nije zapalila od besa tokom nastupa. Keiji Haino je stvari oterao još dalje u pravcu psihodelije i ludačkih testova ljudske izdržljivosti. D!O!D!O!D! su kao Keiji Haino na kreku, koji dok doručkuje amfetamine radi samom sebi transplantaciju jetre i nervira se jer mora da popuni poresku prijavu do podneva jer će inače veliki brat provaliti njegovu unosnu trgovinu oružjem, drogom i belim robljem. D!O!D!O!D! su kompaktni, brutalni i mladalački neobuzdani. Pesme su veoma kratke, podsećajući na Keijia Hainoa pre svega zvukom, ali ambicija ovih momaka uglavnom nije da grade dugačke, mističke zvučne katedrale surovih iskušenja. Umesto toga, njihove kompozicije su svirepo ekonomične, sasvim lišene sala, one sabijaju uvod, razradu i cumshot u nekoliko desetina sekundi, prepuštajući gustini zvuka da odradi ono što bi kod Hainoa bio zadatak horizontalne strukture.

Li Jianhong je gitarista za koga će se još čuti. Njegova kontrola nad mikrofonijom je zastrašujuća. Ne da će vam muzika koju proizvodi delovati na bilo koji način kontrolisano, naravno, ali način na koji ovaj momak usmerava vrišteće furije feedbacka pravo ka slabim tačkama slušaoca je zadivljujući. Retko mi se dešava da sednem i raščlanjujem tehnike koje noise muzičar koristi da bi proizveo muziku koju čujem, ali kod Jianhonga je ovo neizbežno. Šta je to dođavola upravo uradio? Čime udara u magnete kad tako pište? Da li je on to otkinuo ručicu tremola??? Istovremeno, Huang Jin na bubnjevima uspeva da isprati sve njegove gitarske vratolomije ostavljajući na slušaoca utisak da istovremeno sluša i totalnu kakofoniju ali i telepatski koordiniranu borbu dvojice mladih Kineza protiv čitave horde vrištećih demona. Intenzitet zvuka je toliki da je na prvih nekoliko slušanja pažnja slušaoca posvećena uglavnom divljenju komadićima ove celine, oštrini ove ivice ili čvrstini one stene u topografiji zvuka. Tek posle par slušanja imate mogućnost da se posvetite i strukturi kompozicija koja je, iako jednostavna, visoko intuitivna i zadovoljavajuća. Kao Keiji Haino koji svira hardcore punk!!!

Možda najbolji element ovog albuma je to što na njemu nema stajanja, nema kontemplacije, nema promene pristupa. Sve se svodi na beskompromisnu, krvavu, bučnu improvizaciju koja slušaoca nema kada da zamori ili mu otupi osećaj za bol u svojih jedva pola sata znojave, prljave svirke. Ovaj album je kao doza čistog otrova za bubašvabe umućena u čašici vinjaka i onda ubrizgana u oko iglom još krvavom od prošlonedeljne orgije sa kozama. Čista zabava na najprljaviji moguć način.

 

http://www.myspace.com/dododband

 

Hijokaidan i Borbetomagus – Both noises end burning (Victo)

 

 img124/499/borbetomagus26hijokaidacx8.jpg 

Neupućeni ili samo nepristojni ljudi me često pitaju ‘A kako u nojzu razlikuješ dobru od loše muzike?’ Odgovor na ovo je toliko prost da me je sramota da im ga saopštim: ‘Lako. Uzmeš i slušaš.’ pa umesto toga pričam o strukturi kompozicije, estetici incidenta, kontrapunkta gestova i generalno lupetam bezveze. No, poenta je i dalje tu: loša noise muzika postoji, daleko premašuje dobru po učestalosti i da se prepoznati tako što zaista slušate noise i posle šegrtovanja u periodu u kome vam sve zvuči isto, izgradite ukus tako da počnete da shvatate o čemu se tu radi i šta tu valja a šta ne.

Ili samo možete da verujete meni na reč. Recimo, snimak nastupa dva kultna noise benda na prošlogodišnjem Victoriaville festivalu avangardne muzike u, jelte, Kanadi je opravi primer lošeg noisea. Stvari su još eklatantnije s obzirom da se radi o imenima koja su za ovaj žanr uradila jako mnogo.

Hijokaidan su za mene možda najdraži noise ‘bend’. Ovo kažem čiste savesti s obzirom da Merzbow i Masonna ne mogu da se nazovu bendovima toliko koliko identitetima. Hijokaidan su za razliku od jednako slavne japanske sabraće uvek imali imidž benda i, što je možda bitnije, uvek koristili relativno konvencionalne instrumente da prizovu iz naelektrisanog vazduha svoje demonske uragane buke. Jojo Hiroshige je uvek bio neka vrsta mentora tokijske ali i japanske noise scene, njen koordinator, i jedan od glavnih esteta i mislilaca iz cele ekipe. Hijokaidan su snimili meni moguće i najdraži noise album ikada, urnebesni ‘ Noise From Trading Card’ na kome je i Masami Akita lično demonstrirao svoje dementne bubnjarske skillove.

S druge strane, Borbetomagus su jedan od retkih američkih noise bendova koji je još u osamdesetim godinama imao neku vrednost i koji je potrajao da do danas tu vrednost potvrdi. Njihov ‘snuff jazz’ pristup koji već decenijama podrazumeva kombinaciju dva urlajuća saksofona i raskomadane električne gitare nije nikada bio ni blizu azijskim nivoima brutalnosti ali jeste imao dignitet i identitet koji su nedostajali skoro svim ostalim američkim noise bendovima iz osamdesetih.

Kako to, onda, da je ovaj album tako… dosadan? Pa, moram da priznam da u određenoj meri krivim Borbetomagus za to. I pored svega, oni su bend koji ima povremene bljeskove briljantnosti razdvojene sa mnogo sivkastog tapkanja po mraku. Na ovom nastupu su u svojoj najsivljoj fazi, gde ‘buka’ podrazumeva samo nekoherentnost i volumen, a ne katarzično rušenje forme i ekstatičku promenu paradigme. S druge strane, iako priznajem da nije lako snimiti i miksovati sedmoro ljudi koji svi proizvode što je više moguće buke u istom trenutku, opet ću primetiti da snimatelj, producent i mikser naprosto nisu obavili dovoljno dobar posao. Zvučno, ovaj album je muljav, nejak, dopuštajući slušaocu da zvuke čuje ali ne i da među njih uđe, što je nužno da bi se ikako uživalo u noiseu. Strukturalno, nažalost, utisak je da ljudi posao odrađuju kako znaju i umeju, da se niti dobro čuju niti imaju naročitu želju da jedni druge čuju. Buka ovde pre znači kakofoniju sedmoro osoba koje nešto rade u isto vreme nego kataklizmu urušavanja individualnih identiteta u crnu jamu ZVUKA.

Oh, naravno, svi uobičajeni elementi su tu. Jojove i Millerove gitare cvile i kukaju, saksofoni pište, tu je fidbek koji stiže iz elektronskog arsenala Toshiji Mikawe, a Junko Hiroshige naizgled beznaporno izvlači svoje prepoznatljive užasavajuće visoke vriske. Ali to je to, to su samo elementi. Nema ovde zajedničke muzike ili zajedničke vizije, potrebne da buka postane nešto više od nasumičnosti incidenata. Možda je uživo ovo delovalo uverljivije. Skoro sigurno jeste, ali na ploči element spontane, akcidentalne atmosfere ovog nastupa naprosto ne može da se čuje. Eto, ako ste se pitali kako se prepoznaje loš noise, kupite ovaj album.

 

http://www.victo.qc.ca/setcata/pdf/infocd106.pdf

 

Death Unit i Prurient – Terminal Cases  2×3 inča (Archive)

 img227/6810/img4060bz7.jpg

http://www.secondlayer.co.uk/index/p4060.htm

 

Gore već rekoh da je američki noise dugo godina bio krajnje problematičan, uhvaćen u raskoraku između nikad završenog puberteta i slepog obožavanja Japana. Tek pre nekoliko godina stvari su počele da dolaze u red a uspon Wolf Eyes u medijima koji inače ne obraćaju mnogo pažnje na buku znači da i drugi interesantni bendovi mogu da računaju na publiku koja se ne sastoji samo od kojekakvih exploitation geekova. I to je dobro, jer Wolf Eyes svakako nisu najbolji američki noise bend u ovom trenutku (mada su očigledno dobri ljudi) a greota bi bilo da se imena poput Nautical Almanach, Hair Police (i jedni i drugi vezani za Wolf Eyes na više načina) ili Death Unit nikad ne čuju izvan kruga usko specijalizovanih slušalaca.

Death Unit su posebno interesantni jer je pre svega u pitanju neka vrsta zapadne noise supergrupe (koncept kome bih se pre samo dve-tri godine gorko nasmejao, a zatim bih mu pucao u lice) – članovi benda su ili članovi nekih od najboljih noise sastava današnjice (Mouthus, Hair Police) ili su naprosto izvanredne noise individue (Chris Corsano, Carlos Giffoni). I ne samo to. Ime Death Unit je toliko glupo i reklamerski jednodimenzionalno da je skoro nemoguće da čoveku ne izmami osmeh na lice. Pogotovo kad muzika to ime uspe da višestruko opravda. Dosadašnja dva albuma DU su bile izvanredni sešnovi dinamične, brutalne, ali ne i nesofisticirane slobodne improvizacije (dva furiozna bubnjara, mnogo distorzija, elektronike i efekata), a udruživanje sa Prurientom (Dom Fernow, koji inače vodi noise etiketu Hospital Productions) za potrebe ovog nastupa i izdanja se pokazalo kao više nego plodno.

Dve poduže kompozicije koje ovde imamo priliku da čujemo trebalo bi da zadovolje potrebe noisera sa dve suprotne strane spektra. U prvoj glavnu reč imaju Death Unit i ona je još jedan uspeo primer kolektivne improvizacije koju vodi zajednička vizija i uspeva da stvori nešto što je više od zbira pojedinačnih elemenata. Bubnjevi se ovde lomataju i kotrljaju nestvarnom brzinom a debeli slojevi distorziranih gitara i kojekakve elektronike su kao grmljavina iz samog pakla. Ono malo publike koja prisustvuje nastupu pokušava da kraj kompozicije pozdravi sa nekakvim entuzijazmom međutim jasno se čuje da su naprosto srećni što su ostali živi. U drugoj kompoziciji, međutim, Prurient diktira smer i ona je, čak, zanimljivija ponuda u ovom pakovanju. Fernow i inače voli da kombinuje svoj glas sa distorziranom elektronskom bukom a ovde zvuči poput nekog robotskog proroka katastrofe. Kombinacija njegovog low-tech monologa i zloslutnih oblaka elektronske tmine koje okolo veze zajedno sa ostatkom ekipe zvuči kao soundtrack za neki jeftin a neodoljivo privlačan naučnofantastični horor film. Kontrast u odnosu na prvu kompoziciju koja je bila sva u znoju i mišićima je interesantan, ali ovde je zapravo sama struktura dovoljno snažna da deluje zrelo i važno sama za sebe. Kada se kasnije stvari ipak malo razrade i u celu priču se ubrizga malo prljavog benzina, stvari dolaze do vrlo zadovoljavajućeg zaključka. Vrlo dobar primer ploče snimljene od strane ljudi koji bi imali puno pravo da rabe tek otkrivene nove pristupe bez mnogo varijacija, a koji u varijacijama ipak uživaju, i uspevaju da muziku time učine plemenitijom.

Slušati semplove ovde:

http://www.secondlayer.co.uk/tracks/p4060.htm

 

Josef Anton Riedl – Josef Anton Riedl (Creel Pone)

 

img47/4240/riedl01oe4.jpg

http://www.discogs.com/release/588383

 

Josef Anton Riedl je rođen 1927. godine i spada u, recimo, drugu ekipu kompozitora elektroakustičke muzike iz njenog zlatnog perioda. Iako je učio od Carla Orffa i Pierrea Schaffera, iako se jako inspirisao Edgarom Vareseom, Riedl nikada nije ubrajan u vedete ove muzike koja je, kad se sve sabere i oduzme, u jednom momentu uspela da bude onoliko modernjikava i fensi koliko je to akademskoj kompoziciji u dvadesetom veku uopšte bilo moguće da postane.

Možda je delom u pitanju i to da Riedl nije napravio mnogo muzike. Možda je u pitanju to da je dosta vremena trošio na koordiniranje javnih događaja koji su promovisali novu muziku (na primer serija koncerata Neue Musik München – Klang-Aktionen). Možda je i to što svoje kompozicije skoro nikada nije doživljavao kao dovršene, vraćajući im se i dorađujući ih godinama, praveći unapređene, modernizovane verzije. A možda je i lepo živeo od pravljenja muzike za Siemens, pa nije morao mnogo da se trudi.

Šali se čika Meho, Riedl je svakako bio jedno od najzanimljivijih nemačkih imena iz najuzbudljivije faze u nemačkoj avangardnoj muzici i to što nije osvojio svetsku slavu kao neke kolege ili što nije iza sebe ostavio stotine kompozicija sa druge strane je nadoknađeno suvim kvalitetom muzike koju možemo čuti na ovom disku.

Creel Pone je inače jedna krajnje opskurna firma koja danas objavljuje izgubljene (i ne sasvim izgubljene) bisere elektroakustike u apsurdno malim tiražima od po pedeset primeraka. Ideja je da se uradi stotinu ovakvih izdanja (identično dizajniranih, osim broja) na kojima ne treba da se zaradi novac već da se omogući da umetnost živi u novom dobu. Ili tako nešto. Divni ljudi.

Zašto je Riedl zanimljiv? Pa, ako ne računate to da je u pitanju polujevrejin koji se borio na strani Hitlera u Drugom svetskom ratu onda sigurno treba pažnju obratiti na to da je u pitanju akademski kompozitor koji nikada nije napisao ni jednu jedinu sonatu, koncert, simfoniju ili nešto slično ‘tradicionalno’. Veoma posvećen ideji improvizacije i istraživanju akustičkih svojstava muzike, Riedl je kroz čitavu karijeru kompozicije stvarao kombinujući tehnologiju i improvizaciju i gledajući šta će da ispade, zaobilazeći formalni kompozitorski identitet  skoro sistematski. Ne da je u tome bio usamljen, ipak slušanjem ove kolekcije njegovih najvažnijih radova nema sumnje u tome da je Riedl bio jedan od najboljih u toj igri.

Daleko od gigantskih elektroakustičkih komada Edgara Varesea ili Karlheinza Stockhausena, Riedlove kompozicije su uglavnom skromnog trajanja od nekoliko minuta, ali su natrpane akcijom, idejama, čak životom. ‘Polygonum’ i ‘Nr3’ koje otvaraju ovaj disk su, naravno, komadi odabrani da testiraju slušaoca i razdvoje dečake od muškaraca. Ili će manje pripremljen potrošač barem imati taj utisak. Riedlova muzika se u mnogome oslanja na incident kao na regionalno središte pojedinih delova kompozicije i ono što se događa pre i posle njega je u ropskom gravitacionom odnosu sa tim centrom. U prve dve kompozicije će manje pripremljeno uho, pak, čuti samo seriju događaja koji naizgled nemaju nikakve veze jedni sa drugima i između kojih postoji samo ne-baš-savršena tišina. Ipak, nije tako. Riedl tišinu koristi samo da bi uho zaveo i naterao da pronađe lepotu u zvukovima i događajima niskog intenziteta kojima je njegova muzika ispresecana. U ove prve dve kompozicije, glasni, nasilniji delovi su samo zaključci jednog minuciozno razvijanog narativa, ne njegov sav sadržaj.

A kad smo već kod sadržaja, Riedl na vrlo osvežavajući način kombinuje ‘organske’ zvuke (na primer glosolalijske izgrede ljudskih usta, grla i jezika) sa ‘čistom’ elektroakustikom skrečovanih traka i oscilatora. Kada na red dođe njegova možda najpoznatija kompozicija, ‘Paper Music’, ovaj neprirodni ali neodoljivo zavodljivi brak zvukova utrčava u svest slušaoca brzinom od 300 kilometara na sat i tamo započinje sumanuti boks meč kombinovan sa stepovanjem i teatrom surovosti. Ako je Riedl ikada napravio ‘hit’, to je ‘Paper Music’ sa svojom besnom, a opet kontrolisanom improvizacijom i svojim bogatstvom tekstura i oblika. Elektronske Studije koje je uradio krajem pedesetih i šezdesetih su takođe prisutne na ovom disku pokazujući za nijansu jednostavniji zvučni svet ali ništa manju dubinu ideja i ambicija. Riedl dosta zahteva od slušaoca, ali istovremeno i pruža jako mnogo, prateći svoju jedinstvenu, čistu viziju. Ovde nema naklona trendovima niti posrtanja u pozeraj ili glumu. Samo čist zvuk koji pleše među vašim ušima. Divno.

Pan Sonic – Katodivaihe (Blast First Petite)

 

 img227/4426/51xgo9lofylss500sj7.jpg

http://www.secondlayer.co.uk/index/p4060.htm

 

Bogami sam se pitao šta će Pan Sonic uraditi posle magnum opusa (na četiri CD-a, pritom) koji je bio ‘Kjesto’. Dobro, radili su štošta u međuvremenu, ali ovo im je prvi ‘pravi’ album i, zapanjujuće, ne samo što su uspeli da očuvaju sve elemente koji su Kjesto učinili tako interesantnim, nego su ih i pročistili, dotegli i pritom ubacili neke nove. Tako da imamo posla sa jednim od najboljih albuma koje je finski dvojac ikada snimio.

Pan Sonic su, još u vreme dok su bili dovoljno mali da se zovu Panasonic, bili jedno od najinteresantnijih finskih muzičkih čuda kombinujući ručno pravljen elektronski instrumentarij sa dubokom posvećenošću ideji robotskog minimalnog technoa koji je pritom, neobjašnjivo, uvek bio nezaustavljivo fanki. Pan Sonic muzika je uvek delovala kao stariji, primitivniji, ali na čudan način oštroumniji brat nemačkog minimalnog tehna, odbijajući čak i te, hah, minimalne naklone ‘pravoj’ muzici koji su se na etiketama Raster-Noton, Basic Channel i Chain Reaction očitavali u sintisajzerskim harmonijama i povremenim dub momentima. Pan Sonic je uvek cenio čistotu sinusoidnog tona, ali i prljavštinu distorzirane ritam mašine, klinički odsečene ritmove ali i hendriksovski blatnjavu distorziju.

‘Katodivaihe’ (katodna fraza) je pravi katalog svih najboljih momenata iz razvoja Pan Sonic ideje, osvežen nekim potpuno neočekivanim momentima koji se u bogatu (a spartanski disciplinovanu) muzičku sliku uklapaju na zapanjujući način. Kada se među klateće mehaničke ritmove i sintisajzerske distorzije na prvoj kompoziciji, ‘Virta 1’ umešaju i ogromni, topli zvuci violončela, utisak da ste stupili u neki čudan ali ne i neprijatan košmar Fernanda Corone je dovoljan da vas zbuni. ‘Ali… ovo je Pan Sonic… Odakle im ideja da upotrebe drveni gudački instrument???’ I dok se vi čudite, žena svira (islanđanka, sudeći po imenu: Hildur Gudnadottir). A to je tek prva kompozicija. Negde pola sata kasnije ćete imati priliku i da čujete kako Pan Sonic prave muziku bez ritma i naizgled sasvim bez strukture, oslanjajući se samo na najgolji skelet zvuka. Sve ostalo između je klasičan Pan Sonic, u životnoj formi. Moćni, a opet uvredljivo prostački ritmovi, bas bombe od kojih imate utisak da ste se upravo uneredili (a možda i jeste!!!), najzapaljiviji gitarski rifovi koji nikada nisu odsvirani na gitari… Ova ploča ima sve i pokazuje da i posle više od jedne decenije, i posle selidbe u Španiju i prihvatanja laptopa kao instrumenta, Mika i Ilpo i dalje napreduju i iznenađuju. Ne propustiti.

 

http://www.phinnweb.org/panasonic/

 

Dissecting Table – Religious (UPD)

 img223/4879/r9276111173759252ps0.jpg

http://www002.upp.so-net.ne.jp/upd/

 

Ichiro Tsuji je uvek bio jedan od najinteresantnijih japanskih noise muzičara. Pored toga što, kao i mnogi drugi, već decenijama sam sebi objavljuje izdanja na etiketi Ultimate Psychological Description, njegov pristup stvaranju muzike je uvek bio… istraživački, nesputan, svež. Nije da kod njega nije bilo sasvim dovoljno albuma i kompozicija zasnovanih na talasima distorziranog fidbeka, ali Tsuji se uvek odlikovao ambicijom da proba nove stvari, ode u stranu na kojoj nikad nije bio, uradi nešto neočekivano.

’Religious’ je samo jedan od osam albuma koje je Dissecting Table izbacio na UPD-u ove godine, u formi CD-r izdanja koje se može kupiti samo putem narudžbine i koje se više ni tako ne može nabaviti. Iako ovakva, poluamaterska, a polugerilska izdavačka strategija može da zazvuči kao da imamo posla sa nekakvim autističnim diletantom, istina je na sasvim drugoj strani. Dissecting Table nikada nije zvučao bolje, jače, životnije.

’Noise’ ili, nedajbože ’industrial’ etiketa koje se najčešće lepe Tsujijevom stvaralaštvu deluju kao daleko previše restriktivne u odnosu na bogatstvo zvuka koje nudi ’Religious’. Ovo je samo ’muzika’ u najboljem smislu te reči. A može se podvesti po pojam ’noisea’ odnosno ’buke’ samo zato što je ponosno oslobođena od žanrova, formi, pravila. Tsuji ovde pokazuje kakva je razlika između njega i, recimo Marka Knopflera, Čede Čvorka, Bokija Miloševića ili Wyntona Marsalisa. Knopfler je gitarista, Čeda Čvorak klavijaturista, Boki Milošević klarinetista, a Marsalis stariji – saksofonista. Tsuji nije ništa od toga. On je muzičar. Njegov instrument je zvuk sam i manje je važno kojim alatkama postiže materijalizaciju svoje vizije.

’Religious’ isprva zvuči kao ploča koja se sastoji samo od solo improvizacija na sintisajzeru. Fino, velikani u rasponu od Sun Ra pa do francuskih elektroakustičara su nam pokazali da ovo može da bude lepa stvar. Međutim, ’Religious’ je mnogo više od toga. Zaista, ono što isprva zvuči kao neprekinuta, realtime improvizacija kasnije zvuči kao da je, možda postprocesirano. Ili samo editovano ili, uh… ništa od toga? U jednom neočekivanom momentu brčkanje u toplom moru sintetizovanih tonova i efekata pretapa se u svirku nekakvog čudnog kamernog sastava koji ima, hm, violinu i gitaru??? I to je incident za koji nema objašnjenja niti se on ponavlja.

Tsuji ima fantastičnu kontrolu nad svojom muzikom, strukture u njoj niču i ruše se beskrajnom lakoćom a izvanredno korišćenje efekata sugeriše da nemamo posla sa srećnim početnikom već sa duboko promišljenim veteranom. Ritmički čvorovi pojavljuju se i zarobljavaju slušalačku pažnju svojom lepotom (da, lepotom). Tsuji je u ovakvim momentima poput nekog blagosloveno dementnog Philipa Glassa koji je odbacio zašećereni šarm melodija i hipnotiše slušaoca čistom magijom ponavljanja nekoliko sitnih ali ne i tihih zvukova. Japanski noise je dugo vremena počivao na ideji trivijalnog koje je izdignuto na nivo fetiša a zatim preokrenuto u čist događaj (Masami Akita, Akifumi Nakajima) i Tsuji prati ovu ideju besprekornim rukovanjem šumovima i njihovim parazitskim senkama koje im daju elektronski filteri sintisajzera. Guste, bučnije elemente ovog albuma takođe odlikuje pažljivo rukovanje najsitnijim detaljima, pa se za Tsujija noise, paradoksalno pretvara u vežbu u muzičkoj suptilnosti usred izobilja šuma, umesto u zversku, svirepu ekspresiju. Povremeno ćete biti sigurni da na ovoj ploči čujete glasove. Povremeno ćete biti ubeđeni da razumete šta vam govore. A povremeno ćete znati da su to glasovi foka!!! Magično!!!!

 

Kuupuu – Yokehra (Dekorder)

 img223/3218/016nw1.jpg

http://www.dekorder.com/artists/kuupuu.html

 

http://www.dekorder.com/releases/016/

 Već sam na ovom mestu prilično jasno izrazio svoju ljubav ka finskom ’freak folku’, toj čudnoj kombinaciji savremene avangarde i najčistije naivne razrogačenosti mladih očiju. Kuupuu je devojčica po imenu Jonna Karanka i u, za ovu scenu tipičnom stilu je većinu svojih snimaka napravila na kućnoj opremi, bez pokušaja da pripada bilo kakvom žanru, izdajući ih na kućno rezanim CD-rovima. Dekorder su ove snimke prikupili i dali im propisno izdanje 2003. godine, a ’Yokehra’ je prvi od ta dva LP-ja koji su ove snimke predstavili široj publici.

Dakle, pričamo o četiri godine starom izdanju još starijih snimaka. I ono i danas zvuči kao prozor u potpuno novi svemir. Sve stvari koje su mi se ikada dopadale u ovoj finskoj muzici i kod njenih najboljih predstavnika poput Kemialliset Ystavaet ili Avarus (čiji je Jonna član) destilovane su u prelepe nekolikominutne vinjete na ovoj fenomenalnoj ploči. Ovo je muzika atmosfera, minijaturnih gestova i zamrznutih slika, ali nije ni sterilna ni statična. Umesto toga ona je, naprotiv topla, šarmantno neuredna, usredsređena na zvuk i njegove mutacije onako kako je dete u stanju da se usredsredi na šaru na zidu i u njoj vidi čitav svet.

Kako Japanci prave od smeća iz svog okruženja umetnost (maltene direktan citat Masamija Akite) tako i Jonna Karanka koristi raskošan spektar instrumenata, i ’instrumenata’ da sklopi svoje minijaturne palate zvuka. Nekad je to samo sanjivi drone, nekada hipnotički loop, nekada zametak folk pesme u kojoj glas i nekakav žičani instrument sa svega nekoliko zvukova prizivaju nasleđa kultura o kojima ne znamo ništa ali ih poznajemo… Najimpresivniji element je dijamantski oštra intuicija gđice Karanke kojom se identifikuje minimalna količina elemenata kojima će se iz vazduha prizvati avet pesme. Nema veze da li ona ’stvarno’ zna da svira gitaru ili sintisajzer kad joj je dovoljno da na njima ponavlja svega dva tona i da od toga nastane muzika kakvu mnogi muzičari sa preskupim produkcijama i u svemirskim studijima ne umeju da načine. Ponavljanje stvari čini dubljima, a kada Karanka ponavlja svoje male, lepe loopove to je kao Steve Reich, samo seksi. Kuupuu je čista čarolija zvuka i uzdržane, elegantne a opet prljave i životne lepote.

 

http://www.myspace.com/kuupuu

 

http://www.myspace.com/lussu

 

John Zorn – Six Litanies for Heliogabalus (Tzadik)

 img223/9523/7361ef1.jpg

I da za danas završimo Zornom… Kada jednog dana ovaj čovek umre, obdukcija će, nadamo se utvrditi od čega je to, dođavola, on bio napravljen. Biti genije je jedno ali više od dve decenije praviti bestidno avangardnu i konzistentno izvanrednu muziku, pokrivati neviđen spektar žanrova, baviti se na elegantne načine filmom, književnošću, teatrom i drugim umetnostima, biti politički i spiritualno radikalan koliko i umetnički… Pa, to skoro da niko osim Johna Zorna nikada nije uradio…

U svojoj šestoj deceniji ovaj nadareni i disciplinovani ludak, kompozitor i saksofonista i dalje izdaje izvanredno zanimljivu muziku raznih autora na sopstvenoj etiketi, Tzadik, i i dalje uspeva da godišnje izbaci najmanje desetak sopstvenih ploča, živeći od radikalne kulture, bez kompromisa u ma kom pogledu.

Zornu povremeno zameraju akademsku sterilnost u tretmanu pop-muzike. Zaista, nekada je možda i ima, ali poslednjih nekoliko meseci Zorn je i poštovaoce iznenadio parom albuma (’Moonchild’ i ’Astronome’) koji su ispali ništa manje nego brutalno ekspresivni i daleko od sterilnog iako je pop muzika na njima podvrgnuta surovoj disciplini. Trio prekaljenih muzičara i Zornovih dugogodišnjih saradnika (Trevor Dunn iz Melvins na basu, Joey Baron na bubnjevima i Mike Patton na, hm, vrištanju) je na ova dva albuma izveo koloplet Zornovih kompozicija kombinujući teški gitarski noise (bez gitare), avangardni pank i, pa ne znam, crtanofilmovski teatar surovosti? Sa albumom posvećenom rimskom imperatoru Heliogabalusu Zorn proširuje koncept projekta i uspeva da proizvede novi klasik u svom opusu.

Osnovnom triju sa prethodne dve ploče Zorn ovde dodaje tri pevačice (’hor’), veterana downtown scene Jamiea Safta na klavijaturama, još većeg veterana, bivšu bubnjarku, Ikue Mori na elektronici, a i sam im se pridružuje na alt saksofonu. Muzika je i dalje zasnovana na brutalnom prebijanju trija originalnih muzičara ali se proširuje na sve strane i, koliko da gubi na organskoj tečnost, toliko dobija na, za Zorna karakterističnoj postmodernističkoj širini, oštrini i brzini.

Trik je u Zornovom tretmanu komada pop muzike kao gradivnih elemenata avangardne moderne kompozicije i ovaj album zvuči više kao Naked City nego skoro bilo šta drugo što je Zorn radio još od dvadesetog veka. Muzika se kreće kroz dobro razrađene, tamne pasaže surovog bubnjarskog prebijanja i bas-tutnjave, začinjene Pattonovim grlenim gušenjem i kricima, da bi sledećeg časa skliznula u nervozni džez. Tu su i razrađeni kraut-rok pasaži, tu je i noise, pank, metal, ali sve je uklopljeno u osnovni narativ tako da naspramno pozicioniranje elemenata nije tu samo da bi šokiralo i dezorijentisalo nego naprosto zato što za ovu muziku granice ne postoje. Tri ženska glasa kompozicijama daju malo preko potrebne topline, kako ne bi sve delovalo preteće i okrutno, ali Mike Patton je ipak nešto po čemu će većina novih slušalaca pamtiti ovaj album.

Pattona nikad nisam voleo u njegovim ’rok’ bendovima.  Iako neosporno divlje talentovan, on je u svom pevanju ipak pre svega glumac. Ali su zato njegovi avangardni radovi, sa Zornom, solo ili sa drugim muzičarima, veoma često ispadali prava remek-dela. Na ovom albumu će prvo u sećanje prizvati svoje prvo studijsko gostovanje kod Zorna, na albumu ’Elegy’ koji je star nekih 15-16 godina, svojim mučnim, stegnutim kricima. A zatim će nastaviti da demonstrira fantastičnu kontrolu nad svojim grlom i glasnim žicama. Čak i old skool fanovi Naked City koji nikada nisu Pattonu priznavali da je išta više od pukog (inferiornog) imitatora Eye Yamatake će morati da priznaju da Mike na ovoj ploči blista punom snagom. Zornu to ne treba objašnjavati pa je jedna od kompozicija napisana samo za solo vokal.

Pored toga, Zornovi ljubitelji koji se poslednjih godina žale kako je gazda sasvim zapostavio saksofon u zamenu za komponovanje, ovde će doći na svoje. Između Dunnove grmljavine, Baronovog swingovanja i prebijanja, Pattonovog vrištanja, Morinih i Saftovih elektro razmena i lepih ženskih vokala, Zornov saksofon se probija kao munja kroz olujnu noć, sekući i bodući sa žestinom koju je imao i pre trideset godina. Kada Zorn na ovoj ploči zasvira to je ponovo pokolj po kakvima ga pamtimo. I sve je ponovo u redu. Ali ne kao da vreme nije prošlo. Naprotiv, vreme je prošlo, a Zorn je još više sazreo i napisao ploču koja će nas po ko zna koji put iznenaditi. Pa, malo li je???

 

www.tzadik.com

Šta sam slušao ovih dana

Priznajem da dugo nisam apdejtovao blog, ali nije bilo iz zle namere. Poslednjih mesec dana sam imao mnogo posla. Što ‘pravog’, to jest onog za koji me plaćaju, što piskaranja za razne papirne i elektronske publikacije sa raznoraznih strana sveta. Nešto od toga će tek ugledati svetlost dana, a nešto od toga je već out there. Nadam se da i dalje pratite moje pisanje o stripu na UPPS-u (http://www.upps.org.yu/index.php?option=com_content&task=category§ionid=2&id=49&Itemid=48) gde ćete naći najsvežije porcije bezumlja u pokušaju da se kaže nešto pametno i duhovito, a odlaskom do Popboksa (www.popboks.com) ćete moći i da naletite na neke moje radove, kao što je, recimo, ovaj prikaz romana Srpski Psiho: http://www.popboks.com/popx/srpskipsiho.shtml

Za potrebe bloga, naravno, u pripremi su raznorazne, slobodno mogu da kažem gluposti. Ali dok one ne sazriju, da se osvrnem malo na muziku koju sam ovih dana trošio. Siguran sam da vas to izuzetno zanima. Ipak sam ja osoba besprekorna muzička ukusa.

Uzgred, moram nekoga da uvatim da mi pokaže to malo HTML-a što treba da naučim jer je ovo sa ovim linkovima ovako razvučenim po strani naprosto strašno!!!!!

Merzbow: Merzbear (Important Records)

http://www.importantrecords.com/releases/imprec136_release_page.htm

 img58/4615/merzbearhg0.jpg

Masami Akita je poslednjih skoro pa deset godina napustio svoje prebiranje po otpadu i ogromnu količinu analognih pedala i sintisajzera i muziku pravio gotovo isključivo koristeći svoj Apple notebook računar. Naravno, ovo je izazvalo različite reakcije širom globalne zajednice noise geekova. Jasno, neki od albuma koje je Akita izdao u svojoj ranoj digitalnoj fazi bili su traženje pravog puta i svakako ne remek-dela, ali su krici da je Akita izdao scenu i da više ne pravi noise nego ‘craptop’ muziku bili svakako preterani. Uostalom, njegove ploče su uvek imale jedan dnevnički kvalitet i bilo bi glupo očekivati da prelazak na novu tehnologiju ne bude propisno ovekovečen izdanjima na kojima autor pokušava da izađe na kraj sa novim jezikom.

Whatever, u međuvremenu je Akita napravio toliko remek-dela da je cela rasprava postala sasvim besmislena. A sada, na svom šestom Merz- izdanju za Important records (neka od prethodnih su Merzbird, Merzbeat, Merzdub…) Akita se vraća svom ‘tradicionalnom’ zvuku i ponovo laća analognog EMS sintisajzera (koji nam je tako efikasno spržio centralni nervni sistem na nekim klasičnim Merzbow izdanjima, poput recimo Pulse Demon) i gitare proterane kroz nekoliko pedala.

Akitin opis za svoj gitarski zvuk, junk-guitar, je, kao i obično veoma duhovit i veoma dobro pogođen. Merzbear je povratak korenima u više nego jednom smislu, na primer ni na ovom albumu nema naslova pesama, a ritmičke strukture i loopovi koji su tako često korišćeni poslednjih godina ovde se uopšte ne pojavljuju. Umesto toga, Merzbear je jedna dugačka, bučna, duboko psihodelična avantura gitare distorzirane preko granica svih normala i uhvaćene u zamku podivljalog wah-waha. Sintisajzerska distorzija podvlači Akitino džemovanje na šestožičanom instrumentu i celoj ploči daje ugodan, anarhičan, ali tečan osećaj.

Ugodan?? Da, naravno, ne verujte recenzijama po Internetu koje ovu ploču opisuju hipertrofiranim jezikom nepodnošljive buke. Ako ste ikada u životu slušali Merzbow, Merzbear će za vas biti jedno prijatno, toplo, čak intimno iskustvo. Naravno da je ovo bučna ploča, ali njene frekvencije i njena dinamika su takve da uhu prijaju mnogo više nego što ga kažnjavaju. Iz nje pre svega izlazi toplina i ljubav prema neprekinutim, haotičnim strujanjima čistog zvuka i, iako je Akita snimio mnogo boljih albuma od ovog, iako je ovo pomalo i igranje na oprobanu kartu, nema sumnje da će svakom starijem ljubitelju buke prijati.

Možete preslušati isečke ovde: http://www.boomkat.com/item.cfm?id=33232

Merzbow: Coma Berenices (Vivo Records)

http://vivo.pl/merzbow/merzbow_coma.htm

 img58/6858/merzbowcoma300kx8.jpg

Kada Akita ima jednu ideju, on je obično, brže-bolje istraži na nekoliko albuma koji izađu u kratkom vremenskom roku. Može mu se. Em ljudi vole da ga slušaju pa i izdavači vole da ga objavljuju, em on ipak nikad nije snimio album koji bi bio bezvredna gomila već izlizanih ideja. Njegova muzika je uvek odraz njegovog unutarnjeg života, njegove čiste volje, ako verujete Šopenhaueru i Ničeu, pa je tako i ploča na kojoj on samo isprobava ideje ne znajući šta bi sa njima mogao da uradi često izvor zadovoljstva za slušaoca.

Kejs in point: Coma Berenices, na poljskoj etiketi Vivo je odmah za petama Merzbearu po tome da su zvuci na ovom albumu ‘organskiji’ po generalnom tonu. Ovde se da primetiti i ponešto ritmičkih struktura (pre svega pulsiranja masivnih sintisajzerskih srca) ali je ponovo glavni akcenat na surovo distorziranim gitarskim i sintisajzerskim polivanjima.

Coma Berenices ima nešto mračniji omot i naslove kompozicija (‘Revenge on Humanity’, na primer) što je u suprotnosti sa recentnim albumima koji su bili posvećeni razoraznim pticama i drugim životinjama iz Akitinog života i okruženja, ali je muzika daleko manje turobna ili surova nego što bi se očekivalo. Ovo je više mračna psihodelija nego okrutni nihilistički obračun sa zvukom, pa je tako i kompletna atmosfera više drogirano prijateljska nego hladno mrska. Ovome mnogo doprinosi i činjenica da već na prvoj kompoziciji (‘Earth Worms’) Akita iz svoje gitare izvlači nešto što je gotovo pa prepoznatljiva melodija. Možda je u poslednje vreme slušao ploče Masayukija Takayanagija koji je i sam kroz nagomilane decibele brutalne distorzije znao da protisne i po koju melodiju. A možda i nije. Sa Akitom čovek nikada ne može da bude načisto, čak ni kada svoje motive za ovaj ili onaj potez otvoreno otkriva. Ovde čak ni to nije slučaj i ova ploča je mračan, ali prijatan komad ekstremne buke, namenjen pre svega gurmanima.

Možete poslušati isečke ovde: http://www.boomkat.com/item.cfm?id=39000

Deadbeat: Journeyman’s Annual (~scape)

http://www.scape-music.de//Release/details/scape/scape46

 

Stefan Betke (poznatiji pod umetničkim imenom Pole) je poslednjih par godina izbacio nekoliko albuma koji nisu zvučali preterano dobro. Nisu bili ni totalno smeće naravno, ali nedostajala im je čistota koncepcije i besprekorna minimalnost forme koja je krasila prva tri Pole albuma. Dobro, čovek se zasitio pomalo sterilnog digitalnog duba i pokušao malo da proširi svoju zvučnu paletu, što je hvalevredan potez. Možda bismo mu novije ploče slušali drugačijim ušima da im nisu prethodila onakva remek-dela. Bilo kako bilo, Betkeova etiketa ~scape je ostala firma na koju treba obraćati pažnju i koja s vremena na vreme ume da izbaci sjajne ploče.

Kao u slučaju novog albuma Deadbeat (aka Scott Monteith). Ovo je Deadbeatov četvrti album, ako se ne varam, pod ovim imenom i dočekao me je sasvim neočekivano, takoreći iza ugla dok sam prebirao po svojim najnovijim muzičkim ulovima. Da budemo iskreni: minimal techno i digitalni dub, izmešani na način kako se to već godinama radi u germanskom trouglu (etikete ~scape, Raster-Noton i Basic Channel) je već toliko istražen žanr da je utisak da ga danas prave kompjuterske skripte podešene pre sedam-osam godina u koje muzičari potpisani na pločama samo povremeno ubace po koji novi parametar. Ne kažem da tu izlazi mnogo LOŠE muzike, ali opet, proporcionalno je vrlo malo onoga što čoveka može da obori s nogu.

Deadbeatov novi album, snimljen posle dve godine ekstenzivnih turneja sa svojim vernim notebookom kao jedinim drugom, nije ploča od koje slušalac posle pet sekundi popije patos. Ali se daljim slušanjem pomaljaju njeni kvaliteti. Journeyman’s Annual je vrlo lako mogao da bude još jedna uobičajena kombinacija laganih elektronskih ritmova, zavodljivo loopovanih sinti tema, sve razmazano mekanom četkicom digitalnih efekata. Umesto toga, Monteith osnovnu digidub formulu osvežava i revitalizuje uvođenjem elemenata koji ovom tihom, nenametljivm muzičkom žanru daju neočekivano mnogo mišića.

Ovde ne mislim samo na semplove akustičnih gitara i duvača (Monteith je kanađanin iz Montreala koji je od acid-rocka, preko industriala došao do savremene plesne muzike, pa je prisustvo članova Goodspeed You! Black Emperor neveliko iznenađenje), već pre svega na neprikriveno koketiranje sa reggaeom, dancehallom i (naravno) dubstepom u muzici koja je neka vrsta krosovera između bedroom/ geek muzičara sa laptopovima i grubljih, uličnijih formi plesne muzike. Naravno, preovlađuje Monteithov uglađeni, blagi pristup, ne treba od ove ploče očekivati yardcore raskalašnost, ali odmereni digitalni dub pomešan sa nešto razigranijim ritmovima, preliven plemenitim sokom najfinije minimal techno sorte (čuju se ovde i Raster-Noton, a bogami i Pan Sonic uticaji), pa onda nadeven teškim basovima na kraju balade daje jednu uspelu, potentnu smešu.

Dok je prva kompozicija, ‘Lost Luggage’ najava onoga što sledi i suptilno navlačenje slušaoca da prihvati Deadbeatovu ponuđenu ruku, već je druga, ‘Melbourne Round Midnight’ ništa manje nego zapaljiva sa svojim dinamičnim reggae nabodima i prostim, a krljačkim basom koji, zajedničkim naporima ovu muziku čine podjednako interesantnim za noćna slušanja na slušalicama, ali bogami i za neku razigranu klupsku akciju.

Od te tačke, Monteith se oslobađa pa dobijamo sve i svašta na meniju: ‘Refund me’ je prvi njegov pokušaj da u svoju muziku ukomponuje MC-ja, u ovom slučaju Britanca Bubbza koji je malo, ah, metiljav, ali muzika preko koje sipa više nego isporučuje potrebnu energiju. Uspeliji je ‘Deep in the Country’, u osnovi Deadbeatov najčistiji pokušaj dubstepa gde MC Moral Undulations mora da se izbori sa klaustrofobičnom atmosferom i digitalnim efektima koje preko njega baca producent. Ipak, najbolji vokalni momenat je gotovo pa čista dancehall kompozicija ‘Gimme a little slack’ gde Jah Cutta isporučuje fantastično zapaljivo ragga pevanje preko izvanredne ritmičke matrice (uprkos ništa manje nego ispraznom tekstu). Monteithovi dub skillovi ni jednog trenutka nisu pod znakom pitanja a oseti se tu i nasleđe kanadskog industriala i moram da priznam da mi je dobar deo vremena padalo na pamet kako bi ovako zvučao The Bug kada bi Kevin Martin malo popustio svoj brutalni mačo stisak kojim priteže dancehall muziku. A poređenje bilo čega i bilo koga sa KMartom je za mene veliki kompliment.

Pored navedenih, najuspeliji delovi albuma su i moćna ‘Turbolence’ koja je mračna, a izuzetno popaljiva, kao i izvanredan remiks pesme ‘Black Stacey’ Saula Williamsa koji jedan prosečan-do-solidan gitarski komad pretvara u odličnu plesnu tačku čuvajući kompletnu dramatiku Wiliamsovog pevanja.

Journeyman’s Annual nije ploča koja će na bilo koji način promeniti svet, ali u trenutnoj galaksiji digitalnog duba i minimalnog technoa izdvaja se svežinom i snagom. Sasvim dovoljno za preporuku.

http://www.myspace.com/deadbeatcomputermusic

http://www.techno.ca/deadbeat

Mochipet: Girls Love Breakcore (Daly City Records)

http://www.dalycityrecords.com/

 

Ahhh, breakcore, savršena muzika za istorijski trenutak u kome se kao civilizacija nalazimo… S jedne strane tu je besomučna referencijalnost na pop kulturu vremena prošlih i sadašnjih, obožavanje i ismevanje kiča i solidna doza ironijskog odmaka potrebna da bi se sve to shvatilo. S druge strane tu je dionizijska, pankerska, sasvim ljudska, ranjiva i nikako visokokonceptualizovano-obezmuđena ljubav prema čistim fizičkim i mehaničkim elementima muzike: brzini, volumenu, snazi.

Ima tu mnogo smeća, da se odmah razumemo. Mnogo breakcore umetnika izgleda upada u stereotip geeka koji nema prijatelja do svog laptopa i onih par ludaka sa kojima na Internetu razmenjuje semplove i pokazuje koji je novi plagin za svoj muzički softver nabavio, pa im je i muzika analno narcisoidna, natrpana detaljima koji su tu da prikažu koliko je vremena proveo programirajući ritmove, prezasićena semplovima i pop referencama koje proleću pored slušaoca naprosto prebrzo da bi imale efekta i sve u svemu, svodi se na elektronsku verziju izdrkanog prog-rocka.

Mochipet (alias David Wang) je svakako neko ko je i sam grešio po ovim osnovama, neke od njegovih ploča su bile visokoenergetske, ali u krajnjoj liniji sterilne smeše munjevito editovanih gomila semplova i isforsiranog humora, no sa Girls Love Breakcore je našao pravu formulu. Ne mogu da kažem, taj čovek mi je bio simpatičan još pre par godina svojim albumom mashupova gde je materijal koji je koristio za semplovanje kombinovao isključivo na osnovu imena (recimo Johnny Cash i Cash Money Millionaires) pa sam uvek imao vremena za njegova izdanja i povremeno bio nagrađen izvanredno urađenim pločama. Međutim, sa Girls Love Breakcore, Wang postavlja nove standarde.  

 img58/3580/g139ve7.jpg

U nekom alternativnom svetu ne bi bilo sumnje u vezi toga da li je Wang avangardni muzičar. Na kraju krajeva, njega veoma zanimaju akustička svojstva zvuka a ovo je ploča koja Pekinšku Operu uspeva da preoblikuje tako da se bez problema uklopi uz agresivni ritam savremene plesne muzike, čuvajući oba kulturna identiteta u istoj meri. Međutim, ovo je i ploča koja počinje besprekornom (ali zaista besprekornom) parodijom na muziku Justina Timberlakea kojom, uzgred, Mochipet na svoj geeky način pokušava (i, uh zamalo i uspeva) da bude više fanki od Timbalanda i više seksi od samog Justina, ovo je ploča gde je opsednutost brzinom i bukom daleko iznad bilo kakve diskurzivne konceptualizacije, ovo je ploča gde ćemo čuti ekstenzivna objašnjenja o tome kako je imati seksualni odnos sa konjem.

Nije ovo lako za slušanje, ako ne volite abrazivne zvučne ispade i surovo brzu elektronsku muziku. Ali ako ste spremni da se prepustite Wangovoj magiji, uživaćete. Njegova kontrola nad breakbeatovima je savršena i pesme su mu opasno fanki, njegovi jungle izleti (recimo ‘Tumbacore’ ili ‘Wafflecore’) su brzi, poletni, uzbudljivi i što je najvažnije, harmonski tako ispravni. Mochijeve harmonije imaju mnogo više veze sa primitivnim rave i punk rešenjima koje je rani jungle rado koristio, nego sa ‘intelligent drum’n’bass’ smaranjima druge polovine devedesetih koja su bila bazirana na jednako razblaženom jazz rocku iz sedamdesetih. I na tome sam mu zahvalan.  

Drugde, Wang je sasvim sposoban i za (samo za nijansu) manje eksplozivne, ali jednako uspele muzičke podvige, kao u sjajnoj ’Flappercore’ koja svojim jazz mirisom i sjajnim duvačima podseća na šta bi luzeri kao što je Lou Bega ličili da nisu luzeri. Već pomenuta (ali ne po imenu) ‘Beijing Operacore’ je naprosto urnebesna i pokazuje kako Wang lako zvuk rasprsne u sitnu prašinu, a zatim tu prašinu rasporedi tako da slušaoca naprosto zalepi za zvučnik energijom čistog, detinjastog popa koji pored ušiju proleće svom suptilnošću mlaznog aviona.

Brojna lista gostiju nabraja neka od poznatih imena ekstremnije muzike (Oto Von Schirach, Aaron Specte, Doormouse, ali i Weasel Walter) i ovom albumu daje dobrodošlu atmosferu eksperimentisanja. Nije da Wangov pristup, idealan za ljude sa kratkom pažnjom nije interesantan, ali ovo je toliko brza, toliko agresivna muzika da slušalac neizostavno mora da se zamori, pa su različita rešenja koja donose različiti ljudi dobrodošla. Pravi primer je remiks ’Botan Ricecore’ u kojem Aaron Spectre slušaoca prosto ubija ponirućim basovima i militantnim jungle breakbeatovima. Ima ovde svačega i stvari ostaju sveže (pred kraj Wang komada i Metallicin ’Blackened’. Zato što mu se može!!), ali ne očekujte da će i u jednom trenutku napad popustiti. Ovo su surovi jungle, brutalni gabba-techno i muzika iz crtanih filmova pedesetih godina umotani u jednu zapaljivu, eksplozivnu smešu. Nije za svakoga ali jeste za ponovljena, posvećena slušanja!!!

Ono što je možda i najbitnije: takozvana inteligentna plesna muzika (IDM) je poslednjih godina dala mnogo ploča koje su dosadni, formalni opiti na polju (nekakve) avangarde kojima pop-forma ne pomaže da odgovore na pitanje zašto uopšte postoje kada su bolji primeri istog razmišljanja napravljeni godinama i decenijama ranije. Mochipet nam daje protivotrov za neveselost koju takva muzika u čoveku može da izazove. Njegov novi album je infantilan, avangardan, uzbudljiv, kompleksan i glup, sve u isto vreme. Milina.

http://www.myspace.com/mochipet

P.S. Uspeo sam da napišem čitav prikaz a da ni jednom ne spomenem Aarona Funka što doživljavam kao poseban uspeh. Upisaću sebi bonus poene, hvala lepo.

Malevolent Creation: Doomsday X (Nuclear Blast Records)

http://www.malevolent-creation.com/

 img50/7/doomsdayxve2.jpg

I za kraj, malo metala. Valja se.

Dakle, death metal…Da ste me pitali negde 1994. nikad vam ne bih rekao da ću u 2007. godini ne samo pisati o death metalu već i da ću pisati prikaz novog albuma Malevolent Creation. The more things change the more they stay the same, rekli bi mudraci (koji pritom znaju i engleski).  Death metal je zaista svoj kreativni vrhunac doživeo tu negde oko polovine devedesetih i već tada ga je black metal zasenjivao širim filosofskim i smelijim stilskim pristupom. Ipak, hardcore fanove death metala ne treba potceniti i ako ovo već nije dominantan fenomen u današnjem underground metalu, death metal se ipak drži kroz mrežu izdavača, medija i ljudi koji ga vole i cene.

Malevolent Creation (potekli u Njujorku, emigrirali na Floridu gde je početkom devedesetih bio epicentar death metal potresa) su bili jedan od boljih bendova ranih devedesetih jer su umeli da budu jednako oštri i agresivni kao i najsurovije kolege a da svemu dodaju jednu crtu artikulisane ozbiljnosti koja ih je potencijalno činila interesantnim i slušaocima izvan uskih granica žanra. Naravno da to danas zvuči staromodno.

Kroz godine i brojne promene postave Malevolent Creation su izdavali bolje i lošije albume. U najboljim momentima (recimo Retribution, Eternal i In Cold Blood) bili su nezaustavljiva metal mašina sa izuzetnim uvetom za zapaljive rifove, beskompromisno brzim pesmama (Derek Roddy je, na kraju krajeva svirao bubnjeve na In Cold Blood) i tekstovima koji su delovali kao da, za razliku od tekstova većine kolega, govore o nečemu opipljivom. Nažalost, bilo je tu i dosta ispodprosečnih ploča. Poslednji album, Warkult iz 2004. godine je bio zanatlijski solidan ali isprazan.

Doomsday X se zato može smatrati pokušajem pravljenja preokreta. U bend se vratio pevač Brett Hoffman tako da je sada postava nešto ’autentičnija’ i zaista, prvih par pesama uspevaju da protutnje kroz zvučnike i uši kao u najboljim danima death metala koji je imao ne samo šta da pokaže nego i šta da kaže.

Svojevremeno sam u trenutku nadahnuća Malevolent Creation umeo da opišem kao ’Slayer sa blastbeatovima’. Ove formulacije se valja setiti u momentima kada ova ploča blista. Na primer, ’Cauterized’ koja album otvara je briljantno agresivan komad zle, mračno melodične muzike (na kraju krajeva ova pesma ima solo pre nego što pevanje i započne) u kojoj Hoffmanovo brzo pevanje odlično leži surovo preciznim blastbeatovima što ih bubnjar Dave Culross baca kao da to nije nikakav napor. Naredna, Culture of Doubt je još bolja jer kombinuje sjajno odrađene melodije sa brzinom, a zatim i odlično izvedenom promenom tempa. Međutim, stvari vrlo brzo udaraju o liniju osrednjosti.

Već negde kod treće pesme, ’Deliver my Enemy’ postaje očigledno kako će se stvari odvijati dalje. Rubin i Fasciana su u stanju da napišu mnogo rifova koji zvuče pristojno, ali kristalno je jasno da nemaju dovoljno inspiracije da i jedan od njih učine večnim. Kroz zanatlijski napravljene aranžmane smenjuju se već milion puta oprobani trikovi. Stvarima ne pomaže ni to što je Hoffmanovo pevanje prilično izlizano, a i što se on ni malo ne trudi da osmisli pevačke aranžmane već striktno peva ’na rif’. Moram da priznam da sam uvek više voleo Blachowiczeve brutalne vokale na albumima kad je Hoffman bio u zatvoru ili naprosto nije imao vremena za bend. Blachowicz je zvučao kao izuzetno besan čovek koji urla, Hoffman zvuči kao metal pevač koji štedi svoj već prilično istrošeni glas.

Jedan od najvećih problema ovog benda je što su u pitanju sve dobri muzičari sa puno znanja o žanru koji sviraju. To znači da čak i najbanalnije stvari koje sviraju zvuče korektno, ali i da ih je ovo uspavalo i da ni ne pokušavaju sebi da postave nove granice koje bi valjalo preći. To se oseća na čitavom albumu a najjače u instrumentalu ’Prelude to Doomsday’ koji je nabacana hrpa rifova i tema koje ne idu nikuda. Nažalost, za dobar deo albuma se može isto reći, iako dobrih momenata ima (poslednja, ’Bio Terror’ je prilično old-skool i prilično ubedljiva u svojoj grindcore žestini).

Nisam presrećan ovom pločom, mada je bolja od Warkult. Možda je gostovanje gitariste Slipknot Micka Thompsona na ’Deliver my Enemy’ zakasneli dokaz mejnstrim potencijala koji su Malevolent Creation nekad imali, ali danas oni spadaju samo u jednu malenu tržišnu i stilsku nišu. Ipak, pošto sam ih još pre deset godina bio otpisao, obratiću pažnju i na njihov naredni album. Dođavola, nikad se ne zna.

Slušati ovde: http://www.rhapsody.com/malevolentcreation/doomsdayx