Pročitani stripovi: Calamity Kate, Amber Blake, Invisible Kingdom, These Savage Shores i Coda

Ja prvo moram da se izvinim cenjenom auditorijumu na tome što sam vidno umanjio svoje učešće na ovom delu foruma. Ne radi se, barem ovog puta o lenjosti, već o tome da je projekat na kome sam bio zaposlen poslednje tri godine došao do svog kraja i da smo sada u periodu kreiranja obimnog izveštaja, što narativnog, što finansijskog, dok istovremeno projekat prolazi kroz evaluaciju i finansijsku reviziju. Kako se sve to poklapa i sa sezonom godišnjih odmora za moje kolege, tako i to znači da ja poslednjih par meseci ulažem relativno abnormalnu količinu svog vremena u rad. Nije to neki veličanstven rad, štaviše pošteno bi bilo reći da je substandardan ali jako mnogo mog vremena trenutno odlazi na to, uključujući deseto- i jedanaestočasovne radne dane i poneke vikende, a kad ne radim, nagađate, prilično sam umoran i radije ću čitati stripove i igrati igre nego da o njima još i pišem.
Elem, ako smo to apsolvirali, evo kratkog pregleda nekih interesantnih stripova koje sam propustio kroz šake poslednjih par nedelja. Naravno, to je samo vrh ledenog brijega, ali pošto vremena zaista nema i ovo što pišem, pišem najviše da se ne misli da sam permanentno prestao da se ovim bavim (a što bi možda i bilo dobro po čovečanstvo), onda danas samo ovih nekoliko autorskih i nezavisnih radova. Obećani osvrti na X-Men, ali i druge superherojske radove vredne pažnje će doći u nekoj nedefinisanoj ali suštinski bliskoj budućnosti.

Da bismo očuvali leftfild imidž, pak, danas ćemo najviše o stripovima koje su pravile žene i osobe iz trećeg sveta, mada, naravno, sve u okvirima udobno poznate i predvidive američke strip-industrije.

Prvi na redu je Dark Horseov serijal Calamity Kate koga je pisala Magdalene Visaggio a crtala Corin Howell i kako je ovo neka vrsta relativno niskoprofilnog projekta za obe autorke, a na osnovu naslovnih strana sve je delovalo kao dinamičan akcioni strip, očekivao sam stotinak strana jeftine zabave i ne previše filozofiranja. Naravno, nisam baš to dobio, ali Calamity Kate je interesantan pokazni primer kako pripadnici mlade generacije svoje uticaje ne kriju, ali njihove motive interpretiraju na prilično svež i originalan način tako da na kraju dobijamo nešto osobeno.

Visaggio je svakako poznatija od dve autorke ovog stripa na ime svoje nominacije za Eisnera sa serijalom Kim & Kim koji je radila za Black Mask. Ova Njujorčanka sa bekgraundom u filologiji ima interesantan strip-portfolio u kome ima mesta i za sasvim autorske radove poput Quantum Teens are Go ili Morning in America, ali i za plaćeničke gigove (Transformers vs. Visionaries, Power Rangers), pa onda i za nešto između (rad za Marvel na Dazzler ili za DC na Eternity Girl) i Mags za sada kao da uspeva da pronađe zdrav balans u kome nije izložena riziku da izgori u vatri korporativnih angažmana (onako kako se desilo Brubakeru, Fractionu pa i Remenderu) ali i gde ima prostora da istražuje široku paletu interesovanja. Naravno, Visaggiova vazda mora  da se bori protiv zlonamernih kritičara koji je otpisuju kao puki „diversity hire“ na ime njenog trans identiteta, ali njeni stripovi, daobog, govore uglavnom sami za sebe i izdržavaju analiziranje.

Ovo naglašavam jer Calamity Kate nije nekakav naglašeno „feministički“ ili „politizovan“ strip, ali jeste strip koji u kome se preispituju svetonazor i životni izbori pripadnika mlade generacije – a od strane istih tih pripadnika mlade generacije – ispričan kroz ženske protagoniste i uzimajući formu akcionog, skoro pa superherojskog narativa.

Naime, Calamity Kate se događa u svetu, da ne kažem Kaliforniji, koji su identični kao naši osim što su zagađeni stalnim pojavljivanjem čudovišta – goblina, trolova, zmajeva – uglavnom monstruoznih i neartikulisanih sila prirode koja donose destrukciju i nemir za građane. Pošto su ovo Amerikanci, država ne radi bogznašta na rešavanju ovog problema, sem što plaća lovcima na čudovišta da frilensuju, ubijaju ih, i na taj način doprinose povećanju opšteg bezbednosnog* nivoa u populaciji.
* Primetiti pravilno pisanje ove reči koju osam od devet korisnika srpskog i srodnih jezika promašuje u osam od devet slučajeva

No, Calamity Kate nije oštra politička satira Trampove Amerike gde je „a good guy with a gun“ jedino zamislivo rešenje za poplavu nasilja počinjenog vatrenim oružjem i usmerenog na nedužno stanovništvo, već, zapravo više intimistička i pomalo gorka priča o self-aktualizaciji, jelte, odnosno o odrastanju, napuštanju iluzija rane mladosti i prepoznavanju odgovornosti koju sa sobom donosi to neko odraslo stanje.

Znam, zvuči užasno, ali zato je Visaggiova sve i umotala u sub-superherojski narativ sa mnogo atraktivnog odsecanja glava (i drugih delova tela) džinovskim, antropomorfizovanim reptilima. Calamity Kate je zapravo strip o besu, o ljutnji usmerenoj na ceo svet a prevashodno na sebe koja je za mnoge deo procesa hronološkog ali ne i sinhronizovanog emotivnog odrastanja, i kao takav on je ugodno smešten u mizanscen u kome je nasilje nad predimenzioniranim i do karikature „drugim“ stvorenjima društveno odgovoran čin. Drugim rečima, ovo je kao da čitate Ghost World ili kakav drugi kultni indi strip o odrastanju, samo sa dekapitacijama i mnogo više facijalnih pirsinga.

Ali sve drugo što očekujete je tu, i Cate je možda ne baš TRAGIČAN lik ali onaj lik u kome prepoznajemo sumornu pravilnost sa kojom se energična, čak kreativna ali nikada dovoljno usmerena osoba suočava sa kalupima odraslosti u koje se ne uklapa. Strip vrlo efikasno prikazuje polaroide iz Cateine prošlosti, sa sve propalim vezama i nesposobnošću da zadrži stalan posao a rivalitet sa drugom lovkinjom na čudovišta i opsesija dokazivanjem čitavom svetu da je ono što radi korisno i da je u tome što radi NAJBOLJA je centralna nit zapleta.

Neću da prepričavam kraj ali Visaggiova nas dovodi do snažnog i prilično gorkog finala bez mnogo objašnjavanja, puštajući da slike govore same za sebe i mada nekakva eksplicitna „pouka“ priče nije data, mislim da strip solidno funkcioniše kao podsticaj na refleksiju i razmišljanje. S druge strane Howellova ovom stripu daje ogromnu količinu potrebne energije. Ovo nije „superherojski“ strip u kome se akcija fetišizuje niti prikazuje pornografski detaljno već, zapravo, kvazi-superherojski strip u kome se akcija gura DALJE od fetiša, sve do granice apsurda a pornografski prikazi susretanja hladnog čelika sa živim mesom poprimaju kliničke elemente. Bes koji Cate oseća – i ne uspeva da iskontroliše – je sav prikazan crtežom koji je munjevit, lišen finih detalja i ornamentike što bi odvraćali pažnju i sveden na grube – ne i primitivne – kadrove dinamične geometrije i debelih linija. Howellova nije tipičan „indi“ crtač, naprotiv, najveći deo njenog portfolija otpada na licencirane stvari poput X-Files ili Ghostbusters pa je i u Calamity Kate njen pristup odlična kombinacija studije karaktera – sa pažljivo rađenom facijalnom i telesnom mimikom – i apsurdno prenaglašene akcije. Mali strip, sa sasvim ugodno dubokim premisama gde se granica između onog što je fiktivno i onog što je realno istanjuje na svež, interesantan način.

OK, ovaj sledeći strip je prilično nestandardno štivo. Pričam o četvorodelnom miniserijalu za IDW pod naslovom Amber Blake a koga sam uzeo da čitam zato što ga je nacrtao Jackson „Butch“ Guice. I čudnovatost stripa nije toliko u njegovom sadržaju koliko u neobičnom uparivanju autora. Naime, ovo je nacrtao Guice, veteran američke strip-industrije koga praktično bez pitanja sledim u ma kom smeru da se zaputi, ali ga je napisala… er… Jade Lagardère. I sad vi kažete „ko?“ a ja teatralno stavim šaku na grudi i zapanjeno odgovorim „Štaaa? Hoćete da mi kažete da ne pratite instagram naloge evropskih supermodela i da niste čuli za manekenku koja od svoje dvanaeste godine pravi reklamne fotografije, udata je za poznatog francuskog biznismena i svojevrsni je krstaš protiv zlostavljanja dece?“

Elem, nemam pojma kako su se Lagardèreova i Guice spojili, još manje kako je supermodel koji je snimio svega dva malo poznata filma još u prošloj deceniji odlučio da se okuša u poslu strip-scenariste, ali Amber Blake je prvo izašao na francuskom, za Glenat, 2017. i 2018. godine u dva albuma (La Fille de Merton Castle i Operation Cleverland) a ovo američko izdanje je kako je i red izdeljeno na četiri epizode i dato nam na raspolaganje proletos.

Reći ću da je Guice čovek rođen da radi evropski strip. Mislim to već decenijama a pogotovo u poslednjih petnaestak or sou godina kada je njegov stil postao još više nalik na – dubok uzdah – britanski novinski strip iz šezdesetih i sedamdesetih. Guice je neko ko špijunsko-akcioni-politički-triler toliko dobro vizuelno razume da se malko i razljutim kad pomislim da uglavnom mora da radi superherojske stripove koji nisu uvek prilagođeni njegovom mračnom, malo naturalističkom a malo teatralnom pristupu. Al dobro, tu smo gde smo i Amber Blake je zato tako dobar projekat za Guicea jer je ovo strip do obrva zamočen u eksploatacijsku paranoju iz vremena hladnog rata (iako se događa u savremenom trenutku), smešten velikim delom u evropske mizanscene sa arhitekturom i urbanim krajolicima koje crtač radi sa očiglednim velikim guštom ali i povremenim izletima u pitome provincijske pejsaže što su jednako upečatljivi. Naravno, ovo je, kako i očekujemo, i strip nabijen nasiljem i seksom – pa i nasilnim seksom – i Guice ovde zaista može da se razulari. Evropski strip, naravno, nije toliko osetljiv na prikaz kopulacije kao američki pa iako u Amber Blake nemamo pornografskih scena, ono što se da videti je u principu „jače“ i više uznemirujuće (pomenuto seksualno nasilje, jelte) od većine onog što mi pada na pamet iz američke produkcije. Što se akcije tiče, Guice je ovde na vrhuncu moći i njegova elegantna, izdužena tela su u akcionim scenama oslikana sa baletskom ljupkošću, a destrukcija koja nastupa je izrazito atraktivna. Guice nije najdinamičniji crtač akcije, naprotiv, jedan od njegovih kvaliteta i jeste ta neka statičnost kadrova, osećaj da gledate scenu zamrznutu u deliću vremena i divite se njenoj likovnosti, a sa Amber Blake je veštim sekvenciranjem panela uspeo da spoji najbolje od oba sveta i prikaže nam i perfektne pojedinačne scene, ali i njihov energični dinamički tok tako da dobijemo moćan akcioni film iseckan na fantastične stop-kadrove. U drugoj epizodi, recimo, ima momenat kada Amber i njen partner imaju sukob sa grupom Jakuza a Blakeova spasava stvar pronalazeći motocikl i ulećući na njemu u zgradu, vozeći uz stepenice, probijajući staklene barijere i skačući kroz prozore i ovo je serija slika koje treba da stoje u muzeju, sa vrlo malo teksta, uređene u savršenom vizuelnom pripovedanju.

E, sad, što se tiče samog scenarija… Uh… recimo da se vidi da je ovo pisala osoba sa relativno malo iskustva u ovom poslu a da Glenatovi urednici nisu od svega napravili baš savršeno konzistentnu priču. Amber Blake je prilična salata motiva, ideja i zapleta koja nije sasvim dokuvana i promišljena pre serviranja (ovo ako prihvatite moju metaforu o kuvanju salate) i bilo bi vam oprošteno ako biste negde na pola ustali i rekli „šta je bre ovo, kuda sve ovo ide, zašto ja ovo čitam?“ Mislim, nije Amber Blake LOŠ strip ali jeste strip koji uvodi više motiva nego što ume da izžonglira do kraja i pati od vidne inflacije ideja u odnosu na egzekuciju. Ulazeći u čitanje imao sam prijatne Modesty Blaise vajbove i zbilja, Amber Blake ima srodne motive koji se bave devojčicama što moraju da se snađu u svetu koji prema njima nije prijateljski nastrojen, ali stvari brzo odlaze u veoma komplikovanom smeru i ovo je politički triler koji se ne zadovoljava jednom zaverom ili jednom korumpiranom organizacijom ili jednim setom operativaca sa maltene natprirodnim moćima nego sve to fotokopira, trpa u blender i udara iz sve snage dokle god može. Rezultat je da se nisam naročito jako vezao ni za lik same Amber koja bi trebalo da ima ikoničku snagu, niti za njenu priču u kojoj bogate elite čine neverovatno svirepe stvari (i deci) a mračna organizacija pravednika bi da ih u tome spreči. Ali nisam ni bio potpuno nezainteresovan: Lagardèreova ima generalno dobre ideje o opštem zapletu i preokretima koji treba da ga dinamizuju i ovo je suštinski zdrava trilerska postavka kojoj je bilo potrebno malo uredničkog peglanja u razradi. Opet, potrebno je naglasiti da je unutar pojedinačnih scena pripovedanje veoma dobro jer Guice i Lagardèreova imaju razrađen ritam i osećaj za atmosferu pa Amber Blake ni u kom slučaju ne bih nazvao napornim štivom.

Ali moglo je da bude i bolje. Ipak, Jackson Guice u životnoj formi, sa kolorom koji je nešto vedriji nego što je za njega u poslednje vreme standard – ovo je sasvim dobar razlog da se Amber Blake propusti kroz oči.

Sa dosta uživanja pročitao sam prvih pet epizoda serijala Invisible Kingdom izašlih za Dark Horse a u najavi nečega što bi trebalo da bude dugačka naučnofantastična priča koju ćemo, ako sve bude okej, dobijati u tim petodelnim inkrementima po modelu koji je Image već istestirao a sada vidimo da ga preuzimaju i drugi izdavači. Dobro, ne bunim se, pod uslovom da Invisible Kingdom preživi, zaživi i dokotrlja se do svog prirodnog kraja jer ovo što smo do sada dobili je tek uvod koji mi je, priznajem, žestoko razgoreo apetit. Uostalom, trenutak je pogodan – Saga u ovom momentu privremeno ne izlazi i sasvim je okej da u interregnumu dobijemo DRUGI svemirski naučnofantastični strip sa blago psihodeličnim prelivima ali i interesantnim antropološkim i sociološkim istraživačkim ambicijama.

Invisible Kingdom je posle dugo vremena novi autorski strip meni jako drage scenaristkinje G. Willow Wilson, ubačen negde između završetka njenog rada na Ms. Marvel i preuzimanja tekućeg serijala Wonder Woman kod „cenjene konkurencije“. Wilsonova nije specijalno prolifičan scenarista i nema običaj da, kao neki, u isto vreme piše gomilu serijala a kako je sa strane pisala još i svoj YA roman The Bird King, ovih pet epizoda Invisible Kingdom je očigledno bilo sve čemu smo se mogli nadati u ovom periodu. I sad, naravno, svestan sam da ćemo nastavak Invisible Kingdom verovatno morati dosta da popričekamo jer Wonder Woman plaća gro računa u domaćinstvu Wilsonovih, ali vredi skrenuti pažnju na ovaj strip jer dobre „svemirske“ naučne fantastike nikad nije previše.

Elem, Invisible Kingdom je crtao Christian Ward, fenomenalni britanski ilustrator koji je radio i superheroje (mahom za Marvel) ali čiji su talenti značajno bolje iskorišćeni kada ima priliku da radi nešto psihodeličnije – na primer Ody-C sa Mattom Fractionom pre neku godinu. I njegova i naša sreća je da je Invisible Kingdom strip dosta prijemčiv za psihodeliju.

Wilsonova se ovde bavi relativno starim ali uvek dobrodošlim motivom ispitivanja mesta religije i duhovnosti u društvu koje je tehnološki toliko napredno da je jasno da „nebo“ postoji samo i isključivo kao metafora. Invisible Kingdom je priča smeštena u jedan sunčev sistem gde između planeta lete teretni brodovi a razne kulture, rase i vrste žive & rade jedne uz druge u relativnoj harmoniji. Wilsonova ovde svakako ide na space opera ugođaj ali ne u smeru startrekovske utopijske harmonije već više u smeru starwarsovskog melting pota potpaljenog kapitalizmom u kome ima mesta i za predrasude, diskriminaciju i žestoka društvena raslovljavanja.

Utoliko, jedan od centralnih delova zapleta stripa je i odluka mlade žene da odbaci tradiciju svoje zajednice (i porodice) i umesto da serijski rađa potomke, a što je njena tradicionalna uloga, ode da živi u manastiru gde će se u celibatu i teškom radu približiti „nevidljivom kraljevstvu“ što stoji u centru fiktivne religije ovog sveta. Ova religija je bazirana ne samo na uobičajenom odricanju kakva mi ovde znamo iz islama i hrišćanstva već život u manastiru podrazumeva i nešto „ekstremnije“ tehnike razdvajanja od spektakla materijalnog sveta i raskalašne društvene zajednice kao što je vezivanje očiju i posvećenost pre svega unutarnjem životu. Vess, devojčica* koja je odbila da postane mašina za rađanje i koju svet generalno plaši jer je bučan i pun osoba spremnih da sude drugima, ona u ovom manastiru pronalazi svoj pravi dom. Or does she?
* „devojčica“ nije tehnički ispravan termin jer njena rasa ima više polova ali u simboličkom smislu smo sasvim na mestu da je tako percipiramo

Neću ovde da pravim neke divlje i nedokazive pretpostavke da Wilsonova priču o Vess i njenoj potrazi za duhovnošću, te religioznim otkrovenjem bazira na sopstvenom putu od obične klinke iz Nju Džerzija do konverzije i života praktikujuće muslimanke, ali Invisible Kingdom svakako veliki akcenat stavlja na kontraste između duhovnog i društvenog, ali i između duhovnog i religioznog – štaviše, jedan od centralnih elemenata zapleta je ideja da Vess mora da pronađe način da prepozna korupciju i u samom središtu onog što je smatrala najduhovnijim, najčistijim prostorom koji postoji, i da nekako pomiri svoja verska osećanja sa time. A što je potentan motiv koji ćemo tek u nastavcima videti kako se razvija do pune aktualizacije, inšalah.

Na drugoj strani, kao ravnopravne glavne likove imamo gomilu kosmičkih kamiondžija, odnosno posadu teretnog broda koja krvavo zarađuje svoj leba i bez ikakve svesne namere upliće se u zastrašujuću korupcionašku zaveru što bi mogla da se završi brzom i bolnom smrću za sve koji su i protiv svoje volje stekli opasna saznanja. Ovde na programu onda imamo niskoprofilni politički/ krimi triler u kome polufunkcionalna ekipa plavih okovratnika odjednom mora da apgrejduje svoje kolektivno razmišljanje i delanje ne bi li ispregovarala za sopstvene živote sa ozbiljnom mafijaško/ državnom strukturom. Wilsonova ovde žonglira sa nekoliko likova odjednom i – pogotovo uz Wardov psihodelični crtež – njih nije sasvim lako pojedinačno isprofilisati iz početka. Ima ovde dosta drame (i komedije) između različitih karaktera i kako strip odmiče dalje, čitalac počinje da ih bolje razlikuje, dublje upoznaje i razvija afinitete prema njima, ali priča sa petom epizodom stiže do kraja tog uvodnog dela i to baš kad smo se dobro zagrejali i zaželeli se da imamo još.

Ovo čak i nije neka zamerka, Invisible Kingdom je strip koji svoju radnju razvija sporo i metodično i ne hvata na buku i isfabrikovanu dramu. Wilsonova se ovde trudi da nas uvede u živote likova radije nego da nam ih prepriča i okruženje olupanog teretnjaka na kome se stalno nešto kvari je pogodno za ovakav pristup u kome obični šljakeri odjednom moraju da postanu stručnjaci za preživljavanje usred zajebano eskalirajućeg zapleta u kome vrlo ozbiljne (i ozbiljno beskrupulozne) interesne grupe postaju zainteresovane za ljude koje bi tipično ignorisale. Autorka nije, uobičajeno, scenarista koji piše ansambl likova i većina njenih radova je bila usredsređena na jake glavne likove pa je Invisible Kingdom osvežavajuće iskustvo u kome vidimo i kako ona sama pomalo uči kako se to radi i kako prema petom broju sve postaje razrađenije i čitaocu bliskije. Utoliko, kako već rekoh, finale stripa je praktično samo aperitiv za PRAVU priču koja će slediti u nastavcima ali se zbilja žestoko nadam da te nastavke nećemo morati da čekamo godinama (jedna Saga nam je u tom smislu sasvim dovoljna).

Christian Ward ovde kreira jedan raskošno vibrantan svet. Kako već rekoh, likovi mu nisu možda dovoljno distinktni, ali kad god ima priliku da se igra sa dizajnom njihove odeće ili opreme – Britanac razbija. Vess i njene koleginice u manastiru imaju impresivne odore i šešire, ali Ward je najjači kada crta grad, arhitekturu, fantastična kosmička plovila i sumanuti interplanetarni prostor. Naravno, „svemir“ kakav vidimo u ovom stripu nema mnogo veze sa onim kako znamo da svemir zapravo izgleda kada se mrdnemo izvan zemaljske atmosfere, ali Ward crta strip u kome je religija jedan od centralnih motiva a inspirisan je, očigledno, psihodeličnim omotima rok albuma iz sedamdesetih i kreira mnogo tabli od kojih čoveku legitimno zastane dah kada ih vidi. Dakle, kad likovi sede i pričaju, Ward se ne trudi mnogo da te scene oživi, ali kada krene akcijanje imamo na programu kaleidoskop PLUS tobogansku vožnju spojene u jedno. Iako ilustrator sa jakim veštinama u domenu samog crteža, Ward ovde često mnogo više radi kolorom nego samim linijama, ne dopuštajući konturama da odnesu preimućstvo nad svetlom i bojama. Opet, Invisible Kingdom nije nedisciplinovano crtan niti pati od slikarske statičnosti. Kada kadrovi jesu statični to je zato što je potrebno da posreduju utisak monumentalnosti nekog objekta recimo, ali kada se akcija, Ward je tu sasvim dorastao zahtevima medijuma.

Invisible Kingdom je, na ovom stadijumu, jedno ukusno predjelo koje obećava dobar, možda i klasičan serijal. On nema nokautersku snagu koju je imao početak Sage – sa kojom ga stalno poredim a pitam se da li bi i Vaughn i Wilsonova time bili srećni – ali meni je važno da pokazuje da je moja omiljena scenaristkinja savršeno sposobna za pisanje spejs opere dok Christian Ward kreira upečatljive, memorabilne prizore što zaslužuju da idu pravo na zid. Pa, eto, nadamo se da će uskoro i ti nastavci. Legendarna Karen Berger, koja sad uređuje ovaj deo Dark Horse izdavaštva je priličan garant da će vredeti čekati.

A iz svemira idemo pravo u – kolonijalnu Indiju. These Savage Shores je serijal vrste kakva u američkom stripu jedva da postoji. Čime hoću da kažem da je ovo strip koji se događa u tom nekom proverbijalnom trećem svetu a pišu ga i crtaju ljudi koji taj treći svet poznaju intimno i umeju da ga predstave bez klizanja u zapadnjačke predrasude i kolonijalne trope. Čime dalje hoću da kažem da Vault Comics, izdavač ovog stripa radi hvalevredan, veoma važan posao na proširivanju slike i ubacivanju u američki strip i radova koji su namenjeni Amerikancima ali se ne bave opsesivno Amerikom i njenim emanacijama po ostatku sveta. Skoro da deluje trivijalno, ali svakako vredi dodati: These Savage Shores je pritom IZVRSTAN strip.

Ram V koji je scenarista ovog stripa je britanski Indus koji živi u Londonu i čiji je strip-portfolio dosta raznolik (Paradiso, Ruin of Thieves, ali i recentni superherojski radovi za DC poput Batman: Secret Files). Sa These Savage Shores se prihvatio ne toliko posla da kritikuje britansku kolonizaciju Indije koliko da pokaže korupciju u srcu imperije sa jedne strane, ali i to da „Indija“ kao pojam i kulturni artefakt kako je zapad, pa i konkretni kolonizatori shvataju nije baš tako jednostavan, monolitan i za razumevanje i tumačenje lak koncept. Što je dobrodošlo „objašnjavanje“ od stane nekoga ko ima potreban kulturni bekgraund da razume obe kulture – i kulturu kolonizovanog ali i kulturu kolonizatora.

Još dobrodošlije je da Ram V ovu vrstu kritike i objašnjavanja pažljivo provlači kroz kontekst i podtekst a u prvom planu je zapravo žanrovski strip. I to žanrovski strip pun iznenađenja. Naime, These Savage Shores počinje kao priča o britanskom vampiru u Indiji ali se brzo raspliće i razvija u raskošnu političku sagu o igrama moći među različitim indijskim plemenitim porodicama i njihovoj saradnji sa/ borbi protiv okupatora, a sve to sa solidnim zahvatanjem u mitologiju i folklor. I taman kad ste zaustili da kažete nešto tipa „Twilight koji sreće Game of Thrones koji sreće Mahabharatu“ ja vam stavljam dva prsta na usne i uz osmeh kažem da ni ne pomišljate na to. These Savage Shores nije frankenštajnovski pačvork niti vežba iz postmodernističkog citiranja već solidno proživljen komad folklora koji se autoritativno ukršta sa političkom dramom i gotskim hororom.

Način na koji V pripoveda daje nam mogućnost da radnju ispratimo iz različitih perspektiva, ali ovo je izvedeno spretno, sa prirodnim celinama koje gledamo kroz različite likove i dobijamo esencijalne informacije što nam pomažu da sklopimo celu sliku. Veliki deo priče, ali i karakterizacije dolazi kroz epistolarnu prozu i mada ovakav pristup nosi svoje rizike – ne najmanje što crtača može da svede na pukog ilustratora pozadine dok se prava radnja događa u tekstu – V ovo sjajno provlači dajući likovima distinktne i ubedljive „glasove“ i pomažući se njihovim pismima u premošćivanju vremenskih jazova koji bi inače morali biti prepričavani na neki manje elegantan način. Sa druge strane, strip ima i momente veoma brizantne akcije gde se uz malo teksta i mnogo crtačke energije prikazuju prelomni momenti u fabuli i kreiraju prirodna krešenda radnje. Ovo naglašavam da neko ne pomisli kako se, na posletku, ovde radi o pre svega proznom uratku a ne o „pravom“ stripu. Naprotiv – ovde imamo posla sa stripom gde je sinergija između slike i teksta izuzetna, sa skladnim dopunjavanjem i svešću kada jedno treba malo da se skloni da bi drugo poentiralo. Ono što posebno cenim je što Ram V uspeva da nam približi ne samo likove sa njihovim složenim unutrašnjim životima i političkim afilijacijama, već i kulturu, mitologiju i folklor, da zahvati i u britanske komplikovane odnose u periodu kada je kapitalizam bujao i osvajao imperiju iznutra – a da nas u svemu tome ne zatrpa prevelikom količinom teksta. Izuzetno cenim scenariste koji paze na broj reči i svesni su da je strip vizuelni medij, a kada još imaju za saradnika crtača kalibra jednog Sumita Kumara onda je ova pažnja još vrednija.

Jer Kumar je naprosto fantastičan. Ovaj njudelhijski crtač verovatno radi prilično sporo – These Savage Shores izlazi osetno ređe nego jednom mesečno – i to je jedini razlog koji mi pada na pamet što još nije kidnapovan od strane nekog imućnog američkog izdavača i pretvoren u zvezdu superherojskog stripa. Naravno, pomaže svakako to što čovek živi u Indiji i sve to, ali nemojmo prednosti domaćeg terena davati više težine nego što je realno ima. U prvom redu, Kumar ovde ne crta savremenu Indiju nego Indiju sa kraja osamnaestog veka, sa svim fantastičnim preterivanjima kasnog feudalnog perioda ali i mnogo zahvatanja u narodne tradicije. A sa druge strane, deo priče koji se tiče Britanaca, njihovih brodova, ali i Londona i njegove atmosfere, mode i arhitekture – sve je ovo više nego perfektno i svedoči o crtaču koji ne samo da je ekstremno temeljit u izučavanju referenci koje će mu pomoći u crtanju već i koji vrlo očigledno uživa da crta. Već negde u prvoj epizodi Ram mu daje par strana gotovo bez teksta na kojima se prikazuje pristajanje broda u Kozikode/ Kalikut* i ovo su kadrovi od kojih zaista može da se rikne. Pritom Kumar ima i disciplinovan, metodičan pripovedački tempo, sa urednim panelima iste veličine i pravilnim geometrijama koje uokviruju divlju lepotu sadržaja samih crteža. Gotovo da mi je suvišno da dodam kako Indus savršeno vlada atmosferom, dajući nam i erotiku i elegiju, pa i horor sa jednakom ubedljivošću. I naravno, njegov pristup pripovedanju ali i disciplina su bliži evropskom nego američkom stripu, ako je to uopšte bitno. Kolor Vittoria Astonea je bogat ali i dovoljno uzdržan, da nam sugeriše „egzotičnost“ i bogatstvo Indije ali i da strip zadrži jedan prilično svečan, ozbiljan ton. S obzirom da je ovo strip u kome imamo i vampire i lovce na vampire, ovaj ton je teže postići i držati nego što se na prvi pogled čini.
* not tu bi konfjuzd vid Kalkuta, moliću lepo

Ne bih sad da se razmećem epitetima i vičem kako je These Savage Shores remek-delo, ali jeste u pitanju izvrstan strip dvojice autora za koje verovatno niste čuli, tematski bogat, pripovedno svež a grafički više nego impresivan. Ne znam odakle tačno Vaultu para za ovakve ekstravagantne projekte, ali treba prepoznati kada je nešto vredno hvale. Peti broj These Savage Shores izlazi poslednje nedelje Septembra, pa eto razloga da se do tada upoznate sa ovim stripom.

Konačno, da kažemo reč ili dve o stripu koji je ovde već pominjan a za koga smo prilično sigurni da će potkraj godine biti pominjan na svim važnijim listama. Radi se, dakako, o dvanaestodelnom postapokaliptičnom fentezi miniserijalu Coda koji je započet još polovinom prošle godine i već tada okrenuo mnoge glave a sada kada se završio definitivno zavređuje sve pohvale što su mu unapred upućivane.

Simon „Si“ Spurrier je scenarista koga ja ovde često pominjem jer je u pitanju prekaljeni frilenser koji ne čeka da ga Marvel zove telefonom i ponudi mu novu tezgu (mislim, ko da oni to uopšte rade…) već stalno pronalazi nove ideje u sebi i kreira nove, interesantne projekte za različite izdavače. Neki od njih budu zaokružene priče (ovde pominjani Angelic, Cry Havoc, Weavers, Motherlands…), a neki budu zameci nečeg dužeg (recimo, njegov aktuelni rad za Marvel na Star Wars serijalu Doctor Aphra koga je započeo sa Kieronom Gillenom, ali i sjajni Crossed: Wish You Were Here). Coda je zaokružena priča sa jasnim početkom i krajem ali ako je kvalitet ovog stripa ikakav indikator, kao i reakcija koji je dobio od publike, ne bi bilo sasvim iznenađujuće da u nekoj doglednoj budućnosti dobijemo i neku novu priču u Coda univerzumu. Pritom ovo je izašlo za Boom! ali Coda je nešto što bi sasvim udobno ležalo i Imageu i zapravo, nadam se da su u Boom! svesni kakav biser imaju u svom katalogu i da će se potruditi da Spurrieru i crtaču Matiasu Bergari ponude nekakav naredni projekat pre nego što ih preotme Image.

Elem, postapokaliptični fentezi je nešto što smo pominjali i kada smo ovde pisali o Imageovom serijalu The Realm, a koji je neka vrsta Mad-Max-sreće-Cormaca-McCarthyja-sreće Dungeons’n’Dragons. Već tada smo pomenuli da, kvalitet The Realm na stranu (a meni se taj strip jako dopada), Coda sem te najšire ideje o fantazijskoj postapokalipsi, tonalno nema praktično ničeg zajedničkog sa Imageovim stripom. The Realm je priča o „našem“ svetu koji je posle apokalitičnog događaja postao poprište borbi onostranih sila i zatekao se zagađen invazijom orka, goblina i sličnih bauka.

Coda je, pak, strip o naizgled stereotipnom fantazijskom svetu koji je pretrpeo veliki, apokaliptični događaj čime je iz njega nestala magija.

Ovo je interesantna premisa ali ona je zapravo samo pozadinska kulisa i u Codi Spurrier priča jednu mnogo ličniju, intimniju priču kojoj je fantazijsko okruženje samo dobra pozornica da neke stvari osvetli jače, neke iskarikira smelije, a neke, bogami prikaže kao surovije nego što bi u realističnijoj postavci stvari išlo. Glavni junak priče, cinični fantazijski bard po imenu Hum (mada nismo sigurni da mu je ovo ZAISTA ime) na početku piše pisma svojoj supruzi i ljudima koje sretne (nevoljno) objašnjava da su je oteli orci i da je on u misiji da je spase. Naravno, misija se uskoro pokazuje kao znatno komplikovanija nego što smo na početku mislili a Humov cinizam i herojska potraga na koju se uputio takođe bivaju uspešno razobličeni već u prvoj trećini narativa. Coda, ispostavlja se, uopšte nije stereotipni fantazijski narativ o antiheroju koji ima plemenitu misiju – mada glavni junak tako sebe vidi – pa čak ni puka komedija na ovu temu – mada, da, Coda jeste u dobroj meri komedija na ovu temu. Coda je zapravo jedan vrlo ličan, iskren, smeo i prilično bolan projekat suočavanja sa ličnim i muškim strahovima, jedna fina analiza percepcije sveta iz pozicije nekoga ko zna da nije prirodni protagonist ali sebi dodeljuje posebnu herojsku potragu (a što smo, eh, skoro svi mi), pa i diskusija o etici i njenom odnosu sa jednom tako primalnom silom u međuljudskim odnosima kakva je ljubav.

Postavljanje barda u centar priče dopušta Spurrieru da se poigrava sa pripovedanjem, dajući nam uvide u „objektivan“ tok događaja i kontrastrajući ih sa onim kako ih glavni junak dalje predstavlja u svojim pesmama, pismima i prepričavanjima. Gde je granica umetničke slobode posle koje kreće manipulacija je jedno od pitanja koja Coda postavlja i o njemu raspravlja, ali ovo nije strip-esej. Uprkos svim tim dubokim temama i dekonstruktivnom pristupu, ovo je istovremeno i punokrvna avanturistička priča koja žanrovske trope ne prezire čak i u momentima kada ih okreće na komediju i put koji glavni junak prelazi, a koji se poklapa sa ogromnim političkim potresima je spektakularan i podrazumeva grandiozne planove, grandiozne izdaje i grandiozna ratovanja kao i svaki fentezi vredan svog imena.

Hoću reći, Coda uspeva da isporuči istovremeno i praktično parodiju ali i pun fantazijski obrok akcije, avanture, žrtvovanja i transformacije likova. Sve to postavljeno u svet u kome magije više nema (or does it?) ali koji i dalje nije izgubio komplikovanost što prirodno ide kada na istom prostoru imate bizarno različite rase, biologije, politička uređenja…

Pritom, ovo je strip čiji je humor veoma britanski i neretko veoma britak. Coda započinje scenom u kome skelet besmrtnog zmaja urla na barda sa imperativnim zahtevom da mu se počeše dupe iako rečeni zmaj dupeta zapravo i nema (da ne pominjemo nervnog sistema), ali mnoge druge scene su duhovite na veoma suptilan način, sa pančlajnovima koji se bukvalno svode samo na promenu izraza lica protagoniste. A to tako može kada na crtačkim dužnostima imate čoveka kao što je Matias Bergara.

Urugvajac je sarađivao sa nekoliko strip-izdavača u prošlosti (Vertigo, Humanoids) ali uglavnom kao ilustrator i koliko sam ja svestan, Coda mu je prvi strip u kome je jedan od koautora. No, prilično sam siguran da mu je nominacija za Ajznera za ovaj serijal donela i dosta poslovnih ponuda. Samo se nadam da će u narednim stripovima koje će raditi Bergara imati mogućnost da se razulari makar uporedivo sa ovim što je radio na Codi pošto je ovo strip čija je misija bila da bude veći fentezi od svog ostalog fentezija.

Tako je Coda kao neki produkt hiperaktivnog, grozničavog mozga sa direktnom linijom do obližnjeg rezervoara psilocibina, ona je delom, kako rekosmo, parodija, ali delom punokrvna akciona avantura i Bergara ubrizgava visokooktansko gorivo u svaki deo ovog projekta. Coda je prepuna neverovatnih građevina i suludih mehaničkih kontrapcija, nemogućih životinja i sumanutih bojnih polja. Njeni likovi su svi karikature, često groteskne karikature, ali imaju i unutrašnje živote i emocije i vrlo retko su tu samo da bi bili humoristički pančlajn. Akcija je vođena perfektno i mada Bergara ne voli miran crtež i uvek se trudi da unese malo nervozne energije i šuma, tonalno Coda uprkos svom jakom volumenu uspeva da osciluje između jakih amplituda akcije i spektakla, nudeći i srazmerno meditativnije momente. Bergara je naporan, svakako, jer toliko toga ima na njegovim slikama i stvari i likovi se često deformišu od sve te energije, ali je i toliko dobar da se stalno vraćate nazad da biste ponovo pregledali stranice i napajali se tom snagom. Kolor, na kome je pomagao Michael Doig je intenzivan i u ogromnoj meri zaslužan za tu energetsku preteranost, a ovom prilikom MORAM  da podsetim da se leteringa praktično nikada ne setimo sem kada naletimo neki nečitak font sa kojim se mučimo. E, pa, Jim Campbell koji je ovde radio letering je dominantno pokazao kako leterer može da bude ravnopravan koautor stripa i vidljivo ali ne i nametljivo utiče na nijanse izražavanja i ton.

Ako još niste čitali Codu, ovo je svakako poziv da joj date priliku. Ona priča priču koja je mogla da stane i u dvostruko manje svesaka nego što je na kraju izašlo – svakako – ali toliko uživa u tom pričanju i njeni autori su toliko vidno uložili deo sebe u njeno kreiranje da je ovo redak fantazijski strip koji apsolutno mogu da preporučim i čitaocu koji za fenetezi inače ne mari preterano. A ako ga volite – spremite se da budete (prijatno) iznenađeni.

Pročitani stripovi: Hunt for Wolverine

Sklonite decu, žene i osobe sa kardiovaskularnim oboljenjima jer je, oh ne, zar već, ponovo došao trenutak da napravimo pregled X-Men stripova koje Marvel, sada kada je eksperiment sa Inhumansima očigledno završen (mislim, aktuelna priča se zove Death of the Inhumans) a Dizni stavio šapu na prava za filmske adaptacije, počinje da opet shvata ozbiljnije.

No, da umirim uzburkane duhove, neće ovo danas biti nekakav komprehensivan pregled svega vezanog za mutante u Marvelovim stripovima poslednjih meseci (recimo, New Mutantsima, Multiple Manom, X-Men Red, X-23, Domino i Exilesima ćemo se baviti nekom drugom prilikom), već pre jedan kratak pogled na sve ono što je publikovano u pripremi za povratak Wolverinea u prve izdavačke redove, garniran sa još par uzgrednih misli. Upozoravam naravno da ni te uzgredne a ni one glavne misli neće biti mnogo pametne, ali to je, uostalom u skladu sa Marvelovim hendlovanjem Wolverinovog povratka, tako da je sve u najboljem redu.

Potrudiću se, doduše da malo zabremzam cinizam jer postoji određena količina istog koja je zdrava za ljudski duh a posle toga sve prelazi u toksičnost i onda stvari ne valjaju, a u ovom suludom trenutku u kome se američki superherojski strip nalazi pod paljbom zlih političkih sila koje se, očekivano, predstavljaju kao „pravi ljubitelji“ koji bi „samo da stripovi ne robuju političkim agendama“, mislim da nam treba malo više dobre volje i malo manje, jelte, cinizma.

Elem, za slučaj da uopšte niste u toku – Marvel je pre nekoliko godina počinio nezamislivo i ubio Wolverinea u miniserijalu Death of Wolverine koga je proizveo visokoprofilni duo Charles Soule i Steve McNiven. Kad već pominjem cinizam – ovo jeste bio prilično ciničan poslovni potez. Marvel je bio sasvim svestan da će smrt ovako važnog lika biti provrazredan medijski događaj i potrudio se da je izmuze za sve pare – danas je praktično nemoguće, posebno u Marvelu, da se lik visokog profila i solidne popularnosti eksploatiše samo na osnovu njegove karakterizacije i sopstvenih priča već se obavezno oko njega gradi satelitska superstruktura sajdkikova, prijatelja, frenemijeva, rodbine a koji svi pokušavaju da se proguraju kao upotrebljivi likovi za sopstvene serijale i razne krosovere/ događaje. U DC-ju je ovo najvidljivije sa najvećima (Betmen, Supermen, Green Lantern, donekle i Aquaman, mada, interesantno ne i Wonder Woman) ali u Marvelu, delom i zahvaljujući filmskoj eksploataciji ovo dobijamo i na nižim nivoima, pa tako, recimo Spajdermen trenutno ima čitav spektar spinofova od kojih su neki, u alternativnim univerzumima, zaživeli ozbiljnim životom (odlični Renew Your Vows ili Spider-Gwen) a onda su i neki od njih dobili svoje spinofove (Gwenpool, naravno). U Wolverineovom slučaju ubijanje samog Wolverinea, lika koji je godinama unazad pomalo i kritikovan što se pojavljuje u previše mesečnih serijala u isto vreme, je, predvidivo, dovelo do eksploatacije njegovih surogata. Ali nismo tu tako loše prošli, već sam pominjao da je All-New Wolverine Toma Taylora bio izvrstan serijal koji je Lauri Kinney obezbedio novo i interesantno životno usmerenje a ni Old Man Logan nije bio rđav serijal iako je iz aviona bilo vidljivo da je ovo Marvelov način i da stisne i da prdne, da Wolverina ubije za maksimalni dramski efekat ali i da odmah ima spremnu supstituciju u vidu… pa, isto Wolverinea samo malko starijeg i namrštenijeg. Weapon X i Weapon H serijali Grega Paka su ispali sasvim zabavne i pitke timske priče oslonjene na Wolverineove poznanike i neprijatelje i mislim da i najkritičkiji kritičari koji su od početka vrištali da će Wolverine OČIGLEDNO biti oživljen za koju godinu, probudite se, vite šta vam rade!!!!, da i oni ne mogu da kažu da je poslednjih par godina wolverineovskog sadržaja u Marvelu bilo tako loše.

E, sad, kad Wolverine treba da se vrati, tu već možemo da pričamo o prilično trapavom rukovanju materijalom i da legitimno primetimo da Marvel pod C.B. Cebulskim ima još da se potrudi da dođe do uredničke discipline koja je kod konkurencije u DC-ju primetna već nekoliko sezona, te da nam ponudi koliko-toliko konzistentnu i smislenu pripremu za događaj sezone.

Jer, da bude odmah jasno, nije da je povratak Wolverinea među žive sad neko veliko iznenađenje, on je zvanično oživljen već u Marvel Legacy one-shotu prošlog Septembra. To da je Marvel godinu dana sedeo na ovoj činjenici i nije bogznašta sa njom uradio ne deluje mi kao svedočanstvo o pažljivo pripremljenoj kampanji tizovanja i nežnog titranja publičinih dražica već pre kao indikator da je Alonsov odlazak sa mesta glavnog i odgovornog urednika i postavljenje Cebulskog na isto došao kao odgovor na nekakve nagomilane probleme u redakcijskom radu.

Elem, Marvel nas je, dakle, pustio da se kiselimo do kasnog proleća kada je obavljen one-shot Hunt for Wolverine iz pera Charlesa Soulea, a koji će biti zadužen i za Return of Wolverine miniserijal što nam stiže za tačno dve nedelje i u sada već predvidivom činu tizinga, Hunt for Wolverine je samo postavio osnovu za čak četiri miniserijala pod istim nazivom (samo sa različitim podnaslovima) koji svi pričaju delić priče o tome kako se priprema povratak Wolverinea. O ta četiri serijala ćemo sada pričati, ali pre toga, da samo podvučemo crtu:

Wolverine je:
·         oživljen u jednom one-shotu u Septembru 2017. godine
·         pojašnjeno da je oživljen u one-shotu u Maju 2018. godine koji je pripremio:
·         četiri miniserijala koji su izlazili između Maja i Avgusta 2018. godine dajući delove priče o potrazi za oživljenim Wolverineom a koji su onda kulminirali u:
·         još jednom one-shotu izašlom pre neki dan a koji DALJE priprema petodelni miniserijal u kome će se Wolverine STVARNO vratiti.
Mislim, znam da je ovo ultimativni first-world problem, ali ko uopšte može da pomisli da je pričanje priče o povratku omiljenog (anti)heroja među žive na ovaj način dobra ideja? Kada je Grant Morrison onomad ubio Betmena ja sam, istina je, gunđao, ali bar je povratak Brucea Waynea bio sadržan u okviru jednog miniserijala. U kontrastu sa tim, ovo je – metastaza.

OK, OK, smanjujem nivo cinizma nekih 40% i hajde da vidimo jesu li ti stripovi barem valjali.

U Hunt for Wolverine one-shotu je pokazano da je Wolverineovo telo nestalo iz adamantijumskog kalupa u koji je bilo zaliveno na kraju Death of Wolverine i Soule je za potrebe ovog stripa sakupio šaroliku postavu likova sa različitim, često sasvim tangencijalnim vezama sa Wolverineom, kako bi pripremio teren za naredna četiri paralelna miniserijala. Ti su se likovi onda, zgodno, podelili u timove koji će po svetu tragati za ukazanjima oživljenog Wolverinea ili makar dokazu da je neko ukrao njegovo telo i koristi ga na nepristojan način. Svaki od ovih timova, teoretski, bavi se po jednim od različitih aspekata Wolverineove ličnosti…

Hunt for Wolverine – The Adamantium Agenda je nacrtao R.B. Silva a napisao Tom Taylor, svež nakon završavanja All-New Wolverine i ovaj je, na papiru, od sva četiri miniserijala, najmanje povezan sa Wolverineom. Adamantium Agenda je u principu New Avengers priča u kojoj se Iron man, Spajdermen i bračni par Luke Cage/ Jessica Jones zatiču pod maskama, na podmornici gde predstavnici velikih kriminalnih organizacija učestvuju na aukciji gde se, između ostalog prodaje „čitav genetski kod“ neke „osobe sa supermoćima“. Naši junaci pretpostavljaju da je, ko god da je ukrao Wolverineovo telo, rešio da ponudi genetske podatke organizacijama koje nemaju etičkih prepreka u vezi sa kloniranjem, a imaju žudnju da proizvedu supervojnike koji praktično ne mogu biti ubijeni i Taylor se ovde solidno zabavlja prikazujući kako Spajdermen, kao jedini od četvoro superheroja koji ima stvarno tajni identitet mora da ga krije i od prijatelja i od neprijatelja.

Kako je Wolverine u svojoj karijeri nazidao i solidan broj radnih sati u Avengersima, ovaj miniserijal je dobra prilika da se njegovo nasleđe i karakter ispitaju izvan striktno mutantskog okruženja a motivacija za ovo četvoro heroja (koji danas ne pripadaju ni jednom zajedničkom timu) da se uključe u potragu data je u previše komplikovanom, how-convenient flešbeku na početku gde vidimo požrtvovanog Wolverinea kako trpi gadnu agoniju umesto ostatka tima i moli Tonyja Starka da ne dopusti da, ako ikada umre, njegova genetika bude iskorišćena u nečasne svrhe.

Tom Taylor je, naravno, suviše dobar scenarista da bi dopustio da ga pomalo trapave premise sputaju pa je središnji deo priče, na podmornici, zabavan i uspelo kombinuje džemsbondovski saspens sa žovijalnom superherojštinom. Kada dođe do sasvim neočekivanog preokreta i ovo je dobrodošla promena smera u kome priča ide, a dodavanje Laure Kinney u postavu ne samo da pojačava sponu sa Wolverineom, nego i podseća koliko Taylor njen lik DOBRO piše i da je pravi kriminal da je All-New Wolverine uopšte morao da se završi.

Bilo kako bilo, ostatak stripa je dosta nezgrapan, mada dobronameran socijalni komentar vezan za praksu velikih korporacija da sakupljaju podatke o svima nama i koriste ih bez ikakve kontrole. Ovde, doduše, umesto korporacije imamo Mr. Sinistera a umesto podataka o tome koje smo klipove gledali na pornhabu i šta smo brauzovali na Aliekspresu u pitanju su genetski kodovi „svih osoba na planeti“. Dve stvari ovde malko grebuckaju intelekt. Prva je da je Mr. Sinister prikazan kao prilično sitna pretnja što je neuobičajeno gruba degradacija nekada prilično opasnog X-Men negativca, a druga je naravno ta sintagma „svih osoba na planeti“. Nije naravno jasno kako to funkcioniše i koja je logistika ovog njegovog prikupljanja genetskih informacija na planeti gde se svakog trenutka rađa po nekoliko hiljada novih, jelte, osoba i utisak je da je ovde scenario mogao da provede malčice duže krčkajući se u uredničkom loncu. No, Taylor, koji je već u pomenutom flešbeku na početku stripa već iskoristio jedan očigledan mekgafin nema problem sa ovim drugim mekgafinom, a koji mu služi da napravi poentu.

Ta poenta je, vrlo taylorovski, jedan uspešan momenat karakterizacije Tonyja Starka koji, suočen sa etičkom dilemom u kojoj se njegov libertarijanski, tehno-mogulski instinkt sukobljava sa „starinskim“ moralnim poukama koje mu je dao Wolverine, odlučuje da učini pravu stvar, pokaže da nije uprkos pameti, uspehu i bogatsvu, sasvim odvojen od običnog sveta i, uostalom, podseti zašto složenica superheroji sadrži u sebi reč „heroji“.

Što je lepo zaokruživanje priče o tome zašto je Wolverine, uprkos svojoj prirodi ubice, neretko bio moralni stožer timova u kojima je radio. No, Taylor čuva još neke adute za samo finale pa tako sasvim neočekivano saznajemo da uvid u genetske podatke koje je sakupljao Mr. Sinister dramatično menja ono što mislimo da smo znali o Lauri Kinney, ali i da X-Men u svojm redovima, verovatno imaju ubačenog agenta-spavača. Uzbudljivo! Taylor ovim postavlja vrlo interesantne temelje i za X-23 serijal koji je već izbacio tri broja, ali i za Uncanny X-Men koji uskoro kreće, samo zaista nije jasno zašto su OVAKVA otkrića napravljena u jednom po svemu prilično udaljenom miniserjalu koji se bavi nečim drugim… Silva na olovkama izuzetno solidan i ne bih imao ništa protiv da ga gledam na nekom visokoprofilnijem serijalu.

Hunt for Wolverine – Weapon Lost je napisao sam Charles Soule a nacrtao Matteo Buffagni i mada ova visokoprofilna ekipa autora sugeriše da bi ovaj miniserijal možda trebalo da bude najvažniji od sva četiri za dalji razvoj priče o Wolverineu, istina je sasvim suprotna. Weapon Lost se lako i bez zazora može preskočiti jer je u pitanju decidno ćorsokak u potrazi za Wolverineom, pa ako vas samo zanima Wolverine, ovde nećete dobiti bogznašta.

Weapon Lost je, zapravo krosover baziran na Daredevilu, koga trenutno piše, jelte, baš Soule, a dodati su mu Misty Knight, Frank Mcgee i… er… Cypher?

Ovo je prilično neobičan spoj likova i mada se Soule iz sve snage trudi da on profunkcioniše, neke su žrtve tu morale biti napravljene. Misty Knight je sjajan lik i njene veze sa Daredevilom istorijski postoje a pošto je ova priča donekle oblikovana kao detektivska potraga, ima smisla da u ekipi budu i ona, ali i McGee, koga je Soule već pisao u Inhumansima i koji je vrlo tipizirani „gumshoe“, sredovečni, okoreli detektiv koji je video mnogo sranja i malo toga ga iznenađuje. Soule vrlodobro ispisuje hemiju između Knightove i McGeeja i sve deluje kao pripremanje terena za neki budući strip u kome će oni imati priliku i za saradnju i za romansu… osim što ovakvog stripa nema na horizontu – Inhumansi trenutno trpe brisanje gumicom, pranje ruku i posipanje svega krečom, pu pu pu, a Misty Knight ni u boljim vremenima nije imala šansu za neki stabilniji serijal…

Ali dobro, njih dvoje odlično funkcionišu zajedno i Daredevil uz njih ima smisla i ne deluje kao, jelte, poslovični treći točak, pošto je u pitanju čovek koji ume da ćuti i sluša kada je to potrebno. No, to ostavlja problem Cyphera koji je, za potrebe učestvovanja u ovom team-upu morao da pretrpi radikalnu hirurgiju lika. Cypher je, da podsetimo, jedna od kreacija Chrisa Claremonta iz vremena njegovog rada na New Mutants i uvek je predstavljao primer mutantske različitosti i inkluzivnosti jer je njegova supermoć – SUPERrazumevanje stranih jezika. Pošto nije bio ni za tuču, ni za letenje, ni za zastrašivanje, ni za lečenje, za Cyphera su scenaristi uvek morali da smišljaju priče koje bi pokazivale njegovu korisnost zajednici na jedan „mekši“ način, demonstrirajući da su društvu potrebne i veštine i sposobnosti izvan „lovačkog“ seta skilova koji vezujemo za alfa mužjake kakvi su često superheroji. Soule ovo, međutim, rešava da proširi na jedan pomalo diskutabilan način, rezonujući, valjda, da je „hodajući google translate“ ipak suviše slab set moći za potragu u koju se naši junaci upuštaju tražeći tragove Wolverineovog pojavljivanja na globusu, pa postulira da je i internet nekakav „jezik“ koji Cypher „razume“ i onda umesto da je priči naprosto dodat nekakav mladi haker koji iz mase google rezultata koji pominju Wolverinea ume da isfiltrira one očigledno lažne i besmislene, dobijamo ne samo malo nespretno ubeđivanje da je internet, eto, jezik za sebe, u kome samo čovek sa natprirodnim razumevanjem nepoznatih jezika može da se STVARNO snađe, nego onda i ispada da je Cypher razvio užasnu adikciju na internet.

Ponovo, ni ovo nije možda očajna ideja sama za sebe, Soule je svakako imao prostora da ovde prikaže da ova vrsta adikcije postoji i koje su njene karakteristike, ali uzimanje jednog postojećeg (i meni, dodaću, dragog) lika, rastezanje prirode njegovih supermoći preko plauzibilne granice postavljene originalnim motivima, pa onda i radikalna promena njegove karakterizacije kako bi se sve uklopilo u jedan, na kraju dana dosta površan komentar o adiktivnoj prirodi savremenog interneta, sve to na kraju ne daje preterano zadovoljavajući rezultat. Miniserijal u kome bi se Cypher kao glavni junak razrađenije i ozbiljnije borio sa ovom adikcijom bi imao smisla, ali ovako, dodato kao rukavac u široj priči, prilično je to slabo.

Naravno, sve to plus „nalaženje“ Wolverinea usred Saskačevana, samo da bi se pokazalo da nije u pitanju stvarno Wolverine već, jelte, jedan od zaboravljenih likova iz devedesetih, a koji je, ponovo, morao da pretrpi prilično nasilnu novu karakterizaciju da bi se uklopio u Souleovu priču, sve to znači da Weapon Lost nije baš sasvim osvojio moje srce. S druge strane, Soule je ekonomičan i elegantan scenarista, likovi mu uglavnom dobro rade međusobno, a deo u Saskačevanu uspeva da uspostavi vrlo ubedljivu horor-atmosferu uprkos tome što imamo ne jednog nego četiri superheroja na „našoj strani“, a što su sve pozitivni elementi ovog stripa. Najpozitivniji je, svakako, Buffagini, čiji crtež besprekorno kombinuje noar zrelost i horor atmosferu pa su mi emocije prema Weapon Lost ipak dovoljno pozitivne.

Hunt for Wolverine – Mystery in Madripoor je u startu delovao kao potencijalno najzabavniji od sva četiri miniserijala jer prati ekskluzivno žensku mutantsku ekipu koja u potrazi za Wolverineovim telom dolazi u Madripoor, taj neksus poroka, kriminala i dobre zabave smešten u jugoistočnu Aziju. Kada je Wolverine osamdesetih godina prošlog veka konačno dobio sopstveni magazin, Chris Claremont ga je brzo preselio sa severnoameričkog kontinenta na ovu lokaciju kako bi pisao strip koji će se vidno razlikovati od X-men ili New Mutants, jednu malo (sasvim malo) zreliju, ali i palpoidniju priču utemeljenu na tropima o mističnom istoku, kriminalističkim misterijama i egzotičnim avanturama sa lepim ali opasnim ženama i kosookim henčmenima. Wolverine je tokom ovog perioda nosio odelo i šešir, nikada kostim, predstavljao se kao „Patch“ (i nosio povez preko oka koje je, tobož, izgubio u nekoj gadnoj frci) (što je, složićemo se, bizaran detalj za lik čija je supermoć beskonačna regeneracija tkiva) i solidno zabavno plivao u madripurskom kriminalnom podzemlju uspevajući da svoj brend pravde proda čak i u okruženju sastavljenom isključivo od kriminalaca, siledžija, krijumčara i prostitutki.

Naravno Mystery in Madripoor nema skoro ni delić ove palpi atmosfere. Jim Zub koji je ovo napisao je solidan zanatlija, ali, rekao bih, ne i čovek velikih ideja. Njegovi stripovi u Marvelu su svi korektne izvedbe ali ako mu se prepusti da sam dođe do vizije šta bi ti stripovi trebalo da kažu i pokažu, nekako tu nije mnogo jak. Mystery in Madripoor je zbog toga skoro devedeset strana prilično neesencijalne tuče između gomile žena na jednoj i gomile žena na drugoj strani koju smo slobodno mogli da preskočimo, jer ona zbiljska otkrića i šokantne preokrete Zub pakuje na mnogo manje prostora.

Elem, zaplet je ovde skoro apsurdno tanak: aktuelni X-men šalju ekipu u Madripoor da se porazgovara sa Magnetom koji tamo živi jer, pošto su Magneto i Wolverine imali poseban odnos za Wolverineovog života, nije nerealno da je baš Magneto taj koji je ukrao Loganovo telo iz adamantijumske ljušture u koje je bilo spakovano.

Znam da su ovo superherojski stripovi i u da u njima ne treba tražiti logiku stvarnog sveta, ne morate mi to objašnjavati, zaboga, ali ipak moram da se zapitam: u X-Men niko nema telefon ili imejl? Umesto da Magneta cimnu makar nekakvim komplikovanim satelitskim vidom haj-tek komunikacije i makar mu najave dolazak, ako već ne obave ceo razgovor ovim putem, pet X-Men žena, plus Domino koja im je, iz neobjašnjivih razloga – vozač, se potrpaju u avion (koji, iz nekog razloga nije Blackbird?), bez ikakve najave dolete u Madripoor i tamo ih već na pisti čeka Magneto koji kaže „ništa se ne dešava u Madripuru a da ja ne znam“ i deluje sav nadrndan da mu se nisu barem javile, te dogovori da se nađu na piću uveče u restoranu, kada će, jelte, odgovoriti na njihova pitanja.

Kako da ti verujemo, pitza Kitty Pryde a Magneto kaže da će na večeru doći bez šlema pa da Psylocke može da mu pročita misli i da vidi da je sve legitimno i, što se kaže, regularno.

Igranje na kartu tenzije „oće li Magneto ostati s ove strane etike i zakona, ili će se vratiti svojoj suprematističkoj, takoreći kriminalnoj personi“ je legitimna taktika i bilo je par serijala poslednjih godina koji su se uspešno bavili ovim pitanjem, ali Mystery in Madripoor nije zapravo jedan od njih i strip brzo devoluira u sukob X-žena sa grupom Spajdermenovih neprijateljica iz devedesetih koje je, verujem,  i Spajdermen iz sve snage nastojao da zaboravi. Knockout? Mindblast? Viper? Stvarno? Priča u kojoj se Femmes Fatales tuku sa Kitty Pryde, Jubilee, Psylocke, Domino, Storm i Rogue bi trebalo da ne traje duže od dve strane, ali Zub nalazi načina da X-Men žene budu poražene u prvom susretu i onda tehnički korektno izvodi ostatak priče u kome deo tima mora da smisli kako da uzvrati, da oslobodi zarobljene drugarice, kao i da otkrije kako je sve to vezano za Wolverinea i Magneta.

No, sve je to prilično ravno u suštini jer Zub ima previše likova sa kojima mora da žonglira i davanje svakoj od žena ovde umešanih koliko-toliko zanimljive karakterizacije je nemoguća misija na ovom broju strana i sa ovom radnjom. Viper, Sapphire i njena ekipa imaju karaktere istesane tupom sekirom iz trupaca koje je voda naplavila na obali obližnje reke a ni X-Men žene ne dobijaju preterano nadahnutu karakterizaciju i Zub im daje da izgovaraju uglavnom klišeizirane, prilično izlizane dijaloge u kojima je nemoguće primetiti ikakvu razliku između onog što izgovara jedan ili bilo koji drugi lik.

Ovo je šteta jer ono što se u stripu zapravo dešava je značajno za dalji X-Men kanon. Ne samo da se otrkiva da tu postoji neka kompanija Soteira koja stoji iza angažmana Femmes Fatales i koja priprema neobjašnjeno ali preteće lansiranje nečega u orbitu, nego i, možda uzbudljivije, Psylocke u ovoj priči umire a onda se vraća u život ali u svom originalnom telu! Objašnjenje za ovaj preokret je prilično čizi, da se mi razumemo, ali meni je sasvim nadahnjujuće da je konačno, 2018. godine neko, pa možda baš i Jim Zub, seo i rekao „E, znate, to što smo od Bettsy Braddock napravili nindžu, pa smo joj i telo blede engleske ledi zamenili telom japanske borkinje, to je i 1990. godine bila bizarna rasistička svinjarija, ajte da se toga konačno otresemo i idemo dalje kao ljudi“. Zašto se ovo dešava u ovom miniju a ne u Astonishing X-Men je misterija koju može da objasni samo teza da inače NIKO ne bi kupio Mystery in Madripoor jer se u njemu praktično ništa drugo od važnosti ne događa. Ali to je cinizam a rekli smo da nećemo.

Najveći problem ovog miniserijala je ipak crtež Thonyja Silasa. Brazilac je već crtao neke epizode X-Men Gold, ali tu je verovatno imao malo više vremena na raspolaganju. Mystery in Madripoor je prilično neatraktivan strip u kome sve žene izgledaju gotovo identično i ako imamo scenaristu u kome svaki od likova govori gotovo istim glasom a onda i crtača koji ih sve crta sa istim tipom tela, istim pozama, istim izrazima lica, onda taj strip ima problem. Trudio sam se da na primer Jubilee od Psylocke razlikujem na osnovu kostima, ali kako scenario zahteva od naših junakinja da u jednom trenutku obuku večernje toalete, priznajem da dobar deo vremena nisam imao pojma ko je  „na ekranu“. Silas nije nužno loš u pripovedanju, ali ovo je strip koji zahteva malo više karaktera u svom crtežu. Suma sumarum, Mystery in Madripoor je priča o Psylocke i njenom odnosu sa Wolverineom, koja u poslednjoj epizodi kulminira na jedan prilično dirljiv način, ali kojoj je dobar deo toga što prethodi toj poslednjoj epizodi ne baš višak ali decidno neesencijalan, zaboravljiv sadržaj.

Konačno, Hunt for Wolverine – The Claws of a Killer je potpuni haos i jedini od četiri miniserijala za koji sam se zapitao da li su se autori i urednici zapravo dogovorili o čemu je ovaj strip pre nego što su ušli u produkciju.

Claws of a Killer je neka vrsta Weapon X spinofa osim što se likovi koje čitamo u Pakovom Weapon X ovde ponašaju ne samo drugačije već i naglašeno suprotno onome na šta nas je Weapon X naučio. Zaplet je taj da Lady Deathstrike uvidom u „vojne satelitske snimke“ pronalazi „adamantijumski potpis“ koji je „sličan Loganovom“ i okuplja mali tim u kome su i Sabretooth, te Loganov sin Daken sa ciljem da Logana zajednički nađu a onda – ubiju. Jer, eto, sve troje imaju višegodišnje i višedecenijske bifove sa Loganom i mada svako od njih pojedinačno želi da mu presudi, zajedno će to možda ići najlakše.  Naravno, niko od njih troje nije timski igrač i Daken i Creed se skoro potuku manje od dva minuta nakon početka njihovog inicijalnog razgovora u kafani tako da je ovo strip o troje psihopatskih ubica koji se, protivno svim svojim instinktima udružuju da bi pronašli i ubili čoveka za koga su svi nekom istorijom vezani, a koji možda jeste a možda i nije zapravo već mrtav.

Ovo su vrlo slabe osnove za priču, počev od te nebuloze vezane za satelitsko praćenje „adamantijumskog potpisa“ (mislim, ovaj univerzum već ima Cerebro, mašinu koja prati mutantske gene, a koju svi prihvatamo kao plauzibilnu i nije jasno zašto Mariko Tamaki, scenaristkinja, poseže za ovako neuverljivim rešenjem) ali, bitnije, zbog toga što su likovi ove predstavljeni u svojim verzijama od pre… pa, previše godina. Daken je uvek bio negde u sivoj zoni između mračnog lupeža i nevoljnog antiheroja i njegova recentna gostovanja u All-New Wolverine i Iceman su pokazala da urednici i dalje nisu načisto šta bi on zaista trebalo da bude, tako da je ovde prikazan kao sebični ubica. Sabretooth poslednjih nekoliko godina, od Axisa, pokušava da se iskupi za život proveden u sadizmu i ubijanju i tako je prikazivan u recentnim serijalima, a on i Lady Deathstrike su u ovom trtenutku članovi Weapon X gde tesno sarađuju sa Old Man Loganom i time u ovom miniserijalu deluju potpuno shizofreno sa svojim ubilačkim erekcijama čija je meta „pravi“ Logan. ’

No, pravog, ili barem ikakvog Logana, zapravo i nema u ovom stripu i Claws of a Killer je priča o korporaciji Soteira koja u zabitom gradiću u Arizoni eksperimentiše sa nekakvom nemoralnom hemijom i od ljudi pravi – zombije. Naše troje (ne)heroja se onda ušetaju u taj gradić i moraju da iz njega izvuku živu glavu a priča pravi neoprostivo grube premete preko glave ne bi li objasnila zašto je Lady Deathstrike mislila da je Wolverine na ovom mestu.

Tamakijeva inače nije ovako brljiv scenarista tako da moram da pretpostavim da je Claws of a Killer sklapan na brzinu uz minimalnu uredničku podršku i imperative da se neki motivi moraju – svejedno kako – pojaviti u priči. Tako je ovo istovremeno i predugačak narativ u kome imamo vidne momente dobijanja u vremenu kroz preopširne scene akcije koja je sama sebi svrha, ali i narativ koji malo toga kaže o tih par stvari kojih se dohvati. Na vrlo how convenient (a neobjašnjen) način likovi susreću sebi bliske srodnike koji su zombifikovani i moraju se od njih odbraniti, što je zombi-kliše koji ovde ne funkcioniše jer imate utisak da Tamakijeva padobranom u scenario spušta sve što joj padne na pamet samo da se nekako dokotrlaj do kraja četvrtog broja, ne povezujući niti zapleta i zadovoljavajući se stereotipnim finalnim klifhengerom koji će biti „zaključen u Hunt for Wolverine – Dead Ends“ (osim što neće, da vam odmah spojlujem). Slabo je to, moram da kažem.

Srebrni pervaz na ovom mračnom oblaku je, pak, to da je strip nacrtao Jackson „Butch“ Guice. Ovaj iskusni veteran je sjajan za stripove nešto realističnijeg, naturalističnijeg tona pa to donekle spasava priču koja se batrga na sve strane i htela bi da zombije kao koncept odigra na ozbiljniji način nego što je danas standard. Ja za Guicea imam mnogo vremena u bilo koje doba dana pa mi je njegov rad ono što Claws of a Killer spasava da ne bude potpuni promašaj.

Dobro, ova četiri miniserijala se na kraju slivaju u one-shot Hunt for Wolverine – Dead Ends izašao pre nekoliko dana u kome Charles Soule povezuje sve te niti priče u konzistentnu celinu i pušta nas da vidimo veliku sliku čije smo do sada samo fragmente nazirali. Ma, šalim se, naravno, Dead Ends bi savršeno funkcionisao i bez ova četiri miniserijala jer u njemu ionako saznajemo samo ovo: Soteira je moćna nova kompanija za koju do sada niko nije čuo, a koja je spremna da nasumično ubija mlade, još uvek neprepoznate mutante širom zemaljskog šara ako X-Men ne prestanu da traže Wolverinea. Wolverine je, naravno, u posedu Soteire i, kako kaže njihova predvodnica, misteriozna Persephone, „koriste ga na dobar način“. Koji je to način, šta Persephone i Soteira nameravaju da urade sa ovom planetom, kako će naši junaci pronaći i osloboditi svog druga kad ovi ludaci nameravaju da ubijaju gotovo nasumično ako posumnjaju da X-Men nisu odustali od potrage – sve to ćemo saznati u Return of Wolverine. Valjda.

Dead Ends je sasvim šarmantan strip od tridesetak strana u kome Soule uspešno povezuje likove iz četiri minija koji su mu prethodili i ubedljivo uspostavlja negativce za čije ćemo uništenje zdušno navijati (tu je jedan uzbudljiv set-pis sa napadom na X-mansion kinetičkim projektilima iz orbite), ali, kako rekoh, on niti razrešuje klifhenger iz Claws of a Killer, niti je zaista bilo potrebno izdati šesnaest brojeva drugih stripova da bismo sada imali jasnu situaciju. Ovde na delu imamo tipičan primer izmišljanja dodatnog sadržaja da bi se prodalo više stripova, iako je stvarna priča elegantna i nije joj potreban taj dodatni sadržaj. Dve ključne stvari koje su bitne iz prethodna četiri minija su da Soteira ima pristup satelitskom oružju (uspostavljeno u Mystery in Madripoor), kao i bazi DNK kodova koje je Sinister sakupio (viđeno u Adamantium Agenda). Ovo prvo je potpuno nebitno za priču jer napad iz orbite je bukvalno tu da privuče pažnju X-Men dok se iza njihovih leđa negativci pripremaju za dramatičan ulazak na scenu, a ovo drugo je neugodno prekomplikovano: Persephone ucenjuje X-Men idejom da će ubijati mlade osobe kod kojih se X-gen još nije manifestovao (a koje može da identifikuje preko baze genetskih kodova) iako X-Men nisu nikakvi nacionalistički ziloti i jednako uspešna pretnja bilo bi ubijanje već manifestovanih mutanata ili – bilo koje nasumično odabrane grupe osoba. Ovo je primer kako scenarista pokušava da isuviše jako „tematizuje“ jednu u suštini jednostavnu situaciju kroz apsurdno složene zaplete iako mu karakterizacija likova – X-Men su superheroji čiji je decenijski identitet baziran na pomaganju SVIMA baš da bi pokazali da nisu nacionalisti, suprematisti i separatisti poput Magneta – dopušta mnogo jednostavnije i plauzibilnije zaplete.

No, sada makar imamo postavljene igrače na tabli, jasne uloge i opipljivu misteriju koja nas interesuje (kako je Soteira došla do Logana, i šta rade sa njim?) i od ove tačke na dalje Return of Wolverine ima potencijal da bude dobar, uzbudljiv strip. Osim što čak ni za njega Marvel nije uspeo da izgura konzistentnost u crtežu pa posle prve epizode koju će uraditi povratnik Steve McNiven, crtačke dužnosti preuzima Declan Shalvey. I, da ne bude zabune, Britanac je sjajan crtač, ali, pobogu, da li je moguće da čak ni za ovakav miniserijal Marvel ne može da priveže JEDNOG crtača za sto?

Što se crteža tiče, Ramon Rosanas je na Dead Ends vrlo pristojan i ovo je lepo nacrtan strip i ne bih se bunio da ga gledam i dalje u nastavku priče. Ali to za sada, kao što vidimo nije opcija.

Budite uz nas i naredne nedelje kada ćemo, božezdravlje, pričati o ostalim X-Men serijalima, a sve u pripremi za relansirani Uncanny X-men!

Strip: Lepe naslovnice: The Shadow

The Shadow poslednjih godina na Dynamiteu uživa dosta visok profil. Jedan od serijala je crtao i Bil Sjenkjevič a evo nekoliko izuzetnih naslovnih strana iz njegove kuhinje. Ove konkretne naslovne su iz serijala koji je krenuo 2014. godine pod nazivom The Shadow Masters Series i u njemu su bili remasterovani reprinti starijih The Shadow radova tako da je Sinekiewicz ovo crtao 1987. godine uključujući naslovne strane:

No, da ne bude da Sjenkjevič ima protekciju, evo tri naslovne iz serijala iz 2014. godine koji je pisao Cullen Bunn a crtao Giovanni Timpano, no naslovnice je radio moj miljenik Butch Guice sa kolorom koga je dao Alex Guimaraes i meni je to apsolutno fenomenalno ispadalo. Mislim, ispravno pogođen preteći a ipak pravednički ton Shadowa:

Serijal iz 2012. godine su pisali vrlo cenjeni autori poput Gartha Ennisa i Victora Gischlera, a za naslovne strane je Dynamite uzimao superzvezde poput Alexa Rossa, Howarda Chaykina i – Tima Bradstreeta. Bradstreeta uglavnom znamo po hiperrealističnim naslovnicama za Ennisov Punisher MAX ali ove naslovnice su mu stilizovanije i… pa, ja bih ovo držao na zidu bez problema:

Pošto je svaka sveska imala po nekoliko alternativnih naslovnica, evo i radova iz istog perioda koje je radio Francesco Francavilla. Meni se njegov rad mnogo dopada jer je „palpoidniji“ od Rossa ili Bradstreeta i prilagođeniji strip medijumu:

Serijal koji je počeo prošle i završio se ove godine pisao je Si Spurrier i opet su razni ljudi radili naslovne strane. Prvo Mike Caluta i Pete Pantazis zajedno:

Onda Tommy Lee Edwards:

Lee Weeks:

I na kraju Kelley Jones:

Exelcior!!!!!!

Strip: Drage naslovne strane: Jackson „Butch“ Guice, Dick Giordano, Carmine Infantino

Vraćamo se malo Doktoru Strejndžu. Ovo je iz trećeg serijala, koji je počeo krajem osamdesetih (kasnije, u devedesetima, pisao ga je jedno vreme i Warren Ellis), a ovo je naslovna petog broja iz 1989. godine, koju je radio tadašnji crtač, Jackson Guice. Naravno, motiv naslovne je očigledno muškošovinistički wish fulfillment, a što je u skladu i sa crtežom u samom stripu (unutra je Strejndž crtan kao krupan, mišićav, alfa muškarac) ali kompozicija i osvetljenje su mi odlični:

Evo, dalje nečeg iz 1980. godine. Dick Giordano se taman vratio u DC i počeo svoje urednikovanje ali imao je vremena i da radi naslovne strane, pa i cele epizode tu i tamo. Legija Superheroja je u to vreme bila pod Lenom Weinom i ova naslovna strana je, mislim, sjajan primer kako je taj strip nastojao da naslovnicom praktično da ne samo osnovu zapleta epizode (skoro sve naslovnice iz tog perioda su bile rađene kao scene iz samog stripa) već i atmosferu i dinamiku koje nas unutra čekaju:

Pa onda da se bacimo još više u prošlost sa ovom naslovnicom Detective Comics broj 330 iz 1964. godine. Ovo je bio period kad je superherojski strip već počeo ozbiljno da se menja, srebrno doba je dobilo šut u dupe revolucionarnim radom Stana Leeja i Marvela pa je i DC reagovao i u ovoj epizodi, jelte, Betmen, sudeći po naslovnoj strani postaje prognanik, omražen od strane celog Gotama i svojih najbližih saradnika (naravno, posle saznajemo da je to bila samo forma specijalnog rata kroz korišćenje posebne droge od strane lica koja su kršila zakon a danas bismo ih nazvali teroristima…). Enivej, naslovna je sjajna, vrlo evokativna, a radio ju je legendarni Carmine Infantino. DC poslednjih godina objavljuje zaista neprocenjivo vredne kolekcije radova nekih ključnih autora u prilično luksuznim edicijama i mnogo mi je drago da danas možete da kupite Infantinove ili Aparove Betmene i divite se klasičnom crtežu u printovima dobrog kvaliteta:

I povratak u osamdesete, ponovo sa Jacksonom Guiceom, ovog puta 1987. godina i DC, naslovna strana novog Flash serijala koji je bio značajan jer je dolazio nakon Crisis on Infinite Earths u kome je dotadašnji Flash, Barry Allen, junački položio život za otadžbinu multiverzum i sa novim serijalom uveden je Wally West kao novi Flash. To je bila prilično riskantna odluka za ono vreme i Guiceova naslovna strana je očigledno imala zadatak da komunicira optimizam, energiju, brzinu i herojski senzibilitet koje će novi serijal doneti. Nepotrebno reći, Guice je više nego isporučio:

Pročitani stripovi: William Gibson’s Archangel

Pročitao sam petodelni miniserijal Archangel koga je po zajedničkom zapletu sa Michaelom St. Johnom Smithom za strip adaptirao William Gibson a nacrtao uvek rado viđeni Jackson „Butch“ Guice.

 

Ovo je prvi „pravi“ Gibsonov strip-rad i, kako i sam autor kaže, čudno je jedino kako je uspeo da do sada izbegava ovaj medijum. Razume se, viđali smo uspešnije i manje uspešne strip-adaptacije njegovih predložaka koje su radili drugi (uglavnom manje uspešne, da budemo jasni), ali ovo je prvi put da Gibson sedne i napiše scenario ekskluzivno za strip. Njegov i Smithov originalni rad je bio pič ponuđen jednoj nemačkoj  televizijskoj produkciji i, kako to obično ide, kada isti nije bio prihvaćen, od njega je nastao strip-scenario.

 

S jedne strane, dobro, konačno smo dobili Gibsona u stripu. Imajući u vidu koliko je strip na njega uticao i koliko je on sam uticao na strip (što „ovdašnji“, što azijski) stvarno je bilo krajnje vreme da se otac kiberpanka pojavi u ovom medijumu. S druge strane – televizijski restlovi. Ovo ne mora da bude negativno – neki od mojih omiljenih stripova nastali su od odbačenih pičeva za TV serije (na primer Vertigov Exterminators), ali u slučaju Archangela čini se poučnim ukazati da je pič, odnosno ideja i zaplet jedno, a da je zaokružena priča ipak nešto drugo.

 

Problem u vezi sa pisanjem o Archangelu je što se o njemu skoro ne može pisati. Seting i zaplet su toliko esencijalan deo ovog stripa da ako ih spojlujemo u kritičkom osvrtu, utisak je, čitaocu otimamo najveći deo užitka koji mu je sledovao sa čitanjem samog rada koji kritikujemo. Otud ću se ja ovde uzdržati od prepričavanja makar i osnova zapleta i reći da je on interesantan i da se Gibson okušao u žanru alternativne istorije/ paralelnih svetova. Ovo je zanimljiv iskorak za autora koga ipak još uvek prevashodno povezujemo sa hi-tech žanrovskom literaturom koja se bavi virtualizacijom i digitalnom interakcijom (mada je Blue Ant trilogija bila prilično jak pokušaj da se od ovoga odlepi). Archangel deli određene motive sa Gibsonovim najsvežijim romanom (The Peripheral) ali je rad za sebe i na neki način podseća da je Gibson uvek imao interesovanja za istorijsku fikciju a koja su se pomaljala u pozadinama zapleta njegovih radova, da bi ovde bila smeštena prominentnije u prvi plan.

 

E, sad, problem sa Archangelom je što pored zapleta i setinga nije uspeo da isporuči i zaista zanimljivu radnju ili likove. Gibson je, svakako, meni veoma drag pisac, ali sa Archangel je prilično jasno da nije imao pojma kako će strip da se završi ne samo kada je pisao pič za televiziju ili kad je isti ponuđen IDW-u za potrebe kreiranja strip-serijala, već i kada su prve tri epizode već bile izašle. Ovo je kao rezultat imalo i to da je miniserijal od svega pet nastavaka izlazio nominalno punih petnaest meseci, ali i da smo dobili likove koji imaju interesantne lične istorije i interakcije, postavljene u intrigantnu istorijsku epohu i još intrigantniji mizanscen, ali koji su skoro sasvim nebitni za radnju. Drugi likovi, oni bitni za radnju su tu da ili posluže za iznošenje ekspozicije, ili da iznesu potrebne akcije da se strip dogura do završetka a da čitalac dobije premalo uvida u njihove unutarnje živote, psihološke motivacije, strepnje, nade, strasti itd.

 

Rezultat je nekih 120 strana pristojne karakterizacije i zanimljivog zapleta praćenih mediokritetskom „žanrovskom“ akcijom. Gibson se potrudio oko naučnofantastičnih/ tehnoloških elemenata zapleta ali utisak je da se na tome sve zaustavlja – neke šire društvene ili političke teme koje se prirodno nameću za istraživanje u odabranom setingu (opet da podsetim – seting je VEOMA intrigantan) se samo pominju u prolazu, praktično da se ukaže da su ih autori svesni, ali se priča sa njima ne hvata u koštac. Možda najviše razočaravajuće, Archangel je strip koji nam nudi negativca koji deluje zaista neshvatljivo nemoralno i zlo, ali sa njim praktično ništa ne uradi, skoro kao da smo dobili uvid u parčence mnogo opširnijeg scenarija koga je Gibson imao za roman (ili, jelte, TV seriju).

 

Možda to i dočekamo, Gibson je prošle godine na tviteru potvrdio da se strip razmatra za televizijsku adaptaciju, ali od tada nije bilo mnogo buke na tu temu.

 

S druge strane, pohvalio bih Butcha Guicea za perfektno konzistentan ton održan tokom čitavog serijala. Ono, istina, imao je, hipotetički, neproporcionalno mnogo vremena da crta poslednje dve epizode, ali opet, treba pohvaliti kad je pohvala zaslužena. Guice je „stara škola“ crtača, delom po godinama, a svakako po stilu, pa njegovi crteži, pre nalik na britansku klasičnu školu nego na američku superherojštinu u kojoj je ponikao, veoma odgovaraju istorijskoj epohi koju strip zahvata i likovima koji ga nose. Smireni kolor je takođe u skladu sa atmosferom i ostaje samo žal što strip nema supstancijalniju radnju kojoj bi grafički majstori na ovom poslu udahnuli život.

 

Ovako kako jeste, Gibson se odlučuje sa interesantan preokret u finalu koji potkazuje da je zametak ideje od početka postojao ali da je finalnu formu ona dobila tek daleko nakon što je strip počeo sa izlaženjem. Kao takva, ona deluje zbrzano i politički površno, miljama daleko od za Gibsona uobičajeno višeslojnih „poruka“ na krajevima njegovih prethodnih dela. Mislim da je bezbedno reći da se svi nadamo da ovo nije ujedno i poslednji put da se Gibson upustio u pravljenje stripa jer i on zaslužuje bolji strip a i strip zaslužuje boljeg Gibsona.