Cannibal Corpse, Dying Fetus, Evocation, Obscura, SKC 18 Oktobar 2009.

E, da… Cannibal Corpse treći put među Srbima. Kako se u našem narodu kaže da je treća sreća, tako sam i ja prostosrdačno ponudio Popboksu da na ovaj koncert odem službeno, a ne iz zabave, te da zatim ponudim svoje službene utiske na uvid čitalačkoj masi ovog našeg najvažnijeg onlajn magazina za popularnu kulturu. Urednik je posle kraćeg premišljanja rekao „Čekaj, isti dan su i ZZ Top? Onda ćemo da izveštavamo sa ZZ Top!!!“ Iskusno. Našem narodu su verovatno zanimljiviji isluženi teksaški hard rokeri od isluženih njujorških death metalaca. Ima tu nečega!!!

(Napomena: pošto me je mrzelo da nosim kameru, a još više da jurim tuđe fotografije po Yumetalnet-u, ovaj tekst ilustrujem probranim fotografijama naše zajedničke muze, Danijele Pantić.)

Isluženi? Pa, dobro, možda je reč prejaka, ali činjenica je da sam još pre dve i po godine na ovom mestu objašnjavao da su Cannibal Corpse bend koji se „iscrpljuje u pojavnosti“ (ala sam bio arogantan!!!) i koji nema baš ništa da kaže. U međuvremenu su snimili i novi album, Evisceration Plague i… niti su postali išta suštastveniji niti su našli išta specijalno da kažu. Zapravo, Evisceration Plague je još simptomatičniji nego što je bio prethodni album, Kill. Ne da je to i neprijatno za slušanje, ali ovo je sada već jedna kolekcija opštih mesta sa prethodnih ploča benda, raspoređenih ne preterano uzbudljivim redosledom koja istovremeno zvuči vrlo prepoznatljivo, ali i anahrono. Muzika ovog benda prestala je da evoluira još pre petnaestak godina, sa četvrtim albumom The Bleeding i većina novih tendencija u death metalu je uspešno zaobišla ovaj bend.

Nije to sad neki preteran greh, zapravo ja cenim Kenibale što se drže sopstvenog zvuka i ne jurcaju za nekakvim trendovima i štajaznam, no činjenica je da su u muzičkom smislu oni danas u velikoj meri izgubili relevantnost, dok su tekstualno to učinili još kada je iz benda otišao originalni pevač Chris Barnes. Barnes nije bio baš najveći filozof i humanista u istoriji Srbije, ali njegova, er, poezija je odisala relativno uverljivim mizantropskim i nihilističkim tonovima. Otkada je bubnjar Paul Mazurkiewicz (a ne novi pevač George Corpsegrinder Fisher) preuzeo tekstopisačke zadatke, pesme ovog benda se svode na ređanje klišea B-horora sa sve manje smisla ili makar ambicije da se po ičemu izdigne iznad blata prosečnosti. Naslovna pesma albuma Evisceration Plague je blatantan primer, pogotovo u možda najglupljem breakdown delu ikada napisanom u death metalu (gde Fisher ponavlja stih „plague leads to death“).

Dakle, podvucimo: Cannibal Corpse je bend koji se dobro drži s obzirom da u suštini pripada prošlosti ali gledanje njihovog nastupa u beogradu po treći put u pet godina moglo je, na kraju da bude i jedno neuzbudljivo iskustvo… Moglo je… Takođe, s obzirom da organizator, po mom iskustvu, nije zalepio ni jedan jedini plakat kojim bi se koncert najavio, bilo je diskutabilno koliko će uopšte naroda doći.

Iako smo brat glavnog urednika Popboksa (codename: Ambis) i ja nastojali da zakasnimo kako bismo izbegli makar jednu od tri predgrupe, to nam nije uspelo. Ambis je gunđao da bi želeo da omaši Šveđane Evocation a da vidi njemački bend Obscura za čiji aktuelni album Cosmogenesis se šuška da bi mogao biti ovenčan titulom albuma godine na nekim mestima, ali kako se tokom turneje ova dva benda smenjuju na poziciji „otvarača“ koncerta, ovo je bila riskantna kocka. No, kako već rekoh, svejedno smo u SKC ušli pred nastup prvog benda, tako da smo i dobro i zlo konzumirali u istom cugu.

Elem, prva je bila Obscura, četiri mlada momka iz Bajerna koji su pre par godina prilično uzburkali duhove svojim prvim albumom i turnejom na kojoj su bili podrška Suffocation. Relapse je brzo reagovao i sada je Obscura njihov bend, sa izvanrednim ocenama za svoj drugi album i, evo, vidimo, turnejom na kojoj sviraju sa zaista velikim imenima.

Zapravo sušta je greota što su sinoć oni svirali prvi – i prema tome, pred relativno malo publike – jer je Obscura po mnogim elementima bila najbolji bend koji je tokom večeri nastupio.

Za ovako mlad bend, pravo je zadovoljstvo videti koliko Obscura zvuči ubedljivo i usvirano. Znam da sam se posle par minuta okrenuo Ambisu i sa suzom u oku mu rekao da, avaj, ni jedan domaći bend – čak ni veterani poput Sacramental Blood, Amon Din ili The Stone – ne zvuči ni kao da je u istoj klasi sa Obscurom. Naprosto, ovaj bend ne samo što svira brzo i složeno nego je sve, od skoro perfektnog scenskog zvuka, pa do ukusnih ispada u melodičnije vode svedočanstvo jedne neočekivano zaokružene priče. Obscura mi je prijala i na nivou koncepta jer je u pitanju polivački death metal sa mnogo izvrsno odrađenih blastbitova, ali sa ukusnim količinama melodičnih pasaža u rasponu od kasnijih Death do klasičnih Maiden. Vidim da oni sebe svrstavaju u progressive krile ekstremnog metala, mada moram da primetim kako količine arpeđa i nekakvih neoklasičarskih tendencija u njihovoj muzici nisu tolike da bi poštenog čoveka nervirale. Naprotiv, melodičnost kod Obscure se dobro uklapa sa brutalnim prebijanjima, pa je i jedna (nešto sporija – to jest bez blastbitova) pesma koja se završila lepom gitarskom melodijom bila pravi pokazatelj kako dobar bend ume da prepozna momenat kada se treba odreći sinkopiranja i komplikovanja zarad trenutka čiste atmosfere.

Pevač i gitarista Steffen je između ostalog pomenuo da im je ovo drugi put da sviraju u Srbijici (eto koliki su ponori mog neznanja) i za to pružio dokaze u vidu fraza kao što su „jebem te u šupak“ i „kurac“ izgovorenih sa solidnim folksdojčerskim naglaskom. Neka niko ne kaže da gosti iz Srbije ne ponesu ono najbolje. U svakom slučaju, Obscura se predstavila u vrlo dobrom svetlu, mada to, nažalost nije pomoglo da njihov štand sa merčandajsom u predvorju glavne sale otme značajniji broj ljudi sa Cannibal Corpse/ Dying Fetus štanda… Ploče su ploče, al pivo je pivo…

Kad smo već kod piva, ne znam ko je smislio da flaša od 0.3 treba da košta 125 dinara, ali horor kroz koji su šankerke prolazile u pogledu vraćanja kusura apsolutno se mogao meriti sa grozomornošću majica Dying Fetus.

Dobro. Šveđani Evocation su svoj nastup započeli pitanjem „Do you want to hear some Swedish death metalrrrgghhh???“ i, hm, bilo bi zanimljivo videti šta bi se desilo da je onih par stotina okupljenih odgovorilo dobro koordiniranim „Nooooo!!!!“ Naravno, to se nije desilo nigde sem u mojoj glavi (i Ambisovom grlu, zapravo), ali pošto je reakcija publike bila mlitavija nego što standardi kratko ošišanog pevača Thomasa Josefssona dopuštaju, onda smo nažalost morali da trpimo klasične prijave poput „I can’t hear you“, „You can do better than this“ i „Louder!!!“, sa sve ohrabrujućim „motherfuckers“ tokom dobrog dela njihovog nastupa. Ako ikada prestanem da idem na death metal koncerte to neće biti zbog progresivno sve manje inspirisane muzike nego zbog zbilja nepodnošljive banalnosti koju frontmeni ispoljavaju u svojoj komunikaciji sa publikom. Lenjo surfovanje po JuTjubu proteklih nedelja i meseci tokom kojeg sam ispratio određeni broj nastupa sa ovogodišnjeg Brutal Assault festivala uverilo me je da su odmerene i kulturne najave V.I.T.R.I.O.L.-a iz Anaal Nathrakh, avaj, samo izuzeci u jednom, po pravilu i dalje seljačkom diskursu…

Dobro, nije da sam ja sad neki građanin. Evocation zaista sviraju udžbenički švedski death metal i to, u ovom slučaju nije pohvala. Ambis se tokom njihovog nastupa hvatao za glavu i govorio kako su nepodnošljivi, što su možda malo preterane reakcije, ali ne može se poreći da je ovaj bend dobro izabrao ime. U smislu da njihova muzika evocira uspomene na klasičan švedski death zvuk, bez toga da oni tu dodaju nešto svoje. Gdegod da ubodete prstom u njihove pesme naići ćete na nešto što su već pre skoro dve decenije isporučili Dismember, Unleashed ili Entombed, a kako Evocation nisu ni mnogo brzi (ugavnom se batrgaju u okolini srednjeg tempa) ni mnogo melodični, ni mnogo kompleksni ni mnogo atmosferični, ovo je neka vrsta instant podsećanja na karakteristične momente drugih, važnijih bendova. Jeste, na najnovijem albumu gostuje im i Dan Swano i Anders Bjorler (At The Gates, The Haunted), ali i to je valjda pokazatelj da su Evocation više sledenici nego lideri…

Publika je reagovala… umereno. Niko ih nije, poput Ambisa, otvoreno osuđivao i pozivao na prekid nastupa i karijere, ali nije bilo ni preteranog loma. Mene su, takođe pomalo smorili. Pogotovo je posle uraganskog nastupa Obscure njihova zaravnjena verzija tomasskogsbergovskog zvuka delovala neinspirativno. Mislim, volim ja taj klasični death iz švedske, ali Evocation su u najboljem slučaju – evokacija, a nikako neko novo otkrovenje. Pregledom njihovog majspejsa vidim da su osnovani još 1991. godine i da su se u međuvremenu sto puta raspadali i okupljali što donekle objašnjava vernost prototipskom zvuku, ali ne i neinspirisanost kompozicija…

No, preživesmo i njihov nastup i pred izlazak na binu Dying Fetus, sala se već pošteno napunila. Za razliku od mladunaca kao što su Obscura i staraca-ali-ne-baš-veterana kao što su Evocation, Dying Fetus su bend koji ima i kilometražu i pedigre i čija je karijera išla nepobitno uzlaznim tokom u poslednjih osamnaest godina.

Ne da ih ja smatram nekim superznačajnim bendom. Mislim, suočimo se sa tim, Dying Fetus su uvek bili drugoligaši, bend koji je započeo maltene isključivo omažirajući splatter estetiku Cannibal Corpse i koji je sa godinama samo tehnički nadograđivao svoju muziku, bez nekog vidljivijeg produbljivanja njene suštine. Da ne budem preterano maliciozan, menjale su se tu i postave i bend je mutirao od ploče do ploče i verovatno nije bilo lako pronaći onaj pravi identitet… John Gallagher je danas jedini originalni član a bend se od petorke ponovo sveo na trio, no aktuelni album Descend Into Depravity je ako ništa drugo u tehničkom smislu moćan i brutalan.

Takav je bio i nastup. Kako već rekoh, Dying Fetus je krenuo od splatter metal formule ranih devedesetih i na nju nakačinjao sve više blastbitova, teških brejkova i gitarskih ukrasa, tako da je aktuelni zvuk benda zbilja preteran u svakom smislu. Gallagher, Beasley i Williams su ubistvena, dobro nauljena mašina koja sipa zastrašujuće brze blastbitove ispod kao žilet oštrih gitara a preko svega toga dolaze odljuđeni, zverski vokali. Tamo gde bi neki drugi bend tražio prostora da udene po koju tananu ljudsku emociju, Dying Fetus se trude da dodaju krvareće flažolete, a kombinacija betonski tvrdih blastbitova i gitarskih arpeđa koja se ponavlja u mnogo pesama je baš ona dimenzija preteranosti koja ovaj bend gura sve dublje ka karikiranju.

Mislim, death metal je, za moj novac, dosta posrnuo kada je krenuo da koketira sa tim nekim progresivama i klasičarenjima, ali u slučaju Dying Fetus, kada se ovo kombinuje sa splatter nasleđem i određenom političkom dimenzijom njihovih novijih tekstova, dobijamo eksces posebnog reda.

No dobro, i eksces ostaje monoton kada se dosledno ponavlja, pa su Gallagher i društvo odsvirali i nekoliko zaista starih pesama koje su u novoj, tehnički doteranoj verziji zvučale ubistveno. Williams je jako dobar bubnjar, međutim činjenica da mu se doboš nije čuo tokom blastbitova podseća na to da je gravity roll lepa stvar ali da ima nečega i u fizičkoj snazi… No, u ovom stadijumu evolucije death metala je očigledno nužno napraviti izbor između brzine i snage i Williams je svoj načinio. Makar su mu bas pedale (moguće trigerovane – zvučale su tako) popunjavale svaki milimetar zvučne slike…

Što se priče s publikom tiče, Dying Fetus se ne zamaraju ičim osim najavljivanjem kako se zove sledeća pesma i eventualnim pitanjima „Jel volite staru školu?“, mada, moram da kažem, ako još jednom čujem belog pevača da se publici obrati rečenicom „Whassup motherfuckers?“, zaista ću insistirati da američki crnci počnu da naplaćuju porez na korišćenje svog slenga. Što je mnogo – mnogo je.

Konačno je došlo vreme i za zvezde večeri i srećan sam što mogu da saopštim da su Cannibal Corpse uprkos svemu i sinoć prikazali da nisu bez razloga istinske legende death metala (kao i da je sala bila ugodno popunjena). Ovo kažem potpuno svestan činjenice da je bend delovao kao na samrti u pauzama između pesama, kao i da je set lista bila ne sumnjiva nego u nekim delovima otvoreno provokatorska.

Naime, još sam u prikazu prošlog koncerta Kanibala u Beogradu (link sam ostavio na početku teksta) konstatovao da bend deluje umorno i da se, osim vrlo korektne svirke, entuzijazam muzičara ne da pronaći ni u tragovima. Sinoć se dalo zaključiti da je ovo hronično stanje. Što i nije toliko iznenađenje. Mislim, iskreno, Cannibal Corpse sviraju praktično jedno isto poslednje dve decenije, sa skoro nepostojećim varijacijama još od 1994. godine i kakva god da je bila kontroverza vezana za njihovu muziku u svoje vreme, to svakako nije dovoljno da održava plamen tokom ovoliko vremena. No, da bi se živelo, mora se svirati, a da bi se sviralo, moraju se izdavati nove ploče i tako u krug… Evisceration Plague je solidno prošao i kod kritike i u prodaji, ali ljudi od ukusa će svakako primetiti nedostatak inspiracije.

Na nastupu se dao primetiti isti taj nedostatak životne radosti. Dok se omladina iz benda Obscura, recimo, baš izdašno radovala što svira po Evropi i prži po srpskoj publici, Cannibali su kraj svake pesme (sem kad su spajali po dve ili tri u blok) obeležavali mlitavim okretanjem ka pojačalima i posezanjem za peškirima i flašama sa osvežavajućim napicima. Corpsegrinder je delovao kao da nema snage da stoji i najave su mu bile lenje, generičke i u velikoj meri od reči do reči poznate svakome ko ih je gledao uživo u poslednjih pet godina ili makar video snimak nekog njihovog nastupa.

Iskombinujmo ovo sa činjenicom da im je setlista prepuna pesama koje su decidno srednjeg tempa i nema mnogo sumnje u to da su se Kenibali poprilično umorili od svega ovoga.

Ali.

Što se same svirke tiče ovo sinoć je bila totalna, nemilosrdna i bez ostatka zadovoljavajuća apokalipsa. Da, bend deluje kao da ne može da stoji u pauzama između pesama, kako je to primetio moj gitarista Bacroholia, Corpsegrinder se teško naslanja na sopstvenu butinu i najavljuje pesme rečima „E… pa… sad je na redu ta i ta pesma… ajde da je odsviramo“, ali onog sekunda kada svirka počne, stvari se menjaju iz korena.

Name, Cannibal Corpse su i dalje bend koji dok svira uspeva da nas uvuče u svoj prljavi ritual i natera nas da živimo u njihovom svetu užasa i deprivacije, a sve naše opservacije o arhaičnosti njihove muzike i zamoru materijala bivaju udobno potisnute u pozadinu svesti. Pomogao je i izuzetno moćan zvuk pa je muzika bukvalno tresla pod sale i udarala pod pleksus, a da se u svemu tome čulo i soliranje O’Briena i Barretta. Cannibal Corpse su, naravno i sporiji i prostiji od Obscure i Dying Fetus, ali komparativna jednostavnost njihovih kompozicija je rezultat njihove ritualnosti (i, zašto ne reći, hitoidne prirode), a Paul Mazurkiewicz nedostatak brzine trampi za toliko potrebnu snagu, pa sirovi blastbitovi, ali i sporiji brejkdaun delovi zvuče kao da vam se lobanja urušava pod pritiskom kužnog vazduha što u naletima stiže sa bine.

Mislim, kada i umereno dosadna pesma kao što je srednjetempaška Evisceration Plague kojom je otvoren nastup zvuči tako da poželite da sebi pokidate kožu sa lica i bacite je u ustalasanu masu, onda je jasno da bend radi nešto dobro. U svoj toj zvučnoj kataklizmi Fisher je zastrašujuće snažan, sa neverovatno sirovim, neljudskim grlenim urlicima i parajućim kricima koje ukusno dodaje na pravim mestima. Njegov glas kao da dolazi sa one strane, obojen iskonskom patnjom i okrutnošću. Pored toga, Fisherovo poslovično zalaganje na bini ni ovoga puta nije izostalo pa je čovek koji između pesama deluje kao da je spreman samo da se sruši u krevet pružio još jednu demonstraciju hedbenginga koju i najveći skeptici moraju da dočekaju sa respektom i divljenjem. Mislim… pitam se na šta li mu mozak liči posle toliko godina udaranja o unutrašnjost lobanje iz večeri u veče… I Cum Blood je najavio pozivajući publiku da prebaci kosu napred i zamahne glavama, te da pokuša da ga prati. „You will fail“, dodao je „But you can still try“. Vaistinu.

Što se setliste tiče, kako već rekoh, previše mid-tempo pesama za moj brutalni ukus, ali uz moćan zvuk i ubedljivu izvedbu lakše su se gutali i fileri poput Sentenced to Burn, Pit of Zombies ili The Wretched Spawn. S druge strane, odsvirali su i meni najomiljeniju pesmu sa novog albuma, ubitačni Scalding Hail, pa im tu moram upisati poene, a ubacivanje klasika kao što su A Skull Full of Maggots ili Vomit the Soul je sigurno smišljeno odrađeno baš da zatitraju nostalgične strune u srcima nas, starih fanova. Upalilo je, nije da nije.

Ostali hajlajti su meni bili još jedno izvođenje vrhunski mizogine (i vrhunski zabavne) Fucked With a Knife, te završnica u kojoj je kanonska Hammer Smashed Face pretopljena u jednako kanonsku i zabavnu Stripped, Raped and Strangled. To je to, hvala vam, nema bisa, doviđenja.

Da budem iskren, nisam očekivao da će Kenibali biti ovako moćni dok sviraju (i ovako polumrtvi dok ne sviraju) i da će mi i manje dobre nove pesme biti ovako prijatne za slušanje. Ispostavlja se da ovaj bend, uprkos svemu napisanom još uvek s pravom drži krunu unutar svog žanra i da je njihova muzika, koliko god sada već bila generička i iskarikirana, uživo zaista ono što želimo da dobijemo od ekstremnog metala: dosledna i nezaustavljiva surovost, sonični teror koji tera intelekt da kolabira a emocije da se resetuju na svoje primalne vrednosti. Ovo je muzika koja u krajnjoj analizi nadilazi priču ili pisanje o njoj i ostalja duboke tragove u čovekovom duhu, tragove koje brižljivo i ljubomorno negujemo i vraćamo im se tokom godina spoticanja kroz ove naše tužne živote. To je lepo. I Danijela bi se sa tim, bez sumnje složila.

Cannibal Corpse, Disavowed, Urkraft, SKC 07/03/2007

Pre nego što pređemo na priču o koncertu, da prijavim da mi Popboks i dalje objavljuje tekstove o stripu, najnoviji je prikaz izvanrednog albuma Sambrovi u izdanju Belog Puta i možete ga pročitati ovde:

http://www.popboks.com/popx/sambrovi.shtml

A i UPPS (www.upps.org.yu) me je iz nekog razloga uvrstio međ svoje kolumniste. Neće biti lako iskucati nešto pametno jednom nedeljno, ali evo da vidite barem kako je sve počelo:

http://www.upps.org.yu/index.php?option=com_content&task=view&id=301&Itemid=48

A, sada, bez daljeg odlaganja, idemo na sinoćni koncert:

Kada nekoliko stotina (pretežno muških) grla iz sve snage urla stihove ’she was so beautiful, I had to kill her!!!!’, onda čovek namah shvati pročišćujuću moć kolektivne, organizovane mizoginije. Da ovakve koncerte u Beogradu imamo svakog dana, ne bi nam se sad žene širile po parlamentu i nosile kratke kose!!11!!1

Dakle, Cannibal Corpse po drugi put među Srbima. Kada su pre nepune dve godine ovi legendarni death metalci iz Teksasa Beograđanima skinuli đanu, to je bilo kao susret dvoje ljubavnika koji su jedno o drugom samo maštali godinama. Slušanje ploča iznova i iznova, gledanje video-snimaka i diskutovanje o svim mogućim aspektima ovog benda nikako nije bilo dostojna zamena za vreli, znojavi koncertni koitus. On se na kraju, na sveopšte zadovoljstvo i dogodio. I bilo je bolje nego u maštanjima. Stigavši u Beograd iza ponoći, bend je, mrtav umoran izašao na binu i rasturio Dom Omladine. Retko sam u životu viđao toliko postorgazmičnih izraza lica na jednom mestu kao to veče.

Drugi put nikada nije kao prvi put i ovom postulatu uvek treba prilagoditi svoja iščekivanja. Beograd je sinoć potresala i pošast zvana ’prvo veče Beovizije’, kao i nastup Nena Belana u Domu Omladine. Znam da ima ljudi koji vole Nena Belana. Zakon nam ne dopušta da im zbog toga naudimo. Zakon, kao i obično suspreže istinsku slobodu čoveka koji samo želi da udahne punim plućima i učini ono što je dobro…

Elem, Cannibal Corpse je za poprište svog najnovijeg obračuna u ovom izvlačenju dobio SKC. Ne baš sjajno rešenje s obzirom na tradicionalno ne baš sjajan zvuk na ovom mestu i sada već uobičajeno kasne početke koncerata. Moja malena ali odabrana grupica prijatelja i rodbine (brat mi Ibro, hanuma mu Merhunisa i naš prijatelj Ambis na koga smo tamo nesrećom planski naleteli) obrela se ispred SKCa negde oko pola jedanaest uveče u pokušaju da

a) Predupredi nerviranje zbog kašnjenja početka koncerta (videti moj izveštaj sa nastupa Dub Syndicate)

b) Izbegne nastupe predgrupa.

Da se razumemo. Nemam ništa ni protiv Disavowed ni protiv Urkraft. Siguran sam da su to dobri momci, savremenih pogleda na svet, koji ustaju trudnicama u prevozu i masturbiraju misleći na svoje profesorke i socijalne radnice. Možda im ni muzika nije loša, mislim, imam ja njihove albume na nekim diskovima, ali slagao bih kada bih rekao da sam ih slušao. Za to treba kriviti Ambisa koji mi gotovo potpuno nekontrolisano dotura empetrojke sveže metal i pank produkcije bez ikakvog obraćanja pažnje na postojeće kapacitete da se sve to i presluša. A ni ja se ne branim. Bolje da ima nego da nema itd… No. Nisam ja te momke slušao, da vas ne lažem. Ambis, koji je u SKC stigao mnogo pre nas, sve u nadi da će naleteti na Kenibale negde usput i izraziti im nepodeljeno poštovanje, kaže da su Disavowed bili ’kao mašine’, što je, ako sam ga dobro shvatio, bio kompliment, a da od Urkraft u životu nije gledao dosadniji bend. Treba imati na umu da ovaj čovek stoji iza MySpace strane benda Acroholia za koga tamo tvrdi da je najbolji grindcore bend u univerzumu što dosta lošeg govori o njegovom ukusu. Treba ga razumeti, priznajem, ali Alah zna da to ponekad nije lako.

No. Pošto ja predgrupe smišljeno nisam gledao, ostaju nam Ambisovi utisci. Uzmite ili ostavite, nezahvalni, lenji surferi po žabokrečini Interneta!!!

Moj brat se parkirao podaleko od SKCa računajući da će nas košava dovesti u pravo raspoloženje za nastup jednog od najdražih nam death metal sastava. Prilazeći zgradi posmatrali smo mlade metalce i nešto starije policajce kako ih pretresaju i legitimišu. I u samoj zgradi situacija je bila slična. Barem dve patrole osnovne vrste policije i barem jedna interventna zatekle su se ovde da obezbede red koji su čupave metalske horde očigledno nameravale da naruše. Čitavim telom raširila mi se neka toplina. Osećao sam se bezbedno. Kao dete u majčinom naručju. Pomislio sam na sve one splavove gde caruju naoružani gangsteri i u sebi zahvaljivao policiji što svoje snage koncentrišu na metalske koncerte držeći barem njih slobodnim od oružja, teških droga i, svakako teških reči. Da sam roditelj, zahvaljivao bih se policiji što toliko čini za moje dete (mada bih dete tukao da je metalac).

Oko deset do jedanaest, bez ikakve pompe, uvoda, najava i ceremonija, Cannibal Corpse su izašli na binu. Salom SKCa prolomili su se urlici oduševljenja kada je pevač, George ’Corpsegrinder’ Fisher rukama raširio zastavu, očigledno napravljenu od strane vernih domaćih fanova, na kojoj je pisalo ’Eaten Back to Serbia’. Dirljivo. Domaćinski.

Onda su momci udarili u svoje instrumente i vrag je odneo šalu, đavo došao po svoje a glave svuda po sali poletele gore-dole u poslušnom headbangu.

Problem sa pisanjem prikaza koncerata i recentnih albuma Cannibal Corpse je u tome što je ovo bend koji se bukvalno iscrpljuje u pojavnosti. Oni ništa, apsolutno ništa nemaju da kažu, njihove pesme lišene su simbolike, čak i one najprostije koja postoji i u najplićim pop-pesmama. Bend je u svojoj ranoj fazi, dok je Chris Barnes pisao tekstove, još i imao nekakvu priču iza sebe. Bilo je tu tematizacije, doduše primitivne, koja se oslanjala na omaže i reinvenciju motiva serijskih ubica (motiv ultimativne slobode u američkoj mitologiji), zombija (koji se u američkoj kinematografiji odvajkada tumače kao socijalna metafora), sadomazohističkog seksa i fetišizma itd. Bend je tada u neku ruku bio provokativan i ostavljao prostora za dijalog i promišljanje. Kako je Barnes otišao i nastavio karijeru u inferiornom Six Feet Under, tako je i Corpsegrinder pokazao da je vokalno u stanju da ga zameni, ali da tekstualno Cannibal Corpse postaje sveden na najobičnije ređanje ’ekstremnih’ slika apsolutno bez ikakve dubine ili ambicije da se njima ikuda ode.

Što znači da se od tada pa na dalje ovaj bend mora promatrati isključivo iz, da kažem, fizičke perspektive. Koliko su im nastupi ili albumi brzi, brutalni, teški ili agresivni postale su jedine kategorije koje kod CC ima ikakvog smisla uopšte diskutovati. Kako ovi epiteti sami za sebe nemaju nikakav kvalitet, tako je i Cannibal Corpse izgubio svoju prominentnu ’ideološku’ ili barem idejnu poziciju u američkom death metalu. Nije ta pozicija nikada bila specijalno avangardna, nisu CC nikada bili ISTINSKI ekstremni ili provokativni, ali jesu bili originalni u svojoj doslednosti baratanjem motivima mitologije trash filmova i povremenim (slučajnim) pronalaženjima ’prave’ mitologije unutar ove oblasti. Posle 1995., sve ovo je postalo irelevantno.

No. Ako je brutalan, brz death metal ono što tražite, ako volite da se ovo začini sa nešto dobrih mosh delova i po kojim inspirisanim hookom, Cannibal Corpse to uglavnom, i danas, isporučuju. Ima bržih bendova danas, zapravo, CC deluju gotovo arhaično sa svojim jedva kompetentnim bubnjarem i njegovim gotovo parodičnim blastbeatovima, ali šmeka ovde još uvek ima u popriličnim količinama.

Sam početak koncerta sa ’Unleashing the Bloodthirsty’ je već pokazao da se radi o ljudima od iskustva. Ne naročito interesantna pesma ipak služi kao sjajan ’otvarač’ za koncert sa svojim teškim, skoro ritualnim udarcima na početku. Kose na bini lete sinhronizovano a u publici kreće komešanje. Sledećih osamdesetak minuta stvari su se odigravale po predvidivom šablonu…

Prošli put Cannibal Corpse su bili opravdano premoreni. Večeras su bili samo umorni i pomalo, reko bi se, zlovoljni. Ne mislim to u naročito lošem smislu, jer je svirka bila, kako se to obično kaže ’za sve pare’, više mislim na neki nedostatak ljudske topline u kontaktima sa gledalištem, na korišćenje isključivo pripremljenih najava pesama, na pauze između skoro svake dve pesme za brisanje peškirom i ispijanje piva uz obavezno okretanje leđa publici. Malo je bendova koji se sa ovako očigledno mrzovoljnim stavom mogu provući kroz moje oštre kritičarske uši, a Kenibali su jedan od njih, čisto zahvaljujući činjenici da isporučuju jedinu stvar koju zaista očekujemo od njih: brutalni, primitivni a opet visoko stilizovani metal.

Nema tu mnogo filosofije i stvari se svode na rutinu, ali rutina je još uvek dobra. Na kraju krajeva i seks se u dobroj meri svodi na ponavljanje poznatih pokreta. Kenibali su šarali međ albumima (prijatna kombinacija pesama sa, rekao bih blagim naglaskom na srednji tempo i mosh deonice), dajući nam bisere poput ’Covered With Sores’, ’Vomit the Soul’ i ’Born in a Casket’ koje su podsetile da je ovaj bend u početku, uprkos prividnom odbacivanju harmonije i melodije kao esencijalnih elemenata muzike, zapravo raspolagao sasvim šarmantnim, mada definitivno prostačkim melodijskim arsenalom. Tek od trećeg albuma, sa otkrićem nekih ’naprednijih’ harmonija, CC postaju i majstori atmosfere. To što je zvuk sinoć bio naklonjeniji surovom udaranju nego atmosferičnom meditiranju je donekle i razlog što su brže pesme i zvučale najubitačnije Pored, naravno, činjenice, da su u pitanju brze pesme uz koje je sasvim prirodno kršiti se i lomiti kao da sutra ne postoji.

Mladi su to, u prvim redovima, i radili, dosta prilježno. Mi starci smo pozadi stajali, drndali mobilne telefone, jedan drugom na uvo izvikivali kojekakve duhovite dosetke i povremeno oduševljeno urlali kada bismo se setili po kojeg stiha. Ambis mi je dvadesetak puta ponovio kako u ponoć treba da tražimo da bend za osmi Mart svira ’Fucked with a knife’. Naravno, bend ga je preduhitrio odsviravši ovaj popularni favorit mnogo pre ponoći. I najbolji planovi koje ljudi naprave ponekad se, Alahovom voljom, istope kao šampita u auspuhu turskog interkontinentalnog teretnjaka.

Nekih velikih iznenađenja, dakle nije bilo. Zvuk je bio malo musaviji nego prošli put, mada ga je tonac prilježno (e, baš volim ovu reč, da jebe oca u prkno) popravljao, čak i dinamički, pojačavajući gitare u solažama. Corpsegrinder je još jednom pokazao da je apsolutni profesionalac isporučujući neverovatno brutalne vokale dostojne čitavog plemena izuzetno nadrkanih pećinskih ljudi, prateći sve svojim karakterističnim gestovima koji se mogu porediti sa onim što tokom pevanja radi Miroslav Ilić. Obojica su neverovatno predvidivi, ali to vam ni malo ne smeta da uživate gledajući ih.

Kako već rekoh, brže pesme su mi sinoć najviše ležale: ’Disposal of the body’ je možda bio i najbolji momenat na koncertu: kratko, superbrzo, ubitačno, zaključeno krvavom solažom, ova pesma je Cannibal Corpse sveden na suvu krtinu. Naravno, ostalo je moralo biti prošarano ukusnim mosh delovima i svakojakim drugim garnirungom, ali bilo je još brutalno brzih hitova, poput ’I Cum Blood’, ’I will kill you’ ili ’Devoured by Vermin’. Kenibali su, između ostalog zaslužni i za rađanje čitavih podpravaca savremenog death i grind zvuka. Svi oni dosadni porno grind i splattergrind bendovi, kao i silni serial-killer obožavaoci koji snimaju ploče, duguju pomalo Cannibal Corpseu. Mnogi od njih su brži i ekstremniji od svojih uzora. Samo retki među njima, nažalost, uspevaju da nadiđu epigonstvo i sviranje žanra i pređu u stvaranje i sviranje muzike. Srećom, sinoć se videlo da Cannibal Corpse još uvek stoji sa dobre strane ograde. Poslednji album je bio dosta generička tvorevina bez previše duše, ali onih par pesama izvedenih uživo odradile su posao maestralno. Ovaj bend i dalje ima šarma.

Sam kraj koncerta je najviše prišao orgazmičkom uzbuđenju koje bi trebalo da usledi posle dovoljne količine stimulacije. ’Hammer Smashed Face’ je i dalje siguran crowdpleaser, pogotovo uz najavu da je u pitanju, nažalost poslednja pesma. Kada su na ovu, bez stajanja, nadovezali i ’Stripped, Raped & Strangled’ (You know when I said this was our last song? I LIED!!!!), bio je to trenutak u kome se osećanja lome, pesnice lete ka plafonu a grlo samo ispušta zverske krike. Šta god da je bilo pre, šta god da dođe posle – razum, kajanje, hladne procene onog drugog – to u ovom trenutku nije imalo značaja ništa više od lanjskog snega. Ujedinjenje stotina ljudi u primalnom, primitivnom i tako ispravnom ritualu – TO je ono zbog čega smo došli i zbog čega i dalje dolazimo na rok koncerte toliko godina nakon što smo snove zamenili odvratnom realnošću. Hvala Kenibalima na podsećanju.