Strip: Lepe table: Carl Barks 3

Sad kad vidimo da nam je predsednik potpuno kidnapovao državu, pogazio sva svoja zakonska ovlašćenja i protivno propisima uveo vanredno stanje, možemo samo da se nadamo da će ono makar imati željene posledice i da ćeo zaista sprečiti širenje zaraze na one koje ona najviše ugrožava.

Ali u međuvremenu, pozabavimo se ponovo Carlom Barksom i time kako je ON video prožimanje između stripa ili filma. Već sam pisao o tome da je Barks, radeći u okviru veoma konzervativno ustrojenog magazinskog stripa, sa primarno mlađom publikom imao jednu praktično zadatu formu koje se držao gotovo religiozno, prenoseći takt od četiri kaiša po tabli, sa dva kadra slične veličine u svakom kaišu iz strane u stranu. Nekada je od toga odstupao zbog dramskih efekata, a nekada je upravo striktno pridržavanje forme davalo narativu dramatičnu napetost.

Razmotrimo prvo ovaj prvi slučaj, i to u dva primera. Prvi je poznatiji, drugi manje poznat ali oba su dobra.

U oba slučaja Barks odstupa od zadate forme od osam kadrova po stranici tako što spaja četiri u jedan i svodi broj na pet, time što jedan veliki kadar zauzima pola table. Ovo su, upravo zbog toga što su inače Barksove table pravilne na jedan umirujuće predvidiv način, momenti jake drame, moćne punktuacije, krešenda u narativu koji često uspešno osciluje između komedije i gotskog trilera. Ovaj prvi primer je upravo to, radi se o epizodi Ghost of the Grotto, objavljivanoj i kod nas nekoliko puta a originalno izašloj 1947. godine u Donald Duck Four Color. Ovo je jedna od relativno ranih priča u kojim je Barks uspostavljao „svoj“ glas kod pataka, evoluirajući postavku od tenzija niže srednje klase koje su bile osnov za veliki broj kraćih, često satiričnih priča, prema nečem bližem avanturističkoj prozi. U ovoj priči Paja nije suburbani luzer sa sestrićima mangupima već vredni preduzetnik koji radi težak posao sa očiglednim ulaganjem sopstvenog kapitala, a sestrići mu u tome pomažu. Ova ideja porodičnog biznisa će se ponavljati i u kasnijim pričama, a Barks je u ovoj ukršta sa avanturističkim zapletom koji je odlična osnova za horor atmosferu što se kasnije kreira. Da ne spojlujem sasvim zaplet i rasplet, reći ću tek da se ovo događa na Karibima, gde Paja i sestrići malim brodom skupljaju i prodaju morsku travu i da nailaze na olupinu broda iz vremena konkvistadora. Ima tu čitav tipično gotski zaplet, ali za potrebe naše priče sada, važno je samo da se zna da se u olupinu ne može ući zbog džinovske hobotnice koja je tu napravila gnezdo. Dovitljivi sestrići reše da probaju da je oteraju ubacivanjem komada mesa u brod, a koji je jako zaljućen i… rezultati se vide na donjoj tabli. Nekoliko strana ranije Barks je već imao kadar koji je zauzimao ceo kaiš da pokaže španski brod kao monumentalan, a ovde zauzima pola table u jednom od najikoničkijih prizora iz svoje ranije faze:

Drugi primer je nešto noviji, The Great Steamboat Race je iz 1955. godine i predstavlja Barksov omaž ali i parodiju na romantizovanje južnjačkog gospodstva i otmenosti, kroz po svemu praktično farsičnu trku dva parobroda između Baje Patka i njegovog velikog (prasećeg) rivala a u kojoj oba i inače prebogata čoveka mogu da dobiju samo vlasništvo nad starom i zapuštenom vilom sa imanjem na američkom jugu. Transformisanje u „južnjačkog gospodina“ je za obojicu surovih kapitalista neka vrsta ideala socijalne promocije, osvajanje statusa koji novac hipotetički ne može da kupi i pančlajn priče je veoma satiričan na onaj tipično barksovski suptilan način. No, kadar koji gledamo ispod je iz ranijeg dela priče i pokazuje sa jedne strane komičnu ingenioznost Bajinih rođaka koji potopljeni parobrod podižu sa dna reke korišćenjem gumenih tubusa nanaduvavanje, a sa druge Barksovu ljubav prema crtanju brodova. Fabulozno:

A sada ono suprotno. Priča Donald Duck’s Worst Nightmare je iz 1949. godine i u pitanju je humoristički kratež od deset strana koji zapravo svoju komiku nalazi tek u drugom planu, servirajući u prvom planu ne samo košmarni horor (bukvalno) već i umešnu psihološku studiju ranjivog maskuliniteta. U ovoj priči Paja Patak nije avanturista ili preduzimljivi mali privrednik, ali nije ni niže-srednjeklasni luzer sa problemom kontrole besa. Umesto toga Paja Patak je simbol urbanog, savremenog muškarca koji nominalno živi u modernom vremenu ali čija se psiha tom vremenu još nije prilagodila. Barks je i inače ove motive istraživao u svojim drugim pričama, već sam pominjao Pajine sanjarije o vikinzima u priči o zlatnom šlemu, ali ovde je forma kraća, satira mnogo izraženija a strava i užas opipljiviji.

Naime, Paja ovde ima košmare koji su ekstremno realistični iako se u njima događaju stvari koje izlaze izvan domena njegovog svakodnevnog iskustva – progone ga Marsovci pa se spasava skokom u ambis, pirati ga teraju da hoda niz dasku i skoči među ajkule, u šetnji nailazi na otvoren kavez sa lavovima itd. Pošto ovi košmari čine da Paja strepi od padanja u san, sestrići ga nateraju da konsultuje psihologa čija je prepisana terapija ta da Patak mora da radi nešto što mrzi a što će mu onda zaokupiti um i odvratiti ga od noćnih mora.

Ova aktivnost je – kukičanje.

Naravno, komedija kod Barksa najčešće ima više slojeva, pogotovo što se kod njega ona retko svodi na puko podsmevanje likovima, pa kontrast između muškarca koji kukiča uz pomisao da niko od njegovih prijatelja ne sme za ovo da sazna postaje samo osnova za dalji zaplet u kome, nakon što kukičanje ne uspe da odagna košmare, lekar kaže da bi lek možda bio da se Paja u budnom stanju suoči sa nečim užasnijim od svojih košmara. Sestrići pokušavaju da ga preplaše oblačeći se u kostim medveda, ali, ispostavlja se da je za Paju patka najveći zamisliv užas da ga njegova devojka Pata i njene drugarice iz kluba vide kako se bavi tim najnemuževnijim od svih hobija – kukičanjem. Poslednjih nekoliko strana su urnebesna potera u kojoj Paja beži od Pate i njenih drugarica, bukvalno na javi prolazeći stvari koje je sanjao – poput plivanja sa ajkulama među koje je ovde od svoje volje skočio a finale se dešava u kavezu sa lavovima koji je, opet, Paja odabrao radije nego da se suoči sa emaskulirajućim pogledom pripadnica ženskog roda.

Sve je to sjajno nacrtano ali za naš primer biram tablu ranije iz stripa na kojoj se vidi kako Barks, držeći se pravila od osam kadrova po tabli i ničim ne signalizirajući kada se dešava prelaz između snova i jave izvanredno kanališe tu užasnu tenziju koju Paja proživljava svestan da mora da spava, nesvestan KADA je prešao u san, i ulazeći u scene koje su užasne zbog toga što su crtane identično kao scene na javi, sa istim nivoom realizma i bez makar drugačijeg okvira oko kadra koji bi čitaocu sugerisao, podsvesno, da je ovo san i da je Paja bezbedan. Majstorstvo saspensa prvog reda:

Strip: Lepe table: Carl Barks 2

Kada sam počeo da proučavam Barksov život i priključenije, bio sam dodatno impresioniran time što sam shvatio da je Barks odrastao na farmi okružen kaubojima i da nije mrdnuo iz Amerike a da su mu stripovi imali apsolutno nesrazmerno visok nivo znanja vezanog za egzotična mesta na globusu, njihove istorije i mitove. Kad kažem „nesrazmerno“ ne mislim samo na druge tadašnje Diznijeve stripove ili na avanturističke stripove tog doba generalno, Barksove pustolovne priče se daju uporediti sa Kortom Maltezeom po tome kako su uspevale da spoje didaktičko i avanturističko.

U to ime, evo jednog primera iz iste kolekcije odozgo. U pitanju je The Golden Helmet, priča iz, takođe, 1952. godine a koju su Fantagrafiks izdali i u zbirci koja se zvala isto The Golden Helmet 2015. godine, sa istim kolorisanjem kao u  A Christmas for Shacktown ali u promenjenom formatu, sa tablama podeljenim na pola.

Elem, ovo je priča (naizgled) tipično pustolovnog tipa, dakle u njoj nema Baje Patka i socijalne satire, osim što, naravno, Barks briljantno uspeva da pustolovni narativ preplete sa jakom satirom koja, doduše, prevazilazi puko karikiranje nekakvih američkih prilika i naravi i zapravo dostiže razinu jedne klasične, maltene antičke komedije koja govori o neprolaznim ljudskim slabostima, gordosti, pohlepi, prevrtljivosti…

Ovde nije samo zaplet fascinantan već i to kako je Barks bešavno povezao psihološku motivaciju glavnog junaka – Paje Patka koji je u ovoj priči čuvar u muzeju što se dosađuje gledajući drevne eksponate i sanjari o životu kao iz mitova, gde se smelo jedrilo divljim morima u potrazi za slavom – sa stvarnim istorijskim činjenicama i uverljivim istorijskim spekulacijama.

Ukratko, ovo je tradicionalna avanturistička priča u kojoj nekoliko odvojenih grupa traži jedan mitski predmet a uobičajen ljudski moral i nekakva solidarnost odlaze u majčinu kada se avanturisti suoče sa perspektivom vječne slave i ogromnog bogatstva, ALI, ovo je i sasvim netradicionalna avanturistička priča jer je u njoj na kocki – sloboda čitave Amerike. Naime, ispostavja se da je izvesna vikinška ekspedicija pronašla Ameriku još pre Erika Crvenog i da je ovaj fiktivni viking, Olaf Plavi (Olaf the Blue), da bi dokazao da je otkrio novu zemlju, zakopao zlatni šlem na severoistoku Njufaundlenda. Ovo bi već bila uzbudljiva premisa za pustolovinu ali pojavljuje se pohlepni čovek po imenu Azure Blue koji tvrdi da je potomak Olafa Plavog – i čiji advokat insistira da je teret dokaza na svima ostalima da dokažu da on to nije – i koji se poziva na opskurni* ali uverljivi ugovor između nacija sklopljen još u prvom milenijumu da novootkrivene zemlje pripadaju onom ko ih je otkrio osim ako ih nije eksplicitno otkrio u ime svoga kralja. Kako Olaf Plavi nikada nije napravio javnu deklaraciju o otkriću novog kontinenta, Azure Blue samo treba da pronađe zakopani zlatni šlem i Amerika će, po pravu nasleđa pripadati njemu.

Ovo je simpatičan komični zaplet, ali Azure Blue je gotovo demonski karakter, čovek koji ni malo ne krije da će, kada bude vlasnik čitave države, eksploatisati njene građane koji će za njega raditi („Čak i Nedeljom!“) kao robovi. Ono što Azurea izdvaja od pukog stripovskog negativca koji je zao po sebi je to što sve vreme ima uz sebe advokata koji mu pruža legislativnu potporu za činove sasvim čistog zla.

Tu, dakako i leži taj prvi nivo satire i Barks sa puno uživanja satiriše potpuno amoralnog advokata koji je zapravo slika „stvarnog“ društvenog zla, individua lišena bilo kakve etičke orijentacije koja se zaklanja ne samo iza otuđenog birokratskog sistema prava formalizovanog kroz običnom čoveku nepoznate i nerazumljive propise, već i iza nameštene fasade visokog obrazovanja. Jedan od ponavljajućih gegova u stripu je kako advokat izgovara izmišljene latinske fraze a onda tvrdi da one znače nešto što njegovom klijentu po propisima ide u korist. Advokat je i jedini lik u ovom stripu – inače ne bez scena fizičkog nasilja i pokušaja ubistva – koji biva direktno onesposobljen primenom fizičkog nasilja „pred kamerom“, toliki je Barksov prezir prema njemu.

No, drugi nivo satire dolazi kada šlem bude otkriven i strip prelazi u gorku psihološku analizu u kojoj se pokazuje da niko nije nekvarljiv i da i najčistije duše imaju u sebi – često sasvim nebulozne – strasti koje će ih odvesti na krivi put kada im se pruži dovoljna moć. To finale zaista ima u sebi elemente grčke tragedije, mada Barks nije toliko okrutan prema svojim likovima da im neće dati mogućnost za iskupljenje. Fascinantna epizoda.

Ali pošto pričamo o tablama, ovo je i jedna od vrhunski impresivnih Barksovih pustolovina velikim delom i time što se avantura ne događa na tradicionalno „egzotičnim“ lokacijama Afrike, Južne Amerike, Australije, Mediterana ili makar još uvek dovoljno divljeg severnoameričkog Zapada, gde Barks inače smešta svoje avanture. Mesto događaja ovde je Labrador, sam vrh Njufaundlenda, iznad 59, paralele, i njegovo divlje more, zastrašujući vetrovi i oštre hridine negostoljubive obale koju su odvažni vikinzi, a kojima se Paja na početku stripa, u toplom, bezbednom muzeju tako divi, pronašli i prepoznali kao novi svet. Donja scena se upravo odvija u trenutku kada Paja i sestrići dolaze do ove obale i sami shvataju kontrastne emocije koje obala u njima proizvodi: od olakšanja što konačno, nakon dana provedenih na divljem moru, bez sekstanta i kompasa (gore na tabli se vidi kako Paja bukvalno rukama pokušava da obezbedi nekakvu navigaciju pomoću zvezda) pronalaze tlo, ali i shvatanja koliko je to tlo neprijateljski nastrojeno i divlje, iako je prošlo hiljadu godina otkada su ga prvi istraživači otkrili. Barks je, poput još jedino možda Hala Fostera, u meni uspevao da probudi osećaj strahopoštovanja za prizore netaknute prirode koju nikakva civilizacija koju je čovek u međuvremenu izgradio nije uspela da zaista dotakne i pokori

Prva verzija table je iz reprinta iz 1995. godine iz Walt Disney’s Donald Duck Adventures 33, i na njoj je kolor, reklo bi se, identičan onom iz originala iz 1952. godine. Druga je iz Fantagrafiksove kolekcije iz 2013, A Christmas for Shacktown. Iako je na ovoj drugoj kontrast bolji a boje jasnije (mada je, naravno, nešto i do toga da je ova prva piratski sken), sam kolor, dakle, izbor boja i njihov rad sa crtežom je meni bolji u originalu. Poslednja slika, ta od koje zastaje dah, je neuporedivo lepša sa originalnim, toplim, tamnim tonovima.

* Don Rosa će kasnije u svojim retkonovanjima imati svojevresni nastavak ove priče

Strip: Lepe table: Carl Barks 1

Pošto meni ništa u životu ne pričinjava zadovoljstvo kao čitanje Carla Barksa po ko zna koji put a i dadoh onolike pare na Fantagrafiksove kolekcije pre par nedelja, ne bi me iznenadilo da sad, dok čitam te kolekcije iznova, svako malo dođem sa ponekom tablom i fenbojujem na Barksa. Ova konkretna je iz jedanaeste kolekcije, A Christmas for Shacktown, izašle 2013. godine a konkretno baš iz stripa po kome je kolekcija nazvana koji je izašao 1952. godine. Sad, Barks je do tog momenta već imao deset godina rada na Paji Patku i pet godina crtanja Baje Patka pa je ovo već izuzetno izgrađen stil i izražajnost, gluma i dinamizam likova su fantastični, ali na ovoj tabli hoću nešto drugo da istaknem, a to je korišćenje same geometrije kadrova da se podvuče poenta.

Naime, A Christmas for Shacktown je jedna od klasičnih Barksovih priča u kojima se dotiče pitanje socijalne pravde i redistribucije dobara u društvu. Pajini sestrići su potreseni kad prođu kroz siromašno predgrađe u kome žive njihovi vršnjaci u zakrpljenoj odeći i probušenim cipelema i počnu da razmišljaju o tome da, iako sami ne žive u nekom izobilju, možda imaju nekakvu moć da učine da božić za siromašnu decu bude lepši.

Naravno, kontrast ovome je prvo Paja koji lomi mozak kako da sa pet dolara koji su mu ostali do naredne plate kupi sestrićima adekvatne poklone. Kada sestrići Pati saopšte da bi želeli da nešto učine za siromašne vršnjake ona pokrene široku akciju prikupljanja donacija da se deci kupe pokloni i božićno posluženje, ali na kraju ipak nedostaje još pedeset dolara i Paja je zadužen da od strica Baje kako zna i ume izvuče makar 25. Naravno, ovo je skoro nemoguća misija jer je Baja ne samo najbogatiji patak na svetu već i najveća tvrdica, pa strip ima mnogo humorističkih scena u kojima se, sa simpatijama doduše, ali ne i sa povlađivanjem, prikazuje apsurdnost socijalnih razlika u tadašnjoj Americi. Baja biva i u određenom smislu kažnjen za svoj tvrdičluk do kraja epizode u poučnom primeru kako oni koji imaju malo mogu da iskoriste svoju dovitljivost da nesebično pomognu onima koji imaju mnogo (mada on sam, po običaju ne nauči baš mnogo iz ovog primera), ali donja scena je iz ranijeg dela stripa i prikazuje Paju kako pokušava da bude odlučan u traženju 50 dolara od čoveka koji bukvalno ne može da spakuje sve pare koje ima u džinovski ttrezor ali okoliši oko činjenice da pola tih para treba da ode na voz-igračku jer shvata da surovi stric to neće odobravati, smatrajući da novac treba da ide na nešto što novac može da donese.

Pajin i Bajin razgovor je odmereno satiričan, ali ne prenaglašeno, zato što crtež zapravo radi najveći deo posla. Baja već u čevrtom kadru otvoreno kaže da sebi ne može da priušti poklone za božić, direktno se poredeći sa decom iz najsiromašnijeg predgrađa Patkovgrada, dok koristi minijaturni buldožer da pokupi razbacane pare sa poda ne bi li ih uterao u trezor. Razgovor se nastavlja dok on bezuspešno pokušava da novac priuručnim alatima obuzda a ovaj bukvalno kulja kao bujica iz prostorije u kojoj treba da stoji. Barks je toliko dobar crtač da scena nema senzibilitet novinske političke karikature iako direktno preuzima njen vizuelni jezik i zapravo uspeva da postigne diznijevsku dobronamernu komediju (namenjenu deci) a da poruka ostane netaknuta u podtekstu, tj. u vizuelnom delu scene. Ono zbog čega sam odabrao ovu tablu je, na kraju najviše sama geometrija kadrova, naime Barks je veoma odgovoran za formiranje mog ukusa što se tiče crteža u stripovima, svojim besprekornim pripovedanjem, izražajnim a dostojanstvenim likovima i, veoma bitno, pravilnim, ujednačenim kadrovima. Ja i dan-danas imam instant reakciju užasavanja kada vidim, recimo, Chrisa Bachaloa, koga inače volim, ali njegovi iskrivljeni, nepravilni, fluidni kadrovi i iskakanje radnje iz njih me u prvom trenutku uvek štrecnu. Suprotno, iako je Jamie Mckelvie, recimo, mnogo manje dinamičan crtač, to što koristi pravilne kadorve jednake veličine mi na keca umiruje mozak.

Barks je za to „kriv“ jer je njegov stil uvek bio baziran na pravilnim kadrovima (približno) jednake veličine, tipično sa šest kadrova po tabli u prvih par godina a zatim sa osam, uvek jednake visine i sa eventualno varirajućom širinom ali tako da ih u 90% slučajeva bude po dva u redu.

Ali na donjoj tabli, iako je očuvano pravilo slične veličine i osam kadrova, sa po dva u redu, ono što Barks radi je da počne da menja geometriju kadrova kako rasprava između dvojice rođaka krene da se zaoštrava. Korišćenje kosih linija i izlomljenih ivica je fantastičan način da se sugeriše prtisak koji ogromna količina novca vrši na zidove i vrata prostorije u koju Baja pokušava da taj novac nagura – i time sugeriše kasniji preokret u stripu gde struktura zgrade popušta pod težinom Bajinog bogatstva – i dopuni psihološki apsurd koji je u temelju scene što pripoveda o do parodije zaoštrenoj socijalnoj nejednakosti u Americi početkom šeste decenije XX veka. Maestralno. Prva tabla je iz originalnog magazina Four Color broj 367 iz Januara 1952. godine, druga je iz Fantagrafiksove kolekcije. Kao što se vidi, ovo je rekolorisano za, jelte, bolji papir i kvalitet štampe koji je bio na raspolaganju 2013. godine i scena je svetlija i kontrastnija u reprintu, ali Barksovo savršeno senčenje već obavlja najveći deo posla. Kao neko ko je dobar deo Barksa pročitao u očajno štampanom Mikijevom zabavniku gde je kolor neretko bio potpuno polomljen, i u Mikiju gde je zbog štednje veliki broj tabli bio štampan crno-belo, fascinantno mi je da gledam ove razlike…