Pročitani stripovi: Daredevil, Damage i Black Hammer

Dobro, ajmo sad malo superheroje.

Kako je Charles Soule pre nekoliko nedelja završio svoj rad na serijalu Daredevil, mislim da je pravi trenutak da napravimo presek. Uostalom, kako sam više puta naglasio, Daredevil se tokom decenija iskristalisao u jednog od mojih najomiljenijih Marvelovih junaka, sa više momenata u svojoj istoriji koje danas smatram klasičnim (Miller, Bendis, Waid, Brubaker…), ali, kako sam pišući pre dve i po godine o početku Souleovog rada naslutio, ova faza ovog stripa teško da će se upisati u istu kategoriju. A opet, ovde je bilo tako mnogo dobrih stvari…

Soule je za tri godine rada na Daredevilu, videlo se to odmah na početku a potvrđeno sada na kraju, kao neku vrstu metazadatka imao to da strip vrati njegovim mračnim, depresivnim pozicijama. Neću reći  i „izvornim“ jer Leejev Daredevil nije nužno bio mračniji strip od ostatka Marvelove ponude onog vremena. Soule, iako savršeno kadar da piše razigranije i veselije superherojske stripove (ponovo podsećam na njegov odlični She-Hulk od pre koju godinu) je sa ovim Daredevilom praktično pobrisao i preokrenuo sve što je pre njega na serijalu radio Mark Waid i ovo možda treba čitati i kao neku vrstu Marvelovog šireg pokušaja da se vrati nekakvim (kvazi)korenima (što, preciznije, ne znači povratak u šezdesete već u sedamdesete i osamdesete, kada je veliki deo današnje čitalačke publike krenuo sa ovim stripovima – videti na primeru X-Men, recimo) i prepoznatljivim, čak možda „klasičnim“ karakterizacijama likova.

S jedne strane ovo je svakako razumljivo – „mračni“ Daredevil po uzoru na Millera i Bendisa je svakako ono što generalna javnost vidi u svojoj glavi kada se pomene ovaj heroj a karakterne osobine Matta Murdocka, poput šarmantne narcisoidnosti i katoličke krivice su, posebno u Bendisovom radu umele da fino razblaže svo to mračnjaštvo.

S druge strane, moglo bi se argumentovati – a ja sam to i pokušao na istom ovom topiku pre nekoliko godina – da je Waid uspeo da liku omogući da dalje raste i razvija se zadržavajući i produbljujući njegov karakter, ali bežeći od readymade „noir“ mizanscena i millerovsko-bendisovskog mačomračnjaštva i ugrađujući nepatvoreni optimizam u narativ o junaku u crvenom kostimu, te da je to delovalo šokantno osvežavajuće i autentično.

No, superherojski stripovi su utemeljeni na ideji večnog, jelte, vraćanja, pa je Soule sa jedne strane stvari resetovao na neke „standardne“ pozicije, a sa druge nastojao da svoju advokatsku ekspertizu iskoristi za kreiranje nekih priča o Daredevilu koje bi bile uverljive urbane drame kakve bismo inače gledali po televizijskim serijama (ako ne BAŠ u samoj preminuloj Netflix seriji o Daredevilu).

Nakon pročitanog celog Souleovog rada ostao sam u uverenju da bi ovo prišlo veoma blizu statusu klasika samo da je polovina još u fazi pičovanja i preprodukcije trezvenom uredničkom intervencijom bačena u vodu. Hoću reći, neki elementi Souleovog serijala o Daredevilu su smislene i interesantne drame o „čoveku bez straha“ koji mora da iskombinuje komplikovano suprotstavljene elemente svoje ličnosti da bi dosegao ideal kome stalno teži – što više pravde za što više ljudi – ali ovi elementi su s druge strane stalno razvodnjavani Souleovim slabostima prema, da tako kažemo, „natprirodnijoj“ strani Daredevilovog života.

Čujte, ovo su superherojski stripovi i svakako ja sad neću da automatski gunđam kada se u njima pojave nindže, ali stvar je u tonu i konzistentnosti sveta u kome se priča događa. Mark Waid i Chris Samnee su tokom svog rada na prethodnom Daredevilu vrlo uspešno posezali za prilično kempi negativcima kao što su Klaw ili Mole Man i uspevali da iskoriste njihove silver age persone u pričama koje su bile ozbiljne ali se nisu upinjale iz petnih žila da budu dramatične noir tragedije. U kontrastu sa tim, Soule se ozbiljno trudio da se u svojim pričama pozabavi nekim vrlo aktuelnim sociopolitičkim temama ali je, za mene, njihova uverljivost često bila podrivana konstantnom eksploatacijom prilično izlizanih tropa vezanih za istočnjački misticizam.

Mislim, kada je Miller baratao nindžama u svom Daredevilu to su bile rane osamdesete i nindže su bile svež i nov popkulturni gimik a scenarista ih je tretirao kao tek još jednu naoružanu grupaciju sa kojom se naš junak mora boriti, bez preteranih ulaženja u kojekakav filozofski mambo-džambo. Nepune četiri decenije kasnije, Soule piše, čini se, vrlo ozbiljnu priču o kineskim ilegalnim imigrantima u SAD, sa neprebrojnim slojevima preplitanja njihovih kompleksnih identiteta, položaja u društvu, dostupnosti zdravstvene (i druge) zaštite i tome kako čak i briljantni među njima lako potonu jer su postavljeni u sistem koji briljantnost ceni samo na papiru, bla bla bla, i, znate već, Soule je po struci advokat specijalizovan za imigracijske slučajeve, dakle, pravi čovek na pravom mestu, ali onda je ova priča potpuno skrenuta sa šina stereotipnim azijskim negativcem koji je kao ispao iz neke ’70s eksploatacije i grubim preplitanjem kineskog i japanskog pop-misticizma.

I nekako, kroz ceo ovaj rad se prepliću ovakvi kontrasti. Dobijamo ozbiljno ambiciozne političke priče u kojima Soule uspeva da bez otvorenog Trump-bashinga prokomentariše neke aktuelne američke neuralgične tačke, ali onda dobijamo i solidno impotentna i neubedljiva skretanja ka Aziji sa sve demonima, ne-mrtvim nindžama i magijom i ove dve dimenzije stripa – svaka za sebe na papiru sasvim legitimna – nikako ne uspevaju da se pomire u koherentnu celinu.

Delimično, problem je i u Souleovoj karakterizaciji likova koje uvodi. Murdock je, naravno, sam za sebe toliko komplikovan karakter da najveći deo pisanja ionako otpada na njega i pokušaje da se oslika čovek sa neprebrojnim kontradiktornostima, nesavršeni heroj u najubedljivijem smislu. Kada tu još dodate i Kingpina koji se ovde vinuo do pozicije gradonačelnika Njujorka, uprkos, a možda čak i zahvaljujući svojoj ne-baš-tajnoj istoriji u organizovanom kriminalu, dobijate jednu zbilja epsku postavku u kojoj dva čoveka izražene volje (za moć i za pravdu) idu jedan na drugoga i neće stati dok ne ostane samo jedan. U takvoj konstelaciji, sporedni likovi moraju da funkcionišu kao perfektna potpora a ovde Soule malko ispušta loptu.

Guranje Foggyja Nelsona malo u stranu je, pokazaće se, bila greška jer Soule Nelsona izvrsno piše. Nažalost, pozicija koju bi on prirodno zauzimao u ovom stripu namenjena je novom liku, ilegalnom kineskom imigrantu u Njujorku koji je postao i self-made superheroj kineske četvrti pod imenom Blindspot. Ponovo, Soule ima jaku temu koju želi da obradi sa ovim likom i pokušava da mu da i nekakav karakterni luk (od Daredevilovog sajdkika, preko antagoniste, do najboljeg prijatelja) ali ovo je sve isforsirano, neubedljivo i Blindspot na kraju dana kao da uopšte nema svoj karakter već se savija kako priča to od njega zahteva. O Elektri jedva da se usuđujem da pričam jer je Soule eksploatiše na najcrnji način na početku a onda prema kraju pretvara u praktično alatku.

Nešto bolje je prošao Frank McGee, bivši policijski inspektor, inhuman i detektiv jer se ovde radi o strejt noir stereotipu kojim Soule vrlo lepo rukuje (mada je dodavanje mutanta Cyphera u ekipu i dalje sasvim nerazvijena ideja), ali zato, recimo, novi negativac, psihopatski ulični umetnik Muse naprosto zbrka klišea i gotovo potpuni mekgafin.

Kada se sve ovo skupi na gomilu dobijamo neke sasvim nezadovoljavajuće priče, recimo onu u kojoj ne-mrtve nindže i demoni napadaju Njujork, gradonačelnik Kingpin je na lečenju, a Daredevil okuplja ekipu uličnih superheroja (jer Avengersi i ostali ozbiljniji udarači, konvinijentli, nisu na raspolaganju) da odbrani nejač. Ovo je jedna salata motiva i ideja, nekih dobrih (o njima samo malo niže), nekih jako izlizanih ali ključni element zašto ovo uglavnom ne funkcioniše za mene je da se Soule suviše olako upušta u dramatične ekstreme. Kingpin na čelu Njujorka? Ovo se još i može progutati, iako, naravno, drugi Marvelovi stripovi to uglavnom ne pominju. Ali invazija nindža koji desetkuju njujoršku policiju i očajnički rat tokom kog heroji na konjima i sa mačevima u rukama poražavaju armiju demona, sve uz pomoć tajnog katoličkog reda sveštenika koji se već stolećima bore protiv demona – ovo se naprosto ne uklapa sa naporima drugde u stripu da imamo nijansiranu priču o pravnom položaju superheroja u američkom pravosudnom sistemu i vođenju grada od strane izvršne grane vlasti.

A Soule se, vrlo očigledno, prilično uložio u neke od svojih tema i meni je ovaj strip na ime toga i bio interesantan. Čitav zaplet oko toga da Murdock/ Daredevil pokušava da progura ideju da superheroji mogu da svedoče na sudu bez otkrivanja tajnog identiteta je zanimljivo nastojanje da se, unutar same fikcije ovog univerzuma, ali i izvan nje, legitimizuje ideja „pravde“ koja ne dolazi iz institucija sistema već iz same zajednice, oličena u herojstvu pojedinaca. Ono je, naravno, osuđeno na propast gotovo po definiciji, ali strip ima interesantnu tekuću diskusiju o ovoj ideji. I Souleu ovo, takođe, daje brojne dobre šlagvorte kako da suprotstavi pojedinca sa instinktom za pravdu sistemu koji pravdu praktično definiše iako ga možda čine sumnjivi pojedinci. Kingpin na čelu grada i Matt Murdock koji mu radi kao savetnik je, priznaću, briljantna ideja a i Souleova egzekucija je vrlodobra, sa tekućom partijom sve napetijeg političkog i birokratskog  šaha između dva stara protivnika (čak iako Kingpin više nije svestan da je Murdock Daredevil).

Neću spojlovati šta se sve tu događa, ali ću dodati da je Soule zapravo i relativno elegantno rešio pitanje vraćanja Daredevilu tajnog identiteta. Otkada je Bendis odlučio da se poigra sa idejom da se naširoko zna kako su superheroj Daredevil i advokat Matt Murdock ista osoba, scenaristi su morali ozbiljno da se rvu sa ovim konceptom sve dok Mark Waid nije naprosto rešio da promeni ton stripa u prigrli ideju kako je Murdock javno i bez stida Daredevil. Naravno, duha se jednom moralo vratiti u bocu i Soule koristi dosta nategnut ali na kraju dana dovoljno ubedljiv mehanizam da ovo počisti i vrati nas na stari status kvo. Ovo njegov odnos sa Foggyjem Nelsonom čini interesantno napetim i još jednom priznajem da mi je bilo žao da Soule nije više fokusa stavio na lik Nelsona umesto što se baktao Blindspotom i Museom.

Takođe, Soule ima interesantnu diverziju sa vraćanjem u strip klasičnog silver age lika, Mikea Murdocka, Mattovog žovijalnog brata blizanca i konfuzija između toga ko je zapravo Mike i otkud on ovde je zanimljiva, duhovita, i na momente solidno potresna.

Elem, kulminacija je došla na kraju rada u priči „Death of Daredevil“ koja je verovatno najblatantniji primer lažnog marketinga u Marvelovoj novijoj istoriji, uzimajući u obzir da Daredevil u njoj ni na koji način ne umire – a što vidimo i po prvom broju novog serijala izašlom pre par nedelja.

No, ova priča je, ako ništa drugo, fokusirala Soulea pa je uspeo da sve dobre strane ovog serijala sažme tako da dobijemo idealizmom pokretanog Matta Murdocka u poslednjem velikom pokušaju da pokaže svetu kako je Kingpin ultimativno zao, kako je prevarom došao do jake političke pozicije, te da ga jednom za svagda sruši. Soule ovde konačno uspeva da udobnije poveže silver age ekscentričnost i millerovski noir u priči koja na kraju uspe da nas iznenadi svojim preokretom i kaže nam nešto značajno o svom junaku, kao i da pripremi teren za dalje priče o Daredevilu. Death of Daredevil je pristojno finale za serijal koji je stalno oscilovao između elegantnog i inteligentnog rada sa jedne i poludokuvanih eksploatacija sa druge.

Makar je crtež bio konstantno odličan, sa Ronom Garneyjem koji je ovde odradio posao života kreirajući zamamne ekspresionističke noir drame, ali i armijom izvrsnih drugih crtača koji su svi do jednog bili tonalno i tematski na liniji (Goran Sudžuka, sjajni Mike Henderson, Stefano Landini, Phil Noto). Kolorista Matt Milla je zapravo bio dragoceni kohezivni faktor, obezbeđujući stripu stalno upečatljiv izgled pa je i napuštanje njegovih usluga u poslednje dve priče koje je crtao i sam kolorisao Noto jedini momenat gde mogu da kažem da nisam bio stopostotno zaljubljen u crtež.

Nakon završetka Souleovog rada dobili smo pet epizoda miniserijala Man Without Fear izašlih tokom Januara a koje su poveznica sa novim tekućim Daredevil serijalom. Po običaju, ovo je sasvim opciona stvar za čitanje jer iako prikazuje kako se polomljeni, gotovo mrtvi Matt Murdock na kraju odlučuje da još jednom da sve od sebe i bude taj neki nesavršeni heroj na prkos svetu koji pokušava da ga uništi, ovo je priča koja je komotno mogla da stane u jedan jedini broj, možda i da bude samo uvodnih desetak strana za prvi broj serijala.

Jed Mackay, srednjoškolski nastavnik koji u slobodno vreme piše stripove za Marvel je iskoristio ovih pet epizoda da nam da jednu produženu introspekciju Matta Murdocka koji pokušava da se sa sobom dogovori o tome da li zaista mora da bude superheroj sada kada je došao toliko blizu da shvati koncept sopstvene smrtnosti. Ovo je dosta uobičajen koncept za superherojske, pogotovo Marvelove, stripove a Daredevil ga je sa nekim epizodama koje je radio Miller praktično definisao i Mackayju svakako treba stisnuti ruku za činjenicu da je izgurao više od 120 strana stripa sa nečim što je moglo mnogo udobnije da se smesti u pet puta manje, a da to nije ispalo dosadno. Naravno, ima ovde mnogo ponavljanja istih motiva, mnogo ponovljenih meditacija o ulozi straha i bola u ljudskim životima i mada to nije klasično šlajfovanje u mestu, fakat je da je moglo da bude kraće. No, Mackay sve to gotovo potpuno opravdava četvrtom epizodom i suočenjem Murdocka i Kingpina koje je dramatično i katarzično i predstavlja pravo težište ove priče. Ako ste ozbiljan štovalac Daredevila, ovaj miniserijal svakako treba da makar zbog toga prođete a vrlo pristojna drugoligaška selekcija crtača koji su odradili po jednu epizodu garantuje i možda ne WOW faktor, ali sasvim uslužan ton i pripovedanje. Mackay dobro kapira svoje likove – pored Kingpina tu je i vrlodobar Foggy Nelson – i možemo mu prognozirati pristojnu budućnost u Marvelu.

Prva dva broja novog Daredevil serijala takođe prilično obećavaju mada je to i bilo za očekivati sa autorskim dvojcem kakvi su Chip Zdarsky i Marco Checcetto. Naravno ovde nema velikih tonalnih zaokreta, ovo je ponovo „katolički noir“ na tragu Millera, Smitha, Bendisa itd. i s obzirom da je priča veoma usredsređena na Kingpina i Daredevila (koji i dalje leči traumu sa kraja prošlog serijala) ovo uopšte nije moralo da ponovo kreće od broja jedan već da se samo lagodno nastavi sa sledećim brojem (pogotovo što je i prošli serijal krenuo od keca pa se posle renumerisao da bi obeležio broj 600 i… Marvel nastavlja da kreira nepotrebnu konfuziju za buduće istoričare medija).

Takođe, ovo je priča veoma usredsređena na Daredevila i Kingpina u kojoj drugi likovi za sada jedva da figurišu i nadam se da će Zdarsky imati pameti (veštine ima, to smo videli sa Peter Parker serijalom) da oko Murdocka sagradi ansambl likova koji će uspešno dopunjavati razne aspekte njegove ličnosti i predstavljati kontrateze Murdockovoj narcisoidnosti. Ako se ovo iz nekog razloga ne desi, i dobijemo još jedan solipsistički mračan Daredevil serijal neću biti presrećan, ali u Zdarskog do sada nisam imao razloga da sumnjam. Takođe, Checcetto je posle prošlogodišnjeg rada na Old Man Hawkeye definitivno postao crtač koga treba aktivno čitati gde god da se pojavi i ove prve dve epizode izgledaju fenomenalno sa kolorom koga je radio Sunny Gho i koji uspeva da i u veoma „noir“ priču unese dovoljno svetlosne i kolorne dinamike da ne deluje opresivno jednolično. Oprezni sam optimista.

Drugi strip o kome bih danas proguslao je DC-jev aktuelni tekući serijal Damage za koga mi nije najjasnije ni zašto je nastao ni kako gura, evo, već godinu dana. Čime ne želim da kažem da je ovo loš strip, samo da njegov smisao u DC univerzumu i nekoj široj konstelaciji u univerzumu (još uvek) nije jasan.

Naime, DC već ima lik po imenu Damage koji je odigrao relativno važne uloge tokom Zero Hour događaja pre četvrt veka i bio član Titana i Justice Society of America, ali ovo nije TAJ Damage.

Ovo je, vidite, novi Damage, sa sasvim različitom istorijom, moćima i postavkom a koji je deo „The New Age of Heroes“ inicijative koja je krenula nakon Snyderovog događaja Metal o kome je ovde pisano. Naravno, nagađate da se neke ozbiljne veze Damagea sa Metalom zapravo i ne primećuju.

Damage sam počeo da čitam sa interesovanjem jer ga piše Robert Venditti, čovek koji je preuzeo Green Lantern od Geoffa Johnsa i odradio sa njim iznenađujuće odličan posao (kako je ovde već i živopisano) a i čiji je aktuelni Hawkman (takođe izašao iz Metala) ako ništa drugo barem zanimljiv. No, Damage mi je, evo, i godinu dana kasnije enigma jer ovo je strip koji toliko neprikriveno imitira Hulka da se čovek zapita kako Marvel još uvek nije poslao odred nindža-pravnika da cenjenoj konkurenciji objasne neke stvari.

Naravno, imitiranje likova konkurentske firme nije neki nov koncept u ovoj industriji, ali Damage je tako očigledan pastiš da sam stalno kada ga čitam na oprezu ne bih li uhvatio nekakve detalje koji mi promiču a koji bi ukazali da se ovde zapravo radi o satiričkom metaprojektu.

Dobro, ako ništa drugo, Damage imitira Hulka iz Hulkove faze koju ja neizmerno volim i oslanjanje na priče iz sedamdesetih u kojima je Hulk bio čudovište koje samo želi da bude ostavljeno na miru dok ga progoni „the man“ epitomiziran u (postvijetnamskom) vojno-industrijskom kompleksu je sasvim legitimna stvar u mojoj, jelte, knjizi.

Venditti ovde ni ne pokušava da izmisli toplu vodu i Damage bi, optimizovano pripovedanje na stranu, po temama i tonu zaista mogao da bude strip iz sedamdesetih. Njegov glavni junak je vojnik, Ethan Avery koji se pridružio armiji inspirisan herojstvom Supermena i drugih superheroja, a kome je učešće u eksperimentalnom vojnom programu dalo supermoći po uzoru na njegove idole. Tvist je, dakako, u tome da se Ethan jednom u dvadesetčetiri časa, na sat vremena transformiše u čudovišno, orijaško stvorenje po imenu Damage koje je gotovo neranjivo i može da golim rukama sravni sa zemljom čitave čete vojske i naselja u kojima se oni nalaze. Pukovnica Jonas, okorela vojna veteranka koju progone aveti i sećanja na sve vojnike što su tokom decenija pod njenom komandom izginuli, ima duboku emotivno-profesionalnu vezu sa Damageom jer je on njen srebrni metak: vojnik koji praktično ne može da pogine i koga može da šalje u najopasnije misije, spasavajući tako živote drugih, ranjivijih vojnika. Pa ga tako Jonasova i koristi sve razuzdanije, šaljući ga da se obračunava sa kojekakvim milicijama po trećem svetu koje tlače nedužno stanovništvo i ugrožavaju, jelte, demokratiju i slobodni svet. Ethan se iz početka ne seća ničega što je u formi Damagea radio u ovim misijama, međutim, posle nekog vremena se pokazuje da Damage nije samo aspekt Ethanove ličnosti već ličnost za sebe i kada vojnik shvati koliko je ljudi i na koje načine ubio, doživljava produžen napad krivice i panike i rešava da dezertira. Naravno, vojska ni ne pomišlja da napusti svoj uspešni eksperiment i kreće potera za vojnikom-koji-se-pretvara-u-čudovište po celoj Americi…

Ovo su, svakako, dobre teme, ali su istovremeno i mnogo puta identično postavljene i prežvakane u superherojskim stripovima (Marvel je gotovo  u isto vreme sa Damage pokrenuo svoj Weapon H serijal koji je veoma slična priča iz pera Grega Paka), tako da je Damage zaista neka vrsta ponavljačkog gradiva. Naravno, Venditti je uobičajeno dobar zanatlija pa je i to ponavljačko gradivo sasvim lasno čitati – Damage je dobar deo vremena jedan on-the-road narativ gde glavni junak beži preko američkog kontinenta a „the man“ mu je stalno za petama, pa se na njega šalju i razni specijalni odredi, od Suicide Squada koji gostuju već u drugoj epizodi pa do nekih Vendittijevih kreacija u formi odreda specijalaca sa imenima kao što su Cataract, Paparazzi, Misha i Handyman a koji imaju karaktera i harizme koliko i prosečni negativac iz Image Comics stripova iz prve polovine devedesetih i za koje nemam utisak da ćemo ih često ponovo viđati u DC stripovima.

Opet, cela svrha ovih nekoliko novopokrenutih serijala nakon završetka Metala je i bila da se dobiju novi likovi i testiraju nove ideje pa ne mogu zameriti Vendittiju na takvom pristupu. Ipak, notabilno je da Damage deluje decidno derivativno i drugoligaški dobar deo vremena (čak i uz kameo-pojavljivanja Unknown Soldiera, Poison Ivy i Swamp Thing) i da se stvari popravljaju tek kada se pojavi Justice League. Ovo je, uostalom i sasvim logičan razvoj događaja jer kada imate neuništivo i nezamislivo jako čudovište koje proseca putanju preko Sjedinjenih američkih država i ni vojska ni black-ops timovi metaljudi ne mogu da ga zaustave, prirodno je da se na sceni pre ili kasnije pojave glavne baje. Venditti ovde uspeva da se otrgne klasičnom krosoveru u kome pozitivci navale jedni na druge kao da nemaju ni malo mozga i pogotovo Betmenov odnos prema Damageu je barem u jednom momentu zreo i interesantan.

No, strip ipak najveći deo svog materijala troši na imitiranje klasičnog ’70s Hulka (ironično, u momentu kada sam Hulk sa svojim Immortal Hulkom doživljava inteligentnu renesansu i transformaciju) i dugačke scene urnebesne destrukcije i mada se to lako čita, nesporno je da mu fali malo više psihologije i, uopšte, malo više svesti o tome da treba da stvari prikaže iz nekog svežeg rakursa.

I kad smo već kod rakursa, crtež na Damageu je sasvim uslužan, čak, rekao bih, veoma dobar, ali i sam demonstrira taj problem sa odsustvom neke dublje ideje od toga da ovo bude omaž Hulku. Serijal je započeo veteran Tony Daniel koga ja jako volim i mislim da je na Betmenu pre desetak godina odradio mnogo lepih stvari, ali sa Betmenom je Daniel imao priliku da se igra sa svetlom i atmosferom a Damage je strip ekspozitornih dijaloga i eksplozivne akcije i ma koliko da sam uživao u onome što je Daniel nacrtao, ne mogu da kažem da je strip tokom prva tri broja imao mnogo karaktera. Cary Nord koji ga je nasledio je svojim debljim linijama i senčenjem doneo upravo ovo, ali je njega odmah zamenio Diogenes Neves, pa njega Aaron Lopresti i ovo su sve renomirani i odlični crtači ali je strip tvrdoglavo ostao u domenu solidno nacrtanog ali izrazito bezkarakternog produkta u kome stvari, zaista, bivaju skršene i uništene na dinamične načine ali je to sve na kraju dana hvatanje na buku i nedostaje mu onaj osećaj opasnosti koji su, recimo Walt Simonson, Keith Pollard i pogotovo Gene Colan dali Rampaging Hulku.

U globalu, dakle, Damage je neočekivano ili, naprotiv, sasvim očekivano, B-kvaliteta, derivativan rad koji se ne zamara prevelikim odmakom od predloška što ga očigledno imitira postavljajući, praktično, „What if“ pitanje o tome kako bi izgledalo da je Hulk nastao u DC univerzumu. Odgovor koji za sada daje je svakako čitljiv ali daleko od esencijalne lektire što, priznaću, mene malo boli. Al izdržaćemo.

Izdržaćemo, dakako jer sam sada spreman da pišem o nečemu što u trenucima nadahnuća i pretencioznosti mogu da bez previše stida nazovem najboljim superherojskim stripom koji sada izlazi. Radi se, naravno o nečemu što smo već nekoliko dana unazad na ovom forumu onako iz prikrajka tizovali, sve govoreći kako je Jeff Lemire car i kako radi mnogo a bez pada kvaliteta a Ridiculus je čak i okačio jednu naslovnicu serijala o kome bih sada pisao. Dakle, Black Hammer.

Black Hammer je izuzetno jak argument za tezu da superherojski stripovi zaista mogu da zablistaju kada ne moraju da se uklapaju u kontinuitet koji traje sedamdeset godina, kada im se pristupi sa autorskim stavom (nasuprot korporacijskom umu košnice koji kolektivno donosi odluke o tome šta može a šta ne može da se dešava u tamo nekom Spajdermenu ili Betmenu) i kada ih piše samo jedan jedini čovek sa jakom vizijom o tome šta želi da kaže.

Naravno, ima argumenata i za ono drugo, ja svakako smatram da decenijski kontinuitet jeste bitan element klasične superherojštine, zajedno sa smenama (generacija) autora koji osmišljavaju i pišu iste likove iz decenije u deceniju, jer im ovo omogućava interesantan (mada glacijalno spor) rast i evoluciju i mnoge odnose u stripovima stavlja u kontekst koji im daje značaj kakav ne možete imati bez tih decenijskih naslaga nakupljenih istorija. Fakat je da su dva ključna superherojska stripa osamdesetih, svaki na svoj način smatran revolucionarnim i sa nedvosmisleno jakim uticajem na ceo medijum (sa tremorima koji i danas traju) zapravo prikazala obe strane ove jednačine. Millerov Dark Knight Returns je bio u kontinuitetu, i nalazio ogroman deo svoj energije baš u tome da smo gledali šta je na kraju bilo sa Betmenom koga poznajemo tako dugo, dok je Mooreov i Gibbonsov Watchmen profitirao baš na osnovu toga da se odvijao u posebnom univerzumu gde su autori mogli da likove i događaje prikažu bez zauzdavanja i prepiranja sa uredništvom oko toga koga smeju da ubiju a ko može da se prikaže kao silovatelj i fašista. Naravno, priznajem da često razmišljam o tome kako bi bilo interesantno da su u DC-ju zapravo dopustili Mooreu da, u skladu sa originalnim planom, upotrebi Charlton likove i da smo umesto Rorschacha i Nite Owla gledali Questiona i Blue Beetle.

Black Hammer i sam delimično igra na ovu kartu, i neki od njegovih likova su sasvim očigledni, namerni pastiši likova poznatih nam pre svega iz DC univerzuma, ali Black Hammer verovatno ne bi bio bolji da je Lemire ovaj pitch odneo DC-ju i tražio da mu se dopusti da radi sa njihovim likovima (makar i izvan glavnog kontinuiteta, kako je to Tom Taylor radio sa odličnim Injusticeom a i sa uskorodolazećim DCEASED). Ovo je jer je Black Hammer istovremeno i ljubavi prepun omaž klasičnoj superherojštini zlatnog i srebrnog doba, ali i detaljna dekonstrukcija žanra kojoj su bitniji arhetipi nego konkretni likovi sa imenima i čitateljstvu poznatim istorijama.

Odmah da kažemo, pominjanje Franka Millera gore je bilo čisto istorijskog konteksta radi i kada ovde govorim o dekonstrukciji, ona ne uzima formu millerovskih poznijih radova na Betmenu (DKSA ili, pu pu pu, nedobog All star…) niti katastrofalnog Holy Terror. Black Hammer je strip koji ciničnost nema ni u naznakama i mada u njemu ima ohoho prefinjene melanholije i (vodviljske) tragedije on je suštinski dobrodušan. Njegovo operisanje sa likovima (i NA likovima) u maniru drame karaktera je vrhunsko i na nekom nivou se njegovo pozicioniranje likova u nekakvoj socio-političkoj realnosti sasvim legitimno može uporediti sa Watchmenom.

Ali ako je Black Hammer Watchmen našeg doba,* onda je to Watchmen koga ne piše Alan Moore – ni ovaj namrgođeni mistik od danas ali ni idealistički cinik iz osamdesetih – već, recimo, Grant Morrison i to u nekoj od svojih najoptimističnijih, najrazigranijih faza.

*iako je tehnički Watchmen našeg doba u stvari Doomsday Clock o kome ćemo u neko dogledno vreme progovoriti iz sve snage**
**mada je, TEHNIČKI, Watchmen MOG doba, naprosto – Watchmen jer, da, toliko sam star da sam ga čitao još krajem osamdesetih

Naravno, nije odveć fer prema Lemireu to što ga ovako razuzdano poredim sa Morrisonom, kao da je sad on neki mladi početnik koji još nije izgradio svoj stil i tek teše pero kojim će se upisati u istoriju, pa odmah da razjasnim: kad ovde kažem „Morrison“ mislim pre svega na metatekstualne eksperimente i promišljanje same prirode i značaja žanra a iz pozicije nekoga ko taj žanr, u njegovom izvornom obliku neizmerno voli – uostalom Morrison je proveo dobar deo svoje karijere udarajući kontrapunkt mooreovskom cinizmu i zazivajući nesputanu kreaciju i maštovitost kirbyjevske škole. Tako i Lemire sa Black Hammer prikazuje veliku ljubav za klasičan superherojski strip ali ga to ne sprečava da ode veoma daleko u dekonstrukciji i ako mi se još jednom (poslednji put, obećavam) dopusti, reći ću da ga ovo pozicionira uz radove poput Watchmen ali i Morrisonove radove na Animal Man, Doom Patrol i Flex Mentallo, a što su iz mojih usta velike pohvale.

Ali, odmah tu da stanemo i insistiramo da je Lemire svoj čovek i da, dok je okej da ga se stavi u istorijski kontekst, nije okej da – makar nenamerno – sugerišemo kako je ovaj strip imitiranje radova velikih prethodnika. Jeff Lemire je, uostalom, čovek koji ima vrlo cenjen opus i koji je pokazao da mu dobro ide sve, i pisanje (i crtanje) klasičnog indie stripa, ali i rad u samom srcu korporativne superherojske tame (gde je radio, između ostalog, baš i Animal Man). Doduše, ja sam njegov rad na X-Men i Old Man Logan ocenio uglavnom pozitivno ali ne i vrhunski i mnenja sam da su mu drugi radovi, poput naučnofantastičnog Descendera za Image bolji pokazatelj njegovog velikog formata i umeća. No, sa Black Hammer Lemire se vaspostavlja kao zaista vrhunski superherojski autor i donosi još jedan fantastičan univerzum što stoji izvan produkcije „velike dvojke“ i nudi, u proseku, bolji sadržaj nego što ga kod njih ima.

Ovo je, opet, deo šireg trenda naravno. Pominjali smo već Lion Forge i njihov zanimljivi superherojski univerzum (kojim od pre neki dan rukovodi visokocenjena Gail Simone), ali Black Hammer je bliži toj nekoj koncepciji superherojskog univerzuma koji kreira i osmišljava samo jedna osoba, poput recimo Suicide Risk Mikea Careyja ili, dakako Irredeemable/ Incorruptible Marka Waida. I dok sam oba stripa veoma voleo (i o njima oduševljeno pisao), čini mi se da je Lemire stvari ovde oterao na sledeći nivo na nekoliko načina.

Prvi i najočigledniji je to da Black Hammer nije samo jedan serijal. Originalni Black Hammer je, uostalom, imao samo 13 brojeva a nakon završetka je relansiran kao Black Hammer: Age of Doom (koji je ove nedelje dobio osmi broj, a koji je i sam svojevrsni ribut), a pored ovog glavnog serijala Lemire je sam samcit napisao i naizgled opcione ali zapravo esencijalne mini-serijale Sherlock Frankenstein and the Legion of Doom, Doctor Star and the Kingdom of Lost Tomorrows i The Quantum Age, te pominjani one-shot Cthu-Louise. Pričamo o nekih 36 epizoda standardne dužine za tri godine, tokom kojih je Lemire takođe radio i Royal City  za Image (koga istovremeno i crta), Descender, Extraordinary X-Men, Old Man Logan… Kako to i Ridiculus reče, nije jasno kako Lemire toliko toga proizvede a bez vidnih padova u kvalitetu.

No, drugi nivo, manje tehnički a više, recimo, duhovni, je da je Black Hammer superherojski strip koji uspeva da se istovremeno bavi likovima na način za koji klasična superherojština obično nema vremena, da ima masivne, univerzum-menjajuće naučnofantastične zaplete (da ne kažem krize, jelte) i da sve to vreme vrlo učeno i zanimljivo komentariše sam žanr i puno toga o kulturi američkog stripa (i široj kulturi kojoj je on sam doprineo) kaže na nenametljive, prirodne načine. Pa to je neverovatan het-trik i rekao bih sada već podsećanje da često upravo ne-Amerikanci umeju da naprave najbolje evolutivne poremećaje u superherojskom stripu – Englez Moore, Škot Morrison a sada, evo, i Kanađanin Lemire.

Kada počnete da čitate Black Hammer setite se ko je zapravo Lemire i sa odobravanjem klimnete glavom što mu Dark Horse omogućava da se vrati svojim najboljim alatkama. U DC-ju, a pogotovo u Marvelu, Lemireov superherojski rad je bio dobar ali nije imao prefinjenost atmosfere i emotivnu nijansiranost koje su karakterisale njegove utemeljujuće radove. Daleko od toga da su Sweet Tooth ili The Nobody bili stripovi bez ikakvih mana, ali u njima je Lemire imao prostora i vremena da gradi momente bez mnogo objašnjavanja, sigurnim usmeravanjem likova i njihovih postupaka (i često, naprotiv, ne-postupanja) a koji su donosili velike emotivne isplate. Black Hammer vraća ovaj kvalitet na velika vrata i praktično čitav prvi serijal je veoma low-key drama koja, svakako, pominje velike prošle događaje, kostimirane, šarene heroje i nezamislivo moćne negativce, ali ih uglavnom samo pominje. Likovi u ovom serijalu su faktički bivši superheroji, prevaziđene figure optimističkije prošlosti, spuštene u neverovatno stereotipan provincijski gradić da sede na farmi, ćute i smrde dok im se životi konačno, nekako, ne završe i Lemire ovde sasvim eksplicitno priziva svoj prvi veliki strip, Essex County (delimično autobiografski, jer, ne zaboravimo, tamo je rođen i odrastao).

I ovo je izvanredno iako, kako već rekosmo, veoma low-key. Likovi u Black Hammer, istina je, imaju interesantne prošlosti ali njihova sadašnjost je ispunjena uglavnom frustrirajućom monotonijom, sitnim međusobnim sukobima koji prirodno dolaze sa praktično kućnim pritvorom u kome se nalaze, te pokušajima da se nekako uklope u zajednicu kojoj osećaju da ne pripadaju. Lemire ovde vadi ceo arsenal na sto pa imamo na programu izvrsne ljubavne trouglove, provincijske drame i potisnute sukobe a njegov rad sa likovima je besprekoran uz izuzetan kontrast između produbljenih psiholoških portreta osoba koje gledamo u sadašnjosti i njihovih većih-od-života a opet dvodimenzionalnih persona iz slavne superherojske prošlosti.

I da je Black Hammer samo to, samo svedena karakterna drama između likova koji tonu u apatiju sredovečnosti i pokušavaju da nađu male stvari koje život čine podnošljivijim prisećajući se kroz izmaglicu vremena kad su bile optimističnije, energičnije i verovale da mogu da promene – ne, spasu! – svet, pa to bi bilo sasvim dovoljno. Ali Black Hammer je značajno više od toga i sa Age of Doom se ona egzistencijalna nelagoda koja se samo naslućivala u originalnih 13 epizoda razvija u punokrvnu (filipdikovsku!!!) fantazmagoriju. Naravno, ni slučajno neću spojlovati šta se u stripu dešava jer to valja iskusiti direktno, ali Black Hammer je strip koji veoma smelo propituje prirodu narativa kao gradivnog tkiva ljudskog društva; oslanjajući se na palp literaturu i superherojštinu zlatnog doba on snažno diskutuje o stvarima kao što su sudbinska determinisanost, istorijska neminovnost i odnos čoveka sa svim tim apsolutima koje je, možda, izmaštao, ali su mu, možda, oni svejedno horizont iza kog ne uspeva da vidi.

Ozbiljna je to filozofija ali je Lemire ne pušta da se otme kontroli i pažljivo je isporučuje kroz podtekst držeći u prvom planu ono što mu uvek ide najbolje od ruke – likove koji imaju jake unutrašnje živote i sa kojima se čitalac hteo-ne hteo lako srodi i proživljava sve što im se događa na vrlo intenzivan način. Ovo je pogotovo vidljivo u tim spinoff mini-serijalima. Sherlock Frankenstein and the Legion of Doom je, recimo, ljupki omaž negativcima iz doba vladavine palp romana i zlatnog doba superherojskih stripova koji istovremeno prikazuje unutarnju snagu što dolazi uz sazrevanje i, uostalom, odrastanje. Doctor Star and the Kingdom of Lost Tomorrows je, pak, priča o maloj porodičnoj tragediji koja me je ostavila u sasvim opipljivim suzama na kraju, a koja je bez ijednog pogrešnog koraka postavljena na pozadinu velike superherojske avanture iz srebrnog doba sa sve putovanjima u svemir, herojskom naukom, borbom sa kosmičkim zmajem na ivici crne rupe… U kontrastu i sa jednim i sa drugim, The Quantum Age je uzbudljiva futuristička akcija smeštena u visokotehnološku negativnu utopiju i ovde Lemire naizgled sasvim napušta svoja glavna oružja – meditativne monologe protagonista u dugačkim melanholičnim scenama – zarad šarenog naučnofantastičnog spektakla ali na kraju ne samo da uspeva da udene mnogo značajne karakterizacije u pripovedanje i emocija u svu tu dramu, već je i istorija budućnosti posredovana kroz pripovedanje detaljna, uzbudljiva i od presudnog značaja za događaje u prošlosti koje čitamo u glavnom serijalu (Age of Doom). Konačno, Cthu-Louise je praktično vinjeta o tinejdžerskom nasilju koju smeštanje u svet Black Hammer veoma uspešno uokviruje i njene sociopolitičke poente isporučuje na nenametljiv, svež način.

I uopšte, Black Hammer, sa svim svojim satelitima je sasvim savremena, sociopolitički „osvešćena“ priča koja ne deluje nametljivo ni u jednom svom segmentu. Naprotiv, utisak je da Lemire samo prirodno ide putem koji je superherojski strip odavno utro – nije li, uostalom već i Watchmen imao homoseksualne likove – i svoje omažiranje stripova koje je voleo dopunjava umešnim produbljivanjem njihovih latentnih motiva.

Hoću reći, u Black Hammer je jedan od likova očigledan pastiš Martian Manhuntera i istovremeno gej muškarac a Lemire naizgled bez napora uspeva da njegovu seksualnost uveže u priču na najprirodniji moguć način tako da ona nije njegova definišuća karakteristika a istovremeno jeste izvor dobrog dela drame kroz koju on prolazi. Ovo je toliko majstorski odrađeno da druge Lemireove bravure skoro da ne primetite – recimo to da je jedan od glavnih likova ženskog pola, iako to nikada, iz određenih razloga, ne biste rekli. Tu je i besprekorno uvezivanje mnogih naoko suprotstavljenih klasičnih superherojskih motiva – jedan od likova je čarobnica, čija je magija veoma važan element zapleta, a drugi je kosmički istraživač čije je istraživanje para-zone – prostora izvan našeg prostorvremena – dovelo do toga da ima totalni uvid u sveukupnost postojanja i njegovu determinisanost a ovo ga je, pak oteralo u neku vrstu lucidne psihoze.

Naravno, superherojska publika će uživati u Lemireovom dobroćudnom omažiranju klasike, od Green Lantern u Doctor Staru pa do Legije superheroja u Quantum Age, ali istovremeno, važno je primetiti kako ovi omaži nisu sami sebi svrha i da su svi deo narativa koji u fullu prihvata apsurdnost i vodviljsku dramu starinske superherojštine a onda je sa puno ljubavi uvezuje sa malom, veoma humanom egzistencijalističkom dramom  likova koji mnogo razmišljaju o svrsi svog postojanja čak i kada su suočeni sa konceptima kao što je Anti-Bog koji dolazi sa ambicijom da uništi sve što postoji (pa čak i, videće se u nekim epizodama Age of Doom, i ono što zapravo ni ne postoji). Nije Black Hammer jedini strip koji se poigrava sa rekontekstualizacijom klasične superherojske galanterije (Remenderov Black Science smo ovde već pominjali kao primer alternativnog čitanja klasičnog Fantastic Four) ali on to, u ovom trenutku, radi najelegantnije nudeći sadržaj koji je istovremeno izuzetno dubok i bogat za ljubitelje žanra ali, čini mi se, dovoljno odmaknut od žanra da bude zanimljiv i publici koju generalno interesuje spekulativna fikcija. Opet, da ne bude zabune, on jeste u velikoj meri dobronamerna polemika sa žanrom i to kako je, recimo, ovonedeljni osmi broj Age of Doom potpuno promenio čitav ton i dinamiku stripa je jasna referenca na ributovanje superherojskih serijala koje je tako karakteristično za žanr.

Ispisah brdo pohvala Lemireu ali on ovde ipak radi samo deo posla. Drugi deo rade crtači koji su toliko dobri da ne znam koga bih pre pohvalio. Dark Horse je izdavač koji mnogo ulaže u kvalitet crteža – retko se kod njih naleće na ekscese gde manje iskusni crtači uleću da popunjavaju rupe u tekućim serijalima – i sa ovim (meta)serijalom su ponudili reprezentaciju izuzetnih autora koji se sa Lemireom uklapaju izvanredno i presudni su za postizanje te karakteristično lemireovske atmosfere.

Britanac Dean Ormston je „glavni“ utoliko što crta sržne serijale i uz Lemirea je ko-kreator čitavog koncepta. Ovaj iskusni crtač koji se tesao na Sudiji Dredu sa Alanom Grantom i Garthom Ennisom je najprostije rečeno fenomenalan u tome kako prenosi atmosferu, tišinu, spor protok vremena, ali onda i eksplozije nasilja, u tome kako izvanredno rukuje svetlom ali i karakterizacijom. Ormstonovi likovi su stilizovani ali time izvanredno izražajni: u stripu u kome toliko toga ostaje neizgovoreno, facijalna „gluma“ je od presudnog značaja a Ormoston je čovek koji ju je doveo do perfekcije. Sa druge strane, način na koji on uspeva da prikaže mesta, ubedi vas da ste zajedno sa protagonistima na nekoj zabačenoj provincijskoj farmi ili u sivom, otuđenom gradu (ili na mestu za koje ne znate šta je ali deluje kao da ste usred brutalnog esid tripa), pa to treba studirati. Naravno, Dave Stewart radi kolor (još jedna veza sa Morisonom? Svakako!) i ne treba ni pominjati koliko je tek TO dobro. I mada retko pominjemo ljude koji rade letering jer smo svinje i zaboravljamo njihov doprinos stripovima (sem kad odaberu neki nečitljiv font), ovde je nemoguće ne pomenuti Todda Kleina koji svojim kreativnim rešenjima za „glasove“ različitih likova stripu dodaje tu poslednju, presudnu kap atmosfere i karaktera.

Sa druge strane, na Sherlocku Frankensteinu Španac David Rubin radi sve, od olovke, preko tuša i kolora do leteringa i ovo je razuzdana orgija oblika i boja, na momente sasvim na tragu comix sirovosti ali sa pripovedačkom disciplinom koja ne popušta ni u momentima najduhovitijeg razbijanja forme. Rubin se jednako dobro uklapa uz Lemireovu potrebu da likovi imaju izražene unutrašnje živote iako je njegov crtež stalno na ivici karikature i kreira nekoliko nezaboravnih, ikoničkih prizora.

Opet, Argentinac Max Fiumara koga pamtim još po izvrsnoj saradnji sa Warrenom Ellisom na Black Gas, a koji je radio i za Marvel, je na Dark Horseu prilično zaposlen radeći radeći Mignoline serijale (Abe Sapien, B.P.R.D.) ali je sa Doctor Starom naprosto razvalio. Ovo je strip koji istovremeno mora da prenese fantastičnu superherojsku energiju srebrnog doba ali i tihu, užasnu tragediju koja se dešava unutar porodice i Fiumara (ponovo sa neprocenjivim Stewartom na koloru) uspeva da nas provoza celim spektrom od ćutljive refleksije na život koji je prošao do neverovatnih prizora na drugom kraju svemira, bez gubljenja ijednog koraka. Majstorstvo.

Emi Lenox je radila Cthu-Louise i ona je još jedan nezavisni autor koji je pažnju na sebe skrenuo autobiografskim stripom (EmiTown) da bi sada radila i, eto, neku vrstu nezavisne superherojštine. Njen rad na Cthu-Louise je, donekle slično Rubinovom na Sherlocku Frankensteinu, jako stilizovan, na tragu andergraund stripova iz šezdesetih, ali sa Stewartom na koloru i besprekorno vođenom pričom, zapravo uopšte ne odskače od ostatka Black Hammer ponude. Lenoxova je već sarađivala sa Lemireom na Plutoniji i oseća se to uzajamno razumevanje atmosfere i emocija koje se materijalizovalo u priči što je istovremeno i duhovita i zastrašujuća.

Konačno, Wilfredo Torres na Quantum Age ima zadatak da uradi možda najtradicionalnije „superherojski“ strip u celom serijalu i on isporučuje čist, ispeglan, srazmerno kirbijevski crtež (mada, Kirby nikada nije radio Legiju superheroja, naravno) koji besprekorno prikazuje začudni svet budućnosti i kosmičku dramu a da sa druge strane ostaje dovoljno mesta za likove i njihove teške emocije.

Ako to do sada nije bilo jasno, mišljenja sam da je Black Hammer apsolutni klasik u nastajanju i strip koji ćemo u decenijama koje dolaze, ako nas (anti-)bog poživi pominjati u istom dahu sa radovima Marva Wolfmana (pre svega mislim na COIE, naravno), Alana Moorea i Granta Morrisona. On je pre svega jedno veliko ljubavno pismo superherojskom stripu ali i mudra dekonstrukcija, dobronamerna polemika i humana drama koja ne dopušta da se u svoj toj kosmičkoj (i parazonalnoj) začudnosti zature ljudi. Pripovedana najbesprekornije disciplinovanim tonom, slojevita, puna detalja koji oživljavaju likove ali i čitave svetove ona je ono najbolje što žanr u ovom trenutku može da ponudi i, u nekim elementima ga lako nadilazi da bi se pretvorila u obaveznu lektiru za svakog ko voli američki strip. Pa, eto, ne propustite.

Strip: Lepe naslovnice: Conan (Dark Horse)

Pošto smo ovog vikenda dobili zvaničnu najavu da se Konan vraća Marvelu i da će ga od zime raditi Jason Aaron i Mahmud Asrar (i to je, ako smem da kažem, izvanredna kombinacija scenariste i crtača, Asrar je već godinama neko koga gledam kako postaje sve bolji i sve zapaženiji, a Aaron je napisao da je bio spreman da se bije sa drugim scenaristima da dobije ovaj gig), evo proslave uz nekoliko alternativnh naslovnih koje su rađene za neke od serijala koje je Dark Horse izbacivao poslednjih godina. Slike su iz četvrtog Omnibusa koji je izašao ove godine i svaka ima i potpis:

Pročitani stripovi: Motor Girl, Kill or be Killed i Deathstroke

Danas bih imao nekoliko izvrsnih stripovskih preporuka a samo jedna od njih ima veze sa superherojima. Popravljam se? Videćemo!

 

Čitanje poslednje, desete epizode, kojom je serijal Motor Girl završen nateralo mi je suze u oči. Jasno, ja sam plačipička (ili… plačikurac???) koja ume da ovlaži na istom mestu iz najbizarnijih razloga, ali imam argumenata da mislim da je Motor Girl strip koga svako treba da čita pa makar se prokletnik do kraja i ne rasplakao.

 

Motor Girl je, naravno, tek najnoviji projekat iz tvornice izvanredno talentovanog Terryja Moorea, crtača i scenariste koji je praktično jednočlana industrija za sebe. Moore je jedan od onih individualaca američkog stripa (poput Davea Sima ili Jeffa Smitha koje i navodi kao uzore) koji su ime izgradili radeći gotovo isključivo autorske radove, zaobilazeći najveći deo industrije i baveći se ne samo kreativnim već i poslovnim delom cele priče sa izvanrednim uspehom. Iako Moore ne može da se pohvali neverovatnim stažom kao Sim ili neverovatnom popularnošću kao Smith, njegov legat je respektabilan, sa ogromnim uspehom serijala Strangers in Paradise koji je fenomen za sebe u američkom stripu, ali i sa vrlo uspešnim radom na različitim projektima u deceniji koja je sledila finale trećeg serijala Strangers in Paradise. Zapravo, ja sam već pisao izuzetno entuzijastične pohvale za naučnofantastični/ superherojski serijal Echo koji je Moore uzeo da radi odmah posle SiP, a za njim je usledio  dugački horor serijal Rachel Rising. U odnosu na ova dva rada koji su zauzeli najveći deo dekade, Motor Girl je sa svojih deset epizoda maltene vinjeta, ali vinjeta koja demonstrira autorsko majstorstvo i isporučuje snažnu emotivnu priču uz koju ćete se smejati i, sem ako niste baš kompletno prožeti cinizmom, malo i plakati.

 

Moore je čovek koga morate ceniti – neko ko je imao više prilika da se ušanči u najveće firme u industriji (radio je nekoliko projekata i za Marvel i za DC, uključujući cenjeni Runaways gde je nasledio Briana Vaughana i Jossa Whedona) – ali koji je uvek radije birao da primat da svom autorskom radu bez obzira na potencijalne finansijske rizike i sumanutu količinu posla koju sve to podrazumeva. Pritom, njegovi stripovi su uglavnom izvrsni a mada se proslavio pisanjem u jednom naturalističkom stilu, bežeći od žanrova uobičajenih za američki mejnstrim, sa Echo i Rachel Rising se eminentno potvrdio kao jednako izvrstan autor i u sasvim žanrovskim radovima, pritom rađenim u originalnim univerzumima sa originalnim likovima.

 

Motor Girl je na neki način kulminacija svega ovoga, minijatura koja koketira sa žanrovima ali pravi i direktnu sponu sa „realističnim“ dramskim radovima kakve pamtimo iz Strangers in Paradise i koja na najbolji način demonstrira ne samo Mooreovo zanatsko majstorstvo već i veliku strast za rad u njegovom izabranom medijumu.

 

Odmah da napomenem da je sasvim nepotrebno da imate ikakvog pojma o Strangers in Paradise ili bilo kom drugom Mooreovom stripu da biste uživali u Motor Girl. Jedan od likova u ovom stripu se, istina, već pojavljivao u Stranger in Paradise i ovo će biti simpatičan komadić fan servicea dugogodišnjim Mooreovim čitaocima, ali sam Motor Girl je sasvim zaokružena, samostalna priča koja kombinuje vrlo lako, duhovito pripovedanje sa vrlo teškim, čak tragičnim temama da bi dosegla taj neki emotivni krešendo koji vas na kraju tresne u stomak i ostavi da otirete oči.

 

Čime hoću da kažem da Motor Girl nikako nije neki u sopstveni pupak zagledani „indie“ strip u kome autor meditira nad sopstvenom ranjenom emotivnošću. Ne, ovo je strip u kome tetovirana automehaničarka sedi usred pustinjske Nevade, po najvećem suncu vadi još uvek upotrebljive delove iz olupina došlepanih do njenog auto-otpada i vodi zabavne (pomalo frivolne) razgovore sa inteligentnim gorilom koji joj je jedini drug u ovoj pustoši.

 

Kliše „jake žene“ koja se, eto, bavi „muškim poslom“ i ne jebe živu silu je već dobro etabliran u popularnoj kulturi ali Moore je ovoga, ne brinite, svestan, više nego što ste i vi sami, i iz ovog klišea izvlači omamljujuće mnogo kilometraže potvrđujući po ko zna koji put da je za pisanje „jakih ženskih likova“ potrebno pre svega da napišete jak lik, a onda da se odlučite i o tome kog će on biti pola. Samantha Locklear* je lik sa ogromnim psihološkim balastom i čitavim asortimanom realnih, fizioloških problema ali ona nije nekakva olupina koja leži na krevetu i meditira o svom PTSP-u. Zapravo, scene u kojima leži i meditira o svom PTSP-u se događaju u kadi, koja je pritom prazna a protagonistkinja potpuno obučena, sa sve flašom u ruci, a prve reči koje izgovara nakon što se gorila Mike pojavi na vratima kupatila su pretnja da će ga ubiti golim rukama ako sedne da se iskenja. PREACH, SISTER!!!!

* Cenim očigledan napor da se napravi omaž bivšoj supruzi Tommyja Leeja i omiljenoj zvezdi nekih voljenih serija naše mladosti, ali ukazujem i da lik u ovom stripu nema nikakvih dodirnih tačaka sa bilo Heather Locklear, bilo Sammy Jo Carrington

 

Naravno, Motor Girl je i strip o ranjivosti i o tome da niko na kraju ne treba da bude sam, da ima ljudi kojima je istinski stalo do drugih ljudi i da ne treba potceniti nečiju žudnju da drugome pomogne i spase ga sa dna na kome već predugo obitava, ali Moore je majstor baš zato što uspeva sve ovo da umota u laku, dobar deo vremena urnebesnu priču o gorili koji govori, vanzemaljcima koji menjaju oblik, korporativno-državnoj zaveri, antipatičnim privatnim firmama za obezbeđivanje ljudi i objekata i nesposobnim frilenserima koji misle da je kidnapovanje nešto što se dešava drugima. Motor Girl je tako delom burleskna naučna fantastika na tragu nekakve parodije X-Files, a delom pustinjska drama sa nekim zabavnim ženama u glavnim ulogama. Razume se, i muški likovi su ovde vrlo dobro urađeni, par pomenutih nesposobnih frilensera je zaslužan za veliki deo komedije u ovom stripu, ali likovi Sam i gospođe Libby su definitivno zvezde ove priče, uz izvrsnog gorilu Mikea.

 

Moore je majstor i zato što uspeva da jednu vrlo apsurdnu, vrlo ekscentričnu priču ispriča tako da se ona ne raspadne, ne insistirajući da čitalac iz prve ukapira šta se ovde stvarno događa, šta je parodija a šta halucinacija, praveći smele ali savršene prelaze u tonu i tempu i iznoseći nekoliko sitnijih poruka pored one glavne. To on čini toliko dobro da mi je čak i podzaplet sa američkom vojskom u Iraku – a poznato je koliko takve stvari mene umeju da iznerviraju – dovoljno elegantan da mi ne pokvari opšte uživanje u stripu. Naravno, ako ste osetljivji od mene, možda kod vas rezultati budu drugačiji. Uglavnom, Motor Girl nam pokazuje osobu na vrlo lošem mestu u svom životu kojoj prijatelj pomaže da to loše mesto prevaziđe, i to čini dostojanstveno, kroz intrigantnu i na momente jako duhovitu priču o misteriji i zaveri, sa momentima čistog, vrlo ozbiljnog patosa koji nekako ne čine neugodan kontrast momentima čiste, vrlo zabavne komedije.

 

Veliki deo tog majstorstva je u crtežu, svakako, i Moore, ima tu prednost na svojoj strani što je sam autor i skripta i crteža i ima najintimniju moguću komunikaciju između ova dva elementa stripa. Kako je to i običaj kod njega, strip nije kolorisan i ovde imamo čist tuš na beloj hartiji, bez vidnih kompjuterskih munja i postprodukcijskih šminkanja i to njegovom crtežu daje poseban karakter. Naravno, Moore je izvanredan crtač sa besprekornim pripovedačkim darom i veoma ekspresivnim likovima koji će bez problema ići do karikature kada je to potrebno, samo da bi na narednoj stranici imali posve naturalistički izgled. Motor Girl, možda više nego ijedan Mooreov strip do sada, asocira na manga radove u tom ekspresivnom rasponu likova i tempu kojim se scene razvijaju i mada hitam da dodam da ovo ne „izgleda“ kao manga, vredi ukazati na to koliko se Moore lako i nadmoćno igra sa tempom, kreirajući scene neverovatno eksplozivne akcije, neverovatno uspele slepstik komedije na jednoj strani, a onda ulazeći u jednako uspešne kontemplativne epizode na drugoj. Majstor je majstor.

 

Motor Girl tokom ovog meseca dobija svoj drugi trejd a omnibus kolekcija sa svih deset priča izlazi na proleće i usudiću se da sugerišem da je ovo strip veoma vredan vaše pažnje. Ako od Moorea i posle svega želite samo dugačke, kompleksne narative, a Motor Girl vam je svojom srazmernom kratkoćom tek razgoreo glad, radovaće vas da znate da od Januara sa izlaženjem kreće novi Strangers in Paradise serijal. Ali do tada, dajte šansu Samanthi, Libby i Mikeu, nećete se razočarati.

 

E, dobro, emocije, prijateljstvo, sve je to lepo, ali kad smo bili mali i počinjali da čitamo stripove nije TO bilo ono što nas je ovom medijumu privlačilo, već su to bili pištolji, akcija, nasilje, obećanje nečeg brutalnog i mračnog što se retko moglo videti u drugim medijima. Ne? Samo se o meni ovde radi? Oh…

 

Dobro, kako god, kada je prošle godine Image Comics krenuo sa publikovanjem nove kolaboracije između Eda Brubakera i Seana Phillipsa (i, ništa manje važno, koloristkinje Elisabeth Breitweiser koja je posle toliko zajedničkih radova neraskidivi deo pobedničkog tima), tekućeg serijala Kill or Be Killed, poskočio sam od sreće i pomislio kako možda mi ovako nešto nismo zaslužili, ali kako ćemo ga svejedno prihvatiti.

 

Brubaker je, to se zna, jedan od meni najomiljenijih autora u savremenom američkom stripu koji je čak i svoje superherojske smene časno odradio kreirajući neke od najmemorabilnijih priča u serijalima Catwoman, Daredevil ili Captain America (mada se u poslednjih par godina mogla osetiti zasićenost i dobro je da je Ed na vreme digao sidro), ali koji apsolutno blista kada radi nešto „svoje“. Kjuriosli, prvo to neko „svoje“ koje je radio sa Phillipsom bio je serijal Sleeper za Wildstorm, koji je zapravo i dalje tehnički bio deo korporacijskog superherojskog sveta, koristeći između ostalog likove poput Griftera da se napravi spona sa ostatkom Wildstorm univerzuma, ali su Brubaker i Phillips uspeli da saviju pravila igre do te mere da smo dobili neverovatno napetu i snažnu noir/ špijunsku priču u superherojskom okruženju.

 

Možda je najpoznatija Brubaker/ Phillips kolaboracija metaserijal Criminal koji je izlazio za Marvelov Icon imprint dok je Brubaker radio za njih, serija tvrdokuvanih, međusobno uglavnom nepovezanih, kriminalističkih radova kojim su ova dva majstora skoro svojeručno vratili krimić u fokus stripočitalačke publike u Americi. Ne želim, naravno, da preuveličam Brubakerov i Phillipsov značaj i da se pravim da Sin City i Stray Bullets (pa i 100 Bullets, naravno) nisu postojali i imali svoje mesto pod suncem i pre Criminal, ali čini mi se da je srazmerna visokoprofilnost Criminala u dekadi kojom su vladali superheroji zaslužna i za svojevrsnu ekspanziju ovog žanra, što kroz posebnu ediciju koju je Vertigo nekoliko godina izdavao, posvećenu krimićima, što kroz kvalitetne mini ili tekuće serijale koje su za Image, Boom!, Dark Horse i druge izdavače radili Johnston, Hawkins, ili, svakako, Grant.

 

Pravim malo veći uvod zato što je Kill or Be Killed zapravo povratak „čistom“ krimiću posle različitih žanrovskih krosovera i skretanja koje je Brubaker imao sa Incognito (palp superherojština), Fatale (horor) ili Velvet (špijuniranje). Naravno Fade Out koji je izlazio pre Kill or Be Killed je već bio pravi krimić, ali je istovremeno bio i omaž starim noir favoritima, dok je Kill or be Killed savremena priča, smeštena u moderni Njujork i usredsređena na psihološku (i, hajde, sociološku) analizu čoveka koji postaje serijski ubica zato što mu je demon tako naložio.

 

Kill or Be Killed je Brubaker u svojoj najmeditativnijoj ali istovremeno i najjačoj formi. Pričan u prvom licu sa ogromnom količinom flešbekova i digresija ovo je uistinu slojevit i moćan portret sasvim običnog čoveka koji se postepeno transformiše u viđilante-ubicu što se šunja mračnim njujorškim ulicama i pronalazi „loše ljude“ kojima će presuditi. Glavni junak, Dylan, je bledunjavi, pomalo tunjavi ostareli dvadesetosmogodišnji student sa depresivnim simptomima koji lekove kupuje od ilegalnog dilera na ulici i psuje američki sistem javnog zdravlja, živi sa cimerom što mu taslači najbolju ortakinju i generalno sedi izgubljen u samosažaljenju najveći deo vremena, meditirajući o svetu koji mu je odelio lošu ruku. Onda, posle neuspešnog pokušaja samoubistva, usred adrenalinske poplave koja usledi, ima viziju demona što mu se podsmeva na prepoznavanju da želi da živi tek nakon što je pokušao da umre. Demon mu onda objašjava da mu je život spasen samo pod uslovom da jednom mesečno ubije jednu lošu osobu, koja ionako zaslužuje da umre, a Dylan je suočen sa pitanjem šta tačno definiše nekoga ko zaslužuje da umre.

 

Kill or Be Killed je, jednim delom studija mentalne bolesti, ne samo na psihološkom planu, već i na planu toga kako okruženje utiče na osobe kojima je potrebna podrška, a koje je, često ne dobijaju. Strip detaljno analizira Dylanove porodične odnose, odnose sa prijateljima, devojkama, cimerom i čak i bez demonskog prisustva i imperativa da se ubija, ovo je ubojito štivo što pokazuje kako je lako propasti kroz rupe na bezbednosnoj mreži za koji mislimo da je tu da nas sačuva od potonuća u životu.

 

Ali istovremeno, ovo je jedan od najnapetijih krimi-stripova koje danas možete da čitate, metikulozan prikaz sazrevanja ličnosti kojoj je bio potreban podsticaj i svrhovitost da bi realizovala svoje postojeće potencijale. Kill or Be Killed je uzbudljiv zato što zaista uspešno prodaje tu ideju o običnom čoveku, liku koji zaista deluje kao jedan od nas, koji, nakon prelaska crte i izlaska iz kruga pravila koja vladaju unutar civilizovanog društva, izrasta u nešto veće, intenzivnije i snažnije. Nemoguće je ne biti fasciniran ovom trajektorijom rasta protagoniste i upravo je u tome Brubakerov najbolji trik – konstantno suočavanje čitaoca sa sopstvenom fascinacijom likom koji, naprosto, ne može biti opisan kao pozitivac.

 

Oh, naravno, Dylan ima neprebrojne racionalizacije i objašnjenja za stvari koje radi i, kako priče dalje odmiču, kriminalni milje u koji je sve dublje uronjen praktično diktira njegove dalje poteze (strip se ne zove bez razloga „Ubij ili budi ubijen“), ali Brubaker majstorski izbegava upadanje u kliše pisanja erzac-Dextera ili kakvog drugog „psihopate za koga navijamo“ pokazujući Dylana kao sve vreme u potpunosti relatabilnu osobu sa istim strahovima, afektima i logikom kakve lako nalazimo i u sebi. Zbog toga su scene u kojima ga gledamo kako sa skraćenom sačmarom čeka svoju narednu žrtvu toliko upečatljive: u Dylanu je beskrajno lako videti samog sebe i ma koliko da Brubaker do ovog mesta stizao metodičnim, skoro školskim putem, to mu ne oduzima na snazi. Kill or Be Killed je zaista strip koji vas natera da se zapitate o tome šta biste vi sami uradili u sličnoj situaciji.

 

Brubaker je ovde vidno inspirisan, i u velikim količinama teksta koje ispisuje (čitava priča je formatirana kao dugačka, intimna Dylanova ispovest čitaocu) nema ni traga žanrovskoj letargiji koja je obeležila neke od njegovih poslednjih radova za Marvel pre neku godinu. Naravno, dopuštam da možete ne voleti njegov melodramatični noirom napajani stil pisanja, ali ritmički i sadržajno ovo je veoma, veoma solidno. Pored Dylana i drugi likovi imaju prostora da zasijaju i Brubaker beži od lakih stereotipova trudeći se da ih prikaže kao višeslojne, često protivrečne ličnosti koje time besprekorno uokviruju jedinstveno bizarnu situaciju u kojoj se glavni junak nalazi i sve brutalnije postupke koje je prinuđen da čini. Poređenje koje ću sada napraviti može da zazvuči neobično, ali je tačno: Kill or Be Killed je zapravo kao nekava R-rated verzija klasičnog Amazing Spider-mana, sa depresiji sklonim mladim muškarcem u glavnoj ulozi, kompleksnim ansamblom žena oko njega (različite devojke, majčinska figura koja nikada ne sme da sazna njegovu tajnu), cimerom sa kojim ima složen odnos, te tajnim životom borbe protiv loših ljudi koji eskalira do momenta kada preti da potpuno proguta čitav život protagoniste. Mislim, ako me poznajete, jasno vam je da veću pohvalu ovom stripu ne bih umeo da smislim pa sve da imam još 3-4 sata vremena na raspolaganju.

 

Brubaker je tokom godina sarađivao sa mnogim izvrsnim crtačima, uključujući velikog Stevea Eptinga koji bi mi bio prvi izbor za crtača da nekim slučajem Phillips nije imao mogućnosti da radi Kill or Be Killed. Ali sa Phillipsom Brubaker ima posebnu hemiju i to se u ovom stripu vidi. Britančev stil je sa godinama dobio na oštrini, sa često tanjim linijama i oštrijim senčenjima nego što je nekada bilo, ali ima ovde u ogromnim količinama i „starog“ Phillipsa tako da će svako za sebe pronaći nešto što voli. Ja, naravno, volim sve što ovaj čovek crta a kako je Kill or Be Killed strip sa mnogo unutrašnjeg monologa i kontemplacije, tako i Phillips ima zadatak da ilustruje mnoge scene na kojima je bitna samo atmosfera i nema nikakve akcije. To mu, razume se, stoprocentno polazi za rukom i prizori urbanih prosotra, bezbednih po danu i pretećih po noći, ali i ruralnijih momenata pastoralnih meditacija su izvanredno uspeli. Naravno, kad do akcije dođe, Phillips je tu da podseti kako ume klasične noir scene da obogati brutalnošću i viscerom koje savršeno komuniciraju okrutni ton u srži ovog stripa. Breitweiserova je, već sam napomenuo, esencijalni deo ove formule i jedan od najboljih kolorista koji danas rade za Image. Njen rad na Azacetinim crtežima za Kirkmanov Outcast sam već hvalio, a posle nekoliko kolaboracija sa Brubakerom (i Phillipsom), na Kill or Be Killed ona besprekorno prati noir atmosferu stripa oživljavajući Phillipsov tuš onako kako samo ona ume. Ovo je strip čije mnoge stranice legitimno mogu da idu na zid – mada je i legitimno da bi se onda prijatelji i porodica zaverili da vas spakuju za psihijatrijski pregled, naravno.

 

Kill or Be Killed je do sada odradio tri celine za 14 brojeva, ali ovo je jedna tekuća, neprekinuta priča koju treba pročitati od početka pa sve do kraja kad se jednom taj kraj bude i pojavio. Za sada, svakako ohrabrujem da se priključite čitanju i kupite kolekcije a ako ste stara škola i radije ćete ovo čitati u mesečnom(ish) tempu, Brubaker nastavlja sa starom praksom iz Criminala da mesečnim sveskama priključuje kratke dnevničke osvrte na ono što je čitao ili gledao ali i odlične eseje raznih autora koji se bave žanrom. Ol inkluziv, što bi se reklo.

 

Činjenica da Brubaker uspeva da ovo ispiše za vreme najljućeg rada na pisanju i produkciji Refnove serije Too Old to Die Young, kao i da Phillips ovo crta u pauzama drugih svojih projekata i da ovo ispada ovako dobro je za divljenje i mada je jasno da stripovi ovog tipa ni od koga neće napraviti bogataša, greje pomisao da ljudi i dalje u sebi imaju strasti da ih proizvode. Brubaker najavljuje i nove Criminal radove za narednu godinu i to je samo dodatni razlog za radost.

 

Konačno, da kažem reč-dve i o aktuelnom DC-jevom serijalu Deathstroke i ispunim superherojsku kvotu za danas, a istovremeno ukažem zašto stalno preporučujem ovaj strip za čitanje između i ispred praktično svega drugog što DC trenutno pravi.

 

Naravno, DC u ovom momentu ima zaista dobru ponudu, post-Rebirth faza njihovog izdavaštva je obeležena izrazito kreativnim uredničkim radom i mislim da je legitimno reći da se ovde na delu vidi blagorodni uticaj Geoffa Johnsa koji je sa pozicije Chief Creative Officera na kojoj sedi još od 2010. godine, ne prekidajući da paralelno i piše stripove, verovatno bio najbolja osoba da prepozna šta u prethodnoj (New 52) fazi DC superherojštine nije funkcionisalo i kako da u novoj fazi stvari profunkcionišu kako treba.

 

Hoću reći, Deathstroke načelno nije lik koji ima sopstveni serijal. Nastao u drugom broju New Teen Titans 1980. godine, kroz kolaboraciju Marva Wolfmana i Georgea Pereza, a za potrebe davanja Teen Titansima nekakvog arhineprijatelja koji će ih rekurentno progoniti, Deathstroke je tek devedesetih imao sopstveni serijal, priključujući se na zeitgeist u kome su kostimirani junaci sa pištoljima i sečivima postali normalan prizor u superherojskom stripu. Ova „mračna“ faza američkog stripa je bila pogodna za brisanje granica između heroja i zločinaca, ali Deathstroke je sledeći put dobio sopstveni serijal tek u New 52 fazi, dakle, pre šest godina, a i sa njim DC nije baš tačno znao šta želi. Mora da je delovalo deprimirajuće videti kako konkurentski Marvelov Deadpool – lik nastao kao omaž i dobronamerna parodija na Deatshtrokea – razvaljuje na svim popkulturnim poljima i utire put promeni filmske superherojske paradigme, dok njegov originalni predložak i dalje ne dobija dovoljno pažnje i ljubavi od strane kritike i čitalaca.

 

Zato je sa Rebirth DC uradio bukvalno najbolju stvar koju je mogao da uradi i dao ugovor Christopheru Priestu da piše novi tekući serijal o najopasnijem plaćenom ubici na svetu. I posle više od decenije odsustva iz strip-industrije (uz jedan kratki izuzetak sa povratkom na Quantum & Woody), Priest je naizgled bez ikakvog napora demonstrirao zašto gotovo svi drugi scenaristi u savremenom američkom stripu imaju još dosta leba da se najedu pre nego što budu dostojni da mu čiste cipele.

 

OK, da me ne ponese hiperbola, naravno da je sve stvar ukusa, ali bukvalno od prve epizode aktuelnog Deathstrokea ima se utisak da prisustvujete istorijskom događaju, nemilosrdnoj ali i neodoljivo atraktivnoj disekciji i rebrendiranju lika koji posle tri i po decenije konačno pronalazi svoj stvarni glas i karakter. Poslednji put kada se ovako nešto desilo bio je to Garth Ennis na Punisheru, sem što je Punisher pored svih svojih sociopatskih elemenata ipak uvek bio prikazivan kao – nominalno – pozitivac. Deathstroke je negativac, bez ikakve sumnje, čovek koji ubija za novac i koji je mnoga zla naneo superherojima što ih volimo tolike godine. A onda se pojavljuje crni baptistički sveštenik (i, ne zaboravimo, multitalentovani muzičar), nekada prvi afroamerički strip-urednik i čovek koji je svet zadužio nekim od najzanimljivijih superherojskih stripova unutar i izvan mejnstrima, i daje nam Deathstrokea smeštenog u centar apsurdno komplikovane porodične drame koja ga humanizuje na način za koji nismo ni znali da ga želimo.

 

Ako znate Priesta, znate i da je tako dugo odsustvovao iz stripova jer su ga zvali isključivo da piše stripove o crnim superherojima a što je on odbijao. Jedan od originalnih rasno osvešćenih aktera u američkoj strip-industriji, Priest već decenijama insistira na tome da ne želi da bude token-negro scenarista kome se daje da piše afroameričke ili afričke likove kako bi izdavači demonstrirali da imaju poštovanja za te neke „druge“ kulturne posebnosti. I s punim pravom jer Priest je jedan od najnačitanijih  i, još važnije, najoštroumnijih ljudi koji uopšte rade stripove u Americi, čovek sa ogromnim znanjem ali i veštinom da to znanje plasira kroz semantički gust ali uvek elegantan tekst, igrajući se sa žanrom, lomeći njegove ivice ali nikada ga prezirno ne napuštajući.

 

Utoliko, aktuelni Deathstroke je sasvim „pravi“ superherojski strip, sa kostimima, supermoćima, predimenzioniranim negativcima, kameo-pojavljivanjima Betmena i Supermena i svim drugim što mu je potrebno. Ali istovremeno, ovo je i vrlo ozbiljan, zreo superherojski strip koji na izvanredan način ilustruje razliku između stripa koji je zaista „za odrasle“ i stripova koji posežu za ovom etiketom ne bi li opravdali eksploatacijske sadržaje nabijene nasiljem end seksom. U nekom momentu, početkom ovog veka, superherojski su stripovi ne samo u „postraničnim“ univerzumima (Wildstorm, Marvel MAX) već ponekad i u samom srcu mejnstrim kontinuiteta išli ovom linijom zrelosti, pisani od strane scenarista sa literarnom zaleđinom i ambicijama, ali su tržišne, pretpostavićemo, zbiljnosti okrenule klatno na neku drugu stranu. I to je okej, i na toj drugoj strani smo dobili puno lepog, ali Deathstroke zato i deluje kao takvo osveženje sa svojim zdravim, ciničnim pogledom na svet ispunjen ljudima u šarenim kostimima, sa neprebrojnim supermoćima i svojim zaključkom da je podela na pozitivce i negativce naprosto nedovoljno dobra.

 

Priest je i sam u intervjuima rekao da prvo nije mogao ni da se seti ko je Deathstroke kada su ga zvali (mada je posle pošteno gikovao objašnjavajući da su Wolfman i Perez odradili sjajan posao i dali mu u nasleđe odličnu osnovu na kojoj je mogao da gradi), a da je zatim morao da razmisli postoji li način da hrišćanski sveštenik napiše strip o čoveku čija je profesija ubijanje, a da to i žanrovski i etički ima smisla.

 

Naravno, Priest je jedan od onih Progresivnih Hrišćana koji mnogo liberalnije gledaju na sveukupnu teoriju i praksu od prosečnog nosioca članske karte SPC, RKC ili već neke treće „mejnstrim“ populacije unutar hrišćanstva, i njegova verzija Deathstrokea je jedna istovremeno suva i racionalna, ali i strastvena (i duhovita) disekcija lika koji, po prvi put za tri i po decenije sebi zaista počinje da postavlja pitanja.

 

Ovaj pristup – lik iz stripa se osvesti, pogleda život koji vodi i počne da preispituje svoje izbore – može, naravno, da bude opasan. Superherojski strip počiva na osetljivom prećutnom ugovoru sa čitaocem u kome se podrazumeva prihvatanje „pomerene“ realnosti, ne samo fizičke već i psihološke, u kojoj se pripovesti događaju, pa narušavanje ovog ugovora često rezultira u mračnom, neveselom cinizmu. No, Deathstroke, iako strip nabijen cinizmom i mrakom, je sve osim neveseo i na tome se zasniva ogroman deo te zrelosti koju donosi. Priest kaže da je kod Deathstrokea njemu bilo zanimljivo to što je u pitanju lik sa porodicom – veoma nekarakteristično za negativce u superherojskom stripu – pa je na ovom temelju izgradio svoj „Sopranos sa superherojima“.

 

Genijalnost Priestove psihološke analize lika Sladea Wilsona je u tome što umesto silaska u nekakvu jalovu introspekciju on u punoj meri pušta Deathstrokea da se izražava kroz akcije. Ovde nema „objašnjavanja“ lika, nema magazinskog psihologiziranja, nema prečica do čitaočevog srca, naprotiv, Deathstroke je kompleksan, komplikovan lik koji jedino može pošteno biti oslikan kroz jednako komplikovano pripovedanje u kome su ostali likovi stalno u konfuziji oko toga šta Deathstroke ZAISTA radi, koji su mu STVARNI planovi a koji ISTINSKI motivi.

 

Ova konfuzija se lako prenese i na čitaoca, pogotovo što je pripovedni postupak takav da zahteva ozbiljnu usredsređenost. Priča stalno skače između nekoliko vremenskih planova, ne trudeći se da objašnjava likove (ako oni to sami ne učine) i verujući da će intenzivnost teksta biti dostatna da čitaoca zadrži uz radnju dovoljno dugo da počne da povezuje sve te različite niti u jednu složenu, i impresivnu, tapiseriju.

 

Deathstroke ovde dobija apdejtovano poreklo (verovali ili ne, vezano za Srebrenicu i potragu za srpskim oficirom krivim za smrt civila), ali priča odvaja jako mnogo vremena i na prikazivanje članova njegove porodice (odnosno porodica) – potomke i bivše supruge, dajući svakom od njih bogate psihološke i socijalne živote i majstorski ih pretvarajući u ogledala za neki od aspekata Wilsonove složene ličnosti. Priča koja iz ovoga izranja je o čoveku ogromne strasti i volje, majstoru manipulacije, koji u jednom trenutku svog života počinje da shvata da je možda napravio pogrešne procene u pogledu toga šta je smatrao vrednim i zatim se opseda potrebom da ono zaista vredno u svom životu zaštiti ili povrati.

 

A iako je ovo priča o krizi srednjih godina sa kojom nije teško identifikovati se (i pored toga što vam bivša žena verovatno ne radi za američku slučbu bezbednosti, a deca vam verovatno nemaju supermoći), ona se ne zaustavlja na, rekoh već, introspekciji i preispitivanju ljudskih emocija, već se, naprotiv, otelovljuje u jednoj ekstremno komplikovanoj mreži intrige, špijuniranja, ubistava, sukoba sa Betmenom i Supermenom, da bi kulminirala u krosoveru sa Titans i Teen Titans koji je srceparajući i pored solidne količine zabave koju isporučuje jer pokazuje šta čovek koji misli da ima sve oseća kada shvati da nema ono što je isključivo svojom krivicom izgubio. Priest i ovde uspeva u potpunosti da izbegne patetiku, pišući naizgled „normalan“ superherojski strip u kome Deathstroke u svom klasičnom stilu demonstrira nadmoć nad mladim superherojima, ostavljajući da tragedija koja se dešava u pozadini, najviše u samoj psihi protagoniste, da ta tragedija do čitaoca dođe postepeno, iz zasede.

 

Poslednjih nekoliko epizoda, zaključno sa najnovijom, dvadesetpetom, su pripovest o Deathstrokeu koji je doživeo religiozno prosvetljenje i traži način da ispravi zla koja je nekada činio i ma koliko ovo delovalo kao izdaja svih fundamenata ovog lika, ovo je u potpunosti zarađen preokret koji čitaoca sigurno vodi putem dalje intrige i akcije.

 

Priestovo pripovedanje je brzo, intenzivno i istovremeno lako, sa neverovatno ekonomičnim tranzicijama između scena, minimumom teksta potrebnim da se ne samo prenese informacija već i karakter, a mnoga njegova interesovanja proziru kroz tekst, bilo u tretmanu azijske Hmong manjine, bilo u korektnom razlikovanju strana u bosanskom konfliktu. Doduše, psovke koje na srpskom vidimo u jednoj od epizoda su komično pogrešne, ali Priest ovo kompenzuje savršenim monologom na jednom jedinom panelu kojim pokazuje koliko Amerikance/ zapadnjake razlika između Hrvata i Srba savršeno ne interesuje i koliko smo smešni u našem narcizmu malih razlika. I, ako to nije bilo jasno, ovo je izuzetno duhovit strip sa stalnim instancama suvog, inteligentnog humora.

 

Sve ovo iznosi na svojim plećima tim crtača koji se perfektno prilagođava Priestovom skokovitom pripovedanju, od Carla Pagulayana, preko Caryja Norda koji ovde pokazuje da je dosegao sasvim novu zrelost, pa do Joea Bennetta i Diogenesa Nevesa koji radi najnoviju fazu i daje joj pomalo Wildstorm šmek. Priestov stari urednik, Larry Hama je sarađivao na crtežu za neke od epizoda i lepo je videti da njihovo partnerstvo i dalje odlično funkcioniše.

 

Priest je u formi, to je sasvim očigledno a uticaj Geoffa Johnsa koji je aktivno učestvovao u razvoju zapleta (štaviše, nateravši Priesta i urednika Alexa Antonea da od prve verzije zapleta sasvim odustanu) je očigledno pomogao da ovo bude jedan od najboljih superherojskih stripova koji trenutno izlaze. Priest ovde ima slobode za koje i sam kaže da ga iznenađuju (od suvih komentara na rasnu politiku, do bavljenja ženskim menstrualnim ciklusom) a to je i svedočanstvo o uredničkoj blagonaklonosti i pažnji da se autorski glas ne uguši u korporativnom šumu.

 

Ako volite superheroje, Deatshtroke je obavezno štivo jer na izluđujući i neodoljiv način rekontekstualizuje mnoge od superherojskih tropa, ne bežeći istovremeno od pravoverne superherojske akcije. Ako ne volite superheroje, ovo je i dalje strip kome treba da date šansu jer je u pitanju nesvakidašnja kombinacija ozbiljnog i duhovitog koja čitaoca tretira kao odraslu osobu ali i prepoznaje da odrasle osobe imaju i svoju nezrelu stranu. Pa vi vidite gde pripadate.