Pročitani stripovi: Avengers of the Wastelands, Savage Avengers, Berserker Unbound, A Walk Through Hell, Machine Gun Wizards i Space Bandits

Danas bih dao kratak, neobavezan, sasvim žovijalan pregled nekih od stripova koje sam čitao poslednjih dana. Biće tu i superheroja, i nesuperheroja, varvara i kriminalaca, svemirskog i drugog tipa. Biće i Mark Millar koji je sve to odjednom. Neće biti lako ni njemu ni nama.

No, hajdemo prvo u smeru superheroja, alternativnih budućnosti, medmaksovštine i markmillarovštine kanalisane preko najmanje dva stepena apstrakcije. Hoću reći, pogledajmo na šta je ličio Avengers of the Wastelands, miniserijal od pet epizoda koji je izlazio u prvoj polovini ove godine, dok je još delovalo da ljudska rasa ima šansu i da nismo osuđeni na skoru, neumitnu propast.

Naime, „Wastelands“ iz naslova ovog stripa nije samo korektan opis naše sutrašnjice već i lokalitet u Marvelovom vremeprostoru kog je izmaštao Mark Millar pre više od jedne decenije za svoju Old Man Logan priču o ostarelom Wolverineu u budućnosti koja je krenula po zlu – kao i svaka budućnost u Marvelovom multiverzumu, sem što je ova bila vezana baš za samog Wolverinea koji je pobio čitav svoj X-Men tim zaveden Mysteriovim iluzijama i time doveo do pada čitave svetske civilizacije kada su superzločinci uleteli da popune vakuum, počistili superheroje sa scene i zaveli vladavinu terora na planeti (ili makar u SAD u kojima se sve ove priče događaju).

Premotamo li deceniju unapred, znamo da je Old Man Logan bio kasnije srazmerno uspešan serijal koga je prvo vodio Jeff Lemire a onda je predat na staranje Edu Brissonu koji ga je dostojno i dostojanstveno dovezao do kraja sa maksi serijalom Dead Man Logan prošle godine, puštajući ostarelog (anti)heroja da se konačno odmori ali i kreirajući usput nekoliko zanimljivih likova koji su ostavili mogućnost za pričanje novih priča u ovom okruženju.

Avengers of the Wastelands je upravo to – nova priča u alternativnoj budućnosti Wastelands univerzuma, sada sasvim nevezana za Wolverinea ili X-Men, sa ambicijom da istraži deo potencijalno bogatog simboličkog i drugog materijala što ga nudi razrušeni svet kojim vladaju superzločinci.

Više puta sam već pominjao da je Brisson jedan pouzdan profesionalac koji ne mora da vas sruši na pod hikmanovskim uzletima vizije niti kingovskim dubokim zaronima u likove i njihove najintimnije nutrine, ali koji je veoma sposoban da osmisli priču, da joj uverljivu dramsku strukturu, žonglira među nekoliko likova i šaltajući prirodno između akcije, drame i komedije, ponudi zaokružen paket. Avengers of the Wastelands je manje-više upravo ovo, uz ukazivanje da je ovde Brisson praktično po prvi put pušten da u centar stavi likove koje je sam kreirao, prikači im par klasičnih trećepozivaca i onda ih usmeri protiv neprijatelja koji, iako ne potpuno stran klasičnim Avengersima, tradicionalno ima mnogo više veze sa Fantastičnom četvorkom.

No, ako se podsetimo da je i sam Old Man Logan prvi put viđen upravo na stranicama Fantastične četvorke u vreme kada je Mark Millar sa Bryanom Hitchom radio ovaj serijal, ispada da Brisson praktično dovodi čitavu priču kući.

Neke od najboljih priča o Avengersima su one u kojima tim supermoćnih pojedinaca mora da se suoči sa daleko nadmoćnijom pretnjom, bude rastrzan neverovanjem u sebe, možda spoljnjim političkim pritiscima, možda međusobnim nepoverenjem, i na kraju pobeđujući unutarnje demone pobedi i spoljne izazove. Hickmanov cenjeni trogodišnji opus je na kraju dana bio upravo to, a mogle bi se navesti neprebrojne priče iz klasične ere koje su imale ovakvu potku. Avengers of the Wastelands je baš ovo, priča o okupljanju tima u svetu u kojem superheroji praktično ne postoje a i ako se pojave, budu skršeni združenim radom kriminalnih vladara pustošnog sveta, osim što Brisson ima mogućnost da se pozove na istoriju ovog sveta i uzor u superherojima vremena prošlih pa je okupljanje tima koji, isprva vrlo uzdržano, sebe naziva Avengersima, zapravo simpatična lekcija iz skromnosti, verovanja u ideju ali sumnje u sebe itd. Glavni junaci, koje smo upoznali u Dead Man Logan, su Danny Cage i Bruce, nove verzije Thora i Hulka, interesantne varijacije na klasične arhetipove sa karakterizacijama koje su višeslojne i moćima koje nisu nužno samo u domenu grube sile i ogromne snage. Od početka serijala, Danny i Bruce, udruženi sa novim Ant Manom su praktično na putu, gde će anpasan pokupiti Viv Vision ali i novog Kapetana Ameriku, jedan interesantan antiherojski lik, a sve pokušavajući da osujete suludi plan Doktora Dooma koji je, vidi se to sve vreme, sa svojim nakupljenim iskustvom, resursima, magijom i tehnologijom, mnogo jači od svih njih zajedno.

Brisson uspeva da okrutnu markmillarovsku postavku u svetu bezvlašća i ogoljenog nasilja prirodno proširi tako da vidimo da postoje i oblasti sa sačuvanom tehnologijom i društvenim strukturama – približavajući tako Wastelands okruženje Fist of the North Star standardima, i odmičući se od Mad Maxa koji je bio očigledna predložak za originalni Old Man Logan – a sukob (novih) Avengersa i Dooma na kraju ima jednu veoma zadovoljavajuće filozofsku dimenziju i ne završava se na tome čiji su bicepsi veći i ko ima više robota da baci na onog drugog. Likovi imaju prostora za rast a neizbežne sumnje i rascepi u timu razreše se na veoma odmerene načine.

Marvelove priče u Wastelands mizanscenu su do sada imale sreću da ih crtaju veoma dobri autori pa je tako posle Stevea McNivena, Mikea Deodata, Marca Checchetta, Mikea Hendersona (i drugih) na red stigao mladi Jonas Scharf. Ovaj Nemac je uglavnom poznat po radu sa Cullenom Bunnom na horor serijalu Bone Parish gde je blistao a Avengers of the Wastelands mu je izvrsna vizit-kartra za dalji superherojski rad ako ga poželi. Scharf je ekonomičan pripovedač sa velikom gustinom informacija po tabli a da tempo pripovedanja zbog toga ne deluje isforsirano, naprotiv, sa taman dovoljno patosa i predaha da sve ima jednu dobrodošlu „epsku“ dimenziju. Pritom, taj epski stil svakako je primeren ovakvoj priči i očitava se u mnogim ikoničkim tablama, ali Scharf ima i sasvim humane elemente u svom crtežu, približavajući nam likove koji su mahom ili vrlo ili potpuno novi tako da ih prihvatimo i upoznamo. Finale u Novoj Latveriji je primereno dramatično i ovde kolorist Neeraj Menon signalizuje promenu biranjem tamnijih, „metalnijih“ tonova da se napravi jasna razdelnica u odnosu na pustinjski mizanscen prethodnih nastavaka. Vrlo pristojan mali strip.

Drugi serijal za danas isto ima Avengers u naslovu ali je tekućeg tipa. O „pravim“ Avengersima ću pisati kada za to bude pogodne prilike, ali ovom prilikom recimo koju o možda i iznenađujuće zabavnom serijalu Savage Avengers koji izlazi od Maja prošle godine i u dosadašnjih šesnaestak brojeva je, iznenađujuće, uspeo da jednu skoro šaljivu, a svakako jednodimenzionalnu premisu, razvije u narativ koji ne osvaja inteligentnošću ili dubinom, ali kao da uspeva da jake strane likova koji ga nose iskoristi na najbolji način.

Naime, Savage Avengers je jedna od onih priča u kojima imamo gomilu supermoćnih individua od kojih neke pripadaju ili su pripadale već postojećem timu, a koje se udružuju silom prilika da bi zaustavile iznenadnu novu pretnju, a što ih tokom vremena isprofiliše u novi tim sa posebnom dinamikom i senzibilitetom. Otud „Avengers“ u imenu ovog magazina treba shvatiti prilično uslovno jer je ovde od „pravih“ Avengersa prisutan praktično samo Doctor Strange (i, ajde-de, na guzove, i Doctor Voodoo), dok je ostatak ekipe sastavljen od profesionalnih ubica, pljaškaša, psihopata, pa i jednog sertifikovanog poludemona. Gerry Duggan, scenarista i kreator serijala je prošle godine primetio da bi jednako pošten naziv bio i „Stabby Avengers“ s obzirom na to koliko ubodnih oružja ovde ima po članu tima. Svakako je jasno da ovo nisu Avengersi vašeg dede koji su bili i dalje inspirisani idealima pravične borbe iz još uvek svežeg u sećanju Drugog svetskog rata. Ovo je tim koji, za razliku od originalnih Avengers, ne da nema problem da ubija već kome je možda osnovni cilj da iznađe način da jednom zauvek ubije jednu od najvećih pretnji ikada u Marvelovom glavnom univerzumu.

Ova najveća pretnja, pak, dolazi – iz sveta Konana Varvarina.

Šašavi krosoveri su, naravno, Marvelov hleb svagdašnji i ne treba zaboraviti da je i sam magazin Conan the Barbarian već u jednom od prvih svojih brojeva ranih sedamdesetih imao krosover sa multiverzumom Michaela Moorcocka. Konan, dakle, nije gadljiv na multiverzum i krosovere – pre neku godinu dok su prava još bila u Dark Horseovom privremenom vlasništvu, Gail Simone je za DC uradila zabavan miniserijal gde su se Konan i Wonder Woman nakratko udružili, a sada kada je Konan ponovo „kod kuće“ u Marvelu, pogotovo sa Gerryjem Dugganom koji je pisao prvu priču u novom Savage Sword of Conan, nije neko iznenađenje da ova verzija Avengersa u svoje redove ubraja i omiljenog Varvarina.

Štaviše, onako kako je Avengers of the Wastelands suštinski baziran na konceptu iz Fantastic Four, tako je i Savage Avengers zapravo neka vrsta „nastavka“ priče iz klasičnih Uncanny X-Men 190 i 191 gde su Chris Claremont, John Romita Junior i Dan Green prikazali kako Kulan Gath, moćni čarobnjak iz Konanovog univerzuma, magijom pokorava moderni Marvelov univerzum. Ova prilično sumanuta priča sa polovine osamdesetih daje osnovu za aktuelni serijal u kome se Konan, transportovan kroz vreme, udružuje sa likovima kao što su Wolverine, Elektra, Black Widow, Doctor Voodoo, Punisher, Doctor Strange, Magik itd. za mnogo krvopljusne zabave i na uživanje masa koje od stripova ne traže nužno uvek dubinu i filozofiju.

Savage Avengers, da bude jasno, nije strip dubine i filozofije već akciona ekstravaganca u kojoj posle pet strana predigre odmah dobijate money shot u vidu prizora kako se Konan bori protiv gomile nindža, u kome Elektra i Doctor Strange imaju snošaj u bestežinskom stanju, Punisher Konanu pozajmljuje automatsku pušku za jedan prilično težak sukob sa nadmoćnijim neprijateljem a sam Konan, posle noći u kojoj je od seksa odvalio ne manje od tri prostitutke (trefikovane od strane meksičkog narko-kartela, naravno, a koji posle najebe), uzima prostetičku nogu jedne od njih da ubije emanaciju demona Shuma-Goratha koja u ljude ulazi kroz kokain. Savage Avengers se ovde bore protiv asgardskih zmajeva i čudovišta iz pakla, glave se seku, udovi lete na sve strane a čarobnjaci plaćaju strašne cene za putovanja kroz vreme, oživljavanje mrtvih i – u jednom momentu – pridobijanje Konana na svoju stranu nakon što mu je Doktor Doom poslužio vrlo ukusnu večeru.

Gerry Duggan je vrlo spretan scenarista, kadar da se prilagođava materijalu i sa Savage Avengers imamo utisak da je čovek sebi stavio imperativ da se dobro zabavi. Utoliko, indikativno je da ovo već šesnaest brojeva uspeva da vozi jednu priču, umešno razdeljenu na prirodne epizode, ali sa jasnim ciljem, jasnom motivacijom likova i energijom što je daje osećaj neverovatno ogromne pretnje i požrtvovanih napora gomile likova koji uglavnom ne očekuju da prežive ovu avanturu. Ne znam koliko Duggan može da održi ovaj balans, ali da budem iskren, nisam ni očekivao da premisa „Konan i rendom grupa superheroja se biju sa nindžama koje rade za Kulana Gatha“ može da izgura više od tri broja stripa. Duggan pametno pušta da harizme protagonista odrade najveći deo proverbijalnog „heavy liftinga“ i mada likovi nemaju produbljene filozofske dijaloge, teško je poreći da se Savage Avengers u velikoj meri vozi na hemiji koja se prirodno razvija kada spojite Punishera, Elektru, Daimona Hellstroma, Doctor Voodooa, Doctor Strangea, Black Widow, Magik i Wolverinea i stavite ih u situaciju u kojoj će se svet završiti ako oni ne budu 100% ono što jesu – jedva kontrolisana hodajuća oružja sa dubokim psihološkim ožiljcima i previše moći na raspolaganju.

Naravno, lavovski deo posla obavljaju crtači i Savage Avengers veliki deo svoje prijemčivosti duguje tome da ga rade Mike Deodato Junior i Patch Zircher. Deodato je, jasno, već decenijama, pravi čovek kada vam treba neko ko će crtati sumanutu akciju sa mnogo ubadanja i odsecanja, krupnih mišićavih tela i ovde on ni malo ne razočarava nudeći gritty ali dinamičan, brz, vrlo kinematski crtež gde se ne smara sa puno objašnjavanja i filozofija (i Duggan mu se mudro uklanja s puta ne opterećujući priču sa previše dijaloga kada to nije apsolutno neophodno) i pored krvoločne akcije ima mesta i za psihodelične magične vizije. Patrick Zircher preuzima od Brazilca pristup pripovedanju, sa jednostavnim lejautom i brzim tempom, ali ima samo za nijansu humanije likove, da se stripu da ta fina doza melanholije koja ide uz imena što su uživotu mnogo toga izgubila. Koloristi Frank Martin i Java Tartaglia zaokružuju gritty-ali-widescreen ton stripa izbegavajući efekat klaustrofobije i hermetičnosti kakav se često prikrade superherojima kada hoće da budu „krvavi“ a letering Travisa Lanhama je dinamičan i uklapa se uz energiju stripa.

Ukratko, Savage Avengers je „glup“ ali inteligentno glup strip, superherojski akcijaš „R“ tipa, sa energijom koja se crpe iz likova što su svi veći od života i sudaraju se jedni s drugima u toku avanture koja je veća od čitavog sveta na kome se događa. Ko stripove čita da ostavi utisak sofisticiranosti i intelektualizma ovde se neće osoliti. Ostali, samo napred.

Da ostanemo u temi, sledeći strip koga ćemo pogledati je Berserker Unbound, miniserijal što je prošle godine izlazio za Dark Horse a proletos je izašla i kolekcija. Iako su izlazili skoro u isto vreme, Berserker Unbound skoro da se može gledati kao „umetničkija“, zrelija, pomalo opora, gorkoslatka i zamišljena varijacija na Savage Avengers, strip u kome, istina, ponovo imamo varvarina sa mačem koji biva transportovan kroz vreme u moderni svet, i koga ponovo crta Mike Deodato a koloriše Frank Martin, ali koji pored dosta momenata u kojima se pušta krv i sječe mačem ima i momente ćutanja, dijaloga koji su tu samo zato što likovi ne mogu da podnesu tišinu, zagledanosti u prazninu, mira, tišine, kontemplativnosti američke severnjačke provincije… Ako do sada nije bilo jasno, Berserker Unbound pisao je kralj melanholije lično – Jeff Lemire.

Lemire nije prvo ime koje bi vam palo na pamet kada pomislite na mačevi-i-sandale podžanr fantazije pa je tako i Berserker Unbound pre svega jedna diverzija. Ona priča o varvarskom ratniku što će kasnije postati kralj a zatim izgubiti sve u borbi sa moćnim, zlim osvajačima, a koji, posredstvom magije završava u pustoj severnoameričkoj provinciji gde, ranjen i izgubljen, sklapa neočekivano prijateljstvo sa starim beskućnikom koji živi u šumi i jednom nedeljno se spušta do grada da pokupi konzerve koje distribuira lokalna banka hrane.

Iako Berserker Unbound ima dovoljno scena u kojima Mike Deodato potvrđuje da je više nego rođen da crta Konana i njegove klonove, sa flešbekovima na Berserkerovu prošlost, ali i svežim sukobima u kojima se poteže mač a na usta udara pjena ratnog ludila, ovo je pre svega jedna „fish out of water“ priča u kojoj autori istražuju ljudskost svojih likova, od kojih su obojica izgubila praktično sve i na svetu imaju samo sebe i, ako se stvari srećno poklope, jedan drugog. Lemire je na ivici komedije u nekim segmentima, igrajući na prirodno apsurdističke situacije u kojim se orijaški varvarin sa mačem – bez razumevanja jezika – suočava sa elementima modernog civilizovanog sveta, ali je preovlađujuća atmosfera ona lemireovska melanholija ovde pristojno uobličena oko koncepta dva muškarca bez ikoga i ičega na svetu koji čak ni ne mogu da razumeju jezik kojim onaj drugi priča, a koji će imati komplikovan proces ispitivanja sopstvenog muškog ponosa i unutarnju diskusiju da li mogu i žele da posle svega puste još nekog u svoj život. Naravno, ovo je žanrovski strip pa ima dovoljno zlih čarobnjaka i zlih, er, običnih, svakodnevnih nasilnika da se kreira drama koja će pomoći protagonistima da se promene.

Treba reći i da je Berserker Unbound izrazito dekompresovan strip sa Lemireom koji tekst rasteže na mnogo više kadrova nego što je tehnički neophodno kako bi Deodato kreirao atmosferu sporog, umirenog filma, jedne praktično mumblecore situacije gde ćemo gledati ljude kako sede, izgubljeni u svojim mislima, setni i nesigurni kako – i da li – dalje da žive. Ovo jeste neka objektivna slabost Berserker Unbound jer se do kraja ipak sve dešava baš onako kako očekujete i utisak je da je potrošeno previše strana da se dođe do jedne sasvim očekivane, mada tople, ljudske poente. S druge strane, ja sam prilično slab na Lemireov melanholični nastup pa mi dekompresovanost nije MNOGO smetala.

Deodato i Martin su, naravno, apsolutno autoritativni u scenama koje se događaju u Berserkerovom svetu kreirajući atmosferu opresivne, beznadne drame i neverovatnu, veću-od-života akciju, no, zaista je odmor za oči gledajući scene u savremenom svetu gde nema (mnogo) ikoničkih poza i herojskih podviga i gde su pitoma šuma, samoća i tišina preovlađujući elementi atmosfere. Deodato krerira nešto dinamike u objektivno sporim scenama deleći (nepotrebno) table na male kadrove koji zapravo tvore veliki kadar i mada je ovo pomalo i larpurlartizam, dinamičnost svakako biva dobrodošla u nečemu što je ovako spora priča. Martin je heroj ovog ansambla sa maltene kompletnom kontrolom nad tonom, pažljivo kreirajući rasterizovane pozadine u preosvetljenim dnevnim scenama i igre senki u noćnim kadrovima da nam prikaže protok vremena bez potrebe za nedijegetičkim alatima.

Berserker Unbound je prijatan mali strip koji svoju kompleksnu fantastičnu premisu koristi pre svega da bi izgurao jednu ličnu, dirljivu priču o (neočekivanom) prijateljstvu i mada je predvidiv, vredi ga pročitati.

A sada nešto posve drugačije. Čime hoću da kažem da sam čitajući serijal A Walk Through Hell i sam osećao kao da prolazim kroz pakao. Što je, nesumnjivo i bila namera njegovih autora, no, mislim da mi je nešto gorkog ukusa u ustima nakon poslednje, dvanaeste epizode, došlo i na ime činjenice da ima utisak da sam gubio vreme. S obzirom da sam A Walk Through Hell počeo da čitam još 2018. godine kada je krenuo i da mi je trebalo ovoliko vremena da ga završim – to nam nešto govori.

Dobro, govori da sam lenj ali i to da Garth Ennis, scenarista ovog stripa definitivno više nije na mojoj listi autora koji se moraju čitati odmah i kompletno. Pričamo o čoveku koga sam rutinski proglašavao nečim najboljim što američki strip ima na ime nekih od radova koji mi i dalje stoje u samom vrhu strip-iskustava: Preacher, Hitman, Punisher, The Boys…

Ovo poslednje je i neka vrsta Ennisovog pojasa za spasavanje jer je strip koga su on i Darick Robertson radili kao gritty superherojsku satiru pretvoren u vrlo uspešan Amazonov televizijski serijal i to da Ennis ima priliku da piše nešto što zna a za medij koji bolje plaća i nudi više kulturnog, jelte, kašea, je za njega dobro. Jer, kako da kažem, stripovi kao da mu više ne idu od ruke. Jimmy’s Bastards, njegov prethodni rad za Aftershock Comics je bio, odličan crtež na stranu, nepodnošljiv za čitanje, tipičan primer „old man yells at cloud“ situacije u kojoj se ostareli progresivac ne snalazi u toj novoj maniji levičarskih klinaca za rodnim identitetima i sejf spejsovima pa pravi bolno trapavu satiru na ove teme.

A Walk Through Hell je, srećom ozbiljniji projekat, egzistencijalna horor-drama bez namere da bude smešna, didaktična, pa čak ni cinična i moram da priznam da me je prvih par epizoda ohrabrilo prikazujući Ennisa u jednom turobnom ali kontrolisanom tonu, sa ozbiljnom, mračnom tematikom i vrlo dobrom sinergijom između iskusnog irskog scenariste i meni dragog hrvatskog crtačko-kolorističkog tandema u sastavu Goran Sudžuka-Ive Svorcina.

Ovaj serijal Ennisa vraća nekim njegovim opsesivnim temama i mada ne pamtim kada je obrada bila baš OVOLIKO brutalna i nepraštajuće mračna, dobro je videti da se Irac ponovo rve sa konceptima preko kojih je svojevremeno napravio neke od najvažnijih stripova novije ere. A Walk Through Hell se dotiče i te neke progresivističke politike, ali samo u prolazu i mada Ennis ne propušta priliku da kritikuje ono što vidi kao isključivost i tribalizam na levom krilu današnje omladine, ovo je u priču upleteno spretnije i odmerenije nego u prethodnom radu za Aftershock i ne bode oči. Glavni, pak, deo priče u stripu vrsti se oko tipično enisovskog propitivanja koncepta zla u ljudima i sveta u kome postoji bog koji, možda, zapravo nije dobar onako kako knjige o njemu ispisane sugerišu.

Crtež Gorana Sudžuke je jedna od ključnih dimenzija zbog kojih A Walk Through Hell može da funkcioniše. Iskusni crtač ovde veoma uspelo kreira atmosferu „cop show“ serije sa Foks Krajma ili kakvog drugog kablovskog kanala, sa protagonistima koji su FBI agenti, svaki sa pogolemom količinom psihološkog bagaža. Uz Ennisov tipično životni dijalog i Sudžukine karakterizacije i „glumu“ likova, osnovni ton A Walk Through Hell je taj o gritty policijskoj drami gde u seriji flešbekova gledamo kako FBI odeljenje igra komplikovanu igru mačke i miša sa serijskim zlostavljačem i, sumnjiči se, ubicom dece koji svoju užasnu praksu – uključujući morbidne „igre“ sa delovima tela – radi tokom godina kroz više američkih saveznih država a da Biro ne uspeva da prikupi dovoljno dokaza ne bi li monstruma poslao u zatvor.

Elementi dobre pandurske drame su svakako tu, uključujući par agenata (ona nadrkana ženturača koja nema u životu ništa sem posla, on emotivni ali u sebe zatvoreni gej muškarac) koji imaju košmare zbog svega što otkrivaju kroz istragu, izgorele, besne šefove, ali i iznenađujuće harizmatičnog, izluđujuće tuđinskog osumnjičenog koji sugeriše da iza svega ima nečeg višeg… No, A Walk Through Hell se veoma brzo pretvara u strip-alegoriju sa protagonistima koji smatraju da su bukvalno umrli i da su u paklu i serijom eskalirajućih epizoda zastrašujućih scena horora i nasilja i do kraja radnja ne uspostavlja balans koji bi pomirio realističku postavku i fantazmagorični imaginarijum.

Naravno, veliki deo privlačnosti i energije koje A Walk Through Hell emanira u prvih par epizoda svakako otpada na taj kontapunkt naturalističkog cop show senzibiliteta i neobjašnjive, natprirodne horor misterije u koju se sve pretvara, ali imam utisak da je Ennis gubio kreativno gorivo kako je strip odmicao – moguće i zato što se ovo preklapalo sa početkom rada na TV adaptaciji The Boys – i prema razrešenju, iako dobijamo zanatski zadovoljavajuća zaranjanja u prošlosti likova, povezivanje svih motiva u finalu ne donosi zadovoljavajuću ili makar spektakularnu završnicu. Naravno, sasvim je moguće argumentovati da je to jedna od poenti scenarija: da je zlo neizbežno i toliko sveprisutno da se ono neće manifestovati kroz spektakularn, dramatičan žanrovski ulaz na scenu, no ostaje utisak da se A Walk Through Hell kroz svoju drugu polovinu kreće na autpilotu, manjkajući sadržaj da ispuni predviđenih dvanaest brojeva i više se zadržavajući na kliničkim, ekstenzivnim prikaza sadizma, nasilja i patologije nego na pomeranju zapleta unapred zato što zapravo ne zna šta bi tačno rekao kada dođe do tog „unapred“.

Naravno, ne treba propustiti da se naglasi da ovde ima dosta „stare“ Ennisove magije sa likovima koji imaju distinktne glasove i dublje karaktere, no smeštanje tih likova – dobar deo vremena – u jedan apstraktan, neshvatljiv ambijent donekle ograničava domete ove dimenzije stripa. S druge strane, insistiranje na izrazito morbidnom, svirepom sadržaju, prikaz različtih tipova nasilja, grafičkog, psihološkog, seksualnog, sve to može čitaocu da bude i malo mnogo. Ne sumnjam da će horor-frikovi umeti da uživaju u najmračnijim segmentima A Walk Through Hell ali imam utisak da će finije poente simbolike, kada je ima, biti malo zatrpane stalnim insistiranjem na morbidnom.

Svakako, Sudžuka i Svorcina ovde obavljaju izvrstan posao. Sudžuka na momente ide na čistotu i jednostavnost stripa-baziranog-na-likovima kakvu pamtim iz njegove saradnje sa Macanom u serijalu Svebor i Plamena, a koji će na pola napustiti da bi započeo svoju „američku“ karijeru radeći sa Delanom Outlaw Nation. Ovo svakako veoma lepo leži uz izrazito dramatične horor scene kojima je strip natrpan i gde se veliki deo tenzije izvlači upravo iz tog kontrasta „normalnog“ i karakternog sa onostranim i morbidnim, Svorcina, pak, ima prilično težak zadatak da krene iz svedenog, „zatvorenog“ kolora mračnije policijske drame a da onda ode u još mračniju stranu slikajući atmosferu mesta koje nije stvarno mesto ali u kome su strah i užas najstvarniji. Rezultat je da A Walk Through Hell ima dosta ujednačen kolor koji, u okviru zadatog tona pravi čuda sa dinamikom. Letering Roba Steena je, u skladu sa naturalizmom postavke funkcionalan i nenametljiv.

Nisam zaista „uživao“ u A Walk Through Hell a fascinacija koju su izazvale prve epizode jeste u dobroj meri isparila prema kraju koji je došao prekasno i nije doneo zadovoljavajuće razrešenje, no, ovo je strip kome moram da pohvalim kako filozofsku ambiciju, tako i psihološku dubinu protagonista i jedan opšti zanatski kvalitet. Ako ste ljubitelj horora, svakako ovo morate proveriti.

Kada sam pisao o Jimmy’s Bastards, pisao sam i o serijalu Abbott koga je, po scenariju Saladina Ahmeda (o čijim aktuelnim, prilično dobrim Marvelovim serijalima nameravam uskoro da pišem) crtao odlični Finac Sami Kivelä. Tom prilikom sam kritikovao Ahmeda da ima sa sobom izvrsnog crtača za neo-noir a da zatrpava panele prevelikim količinama teksta umesto da pusti čoveka da radi svoj posao. Tako sam se onda i prošle godine poradovao videvši da će za svoj naredni Dark Horse rad Kivelä crtati strip takođe smešten u noaru blisko okruženje a po scenariju koga je radio čovek svakako bliži senzibilitetu crtača već na ime toga što je u pitanju takođe pedigrirani crtač – Christian Ward. Britanca sam ovde već hvalio za njegov izvanredni grafički rad na naučnofantastičnom serijalu Invisible Kingdom, a u pogovoru za Machine Gun Wizards on veli da u njemu čuči i retko realizovani scenarista i da je prve korake u kreiranju ovog miniserijala napravio još početkom ove decenije.

Elem, Machine Gun Wizards je prošlog leta krenuo pod naslovom Tommy Gun Wizards ali je posle treće epizode promenio ime, gotovo sigurno zbog toga što je neko negde zapretio tužbom zbog narušavanja intelektualne svojine. Proizvođači oružja svakako nisu poznati kao ljupke, darežljive firme, a četiri epizode serijala koje tvore celinu sakupljene su u kolekciji Bewitched Bullets što je izašla još proletos. Planovi da ovo nastavi sa izlaženjem su možda i postojali ali imam utisak da je burna 2020. godina i ovaj serijal naterala da stavi katanac na vrata – no barem smo dobili kompaktnu, zaokruženu pripovest.

Ne i sjajnu, da ne bude zabune, malo sam se i iznenadio koliko sam manje dobio od ovog stripa nego što sam očekivao, no Machine Gun Wizards je svakako vredan pažnje.

Kako i ime sugeriše, ovo se događa u vreme kada je Tompsonova mašinka bila neka vrsta simbola urbanog rata, konkretno u doba prohibicije i borbe američke policije protiv hobotnice organizovanog kriminala koji je na svojoj strani imao podršku ogromnog dela populacije već utoliko što je prosečan Amerikanac onog doba, ipak, voleo da popije. Prohibicija će ostati kao primer ogromnog sociološkog eksperimenta ali i političke poduke koja pokazuje kako restrikcije, pogotovo vezane za nešto što se toliko traži, pogoduju razvitku kriminala koji onda infiltrira sve državne strukture i kreira neprevaziđen nivo korupcije i u samom sistemu. Policijska jedinica Eliota Nessa će biti kanonizovana i u pop kulturi, pored  istorije, upravo jer je u atmosfri gotovo totalne potkupljivosti državnih službenika, uspela da se izoluje i smelim – neretko i malo, er, kreativnim – policijskim radom dovede do spektakularnih hapšenja i osuda velikih imena mafije.

Machine Gun Wizards je bukvalno ovo, dakle, prohibicija, Al Capone, Eliot Ness i Nesalomivi samo što umesto alkohola ovde imamo magijsku supstancu koju žargonski zovu „lick“ a koja korisnicima daje razne natprirodne sposobnosti.

Wardov scenario se samo malčice dotiče sociloških elemenata prohibicije i toga kako je organizovani kriminal tokom nje cvetao oslonjen na klasne izazove u američkom društvu i potrebu građana da imaju neku vrstu ventila u inače teškim vremenima. Umesto toga on plete priču koja kombinuje gritty policijski akcijaš sa Nessovim pandurima koji su sve drugo u životu ostavili po strani i jedino što imaju u životu je rat protiv Ala Caponea, sa fantastičnom pričom o onostranom poreklu magije i čarobnjacima koji Caponeu pomažu u održavanju i širenju kriminalne imperije. Ima tu momenata u kojima se policija stavlja pred novinare koji direktno pitaju zašto se troše toliki resursi na borbu protiv nečega što najveći deo građana želi i – mada je protivzakonito – svejedno koristi i mada sam se nadao da će ovo biti prošireno u interesantnu raspravu, to se ne događa. Ward metaforu o tome da je alkohol „magija“ ostavlja sasvim na površini i više se bavi time kako je magija uopšte došla na ovaj svet, te atraktivnim scenama borbe u kojim se pucnjava iz Colt Government pištolja i Tompsona meša sa ofanzivnim i drugim čarolijama.

Ovo je svakako atraktivan strip generalno i mada ni jedan od autora nije Amerikanac, sa vrlo solidnim kanalisanjem tog duha makar filmova koji su obrađivali doba prohibicije. Kivelä umešno spaja taj pandurski palp sa karakternim, distinktnim likovima koji su svi od reda tipski i odmah prepoznatljivi iz pop kulture (oslanjajući se na stvarne članove Nessove jedinice), sa okruženjem koje mora da pomiri pojačanu, arhetipsku realističnost Čikaga sa početka tridesetih godina prošlog veka, sa fantazmagoričnim elementima magije i nekog drugog sveta iz kojeg ona dolazi. Ovo mu veoma dobro polazi za rukom, pogotovo sa atraktivnim kolorima koje su radili Ward i Dee Cunniffe i Machine Gun Wizards uspešno miri nekoliko potencijalno suprotstavljenih tendencija: tu da bude gritty „pandurska“ priča, tu da ima ikoničnost vezanu za ranije verzije ove priče unutar popularne kulture ali i ikoničnost koja sugeriše „starost“ magije kojom se ovde trguje i vitla unaokolo. Kivelä ima interesantna geometrijska rešenja za neke table, dajući priči okultne tonove, a drugde se držeći sasvim filmskog noar realizma.

No, samo pripovedanje, iako vizuelno atraktivno, nema posebno veliku dubinu. Wardovi likovi su uglavnom ravni, bez mnogo karaktera i distinktnih glasova kad se apstrahuje lep grafički dizajn. Priča je takođe prilično klišeizirana i, uprkos naporu da se personalizuje i prikaže kao sukob nekoliko strana od kojih svaka ima svoje motive a koji se nekada mogu i poklopiti, prilično emotivno ravna i bez stvarne drame koja bi čitaoca upecala i držala na udici do spektakularnog finala. Ako ništa drugo, Machine Gun Wizards ne oskudeva u spektaklu i kome je dovoljno da vidi ikoničke prizore i atraktivne akcione scene neće mu smetati malo nedopečen scenario.

Za kraj – obećani Mark Millar. Space Bandits je ako ne nastavak njegovog Sharkey the Bounty Hunter (o kome sam, eto još jedne simetrije, pisao isto kada i o Dead Man Logan) a ono strip sličnog senzibiliteta koji se događa u istom naučnofantastičnom svemiru. Millar je za svoje Millarworld radove iz poslednjih nekoliko godina uglavnom birao sasvim odvojene svetove, kontekste i ideje tako da je ova najava „deljenog svemira“ simpatična. Moguće je da je Sharkey odskočio kvalitetom (a objektivno je bio nešto bolji ili makar zabavniji od većine recentne Millaroworld produkcije koju sam čitao) pa da je stari mešetar uvideo priliku da se nasloni na isti kosmos i isti senzibilitet. Kako god bilo, Space Bandits je slično Sharkeyju, zabavna svemirska pustolovina, spejs opera sa letenjem između planeta, pucanjem i dosta bizarnog seksa, sa tom nekom u Millaru novopronađenom ljudskom toplinom i humanošću što je dosta nedostajala likovima njegovih stripova poslednjih godina.

Space Bandits je strip o dve žene koje su profesionalni kriminalci i njihovim naporima da još gore kriminalce od sebe pronađu, osvete im se za nanesene nepravde i, ako je moguće, preuzmu njihovu ionako nečasno stečenu imovinu. Iako bi gritty osvetnička priča o ženama koje pronalaze muškarce koji su ih zlostavljali pa ostavili da trunu u svemirskom zatvoru bila tipična za „starog“ Millara, Space Bandits je mnogo vedrija priča nego što bi ovakva postavka sugerisala, sa glavnim likovima koji su simpatični, relatabilni i čija je osvetnička misija em opravdana em lišena sadističkih tonova. Sa druge strane, iako strip prikazuje beskrupulozne, potpuno amoralne kriminalce koji ubijaju bez povoda i sa zadovoljstvim, skloni su svim vrstama seksualnog nasilja i sadrži scene komadanja tela i kupanja u krvi, Space Bandits nema nihilistički svetonazor i pornografsko opsedanje opscenim. Uz rizik da se prepustim nedozvoljenom psihologiziranju, utisak je da je „novi“ Millar pobedio neke svoje unutarnje demone i Space Bandits je više zainteresovan za maštovitost i nesputanu psihodeličnu energiju koju nudi šareni stripovski svemir, pa ovo, donekle slično Sharkeyju, puca od „šašavih“ koncepata (na primer, svemirski zatvor u telu džinovskog kosmičkog jastoga) koji su opet, Millarovim nepobitnim zanatskim profesionalizmom, držani pod kontrolom tako da priča ima jasan, prirodan tok, zarađene preokrete i zadovoljavajuće finale. Na kraju dana, ovo je više storija o prevrtljivim i pohlepnim osobama iz naših života nego o od života većim svemirskim kriminalcima.

Naravno, s obzirom da je ovo crtao Matteo Scalera, Space Bandits prosto insistra da bude čitan. Sjajni italijan koji je radio i za Marvel i za DC ali je svoju karijeru definisao kreiranjem serijala Black Science za Image sa Rickom Remenderom je idealan autor za strip kome je u prvom planu začudnost svemira i eksplozivna akcija na bizarnim vanzemaljskim lokacijama. Sa kolorima koje daje iskusni Brazilac Marcelo Maiolo, Space Bandits je ona proverbijalna kaleidoskopska kosmička pustolovina gde je sve neobično, atraktivno i fluidno, sa potencijalom da svakog trenutka eksplodira ili mutira u nešto drugo, a da crtež ne žrtvuje jasnoću pripovedanja ili karakterizaciju likova ni jednog trenutka. Prijatan, stilizovan a čitak letering Clema Robinsa samo podvlači ovu poentu.

Space Bandits je Mark Millar koji je opušten, siguran u svoje sposobnosti i sa zdravom nostalgijom ka starim filmovima koje je gledao i starim stripovima koje je čitao. Ako je dobar deo recentnog Millarworld autputa otpao na stripove koji su završeni onog trenutka kada je Millar oformio ideju a realizacija je bila praktično neprijatna obaveza, Sharkey the Bounty Hunter i Space Bandits kao da su pokazatelji da nije baš sve u idejama i da ima nečega u tome da autor očigledno uživa u oblikovanju priče i vođenju likova kroz pripovest. Meni drago.

Pročitani stripovi: Thor/ King Thor, Annihilation Scourge i Gwenpool Strikes Back

Pa… danas je prva Sreda posle… ne znam koliko decenija da u Americi skoro da neće izlaziti novi stripovi. Diamond, veliki distributer koji pokriva gotovo sto procenata tzv. direktnog tržišta prestao je da prima narudžbine (uprkos lavovskim naporima striparnica širom SAD da nastave sa prodajom makar uz gubitke na troškovima lične dostave svojim mušterijama) pa su i izdavači reagovali. Nešto digitalnih stripova hoće izaći, ali trenutna situacija deluje zaista sumorno:

 

2000 AD: Continuing as normal, with the exception of the Best of 2000 AD series (planned to start at the end of April, now delayed indefinitely).

Aftershock: No new monthly comics.

Archie: Will be releasing for this week only (April 1st), then stopping, with the exception of Vampironica: New Blood #4 on the 15th.

Aspen: No new monthly comics.

Black Mask: No new monthly comics.

BOOM! Studios: No new monthly comics.

Dark Horse: No new monthly comics.

DC: Monthly titles delayed until the end of April. Until then, will continue to publish their digital-first titles as normal, as well as uploading new back-issues for the first time. Are also reportedly exploring new printers and distributors for physical.

Dynamite: No new monthly comics, and no new GNs/collections either.

IDW: Nothing this week. Still re-arranging future schedule and aiming to release a reduced amount of comics.

Image: Nothing this week. Still re-arranging future schedule and aiming to release a reduced amount of comics.

Lion Forge: No announcement I can find, but likely the same as sister company Oni Press (see below).

Marvel: No new monthly comics.

Oni Press: Nothing this week. Still re-arranging future schedule and aiming to release a reduced amount of comics.

Valiant: No new monthly comics.

Viz Media: No announcement yet, but no digital titles seem to be listed for this week.

Yen Press: Still releasing according to Comixology, but no official announcement made.

Zenescope: Still releasing according to Comixology, but no official announcement made.

 

Ekonomski potresi koje će ovo izazvati u strip-industriji su bez sumnje veliki, od toga da verovatno dobar broj striparnica neće preživeti, preko gotovo neizbežnog otkazivanja gomile tekućh serijala i prelaska mnogih serijala na samo digitalnu publikaciju pa do SIGURNO neizbežnog preispitivanja toga je li oslanjanje na jednog, monopolskog distributera uopšte prihvatljiv model za budućnost.

 

Kao da prisustvujemo kraju jedne epohe, drugovi i drugarice. A kad ambis tako drsko gleda u nas, moramo i mi da mu uzvratimo pogled. Danas pregledom recentnih superherojskih stripova koje sam pročitao, ovog puta ekskluzivno u Marvelovoj publikaciji.

 

Za početak, red je da kažemo i poslednju reč o radu Jasona Aarona na serijalu Thor, odnosno na poslednjem serijalu o Thoru, bogu groma koji je Jason Aaron pisao. Odnosno, na poslednja dva serijala od kojih je jedan bio normalan, tekući (sa šesnaest epizoda), a drugi miniserijal od četiri broja, ali svi su oni bili deo jedne iste priče koju je poslednjih pola decenije Aaron dosledno pričao u Thor stripovima i, bez ikakve se sumnje upisao vrlo visoko na tabelu značajnih autora Thora, rame uz rame sa Walterom Simonsonom. Ako mi je dopušteno da ovako nešto kažem.

 

Naravno, sve to može biti i stvar ukusa, Aaronov Thor je po tonu, pogotovo u ovom poslednjem tekućem serijalu bio značajno žovijalniji od onoga kako inače zamišljamo stripove o Thoru, na rubu parodije praktično, pa sasvim mogu da razumem ako poređenje sa Simonsonom namah iznervira nekog čitaoca i natera ga da baci telefon iz ruke i pripreti u neodređenom smeru.

 

No, ono što veoma cenim kod Aarona je da je uspeo da napiše više od sto brojeva stripa o Thoru sa veoma jasnom idejom o tome kako uopšte o ovom liku pisati u dvadesetprvom veku, da je imao jasan filozofski cilj i da ga je do kraja dostigao snažnim finalnim iskazom.

 

 

Problem sa Thorom je svakako u tome da danas, skoro punih šest decenija nakon što se pojavio u osamdesettrećem broju magazina Journey Into Mystery, 1962. godine, ideja o nordijskom božanstvu koje dolazi iz Asgarda ali je i superheroj sa punim radnim vremenom deluje skoro neprihvatljivo kempi. Stan Lee, Jack Kirby i Leejev brat Larry Lieber su, kada su kreirali Thora imali vrlo malu ambiciju da se uhvate u koštac sa implikacijama činjenice da su uzeli postojeće božanstvo i stavili ga da hoda po Zemlji (i leti unaokolo po Sunčevom sistemu, jelte), a u narednih nekoliko decenija u Marvelu je narastao čitav panteon bogova i bogolikih bića koja su Thorovu poziciju (i poziciju ostalih asgardskih božanstava) dovela u vrlo neobičnu metafizičku dilemu.

 

Možda je neko jednom i seo – ili će sesti – i napisao definitivnu disertaciju o tome kakva je ZAISTA hijerarhija bogolikih entiteta u Marvelovom univerzumu, kako istovremeno postoje Thor i Hercules (čuj, postoje, igraju za isti tim!), šta nam dođu Eternalsi a šta Celestialsi, koliko su Death, Living Tribunal, Galactus, Entropy, a posebno Eternity i Infinity bliski ideji „Boga“, sa velikim „B“ onako kako je danas shvataju monoteističke religije, gde se tu uklapaju Korvac, Beyonder i Cyttorak, kako imamo i Mephista i Satana i Lucifera i kako se već zvao onaj Đavo iz Aaronovog Wolverinea, da ne pominjem kako se u TO uklapaju recentni Hickmanovi kosmički entiteti nastali od mašinskih inteligencija i naseljeni u crnim rupama. Ali sve to znači da kada danas treba da pišete strip o bogu čiji otac, Odin, i dalje insistira da nosi i sufiks „Sveotac“ i tvrdi da je on taj kome se univerzum pokorava, imate mnogo komplikovanih zastavica na stazi oko kojih morate da vozite divlji slalom.

 

Utoliko sam bio impresioniraniji Aaronovim poslednjim Thor serijalom koji je išao od 2018. godine do pred kraj prošle a u kome je scenarista uspeo da se provoza između ovih pitanja skoro bez pretrpljene štete, kreirajući visokooktanski, energijom nabijen strip o Thoru, sinu Odinovom, koji se vratio svom originalnom pozivu boga groma (nakon dva serijala u kojima je umesto njega ulogu Thora igrala Jane Foster i o čemu sam, na kraju, imao prilično pozitivno mišljenje). Ovaj serijal, primereno, ne prelazi tek tako preko događaja iz Original Sin i Unworthy Thor i jedna od najboljih stvari koje je Aaron uradio je upravo ta humanizacija Thora Odinsona kroz, za Marvelove superheroje inače uobičajeno, dovođenje u pitanje njegove „vrednosti“. Aaron je kroz svoje serijale pokazao i hubris koji po prirodi stvari ide uz nekog ko stolećima uživa status božanstva i direktnog potomka Sveoca univerzuma, ali i kasnije odrastanje i sazrevanje Thora koji nije proglašen „nevrednim“ na osnovu neke veštačke zvrčke u zapletu već na osnovu sasvim fundamentalnog pitanja za dvadesetprvi vek: jesu li i kome bogovi danas uopšte potrebni?

 

Ovaj poslednji tekući serijal uspeva da ovo pitanje drži na agendi dok se, istovremeno, sve vreme vozi u visokoj brzini akcione komedije, prikazujući Thora sa novom dimenzijom ličnosti, skromnošću i praktično skrušenošću (koja svakako ima određeni hrišćanski miris) ali i požrtvovanjem koje je nanovo inspirisano dubljim shvatanjem svoje uloge kao osobe i bića koje je jače i izdržljivije od drugih i kome drugi veruju pa mu se čak i mole.

 

Ovo je za mene dobrodošlo u pogledu razvoja lika koji postoji skoro šezdeset godina, a sam strip je, kako rekoh, brz, zabavan i iznenađujuće duhovit.

 

 

Ili ne TAKO iznenađujuće, na kraju krajeva, Aaron ima reputaciju ozbiljnog autora koji piše gritty stripove što u centru imaju teška socijalna (Schism, Scalped, PunisherMAX) ili religijska pitanja (Wolverine, Ghost Rider, originalni Thor: God of Thunder) ali Aaron je izuzetno talentovan za komediju i zapravo je, recimo, Hulk koga je pisao početkom decenije postao značajno bolji strip kada se scenarista manuo ozbiljnog, tragičkog tona i pretvorio ga u on-the-road komediju, a Wolverine and the X-Men je bio jedan od najzabavnijih serijala svoje ere.

 

Thor je, dakle, u ovoj poslednjoj aaronovskoj inkarnaciji bio akciona komedija, strip slikan na veoma širokom platnu, sa letenjem kroz svemir, skakanjem između carstava nordijske mitologije, sa Thorom koji ume da bude autentični bogoliki ratnik iz severnjačkih eda ali i kozerski šaljivdžija kakvog danas publika privučena stripovima Waititijevim filmom s pravom očekuje. Mike Del Mundo kao glavni crtač ovog serijala je bio… pa, moram reći smeo izbor. Del Mundo je prevashodno poznat kao autor naslovnih strana – ima milion nominacija za Harvija i Ajznera u ovoj kategoriji a Šusterovu nagradu u istoj je i osvojio 2013. godine – i njegov rad na crtežu samih stripova (dakle, „interior art“) je do susreta sa Aaronom bio uglavnom sporadičan, po jedna epizoda u ovom ili onom serijalu gde je uskakao da zameni glavne crtače dok oni uhvate priključak. Aaron ga je uposlio za miniserijal Weirdworld 2015. godine a očigledno je da mu se Filipinčev rad veoma dopao jer ga je uzeo i za ovaj serijal.

 

Del Mundo je za mene neko čiji je senzibilitet svakako bliži posteru nego stripu i stoji da je s obzirom na način kako on koloriše svoje stripove i koristi mnogo efekata da utopi figure u pozadine, ponekada njegovo pripovedanje teže za praćenje. Ovde svakako pomaže što je Aaron hiperefikasan sa tekstom i besprekorno vodi čitaoca kroz narativ pa Del Mundo ima slobodu da svoj psihodelični pristup odvrne na jedanaest, kupajući sve u bljeskovima svetlosti i jake boje i kreirajući urnebesno natrpane table na kojima nije nužno uvek jasno gde se koji kadar završava a gde počinje naredni. Mislim, kada se u šestom broju Christian Ward pojavi da ga na kratko zameni, a on je KRALJ psihodelije, a čitalac odjednom ima utisak da se pripovedanje malo smirilo, onda znamo da Del Mundo ovde puca iz svih oružja.

 

I, mislim, razumeću ako to nekome bude prepreka u čitanju. Del Mundo malo smiruje stil prema kraju serijala, prilazeći bliže klasičnom strip-pripovedanju, pa je završetak prirodniji za praćenje ali i dalje stoji da Del Mundovi prizori često deluju kao gravure ili posteri radije nego kao strip. No, to je svakako uvek impresivno.

 

 

Poslednji tekući Thor je uspešno profitirao od zaključka priče koju je Aaron započeo još 2015. godine sa mračnim elfima i korporacijom Roxxon i njihovim pohodom na ostala carstva, pa je čak i War of the Realms, company crossover koji sam pročitao i bukvalno odmah zaboravio samom Thoru doneo dovoljno dobrog da se priča o Odinsonu i njegovm ponovnom osvajanju statusa „vrednog“ udobno doveze do kraja. Aaron je ovde i umešno rukovao drugim dugačkim zapletom koji je postavio pre pola decenije, dovodeći Thorov odnos sa svojim ocem i, uopšte, položaj Odina u „današnjem“ univerzumu do jednog logičnog zaključka, ostavljajući na kraju serijala svoje likove na jednoj zrelijoj, progresivnijoj poziciji nego kada ih je preuzeo. Momenat kada u broju 14 Thor i Odin nasred bojnog polja imaju sasvim prirodan, neusiljen dijalog o čekiću, tom falusnom simbolu koji „meri“ nečiju „vrednost“ i pronalaze u sebi kapacitet da budu darežljivi, zreli i nimalo sebični je maltene bio vredan čitave War of the Realms frtutme i pravilno postavio figure na tablu za dirljiv i veoma dostojanstveno ispisan poslednji broj koji napušta komediju, gazi po elegiji i deluje kao jedan inspirisan kraj epohe.

 

Osim što, naravno, tu nije kraj, jer je,kako rekosmo, Aaron posle svega uradio i četvorodelni miniserijal King Thor sa Esadom Ribićem na olovkama i to je bio njihov „stvarni“ oproštaj od ovog lika ali i stvarni kraj priče započete od strane ove dvojice autora 2015. godine.

 

King Thor baštini deo mitosa o Thoru koji je Aaron uveo još u serijalu God of Thunder, prikazujući Thora na kraju životnog puta, pred kraj same smrti univerzuma, gde samo milošću Thora Sveoca Zemlja ponovo ima na sebi život dok se u ostatku svemira zvezde gase a Thorove tri unuke su ostarelom bogu jedini izvor istinske životne radosti. Aaron je temelje ove priče postavio odavno a sada, u njenom finalu on povezuje sve konce razbacane poslednjih nekoliko godina, Lokija sa njegovim patološki antagonističkim odnosom prema bratu i novom moći koju je osvojio, ali i finalno suočavanje sa idejom koju je još u God of Thunder izrekao Gorr the God Butcher – da su bogovi neprihvatljiva, nepravedna anomalija u univerzumu koji bi bolje živeo da ih nema.

 

 

King Thor je superspektakl, naravno, sa Ribićem koji crta stare, jedva još uvek žive bogove kako lete kroz zvezde i bacaju jedni druge u crne rupe, sa epskim tonom koji svejedno i dalje nosi u sebi pripovednu efikasnost i ima vremena da uživa u detaljno razrađenim borbenim scenama, ali ovo je istovremeno i Aaronova poslednja reč – barem za sada – na temu toga ima li mesta za bogove u današnjem svetu i ako ima – gde je ono? Aaron je, već smo o tome pričali, bivši vernik koji veoma očigledno kroz svoj kreativni rad pokušava da razreši sopstveni odnos sa božanskim, da pronađe koja je tačno forma božanskog koju on, kao čovek, može da poštuje i, možda, voli i u King Thoru se odgovor na ovo pitanje elegantno pronalazi. Naravno, ponovo ovde imamo donekle hristijanizovano čitanje sazrevanja odnosa boga prema onome što je (nominalno) njegova kreacija, jedno insistiranje na ljubavi i uzajamnom poverenju koje nije prirođeno nordijskoj mitologiji (u njoj su bogovi, posle Ragnaroka praktično ražalovani), ali ponovo, Marvelovi stripovi o Thoru nisu „nastavak“ nordijskih mitova pa čak ni polemika sa njima. Oni su, pogotovo u Aaronovom (i Ribićevom) poslednjem jurišu, pronalaženje iskre duhovnog u materijalnom svetu i verovanje u nešto što je neprolazno, bez obzira kako ga zovemo, verovanje, na kraju dana, da jaki u sebi moraju prepoznati da je snaga DUŽNOST, ništa više ali i ništa manje od toga. U poslednjem, četvrtom broju ovog serijala, Thor na kraju, sopstvenom kontemplacijom pronalazi odgovor na sva pitanja koja nije razrešio sa ocem, ali i svoje konačno mesto u večnosti, a spektakularno ređanje različitih Thorova kroz istoriju univerzuma (što je na samom kraju svog postojanja u ovom stripu) nam ostavlja mogućnost za brojne buduće zanimljive serijale. Aaron i Ribić su se na veličanstven način oprostili od lika kome su udahnuli novi život i, važnije, izgradili novi karakter i ostavili Donnyju Catesu i Nicu Kleinu ozbiljan legat u amanet. Respekt.

 

 

Matthew Rosenberg je Marvelu bio, reklo bi se, dobra investicija. Drčni momak iz Njujorka koji se deset godina bavio muzikom na sve moguće načine je, posle kratke ali strelovite karijere u nezavisnom stripu (ozbiljno, 4 Kids Walk Into a Bank je jedan od najboljih stripova decenije) postao jedan od najpouzdanijih Marvelovih scenarista sa uspelim radovima na X-Men, Punisheru, Star Warsu… Toliko da mu je prošle godine omogućeno da orkestrira mali company crossover pod imenom Annihilation Scourge.

 

Originalni Annihilation, krosover započet još 2006. godine bio je u najvećoj meri delo Keitha Giffena (čini mi se poslednji njegov značajan rad za Marvel) ali je poslužio kao odskočna daska za scenaristički duo Dana Abnetta i Andija Lanninga koji su u okviru Annihilationa započeli pisanje serijala Nova a zatim odmah bili postavljeni kao scenaristi nastavka, Annihilation: Conquest iz čega je izrasla nova verzija Guardians of the Galaxy a koja je godinama bila predmet hvale upućenih čitalaca i tavorila sa relativno malim tiražom. Dok se nije desio film, baziran na upravo ovim likovima i pretvorio GotG u jedan od najpopularnijih Marvelovih stripova poslednjih godina.

 

 

Naravno, Abnett i Lanning su odavno prestali da ga rade (i razišli se kreativno) ali jesu posle Annihilation Conquest ispisali još nekoliko krupnih svemirskih priča, nastavljajući kosmičku sagu kroz War of Kings, Realm of Kings i, konačno, The Thanos Imperative čime je simbolički završen najveći deo njihovog rada u „svemirskom“ delu Marvelovog univerzuma a koji je građen na temeljima velikih prethodnika poput Jima Valentina i Jima Starlina.

 

Annihilation i njegovi nastavci su meni bili vrlo dragi stripovi a to to što je nakon velikog uspeha filma Guardians of the Galaxy novi serijal radio Brian Bendis i, da kažemo to najnežnije što možemo, ostavio bled utisak, je značilo da bi za bilo koji „novi“ rad vezan sa Annihilation bila potrebna sveža krv.

 

Matt Rosenberg je ta sveža krv i Annihilation Scourge je, čini mi se, bio idealan poligon da se isproba može li ovaj momak da se uopšte igra na ovolikom terenu.

 

Jer, da budemo jasni, Rosenberg je scenarista koji ume da piše spektakl, ali su njegovi stripovi u Marvelu mnogo bliži ulici, i „normalnim“ likovima nego kosmosu i bićima iz paralelnih univerzuma. Njegov Uncanny X-Men je bio priča o urbanoj gerili radije nego kosmička, multiverzalna saga kao u Hickmanovoj izvedbi koja je usledila, a Punisher mu je i pored mnogo pucnjave i eksplozija, bio strip o nekoliko likova i njihovom odnosu.

 

Otud i Annihilation Scourge najbolje funkcioniše kada se priča fokusira na likove i bavi njihovim reakcijama na još jednu pretnju koja se nadvila nad univerzum. Rosenberg je ovde napisao uvodni i finalni broj (Alpha i Omega, jelte), kao i epizodu o Novi, dok je Beta Ray Billa pisao Michael Moreci, Fantastičnu četvorku Christos Gage, a Silver Surfera povratnik Dan Abnett.

 

Ono što je jasno je da je Rosenberg i sam bio zainteresovaniji za likove nego za zaplet. Osnova krize kroz koju ovog puta kosmos mora da prođe je skoro pa prozaična, titularni scourge je zapravo invazija bića iz „kancerverzuma“, paralelnog univerzuma koji smo posetili u The Thanos Imperative, u kome smrt ne postoji i sve što živi živi i raste večno, baš kao nekakav nezaustavljivi tumor. Prvi na udaru su Blastaar i Annihilus, stari oponenti Fantastične četvorke, a koji žive u „Negativnoj zoni“, i Rosenberg se vrlo očigledno zabavlja stavljajući dva stara, primitivna Marvelova negativca jednog naspram drugog dok pokušavaju da razumeju pretnju koja se nadvila nad njihov domen, a potom se širi i na sve ostale.

 

Da ne spojlujem sad baš sve, Sourge nisu samo nasumična pretnja, imaju određen plan i predvodi ih jedan nama dobro poznati lik, ali glavna priča koju Rosenberg ovde gleda da ispriča je to kako Annihilus mora da se ponizi, ode u pozitivnu zonu, tj. normalan Marvelov univerzum i tamo traži pomoć. Annihilus i Nova (Richard Rider) su neočekivan i nekompatibilan par, pogotovo u regrutnom pohodu po Zemlji i univezumu i Rosenberg ovde kreira duhovitu i funkcionalnu hemiju koja dobro nosi narativ.

 

 

No, Annihilation Scourge je kratak narativ. Sve četiri epizode između Alpha i Omega događaju se istovremeno i njihovi autori imaju malo vremena da se pozabave svojim likovima. Oni to uglavnom odrade zanatski solidno i čitanje po jedne avanture Beta Ray Billa i Srebrnog letača a koje podsećaju na jake strane ovih likova je udobno iskustvo. Ironično, iako su temelji cele ove priče u prošlosti Fantastične četvorke, njihova epizoda najviše deluje kao nepotrebna – ovo je na kraju krajeva tim koji trenutno ima tekući, prilično visokoprofilan serijal i njihovo umetanje u Annihilation Scourge, uprkos Gageovom trudu deluje najviše kao odrađivanje posla.

 

U celini, ne verujem da će Annihilation Scourge biti pamćen kao značajan momenat u Marvelovoj istoriji. Priča je uglavnom ukalupljena u standardne trope i njena najveća snaga je u radu sa likovima. I taj rad je dosta dobar – vrlo rado bih čitao tekući Nova serijal koga piše Rosenberg čak i da u njemu nema Annihilusa da mu bude partner – ali šanse da uskoro dobijemo novi tekući Silver Surfer, Nova a pogotovo Beta Ray Bill serijal su bile bliske nuli i pre aktuelne izdavačke apokalipse.

 

Ako se Annihilation Scourge shvati samo kao Rosenbergovo ispipavanje granica do kojih može da se ide, podsećanje na neke poluzaboravljene likove i, dodatno, podsećanje na slavu voljenog Annihilationa, onda je ovo sasvim opravdan projekat. Ipak, iako sam ga pročitao bez napora, nisam siguran da bih ga preporučio ikome ko nije već intenzivno investiran u Annihilation i ko, istovremeno, nije spreman da vidi da se ovaj voljeni koncept ovde pomera samo za milimetar unapred. Ako spadate u takve, crtež Ibraima Robersona u Annihilation Scourge: Nova je svakako najbolji od svega što ćete u ovih šest epizoda videti.

 

 

Pre par nedelja se završio i petodelni miniserijal Gwenpool Strikes Back i u vezi sa njim imam veliki broj konfliktnih emocija. Sa jedne strane, tu je sreća i radost što Gwenpool nije zaboravljena, što joj je, da budemo sasvim jasni, omogućeno da i dalje živi, sa druge, dobar deo vremena tokom čitanja imao sam osećaj nelagode da autori zaposleni na ovom oživljavanju nisu zaista shvatili ne samo ŠTA već i KO je Gwenpool.

 

Pošto sam prilično siguran da to ne zna ni većina naših čitalaca, evo malog razjašnjenja:

 

Gwenpool je strip koji je sebi verovatno učinio najlošiju moguću uslugu odabirom imena glavnog lika i magazina, sugerišući (ne)upućenoj publici da se radi o liku iz paralelnog univerzuma u kome Spajdermenova devojka, Gwen Stacy nije poginula kao u glavnom univerzumu (Zemlja 616) niti je sama postala Žena-pauk, kao u Spider-Gwen univerzumu (Zemlja 65) već je postala tamošnja verzija Deadpoola. Kostim koji asocira na Deadpoola (slična kapuljača, dve katane na leđima) ali uz velike bele površine, a što je zaštitni znak Spider-Gwen, je uneo dodatnu konfuziju.

 

Jer, sve ove pretpostavke su pogrešne. Gwenpool je svoje ime odabrala iz najbanalnijeg mogućeg razloga – njeno pravo ime je Gwen Poole – a paralelni univerzum iz kog je ona došla u Marvelov univerzum 616 je ovaj naš u kome sad sedite i čitate tekst o stripu Gwenpool – i više u njega ne može da se vrati.

 

Unbelievable Gwenpool je, dakle, uprkos sigurno namernoj asocijaciji na Gwen Stacy i Deadpoola i time asocijaciji na lako zezanje na temu aktuelnih trendova u Marvelovom izdavaštvu zapravo bio strip visokog koncepta fokusiran na intertekstualnost i seciranje psihologije lika koji ne samo da je svestan da je u stripu već, za razliku od, na primer Deadpoola koji će tu svest koristiti za povremene duhovite komentare, nju upregnuti u naporu da potpuno prekrši pravila strip naracije i pronađe razlog svog postojanja.

 

Ko je TO očekivao?

 

Niko, ali Christopher Hastings, kreator Gwenpool je čovek koji očigledno voli da se igra sa očekivanjima publike, kao i da igra jako dugačku igru sa svojim zapletom i narativom.

 

„Christopher Hastings?“ kažete vi, „Otkad nismo čuli to ime!“

 

Od 2008. godine, kažem ja, kada sam o njegovom web stripu The Adventures of Dr. McNinja pisao u 69.epizodi svoje kolumne za UPPS. Ala vreme leti!

 

Hastings je, podsetimo, scenarista i crtač koji je studirao kod Waltera Simonsona a Dr. McNinja je bio urnebesno duhovit „meta“ strip o doktoru koji je istovremeno i (američki) Škotlanđanin i nindža, spajajući akciju i komediju na perfektan način sa svakom tablom koje su izlazile triput nedeljno. Mislim, nemojte mi verovati na reč, strip je i dalje onlajn pa možete da ga proverite sami: http://www.drmcninja.com/

 

Dr. McNinja je doživeo i štampana izdanja a Hastings je u Marvelu uradio par tezgi pre nego što su on i japanski ženski crtački tandem Gurihiru seli da rade Unbelievable Gwenpool a na osnovu dizajna Chrisa Bachaloa.

 

 

Unbelievable Gwenpool je imao svega 26 epizoda između 2016. i 2018. godine ali je bio voljen velikim delom i zbog toga što je, pogotovo pri kraju serijala, njegov lik napravio ogroman napor da pronađe smisao u onome što radi i što mu se dešava, i da osigura da bude zapamćen kao pozitivac.

 

Moj glavni problem kada sam počeo da čitam Gwenpool Strikes Back je bio upravo u tome da je scenaristkinja miniserijala Leah Williams akcenat veoma snažno bacila na intertekstualnu dimenziju stripa, gotovo potpuno ignorišući razvoj karaktera koji je Hastings odradio u originalnom serijalu.

 

Jer, originalno, Gwenpool je bila izrazito nebrižljiv lik, čak amoralan do granice sociopatije. Transportovana iz našeg sveta u svet stripa, svesna ne samo da je u stripu već i naoružana poznavanjem svih istorija i tajni likova koje sreće (uključujući tajne identitete i najskrivenije slabosti), u prvo vreme se Gwenpool ponašala ekstremno neodgovorno, odlučujući da će biti superheroj koji koristi automatsko oružje i ubija bez mnogo razmišljanja – pošto je u stripu – i ne brinući sa koje se strane zakona nalazi sve dok radi stvari koje je zabavljaju.

 

Hastings je ovde stvari radio polako i postepeno, pokazujući kako devetnaestogodišnjakinja korak po korak odrasta i razvija moralno čulo prepoznajući da su likovi oko nje „živi ljudi“ isto koliko i ona sama i da je njeno poznavanje njihovih identiteta i istorija u ovom svetu zapravo samo još jedna supermoć, ne zeleno svetlo da se igra sa tuđim sudbinama. Unbelievable Gwenpool je od puke meta-zajebancije prvo evoluirala u iznenađujuće human i topao strip u kome Batroc the Leaper (!!!) služi kao moralni stožer i uzor psihopatskoj klinki a zatim i u filipdikovsku eksploraciju samog medijuma u kojoj je ova klinka svoje „moći“ (poznavanje ritma pripovedanja, razdvajanje bitnih likova od onih koji samo popunjavaju radnju, osećanje gde se nalazi ivica kadra i njeno prelaženje kad je potrebno – a što je de fakto kontrola nad vremenom i prostorom) koristi da bi opravdala svoje postojanje i na kraju dana, ostavila iza sebe vredan umetnički artefakt u kome će Batroc i drugi likovi nastaviti da žive makar u sećanjima čitalaca.

 

Gwenpool Strikes Back sve ovo kao da zaboravlja i prve tri epizode su gotovo lišene jasnog zapleta i sastoje se od intenzivnih metatekstualnih diskusija u kojima se Gwenpool ponovo poigrava sa životima drugih likova kao da ni malo ne brine kakav efekat njene razorne moći mogu da imaju. Zaplet, onoliko koliko ga ima, se tiče njenog nastojanja da do kraja pete epizode miniserijala izbegne da bude retkonovana u lik koji može da se koristi u „običnijim“ Marvelovim kontekstima i osigura kanonski kontinuitet za sebe koji će joj omogućiti kasnija solo pojavljivanja u novim miniserijalima, pa, možda, jednom, i u nekom novom tekućem serijalu.

 

Ovo nije rđav zaplet, ako niste gadljivi na čitavu tu metakoncepciju, ali radnja Gwenpool Strikes Back je u prvoj polovini serijala vođena izrazito neuredno, bez jasne narativne linije, sa stvarima koje se događaju jer je potrebno da se dogode, ali bez jasne veze između radnji glavnog lika i onoga što se događa u ostatku sveta. Ovo je, pored toga što iritira čitaoca i u direktnoj suprotnosti sa kanonskim Gwenpool konceptom u kome je glavni lik odavno shvatio da ono što ona radi ima opipljive posledice u svetu koji naseljava. Hastings jeste uživao u tome da zbunjuje čitaoca ali njegovi narativi su imali jasnu kauzalnost i centralni zaplet na čijoj pozadini su metakoncepti onda mogli da dobro „rade“.

 

Williamsova, kako rekoh, akcenat stavlja upravo na „meta“ dimenziju i tek negde u četvrtoj epizodi radnja i zaplet ovog stripa počinju da ostavljaju utisak koherentne priče. Opet, to je najviše jer strip konačno prestaje da samo diskutuje sam sa sobom i pređe u akciju i ovde izvrsni Španac David Baldeon ima priliku da zablista crtajući bizarnu ali konzistentnu „meta“ akciju u kojoj učestvuju različite verzije Gwenpool i… drugi likovi.

 

Do kraja miniserijala Gwen uspeva da pronađe „sebe“ kakvu može da poštuje – najvećim delom zahvaljujući Kamali Khan koja se pokazuje kao pravi drug i superheroj velikog formata* – i zapravo prihvata retkonovanje koje je istovremeno i duhovito ali i daje mnogo potencijala za kasniji njen život (pogotovo što je i samo lako podložno ponovnom retkonovanju), no iako me je strip ipak odobrovoljio ovim finalom, moram da primetim da je glavna junakinja na kraju, u smislu emocionalne i etičke zrelosti tačno na istom mestu na kome je bila kada su Hastings i Gurihiru završili originalni serijal. Dakle, Williamsova je morala da je prvo „onezreli“ da bi joj dala priliku da ponovo sazri što, razumem, jeste jedan način da ponovo pišete o Gwenpool ali ne i najkreativniji.

*Ne, zaista nisam pravio najgoru igru reči svih vremena. Jeste prvi April, ali ipak je vanredno stanje, nije vreme za nedogovornu zajebanciju!

 

 

Drugo i možda još problematičnije je što je retkonovanjem njenog porekla, Gwen sada pogodna za učestvovanje u mnogo superherojskih timova, ali jedna od glavnih teza originalnog serijala je bila upravo da Gwenpool koja gostuje u tuđim serijalima ili u timskim stripovima nije ona „prava“ jer čitlac ne vidi svet iz njene metaperpektive već se njene „moći“ tretiraju kao puka alatka radije nego kao svetonazor. Drugačije rečeno, većina likova u Marvelovom univerzumu smatra da je Gwenpool mentalno poremećena jer razgovara sa nevidljivim sagovornicima, obraća se nepostojećoj kameri i govori o drugim osobama kao da su likovi u priči – njeno pojavljivanje u timskim stripovima bi moglo da je cementira u baš takvoj karakterizaciji, potiskujući upravo esencijalnu prirodu ovog lika koji je naučio da od nepažljive, brljive devojke koja ne razmišlja o drugima, postane odgovorna, brižna zrela osoba.

 

Treći način na koji je Gwenpool Strikes Back inferioran u odnosu na originalni serijal je i u tome da je Hastings sa puno apetita koristio vrlo trećerazredne likove da Gwen, okružena njima, nauči nove lekcije. Od pomenutog Batroca, preko M.O.D.O.K.-a i Paste Pot Petea pa do odmetnutog Doombota koji živi svoj život nezavisno od Doktora Dooma, originalni serijal je imao galeriju toplih, zanimljivih likova koji su imali svoje živote i služili kao moralni kompas nekontrolisanoj protagonistkinji, pa su tu gostovanja Milesa Moralesa i samog Doktora Dooma bila samo višnja na vrhu, jelte, torte.

 

Gwenpool Strikes Back ne ume da ponovi ovakav pristup i od početka krećee sa najjačima, koristeći Spajdermena, Kapetana Ameriku, Iron Mana, Deadpoola, Fantastičnu četvorku i Hulka kao tupa oružja kojima ovom serijalu treba da se obezbedi određena relevantnost. Naravno, niko od njih nema karakter – sem Deadpoola koji se nekako uvek otme kontroli – i ponovo tek pri kraju serijala dobijamo stvarne karakterne i emotivne momente, a što je šteta.

 

David Baldeon je makar odličan crtač. Originalni serijal je imao izrazito shōnen/ shōjo estetiku – na kraju krajeva crtačice su bile japanke i rasle pod uticajem Akire Toriyame – ali Baldeon je dovoljno veliki umetnik da ovo ne mora da imitira a da opet pogodi pravi ton stripa. Zapravo, Baldeonov stilizovani, karikaturalni pristup je ovom stripu i primereniji nego što je bio u Domino serijalima koje je pre ovoga radio za Marvel pa su intenzivni meta-koncepti koje Williamsova osmišljava za njega realizovani besprekorno, sa čestim promenama tona i stila, poigravanjem sa geometrijom kadrova i stalno novim, svežim načinima da se prikaže Gwenino „ispadanje“ iz kadrova i sa stranica, prelaženje iz jednog u drugi deo stripa i kontrolisane protoka vremena. Baldeon je ovde potegao najteže oružje i ovo je i pored sve buke koju on unosi u pripovedanje stalno novim trikovima zapravo vrlo tečan i lak za praćenje narativ.

 

 

Ostaje žal što taj narativ nije bio nešto više od ponavljanja – i to manje spretnog – karakternog luka koji je Gwen već imala u originalnom serijalu ali kao ljubitelj Gwenpool, srećan sam što je ipak krajem 2019. godine imala prilku da nas podseti na svoju energiju i ako ništa drugo, pronađe način da se makar povremeno pojavljuje u stripovima koje čitamo.

 

Sad samo da vidimo da li će oni uopšte izlaziti…

Pročitani stripovi: Calamity Kate, Amber Blake, Invisible Kingdom, These Savage Shores i Coda

Ja prvo moram da se izvinim cenjenom auditorijumu na tome što sam vidno umanjio svoje učešće na ovom delu foruma. Ne radi se, barem ovog puta o lenjosti, već o tome da je projekat na kome sam bio zaposlen poslednje tri godine došao do svog kraja i da smo sada u periodu kreiranja obimnog izveštaja, što narativnog, što finansijskog, dok istovremeno projekat prolazi kroz evaluaciju i finansijsku reviziju. Kako se sve to poklapa i sa sezonom godišnjih odmora za moje kolege, tako i to znači da ja poslednjih par meseci ulažem relativno abnormalnu količinu svog vremena u rad. Nije to neki veličanstven rad, štaviše pošteno bi bilo reći da je substandardan ali jako mnogo mog vremena trenutno odlazi na to, uključujući deseto- i jedanaestočasovne radne dane i poneke vikende, a kad ne radim, nagađate, prilično sam umoran i radije ću čitati stripove i igrati igre nego da o njima još i pišem.
Elem, ako smo to apsolvirali, evo kratkog pregleda nekih interesantnih stripova koje sam propustio kroz šake poslednjih par nedelja. Naravno, to je samo vrh ledenog brijega, ali pošto vremena zaista nema i ovo što pišem, pišem najviše da se ne misli da sam permanentno prestao da se ovim bavim (a što bi možda i bilo dobro po čovečanstvo), onda danas samo ovih nekoliko autorskih i nezavisnih radova. Obećani osvrti na X-Men, ali i druge superherojske radove vredne pažnje će doći u nekoj nedefinisanoj ali suštinski bliskoj budućnosti.

Da bismo očuvali leftfild imidž, pak, danas ćemo najviše o stripovima koje su pravile žene i osobe iz trećeg sveta, mada, naravno, sve u okvirima udobno poznate i predvidive američke strip-industrije.

Prvi na redu je Dark Horseov serijal Calamity Kate koga je pisala Magdalene Visaggio a crtala Corin Howell i kako je ovo neka vrsta relativno niskoprofilnog projekta za obe autorke, a na osnovu naslovnih strana sve je delovalo kao dinamičan akcioni strip, očekivao sam stotinak strana jeftine zabave i ne previše filozofiranja. Naravno, nisam baš to dobio, ali Calamity Kate je interesantan pokazni primer kako pripadnici mlade generacije svoje uticaje ne kriju, ali njihove motive interpretiraju na prilično svež i originalan način tako da na kraju dobijamo nešto osobeno.

Visaggio je svakako poznatija od dve autorke ovog stripa na ime svoje nominacije za Eisnera sa serijalom Kim & Kim koji je radila za Black Mask. Ova Njujorčanka sa bekgraundom u filologiji ima interesantan strip-portfolio u kome ima mesta i za sasvim autorske radove poput Quantum Teens are Go ili Morning in America, ali i za plaćeničke gigove (Transformers vs. Visionaries, Power Rangers), pa onda i za nešto između (rad za Marvel na Dazzler ili za DC na Eternity Girl) i Mags za sada kao da uspeva da pronađe zdrav balans u kome nije izložena riziku da izgori u vatri korporativnih angažmana (onako kako se desilo Brubakeru, Fractionu pa i Remenderu) ali i gde ima prostora da istražuje široku paletu interesovanja. Naravno, Visaggiova vazda mora  da se bori protiv zlonamernih kritičara koji je otpisuju kao puki „diversity hire“ na ime njenog trans identiteta, ali njeni stripovi, daobog, govore uglavnom sami za sebe i izdržavaju analiziranje.

Ovo naglašavam jer Calamity Kate nije nekakav naglašeno „feministički“ ili „politizovan“ strip, ali jeste strip koji u kome se preispituju svetonazor i životni izbori pripadnika mlade generacije – a od strane istih tih pripadnika mlade generacije – ispričan kroz ženske protagoniste i uzimajući formu akcionog, skoro pa superherojskog narativa.

Naime, Calamity Kate se događa u svetu, da ne kažem Kaliforniji, koji su identični kao naši osim što su zagađeni stalnim pojavljivanjem čudovišta – goblina, trolova, zmajeva – uglavnom monstruoznih i neartikulisanih sila prirode koja donose destrukciju i nemir za građane. Pošto su ovo Amerikanci, država ne radi bogznašta na rešavanju ovog problema, sem što plaća lovcima na čudovišta da frilensuju, ubijaju ih, i na taj način doprinose povećanju opšteg bezbednosnog* nivoa u populaciji.
* Primetiti pravilno pisanje ove reči koju osam od devet korisnika srpskog i srodnih jezika promašuje u osam od devet slučajeva

No, Calamity Kate nije oštra politička satira Trampove Amerike gde je „a good guy with a gun“ jedino zamislivo rešenje za poplavu nasilja počinjenog vatrenim oružjem i usmerenog na nedužno stanovništvo, već, zapravo više intimistička i pomalo gorka priča o self-aktualizaciji, jelte, odnosno o odrastanju, napuštanju iluzija rane mladosti i prepoznavanju odgovornosti koju sa sobom donosi to neko odraslo stanje.

Znam, zvuči užasno, ali zato je Visaggiova sve i umotala u sub-superherojski narativ sa mnogo atraktivnog odsecanja glava (i drugih delova tela) džinovskim, antropomorfizovanim reptilima. Calamity Kate je zapravo strip o besu, o ljutnji usmerenoj na ceo svet a prevashodno na sebe koja je za mnoge deo procesa hronološkog ali ne i sinhronizovanog emotivnog odrastanja, i kao takav on je ugodno smešten u mizanscen u kome je nasilje nad predimenzioniranim i do karikature „drugim“ stvorenjima društveno odgovoran čin. Drugim rečima, ovo je kao da čitate Ghost World ili kakav drugi kultni indi strip o odrastanju, samo sa dekapitacijama i mnogo više facijalnih pirsinga.

Ali sve drugo što očekujete je tu, i Cate je možda ne baš TRAGIČAN lik ali onaj lik u kome prepoznajemo sumornu pravilnost sa kojom se energična, čak kreativna ali nikada dovoljno usmerena osoba suočava sa kalupima odraslosti u koje se ne uklapa. Strip vrlo efikasno prikazuje polaroide iz Cateine prošlosti, sa sve propalim vezama i nesposobnošću da zadrži stalan posao a rivalitet sa drugom lovkinjom na čudovišta i opsesija dokazivanjem čitavom svetu da je ono što radi korisno i da je u tome što radi NAJBOLJA je centralna nit zapleta.

Neću da prepričavam kraj ali Visaggiova nas dovodi do snažnog i prilično gorkog finala bez mnogo objašnjavanja, puštajući da slike govore same za sebe i mada nekakva eksplicitna „pouka“ priče nije data, mislim da strip solidno funkcioniše kao podsticaj na refleksiju i razmišljanje. S druge strane Howellova ovom stripu daje ogromnu količinu potrebne energije. Ovo nije „superherojski“ strip u kome se akcija fetišizuje niti prikazuje pornografski detaljno već, zapravo, kvazi-superherojski strip u kome se akcija gura DALJE od fetiša, sve do granice apsurda a pornografski prikazi susretanja hladnog čelika sa živim mesom poprimaju kliničke elemente. Bes koji Cate oseća – i ne uspeva da iskontroliše – je sav prikazan crtežom koji je munjevit, lišen finih detalja i ornamentike što bi odvraćali pažnju i sveden na grube – ne i primitivne – kadrove dinamične geometrije i debelih linija. Howellova nije tipičan „indi“ crtač, naprotiv, najveći deo njenog portfolija otpada na licencirane stvari poput X-Files ili Ghostbusters pa je i u Calamity Kate njen pristup odlična kombinacija studije karaktera – sa pažljivo rađenom facijalnom i telesnom mimikom – i apsurdno prenaglašene akcije. Mali strip, sa sasvim ugodno dubokim premisama gde se granica između onog što je fiktivno i onog što je realno istanjuje na svež, interesantan način.

OK, ovaj sledeći strip je prilično nestandardno štivo. Pričam o četvorodelnom miniserijalu za IDW pod naslovom Amber Blake a koga sam uzeo da čitam zato što ga je nacrtao Jackson „Butch“ Guice. I čudnovatost stripa nije toliko u njegovom sadržaju koliko u neobičnom uparivanju autora. Naime, ovo je nacrtao Guice, veteran američke strip-industrije koga praktično bez pitanja sledim u ma kom smeru da se zaputi, ali ga je napisala… er… Jade Lagardère. I sad vi kažete „ko?“ a ja teatralno stavim šaku na grudi i zapanjeno odgovorim „Štaaa? Hoćete da mi kažete da ne pratite instagram naloge evropskih supermodela i da niste čuli za manekenku koja od svoje dvanaeste godine pravi reklamne fotografije, udata je za poznatog francuskog biznismena i svojevrsni je krstaš protiv zlostavljanja dece?“

Elem, nemam pojma kako su se Lagardèreova i Guice spojili, još manje kako je supermodel koji je snimio svega dva malo poznata filma još u prošloj deceniji odlučio da se okuša u poslu strip-scenariste, ali Amber Blake je prvo izašao na francuskom, za Glenat, 2017. i 2018. godine u dva albuma (La Fille de Merton Castle i Operation Cleverland) a ovo američko izdanje je kako je i red izdeljeno na četiri epizode i dato nam na raspolaganje proletos.

Reći ću da je Guice čovek rođen da radi evropski strip. Mislim to već decenijama a pogotovo u poslednjih petnaestak or sou godina kada je njegov stil postao još više nalik na – dubok uzdah – britanski novinski strip iz šezdesetih i sedamdesetih. Guice je neko ko špijunsko-akcioni-politički-triler toliko dobro vizuelno razume da se malko i razljutim kad pomislim da uglavnom mora da radi superherojske stripove koji nisu uvek prilagođeni njegovom mračnom, malo naturalističkom a malo teatralnom pristupu. Al dobro, tu smo gde smo i Amber Blake je zato tako dobar projekat za Guicea jer je ovo strip do obrva zamočen u eksploatacijsku paranoju iz vremena hladnog rata (iako se događa u savremenom trenutku), smešten velikim delom u evropske mizanscene sa arhitekturom i urbanim krajolicima koje crtač radi sa očiglednim velikim guštom ali i povremenim izletima u pitome provincijske pejsaže što su jednako upečatljivi. Naravno, ovo je, kako i očekujemo, i strip nabijen nasiljem i seksom – pa i nasilnim seksom – i Guice ovde zaista može da se razulari. Evropski strip, naravno, nije toliko osetljiv na prikaz kopulacije kao američki pa iako u Amber Blake nemamo pornografskih scena, ono što se da videti je u principu „jače“ i više uznemirujuće (pomenuto seksualno nasilje, jelte) od većine onog što mi pada na pamet iz američke produkcije. Što se akcije tiče, Guice je ovde na vrhuncu moći i njegova elegantna, izdužena tela su u akcionim scenama oslikana sa baletskom ljupkošću, a destrukcija koja nastupa je izrazito atraktivna. Guice nije najdinamičniji crtač akcije, naprotiv, jedan od njegovih kvaliteta i jeste ta neka statičnost kadrova, osećaj da gledate scenu zamrznutu u deliću vremena i divite se njenoj likovnosti, a sa Amber Blake je veštim sekvenciranjem panela uspeo da spoji najbolje od oba sveta i prikaže nam i perfektne pojedinačne scene, ali i njihov energični dinamički tok tako da dobijemo moćan akcioni film iseckan na fantastične stop-kadrove. U drugoj epizodi, recimo, ima momenat kada Amber i njen partner imaju sukob sa grupom Jakuza a Blakeova spasava stvar pronalazeći motocikl i ulećući na njemu u zgradu, vozeći uz stepenice, probijajući staklene barijere i skačući kroz prozore i ovo je serija slika koje treba da stoje u muzeju, sa vrlo malo teksta, uređene u savršenom vizuelnom pripovedanju.

E, sad, što se tiče samog scenarija… Uh… recimo da se vidi da je ovo pisala osoba sa relativno malo iskustva u ovom poslu a da Glenatovi urednici nisu od svega napravili baš savršeno konzistentnu priču. Amber Blake je prilična salata motiva, ideja i zapleta koja nije sasvim dokuvana i promišljena pre serviranja (ovo ako prihvatite moju metaforu o kuvanju salate) i bilo bi vam oprošteno ako biste negde na pola ustali i rekli „šta je bre ovo, kuda sve ovo ide, zašto ja ovo čitam?“ Mislim, nije Amber Blake LOŠ strip ali jeste strip koji uvodi više motiva nego što ume da izžonglira do kraja i pati od vidne inflacije ideja u odnosu na egzekuciju. Ulazeći u čitanje imao sam prijatne Modesty Blaise vajbove i zbilja, Amber Blake ima srodne motive koji se bave devojčicama što moraju da se snađu u svetu koji prema njima nije prijateljski nastrojen, ali stvari brzo odlaze u veoma komplikovanom smeru i ovo je politički triler koji se ne zadovoljava jednom zaverom ili jednom korumpiranom organizacijom ili jednim setom operativaca sa maltene natprirodnim moćima nego sve to fotokopira, trpa u blender i udara iz sve snage dokle god može. Rezultat je da se nisam naročito jako vezao ni za lik same Amber koja bi trebalo da ima ikoničku snagu, niti za njenu priču u kojoj bogate elite čine neverovatno svirepe stvari (i deci) a mračna organizacija pravednika bi da ih u tome spreči. Ali nisam ni bio potpuno nezainteresovan: Lagardèreova ima generalno dobre ideje o opštem zapletu i preokretima koji treba da ga dinamizuju i ovo je suštinski zdrava trilerska postavka kojoj je bilo potrebno malo uredničkog peglanja u razradi. Opet, potrebno je naglasiti da je unutar pojedinačnih scena pripovedanje veoma dobro jer Guice i Lagardèreova imaju razrađen ritam i osećaj za atmosferu pa Amber Blake ni u kom slučaju ne bih nazvao napornim štivom.

Ali moglo je da bude i bolje. Ipak, Jackson Guice u životnoj formi, sa kolorom koji je nešto vedriji nego što je za njega u poslednje vreme standard – ovo je sasvim dobar razlog da se Amber Blake propusti kroz oči.

Sa dosta uživanja pročitao sam prvih pet epizoda serijala Invisible Kingdom izašlih za Dark Horse a u najavi nečega što bi trebalo da bude dugačka naučnofantastična priča koju ćemo, ako sve bude okej, dobijati u tim petodelnim inkrementima po modelu koji je Image već istestirao a sada vidimo da ga preuzimaju i drugi izdavači. Dobro, ne bunim se, pod uslovom da Invisible Kingdom preživi, zaživi i dokotrlja se do svog prirodnog kraja jer ovo što smo do sada dobili je tek uvod koji mi je, priznajem, žestoko razgoreo apetit. Uostalom, trenutak je pogodan – Saga u ovom momentu privremeno ne izlazi i sasvim je okej da u interregnumu dobijemo DRUGI svemirski naučnofantastični strip sa blago psihodeličnim prelivima ali i interesantnim antropološkim i sociološkim istraživačkim ambicijama.

Invisible Kingdom je posle dugo vremena novi autorski strip meni jako drage scenaristkinje G. Willow Wilson, ubačen negde između završetka njenog rada na Ms. Marvel i preuzimanja tekućeg serijala Wonder Woman kod „cenjene konkurencije“. Wilsonova nije specijalno prolifičan scenarista i nema običaj da, kao neki, u isto vreme piše gomilu serijala a kako je sa strane pisala još i svoj YA roman The Bird King, ovih pet epizoda Invisible Kingdom je očigledno bilo sve čemu smo se mogli nadati u ovom periodu. I sad, naravno, svestan sam da ćemo nastavak Invisible Kingdom verovatno morati dosta da popričekamo jer Wonder Woman plaća gro računa u domaćinstvu Wilsonovih, ali vredi skrenuti pažnju na ovaj strip jer dobre „svemirske“ naučne fantastike nikad nije previše.

Elem, Invisible Kingdom je crtao Christian Ward, fenomenalni britanski ilustrator koji je radio i superheroje (mahom za Marvel) ali čiji su talenti značajno bolje iskorišćeni kada ima priliku da radi nešto psihodeličnije – na primer Ody-C sa Mattom Fractionom pre neku godinu. I njegova i naša sreća je da je Invisible Kingdom strip dosta prijemčiv za psihodeliju.

Wilsonova se ovde bavi relativno starim ali uvek dobrodošlim motivom ispitivanja mesta religije i duhovnosti u društvu koje je tehnološki toliko napredno da je jasno da „nebo“ postoji samo i isključivo kao metafora. Invisible Kingdom je priča smeštena u jedan sunčev sistem gde između planeta lete teretni brodovi a razne kulture, rase i vrste žive & rade jedne uz druge u relativnoj harmoniji. Wilsonova ovde svakako ide na space opera ugođaj ali ne u smeru startrekovske utopijske harmonije već više u smeru starwarsovskog melting pota potpaljenog kapitalizmom u kome ima mesta i za predrasude, diskriminaciju i žestoka društvena raslovljavanja.

Utoliko, jedan od centralnih delova zapleta stripa je i odluka mlade žene da odbaci tradiciju svoje zajednice (i porodice) i umesto da serijski rađa potomke, a što je njena tradicionalna uloga, ode da živi u manastiru gde će se u celibatu i teškom radu približiti „nevidljivom kraljevstvu“ što stoji u centru fiktivne religije ovog sveta. Ova religija je bazirana ne samo na uobičajenom odricanju kakva mi ovde znamo iz islama i hrišćanstva već život u manastiru podrazumeva i nešto „ekstremnije“ tehnike razdvajanja od spektakla materijalnog sveta i raskalašne društvene zajednice kao što je vezivanje očiju i posvećenost pre svega unutarnjem životu. Vess, devojčica* koja je odbila da postane mašina za rađanje i koju svet generalno plaši jer je bučan i pun osoba spremnih da sude drugima, ona u ovom manastiru pronalazi svoj pravi dom. Or does she?
* „devojčica“ nije tehnički ispravan termin jer njena rasa ima više polova ali u simboličkom smislu smo sasvim na mestu da je tako percipiramo

Neću ovde da pravim neke divlje i nedokazive pretpostavke da Wilsonova priču o Vess i njenoj potrazi za duhovnošću, te religioznim otkrovenjem bazira na sopstvenom putu od obične klinke iz Nju Džerzija do konverzije i života praktikujuće muslimanke, ali Invisible Kingdom svakako veliki akcenat stavlja na kontraste između duhovnog i društvenog, ali i između duhovnog i religioznog – štaviše, jedan od centralnih elemenata zapleta je ideja da Vess mora da pronađe način da prepozna korupciju i u samom središtu onog što je smatrala najduhovnijim, najčistijim prostorom koji postoji, i da nekako pomiri svoja verska osećanja sa time. A što je potentan motiv koji ćemo tek u nastavcima videti kako se razvija do pune aktualizacije, inšalah.

Na drugoj strani, kao ravnopravne glavne likove imamo gomilu kosmičkih kamiondžija, odnosno posadu teretnog broda koja krvavo zarađuje svoj leba i bez ikakve svesne namere upliće se u zastrašujuću korupcionašku zaveru što bi mogla da se završi brzom i bolnom smrću za sve koji su i protiv svoje volje stekli opasna saznanja. Ovde na programu onda imamo niskoprofilni politički/ krimi triler u kome polufunkcionalna ekipa plavih okovratnika odjednom mora da apgrejduje svoje kolektivno razmišljanje i delanje ne bi li ispregovarala za sopstvene živote sa ozbiljnom mafijaško/ državnom strukturom. Wilsonova ovde žonglira sa nekoliko likova odjednom i – pogotovo uz Wardov psihodelični crtež – njih nije sasvim lako pojedinačno isprofilisati iz početka. Ima ovde dosta drame (i komedije) između različitih karaktera i kako strip odmiče dalje, čitalac počinje da ih bolje razlikuje, dublje upoznaje i razvija afinitete prema njima, ali priča sa petom epizodom stiže do kraja tog uvodnog dela i to baš kad smo se dobro zagrejali i zaželeli se da imamo još.

Ovo čak i nije neka zamerka, Invisible Kingdom je strip koji svoju radnju razvija sporo i metodično i ne hvata na buku i isfabrikovanu dramu. Wilsonova se ovde trudi da nas uvede u živote likova radije nego da nam ih prepriča i okruženje olupanog teretnjaka na kome se stalno nešto kvari je pogodno za ovakav pristup u kome obični šljakeri odjednom moraju da postanu stručnjaci za preživljavanje usred zajebano eskalirajućeg zapleta u kome vrlo ozbiljne (i ozbiljno beskrupulozne) interesne grupe postaju zainteresovane za ljude koje bi tipično ignorisale. Autorka nije, uobičajeno, scenarista koji piše ansambl likova i većina njenih radova je bila usredsređena na jake glavne likove pa je Invisible Kingdom osvežavajuće iskustvo u kome vidimo i kako ona sama pomalo uči kako se to radi i kako prema petom broju sve postaje razrađenije i čitaocu bliskije. Utoliko, kako već rekoh, finale stripa je praktično samo aperitiv za PRAVU priču koja će slediti u nastavcima ali se zbilja žestoko nadam da te nastavke nećemo morati da čekamo godinama (jedna Saga nam je u tom smislu sasvim dovoljna).

Christian Ward ovde kreira jedan raskošno vibrantan svet. Kako već rekoh, likovi mu nisu možda dovoljno distinktni, ali kad god ima priliku da se igra sa dizajnom njihove odeće ili opreme – Britanac razbija. Vess i njene koleginice u manastiru imaju impresivne odore i šešire, ali Ward je najjači kada crta grad, arhitekturu, fantastična kosmička plovila i sumanuti interplanetarni prostor. Naravno, „svemir“ kakav vidimo u ovom stripu nema mnogo veze sa onim kako znamo da svemir zapravo izgleda kada se mrdnemo izvan zemaljske atmosfere, ali Ward crta strip u kome je religija jedan od centralnih motiva a inspirisan je, očigledno, psihodeličnim omotima rok albuma iz sedamdesetih i kreira mnogo tabli od kojih čoveku legitimno zastane dah kada ih vidi. Dakle, kad likovi sede i pričaju, Ward se ne trudi mnogo da te scene oživi, ali kada krene akcijanje imamo na programu kaleidoskop PLUS tobogansku vožnju spojene u jedno. Iako ilustrator sa jakim veštinama u domenu samog crteža, Ward ovde često mnogo više radi kolorom nego samim linijama, ne dopuštajući konturama da odnesu preimućstvo nad svetlom i bojama. Opet, Invisible Kingdom nije nedisciplinovano crtan niti pati od slikarske statičnosti. Kada kadrovi jesu statični to je zato što je potrebno da posreduju utisak monumentalnosti nekog objekta recimo, ali kada se akcija, Ward je tu sasvim dorastao zahtevima medijuma.

Invisible Kingdom je, na ovom stadijumu, jedno ukusno predjelo koje obećava dobar, možda i klasičan serijal. On nema nokautersku snagu koju je imao početak Sage – sa kojom ga stalno poredim a pitam se da li bi i Vaughn i Wilsonova time bili srećni – ali meni je važno da pokazuje da je moja omiljena scenaristkinja savršeno sposobna za pisanje spejs opere dok Christian Ward kreira upečatljive, memorabilne prizore što zaslužuju da idu pravo na zid. Pa, eto, nadamo se da će uskoro i ti nastavci. Legendarna Karen Berger, koja sad uređuje ovaj deo Dark Horse izdavaštva je priličan garant da će vredeti čekati.

A iz svemira idemo pravo u – kolonijalnu Indiju. These Savage Shores je serijal vrste kakva u američkom stripu jedva da postoji. Čime hoću da kažem da je ovo strip koji se događa u tom nekom proverbijalnom trećem svetu a pišu ga i crtaju ljudi koji taj treći svet poznaju intimno i umeju da ga predstave bez klizanja u zapadnjačke predrasude i kolonijalne trope. Čime dalje hoću da kažem da Vault Comics, izdavač ovog stripa radi hvalevredan, veoma važan posao na proširivanju slike i ubacivanju u američki strip i radova koji su namenjeni Amerikancima ali se ne bave opsesivno Amerikom i njenim emanacijama po ostatku sveta. Skoro da deluje trivijalno, ali svakako vredi dodati: These Savage Shores je pritom IZVRSTAN strip.

Ram V koji je scenarista ovog stripa je britanski Indus koji živi u Londonu i čiji je strip-portfolio dosta raznolik (Paradiso, Ruin of Thieves, ali i recentni superherojski radovi za DC poput Batman: Secret Files). Sa These Savage Shores se prihvatio ne toliko posla da kritikuje britansku kolonizaciju Indije koliko da pokaže korupciju u srcu imperije sa jedne strane, ali i to da „Indija“ kao pojam i kulturni artefakt kako je zapad, pa i konkretni kolonizatori shvataju nije baš tako jednostavan, monolitan i za razumevanje i tumačenje lak koncept. Što je dobrodošlo „objašnjavanje“ od stane nekoga ko ima potreban kulturni bekgraund da razume obe kulture – i kulturu kolonizovanog ali i kulturu kolonizatora.

Još dobrodošlije je da Ram V ovu vrstu kritike i objašnjavanja pažljivo provlači kroz kontekst i podtekst a u prvom planu je zapravo žanrovski strip. I to žanrovski strip pun iznenađenja. Naime, These Savage Shores počinje kao priča o britanskom vampiru u Indiji ali se brzo raspliće i razvija u raskošnu političku sagu o igrama moći među različitim indijskim plemenitim porodicama i njihovoj saradnji sa/ borbi protiv okupatora, a sve to sa solidnim zahvatanjem u mitologiju i folklor. I taman kad ste zaustili da kažete nešto tipa „Twilight koji sreće Game of Thrones koji sreće Mahabharatu“ ja vam stavljam dva prsta na usne i uz osmeh kažem da ni ne pomišljate na to. These Savage Shores nije frankenštajnovski pačvork niti vežba iz postmodernističkog citiranja već solidno proživljen komad folklora koji se autoritativno ukršta sa političkom dramom i gotskim hororom.

Način na koji V pripoveda daje nam mogućnost da radnju ispratimo iz različitih perspektiva, ali ovo je izvedeno spretno, sa prirodnim celinama koje gledamo kroz različite likove i dobijamo esencijalne informacije što nam pomažu da sklopimo celu sliku. Veliki deo priče, ali i karakterizacije dolazi kroz epistolarnu prozu i mada ovakav pristup nosi svoje rizike – ne najmanje što crtača može da svede na pukog ilustratora pozadine dok se prava radnja događa u tekstu – V ovo sjajno provlači dajući likovima distinktne i ubedljive „glasove“ i pomažući se njihovim pismima u premošćivanju vremenskih jazova koji bi inače morali biti prepričavani na neki manje elegantan način. Sa druge strane, strip ima i momente veoma brizantne akcije gde se uz malo teksta i mnogo crtačke energije prikazuju prelomni momenti u fabuli i kreiraju prirodna krešenda radnje. Ovo naglašavam da neko ne pomisli kako se, na posletku, ovde radi o pre svega proznom uratku a ne o „pravom“ stripu. Naprotiv – ovde imamo posla sa stripom gde je sinergija između slike i teksta izuzetna, sa skladnim dopunjavanjem i svešću kada jedno treba malo da se skloni da bi drugo poentiralo. Ono što posebno cenim je što Ram V uspeva da nam približi ne samo likove sa njihovim složenim unutrašnjim životima i političkim afilijacijama, već i kulturu, mitologiju i folklor, da zahvati i u britanske komplikovane odnose u periodu kada je kapitalizam bujao i osvajao imperiju iznutra – a da nas u svemu tome ne zatrpa prevelikom količinom teksta. Izuzetno cenim scenariste koji paze na broj reči i svesni su da je strip vizuelni medij, a kada još imaju za saradnika crtača kalibra jednog Sumita Kumara onda je ova pažnja još vrednija.

Jer Kumar je naprosto fantastičan. Ovaj njudelhijski crtač verovatno radi prilično sporo – These Savage Shores izlazi osetno ređe nego jednom mesečno – i to je jedini razlog koji mi pada na pamet što još nije kidnapovan od strane nekog imućnog američkog izdavača i pretvoren u zvezdu superherojskog stripa. Naravno, pomaže svakako to što čovek živi u Indiji i sve to, ali nemojmo prednosti domaćeg terena davati više težine nego što je realno ima. U prvom redu, Kumar ovde ne crta savremenu Indiju nego Indiju sa kraja osamnaestog veka, sa svim fantastičnim preterivanjima kasnog feudalnog perioda ali i mnogo zahvatanja u narodne tradicije. A sa druge strane, deo priče koji se tiče Britanaca, njihovih brodova, ali i Londona i njegove atmosfere, mode i arhitekture – sve je ovo više nego perfektno i svedoči o crtaču koji ne samo da je ekstremno temeljit u izučavanju referenci koje će mu pomoći u crtanju već i koji vrlo očigledno uživa da crta. Već negde u prvoj epizodi Ram mu daje par strana gotovo bez teksta na kojima se prikazuje pristajanje broda u Kozikode/ Kalikut* i ovo su kadrovi od kojih zaista može da se rikne. Pritom Kumar ima i disciplinovan, metodičan pripovedački tempo, sa urednim panelima iste veličine i pravilnim geometrijama koje uokviruju divlju lepotu sadržaja samih crteža. Gotovo da mi je suvišno da dodam kako Indus savršeno vlada atmosferom, dajući nam i erotiku i elegiju, pa i horor sa jednakom ubedljivošću. I naravno, njegov pristup pripovedanju ali i disciplina su bliži evropskom nego američkom stripu, ako je to uopšte bitno. Kolor Vittoria Astonea je bogat ali i dovoljno uzdržan, da nam sugeriše „egzotičnost“ i bogatstvo Indije ali i da strip zadrži jedan prilično svečan, ozbiljan ton. S obzirom da je ovo strip u kome imamo i vampire i lovce na vampire, ovaj ton je teže postići i držati nego što se na prvi pogled čini.
* not tu bi konfjuzd vid Kalkuta, moliću lepo

Ne bih sad da se razmećem epitetima i vičem kako je These Savage Shores remek-delo, ali jeste u pitanju izvrstan strip dvojice autora za koje verovatno niste čuli, tematski bogat, pripovedno svež a grafički više nego impresivan. Ne znam odakle tačno Vaultu para za ovakve ekstravagantne projekte, ali treba prepoznati kada je nešto vredno hvale. Peti broj These Savage Shores izlazi poslednje nedelje Septembra, pa eto razloga da se do tada upoznate sa ovim stripom.

Konačno, da kažemo reč ili dve o stripu koji je ovde već pominjan a za koga smo prilično sigurni da će potkraj godine biti pominjan na svim važnijim listama. Radi se, dakako, o dvanaestodelnom postapokaliptičnom fentezi miniserijalu Coda koji je započet još polovinom prošle godine i već tada okrenuo mnoge glave a sada kada se završio definitivno zavređuje sve pohvale što su mu unapred upućivane.

Simon „Si“ Spurrier je scenarista koga ja ovde često pominjem jer je u pitanju prekaljeni frilenser koji ne čeka da ga Marvel zove telefonom i ponudi mu novu tezgu (mislim, ko da oni to uopšte rade…) već stalno pronalazi nove ideje u sebi i kreira nove, interesantne projekte za različite izdavače. Neki od njih budu zaokružene priče (ovde pominjani Angelic, Cry Havoc, Weavers, Motherlands…), a neki budu zameci nečeg dužeg (recimo, njegov aktuelni rad za Marvel na Star Wars serijalu Doctor Aphra koga je započeo sa Kieronom Gillenom, ali i sjajni Crossed: Wish You Were Here). Coda je zaokružena priča sa jasnim početkom i krajem ali ako je kvalitet ovog stripa ikakav indikator, kao i reakcija koji je dobio od publike, ne bi bilo sasvim iznenađujuće da u nekoj doglednoj budućnosti dobijemo i neku novu priču u Coda univerzumu. Pritom ovo je izašlo za Boom! ali Coda je nešto što bi sasvim udobno ležalo i Imageu i zapravo, nadam se da su u Boom! svesni kakav biser imaju u svom katalogu i da će se potruditi da Spurrieru i crtaču Matiasu Bergari ponude nekakav naredni projekat pre nego što ih preotme Image.

Elem, postapokaliptični fentezi je nešto što smo pominjali i kada smo ovde pisali o Imageovom serijalu The Realm, a koji je neka vrsta Mad-Max-sreće-Cormaca-McCarthyja-sreće Dungeons’n’Dragons. Već tada smo pomenuli da, kvalitet The Realm na stranu (a meni se taj strip jako dopada), Coda sem te najšire ideje o fantazijskoj postapokalipsi, tonalno nema praktično ničeg zajedničkog sa Imageovim stripom. The Realm je priča o „našem“ svetu koji je posle apokalitičnog događaja postao poprište borbi onostranih sila i zatekao se zagađen invazijom orka, goblina i sličnih bauka.

Coda je, pak, strip o naizgled stereotipnom fantazijskom svetu koji je pretrpeo veliki, apokaliptični događaj čime je iz njega nestala magija.

Ovo je interesantna premisa ali ona je zapravo samo pozadinska kulisa i u Codi Spurrier priča jednu mnogo ličniju, intimniju priču kojoj je fantazijsko okruženje samo dobra pozornica da neke stvari osvetli jače, neke iskarikira smelije, a neke, bogami prikaže kao surovije nego što bi u realističnijoj postavci stvari išlo. Glavni junak priče, cinični fantazijski bard po imenu Hum (mada nismo sigurni da mu je ovo ZAISTA ime) na početku piše pisma svojoj supruzi i ljudima koje sretne (nevoljno) objašnjava da su je oteli orci i da je on u misiji da je spase. Naravno, misija se uskoro pokazuje kao znatno komplikovanija nego što smo na početku mislili a Humov cinizam i herojska potraga na koju se uputio takođe bivaju uspešno razobličeni već u prvoj trećini narativa. Coda, ispostavlja se, uopšte nije stereotipni fantazijski narativ o antiheroju koji ima plemenitu misiju – mada glavni junak tako sebe vidi – pa čak ni puka komedija na ovu temu – mada, da, Coda jeste u dobroj meri komedija na ovu temu. Coda je zapravo jedan vrlo ličan, iskren, smeo i prilično bolan projekat suočavanja sa ličnim i muškim strahovima, jedna fina analiza percepcije sveta iz pozicije nekoga ko zna da nije prirodni protagonist ali sebi dodeljuje posebnu herojsku potragu (a što smo, eh, skoro svi mi), pa i diskusija o etici i njenom odnosu sa jednom tako primalnom silom u međuljudskim odnosima kakva je ljubav.

Postavljanje barda u centar priče dopušta Spurrieru da se poigrava sa pripovedanjem, dajući nam uvide u „objektivan“ tok događaja i kontrastrajući ih sa onim kako ih glavni junak dalje predstavlja u svojim pesmama, pismima i prepričavanjima. Gde je granica umetničke slobode posle koje kreće manipulacija je jedno od pitanja koja Coda postavlja i o njemu raspravlja, ali ovo nije strip-esej. Uprkos svim tim dubokim temama i dekonstruktivnom pristupu, ovo je istovremeno i punokrvna avanturistička priča koja žanrovske trope ne prezire čak i u momentima kada ih okreće na komediju i put koji glavni junak prelazi, a koji se poklapa sa ogromnim političkim potresima je spektakularan i podrazumeva grandiozne planove, grandiozne izdaje i grandiozna ratovanja kao i svaki fentezi vredan svog imena.

Hoću reći, Coda uspeva da isporuči istovremeno i praktično parodiju ali i pun fantazijski obrok akcije, avanture, žrtvovanja i transformacije likova. Sve to postavljeno u svet u kome magije više nema (or does it?) ali koji i dalje nije izgubio komplikovanost što prirodno ide kada na istom prostoru imate bizarno različite rase, biologije, politička uređenja…

Pritom, ovo je strip čiji je humor veoma britanski i neretko veoma britak. Coda započinje scenom u kome skelet besmrtnog zmaja urla na barda sa imperativnim zahtevom da mu se počeše dupe iako rečeni zmaj dupeta zapravo i nema (da ne pominjemo nervnog sistema), ali mnoge druge scene su duhovite na veoma suptilan način, sa pančlajnovima koji se bukvalno svode samo na promenu izraza lica protagoniste. A to tako može kada na crtačkim dužnostima imate čoveka kao što je Matias Bergara.

Urugvajac je sarađivao sa nekoliko strip-izdavača u prošlosti (Vertigo, Humanoids) ali uglavnom kao ilustrator i koliko sam ja svestan, Coda mu je prvi strip u kome je jedan od koautora. No, prilično sam siguran da mu je nominacija za Ajznera za ovaj serijal donela i dosta poslovnih ponuda. Samo se nadam da će u narednim stripovima koje će raditi Bergara imati mogućnost da se razulari makar uporedivo sa ovim što je radio na Codi pošto je ovo strip čija je misija bila da bude veći fentezi od svog ostalog fentezija.

Tako je Coda kao neki produkt hiperaktivnog, grozničavog mozga sa direktnom linijom do obližnjeg rezervoara psilocibina, ona je delom, kako rekosmo, parodija, ali delom punokrvna akciona avantura i Bergara ubrizgava visokooktansko gorivo u svaki deo ovog projekta. Coda je prepuna neverovatnih građevina i suludih mehaničkih kontrapcija, nemogućih životinja i sumanutih bojnih polja. Njeni likovi su svi karikature, često groteskne karikature, ali imaju i unutrašnje živote i emocije i vrlo retko su tu samo da bi bili humoristički pančlajn. Akcija je vođena perfektno i mada Bergara ne voli miran crtež i uvek se trudi da unese malo nervozne energije i šuma, tonalno Coda uprkos svom jakom volumenu uspeva da osciluje između jakih amplituda akcije i spektakla, nudeći i srazmerno meditativnije momente. Bergara je naporan, svakako, jer toliko toga ima na njegovim slikama i stvari i likovi se često deformišu od sve te energije, ali je i toliko dobar da se stalno vraćate nazad da biste ponovo pregledali stranice i napajali se tom snagom. Kolor, na kome je pomagao Michael Doig je intenzivan i u ogromnoj meri zaslužan za tu energetsku preteranost, a ovom prilikom MORAM  da podsetim da se leteringa praktično nikada ne setimo sem kada naletimo neki nečitak font sa kojim se mučimo. E, pa, Jim Campbell koji je ovde radio letering je dominantno pokazao kako leterer može da bude ravnopravan koautor stripa i vidljivo ali ne i nametljivo utiče na nijanse izražavanja i ton.

Ako još niste čitali Codu, ovo je svakako poziv da joj date priliku. Ona priča priču koja je mogla da stane i u dvostruko manje svesaka nego što je na kraju izašlo – svakako – ali toliko uživa u tom pričanju i njeni autori su toliko vidno uložili deo sebe u njeno kreiranje da je ovo redak fantazijski strip koji apsolutno mogu da preporučim i čitaocu koji za fenetezi inače ne mari preterano. A ako ga volite – spremite se da budete (prijatno) iznenađeni.