Pročitani stripovi: Die

Die je naziv prvog velikog strip-projekta u koji je Kieron Gillen uleteo nakon završetka The Wicked + The Divine (aka WicDiv) pre nešto više od dve godine. U odnosu na WicDiv koji je trajao pola decenije i imao ogroman ansambl likova, Die je srazmerno skromnije preduzeće – do sada je izašlo petnaest brojeva i plan je da se serijal okonča, privođenjem svoje, takođe srazmerno jednostavnije priče, kraju, sa dvadesetim brojem kasnije ove godine. Ali Die je i demonstracija evolucije Kierona Gillena kao konceptualiste, mislioca i pripovedača, toliko nabijena slojevima, referencama i dijalogom sa kulturom i pop-kulturom da je u pitanju jedan jednako impresivan a dodao bih i naporniji i svakako za raspakivanje teži paket, bez obzira na manji broj likova i manje kompleksno pripovedanje.

Crtačica na Die je Stephanie Hans, sjajna ilustratorka koju je Kieron upoznao dok je radio za Marvel. Hansova je uradila nekoliko naslovnih strana za Jorney into Mystery dok ga je on pisao, a zatim i bila crtač na poslednjoj epizodi ovog serijala, i, impresioniran njenim raskošnim ilustratorskim stilom, čovek je uspeo da je nagovori da sa Die uleti u svoju prvu avanturu crtanja tekućeg serijala. Die je Imageov strip pa ima nešto relaksiraniji tempo izlaženja od grajnda koji vas čeka kada radite tekuće serijale za Marvel, no Hansova je svakako sa dosadašnjih petnaest brojeva opravdala poverenje i kreirala vrlo distinktan vizuelni kartakter serijala, pružila osobenu atmosferu i pripovedački pristup koji se vrlo dobro uklapa uz Kieronov tradicionalno raspisani, intelektualizovani rukopis.

Gillen je poslednjih godina osetno smanjio svoj rad za Marvel i trenutno tamo radi samo miniserijal Eternals sa Esadom Ribićem, što je, pretpostavljam, indikator njegovog uspeha sa creator owned stripovima poput WicDiv ili Uber, a sada i Die (kao i Once and Future na BOOM!-u) – ali i indikator njegovog ugleda u američkoj strip-industriji gde mu se poverava nastavljanje opusa koji je kreirao sam Jack Kirby u svojoj najuzvišenijoj fazi, a gde se i rad Neila Gaimana na nastavljanju Kirbyja uglavnom smatra nedovoljno dobrim. Kieron je čovek koji je fasciniran mitologijama, „zvaničnim“ ali i spontano nastalim, pop-mitologijama, nije li, uostalom i sam Uber na kraju imao vrlo mitološku, vrlo klasičnu postavku o ratovima koje ljudi na zemlji vode uz pomoć praktično mitoloških bića kojima su podarili nezamislivu moć? Ali Kieron je i gejmer, neko ko je, pre nego što je napravio karijeru od overthinkovanja superheroja i drugih strip-koncepata, imao karijeru overthinkovanja igara. U tom smislu, Die je strip koji bi napisao AI hranjen Kieronovim stripovima iz poslednjih deset godina, ali i koji je emanacija decenijskih Gillenovih interesovanja i pronalaženja moderne mitologije u oblastima koje ne bismo smatrali „religijom“ a neki čak ni „kulturom“.

Kieronova poluironična brza deskripcija za Die je „gotski Jumanji“ i mada to deluje kao uparivanje reči koje nikada nije smelo da se desi, zapravo je u pitanju i prilično dobro sažimanje onoga što Die nudi: ideju da igre na tabli nekako mogu da postanu „stvarne“, a onda ispitivanje postupaka likova koji su se zatekli u toj „starvnoj“ igri sa svim sumornim aspektima krize srednjih godina i ispromašivanih životnih karijera – i života uopšte – kakve bi Joy Division danas snimali da se Ian Curtis nije na vreme spasao ove proklete zemaljske bede.

Nazvati Die „postmodernim“ stripom je svakako preskromno jer ovde broj nivoa referenci koje se istražuju, nadgrađuju jedna na drugu i tvore sasvim individualne slojeve narativa daleko prevazilazi prosto citiranje uz prenaglašeno namigivanje i gurkanje u rebra, kako je postmoderna ponekad shvatana u popularnoj kulturi. Die je rad koji pokušava – i u priličnoj meri uspeva – da bude i dekonstruktivistička analiza nekih značajnih elemenata moderne popularne kulture (ili naprosto – kulture) ali i da sasvim zaljubljeno protrči počasni krug kroz te značajne elemente i opšta mesta, pružajući manje dekonstruktuivno nastrojenom čitaocu jednu punokrvnu pustolovinu istovremeno dok se sam koncept te pustolovine sagledava sa raznih strana – istorijske, mehaničke, simboličke.

U Kieronovim creator-owned radovima, pogotovou onim najboljim, se jako primećuju refleksije na njegov sopstveni život, pseudoautobiografske crtice koje te stripove čine ubedljivijim i stvarnijim iako se zapravo bave veoma čudnovatim, fantazijskim narativima. U Phonogramu i WicDiv ovo je prevashodno bila pop-muzika, a sa Die je, kako i naslov sugeriše, u pitanju mladalačka istorija igranja fantazijskih igara na tabli. Roleplaying kao hobi, ali i socijalni medijum, pa onda i osobena kultura unutar šireg konteksta popularne kulture je od sedamdesetih godina prošlog veka na zdravim i jakim nogama, a može se argumentovati da je svoje vrhunce doživeo osamdesetih i ranih devedesetih. Kasnije su video-igre preuzele jedan deo ove populacije, prevashodno na ime toga da je tehnologija uznapredovala u dovoljnoj meri da se socijalna komponenta igranja može dispergovati na površinu čitave planete kada je to potrebno, ali stoni RPG-ovi su i danas u solidnoj formi o čemu na kraju krajeva svedoči i to da je jedna od najvećih video-igara u ovoj polusezoni adaptacija izdržljive i popularne stone igre Cyberpunk nastale krajem osamdesetih godina prošlog veka.

U skladu sa tim, Die i kreće sa flešbekom na događaje iz 1991. godine u prvoj epizodi, pokazujući grupu mladih Britanaca koja se okuplja na šesnaesti rođendan jednog od njih i, umesto da se leše od alkohola ili igraju masne fote, tinejdžeri igraju posebnu RPG kampanju koju je od temelja do krova – uključujući sisteme, pravila, klase, svet, pa čak i same kockice – dizajnirao slavljenik. Ovo je uokvirujući kontekst za čitav strip, pokazujući igre na tabli kao ne puku „pasivnu“ zabavu u kojoj konzument troši nešto što je spravio neko talentovaniji i kreativniji od njega, već kao medijum mašte i kreativnosti, ali i sasvim primenjenih veština koje podrazumevaju poznavanje sistema i razumevanje međuzavisnosti njihovih delova.

Tridesetak godina kasnije, petoro od ovo šestoro klinaca više nisu klinci već odrasli, sredovečni ljudi sa porodicama i karijerama. Da to uglavnom nisu srećne porodice i uspešne karijere – iako je jedan od njih popularni pisac fantazijskih romana, jedan profesor na univerzitetu, a jedna od dve žene, bogami, radi kao programer video-igara – diktira već i činjenica da su ova deca odrasla deleći strašnu tajnu.

Sve to zvuči vrlo stivenkingovski – šestoro tinejdžera nestaje na dve godine i onda se petoro ponovo pojavljuje, bez dobrog objašnjenja gde su bili i zašto jednoj od njih fali ruka, ali decenije koje slede prekrivaju pokrovom običnosti taj jedan fantastični i traumatični događaj iz mladosti – ali Die zapravo samo koristi ovaj zgodni literarni predložak da uđe u narativ koji je istovremeno i intelektualniji (da ne kažem esejističkiji) od bilo čega što je King napisao, ali i više nerdovski. Posle trideset godina, petoro povratnika u stvarni svet, ponovo moraju da napuste svoje (disfunkcionalne) porodice i (polupane) karijere jer su ponovo, protiv svoje volje, uvučeni u IGRU.

Mislim, bukvalno, petoro sada odraslih ljudi pojavljuju se u svetu igre koju je pre tri decenije dizajnirao njihov šesti prijatelj, ponovo ulazeći u tela i ličnosti likova koje su tada igrali. Šesti prijatelj, koji je i tada bio Dungeon Master, dakle, koordinator igranja, ali i autor pravila, a koji nije napustio igru onda kada je ostalih petoro uspelo da se vrati u stvarni svet, sada je neka vrsta poluboga, tiranskog gospodara sveta koji se zapravo i sam zove Die, i ako žele da se ponovo vrate kući, naši junaci moraće da smisle kako da izađu na kraj sa njim.

Da je Die „normalan“ fentezi strip, ovo bi bio jedan sasvim klišeiziran mada primamljiv zaplet. Ali Die je dekonstrukcija klišea i tropa – već sam naslov se, očigledno, odnosi na „kockicu“, dakle reč kojom se u Engleskom jeziku obeležava jedna od kockica koje se koriste za igranje igara na tabli, ali istovremeno predstavlja jasnu referencu na pretnju koja postoji u fantazijskom svetu.

Svet Die-a je, kako i očekujete, splet neprebrojnih gejming i fentezi motiva i klišea, fantastična domaja u kojoj imate i elfe i patuljke, ali i „tehnološkije“ sile kao što su „Večna Prusija“ i „Mala Engleska“ uhvaćene u decenijskom konfliktu u kome se ne nazire pobednik. „Naši“ likovi su jedini „pravi“ ljudi u multinacionalnoj, multikulturalnoj sredini gde su svi ostali, praktično, konstrukti nastali obrađivanjem arhetipova fantazijske literature i gejmerske tradicije i Die je, treba to naglasiti, manje Jumanji, a zapravo više Zelaznijev „Gospodar svetlosti“, sa protagonistima koji, zahvaljujući karakteristikama svojih likova imaju praktično natprirodne sposobnosti čak i u ovako fantastičnom kontekstu.

No, odlika igara je da – iako neke od njih imaju narative – sve imaju sisteme i ti sistemi važe za sve igrače, pa Kieron ovde pravi jasnu razdelnicu između „običnog“ fentezija i gejming fantastike. Činjenica da su likovi koje igrači „igraju“ kreirani u zaista egzotičnim klasama što su impresivno dovitljive varijacije na D’n’D standarde pomaže da Die dobije jedan zanimljiv, dovoljno kompleksan narativ što umešno spaja fantastičku epiku i jednu zreliju „realopolitku“ mesta koje može da postoji samo u mašti, sa isprepletanim interesima bogova, različitih rasa i nacija koje naseljavaju Die, ali, a što je problematičnije, sa, pokazuje se, i suprotstavljenim, ili makar nekompatibilnim prioritetima svakog od „ljudskih“ likova. Tako priča o tome da petoro prijatelja moraju da poraze šestog, bivšeg prjatelja, da bi se vratili u svoj svet, vrlo brzo postaje nešto drugo, sa likovima koji vuku u svoje strane, imaju svoje agende i svetom koji se, bez obzira što se očigledno radi o kolekciji tropa, pokazuje kao politički složeniji nego što bismo se nadali.

Ovde Kieron radi neke vrlo zanimljive stvari – ako je ekonomija skup pravila po kojima igra „stvarni svet“, dakle, neka vrsta mehanike „naše Zemlje“, onda je skup pravila koje je izmaštao šesti ortak ove ekipe, mehanika po kojoj funkcioniše Die. Pričamo o ekonomiji duha i emocija, naravno, emanacijama ne samo duha i emocija samog kreatora pravila već i igrača koji su sa njim igrali originalnu kampanju i povratak u Die tridesetak godina nakon odlaska između ostalog suočava protagoniste sa posledicama ne samo njihovih postupaka već samih svetonazora koje su imali kao tinejdžeri a koji su sada svi deo istorije, mitologije i realnosti ovog sveta.

No, Gillen svoju igru igra na nekoliko ravni i mada je gejming ravan veoma bitna, ona nije i jedino bitna. Die se posle nekoliko epizoda otkriva i kao analiza i diskusija utemeljujućih dela popularne kulture – od fantazije i poezije sestara Bronte, preko tolkinovskog mitotvorstva pa do naučnije (i tehnološkije) ukorenjene fantastike H. Dž. Velsa ali i njegovog interesovanja za igre na tabli, pa strip smelo ulazi u višeslojnu eksploraciju svojih tema. Kieron je pomenuo strip-serijal Planetary Warrena Ellisa i Johna Cassadayja kao jednu od, da kažemo, „tehnoloških“ inspiracija za Die, ukazujući kako je Ellisov koncept arheologa pop-kulture bio dobar uokvirujući koncept za strip koji je zatim istraživao korene, položaj i vrednost superherojskog stripa u širem kontekstu moderne popularne kulture, ali rekao bih da ovde ima i odjeka takođe Ellisovog Frankenstein’s Womb sa jednim odlaskom izvan strogih granica fantazije i kombinovanjem ličnosti iz stvarnog sveta sa fikcijom na uverljiv način tako da nam postane jasno zašto su neki izmaštani svetovi postali tako „stvarni“ da su oblikovali današnju kulturu i svetonazor do mere koja ih čini „stvarnijim“ od stvarnog.

A što je čista postmoderna i način da se pričajući o fragmentima opiše i celina.

Naravno, Gillen jeste neko ko u mnogo smislova nastavlja Ellisov rad, ali je i autor koga sada već sa dosta sigurnosti mogu nazvati i mini-me verzijom Granta Morrisona. Ćelavost na stranu, ne govorim ovde samo o radu koji je itenzivno referencijalan i simbolički nastrojen, već i o vrlo posvećenoj eksploraciji medijuma koji, ako sledimo Mekluanovu krilaticu, sam po sebi jeste poruka. Kada je pre par godina Gillen uradio miniserijal o Peteru Cannonu za Dynamite, morrisonovština je prosto emanirala iz ovog stripa, sa vrlo formalnom analizom mnogih elemenata samog medijuma i njegovih pojavnih oblika kroz vreme. Die je u dobroj meri isto to, ali kroz eksploraciju formata i mehanika igara i, kao i dobar deo Morrisonovih radova, ima izraženu esejističku crtu. Gillen je svakao i sam svestan toga da su mu stripovi, čak ne ni samo oni koje radi u creator owned kontekstu, u velikoj meri postali disertacije, postavljanje teza i njihova diskusija i u njima određena „suvoća“ radnje i likova ume da pomalo zabode oko čitaoca. Ovo je svakako, i Morrisonova boljka i u recentnom The Green Lantern Season 2 on se protiv ovoga borio izrazito komprimovanim pripovedanjem i davanjem likovima energičnih, refleksnih, skoro somatskih reakcija na ono što ih okružuje.

Kod Gillena, u Die, stvari ipak stoje nešto drugačije, sa pripovedanjem koje je u mnogo većoj meri posvećeno worldbuildingu (iako sam scenarista naglašava da je napravio značajne napore da se strip ne svede na njega) ali i likovima koji su, pored sve svoje investiranosti u priču, na nekom nivou i dalje svesni da su u „igri“ i da drugi likovi oko njih (igračkim rečnikom rečeno NPC-jevi, non playing characters) nisu „stvarno“ stvarni. Tu dolazi do jedne interesantne filipdikovske tenzije između toga šta jeste a šta nije stvarno, toga da li je život suma iskustava individue ili suma odnosa koje individua ima sa drugim, istim takvim individuama i Die se na jednom nivou trudi da ne zapostavi psihologiju svojih likova iako su oni u ovoj naraciji mnogo više od običnih sredovečnih Britanaca – zaista neka vrsta avatara i polubožanstava čije su motivacije i moći dobrim delom s one strane moći poimanja običnog sveta koji naseljava Die.

S druge strane, naravno, svi oni imaju svoje „glasove“ i sve su to glasovi Kierona Gillena – za njega tipično prekomerno analiziranje svakog motiva i situacije, suvi, ironični humor („zašto biste uzimali metadon ako vam se nudi heroin?“) i opsesivna samorefleksija su deo karakterizacije svakog od likova. Srećom, autor je ovoga svestan pa likovi imaju distinktne ličnosti i istorije ali fakat je da, pogotovo posle WicDiv koji je u velikoj meri počivao na ogromnim razlikama između svojih likova, Die radi u jednom tonalno svedenijem opsegu. No, ima ovde sasvim dovoljno konvencionalno zabavnih dijaloških razmena i replika da se čovek zadovolji na jednom zdravo prizemljenom nivou.  

Takođe, uz sve prethodno navedene istine o tome da je ovo priča koja dekonstruiše mehaniku eskapističke pustolovine dok nam istovremeno daje i samu eskapističku pustolovinu, svakako valja reći da Die nije puka herojska potraga, već mnogo više Amber-olika, da ne kažem igraprestolika sapunska opera u kojoj su odnosi između likova kompleksniji od samog zapleta i smene u lojalnostima i afilijacijama su češće od borbi sa zmajevima.

Kad smo već kod borbi sa zmajevima – Stephanie Hans je urnebesan ilustrator. Doduše, u pogledu tehnike i estetike zaista više ilustrator, čak i slikar nego „običan“ strip-autor. Ovo, svakako, može da ima i svoju negativnu stranu. Već smo mnogo puta rekli da su pripovedanje i karakterizacija za strip-crtača višestruko važniji od „klasične“ ilustratorske/ slikarske tehnike a Hansova, kad pogledate njene crteže, ima ponešto od te slikarske statičnosti u svom stilu. Srećom, ovo nije strašno, čime hoću da kažem da je pripovedanje Hasnove prevashodno solidno. Stilizacije koje su prisutne u samom lejautu jesu povremeno vrlo agresivne sa kadrovima koji beže simetrijama ali uvek je organizacija table na nekom nivou logična i harmonična i Hansova uspeva da istovremeno bude vrlo disciplinovana u naraciji a da ima i taj artistički, razbarušeni energetski naboj.

Naravno, u samom crtežu je ovo potonje veoma naglašeno i ono gde strip ne pruža mnogo na polju karakterizacije sa likovima koji imaju pomalo „lutkast“ izgled, kompenzuje se vrhunskim dizajnom odeće, opreme, enterijera itd. jednom „avatarizacijom“ likova, ali i vrlo ekspresivnim kolornim radom koji često preuzima primat nad crtežom.Hansova sama koloriše svoje radove i ne znam koliko tačno je potrebno da se uradi jedna tabla njenog stripa, ali Die je strip koji se mnogo više ovaploćuje u svetlu, senkama i obrisima, uzvitlanim bojama i blještavim eksplozijama nego u striktnom radu sa linijama i konturama.

Da Gillen danas vrlo ozbiljno razmišlja o stripu kao distinktnom mediju svedoči to da Die ima ne samo urednika (a što nije norma u Imageu) u liku Chrissy Williams, već i Riana Hughesa zaduženog za dizajn. Weć je WicDiv bio strip sa naglašeno dizajniranim vizuelnim identitetom a Die je prosto prirodan medijum za ovako nešto. Konačno letering je ovde ponovo radio Clayton Cowles i njegovi dizajnerski podvizi na kakve nas je navikao sa WicDiv su sada prosto neodvojiv deo Gillenovih gustih, komplikovanih narativa.

Sa Die Kieron Gillen potvrđuje ne samo da je u kreativnom apeksu već i da nastavlja da evoluira kao autor ali i mislilac. Ovo jeste dosta esejistički rad, od toga se ne može pobeći, i sa svojim pomalo turobnim tonom, ne nosi istu vrstu mladalačke energije koju ste voleli u WicDiv (i Phonogram, na kraju krajeva). Ali Die jeste impresivan i intrigantan splet ideja i diskusija, teza i dokaznih postupaka koji se bave našim recentnim i nezvaničnim istorijama kao društva (gikova, ali i društva generalno) sa fascinantnom vizuelnom komponentom. Gillen je sebe uložio za sve pare u ovaj projekat, pročitavši tovar knjiga i usput dizajnirajući i čitavu stonu RPG kampanju, sa sve pravilima i likovima, koja se tokom ovih par godina dalje razvijala i trenutno je u verziji 1.3 (a pristupite joj slobodno ovde), dalje tanjeći granicu između „fikcije“ i „realnosti“, medijuma i poruke, igre i, jelte, života. Die je strip koji, ako ste na bilo koji način deo fantastičarske ili, uopšte, gik kulture, svakako dugujete sebi da pročitate. Prva tri dela su gotova i mogu se nabaviti papirno ili digitalno (izvolite), a finalni počinje sa izlaženjem u Maju. Pa, eto, pripremite se da… umrete? Bacite kockice? Možda je to sve na kraju jedno isto.

Pročitani stripovi: The Wicked + The Divine

Dakle, prošle nedelje se četrdesetpetim brojem završio poludecenijski Imageov serijal The Wicked + The Divine i sada, kada sam završio njegovo čitanje, ispunjen sam emocijama. Ali i racionalnim, jasnim, kritičkim mislima. Koje sve idu u otprilike istom smeru: ovo je bio strip koji je DALEKO prevazišao moja inicijalna očekivanja a moja inicijalna očekivanja su već bila su sramotno previsoka. Imam utisak da prisustvujemo kraju jedne ere, takoreći, a to nije mala stvar.

Recimo, takođe, da je sa ovim serijalom Kieron Gillen, njegov scenarista i jedan od kreatora, u mojoj beležnici konačno prešao prag i preselio se iz „dečko koji STALNO obećava“ u „klasičan autor koji je iza sebe ostavio nepatvoreno remek-delo i referentan serijal sa kojim ćemo druge kasnije porediti mrgodeći vjeđe“ deo panteona strip-pregalaca. Ono što je za Aarona bio Scalped, za Azzarella 100 Bullets, za Ellisa Transmetropolitan, za Ennisa Preacher a za Vaughana Y the Last Man, za Gillena je došlo, pa, recimo možda iznenađujuće kasno u njegovoj karijeri.

A opet, Gillen nije standardni strip-scenarista ni po kom ključu – ne najmanje zbog toga što ovaj Britanac stalno nastanjen u Bathu stripove praktično nije čitao do zrelog doba i zapravo se za njih zainteresovao jedva par godina pre nego što će svetu postati poznat kao jedna polovina dvojca koji je kreirao kultni – i, sada to možemo da kažemo, uticajni – Phonogram.

Phonogram, crno-beli urbani fentezi ispleten oko brit-popa i ciničnog muzikalnog maga, napravljen od strane dvojice Britanaca za koje niko nije čuo, je bio iznenađujuća pojava u tadašnjem Image katalogu ali je od strane mnogih kolega i dela publike zapažen kao jedan od najinteresantnijih stripova te godine i Gillena i crtača Jamieja McKelvieja odmah stavio na proverbijalnu mapu.

I znamo kako su stvari od tada tekle, Gillen je vrlo brzo dospeo do Marvela, odrađujući usput razne smene u indi rovovima, ali dobijajući sve ozbiljnije mejnstrim gigove šokantnom brzinom. Njegov beznaporni intelektualizam i ekonomičnost u pisanju su ga brzo od šegrta Matta Fractiona dovele do toga da bude jedini scenarista Uncanny X-Men, pisao je Thora, Iron Mana, a do nedavno i Star Wars, sve sa ekskluzivnim ugovorom za Marvel. McKelvie je imao svoju karijeru  širokog dijapazona radeći dosta za Marvel, a kreirajući i serijal Subrurban Glamour za Image gde je bio i scenarista i koji je bio dosta logična ekstrapolacija Phonograma. Gillen i McKelvie su se udruživali na Marvelu više puta, radeći Young Avengers i delove Generation Hope, recimo, ali njihov ponovni susret na The Wicked + The Divine je nešto po čemu će, mislim, biti upamćeni u istoriji.

Kažem da je za Gillena ovo pomalo neobična trajektorija jer Marvel obično pričeka da se nezavisni autor dokaže nekim jakim serijalom za nezavisnog izdavača pre nego što ponudi ekskluzivni ugovor i ubaci ga u mašinu (Wood sa DMZ, Aaron sa Scalped, Fraction sa Casanovom itd.). Ovde ispada da je Phonogram bio toliko ubedljiv strip da je tih šest crno-belih sveščica bilo dovoljno da Brevoort i Quesada prepoznaju kakav talenat čuči u Gillenu.

I nisu loše prošli, Gillenovi radovi na Thoru, X-Men, Iron Manu i Darthu Vaderu se načelno smatraju kvalitetnim i fanovi ih poštuju, ali ja, koji sebe ubrajam u ozbiljne poštovaoce Gillenovog lika i dela – uostalom, dugi niz godina sam pratio njegovu karijeru gejming novinara, pre nego što je postao uticajni strip-autor – sam, čini mi se, predugo čekao da nešto što je Gillen probudio sa Phonogramom evoluira u punu formu skoro deceniju kasnije. The Wicked + The Divine je ta puna forma i, u retrospektivi čini Phonogram još važnijim stripom nego što nam se onda činilo.

Gillen jeste na neki način jedinstveno opremljen da pravi ovakve stripove. Karijere muzičkog i gejming novinara iz kojih je prešao u kreatora stripova daju mu obimno poznavanje (ali i potvrđuju opipljivu strast spram) dva medijuma popularne kulture koji u stripovima najčešće dobijaju samo površnu obradu. Sa Phonogram Gillen je tako ubedljivo predstavio popularnu muziku kao formu magije da nije neko čudo da je, recimo Warren Ellis Phonogram smatrao najznačajnijim stripom 2006. godine. Sa The Wicked + The Divine Gillen i McKelvie idu toliko daleko preko granica koje je Phonogram postavio da a) je u pitanju nešto što uz dosta stida moram nazvati epskom sagom i b) dobijamo savršenu demonstraciju razlike između umetničkog dela koje rade hipertalentovani početnici sa STVARNOM supstancom u sebi koju su iskrvarili u svoje delo i umetničkog dela koje rade isti ti ljudi samo posle decenije brutalnog grajnda u rovovima profesionalizma, naoružani iskustvom, stručnim veštinama i vizijom kako da supstancu koju i dalje krvare, uobliče u delo koje će provocirati na više nivoa, duže vremena i postaviti mnogo više pitanja (a na neko dati i odgovore) nego što je to ranije bilo moguće. Ovim ni ne želim da kažem da The Wicked + The Divine nužno mora da bude smatran boljim stripom od Phonograma – mada je svakako tehnički značajno spretnije i impresivnije uobličen – jer Phonogram zaista ima taj jedinstveni došao-niotkuda-i-jebao-keve energetski naboj kakav serijal koji ima, sa specijalima više od pedeset epizoda naprosto ne može da zapakuje jednako gusto, ali opet – pričam o ličnom utisku: čitajući Phonogram zaista jesam osetio da gubim dah i spuštam strip povremeno da bih malo razbistrio vid i misli – sa The Wicked + The Divine ovakve stvari su mi se desile više puta tokom serijala.

Elem, The Wicked + The Divine je strip koji u najširem smislu diskutuje o popularnoj kulturi kao o svojevrsnoj zameni za folklor, mitologiju pa i religiju. Levelapovanje od Phonograma na sledeći nivo je jasno: ako je muzika magija, ljudi koji je prave su magovi – poštujemo – ali kada te ljude koji je prave sve više i više drugih ljudi počne da prati, poštuje, obožava, da se njima opseda i idolizuje ih, onda dobijamo religiju a magovi više nisu magovi već i sami počnu da veruju kako su – bogovi.

Gillen ovde sklapa kompleksan narativ u kome dobijamo impresivan krosover mitoloških i religijskih motiva a gde je sasvim lako izbeći brojne zamke vezane za diskutovanje i ukrštanje tema vezanih za ljudsku duhovnost time što je scenarista iskoristio čest trik japanskih autora i prikazao nam sve te jelte, duhovne teme i religijske motive kao pop-kulturni spektakl. Naravno, Zelaznyjev Gospodar svetlosti (i svakako Stvorenja svetlosti i tame) je jasan zapadanjački presedan ali ne treba da zaboravimo da je Gillen pisao Thora i da tretman religije kao pop-fenomena gde kanonske granice više ne važe jeste u neku ruku jedinstveno stripovsko oruđe – uostalom Zelaznyjevi radovi su i u vreme kada su izlazili opisivani kao „stripovski“. The Wicked + The Divine je samo ovakav pristup izdignut na nivo vrlo dosledne filozofske rasprave o prirodi verovanja, samobitnosti, slobodnoj volji itd. a onda provučen kroz prizmu savremene popularne kulture.

I sad, Gillen je čovek od solidne 44 godine, JA, kao čitalac imam i četiri više – koliko mogu da verujem da Gillen korektno ulazi u psihu omladine i uspeva da uhvati zeitgeist – ili makar deo zeitgeista od pre 4-5 godina – toliko i mogu da kažem da The Wicked + The Divine skoro po definiciji nije nešto što bi mene trebalo da zanima. Jer, jeste, ako u stripu pišete o božanstvima, to je često sapunska opera. A ako su ta božanstva još slinavi milenijalsi koji komuniciraju samo WhatsAppom, ne znaju s kim bi se pre pojebali i zašto im je posle žao i imaju sve neke silne interpersonalne drame koje odraslom čoveku deluju potpuno trivijalno – pa to je sapunska opera na sedmu potenciju i postavlja se legitimno pitanje zašto bih ja to uopšte čitao. Ne bi li trebalo da vreme koga mi je još malčice ostalo na ovoj planeti utrošim na štivo bliže mojim staračkim, namrgođenim senzibilitetima?

Ah, ali znate li šta je još utemeljeno na sapunskoj operi ukrštenoj sa apsurdnim spektaklom? Superherojština srebrnog doba, baš ona na kojoj sam slučajno odrastao. The Wicked + The Divine je superherojski strip? Pa, ne, osim kada je to potrebno. Onda postane TOTALNO superherojski strip pa posle opet više nije.

Recimo to ovako: The Wicked + The Divine je intrigantna, izuzetno pažljivo sklopljena priča o ciklusu što traje više hiljada godina a u kome se svakih devedeset godina dvanaest božanstava pojavljuje na zemlji i tokom dve godine kreću se među običnim ljudima, ovde pomognu, onde nešto i zajebu ali su generalno nedodirljivi za mase – a zatim umru. Sve se onda vraća u normalu do sledećeg ciklusa. U prošlom ciklusu, tokom dvadesetih godina prošlog stoleća, ovi su bogovi uzeli identitete pesnika i umetnika, ali u OVOM ciklusu, započetom polovinom ove decenije, bogovi su – pop izvođači, pevači, kantautori, didžejevi i reperi. Njihovi nastupi su, jelte, spektakl i duhovna, ne, RELIGIOZNA iskustva, psihodelija i tripovanje su konačno načini da dotaknete STVARNO božanstvo a pres-konferencije su neka vrsta gospela koji stiže pravo iz usta proverbijalnog konja, neukaljan interpretacijama apostola i kojekakvih prepisivača tokom milenijuma. Tvist? Pa, sva ta božanstva bila su do juče obični tinejdžeri i dvadesetogodišnjaci i dobijanje BOŽANSKIH moći nije nužno unapredilo njihove filozofske skilove. Neki od njih, svesni da imaju moć i samo dve godine da u njoj uživaju, su rešeni samo da jebu, šmrču koku i zajebavaju novinare i političare – skoro kao pop zvezde kakve i mi poznajemo, jelte. Drugi vrlo ozbiljno shvataju svoje religijsko poslanstvo pa započinju unapređene verzije religija sa kojima su asocirani (Shinto, recimo, postaje ShinTWO, sa sve gomilom prigodnih haštagova jer klinka koja se inkarnirala u Amateratsu nije ozbiljan poznavalac japanske kulture, mitologije i istorije već rekluzivni weeb koji je sve naučio iz video-igara i stotina sati gledanja animea). Niko od njih, isprva ne shvata najozbiljnije kada im mudra proročica koja ih vodi kroz sve objasni da su ovde da se bore protiv Velike Tmine koja preti da uništi ljudsku rasu…

Ako Velika Tmina zvuči kao užasno generički koncept – jasno vam je valjda da je Gillen u ovoj igri bar šest poteza ispred vas a verovatno dva-tri i ispred samog sebe jer su neki preokreti u radnji ovog grafičkog romana naprosto spektakularno agresivni i sve što ste mislili da znate o svetu The Wicked + The Divine biće temeljito protrešeno, pretumbano i mutirano više no jednom tokom čitanja. A što je svakako odgovorno za deo užitka koji ekstrahujete čitanjem. The Walking Dead je serijal koji je užasno profitirao od spremnosti da eliminiše jako utemeljene protagoniste i da se završi kad treba, pa Gillen i McKelvie ovde pokazuju da su naučili mnoge lekcije od drugih a zatim spremili svoje verzije tih istih lekcija koje su – pa, sveže, originalne i naprosto neočekivane. The Wicked + The Divine ne prestaje da iznenađuje do samog kraja a mene nije prestajalo da iznenađuje koliko me je jako serijal držao uz sebe iako je zapravo imao samo naznaku zapleta i mnogo skoro na snagu isfabrikovane drame.

Hoću reći, prvo se čini da je The Wicked + The Divine whodunit, takoreći murder mystery strip u kome bogovi moraju da shvate ko je među njima ubica, ali ispostavlja se da je ovo samo dobar način da upoznamo likove i strip je zapravo samo jako našminkana indie priča o odrastanju mlade devojke mešovite rase koja gleda bogove oko sebe, shvata da nikada neće biti kao oni i treba da nauči te neke lekcije o zrelosti iz jukstapozicije sebe kao „prave“ osobe i hipertrofiranih persona pop-idola što se doživljavaju kao božanstva. Osim što onda gomila likova pogine, i ovo postaje superherojski strip o borbi protiv Velike Tmine u kojoj naši junaci, bogami*, moraju da solidno promisle sa koje strane istorije žele da ostanu kad se prašina slegne jer borba protiv Velike Tmine zahteva ne samo Velika Odricanja i Velika Muda/ Jajnike nego i postupke koje bi u normalnoj situaciji možda smatrali, eh, etički dubioznim? Ah, da monstruoznim, to je reč koju tražim – pričam o ubijanju dece, masovnim pokoljima itd.
* Izvinjavam se.

Ali, onda, The Wicked + The Divine nije BAŠ superherojski strip jer odbija da ide uobičajenom trajektorijom zapleta, kulminacije, peripetije i raspleta i ubacuje nove detalje u priču. Praktično svaki od likova se razotkriva kao nešto drugo od onoga što smo mislili da jeste kada smo ih upoznali. Neki imaju tajne agende, neki su samo ZAISTA budale iako smo mislili da je to sve samo namešteno ponašanje pop-zvezde koja je brzo bljesnula i svesna je da će se brzo ugasiti, neki uopšte nisu ti ljudi koji smo mislili da jesu. Gillen ovde neverovatno uspešno krši sva pravila, menja žanrovske trope i podešava ton priče potrebama eskalirajuće složenog zapleta a da istovremeno uspeva da me sve vreme zadrži i uz taj zaplet i uz te likove koje malko prezirem, pa malko navijam za njih, pa me onda uplaše, pa ih onda mrzim, pa ih opet razumem i saosećam sa njima. Mislim, ne znam za druge, ali MENI je ovo odlika DOBROG pisca, ne samo sposobnost da likove uverljivo i radikalno transformišete, i to ireverzibilno, već i sposobnost da oni i dalje ostanu legitimno interesantni za istog onog čitaoca koji je tu bio i malopre i, idealno, i sam se uz njih malo transformisao. Kierone – znao sam da u tebi ovako nešto čuči iako me sa Uberom nisi baš sasvim kupio.

Dakle, na makro planu ovo je vrtoglavo složena priča o omladini koja se obogotvoruje ali ostaje klinački napaljena što bi rekao Kristijan, a koja do kraja treba da razjasni pre svega sebi šta znači biti božanstvo, koje odgovornosti uz to idu i je li ciklus koji se ponavlja neizbežan – sve uz obilne količine glupiranja, seksa, preljube, narkotika, dramatičnog dopisivanja mobilnim telefonima, i dosta kvazisuperherojske akcije – ali na mikro planu Kieron koga poznajemo i volimo blista u detaljima.

Gillen je, kako sam gore napisao, istovremeno veoma intelektualan i veoma ekonomičan spisatelj. Njegovo pisanje izvan medijuma strip-scenarija ume da bude veoma opširno – Gillen je definitivno skriboman sa kompulzivnom potrebom da previše raspravlja o svakom konceptu koji mu padne na pamet i jedan od parodičnih specijala The Wicked + The Divine koji su izlazili izvlači solidnu količinu humora iz ovoga – ali u stripovima ima izuzetnu disciplinu i samokontrolu. The Wicked + The Divine je Gillen na vrhuncu discipline i samokontrole, kadar da neprebrojne koncepte i ideje, socijalne, političke, emotivne, istorijske itd. kondenzuje u kratke, jasne izjave i rasprave, koje poentiraju efikasnošću boksera-veterana svesnog kada je pravi trenutak da se protivniku spusti taj jedan odlučujući kroše na bradu i da se odmah podignu ruke u pobedi. Plus, naravno, ovo je Gillen, pa je sve obilato garnirano sočnim jezikom u kome se cinizam, psovke ali i nepatvorena, gola ljudska emocija mešaju da ožive likove na papiru.

Naravno, nekome će to biti malo isforsirano, poštujemo, kao što će nekom drugom (ili istom tom nekom) za oko zapasti to da je strip praktično agnostičan u pogledu rasnih i rodnih identiteta i seksualnih preferenci – ovde se o rasi ne raspravlja, a niko te i ne pita jesi li biseksualan ili aseksualan ili šta i mada je ovo svakako u skladu sa naučnom fantastikom na kojoj sam JA podignut (Norman Spinrad, anyone??) kapiram da ima tu prostora da se kmeči kako je strip „suviše politički korektan“ i kako je agresivan sa svojom identitetskom agendom. Mislim, to je sve besmislica i dokaz da su ljudi spavali na času zadnjih 40 godina, ali pominjem ga baš zato što je The Wicked + The Divine priča upravo o toj generaciji u kojoj je znatan deo omladine rešio da su identitetska i klasna politika deo jedne iste borbe i da namrgođeni matori marksisti mlitavih ćuna koji ih stalno kritikuju kako se samo brinu ko će kakvom zamenicom da bude oslovljen a ne haju za sredstva za proizvodnju i njihove vlasnike – nisu u pravu. Gillen ima jedan panel na kome toliko jasno pokazuje zašto je razdvajanje klasne i rodne politike besmisleno i da su optužbe da to rade „progresivci“ fundamentalno pogrešne da mi je prosto milo što ovakav strip postoji i mogu da ga pokažem svakome ko je na internetu u krivu a da ne moram da kucam esej svaki put ispočetka. Ali to je umetnost – sažimanje kompleksnih koncepata u semantički guste ali estetski elegantne artefakte. Molim lepo.

Kad smo već kod umetnosti – Jamie McKelvie, jebem mu mater, Jamie McKelvie nije jedini koji je crtao ovaj serijal, čitava jedna priča u njemu je rađena od strane gostujućih crtača a tu su i specijali, ali Jamie McKelvie je, čini se, jedini crtač koji je stripu The Wicked + The Divine mogao da podari ovakav identitet. Ovo je strip koji je agresivno GLAMUROZAN iako iznova pokazuje koliko je glamur plitka, površna kategorija. Ali nije li ovo i njegova poenta? Magija koja nam daje prečice za stvari za koje tek kasnije u životu shvatamo da ne mogu da se zaista osvoje prečicom nego moramo da sazrimo do njihovog nivoa? Glamur, vizuelna upečatljivost, prepoznatljiv identitet, instant simbolika i pop-filozofija, sve ovo se spaja u magiju kojom mlade osobe osvajaju deo svoje teritorije ili barem malko ličnog prostora u javnom. Da li je to nivo na kome treba da ostanu? Eh, verovatno ne, sem ako nisu Madona (jelte, originalna pop-IKONA koja je sebe uporedila sa nečim božanskim), ali da li je to nivo na kome je razumljivo da ih zateknemo? Pa, svakako da. The Wicked + The Divine je zato strip omladine koja ikonički izgled shvata na sasvim različite načine – od skupih a elegentno jednostavnih odela, preko „etničke“ šminke, hipertrofiranog gotskog izgleda i queer gender-bendinga pa do praktično superherojskih fetiša a Jamie McKelvie je arhitekta, dekorater, dizajner i kostimograf ovog sveta, sa identitetima koji su upisani u izraze lica i gestove, svakako i McKelvie je ovde bolji nego ikad, ali koji su emitovani iz sve snage putem kostima, frizura, mejk-apa i ikoničkih poza. Pop art? Apsolutno.

Ali McKelvie, veliki dizajner, je izrastao i u velikog pripovedača i decenija superherojskog argatovanja ne samo da mu je istesala scene borbe u nešto na šta i Avendžersi mogu da budu ljubomorni, već je i porodila savršenstvo detalja, fokusiranja pažnje čitaoca na najvažniji deo kadra da se postigne ne samo prenos najvažnije informacije već i sa najboljim mogućim tajmingom. Gillen i McKelvie ovde funkcionišu kako samo stari ratni drugovi umeju, sa perfektno dekompresovanim scenama, savršenim rezovima kroz stoleća i milenijume, agresivnim promenama tona od (sub)urbanog glamura i šljaštećih lasera do htonskog podzemlja i body horrora prostim okretanjem stranice, dajući nam seks, nasilje, rejvove i stadionske koncerte, ali i savršeno isporučene humorističke pančlajne broj za brojem. Ovakva sinergija između dva autora je nešto što strip-industrija samo priželjkuje ali kada se na ovo dodaju kolorista Matt Wilson i leterer Clayton Cowles – inače ravnopravno potpisani na naslovnicama kao koautori – The Wicked + The Divine dobija svoju konačnu formu. A ona je neka vrsta toboganske vožnje na LSD-ju dok su vam na oči privezana dva kaleidoskopa a na slušalicama imate didžeja koji pola decenije (i pola stoleća) popularne muzike komprimuje u miks sa hiljadu rezova.

Hoću da kažem, ovo je elegantan ali i vrlo BUČAN strip. McKelvie je ekstremno disciplinovan u organizaciji stranice i ne iživljava se sa lomljenjem geometrije, kadrovima različitih veličina, dijagonalnim sečenjima, takoreći moj čovek – uredan, čist i jasan, ali istovremeno sposoban da agresivnim dizajnom stvari uzburka do opasnih granica a onda ih Wilson i Cowles poguraju u teritoriju prestupa. Ne znam da li je to tehnički tačno ali The Wicked + The Divine je najšareniji strip koji sam čitao, pa, ikada, sa korišćenjem kolora ne samo da oživi likove i scene, da im pruži adekvatnu atmosferu i značenje, već i da privuče pogled čitaoca na pravo mesto u kadru, možda najvažnije, da opčini onako kako bogovi u samoj priči opčinjuju mase – ovo jeste strip o tome kako nama svima zastane dah i osetimo nešto duhovno kad se suočimo sa lepotom, na kraju krajeva. Cowles onda radi za sve pare i dobijamo letering koji jednako nosi karakter i snagu iskaza likova, a brojne table bez oblačića, gde je tekst ispisan između kvadrata ili table sa samo simbolima postavljenim u krug i jednim jakim podnaslovom u centru podsećaju na to da je najbolji dizajn često onaj koji ni ne primetite.

Uz svu tu buku i šarenilo, energiju i raščupanost, autori uspevaju i da se na kraju dočekaju na noge za desetku i pruže serijalu dirljivo finale lišeno spektakla i suptilno onoliko koliko smo uopšte mogli da se nadamo od stripa koji je svoj naglašeni intelektualizam uspešno umotao u oblandu tinejdžerske drame i superherojske sapunice. Da se The Wicked + The Divine, ovako glasan i raspričan, kaleidoskopski šaren i hiperdizajnrian završava belom stranicom bez crteža, teksta i boje i da je ovo savršeno finale poludecenijske epopeje uz koju su, ako pogledate malo po internetu, mnogi odrastali i od srednjoškolaca postajali, jelte, pravi ljudi – pa to skoro da je dovoljno da kažem da Gillen, Mckelvie i ekipa više ništa u životu ne moraju ni da urade. Oni su svoj dug ljudskoj civilizaciji odužili.