Rammstein, Combichrist, Beogradska Arena, 20. Mart 2010.

Pristao sam da posetim ovaj koncert tek posle dugih i napornih pregovora. Bila su potrebna raskošna obećanja i neprijatne ucene da se ja privolim carstvu njemačkog (šatro) indastrijal metala, a i to sam učinio uz mnogo rogušenja i mrštenja čupavih veđa.

(Umesto ekskluzivnih slika sa koncerta, nudimo neekskluzivne slike Shyle Stylez. Ramštajn, koji su nedavno snimili onaj spot bi se sigurno složili.)

Da razjasnimo: to što sam metalac ne znači da mislim kako je svaki bend glasniji od Hari Mata Hari automatski okej. U metalu, kao i u drugim žanrovima, devedeset je posto smeća, devet posto zanimljivosti i jedan posto vredne muzike. Ramštajn svakako ne spadaju u taj jedan posto i njihova muzika i generalni svetonazor, poput nekakvog užasno degenerisanog potomstva Einsturzende Neuebauten, samo služe da me podsete zašto normalan svet uglavnom s pravom nas metalce smatra grdnim seljačinama. Ramštajn su bend koji te neke pretenciozne ali istorijski gledano, ponekad elegantno prezentirane ideje o postindustrijskoj estetici i dehumanizaciji umetničkog izraza donosi pred publiku prekasno i sa ambicijom koja se ne kreće mnogo dalje od prostačke zabave.

Naravno, mnogo je bendova koje bih, poput Ramštajna mogao da opišem rečima „jeftino, primitivno, kičlijski, hvata na buku“ a koje zapravo volim. Razlika je svakako što ti bendovi s vremena na vreme uspeju da me ubede kako primitivizam, jeftinoća, kič i buka kod njih na momente demonstriraju istinsku opsednutost ništavilom, dok kod Ramštajna samo čujem prepričavanje nečega za šta bend veruje da je solidan vic.

Taksista koji nas je na koncert vozio pitao je kom pravcu pripadaju ti Ramstajn. Moj odgovor – seljački metal – mu je svojim nenamernim cinizmom izgleda udahnuo dodatni entuzijazam za procenjivanje stanja stvari u popularnoj kulturi i ovdašnjem mentalitetu, pa se neki minut kasnije iščuđavao, gledajući mase koje hrle ka Areni, kako to tako mnogo ljudi sluša hevi metal. Doduše, s obzirom da je u kolima trošio nekakve bosanske zabavnjake i grupu Flejm (ko je tužna… kurčina?), nije najjasnije na čemu je bazirao osećaj moralne superiornosti…

U salu smo ušli negde oko polovine nastupa Combichrista, benda koga sam do nedavno sa dosta uspeha izbegavao. Ne da su Combichrist nešto posebno užasni, ali ovako kako oni zvuče, Front Line Assembly je zvučao pre petnaestak godina. Uopšte, slušajući njihov nastup (dva bubnjara, klavijaturista, pevač) podsetio sam se teorije kako je za navalu tih nekih metaliziranih body bendova prevashodno kriv Bill Leeb kome je verovatno u jednom momentu dopizdelo da sa tim nekim bledunjavim curama pre (nikada garantovanog) seksa mora da raspravlja o Bodleru. Uvidevši da su metalke generalno pijanije i sklonije nemuštim snošajima, ide dalje teorija, Leeb je udario u teretanu, nabacio tetovaže i u muziku FLA ugurao semplove Pantere i Sepulture. Ostalo je istorija. Istorija nebrojenih bendova sa lošim pevačima, dredovima i tetovažama koje su zamenile nekadašnji „sajber“ luk…

Dobro, Combichrist je najviše klao mutan zvuk. Njihova muzika – iznurujući ritmovi, distorzirane sint linije i recitator na mestu pevača – sasvim bi pila vodu u podesnijem prostoru sa podesnijim zvukom. U klubu sa maksimum petsto duša ovo bi bilo daleko podnošljivije i tada bi mi manje smetala i drastična derivativnost Combichristovog repertoara. Kako je ovo bio poslednji nastup na turneji, bend je završio lomeći opremu i bacajući je po bini. Jedan bas-timpan dopro je i do publike…

Ramštajn su ponudili znatno upečatljiviju scenu na početku nastupa sa efektnim rušenjem i prosecanjem „zida“ koji ih je razdvajao od publike, od prvog trenutka uspostavljajući ideju da ćemo gledati jednu dobro uvežbanu cirkusku predstavu. Tako i bi.

Što se zvuka tiče, beše to, kako i dolikuje hedlajneru, znatno bolje, sa doduše trenucima kada je muljalo, ali i trenucima kristalne čistote. Ramštajn imaju i promišljenije kompozicije, očišćene od viška elemenata pa je i to pomoglo. U svakom slučaju, njihova muzika i nije harmonski preterano složena a zasnovana je prevashodno na tvrdim, jednostavnim ritmovima, pa je osnovni cilj – submisija publike surovim, doslednim udaranjem uspešno postignut.

Umeju oni i da ukrase svoje pesme nežnim razlaganjima i melodičnim refrenom, nije da ne umeju, ali problem je što je to sve jedan zajeban kič, i kad se bije i kad se plače. Ramštajn kao da su nastali kada je neko uzeo Laibachovo proučavanje formi treša i totalitarizma i zaključio da potencijala ima ali ga treba još banalizovati, enebi li narod poverovao da u toj muzici prebiva nekakav autentičan sentiment. Jasno je da sam na pogrešno mesto došao tražeći te moje „istine“ i „autentičnosti“, no metal ume bolje od ovoga i ne treba da mislimo kako je prisustvo dvadesetak hiljada ljudi na koncertu dokaz bilo kakve ispravnosti koncepta…

Što se tiče vizuelne komponente, svesrdno treba pohvaliti razrađenu teatralnost i disciplinovanu isprogramiranost događaja. Kod Ramštajna nema mesta nikakvoj spontanosti koja bi verovatno delovala užasno namešteno. Umesto toga, prijalo mi je da vidim kako je sve do u korak predodređeno, sa koreografijama, jasno podeljenim ulogama na sceni, sa gumenim čamcima, srpskim zastavama (dobro, jedan čamac i jedna zastava), anđeoskim krilima, hidrauličnim platformama, perjem, obešenim bebama, reflektorima, varnicama, tempiranim eksplozijama i bacačima plamena. Posebno pohvaljujem što je disciplina održavana i između pesama, pa tako ne samo da nismo gledali češanja po jajima, brisanja peškirima i štimovanja, nego se pevač ni jednom (sem na samom kraju) nije obratio publici. Odsustvo objašnjenja kako smo „fantastični“ i pitanja „da li se dobro zabavljamo“ uz obaveznu insinuaciju da polno opštimo sa sopstvenim roditeljkama, koje su inače uobičajeni asortiman ovakvih koncerata, značajno je doprinelo mom uživanju. To jest redukciji moje patnje.

Meni se inače načelno dopada samo jedna pesma Ramštajna, ona iz filma xXx, Feuer Frei, ali na koncertu mi se dopala tačno jedna i po. I tu je, da ne bude zabune, Feuer Frei to „i po“, dok je pesma koja mi se zbilja dopala bila ona koja ju je sledila. Tokom nje sam na trenutak poverovao da Rammstein osećaju užas koji čuči u DNK-u njihove muzike. No, to je bilo negde na polovini nastupa, a poslednjih tridesetak posto vremena sam imao utisak da slušam Depeche Mode sa distorzijama, što je samo za dlaku bolje od običnih Depeche Mode koji mi se gade.

(Moguće je da neću dočekati jutro posle ove izjave…)

Publici je, za razliku od mene, načelno bilo vrlo lepo, sa sve pevanjem na njemačkom i nepatvorenim radovanjem. Jedna od prednosti Arene je i to što (nema pušenja) može lepo da se sedi, sve dok publika ispred vas u oduševljenju ne poskače na noge. Ovde sam imao sreće da su roditelji maloletnog deteta ispred mene disciplinovano sedeli sve do poslednje četvrtine nastupa koju sam proveo gledajući u njihova leđa… Sedenje je imalo i taj nezgodan nus-efekat što sam početkom nastupa osećao (tuđ) penis na (svom) potiljku, ali to je rokenrol, ne treba da budemo netolerantni…

U svakom slučaju, moj drugar sa kojim sam se sreo posle nastupa je bio zapanjen što uopšte pričam o muzici insistirajući da je u pitanju vrhunski cirkus… Možda i jeste, ali ko je tu onda klovn, a ko dresirani majmun? Nisu Ramštajn krivi što je posle Alisa Kupera ceo taj rokenrol teatar izgubio svaku pretenziju da nešto znači i izmetnuo se u spektakl radi spektakla, ali nisam ni ja kriv što znam da se tu krije i mogućnost da simbolika koju nosi bude nešto više od najpovršnije moguće karikature tema, slika i formi što barem meni nešto znače.

Bilo, prošlo, neću da kažem „ne ponovilo se“ ali se nadam da se Ramštajn i ja jedno vreme nećemo viđati.