Strip: In memoriam Richard Corben

Juče smo saznali da je početkom meseca – drugog Decembra – sa punih osamdeset godina umro Richard Corben, jedan od najpoznatijih američkih strip-crtača, ilustratora pa i animatora. Što, kada se uzme u obzir koliko u Americi ima crtača, ilustratora i animatora njegove generacije nije mala stvar. Corben je bio nagrađivan autor – mada jedan solidan deo njegovih nagrada potiče iz perioda pre nego što su uvedene nagrade koje danas poznajemo, a što ide uz tako dugačku karijeru kao što je ovaj čovek imao – i jedno od poslednjih velikih priznanja koje je dobio bio je Gran Pri na festivalu Festival international de la bande dessinée d’Angoulême 2018. godine. Ovaj francuski gestival se održava od 1974. godine a Corben je sa ovom nagradom dobio priznanje za životno delo da bi sledeće godine predsedavao žirijem a izložba njegovih radova bila postavljena u muzeju Musée d’Angoulême.

Hoću reći, američki, i to VEOMA američki autor koji je toliko cenjen u Evropi? Corben je bio nešto posebno.

Za mene je Richard Corben bio jedno od prvih imena koje sam uopšte zapamtio u domenu strip-industrije. Kao klinac, jelte, kada sam sa čitanja Diznijevih stripova krenuo da širim interesovanja na prvo franko-belgijsku produkciju a onda i na američke radove, posle Franquina i Uderza, počeo sam da prepoznajem radove Johna Busceme u Marvelu. A onda je odjednom nekako sa svih strana krenuo da se pojavljuje Richard Corben i bilo ga je nemoguće ignorisati. Corbena je neko jako voleo u tadašnjem Marketprintu pa su Stripoteka i Spunk objavljivali razne njegove radove iz Warrenovih magazina i Heavy Metala. Kako sam u to vreme čitao mnogo i američkih i evropskh stripova – jer je ponuda u našoj štampi bila zdrava i raznolika, i sam sam primetio da Corbenov specifični stil odmah i lako prepoznajem i njegovo ime mi se urezal u pamćenje.

Corben je, bar kako sam ja to tada shvatao, bio tačno negde između onog što sam ja video kao „američki“ pristup, dakle, vrlo dinamičan, vrlo „akcioni“ crtež kakav je postojao kod superheroja, ali sa stilizacijama koje su dugovale dosta evropskim predlošcima.

Ovo nije nekakvo preveliko čudo. Corben jeste bio pod solidnim uticajem evropske scene, štaviše polovinom sedamdesetih, nakon nekoliko godina rada za Warrenove publikacije, Corben je poslao neke svoje radove u Francusku, nadajući se da će ga objaviti u novopokrenutom magazinu Métal hurlant. Bilo je u pitanju proširenje jedne od ranih kratkih priča o Denu a nakon što je Métal hurlant ovo objavio, Corben je krenuo da radi za američku verziju ovog magazina, Heavy Metal gde je Den izlazio u prvih dvanaest brojeva. Istovremeno, neki od evropskih autora koje smo mi tada ovde čitali, objavljivali su za Warrenove magazine u Americi. Recimo, Španac Fernando Fernandez – čiji je stil mnogo „lepši“ od Corbenovog ali su meni bili očigledno slični zbog voluminoznosti i masivnosti tela i naglašene erotike – je radio Vampirellu, kao i Corben, objavljivao u Eerie magazinu kao i Corben, pa je nešto kasnije dospeo i u Heavy Metal (upravo sa stripom Zora y los Hibernautas koji je kod nas kao Kapetan Zora izlazio u Spunku).

Tada nisam znao za Corbenovu prethodnu karijeru animatora. Naravno, on je uglavnom radio špice i dizajn naslova za animacije – da bi onda posle posla, u slobodno vreme, radio svoje andergraund stripove – ali je uspeo i da kreira sopstveni kratki animirani film, Neverwhere, a koji je bio i prva priča o Denu, junaku koji  će biti toliko jako važan u Corbenovoj karijeri, lansirajući njegov rad za Heavy Metal, da mu se Corben više puta vraćao. Kada sam Dena čitao u Stripoteci početkom osamdesetih godina, primećivao sam da je ovo dinamičniji, na neki način opipljiviji strip od inače dinamičnih i akcijomnabijenih superheroja. Nije stvar bila samo u visceralnosti – Den je, izlazeći za Heavy Metal koji nije potpadao pod stroga pravila CCA cenzure mogao da priušti golotinju, ekstremno nasilje, krvi i amputacije – već i u jednoj intenzivnosti prizora. Likovi su kod Corbena delovali tako snažno kao da će pući, udarci su se OSEĆALI, a Corbenovo ignorisanje „pravila“ ljudske anatomije i ljubav ka širokim, ekstrenim pokretima protagonista su Denu davali zastrašujuću eksplozivnost.

Zanimljivo je da Corben nikada nije crtao „lepo“. Ovo deluje kao nevažan detalj, obzirom da se autor proslavio prvo radeći za horor-publikacije gde se cenila groteska i strava, ali Corben je radio mnogo stripova sa naglašenim erotskim elementima. Ne pornografiju, pa čak ne ni prosto-seksi strip – kod Corbena je ljudska seksualost naprosto bila deo normalnog programa, sa čestim izmaštanim svetovima u kojima se odeća ne nosi ili se ne nosi onako kako je mi nosimo, sa muškarcima snažnih mišića i velikih penisa, ženama sa jakim, moćnim oblinama. Opet, svi Corbenovi likovi su delovali pomalo deformisano i šta god da je radio, ovaj autor se nije odmicao predaleko od groteske, sa puno ljubavi se upuštajući u naučnu fantastiku ili mač-i-magija fantaziju ali uvek čuvejući intenzivno prepoznatljiv sopstveni groteskni potpis. Tako je u vreme kada su Frank Frazetta i Boris Vallejo praktično definisali izgled čitave generacije fantazijskih autora, Corben radio isto što i oni ali na sopstveni način, dajući raskošnim fantastičkim ilustracijama začin nelagodnog, pomerenog, skurilnog.

Corben će tokom godina raditi za mnoge izdavače i projekte, ulazeći i potpuno u mejnstrim ponekad, sa radovima za DC (Hellblazer)  Marvel (Cage ili The Punisher: The End) ili ulascima u Konana ili Hellboyja, ali je već od osamdesetih godina bio dovoljno veliki da može da radi šta hoće, kada hoće, pa je svoj stari andergraund magazin Fantagor Press od osamdesetih godina apgrejdovao u „pravog“ izdavača i koristio kao platformu za svoje autorske radove. Ova firma je otišla pod led kada je krenuo veliki pomor stripova 1994. godine ali Corben je tada već bio lik koji sam diktira uslove i može da bira gde i šta mu se radi.

Domaći izdavači su Corbena objavljivali mahom od osamdesetih godina pa na dalje, radovima iz Heavy Metala (Den), Fantagor Pressa (Svet mutanata) ali i ponekim stripovima iz njegove Warren faze. Verujem da je Corben uticao na mnoge domaće crtače a, mada ovo ne mogu da potvrdim, reći ću da mi je Kordejev crtež uvek – a posebno u novijim njegovim radovima – delovao kao da je veliki Igor u Corbenu pronašao srodnu dušu.

Corben nije bio samo crtač, naprotiv, svoje autorske stripove je sam pisao, crtao, kolorisao i leterovao, ali poštu ćemo mu odati izborom tabli i ilustracija na kojima se najpre vidi njegov crtački duh. Za toliku karijeru teško je napraviti reprezentativan presek na malom prostoru, pa ovo treba shvatiti samo kao najmanji moguć tizer i poziv zainteresovanima da se upuste u dalja istraživanja.

Dark Horse je 2012. Godine objavio kolekciju Creepy Presents Richard Corben sa odabirom njegovih radova za ovaj poznati Warrenov horor magazin. Naredne table pokazuju zašto je ovaj momak – dolazeći iz sveta andergraund stripa – bio pravi autor za Creepy:

No, kada je Creepy omogućio Corbenu da svoje crteže koloriše, dobili smo sasvim novu dimenziju užasa:

Ali i fantastike:

Pa i adaptacija klasika kao što je Poe:

Rane table Dena iz Heavy Metala su neverovatno energične i moćne sa svojim palp senzibilitetom i jednim snažnim, opojnim osećajem začudnosti koji je u mom srcu zauvek Corbena legitimisao kao autora pravovernog naučnofanastičnog palpa, ali je i fer reći da o leteringu u ono vreme pojma nije imao:

No, kasniji Den, iz druge polovine osamdesetih je mnogo uredniji i sigurnije dzajniran a da nije izgubio moć i začudnost:

Evo i nekoliko tabli iz kolekcije The Best of Richard Corben Special gde su sakupljeni neki njegovi radovi za Creepy i Eerie:

Evo sada nečega iz Corbenovog solo-publikovanja, prvo dve table iz Son of Mutant World iz 1990. godine:

A onda i nekoliko različitih ilustracija rađenih za različite naručioce a koje je Fantagor Press sakupio u dve kolekcije iz 1992. i 1994. godine pod nazivom Richard Corben’s Art Book 1 i 2.

Evo onda i malo njegovog rada za Marvel, serijal Cage sa Brianom Azzarellom iz 2005. godine:

I konačno Hellboy in Mexico iz 2010. godine:

Strip: Lepe table: Alex Toth

Evo jedne table iz Torpeda, ali ne kao primer kako je Jordi Bernet sjajno crtao. Iako danas Torpeda, naravno, vezujemo za karakteristični Bernetov crtež i pripovcedanje, ne treba zabporaviti da je ovaj serijal sa Abulijem zapravo kreirao jedan Amerikanac. I to ne bilo koji, već Alex Toth. Toth je inače poreklom Slovak iz Mađarske, dakle, praktično naš čovek i baš je on početkom osamdesetih sa Abulijem  uradio prve dve epizode Torpeda. Donja tabla je iz prve epizode, 1981. godina i egzemplar „kinematskog“ (noar) senzibiliteta u evropskom stripu koji je za razliku od Amerikanaca koji su već tada imali dekompresiju u svojim „kinematskim“ pristupima (Korben, recimo), naprotiv, ide na izuzetnu ekonomičnost i sažetost. Čak i tako, Toth može da priušti jedan kadar koji je potpuno crn na ovoj stranici, sugerišući dugačak, filmski rez:

Toth je veliki deo svog stripovskog rada obavio izvan superherojskih stripova pa spada u one američke crtače koji su postali veliki uprkos radu unutar žanrova koji su opadali u popularnosti. Naravno, jeste započeo na superherojima ali je više upamćen po vesternima, recimo (Johnny Thunder, na primer, DC-jev vestern heroj sa dvostrukim identitetom koji nema veze sa drugim DC-jevim likom istog imena nastalim osam godina ranije. Radio je i Roya Rogersa i Zorroa.) ali i misterijama i hororima. Takođe, puno je radio za Hanna-Barbera crtane filmove što s jedne strane deluje kao traćenje njegovog dragocenog talenta a sa druge Hanna-Barbera bi istorijski bili još gori da nisu imali njega…

Toth je genije dizajna PLUS majstor pripovedanja. Ima (i na vikipediji je citiran) njegov intervju sa početka ovog veka gde kaže da stripovi rađeni slikarskom tehnikom ne bi bili ni loša ideja kada bi njhovi crtači imali pojma o pripovedanju.

Evo samo par primera njegovog rada koji ilustruju ne samo kvalitet nego i raspon koji je imao. Iz pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih.

Prvo Zorro iz 1959. godine (rađen za Diznija, kod nas izlazio u Mikiju, naravno ne piše ko je radio kolor). Ovo je priča od 25 strana u kojoj se desi ogromna količina radnje (dijaloga, akcije itd.) i fantastično demonstrira Tothovu ekonomičnost. Uredni kadrovi iste veličine, čista naracija, prelepi likovi, odeća itd.:

A onda njegovi radovi za Creepy i Eerie:

Creepy, 1966. godina sa Arčijem Gudvinom:

Isti magazin, isto Gudvin, nekoliko meseci ranije u 1965. godini:

Pa onda i dalje Creepy ali 1975. godina sa Gerryjem Boudreauom:

Ista godina, Eerie magazin, scenarista Bill DuBay:

I na kraju, 1976. godina, Creepy, Toth sam piše i crta:

Sve table su iz izvrsne kolekcije iz 2015. godine, Creepy Presents Alex Toth, koju je izbacio Dark Horse.