Video igre: Earth Defense Force 4.1 The Shadow of New Despair

Recimo koju i o Earth Defense Force 4.1 The Shadow of New Despair koju igram već nedeljama, sve kao između sesija igranja ozbiljnijih igara a zapravo sam nazidao silne sate u njoj i ovo leto ću u velikoj meri pamtiti po ovom urnebesno zabavnom naslovu.

 

Prvo, ako iz naslova nije bilo sasvim jasno, ovo je apsolutno japanska igra. Drugo, poslednja je, za sada, u serijalu Earth Defense Force koji potiče još sa Playstation 2 i legitimno ga je nazvati kultnim klasikom koji nikada neće postati mejnstrim ne samo na ime svojih često isticanih niskih produkcionih kvaliteta već i po tome što je u pitanju jedno suštinski arkadno iskustvo u svetu gde mejnstrim podrazumeva kinematske naslove oslonjene na narative, likove, skriptovane set pisove itd.

 

Earth Defense Force je nominalno akciona igra iz trećeg lica u kojoj igrač kroz individualne misije sa sve više eskalirajućim arsenalom oružja brani Zemlju od zajedničkog, koordiniranog napada džinovskih insekata (i arahnida) koji nagrću iz podzemnih tunela i teško naoružanih vanzemaljaca koji stižu u nemoguće ogromnim kosmičkim plovilima i površinu planete zasipaju orijaškim ratnim mašinama. No, EDF je istovremeno i kaiđu igra, simulacija kataklizme, slepstik komedija sa suptilnom retro estetikom, te simulator rata, sve to tako da njen šarm i posvećenost hiperboličnom izrazu u svim smerovima uvek budu u prvom planu.

 

 

Od samog početka serijala nije se krilo da je u pitanju niskobudžetna igra koja nedostatak produkcijske sofisticiranosti nadomešćuje entuzijazmom i mada je originalno ambicija bila mala, već je druga igra, Global Defense Force, imala i evropsku verziju (ne i američku) a treća je bila Xbox 360 ekskluziva, sa sve američkim izdanjem i, prodajući se u pola cene od samog starta izboksovala solidnu količinu brend rekognišna za serijal. Izdavač D3 je onda, neobjašnjivo, studio Sandlot koji je od početka radio ove igre zamenio američkim studijem za potrebe narednog nastavka Insect Armageddon i mada je igra na prvi pogled delovala kao uverljiv faksimil i dodala po prvi put u serijalu onlajn kooperaciju kao opciju, ispostavilo se da nije tako lako napraviti glupu-a-zaraznu pucaljku sa džinovskim insektima. Tako je naredni naslov, EDF 2025 ponovo radio Sandlot i ovo je bio solidan hit u prošloj generaciji konzola.

 

Uobičajene primedbe na ove igre su da je i pored grube grafike frejmrejt na momente jednocifren i da to smanjuje kvalitet igranja su adresirane konačno ovim rimejkom EDF 2025 za Playstation 4. Igra sada ima komplikovan naziv i i dalje prilično ružnu grafiku ali je najveći deo lagovanja u scenama velike destrukcije i ogromnog broja neprijatelja na ekranu stavljen pod kontrolu tako da je ovo na neki način onoliko blizu idealnom EDF iskustvu koliko smo do sada prišli. Naravno, igra će i dalje ostati u domenu kultnog klasika zahvaljujući time što se sada prodaje po punoj ceni (mada uz česte popuste) i na ime svoje i dalje izrazito operetske estetike.

 

Ali nije da to poslednje nije i njen veliki kvalitet. EDF je igra u kojoj ideja nije da igrač preciznim nišanjenjem nanosi hirurške udare neprijatelju već neuredna, haotična orgija razuzdane destrukcije u kojoj igrač i njegovi AI ili online (ili splitscreen) co-op saradnici zastrašujuće razornim oružjima nastoje da potisnu apsurdne količine neprijatelja koje forsiraju saobraćajnice i urbane zone, natrag u utrobu Zemlje ili u dubine svemira. Za razliku od tipične „ratne“ akcione igre iz trećeg lica sa svojim precizno dizajniranim set pisovima gde će se odred „naših“ sukobiti sa odredom njihovih, oko nekog mosta ili kakve strateški postavljene zgrade, pa će se pucati iz zaklona sve dok se ne pojavi tenk koji menja ravnotežu na bojištu, sve to bez prisustva civila i sa pažljivo skriptovanim kretanjima NPC-jeva, EDF je istovremeno mnogo relaksiranija i mnogo „realističnija“ igra (naravno na sasvim nerealističan način). Njene misije se tipično odvijaju u urbanim ambijentima (sa povremenimizletima u prigradske ruralne krajeve i podzemne hodnike iz kojih dolaze džinovske bube) i karakterišu ih sulude količine neprijatelja koji nadiru preko arhitekture, osvajajući teritoriju za sebe, mase civila koje vrišteći u panici beže u suprotnom smeru, te malobrojna ali srčana zemaljska naoružana sila čije dejstvovanje po neprijatelju dovodi i do uništenja prijateljske infrastrukture.

 

 

EDF je zapravo prilično poštena igra u svojoj ratnoj satiri jer sva urbana destrukcija koja se u igri dešava posledica je prijateljske vatre i mada su prizori zgrada koje se ruše od projektila koje igrač ispaljuje možda bili šokantniji na Playstation 2 ili Xbox 360 pre desetak godina, ni The Shadow of New Despair ne gubi taj temeljito igrački i duboko zadovoljavajući fidbek lup između inputa i urnebesno preteranog fidbeka a koji je istovremeno nenametljiv a potentan komentar na korišćenje oružja veliek razorne moći u odbrambene svrhe i sudbinu urbanih ambijenata u savremenim ratovima.

 

Takođe, koliko god se postojano insistiralo da je ovo „glupa“ igra, treba u njoj prepoznati pamet koja dolazi iz dizajna misija postavljenog na „stvarnije“ principe ratovanja nego što je slučaj u drugim igrama. Neprijateljska sila u ovoj igri – rojevi mrava, osa ili skačućih paukova veličine porodičnog automobila, roboti visine dvadeset metara sa letalnim energetskim oružjem, samohodne mehaničke platforme koje nose armije robotskih vojnika itd. – nije usredsređena na igrača i njen cilj je nominalno osvajanje ovog ili onog taktičkog cilja. Naravno, sam dizajn misija je utemeljen u arkadnoj filozofiji istrebljenja pa se misije završavaju kada poslednji neprijateljski vojnik bude mrtav ili kada igrač pogine, ali neprijateljska sila se ne usredsređuje nužno samo na igrača (ili igrače ako ih ima više) i pažnju na njega obraća u okviru taktičkog manevrisanja ka ostvarenju trenutno zacrtanog cilja. Ma koliko ova promena u odnosu na danas uobičajenu igračku filozofiju delovala sitno, ona ima ozbiljne posledice na to kako se misije na terenu stvarno odvijaju,a što je sve opet uvezano sa generalnim dizajnom igre koji igraču ostavlja ogromnu slobodu u tome kako da koju misiju reši.

 

 

Odsustvo tvrđih pravila od „pobij ih sve“ da bi se misija uspešno završila se udobno uklapa uz ideju da igra ima četiri klase sa kojima se može igrati kao i nekih tri stotine različitih oružja raspodeljenih po tim klasama a koja se postepeno otključavaju u zavisnosti od učinka u prethodnim misijama. Klase su veoma različite i svaka predstavlja sasvim distinktan stil igranja: pešadinski Ranger je naoružan teškim projektilima i ima solidan oklop, Fencer je spor, težak i stamen sa razornim alatkama za borbu na blizinu, Wing Diver je lagan i ranjiv ali može da leti i da spakuje veoma jaka oružja koja, pak, dele energiju sa mehanizmom koji joj omogućava letenje, dok Air Raider predstavlja support klasu sa mogućnošću dozivanja različite borbene i pomoćne mašinerije na bojište.

 

Po tome kako su klase dizajnirane vidi se da je igra u dobroj meri namenjena kooperativnom internet igranju, ali ovo je svakako i igra koja u modu za jednog igrača raznovrsnošću klasa i njihove opreme daje čoveku mnogo prostora za eksperimentisanje i pronalaženje svog puta kroz njenih stotinak misija.

 

Iako se, naravno, ne može pričati o nekom ozbiljnom pripovedanju priče kroz tih stotinak misija, EDF umešno (i bez mnogo namigivanja i gurkanja u rebra – dakle, baš kako treba) parodira retoriku, ikonografiju i generalnu atmosferu kaiđu/ disaster filmova pogotovo iz doba posle Drugog svetskog rata, balansirajući između dobronamerne herojske priče o nesebičnim vojnicima koji na bojištu razmenjuju kratke priče o svojim porodicama (glasovna gluma je perfektna u svojoj napadnosti) i pevaju motivacione songove koji se uvek završavaju stihom „The EDF Deploys“ (i koji se mogu izvoditi i u kooperativnom igranju) (JAPAN!!!!!!!), i apsurdno visceralne borbe u kojoj je pokolj konstantan i konstantno neverovatno obiman. Na kraju krajeva, ovako izgleda prva misija u igri:

 

 

Ideja da je ovo još jedna grčevita borba za opstanak Zemlje u kojoj svako mora podneti svoju žrtvu se prirodno uklapa sa potpuno crtanofilmovskim razmerama uništenja u kome se učestvuje i EDF služi kao savršena ilustracija konzolne akcione igre dovedene do paroksizma u kojoj pucanje iz razornih oružja nije test uočavanja mete i preciznosti već čin kontrole mase i čišćenja prostora od neželjenih elemenata. Postoje mnoge teze o tome da video igre često i jesu aktivnost u kojoj se prostor uređuje i/ ili čisti (slaganje oblika u Tetrisu koje čini da blokovi nestanu, Pacmanovo čišćenje lavirinta od tačkica) dok se ne dovede u stanje najveće dostupne entropije/ najmanje energije sistema i EDF ovo veoma efikasno demonstrira kroz oslobađanje ogromnih količina energije u akciji, bukvalno poravnavanje arhitekture sa nivoom tla i tretiranje neprijateljske vojske kao zbira ogromne ali ipak konače količina meta koje treba ukloniti sa minimape.

 

Naravno, taj cerebralni dizajn se organski dopunjava pomenutom visceralnošću akcije, načinom na koji džinovski mravi odleću unaokolo od detonacije vaših granata, ili kako se ogromni dlakavi paukovi pretvaraju u ružičastu izmaglicu nakon hitaca iz moćnih sačmara/ pod zracima borbenih lasera, načinom na koji se roboti veličine solitera zanose kada ih pogađaju protivavionske rakete ili kako kosmički brodovi padaju u eksplozijama vatre i buke kada im raznesete pogonski modul. A opet, EDF je posebno dobar zato što vas nikada ne stavlja u ulogu nadčoveka kome je borba potvrda dominacije, već je svaka bitka grčeviti test taktike i veštine, pažljivog vaganja kada da promenite okvir na oružju jer na vas nagrće čopor od dvadeset orijaških paukova dok vam nad glavom leti roj borbenih dronova, ocenjivanja koliko visoko da uzletite pre nego što ogromnom eksplozijom pobijete roj mrava koji bi da vas požderu, a da ta eksplozija ne presudi i vama itd. U određenim trenucima u borbama gubite pojam o bilo čemu drugom sem da ste u masi drugih tela koja pokušavaju da vas smrve i da je sve što stoji između vas i sigurne smrti oprema koju imate i ono malo iskustva koje ste stekli.

 

 

A onda idu naredne misije, nova, još jača oružja, novi još veći i brojniji neprijatelji… Igranje igre putem interneta, kooperativno, je, dakako poseban kvalitet iskustva gde čak i manje sposobni igrači mogu kao deo tima da iskuse veličanstvene ratne pobede. EDF, sa svom svojom „glupošću“ vrlo elegantno postiže momente u kojima igrači rade zajedno, sinhronizujući pristup poslu tako da se neverovatne količine ogromnih protivnika na kraju poraze i misija privede kraju. Misije sa kraja narativa se tako u kooperativnom modu mogu igrati i pre nego što ste ih lično otključali i prizor robota i organskih neprijatelja još džinovskijih od onoga što ste do tada videli ume u čoveku da probudi strahopoštovanje.

 

Earth Defense Force 4.1 The Shadow of New Despair je, dakle, istovremeno i glupa i drsko elegantna igra koja igra na kartu najinfantilnijih nagona za uništenjem i uređivanjem prostor aputem tog uništavanja, ali i na kartu premeštanja igrača u konflikt mnogo veći od onog što inače ima prilike da iskusi u nominalno sličnim igrama. Njena je priroda dobra, optimistična i dobronamerna a zabava uvek urnebesna. I što je najbolje, ova je igra od danas dostupna i PC igračima putem Steama. Što bi rekao Kieron Gillen: onda nemate izgovor.

 

Evo par sjajnih hajlajta iz moje dosadašnje karijere branioca Zemlje:

 

Urnebesna misija 17:

 

https://youtu.be/abQk6enGcTk

 

Klaustrofobična misija 21

 

https://youtu.be/hm3wBKF2TVQ

 

Pa onda the last stand pod zemljom u misiji 22, sa sve bacačima plamena:

 

https://www.youtube.com/watch?v=lc4x9xplg-s

 

I misija 49 u kooperativnom modu:

 

https://youtu.be/V_uabdF-AkI