Pročitani stripovi: Moth & Whisper, New Lieutenants of Metal i Murder Falcon

Vreme je za još jedan skroman pregled stripova koje sam čitao poslednjih dana i nedelja. Pa… hajde onda.

Teda Andersona možda neki među nama znaju pre svega kao čoveka koji za hljeb zarađuje pišući sve one My Little Pony stripove koje odrasli muškarci ne bi dotakli ni električnim pendrekom, samo da se nije u međuvremenu pojavila ta neobična Brony kultura u kojoj upravo odrasli muškarci* upadaju u gikovski trans na pomen My Little Pony sadržaja i bave se ovim svetom i likovima onako kako njihovi ortaci opsesivno tripuju superheroje ili video igre.
*nominalno

Elem, Nisam čitao ni jedan Andersonov My Little Pony uradak u životu i verovatno i neću, ali jesam pročitao petodelni miniserijal Moth & Whisper koji je sa crtačicom Jen Hickman uradio za Aftershock Comics i ovo mi se prilično dopalo. Aftershock je definitivno uspeo da se isprofiliše kao kuća u kojoj i renomirani autori ali i manje proslavljeni profesionalci imaju priliku da ponude žanrovske radove što beže od preovlađujuće superherojštine i ponuda im je sve šira i zanimljivija. Joe Pruett i ekipa su očigledno dobro znali šta rade kada su započeli Aftershock pre četiri godine i početna salva kvalitetnih radova poznatih autora je isposlovala dovoljno dobre volje i interesovanja da danas imamo praktično hitove poput Fu Jitsu, Animosity ili ovde već pominjane Babyteeth i Beyonders.

Moth & Whisper možda neće dosegnuti nivo penetracije u neku širu kulturnu svest kao gorepomenuti stripovi ali to nije zbog njegovog kvaliteta već zbog činjenice da je ovo miniserijal koji priča jednu vrlo konačnu priču, sa početkom, krajem, ali, što je možda važnije, karakternim lukom glavnog lika koji dovodi do tako dramatičnih promena da je veliko pitanje bi li nastavak, ako bi ga hipotetički bilo, mogao da uopšte po senzibilitetu bude dovoljno sličan originalnoj priči. Ovo je i razlog što danas pričam o Moth & Whisper a ne o 748 drugih stripova koje sam čitao u dovoljno nedavnom periodu – Andersonov i Hickmanin serijal je ona prilično retka pojava u američkom stripu ali i žanrovskoj fikciji generalno u kojoj se status kvo protagoniste radikalno menja tokom priče, zajedno sa priličnim delom svetonazora. Moglo bi se reći da u ovoj priči protagonist, Niki, sazreva, manje intelektualno a više emotivno a to se verovatno najređe dešava u ovakvim, jelte, radovima.

Elem, Moth & Whisper počinje jednom gotovo apokrifnom pričom o dva vrhunska lopova-po-narudžbini (tj. industrijska špijuna), Mothu i Whisperu, dakako, od kojih je jedan vrhunski majstor prerušavanja i osoba sa, praktično bezbroj identiteta, a drugi majstor infiltracije, toliko dobar u šunjanju i skrivanju da ne postoji njegov snimak niti u jednom poznatom medijumu te on, praktično nema ni jedan jedini identitet i postoji maltene samo kao beskonačno prepričavana urbana legenda. Priča dalje kaže da su Moth i Whisper opaki rivali ali ono što nam strip odmah potom prikazuje podseća da ne valja verovati svim urbanim legendama…

Neću da otkrivam detalje radnje jer je taj početni preokret u stripu, čini mi se, prilično važan za ton koji se želi uspostaviti, pa hajde da umesto toga kažemo da je Moth & Whisper jedan praktično „klasičan“ cyberpunk rad, priča smeštena u urbanu, visokotehnološku, „meku“ antiutopiju u kojoj društvo funkcioniše i kapitalizam nije kolabirao u medmaksovštinu ali postoje dramatične socijalne razlike, vlade su korumpirane a korporacije i kriminalni klanovi su se stopili u jedno i iznuruju građane neprebrojnim načinima da im ponude uslugu i uzmu novac, postoji istovremeno i kultura opšte prismotre ali i neke vrste isforsiranog egalitarizma u društvu, kao zamene za istinsku ravnopravnost. Autori ovo ne presinguju iz sve snage i veliki deo worldbuildinga je posredovan kroz ambijentalne informacije, recimo kadrove u kojim Niki prolazi pored znaka koji kaže da se nakon ove tačke ne smeju otvoreno prikazivati religijski simboli, ili pored stanice za dopunu (energijom) koja je dostupna pretplatnicima određene firme a mogu je koristiti i drugi ako plate.

Ovo je udoban, visoko efikasan način da se moja pažnja okupira i Hickmanova ume da dočara kiberpankerski štimung bez previše fetišizacije tehnologije i gadžeta umešno kreirajući ne previše napadan retrofuturistički look grada, ali i enterijera i kostima, gde se likovi sa ruskim šubarama koji prodaju hranu na ulici lepo uklapaju uz old skool krimose sa fedorama i u belim odelima, a tu su i hi-tech radna odela, dronovi sa kamerama koji letuckaju unaokolo i slikaju lica ljudi na ulici iz bezbednosnih razloga…

Na pozadini ovakvog sveta Moth & Whisper priča uzbudljivu priču o mladom hi tech lopovu koji se usuđuje da uleti u klinč sa vrlo ozbiljnom mafijom i ako do sada to nije bilo jasno, mada nikako ne možemo pričati o imitaciji, rekao bih da je jasno da su se Anderson i Hickmanova inspirisali ranim cyberpunk klasicima Gibsona, Sterlinga, Swanwicka itd. Ovo je sigurno i razlog što je meni priča solidno prijala, sa svim tim fetišima koje volim kao što su supernapredne tehnologije (inteligentan kostim koji „štampa“ novi izgled u roku od nekoliko sekundi, gadžeti), opasni, a etikom vođeni hakeri koji žive izvan sistema iako se fizički nalaze u njegovom samom centru, kriminalci koji su porodični biznis praktično nasledili i zapravo sami od sebe nisu zle ili nasilne osobe…

Anderson i Hickmanova ipak, podvlačim, unatoč jasnom omažiranju, ne prave imitaciju te neke rane gibsonovštine i Moth & Whisper ima neke sasvim moderne i, mislim, dobro uklopljene teme u svojoj priči. Jedna od njih je svakako rodni identitet i, u priči koja rano uspostavlja paradigmu da je identitet u ovakvom svetu na kraju dana stvar izbora, nije preveliko iznenađenje što se ideja o tome da imamo lik koji se identifikuje kao rodno ne-binarna jedinka ne samo prirodno pojavljuje u radnji već i izmiče klopci u koju se moglo lako upasti time što bi ovo bilo učinjeno glavnom i presudnom temom priče. Naprotiv, rodna ne-binarnost (lik za sebe u stripu kaže da je „gender queer“ ali mislim da bih morao da zovem telefonom profesorku Jelisavetu Blagojević da mi pojasni koji bi bio kanonski prevod na srpski) se ovde tretira kao jedna ne naročito egzotična stvar u svetu u kom identitet nije prosta stvar lika i imena koje piše u ličnoj karti. Moth & Whisper ovo provlači sasvim nepamfletski, puštajući podtekst i kontekst da rade svoj posao i povezujući glavne elemente radnje sa tim nekim meta-temama bez vidnih napora i glasnog upinjanja. To da je strip u suštini visokotehnološki triler sa elementima heist movie postavke je definitivno njegova najprimamljivija karakteristika i sve ovo ostalo je odlično i prirodno uklopljeno uz tu radnju tako da sazrevanje protagonista bude prirodno i značajno za samu priču.

Andersona i Hickmanovu imam još da pohvalim za vrlo efikasno pripovedanje, sa dobro odmerenim tempom. Kada je to oportuno, dobijamo duže, dekompresovane scene šetnje gradom koje uspostavljaju utisak o mestu i svetu i važne su za utemeljenje likova i radnje. Opet, kada je TO potrebno, imamo vrlo brze rezove koji nas „filmski“ iz scena zaslepljujuće akcije prebacuju direktno u narednu scenu visoke tenzije i visokih uloga i to vrlo dobro funkcioniše. Anderson nije gadljiv na table na kojima likovi samo pričaju ali Hickmanova ovo majstorski odrađuje nudeći ili interesantne detalje u pozadini kadra, ili facijalnu mimiku koja mudro produbljuje dijalog. Uopšte, Hickmanova je odličan crtač koji je odradio brojne smene u rovovima za izdavače poput Devil’s Due ili Action Lab a ovo je, ako se ne varam, njen prvi autorski rad koji je izašao na papiru (The Dead koji radi sa jamesom Maddoxom je Comixology Original, pa postoji samo u digitalnoj formi). Hickmanovoj bih MOŽDA mogao da prigovorim previše hladan (kompjuterski) kolor ali moguće je da je ovo samo stvar ličnog ukusa i ne mogu da kažem kako kolor zapravo ne doprinosi u dobroj meri atmosferi ovog stripa. S druge strane, sve ostalo joj je veoma uspelo i mada ovaj strip nema mnogo akcije, ona je kadrirana i vođena dobro sa iznenađujuće realističnim šmekom, a Hickmanova apsolutno blista u karakterizaciji i mimici likova, posredujući nam njihove emocije i unutarnji život prirodno, bez nametljivog vatrometa i detaljisanja.

(Uzgred, sve vreme o Hickmanovoj govorim u ženskom rodu jer je to rod koji joj je pripisan na rođenju i jer srpski nema udoban način da se izražavamo rodno neutralno u ovakvim situacijama, pa je možda bitno samo primetiti da je Hickmanova i sama rodno ne-binarna i, na engleskom barem, preferira da se o njoj govori koristeći zamenicu „they/ them“.)

Sve u svemu, Moth & Whisper su za mene bili prijatno iznenađenje i pošto naredne nedelje izlazi kolekcija, mislim da je pravi trenutak da se ukaže na ovaj strip i podseti da je ove nedelje izašao i prvi broj Andersonovog Orphan Age za, ponovo, Aftershock. Ovaj izdavač nastavlja da ide uzlaznom putanjom, pretvarajući se polako ali sigurno u ozbiljnog takmaca Imageu, a Moth & Whisper je odličan pokazatelj toga da Aftershockov kredo („kreativna oštrica nezavisnog izdavača ali uz snagu tradicionalne kuće“) nije puka pričica. Prijatno.

Dalje ćemo pričati o metalu, iako nije Petak.

Jer, završio se četvorodelni miniserijal za Image Comics a pod imenom New Lieutenants of Metal i ovo je bila jedna slatka i simpatična toboganska vožnja stazama superherojštine (nešto) starije škole vođena neskrivenom ljubavlju za hevi metal. Hoću reći, da moja podsvest ume da piše i crta stripove, ti stripovi bi bili New Lieutenants of Metal.

Joe Casey je stara kajla superherojskog stripa i čovek koji u CV-ju ima i rad na klasici poput Avengersa, Hulka, Supermana i  Flasha, ali koga mnogi pamte i po vrlo zapaženim radovima za Wildstorm devedesetih godina. Njegov WildCATS je bio primer uspelog pivotiranja iz bučne ali ne prepametne superherojštine u špijunski triler, a Automatic Kafka je zapamćen kao jedan od najavangardnijih superherojskih stripova svoje decenije i pokazatelj da Casey ne beži od toga da radi sa crtačima koji nisu zainteresovani za klasični superherojski look & feel.

Tada je to bio poznati i cenjeni Ashley Wood a New Lieutenants of Metal je nacrtao Kubanac Ulises Fariñas i njemu je Casey u potpunosti prepustio odluke o dizajnu i izgledu stripa. I, bezbedno je reći da New Lieutenants of Metal ne izgleda kao ijedan superherojski strip koga imate trenutno na, jelte, štandovima. Ili ijedan superherojski strip ikada.

Ako ste čitali Oni Pressov Motro koga je Fariñas takođe crtao, znate da on voli stilizovan pristup likovima, jarke boje i eksplozivnu akciju. Za ovu priliku Kubanac se odlučio za kombinaciju crtanofilmovske estetike, underground comix šmeka i maltene fetišističkog ilustratorskog pristupa. Znate, kad pogledam šta sam naređao u prethodnoj rečenici imam utisak da je dovoljno napisati jednu reč: metal.

New Lieutenants of Metal u vizuelnom smislu nije ono što biste očekivali od „metal“ stripa ali ni od superherojskog stripa i ovo je dobro jer iako je Casey sasvim eksplicitno išao u omažiranje klasične Wildstorm ere, ali i onog što joj je, prevashodno u Marvelu, prrethodilo u osamdesetim godinama, ovo istovremeno nikada nije trebalo da bude puki pastiš. New Lieutenants of Metal se trudi da rekonstruiše bombastičnu superherojštinu „onog“ vremena kombinujući apsurdno moćne akcione scene sa likovima koji su nesavršeni i, uprkos svojim moćima, imaju brojne unutarnje konflikte, sumnje i strahove, ali Casey, koji je, uostalom, i sam pisao Cablea, X-Men i Alpha Flight devedesetih godina, ide na dobronamerno parodični ton, blagu prenaglašenost dijaloga i akcije tako da se postigne efekat neke vrste ponovo uhvaćene nevinosti. Ovo je, dakle, strip u kome se superherojski tim iz naslova sastoji od likova koji su svaki na svoj način neki od aspekata hevi metala/ teškog roka: Krieg, recimo, nosi pripijeni kostim sa bodljama, kratku plavu kosu i rodno je „fluidan“ (mada ovo saznajete izvan samog stripa i ne figuriše u zapletu ni na koji način) u relativno jasnom (preteranom) omažu Robu Halfordu, Vanderborg Riot je, pak, napravljen od metala, Steppenwulf je bosonogi bradonja bajkerskog izgleda koji može da se transformiše u, pogađate, džinovskog, krvoločnog vuka, a Manowarrior je bizarna kombinacija zemaljskog metalca i vanzemaljskog DNK (skovana u umirućim momentima pomenutog vanzemljanina). A tu je i džinovski, inteligentni panda, Spike.

To da ovaj tim štiti nejač od raznih pretnji se podrazumeva samo po sebi ali to da su im glavni neprijatelji „Boy Band Nation“, ekipa ulickanih mladića čije su supermoći vezane za milenijalse, selfije i društvene mreže već dovodi New Lieutenants of Metal u domen farse.

No, ovo je dobronamerna, simpatična i ekonomično vođena farsa. Casey uspešno spaja melodramatični ton superherojštine koju omažira sa akcijom koja je bučna, glasna i ne preterano pametna. Strip ima veoma rudimentaran zaplet očigledno nameran da bude skup/ parodija brojnih superherojskih tropa iz vremena prošlih, ali karakterizacije likova, iako i same parodične, uspevaju da nam prodaju tu neku hemiju koja među njima postoji i, uz stalne, bezbrojne reference na klasični metal dobija se zaokružena – i autentična – estetika. Superherojski stripovi i metal, na kraju krajeva, imaju dosta dodirnih tačaka: jaka sklonost ka (pop-)mitologiji, prenaglašenost ekspresije, kult tela, i Casey tačno zna u kom pravcu ovde ide, tako da New Lieutenants of Metal ispada priča o požrtvovanosti likova koji, svaki za sebe, nisu ni nepobedivi ni besmrtni ali uz oslanjanje jednih na druge i veru u metal – koji ovde simboliše istrajavanje, nepresušnu spiritualnu snagu, pa i etiku – na kraju dana preteknu i pobede. Ovo su jednostavne metafore ispaljivane veoma glasnim sredstvima ali funkcionišu u okvirima koje su autori odabrali.

Fariñas, naravno, u velikoj meri određuje ton stripa i tamo gde Caseyjevi dijalozi i titlovi rafalno ispaljuju citate i reference na Metaliku, Mejdne, Kvajt Rajot i bezbroj drugih bendova (Casey je za svaku epizodu ponudio i plejlistu koju uz čitanje treba slušati i ovo su sve klasici tipa WASP, Black Sabbath, Motley Crue, AC/DC, Judas Priest itd.), Kubanac pazi da ne prenaglasi temu u dizajnu i crtežu. Tako umesto stripa u kome smo možda intuitivno očekivali dugačke kosurdače i redenike sa mecima kao modne aksesoare New Lieutenants of Metal nudi mnogo halucinantniju, psihodeličniju ekspresiju metala sa očiglednim zahvatima u infantilno ali i očiglednim obožavanjem buke i energije koju uz njega vezujemo. Kolor koji je odradila Melody Often je moćan, vibrantan i u velikoj meri doprinosi toj psihodeličnoj energiji ali i opštem utisku dobre namere i pozitivne poruke koji strip ostavlja.

Casey je ovaj kratki serijal posvetio osnivačima Image Comicsa i njegov je sadržaj u dobroj meri refleksija na ono što su ti ljudi radili pre Imagea, u Marvelu ali i na početku samog Imagea. Ovo ga, jasno, uz taj hevi metal tematski izbor, ograničava u pogledu toga kakvoj bi se publici mogao dopasti i recimo da nisam siguran da bi čitaoci Sage koji ne slušaju metal i nemaju u srcu mesto za Roba Liefelda ili Jima Leeja u ovom stripu našli mnogo toga što bi im se dopalo. S druge strane, Caseyjeva ljubav ka Imageu je velika i neupitna i svaka od četiri sveske se završava njegovim dugačkim napisom u kome se priseća šta je kada radio za Wildstorm/ Image/ Top Cow i kako se upoznao sa kime ko je za Image radio. Casey i inače voli te non-fiction dodatke svojim stripovima a i ja volim da ih čitam jer produbljuju lik autora pa je ovaj pomalo memoarski i dosta opširni aneks za New Lieutenants of Metal jednako vredan kao i sam strip. Ako ste se u svemu ovome barem malo pronašli – dajte šansu ovom uratku. Samo kada vidite sa kakvom ljubavlju Fariñas posvećuje besprimerno mnogo prostora logotipu serijala u svakom broju garantujem da će vam se srce smekšati.

Poslednji strip za danas je na forumu već pominjani osmodelni Imageov Murder Falcon koji se još nije završio (sedmi broj je izašao ove nedelje) ali, pošto smo se već dohvatili metala, onda je prirodno da i njega danas obradimo. Ne smeta ni što je u pitanju strip na koga imam nesrazmerno veliku emotivnu reakciju i smatram da svako ko je bar malo kao ja treba da ga pročita.

Daniela Warrena Johnsona smo ovde već hvalili, najviše na ime njegovog naučnofantastičnog serijala Extremity (takođe za Image). Kao autor i scenarija i crteža, Johnson je sa Extremity ponudio neočekivano kompleksan, maštovit (i visceralan) žanrovski rad sa veoma interesantnim svetom i upečatljivim likovima. Ovo je bio i jako dobro ocenjen serijal ali sve to ima svoju cenu i Johnson sam kaže da je prolio mnogo znoja i krvi dok sve nije isterao do kraja. Murder Falcon je trebalo da bude relaksirana, „manja“ priča od Extremity, ali, naravno, ono što smo na kraju dobili je narativno nešto svedenija ali tonalno potpuno, ako mi dopustite, EKSTREMNA priča o tome kako metalci brane svet od demonskog zavojevača snagom GLASNE MUZIKE.

Postoji naravno, mnogo dobrih razloga da se podsmevate metal muzici i kulturi. Ona je, bez sumnje, fiksirana u jednoj infantilnoj estetici, hiperekspresivna do mere kada imate utisak da od označitelja više ne možete da čujete označeno (i, kad smo već kod toga, od pištanja u ušima ne čujete ništa drugo), zaglibljena do guše u eskapizmu koji, ne treba ni to kriti, u nekim slučajevima ume da skrene u sasvim neprimerene vode totalitarnog i diskriminatornog. No, ono što ljudi koji nisu metalci često previđaju je da bez obzira na sve te njegove opsesije visokom fantazijom, na fetišizaciju tela i ljubav prema faličnim ekstenzijama koje treba da kompenzuju neke (duhovne?) nedostatke, njegova primarna funkcija veoma često, da ne kažem po pravilu biva da depriviranoj omladini (a sada i raznim matorcima) pruži duhovno utočište. Koliko god to sad smešno zvučalo, baš ta nesuptilnost, „ekstremnost“ metala koja ga je odvojila od glavnog toka rok muzike poslužila je kao identifikacioni kod za solidan broj društvenih otpadnika koji će iz svoje socijalne i kulturne niše često jedini izlaz pronaći u distorziranoj buci metala i čoporu sličnih koji u njoj nalaze istu svetu energiju. Kod metala, barem to treba imati na umu, bez obzira na svu ikonografiju – koja je uostalom raznovrsnija nego što mislite, sa neprebrojnim pod-kulturama i varijacijama – glavni element je upravo ta preteranost, taj što bi Bataj rekao, višak koji se nudi ne kao logičan, ekonomičan deo celine, nego kao čist poklon. Metal je kultura darežljivosti, ako smem tako romantično da ga definišem i mnoge su zabludele duše u momentima velike samoće i bola upravo u buci i distorziji za koje nema logičnog mesta u normalnoj rok muzici (jer su višak, preteranost, otrzanje kontroli) našli ono što ih umiruje i ispunjava.

E, sad, Murder Falcon ove teme maltene doslovno ubrizgava u priču i ovo je, ponoviću, u meni izazvalo nesrazmerno velike emotivne reakcije. Ako niste metalac, možda uopšte nećete na isti način iskusiti ovu priču.

Murder Falcon je wish fulfillment narativ u kome ekipica srednjeklasnih metalaca, muzičara polu-amatera spasava svet, ali je odrađena sa toliko ljubavi da ne mogu da zamislim da i jedno ledeno srce može da ne krene barem malko da se topi. Johnson je ovde udenuo popriličnu dozu autobiografskog, prikazujući da muzika (i glasna muzika) ljudima može da služi kao pribežište i protivotrov u trenucima kada je život skoro neizdrživo bolan. Naravno, uvek možemo da budemo cinici i pričamo kako baš nešto i ne umemo da žalimo dobro uhranjene zapadnjake sa tim njihovim urbanim tlapnjama pored ostatka sveta koji grca u nemaštini, ali Murder Falcon vrlo opipljivo i ubedljivo oslikava zašto je svakom njegova lična muka najteža i ovo je jedan od najupečatljivijih prikaza zastrašujuće gravitacione sile depresije koji sam ikada video u stripu.

Glavni junak stripa, Jake, je maltene stereotipni metalac sa Istočne obale, talentovani ali nepoznati muzičar, sada već na pragu srednjih godina, uvek u istegljenim majicama i izbledelim farmerkama, neuredne duge kose, koji za život zarađuje na druge načine iako najviše na svetu želi da sedne u kombi sa ortacima iz starog benda, Brooticus, i ponovo krene da svira po klubovima (i barovima). Jake je, pokazaće se, čovek koji sebe vidi kao gubitnika a sudbine ostatka ansambla u ovom stripu – ortaci iz benda, otuđena supruga – su i same veoma određene tim njegovim defetističkim stavom.

Ono što stvari menja je demonska invazija protiv koje se može boriti samo i isključivo muzičkim sredstvima (objašnjeno je i zašto ako je to baš bitno) i mada ovde nemamo na delu suptilne metafore, Murder Falcon je tako dobar strip baš jer shvata da metal načelno nije muzika suptilnih gestova već energije, ekspresije, ritualne borbe sa demonima dok na kraju ne preteknete. Uostalom, na neki način, metal jeste ceremonijalna muzika za neki deo (bele) urbane omladine kojoj nedostaju utemeljenja u tradicionalnim kulturološkim ceremonijama, njegova mitologija je zamena za „stvarne“ mitove a njegova etika nastaje u tom nekom odnosu između pripadnika zajednice radije nego da bude propisana od strane centralnog autoriteta.

I Murder Falcon ovo uobličava u narativ koji pokazuje kako šačica propalih likova (od kojih su neki etničke manjine a neki žene) nalazi u sebi snagu da porazi veliko zlo (oličeno u nekoj vrsti demonskog boga koji se odaziva na Magnum Khaos) a mada ovo nije, ponavljam, suptilan strip, njegov eskapistički patos nije glup. Sam Johnson kaže da to što ste nekada bespomoćni ne znači da ste nemi i ovo je jedan od boljih sažetaka poenti serijala. Sama radnja prikazuje likove koji su, iako na početku deluju kao „glupi metalci“ zapravo višeslojna ljudska bića sa traumatičnim momentima u svojim prošlostima i muziku koja im je spiritualni put u spasenje od ponora depresije u koje bi PTSD rado da ih gurne. Kada blek metalac Hjelmdar jednom od likova u stripu da mikrofon a ona mu kaže da ne ume da peva, njegov odgovor da i ne mora da peva je razoružavajuće prost i istinit za ogroman broj umetnika na planeti: „To je ono što znači biti muzičar. Uzeti ono najgore iz svog života i pronaći način da ga izbaciš“. Mislim, lepo sam se rasplakao na ovoj sceni, ali nevezano za moju bez sumnje andropauzom izazvanu hiperemotivnost, Murder Falcon ovde kanališe važnu poruku koju ne treba promašiti. Iako je metal muzika pomalo ozloglašena na ime fetišizovanja muzičarske tehnike i znanja, zapravo je ona, sasvim slično panku, suštinski uvek više cenila GLASNOST i ekspresiju od puke zanatske izvrsnosti i na taj način (a uključujući brojne osnažujuće, ma koliko smešne, identitetske elemente) pružala izgubljenoj omladini način da se pronađe. Pa to je lekovito!

U tehničkom smislu ovo je narativ vođen sve bolje što dalje odmiče i Johnson besprekorno varira volumen i intenzitet smenjujući scene intimnog, ličnog, ispovednog sa set pisovima apsurdno prenaglašene akcije i destrukcije. Metal!

Jer, mislim, Johnson scenarista je solidan, ali Johnson crtač (a u nekim epizodama i leterer) je, ali to smo već znali, SPEKTAKULARAN. Ponovo, slično Fariñasu iz New Lieutenantsa, Johnson izbegava da naprosto precrta motive sa omiljenih omota metal ploča i umesto toga kombinuje veoma odmeren, ne baš naturalistički ali SRAZMERNO naturalistički prikaz običnih ljudi i običnih mesta sa fantazmagoričnim prikazama sa onog sveta i ekstremno brizantnom akcijom. Ima ovde elemenata superherojskog stripa, naravno, ali Johnson mnogo više kanališe estetiku japanskih manga i anime radova, kaiđu i meka pristup sa ikoničkim, džinovskim stvorovima koji imaju neverovatne, još-malo-pa-apokaliptične sukobe.

To naravno jako dobro izgleda, sa samim titularnim Murder Falconom koji koristi vatreno oružje i moćnu metalnu ruku za obračun sa demonima, ali i asortimanom drugih bića i manifestacija muzičkih fantazija koja su sva jedno spektakularnije od drugih. Hajlajti? Svakako mamut koji se zove Halford, ali i džinovski samuraj iz sedme epizode koji nastaje kada tokijski simfonijski orkestar zasvira uglas.

Sa druge strane, čudovišta, veldari, su košmarna, na čelu sa Magnum Khaosom koji je inspirisano dizajniran. Ponovo, ima ovde elemenata japanskog pristupa – sam Magnum Khaos umesto glave ima čeljust sa očima!! A scene akcije su neverovatno energične – ali Johnson nije imitator i dizajn ima jasnu koherentnost i izraženu ličnu crtu.

Taj element ličnog je možda najvažniji detalj u celoj priči. Murder Falcon nije autobiografija, ali je očigledno nastao iz samog života, sa stilizacijama i simboličkim sažimanjima koje ne zaklanjaju činjenicu da ova priča zaseca duboko, do koske i bavi se opipljivim gubicima. Kada njeni junaci pronađu u sebi motivaciju i snagu da za početak samo ne odustanu a onda to biva dalje kanalisano kroz scene fantastične borbe i akcije (bogat kolor Mikea Spicera je posebno važan sastojak i stripu daje jedan skoro evropski šmek), skoro da je nemoguće da na sve ne odreagujete jednim spontanim podizanjem rogova u vazduh.

Johnson je metalac sa pedigreom koji ne mora nikome da dokazuje – uostalom, za potrebe dodatnog podvlačenja poenti ovog stripa, snimio je i simpatičan sobni-metal album sa imenom benda iz stripa (koji možete kupiti za bilo koju sumu novca ako poželite i slušati besplatno na bandcampu: https://brooticus.bandcamp.com/releases) – ali njegova sposobnost da svoju ljubav ka ovoj vrsti muzike prevede u strip koji je ovako iskren i ubedljiv, to već zaslužuje ozbiljne pohvale. Sa nestrpljenjem očekujemo finale sledećeg meseca i, naravno, svaki budući strip ovog autora.

Pročitani stripovi: Dark Knight III: The Master Race, The Punisher, The Old Guard i Extremity

Danas malo o stripovima o čijim sam prethodnim epizodama već pisao, a onda i o nekim – za mene, nas, pa i čovečanstvo – novim stripovima. Mešana vreća što bi rekli na engleskom, pošto su temeljito nepismeni kad je srpski u pitanju.

 

Prvo da kažem da sam se konačno privoleo da do kraja pročitam Dark Knight III: The Master Race, miniserijal što su ga pisali Frank Miller i Brian Azzarello a crtali Andy Kubert i Miller sam uz tuš Klausa Jansona, koji je krenuo da izlazi još krajem 2015. godine a proletos se završio sa devetim brojem. Kad se uzme u obzir da je devet brojeva izlazilo solidnih osamnaest meseci ali da je meni svejedno trebalo više od pola godine da se nateram da serijal dovršim, kao i da su mi inicijalni utisci pre skoro pune dve godine bili vidno lišeni entuzijazma, bilo bi izvrsno sad reći nešto u stilu „Azzarello i Miller su do kraja serijala stvari izuzetno unapredili i priču koja je na početku tekla sporo i na mišiće, doveli do furiozne, duboko zadovoljavajuće završnice“. Naravno, već i na osnovu političke situacije u zemlji i svetu nagađate da ne živimo u najboljem od svih mogućih tajmlajna…

 

Dark Knight III: The Master Race je pre svega jedan temeljito nepotreban strip a to je za mene istinski bolno da napišem, pošto su na njemu radili neki od autora koje već decenijama izuzetno cenim. Millerov povratak DC-ju i Betmenu, uz pomoć mlađeg (ali ne i mladog) scenariste koji sa njim deli ljubav prema kriminalističkom i noir izrazu, sve nacrtano od strane nekih od najboljih ljudi koji su ikada radili u ovoj industriji – ovakva postavka stvari skoro da podrazumeva jednu istinski epsku priču koja će fundamentalno preispitati paradigme DC-jevog univerzuma, ili makar one njegove grane koja je pod upravom Franka Millera. Umesto toga, The Master Race je jedan umereno zanimljiv događajčić u kome planeta Zemlja dolazi pod udar grupe religioznih ekstremista sa kompleksom superiornosti, a kojoj Betmen onda pokaže kako biju specijalne jedinice Jugoslovenske narodne armije i razbuca ih sve ko svinja novinu, uspevši pritom da se i podmladi. Pa posle kažu da nasilje nije odgovor…

 

Nije ovo nužno najlošija priča svih vremena, pa definitivno ni najlošija priča u Millerovom superherojskom opusu (jer, ne zaboravimo, taj opus sadrži abominacije poput Holy Terror i All Star Batman & Robin), ali istovremeno se i na toj nekoj skali uzbudljivosti nalazi značajno ispod bilo čega što u ovom trenutku u DC-ju rade Snyder ili Taylor. Problem nije, na kraju dana, u samoj ideji koliko u izvođenju.

 

Naime, ideja je prihvatljiva i tiče se Kandora, minijaturizovanog kriptonskog grada u boci koji je kanonski deo Supermenove kolekcije u Tvrđavi samoće, poslednji očuvani deo nekada velike kriptonske kulture. Ovaj simpatični detalj iz zlatnog doba superherojskog stripa Miller i Azzarello tretiraju na savremen način i postavljaju sasvim legitimno pitanje: ako Supermen već ima vremena da rešava kosmičke probleme, spasava planetu Zemlju svake nedelje po par puta, putuje kroz vreme i svašta još nešto, nije li ljudski da se malo pomuči, možda pozove te neke svoje prijatelje iz Lige pravde, te genijalne naučnike i heroje koje poznaje, pa da se nekako reši i taj problem i građani Kandora spasu života u prijatnom, ali ipak zatvoru?

 

Stvari malčice komplikuje što je Supermen u ovom stripu odavno digo ruke od superherojisanja, ali i od života, i provodi vreme zamrznut u bloku leda, otuđivši se i od supruge (Wonder Woman) i od zajedničke ćerke Lare. Ali opet, Lara, i sama napola Kriptinjanka je tu da u pomoć pozove Rayja Palmera, JLA superheroja i naučnika sa pseudonimom Atom,  čija je glavna karakteristika upravo menjanje veličine raznih stvari. Palmer malo uposli svoj superiorni intelekt i brzo se dolazi do rešenja koje konačno omogućava građanima Kandora da se vrate u svoju pravu veličinu.

 

Naravno, koliko god delovalo prosto, ovo je u stvari jako interesantna premisa: jedan Kriptonjanin na planeti Zemlji: to je recept za najvećeg superheroja kog je čovečanstvo ikada poznavalo. Ali čitav grad Kriptonjana? Koji svi pod svetlošću žutog sunca mogu da lete, budu skoro neranjivi i prže lasere iz očiju? To već može da bude problem, čak i ako imaju najbolje namere.

 

Miller i Azzarello, nažalost, ovu premisu tretiraju skoro bez ikakve suptilnosti i ovde ne gledamo susret dve rase od kojih je jedna biološki neupitno superiornija u odnosu na drugu, a što bi dalo podlogu za zanimljivu, višeslojnu priču. Umesto toga, grupica verskih ekstremista među Kriptonjanima odmah povede sveti rat protiv Zemlje – istrebivši za početak sve ostale Kriptonjane, za svaki slučaj, da stripu ne ostane slučajno nekakav potencijal za nijansiranje – i ostatak radnje se svodi na to koliko je Betmen pametan i kako ima plan da pobedi i čitavu armiju Supermena.

 

Nažalost, čak i ovo na kraju ispada prilično nedopečeno jer Betmenov plan je praktično Deus Ex machina rešenje: Bruce Wayne je bogat čovek a bogati ljudi mogu da priušte proizvodnju dovoljne količine kriptonita kojom se možete boriti i protiv hiljadu Supermena. Problem je time rešen već na polovini priče i do kraja moramo da gledamo prilično nezanimljive vratolomije koje Azzarello izvodi ne bi li nečime popunio stranice do završetka devetog broja.

 

Ovo, nagađate, ne ide lako i The Master Race je jedan primetno razvučen strip sa vidnim dobijanjima u vremenu i brojnim stranicama na kojim likovi izvode dugačke monologe, presecanim neubedljivim preokretima koji treba da dodaju malo drame u priču što je kulminaciju doživela već na polovini.

Nisam siguran da dovoljno naglašavam koliko je sve to do kraja beskrvno i nezanimljivo. Superherojski strip sa neuverljivim zapletom, ali čiji su likovi dobri, životni i zabavni može da bude sasvim probavljivo štivo (neki bi reki da je to jedina postojeća forma superherojskog stripa koja se uopšte može čitati, ali to su zlobnici), no ovde to nije slučaj. Kako je ovo treća „Dark Knight“ priča, u njoj se deo drame oslanja na ideju da je Betmen već suviše star da bi radio ono što Betmen radi – na početku se zapravo postavlja pitanje je li uopšte živ – i da je, ako uopšte ima ikakvu ambiciju, neophodno da se štafeta preda nekom mlađem, ko veruje u isti ideal borbe za pravdu i spreman je na najteža odricanja koja betmenovski lifestyle podrazumeva. Ovaj podzaplet, koji na početku deluje kao glavni je ne samo temeljito nerazvijen (Miller ga koristi samo koliko mu je potrebno da se vrati svojoj omiljenoj temi: mladoj ženi koja se biblijski loži na starijeg, mačoidnog muškarca, a ni on nije ravnodušan) već se i do kraja priče potpuno napušta na ime vraćanja Betmena u dobru fizičku formu i magijski indukovanu ponovljenu mladost. Ponovo, ovo je izvedeno toliko nenadahnuto da se A. Ne osećam loše što sam spojlovao taj preokret i B. Osećam loše što ću sugerisati da je ovo prilično očigledan žal dvojice scenarista za mladošću koja je prošla i sad su okruženi tom nekom dečurlijom koja nikako da im se skloni sa travnjaka.

 

Druga tema – ona vezana za Supermena, i njegovu ćerku i izbor između pravde koju diktira genetsko nasleđe i pravde koju definiše kultura u kojoj su rasli – ni ta tema ne dobija dovoljno prostora. Mada je lepo što su je Azzarello i Miller potegli i dobrodošla je u ovakvom stripu, nema se utisak da su na ovu temu bogznašta i rekli i jedina zanimljiva stvar u vezi sa ovim je taj podtekst seksualne tenzije između oca, ćerke i njenog (potencijalnog) mladog seksualnog partnera koji je ovde obrađen samo za dlaku suptilnije od  onog što smo gledali u Anđelima 2.

 

Ovo je strip koji je imao materijala za možda četiri epizode a, neobjašnjivo, razvučen je na svih devet. Miller je posle glavne priče u svakom broju dopisao i docrtao još i one-shot „dodatke“ koji su se bavili drugim likovima iz istog univerzuma i dok su neki od ovih dodataka esencijalni za praćenje priče, neki su agresivan višak. Čitav podzaplet sa Halom Jordanom je potpuno nebitan za radnju stripa i još jednom podseća da Milleru nikada, ni pod kojim uslovima ne treba u ruke dati da radi Green Lantern. To što je ovde otišao predaleko u pokušaju da oda poštu heroizmu ovog lika je nekakva kompenzacija za gadosti koje mu je uradio u All Star Batman & Robin, ali je ovo jednako slabo ispisana priča.

 

I, da bude gore, dosta slabo i nacrtana. Millerovi crteži u ovim dodacima osciluju po kvalitetu i mada ima tu povremeno nadahnutih milerovskih momenata, ima, bogami, i postiđujućih ja-ovo-ni-na-tviteru-ne-bih-pokazivao slika koje su jedva iznad nivoa skice i podsećaju na najcrnje momente Holy Terror. Kako sam već rekao, Kubert i Janson u glavnom stripu kreiraju boljeg „Millera“ nego Miller sam.

 

Reći da sam razočaran trećim Dark Knightom bi možda podrazumevalo da sam od njega išta i očekivao, a to nije slučaj. Posle svega, zaista se plašim na šta će ličiti četvrti Dark Knight koga Miller radi sam, bez koscenariste. The Master Race je ispao mlitav ali makar ne preterano uvredljiv. Dark Knight IV bi mogao da dovede do implozije stvarnosti. Čekaćemo drhteći.

Becky Cloonan je završila svoj rad na serijalu The Punisher o čijem sam početku već pisao ovde po završetku prve priče i, nakon sedamnaest brojeva moram da kažem da je ovo definitivno za mene najubedljiviji klasični Punisher serijal u poslednjih desetak godina. Cloonanova nije ni imala ambiciju da se nadmeće sa Ennisovim i Aaronovim Punisher MAX legatima, ali je njen rad primetno elegantniji od onoga što su u poslednjoj deceniji sa glavnim Punisher serijalima radili današnji Image Comics šampioni Matt Fraction, Rick Remender i Greg Rucka.

 

Znajući da ovu trojicu muškaraca inače veoma volim, vredi reći da je Cloonanova napravila komparativno bolji strip time što je naprosto usvojila „back to basics“ pristup. Psihologiziranje (Fraction), hvatanje za kemp (Remender) ili humanizovanje Franka Castlea kroz uvođenje drugih likova (Rucka) su sve pristupi koji su legitimni, naravno, ali u poređenju sa ovim što je ispisala Cloonanova, pokazuju se kao čist višak i eksperimentisanje koje u krajnjoj analizi nije dalo najbolje rezultate.

 

Becky Cloonan je, u kontrastu, sasvršeno intuitivno razumela zašto je Punisher tako fascinantan lik i time napravila jasnu sponu sa Ennisovim čitanjem njegovog predloška. Njen Frank Castle je jednako monomanična osoba, usredsređena samo na jednu jedinu stvar, lišena sumnji i afekata koje bi je usporile ili skrenule sa puta. Cloonanova vrlo dobro shvata da piše strip o psihopati i pritom ne pada u zamku impulsa da ga učini šarmantnim. Kao i kod Ennisa i kasnije Aarona, njen Punisher je praktično mašina za ubijanje, čovek koga nikada ne biste poželeli za prijatelja ali – i ovo je ključno – čovek koga biste MOŽDA poželeli za komšiju kada shvatite da je komšiluk otišao dođavola, da su došli divlji i da će definitivno oterati pitome. Kako sam pre desetak godina već pisao o Ennisovom Punisheru: on je neko ko radi ono što mi ne bismo mogli, pa čak i ono što bismo javno osudili, samo da bismo se u sebi molili da nastavi da to radi jer ako prekine, ko će nas onda zaštititi?

Ta tenzija između liberalne kulture i primalne reakcije koju Punisher kreira kad o njemu razmišljate (on je zločinac koji treba da bude zaključan daleko od civilizacije… ali uklanja zločince koji su još GORI) je izvrsno zaoštren koncept generalnog viđilantizma koji nosi superherojske stripove i Cloonanova njime vrlo dobro rukuje.

 

Opet, njene priče su relativno jednostavne i mada taj bazični pristup vrlo osvežava, poštujem i da ovo nije na nivou visokog koncepta koji smo vezivali za Ennisa i minucioznu psihološku analizu likova u njegovom Punisheru. Svejedno, Cloonanova kroz svojih 17 brojeva provlači dugački zaplet sa firmom koja se bavi obezbeđenjem ali pokušava da pivotuje u biznis proizvođenja supervojnika i uspeva da nas ubedi u to da je njen sukob sa Punisherom ozbiljan, filozofski utemeljen i zahteva njegove (vrlo) drastične reakcije. Istovremeno, kroz nekoliko one-shot epizoda scenaristkinja demonstrira vrlo siguran, ponovo osvežavajuće back-to-basics intoniran kapacitet da piše kratke, poučne priče o Punisheru koje istražuju pitanja urbanog nasilja, straha građana za svoje živote, naoružavanja civila i viđilantizma kao odgovora koji dolazi sam od sebe čak i kad nije najbolji.

 

Cloonanova je imala sreću da je serijal započela sa Steveom Dillonom na mestu crtača i ovaj Punisher veteran, zaslužan za veliki deo popularnosti prvog i nekih kasnijih Ennisovih radova na Punisheru (da ne pominjem, jelte, Preachera) je u mnogome legitimisao ideju da je Punisher serijal na staranje poveren ne samo osobi ženskog pola, već i osobi koja je primarno i sama crtač a ne scenarista. I taman kada je postalo jasno da je Cloonanova definitivno „the real deal“, Dillon je umro.

 

Matt Horak koji ga je nasledio i nacrtao najveći deo ostalih epizoda je zapravo odličan izbor. Horak ne proizvodi „lep“ crtež, ali je izuzetno čitak i uspeva da pomiri jasnoću slika sa ekspresivnošću koju scenario Cloonanove zahteva. Ovo je izuzetno nasilan strip, sa mnogo scena vrlo detaljnih borbi (uz korišćenje, između ostalog, zamki za medvede kao oružja) i Horak tu pakuje eksplozivnosti i brutalnosti baš koliko treba, pogađajući pravi ton eksploatacije neophodan da nam se proda ovakav strip.

 

Marvel je u međuvremenu renumerisao serijal u naporu da pokaže povratak korenima i od pre dva broja Cloonanovu je zamenio Matthew Rosenberg koji iza sebe već ima respektabilne nezavisne stripove poput We can Never Go Home ili 4 Kids Walk Into a Bank. Rosenberg za sada pokušava da pomiri želju da Punisher učini spektakularnim stripom sa ambicijom da kaže i nešto o geopolitici pa je Punisher dobio stari War Machine oklop i poslat je u izmišljenu istočnoevropsku državu da pomogne golorukom narodu protiv novoustoličenog diktatora. Srećom, scenarista se trudi da priču ofarba svim mogućim nijansama i temeljito je pretrese sa svih ideoloških pozicija pa me strip o Amerikancu koji deli pravdu po Balkanu ne iritira onako kako je to moglo da bude. Ono što je potencijalno veći problem je to ponovno izvlačenje Punishera iz urbanog jezgra u kome najbolje funkcioniše i insistiranje da ovo bude nešto „superherojskiji“ strip nego što je bio do pre par meseci, no za sada to Rosenberg lepo piše a Guiu Vilanova pristojno crta pa imam oprezno optimističan stav. Ipak, neka ostane zabeleženo da je Cloonanova uradila najbolji Punisher strip u poslednjih deset godina i da je Steve Dillon umro da biste vi na taj strip obratili pažnju.

Pročitao sam i Imageov miniserijal The Old Guard jer me je zanimalo šta Greg Rucka radi između pisanja Wonder Woman (sa kojom je međuvremenu završio) i Lazarus (za koji nisam siguran da i on zna kako će se završiti). Petodelni strip izašao u prvoj polovini ove godine u atraktivnom crtežu Leandra Fernandeza je primer Grega Rucke koji se trudi ali ne preteruje u tom trudu, testirajući prvo koncept i proveravajući koliko će ovo čitaocima biti zanimljivo pre nego što se, eventualno, obaveže da piše dugoročniji strip sa tim konceptom. Sa jedne strane, ovo pozdravljam jer je ovih pet epizoda jasna priča sa zapletom, početkom, preokretima i krajem, koja se može pročitati i biti pročitanim zadovoljan – ni nalik na Lazarus u kome je i posle dvadesetak brojeva preovlađujući osećaj bio „fascinantan svet… ali kad će da počne radnja?“ S druge strane, The Old Guard je strip u kome su ti postojeći zaplet i radnja zapravo mnogo manje zanimljivi od samog koncepta i čoveka dok čita malčice proždire to što se ovde potežu brojna pitanja na koja bi bilo zanimljivo odgovoriti samo kad se priča ne bi opsesivno bavila jednim relativno generičkim akciono-špijunskim zapletom.

 

Ali dobro, čak i Rucka sa pola snage je najčešće bolja ponuda od većine drugih scenarista koji rade punom snagom i ovo je strip koji ima interesantne likove, ubedljivih karakterizacija i pošto ih smešta u dinamične trilerske situacije, ima tu energije.

 

Osnova koncepta stripa je da su glavni junaci, nominalno ekipa plaćenika koja izvršava poslove za bezbednosne agencije a koji su suviše teški ili opasni za regularne vojske, kadri da se time bave na ime svoje funkcionalne besmrtnosti. Svih petoro protagonista imaju wolverinovske kapacitete za izlečenje i najtežih povreda, a ovo podrazumeva i dugovečnost koja se meri stolećima, pa čak i milenijumima.

 

Rucka ovde praktično uzima Armstronga iz Valiantovog serijala Archer & Armstrong, a onda piše ozbiljan strip sa istom postavkom i istražuje kako uopšte izgleda život osobe koja je živa hiljadu ili više godina, kako se ona uklapa u ljudsko društvo, drži korak sa tehnološkim i socijalnim progresom, kako se krije, kako voli pa napušta one koje voli, i šta je uopšte motiviše da ide dalje, znajući da ne može da umre.

I ovo je vrlo zanimljivo obrađeno sa dosta kvalitetnog rada na karakterizaciji. Rucka, tradicionalno, uzima ženu za glavnog junaka, ali svi likovi ovde, muški, ženski, strejt i gej su duboko sondirani, imaju svoje glasove i doprinose istraživanju ovih pitanja iz više uglova. Skoro da onda u svemu smeta što moramo da se bavimo relativno školskim trilerskim zapletom sa gizdavim ali ultimativno plošnim negativcima. Potpuno je očigledno da je Rucka mnogo zainteresovaniji za istraživanje ličnosti dugovečnih protagonista i da su ostali likovi tu samo da bi ovi imali šta da rade i nadam se da će obećani naredni miniserijal sa istim likovima biti nešto bolje izbalansiran na ovom planu. The Old Guard jednostavno ima suviše potencijala u svojoj centralnoj premisi i zanimljivim likovima i zaslužuje malo ambiciozniji zaplet.

 

S druge strane, Argentinac Leandro Fernandez je naš stari znanac (ovde pominjan na ime rada sa Peterom Milliganom na The Names) i njegov crtež, sav u jakim kontrastima i ikoničnim konturama, dinamičan i užurban, daje dosta života ovom stripu. Fernandez, naravno, s vremena na vreme zna da bude i previše napadan u krivljenjima perspektive i dinamizaciji crteža ali sve je to s dobrom namerom i uz interesantna kolor rešenja koja je odradila Daniela Miwa (što stripu na momente daje monohroman senzibilitet iako je zapravo šaren) ovo je nedvosmisleno atraktivan strip.

 

Pa, hajde da čekamo sledeći miniserijal i vidimo kuda će to dalje da ide. Za sada, ovo je solidan, obećavajući početak.

 

 

Za kraj, pročitao sam i prvih devet epizoda Imageovog/ Skyboundovog serijala Extremity i prilično sam impresioniran. Skybound je imprint koji se trudi da bude neka vrsta krema onog što Image objavljuje, na kome će taj kombo autorskog i žanrovskog stripa po kome je firma poznata da bude još izraženiji, još jači, i ne mogu da kažem da sam se malo iznenadio kada sam video da Extremity piše i crta Daniel Warren Johnson, čovek koga sam do tada znao uglavnom po autorskom naučnofantastičnom/ space opera web serijalu Space Mullet. Ne da je Space Mullet loš strip, nije, pristojan je, ali Extremity je strip daleko veće ambicije u konceptu i daleko većeg intenziteta u izvedbi. Skoro kao da je zabavni ali relativno skromni Space Mullet bio samo za vežbanje a Extremity je priča koju Johnson u sebi nosi celog života i pući će ako je ne ispriča.

 

Extremity sam video na nekim preliminarnim listama za strip godine, primetio da je crtež atraktivan i dao mu šansu uprkos tome što je ovo zapravo tek još jedan u moru steampunk/ fantasy radova kojima su svi mediji, pa i strip – i američki i francuski – zatrpani poslednjih godina. Johnson sa Extremity jasno pokazuje da problem nikada nije u mizanscenu nego u tome kakve priče pričate i njegova priča je takva da ćete već posle prve epizode uhvatiti sebe kako se znojite i pitate se šta ste bre ovo pročitali i smete li uopšte da idete dalje.

 

Verujem da je ta prva epizoda impresionirala Skyboundove skaute i Johnsonu isposlovala serijal jer je u pitanju skoro perfektan primer stripa koji na standardnom broju strana ne samo da uspeva da nam proda jedan komplikovan futuristički svet već i da nam ispriča jednu sasvim integralnu priču sa početkom i krajem koja rečito govori o ljudskoj surovosti, ratu i osveti i dovede nas do veoma jasnog kraja i zaključka. Skoro da sam se pitao šta će Johnson uopšte da radi u drugom broju kada je prvi bio ovako  zaokružen, ali ispostavlja se da je Extremity, uprkos utisku koji ostavlja – da se radi o sprintu – zapravo solidan maraton u kome se rat, surovost i osveta ispituju na duge staze, a sve uz očuvanje zaista visokog intenziteta radnje, akcije i emocija koje nam je prodala prva epizoda.

 

 

Možda bi najbliže poređenje bio serijal Monstress Marjorie Liu i Sane Takede o kome smo već pisali na ovom topiku jer sa njime Extremity deli jednako ambiciozni fantazijski worldbuilding i jednako beskompromisan pristup prikazivanju ljudske okrutnosti sa eksploatacijom, ubijanjem i amputacijama koje garantuju da ovo nije strip kojim ćete nutkati adolescente. No, razlike u pristupima su ogromne. Extremity karakteriše poseban intenzitet akcije koji me zapravo asocira na evropski strip (na primer na, takođe na ovom topiku pominjani, francuski klasik, ratnici sa Akbara/ Quest for the Time Bird) i koji čini jak kontrast mirnijim, mada ne manje intenzivnim scenama kontemplacije. Takođe, mizanscen je sasvim drugačiji i iako društvo koje u Extremity gledamo ima i leteće mašine i inteligentne robote i visokotehnolška oružja sudnjeg dana, ono je po senzibilitetu zapravo bliže tribalnoj zajednici i rat koji pratimo je, zaista, tek nešto malo više od plemenskog sukoba.

 

Ovo nikako ne znači da strip nije sofisticiran, naprotiv, Johsnon impresionira načinom na koji sa malo teksta i puno dobro pogođenih scena prikazuje svu nesrećnu složenost ratovanja, tribalizma, koncepta odmazde, pokazujući da dobri momci nisu baš komplet dobri, a i da loši, ma koliko bili sadistička čudovišta, zapravo možda nisu imanentno zli već su naprosto produkt društva čije su vrednosti usvojili. Extremity je praktično hronika ratovanja u kojoj bez problema možemo da se pronađemo i mi sa ovih prostora sa isprepletanim nacionalnim istorijama i stalno vraćajućim motivima da se naplate stari dugovi i istera neka povijesna pravda.

 

Sve je to smešteno u svet koji naprosto kipti od života. Johsnon nije Loisel, ali njegov dizajn sveta, likova, odeće, opreme i oružja, vozila i čudovišta je moćan i daje mnogo karaktera ovom stripu. Kada crtač o svetu uspe da vam kaže mnogo više od onoga što je scenarista rekao rečima (pa makar imali srećnu okolnost da su, kao u ovom slučaju, ista osoba), znate da ste dobili nešto dobro. Johnson je skoro genijalan u tome koliko nam o kulturi i običajima likova i naroda koje ovde gledamo saopštava bez suvišnih reči ili nedajbože dopunskih tekstualnih infodampova, samo prikazujući odeću, rituale, opremu, habitat…

 

Extremity je i kompleksan narativ, sa likovima koji umiru i transformišu se i interesantnim kulturama koje u njemu srećemo, ali i, ponavljam, izvanredno intenzivnim scenama akcije pa time uspeva da postigne pravu ravnotežu između cerebralnosti, emotivnosti i autentične zabavnosti. Zaista nisam očekivao ovako nešto od fentezi serijala koga radi autor Space Mullet, ali eto, Image i Skybound su ponovo iznenadili. Nek tako nastave i u narednoj godini.