Film: The Tax Collector

The Tax Collector na neki način označava povratak Davida Ayera žanru tvrdo kuvanog, uličnog krimi-trilera i sasvim je prikladno da se ovaj pomalo zbunjeni, pomalo zbrzani film, iako je sa snimanjem završeno još 2018. godine, na kraju ovaplotio u javnosti usred katastrofalne epidemije, uglavnom na striming servisima i u veoma malom broju bioskopa, dve godine kasnije. The Tax Collector ima jedan decidno direct to video (DVD/ On Demand/ Streaming) miris – ovo je film koji biste 1993. godine iznajmili iz video kluba na izmašćenom VHS-u i preko noći potpuno potonuli u plimu nasilja meksičkih bandi u Los Anđelesu, film koji biste 1998. godine uhvatili na nekoj ovdašnjoj televiziji koja pušta piratske kasete, negde u dva iza ponoći dok se polupijani, polumrtvi spremate za nesvest, i shvatili da vam se film, ne znate ni sami kako – obraća.

Hoću da kažem, The Tax Collector je film sa problemima, ali film koji jako, veoma strastveno želi da ne gledate u probleme već direktno u ISTINU koju se trudi da kaže, film koji zaseca do koske ne bi li uz vodoskok krvi na svetlo dana isterao i neke datosti ovog trenutka povijesne zbiljnosti. Ja sam jednostavan čovek i ne mogu da skrenem pogled kada mi se nešto tako nudi. Ja ću, na kraju krajeva, pogledati svaki, apsolutno svaki film koga Steven Seagal snimi – nije da iko može da me optuži da imam visoke kriterijume.

No, The Tax Collector svakako nije seagalovština, ovo je, kako rekoh, Ayer koji se vraća onome što ga je proslavilo i što, može se tvrditi, on i zna najbolje da radi. Ayerov uspon uz holivudsku lestvicu u poslednje dve decenije jeste bio popločan pričama o traumi uličnog krimininala i malim bljeskovima dobrog koje ljudi u tom paklu traže da bi nekako opravdali svoje postojanje – i postojanje sveta – ali je na kraju krunisano izlaskom iz žanrovskog geta. Tokom pola decenije, Ayer je delovao kao dobro adaptiran na glavni tok, krećući od Sabotage i Fury a završavajući u srcu nerd-mejnstrima (nerdstreama?) sa Suicide Squad i Bright. Ni jedan od ova dva filma nije prošao dobro kod kritike i pored prihvatljivog finansijskog učinka, pa je sasvim moguće da je The Tax Collector više simptom Ayerove averzije prema radu sa velikim studijima i skupim produkcijama gde mora da igra kako mu drugi sviraju, a manje nekakva ekonomska velika nužda.

Svakako je osveženje videti film u 2020. godini fokusiran na priču kroz koju protrčava za jedva nešto više za sat i po i koji posle dva PG-13 projekta, ne beži od toga da nam pokaže kako stvari „stvarno“ stoje. Naravno da ne treba pasti u zamku naivnosti i verovati da je eksplicitno (i ekstremno) nasilje ta neka „istina“ koju od nas krije zašećereni i uškopljeni Holivud 21. veka, ali svakako ima nečega u jednom decidno očajničkom, ukletom tonu koga film posreduje. Glavni junak, Dejvid, uostalom, i pored svoje karijere kriminalca nosi u sebi vrlo posvećenog katolika i negov pogled na svet kroz koji se kreće nosi u sebi tu „Vade retro, Satana“ mantru kojom sebe čuva od potpunog potonuća u zlo.

 

Zlo je, kako nas je Bodrijar učio još pre nekoliko decenija – zapravo relativitet, nesposobnost razlikovanja dobra i zla i ako danas uz sve te „obe strane imaju neke dobre argumente“ i „svi su isti“ i „ja samo postavljam pitanja, u čemu je problem?“  taktike koje su pustile loše na mesta na kojima nekada nismo mogli da ih zamislimo i dalje ne razumemo šta je mudri francuski sociolog hteo da kaže, Ayerov film se iz petnih žila trudi da ponovi onaj tako ayerovski stereotip o lošem liku koji ima kapacitet za makar razlikovanje dobra i zla. Pomenuti Dejvid je, uostalom, krimos od rane mladosti (radi se i o porodičnoj vokaciji, jelte), ali njegov trenutni posao je prikupljanje „poreza“ (naši bi rekli „zuluma“) od čak 43 meksičke bande i bandice u Los Anđelesu za račun velikog bosa koji se u ovom filmu zove Wizard. Dejvid ima sofisticiranu i finu ženu koja zna šta on radi ali vidi u njemu tu neku suštinsku dobrotu – a koju vidimo i mi u tome kako ovaj voli svoju decu, trpi tazbinu i, kada drži preteće govore meksičkim gengbengerima od kojih ubira harač, kako zapravo priča uvežbane, glumljene testosteronske pretnje.

Dejvid je lik koji zasužuje bolji, možda i samo veći  film od The Tax Collector jer nam ga Ayer predstavlja kao jednu šekspirovski tragičku figuru za koju gledalac navija iako je svestan da je Dejvidova etičnost zapravo svega par milimetara udaljena od potpuno zverskog svetonazora ljudi kojima je okružen, ali isti taj Ayer toliko brzo projuri kroz film da od Dejvida ostaju samo obrisi. Bobby Soto je lep momak, verovatno u stanju da izgura značajno dublju ulogu od ove koja mu je u filmu dodeljena, ali The Tax Collector ide toliko brzo napred da praktično deluje kao masa nabacanih teza od kojih ni jedna nije razrađena. Nije da ja ŽUDIM za trosatnim i četvorosatnim gangsterskim epopejama, ali ima nečega u Kumovima, Skarfejsovima i Bilo jednom u Amerikama, tim produkcijama operske grandioznosti u kojima smo zaista imali priliku da uđemo u dubinu karaktera, bez obzira što su alatke kojim su Kopola, De Palma i Leone mahali često bile jednako eksploatacijske kao i Ayerove.Nasilje je, uostalom, potentan diskurs i u nekoliko scena u kojima Ayer ide do proverbijalnog kraja, svakako dobijamo priliku da se stresemo i pomislimo da negde napolju, u svetu, ima ljudi koji ovakve stvari stvarno rade.

No, nekoliko majstorskih scena ne čini film i The Tax Collector ima problem da zaista izgura svog Šekspira u nekim momentima se zaista prejako oslanjajući na klišeizirane gengbenging trope, u drugim ne dajući dovoljno vremena likovima da apsorbuju emocionalne ekstreme i zastrašujuće traume kroz koje prolaze. Ako je Južni vetar nastao kao film pod očiglednim uticajem Ayerovih predložaka, onda je i The Tax Collector mogao da od Južnog vetra nauči lekciju o humanizovanju  likova i doslednosti u korišććenju motiva gde akcije imaju reakcije a kurčenja se završavaju poniznošću. Najgore je što Tax Collector kao da postavlja pripremu za sve to ali je ne realizuje. Poslednjih pola sata – razrešenje – ima istovremeno i nekoliko vizuelno najimpresivnijih scena ali i najtanje pripovedanje sa zbilja DTV pristupom gde se pomoću najtanjeg mogućeg narativnog i karakterološkog konca valjaju povezati dva ili tri najskuplja set pisa na koji je najveći deo vremena i para na snimanju i otišao.

Dalekobilo da ja nešto pričam protiv DTV-a u načelu, već smo gore uredno overili Seagala i zapravo se poslednjih pola sata The Tax Collector i pretvara u seagalovštinu, praveći neverovatne skokove u logici, dajući nam nezarađene simbolike i kontrapunktove i generalno ostavljajući utisak da smo ovde izašli iz bioskopa i ušli u video klub. Da je ceo film ovakav, to bi makar imalo jednu konzistenciju i bili bismo zadovoljni time da smo videli više akcije, ali The Tax Collector u svoje prve dve trećine ima obrise dubljeg i duševnijeg filma koji se očeše o rasne determinisanosti i klasne osude, ima čak i, reklo bi se, nameru da nešto kaže na temu odnosa Čolo gengbengera i belih wannabe gangstera koji se na njih lože – otud cela konfuzija oko toga da li Shia LaBeouf radi „brownface“ ili ne* – možda i svest da ta priča o porodici sa kojom sve počinje i završava se treba da bude ozbiljna refleksija složenih plemenskih struktura izgrađenih u etničkom podzemlju i da ih potkaže kao lažne i samo kulisu iza koje se krije stara dobra hijerarhija sile, ali ponovo, tih poslednjih pola sata pada u čistu DTV eksploataciju i mnoge puške koje su visile po zidovima na kraju ne opaljuju.

* Da pomognemo: ne.

No, one koje opaljuju svakako povremeno pogađaju. Ima ovde dobar broj dobrih scena, Ayerova ljubav ka radu sa istim glumcima u više filmova ovde se isplaćuje jednom odličnom malom rolom Clea Sloana, pa donekle i Labeoufovim bizarnim preglumljivanjem koje ima meta-komponentnu što ukazuje na tu neku svest filma da ekploatacija etničkog stereotipa, čak i kada se radi u nominalno kritičke svrhe, proizvodi bizarne popkulturne frankenštajne. No, The Tax Collector je kao celina slabiji od Ayera u najboljim danima, ali i nedorečeniji, slabiji i od netfliksovskog nerdovanja sa Bright. Opet, drago mi je da se vidi kako Ayerova strast prema temi i okruženju koji su ga stvorili i dalje bukti i The Tax Collector je možda nužna stepenica prema nečem novom i dobrom. Jasnoće radi: iako film ne pogađa pravu radnu temperaturu, on mi nije bio ni dosadan ni nezanimljiv za gledanje. Da je više takvih neuspeha u Holivudu, gde bi nam kraj bio?

 

Film: Bright

Pogledali Bright sa više od dva meseca zakašnjenja i mislim da je kritika bila nepravedna prema ovom filmu. Daleko od toga da je Ayer snimio remek-delo ili da je ovo njegov najbolji film, ali ovo je jedan energičan, zabavan i, actually, na neki način bajkovit film koji uspeva da spoji high fantasy i gritty policijski akcijaš i da to uglavnom vrlo solidno funkcioniše.

Prvo da kažem da ono što u filmu legitimno može da se kaže da ne radi sasvim dobro jeste upravo vizuelna stilizacija i celokupni dizajn. Ne zato što stvari nisu ikonički prepoznatljive ili komunikativne, već naprosto što se gledaocu većinu vremena šalje konfuzna poruka. Naime, orci koji nose „colors“ umesto war painta je jasna intelektualna metafora ali vizuelno, barem onako kako je to ovde odrađeno u saradnji kostimografa i ekipe koja je radila maske, sve je na ivici kempa. I elfi su kempi u svojoj kombinaciji skupih dizajnerskih odela/ kostima i disko-šminke, ali orci koji izgledaju kao ekipa klasičnih čolo gengbengera iz LA meni su zaista delovali kao postavka nekog humorističkog skeča.

Sve drugo u filmu meni prilično dobro legne. Lendis je ispisao školski skript kojim se stiže od tačke A do tačke Z kroz nekoliko dobro definisanih set-pisova sa jasnim prelomnim tačkama odnosa dvojice protagonista i mada su dijalozi prilično on the nose u svom tretmanu rasne problematike, oni su istovremeno brzi, sočni i šarmantni i doprinose energiji koja ovaj film vrlo dobro nosi. Landis ni slučajno ovde ne ruši neke specijalne zidove ili istražuje neke neviđene filmske domete, Bright je by-nymbers pandurski akcijaš, ali Ayerova režija je mišićava, čak malo i drčna i legitimno me je podsetio na svoje najbolje trenutke u kojima su akcione scene žestoke i krvave a i scene razgovora su nabijene napetošću, energijom i kreću se brzo. Fak mi, gledajući ovo setio sam se koliko smo potonuli kao čovečanstvo kad je McTiernan sklonjen sa Die Hard franšize…

Zapravo, kako je i Cripple primetio, pošto je danas buddy cop akcijaš prilično retka pojava a svakako i kad je ima, pomalo uštrojena jurnjavom za PG-13 rejtinzima, Bright legitimno može da se hvali svojom gritty fasadom gde su heroji zaista uprljani svojim postupcima, akcione scene su krvave, svi psuju, a na likovima se dobro vide tragovi te jedne najgore noći u životu kroz koju prolaze.

Naravno da je Alien Nation prva asocijacija koju sam ja imao kada je Bright najavljen, no, ovaj film je, čini se, uvek imao relativno soft ambicije, umekšavajući jasne tenzije i protivrečnosti koje mu je postavka nametala, krećući se ka kraju decenije koja je definisala ekstremni buddy cop akcijaš, a što je kasnije i jasno realizovano kroz seriju. Bright je zato mnogo bliže ikoničkim buddy cop filmovima osamdesetih i mada je Cripple, pretpostavljam i zbog Big Willieja pronašao sponu sa devedesetima, ja bih rekao da je Bright actually najbliži donerovoskoj formuli iz 1987. godine i onome što je kasnije sa Blekovim likovima isti režiser radio u devedesetima. Naime, kasniji nastavci Lethal Weapon čak i imaju tu kempi komponentu koja se vidi i u Bright, a iako reklo bi se Bright nema tako zaoštrenu pregnantnost likova na početku (Ward je porodičan čovek, nema suicidalne tendencije), kada shit hits the fan oba glavna lika pokazuju potisnute frustracije sopstvenim životima u odnosu na koje smrt deluje kao oslobođenje. Takođe, rasna tenzija i njeno razrešenje su drugačiji u odnosu na „klasični“ buddy cop balans (epitomizovan Hillovim radovima) jer „drugi“ u dvojcu u ovom filmu zapravo na kraju biva prepoznat od svoje zajednice umesto da kao kod Hilla dobija priznanje od belog mejnstrima u rušenju rasne barijere koja dolazi sa „naše strane“ (48 Sati, ali i Red heat).

Kako rekoh, rasni (pod)tekst je prilično gurnut u prvi plan, ali je elegantno i dosledno provučen, a u drugom planu se zapravo nalazi činjenica da su Elfi očigledan stand-in za Jevreje i činjenica da se ova dimenzija filma zapravo ne istražuje onoliko koliko potencijala daje je jedna od zamerki koje mogu da stavim. Opet, to je posve druga konzerva crva i jasno je zašto to možda Aškenazi Jevrejin poput Lendisa nije želeo da dalje raspakuje.

U svakom slučaju, ovo je film nošen sasvim očiglednim mekgafinom (misilim, čarobni štapić, jelte) i Ayer ga tako i tretira igrajući se sa pravilima kako poželi da bi kreirao uzbudljive set-pisove. Rezultat je jedna sasvim „nelogična“ potera kroz noć u kojoj dva glavna junaka moraju da prežive, spasu svet i, naravno, izađu na drugu stranu izmenjeni i ovo Ayer provlači bez greške, dajući pouke kad je to potrebno, humorističke predahe kada su neophodni, ali onda i vrlo visceralne i jake akcione scene u kojima ginu i dobri ljudi. U nekoliko momenata u filmu su rasni prezir, strah i neshvatanje sa kojima se Jakoby suočava toliko uverljivi i jaki da ovo u mnogome opravdava veliki deo scena u kojima se ovakve stvari verbalizuju za publiku sa jeftinijim ulaznicama.

Tako da sam ja Brightom uglavnom prilično zadovoljan i nadam se da Netflix nastavi sa ovakvim poduhvatima jer ih sasvim sigurno u bioskopu nećemo skoro viđati.

Film: Suicide Squad

Suicide Squad je film na kome se vema dobro vide tragovi teškog developmenta kroz koji je prolazio sa sve lutanjem između žanrova, nedopečenim zapletom i dosta očiglednim naporima da se napravi hip film u post-Deadpool eri. koji će biti „skoro R“ ali i dalje ostajući sa prave strane PG-13  granice. To ne znači da je ovo film u kome nema ništa dobro, on ima neke solidne a neke i virtuozne detalje, a vidim da je i ocena na IMDB-u koja je trenutno na sedam i po signal da narod u detaljima ume da uživa, no, kao celina, ovo je film sa ozbiljnom krizom identiteta i pomićenjem vizije.

Paralela koju sam čuo da povlače sa Guardians of the Galaxy – gde je GotG, kao, primer kako se radi film u kome gomila disfunkcionalnih likova postane porodica a SS je isto to samo R rated i neuspelo – je meni korisna utolio što sam ja i GotG iz više gledanja smatrao neuspelim filmom, a Suicide Squad ponavlja mnoge njegove greške, neke i namerno. Velika razlika je naravno u tome da je GotG film u kome su njegovi protagonisti loveable rogues dok u Squadu treba da imamo posla sa sociopatima, ali šta god da je Ayer napisao u originalnom scenariju, u finalnom produktu film primetno osciluje između želje da nas drži na ivici sedišta time što ispred sebe gledamo „bad guys“ upregnute da rade za opšte dobro silom podmukle ucene i želje da nas zabavi farsom. Ja sam veliki ljubitelj frivolnog humora, onelinera, larger than life likova koji se zajebavaju dok svet oko njih gori, mislim da je to veoma primereno superherojskom žanru, ali Suicide Squad je razapet negde između dawnofjusticeovske ozbiljnosti i jakog nastojanja da bude zabavan, hip film, pa u toj raspetosti često gubi korak.

Ne pomaže mu struktura koja je napregnuta do prskanja potrebom da se uvede gomila relatabilnih likova – makar bili i sociopati – da svaki dobije back story pre nego što se smisli centralni zaplet, kreira negativac i uvede uverljiv konflikt koji će se onda rešiti ekstravagantnim nasiljem tokom kojeg se protagonisti menjaju, zbližavaju, pronalaze inspiraciju jedni u drugima i na kraju, uprkos svojim prirodama čine pravu stvar i spasavaju dan. Ovo je materijal koji je Marvel razvlačio kroz čitavu deceniju a kada je probao da uradi sve u jednom filmu – GotG – nastao je njihov najplići produkt. Ayer je negde uspešniji a negde ne. Smithov Deadshot je dobar i ubedljiv sa jasnom motivacijom, pa makar bio i stripovski tanak. Slično važi za duo Harley Quinn-Joker koji  dobijaju dosta ključnih scena što objašnjavaju njihov odnos i psihologiju i mada se izvedba Margot Robbie može pohvaliti, koliko i Letov Djoker, stoji i da su oni veoma stereotipni i očekivani Džoker i Harli, sa manirizmima koji samo štrikliraju kućice na spisku. Naravno, to može da bude dovoljno u filmu u kome Slipknot, Cpt. Boomerang, Croc, Enchantress i Katana dobijaju značajno tanje, instant-karakterizacije i manjak motivacije i u kome Viola Davis u ulozi Amande Waller deluje maltene kao gigant glume naprosto zato što ima za nijansu veći emotivni raspon od gnev-oneliner spektra koji su dobili ostali.

Al dobro, ta struktura filma jeste problem, glavni konflikt je mutan, glavni negativac nedefinisan, nejasan, nemotivisan i gore nego u marvelovim filmovima a misija na kojoj Task Force X otkriva sebe i pronalazi svoje mesto u svetu je puki mekgafin da se snimi par akcionih scena i jedna priča u kafani. I sada, razmišljao sam dosta tokom filma gde su dijalozi delovali šizofreno, verovatno umontirani iz potpuno različitih tejkova različitih verzija scenarija, gde je humor delovao usiljeno, a problemi i razrešenja nelogično, kako je ovo film koji je trebalo da bude na pola puta između Dirty Dozen i Reservoir Dogs i da je Ayer možda to i mogao da snimi da su ga pustili. Ali nije. Mnogo toga mu neodstaje a najviše ubedljivost transformacije likovca, njihovo zbližavanje i pronalaženje novog identiteta u kolektivu. Ayer ovde prolazi kroz uvežbane poteze u nemogućnosti da nam proda organsku priču i od svačijeg praga tolerancije za mehaničko pripovedanje zavisi koliko će mu to smetati ili ga zabaviti. Ponovo, Guardians of the Galaxy je uradio skoro isto to pa je još uvek jedan od najvoljenihih Marvelovih filmova.

Gde još film pada? Akcione scene su previše oslonjene na shaky cam, mada bih se ogrešio da ne kažem da tu ima nekoliko izuzetnih kadrova. No, kako su braća Ruso sa svoja dva Marvelova filma do sada uspostavila standard koji ja smatram minimalno nužnim, voleo bih da je Suicide Squad više razmišljao o koreografiji. Dalje, film je prepun muzičkih lajtmotiva koji treba da dodaju na hip atmosferi a što je meni brzo počelo da deluje maniristički nakon što je postalo očigledno da atmosfera koju muzika kreira ne korespondira sa akcijama na ekranu. Postoje i drugi slični prekršaji u konzistenciji naracije sa pačvorkom dijaloga koji krenu na jednu stranu pa se završe drugde i motivacijama likova koje se menjaju onako kako scenario moli da se desi a ne onako kako diktiraju događaji ispred kamere (najvidnije u finalu). Negde pri kraju filma jedan od negativaca drži uobičajeni monolog u kome kaže kako (simbolički) pada noć i kreće promena, a ta se scena, ironično, dešava pred samo jutro.

Film, takođe, u nastojanju da pronađe ljudskost i u najgrđim otpacima društva ima i jedan istinski tragičan lik koji, nakon što u finalu učini nešto od presudnog značaja, biva potpuno zaboravljen i o njemu se više i ne diskutuje iako on bukvalno verbalizuje poentu filma i predstavlja taj napor iskupljenja oko koga treba da se izgradi emotivni krešendo naracije. To je verovatno još jedan promašaj vezan za pokretnu metu koju je Ayer morao da gađa dok su producenti menjali mišljenje o tome šta Suicide Squad stvarno na kraju treba da bude. Možda je to i ostatak originalnog mračnog i ciničnog šimunga koji je zaštitni znak stripa u kome su sociopati zaista socipati i zbližava ih jedino ubijanje, nikakve plemenite ideje. Razumljivo je, naravno, da je film išao na blaži, pozitivniji ton, ali je pritom i značajno otupio oštricu onog što bi trebalo da bude identitet Suicide Squad. Od originala Johna Ostrandera (koji dobija lep omaž u jednoj sceni), pa do recentnih radova Adama Glassa i Seana Ryana, Suicide Squad je bio tim koji funkcioniše uprkos svojim članovima, koji rezultate postiže usred haosa što ga proizvode ljudi koji mrze jedni druge koliko i ostatak sveta, čija je strast nasilje a smisao delanja ubijanje, koje Amanda Waller koristi ne kao hirurški instrument – kako ovaj film pokušava – već kao bacač plamena, za dezinfekciju i zastrašivanje. Film od ovoga beži stavljajući tim u konflikt sa (bukvalno) bezličnim, potrošnim protivnicima i mada se ima utisak da Ayer snažno pokušava da kanališe Camerona i Aliense, osećaj je, bože me prosti, češće kao da gledamo nekakvu TV seriju…

Nadam se da će Warner objaviti i director’s cut ovog filma jer se Ayerova vizija nazire, ali suviše teško joj je da ispliva kroz naplavine pop-kulturnih referenci i sumnjivo tajmovanog verbalnog humora. Idemo dalje.