Pročitani stripovi: Second Sight

Pročitao sam i svih šest epizoda generički nazvanog miniserijala Second Sight koji je do pre par nedelja izlazio za novopokrenutu kuću Aftershock Comics i završio sa očekivano pozitivnim utiscima.

 

Aftershock Comics je, reklo bi se, prilično dobar pokazatelj da u američkim stripovima, posle dugog niza godina u kojima je delovalo da je sve izgubljeno, ipak ima tih nekih para da se zarade i tog nekog kulturnog uticaja da se ostvari. Odavno, uostalom, nismo videli osnivanje ovako ambicioznog izdavača koji se prošle godine skoro drsko umuvao među Onije, Avatare, Imagee, IDWove, Dark Horsove, Dynamitee i ine Valiante savremene američke industrije. Naravno, manje operacije se pokreću s vremena na vreme, ali Aftershock se od startup konkurencije razlikuje upravo time što se ovde ne radi o opreznom ispipavanju terena sa ekipom relativno nepoznatih, ali gladnih i entuzijazmom pokretanih autora i okretanjem jednom prepoznatljivom žanru. Naprotiv, Aftershock je na tržište ušao sa portfolijom koji je pokrio širok spektar žanrovskih glasova (naučna fantastika, supernaturalni horor, trileri) i temelji se na angažovanju nekih od najvažnijih aktivnih autora u američkom mejnstrim stripu – od Briana Azzarella pa do Gartha Ennisa.

 

Nisam odmah utrčao u čitanje ovih radova jer je Aftershock dosta mudro odmah krenuo sa izdavanjem nekoliko miniserijala odjednom, dajući čitaocima priliku da tokom pola godine prate ono što ih zanima i nakon okončanih, zaokruženih priča, donesu svoj sud o svemu. Sada kad sam pročitao Second Sight mogu da budem zadovoljan produkcijskim kvalitetima i uredničkim radom pa je legitimno reći kako ću i drugim stripovima ovog izdavača rado pružiti šansu.

 

Iako Second Sight nosi taj izuzetno generički naslov, ovo nije strip baziran na preveć izlizanim žanrovskim tropima. Nije u pitanju ni nekakvo ogromno iskakanje iz formata, da se mi odmah razumemo, već jedna dobro zamišljena, sigurno vođena i kraju uspelo privedena priča iz domena natprirodnog trilera sa elementima horora u kojoj dobra karakterizacija i utemeljenje u ovde-i-sada stvarnosti služe da usidre te neke onostrane elemente koji bi inače mogli da deluju jeftino i naivnjikavo.

 

Naravno, ovaj strip je pisao David Hine, britanski autor veoma verziran u pisanju natrprirodnog horora i od njega se i očekuje da u najmanju ruku te neke onostrane elemente ovakvog zapleta odradi sa lakoćom. Hineova kilometraža se da namirisati već u tome kako uspeva da elemente jeze i strave ugradi u strip koji na početku priča o naizgled sasvim običnim ljudima – glavni junak, Ray Pilgrim je ostareli panker, bivši skvoter koji sada (jedva) zarađuje za život upravljanjem prodavnicom polovnih knjiga. Njegova ćerka, tek propupela starija tinejdžerka, živi sa majkom i svesna je da je otac sklon halucinogenim narkoticima, kao i da ima istorijat porodičnog nasilja, ali ga i dalje posmatra kao neku vrstu nesavršenog ličnog heroja. Klinka je i istraživački bloger u pokušaju, opsesivno se baveći urbanom legendom o Wednesday Clubu – tome kako britanska elita političara, industrijalaca i kojekakvih selebritija provodi deo svog slobodnog vremena seksualno eksploatišući decu i da je to jedna od najbolje čuvanih i najstrašnijih tajni stare imperije. Njen otac, naravno, smatra da je sve to glupost i zamajavanje, ali ona mu se obraća za pomoć kada se ispostavi da osobe spremne da svedoče o nekim od ovih mračnih događanja počnu da nestaju. Pilgrim, pak, iza sebe ima istoriju saradnje sa Skotland Jardom, zvanično u ulozi profajlera a u stvari u ulozi psionički osetljive osobe kojoj je gutanje psihodeličnih pečuraka  u prošlosti davalo prilike da uđe u glave ubica u trenutku vršenja zločina, pa se otac i ćerka ubrzo nađu usred zastrašujuće mreže političkih intriga u kojoj tela krenu da se gomilaju visokom brzinom a nesavršena porodica mora da nauči kako da preživi.

 

Hine ovo piše odlično, prirodno gradirajući stvari tako da prihvatamo obične, životne likove u sve neverovatnijim situacijama. Spona sa sociopolitičkom, klasnom osnovom ovog stripa nikada se ne gubi i Second Sight ima i malo one autentično britanske pankerske energije. Ipak, ovo nije strip koji pokušava da izazove socijalnu revoluciju već žanrovski rad koji će se pažljivo voziti putanjom uzbudljivog trilera, dok će sociopolitičke opservacije i *gulp* poruke, biti ugodno smeštene u podtekst i uzgredne komentare.

 

Ono važno je urađeno odlično – psihološki, likovi su uverljivi i životni i mada se ponašaju sasvim u skaldu sa trilerskim pravilima, nema ovde „how convenient“ iskakanja iz karakterizacije i pretvaranja običnih ljudi u akcione heroje. Ono što likovi do kraja stripa rade – a što ne spada u svakodnevicu istraživačkih blogera i matorih pankera – je izraz njihovih do tada viđenih nakupljenih strahova, dilema i strasti, ne samo zgodan način da se pokrene radnja stripa.

 

Isto tako, horor elementi priče su odmereno i sigurno plasirani sa nekoliko ekstremno uznemirujućih momenata koji ipak ne zasenjuju osnovnu humanost likova koja strip nosi. Second Sight zna šta je i ne prepušta se eksploatacijskim impulsima, noseći svoju sociopolitičku srž ponosno i prominentno sve do samog kraja.

 

Crtež je potpisao italijanski autor Alberto Ponticelli koga pamtimo sa Vertigo serijala Unknown Soldier od pre neku godinu. Posle afričkih ruralnih krajolika, dolazak na ulice moderne Engleske je zanimljiv kontrast i Ponticelli ovde blista kad je potrebno. Iako su neki od likova pomalo bledunjavi a anatomija često ume da bude neprirodna, karakterizacija je, kad je neophodna, veoma ubedljiva, a horor elementi stripa su pogođeni baš kako treba – da preplaše i naježe a da ne preuzmu primat nad idejom da ipak, posle svega, u ovoj priči posla imamo sa ljudima koji su kao vi ili ja, obični, sa svakodnevnim problemima i karakternim nedostacima, koji su se našli usred zastrašujuće priče o zlu koja iz ljudskih srca izrasta da živi u srcu ljudskog društva. Solidan način da skinem đanu Aftershock Comicsu.