Pročitani stripovi: Runaways

Već jako dugo vremena vrebam povoljnu priliku da nešto napišem o Marvelovom aktuelnom strip-serijalu Runaways. I, da bude jasno, povoljna prilika je verovatno već došla i prošla, ne najmanje sa dolaskom i odlaskom televizijske serije koja se posle tri sezone završila 2019. godine. Tako da sam, bez nekog velikog povoda sem činjenice da mi je aktuelna priča u ovom serijalu sjajna a aktuelni crtač, Andrés Genolet veoma po mom ukusu, rešio da napišem svoje impresije o jednom, pa, fenomenu u koji su Runaways izrasli.

Ne da se to izrastanje desilo baš SADA, Runaways je strip koji je započet još 2003. godine i tadašnji Marvel, prepun nove, pozitivne energije brojnih mlađih autora što ih je Joe Quesada dovlačio sa svih strana da firmi udari jedan ozbiljan fejslift i promeni joj stare navike kako bi opstala u novom stoleću, tadašnji Marvel je delovao kao najprirodnije mesto za strip o sasvim novim likovima sa sasvim osobenom pričom, a reakcije čitalaca su na sve strane bile izuzetne. Uprkos svemu, fakat da u 2021. godini mogu da pišem o Runaways i da ustvrdim kako aktuelna verzija stripa ne zaostaje ni po čemu za originalnom vizijom Briana K. Vaughana i Adriana Alphone je prosto neočekivani blagoslov.

Marvel je tokom poslednje dve decenije načinio mnogo različitih napora da podmladi svoju publiku – sasvim prirodan impuls uzevši u obzir da su klinci što su njihove stripove čitali osamdesetih i devedesetih danas najozbiljniji potrošači njihovih zaista profitabilnih proizvoda za bioskop i televiziju – i mada su neki od ovih napora bili prilično reakcionarni,*neki su bili i kreativno smeli i zanimljivi.

*kao starom Spajdermenašu, na um mi uvek prvo pada rastakanje braka i podmlađivanje Petera Parkera, ali daleko da je to i jedini primer

Konkretno, najvidljiviji proces u ovom pogledu je uvođenje novih, mlađih verzija poznatih likova koje nisu i zamenile te „legacy“ likove već postoje naporedo sa njima. Neki su tu bili uspešniji od drugih. Ms. Marvel Kamale Khan i Spajdermen Milesa Moralesa su primer novih likova u poznatim kostimima i sa poznatim pseudonimima koji su se uspešno zapatili, pokazali svoju vrednost u totalitetu Marvelovog univerzuma (i produkcije), postali voljeni i prepoznatljivi i među mlađom demografijom, utemeljili se i kao nosači uspelih projekata sekundarne monetizacije (video igre i bioskopski animirani film za Milesa, nešto manje uspešna video igra ali i najavljena TV serija za Kamalu), a koja zapravo donosi značajno više para i kulturne težine od samih stripova, konačno, demolirali glupi i netačni „get woke, go broke“ slogan, pokazujući da likovi koji pripadaju manjinama mogu da budu univerzalno popularni a da ne kompromituju svoje manjinske identitete.

Naravno, imali smo i manje uspešne slične projekte a možda najpoznatiji neuspešan projekat među njima je Young Avengers, koncept startovan otprilike u isto vreme kada i Runaways a koji uprkos neprebrojnim naporima da se ovom timu na mišiće napravi identitet, nikada nisu zaista zaživeli i poslednjih se deset godina uglavnom pojavljuju u krosoverima u nadi da će možda ovog puta uhvatiti korena među čitaocima.

No, kreativno najsmeliji pokušaji odnose se na sasvim nove likove i tu je svakako bilo i promašaja i zanimljivih promašaja, pa i pogodaka. U promašaje verovatno moramo ubrojati Americu Chavez koja je imala neuspešan solo serijal i tek za mrvu manje neuspešno kačenje na Young Avengers. Moja miljenica Gwenpool bi možda mogla da se okarakteriše kao zanimljiv promašaj jer iako je strip bio odličan, jasno je da je bio isuviše „meta“ da bi izrastao u gorilu od trista kila koja bi plaćala račune čitavoj firmi. Squirrel Girl i, ako zažmirimo na jedno oko i Moon Girl su svakako dobri i uspešni indie stripovi maskirani u superherojske serijale i njih možemo nazvati uspešnima u okviru svojih dobro odmerenih ambicija.

No, rodonačelnik svima njima je upravo Runaways. Započet 2003. godine, Runaways je bio jedan od poslednjih velikih projekata koje će scenarista Brian K. Vaughan uraditi u „tuđem“ univerzumu, pre nego što je sasvim prešao u „creator owned“ vode i počeo da priprema fantastične serijale poput Saga i Paper Girls. I kao takav on zapravo ima sve odlike „superherojskog“ serijala kome je pripadnost Marvelovom univerzumu gotovo nebitan element. Runaways, bez sumnje, profitira od činjenice da su supermoći, superzločinci i supertimovi u američkom stripu odavno široko prihvaćen, mejnstrim koncept, ali u pogledu samih priča, likova i generalnog senizbiliteta, Runaways je mogao da bude jednako uspešan nezavisni serijal za Image (ili, gulp, Vertigo) i bez povremenih gostovanja Spider-mana ili X-Men.

Vaughan i Alphona su sa ovim serijalom uspostavili matricu narativa za tinejdžere/ young adult publiku koju, posle se pokazalo, nije tako lako imitirati. Iako Runaways maltene deluju kao strip rađen po formuli, sama činjenica da ni Young Avengers nisu uspeli da zažive, niti da su napori oko restartovanja New Warriors ili mase drugih timova bili uspešni, pokazuje da formula nije dovoljna sama za sebe. Originalni Runaways je bio priča o spontanom stvaranju tima od strane nekoliko tinejdžera (i jednog ne-baš-tweenagera), okupljenih nečim što isprva deluje kao sticaj okolnosti a kasnije se ispostavlja kao sudbina koja će obeležiti njihove živote, ali ključni elementi Runaways uvek su bili vrhunska karakterizacija likova i promišljene metafore vezane za odrastanje i odnos mladih osoba prema svetu koji se oko njih i sam menja, upletene u ne-sasvim-standardnu superherojsku matricu o supermoćima i borbama.

Da sažmemo: originalni koncept Runaways govori o grupi adolescenata koji se poznaju utoliko što se već godinama unazad jednom godišnje sreću kada njihovi roditelji, sve uspešni poslovni ljudi i naučnici, imaju vikend-skup na kome se roštilja ali i, pretpostavka je, vode neki ozbiljni razgovori. U jednom momentu, pak, klinci shvataju da imaju posla sa mračnijim, zavereničkim zapletom, gde su njihovi roditelji zapravo predvodnici neverovatno moćne kriminalne imperije na Zapadnoj obali, a kada odluče da se odmetnu i raskrinkaju konspiraciju, suočavaju se sa JOŠ mračnijim zapletom u kome su njihovi roditelji ušli u pakt sa starim božanstvima kojima je obećana planeta Zemlja – očišćena od ljudskog roda – u zamenu za besmrtnost potomstva.

Orginalni strip ovu praktično mitološku ili makar bajkovitu postavku vrlo uspešno pretvara u pustolovni narativ o sazrevanju i odrastanju protagonista koji moraju da napuste praktično sve što ih vezuje za društvo kako bi uopšte smislili način da se suprotstave svojim roditeljima i spasu svet, a pažnja sa kojom su oblikovani likovi i njihove specifične moći na ovaj ili onaj način nasleđene od roditelja u velikoj meri razdvaja Runaways od „običnih“ superherojskih stripova proizvođenih na fabričkoj traci i vraća u sam centar duboko metaforički i „naturalistički“ element omladinske literature koji je Marvel i učinio tako uspešnim početkom šezdesetih godina, sa uvođenjem novih likova poput Spider-mana, X-Men pa i Fantastic Four.

Posle Vaughna, serijal su pisali vrlo prestižni scenaristi, prvo Joss Whedon a zatim Terry Moore, ali je na kraju dekade postalo jasno da uredništvo nije sigurno kuda da se dalje ide pa su Runaways svedeni na tim koji se izvlači iz naftalina za potrebe ovog ili onog company crossovera a neki od likova su popunjavali prostor u različitim spinofovima Avengersa.

Delovalo je da su i Runaways otišli istim putem kao i Young Avengers, s tom razlikom da su Runaways bili odličan i voljen strip, ali da je i njihov koncept iscrpen i da ćemo ih nadalje zaista viđati samo o jubilejima i sličnim prilikama, no ovog puta je, izgleda, televizija bila ta koja će spasti strip, pa je 2017. godine, konicidirajući sa prvom sezonom televizijske serije – samo jednog u nizu Marvelovih napora da monetizuje postojeće strip-propertije – krenuo aktuelni serijal. 34 epizode kasnije, ne samo da strip i dalje piše ista scenaristkinja nego je „novi“ Runaways konzistentno jedan od najkvalitetnijih stripova koje Marvel ima u ponudi.

Scenaristkinja Rainbow Rowell je naprosto idealna u ulozi arhitekte ovog serijala. Pedigrirana i uspešna na ime više dobro primljenih young adult romana, Rowellova u Marvelu ne traži nekakvu novu karijeru i ne gledamo je kako svoj talenat rasipa na kojekakve tie-in stripove za Avengers ili X-Men (jedini strip pored Runaways koji je u životu uradila je nezavisni Pumpkinhead), pa je otud i njen rad na ovom serijalu vrlo fokusiran, pun karaktera i time mu garantuje snažan, prepoznatljiv identitet. Runaways su uvek bili najbolji kada su se postojano držali margina Marvelovog univerzuma, baveći se svojim problemima i zapletima – njihovo maltene nasilno dovođenje u Civil War, Secret Wars itd. niti je zadovoljilo stare fanove niti pridobilo nove – ali Rowellova je otišla i korak dalje, vraćajući strip nekim njegovim izvornim konceptima i pokazujući da ni izdaleka nije potrošen sav njihov kreativni sok.

Istovremeno, novi Runaways su „stariji“ i nešto „zreliji“ od tima koji su držali Vaughan i Alphona. Rowellova štaviše bazira svoj ribut ovog serijala baš na ideji da je vreme prošlo i prva epizoda se dešava dve godine nakon događaja koji su na simboličan način označili kraj ovog tima. Dve godine su, kada ste tinejdžer, vrlo ozbiljan period i klinci koje smo poznavali u prvoj dekadi ovog veka sada su, pa, i dalje klinci, ali sada stariji klinci, sa više odgovornosti ali i više dilema u životu, uhvaćeni u raskoraku između očekivanja sveta da je vreme da sazru i sopstvenog osećaja da su nespremni da zaista učestvuju u životu zajednice. Na kraju krajeva, definišući koncept Runaways je upravo sadržan u naslovu serijala – ovo je ekipa koja za razliku od Avengersa, X-Men ili New Warriors neće trčati glavačke ka problemu već, kad god je to moguće, bežati od njega. Runaways su izvorno bili priča o deci koja lekciju o odrastanju dobijaju na najgori način – shvatajući da se odraslima ne može verovati jer imaju svoje privatne agende i nametnuće vam ih i bez pitanja, sve verujući da vam čine dobro – krunišući je sukobom sa sopstvenim roditeljima i (čak ne ni toliko simboličkim) ubistvom istih tih roditelja. Ovo nije tim dobro prilagođenih, psihološki stabilnih mladih ljudi koji sanjaju o tome da budu heroji već grupa individua čija su detinjstva bila sagrađena od laži, čiji je obred sazrevanja zahtevao veoma nasilan raskid sa roditeljima, čiji dalji život skoro po prirodi stvari mora da bude ispunjen nepoverenjem, stalnim impulsom bekstva.

Naravno, lako bi bilo skliznuti u „gritty reboot“ teritoriju ali Rowellova ima veoma zreo pristup materijalu i njena YA ekspertiza znači da su likovi ovde, sada većinski stariji tinejdžeri, veoma uverljivi, i po tome kako ne umeju da se otrgnu svojoj traumi, a koja je od ekipe napravila praktično porodicu, ali i u time kako imaju neke sasvim prirodne mehanizme zaceljivanja i samoizlečenja, koji neće u potpunosti zatvoriti rane i izbrisati ožiljke, ali hoće pomoći da se nastavi dalje, uz malo zreliji svetonazor.

Na početku novog serijala, Runaways praktično i ne postoje – neki od likova su u nekim momentima bili deo nekih superherojskih timova, neki su naprosto nastavili da budu deca, notabilno najmlađa Molly Hayes koja prelazi da živi kod bake – ali Rowellova pravi jedan vrlo važan rez ovde, brišući na simbolički način Whedonov i Mooreov doprinos serijalu i vraćajući u igru likove koji su mrtvi još od Vaughanovog vremena. Ovo može da deluje kao za superherojski strip tipično oživljavanje likova koje je publika volela, ali tretman ovog motiva je ono po čemu se Runaways izdvaja od srodnih serijala. Smrt-i-oživljavanje ovde nisu proste literarne alatke gde su likovi prvo bili mrtvi pa im je sada bolje, već i izvor važnih elemenata zapleta ali i karakterizacije. Činjenica da se jedan od likova vraća iz mrtvih i shvata da i dalje ima šesnaest godina a svi ostali, uključujući njenog dečka, imaju dve godine više nego pre samo nekoliko sekundi, razlog je za ogromne potrese u dinamici između likova i psihološka eksploracija koju strip radi samo na ovom planu je impresivna.

Drugde, bio sam takođe impresioniran time da je Rowellova uspela da čitavu prvu priču bazira na „getting the band back together“ zapletu i da jedna potpuno neuverljiva, gotovo nemoguća ideja o tome da gomila neprilagođenih i nekompatibilnih likova sada, ničim pritisnuta, bira da napusti svoje individualne živote zarad ponovnog zajedničkog življenja, može da na kraju bude ne samo emotivno zadovoljavajuća već i sasvim logična.

Runaways je, naravno, sapunska opera, sa naglaskom na likovima i njihovim odnosima, ali to su superherojski stripovi generalno. Differentia specifica ovde je u tome da Rowellova ne oseća potrebu da svoj strip puni arbitrarnim podzapletima, još manje „obaveznim“ scenama akcije, kako bi sve bilo vidljivije vezano za opšte priče u Marvelu. Ne samo da ovde nemamo ni naznaku da se u „širem“ univerzumu događaju stvari poput Secret Empire ili, jelte, Empyre, već i akcija, kada je ima, biva u punoj meri vezana za centralni zaplet i deo je opšteg svetonazora stripa da su Runaways grupa klinaca koja niti traži kavgu niti želi da se sa bilo kim sukobljava, te su instance borbe i akcije najčešće samoodbrana i grčevita borba za opstanak.

Uopšte, Runaways mi toliko prija pre svega jer je ovo strip u kome je vrlo jasno šta je središnji koncept, i sve priče i podzapleti rade u svrhu daljeg istraživanja ovog koncepta. Superherojski-strip-kao-metafora je pristup koji je, priznajem, nešto teže raditi kada treba mesec za mesecom, godinu za godinom da pišete nove epizode i razvodnjavanje metafore i rasipanje u rukavce podzapleta je skoro pa prirodan proces. Ali sa Runaways se ovo ne događa. Rowellova je u ruke dobila odlične, višeslojne, komplikovane likove i oni narativ nose izuzetno prirodno, sa „normalnim“ adolescentskim i omladinskim „zapletima“ koji se besprekorno uklapaju sa superherojskim ludilom u kome Runaways nevoljko žive. Tako sa jedne strane imamo kloniranje i samosvesne robote a sa druge trinaestogodišnjakinju koja ŽELI da ide u školu jer tamo ima prave drugarice koje su njenog uzrasta i pomažu da zaboravi na činjenicu da je oba svoja roditelja izgubila u borbi za spasenje planete.

Ovo izuzetno dobro funkcioniše jedno sa drugim i Rowellova izvlači fantastičnu filozofsku kilometražu iz ispitivanja dileme jesu li klonovi „legitiman“ put do besmrtnosti ili samo bedni surogat. Pogotovo su podzapleti vezani za robotsku samosvest i samoidentifikaciju kiborga koji ne samo da nema telo (nego samo glavu) već smatra da mu telo nije ni potrebno da bi bio kompletan, potentni i sjajno se uklapaju uz tinejdžersku postavu stripa, postavljajući sva prava pitanja (i dajući dosta lepo plasiranih odgovora) vezana za identitet, samopercepciju, telesnu autonomiju – sve ono što načelno mori tinejdžere prvog sveta.

Pre nego što pitate, da, ovaj strip je i veoma inkluzivan, na jedan udoban, ponovo izuzetno prirodan način. Već je originalni Vaughanov koncept bio baziran na multirasnom kastu ali i različitim telesnim građama i seksualnim preferencama i aktuelni Runaways samo ugodno proširuje ovu dimenziju, sa, recimo, vrlo naturalističkim, nimalo nametljivim raspravama o telesnom izgledu, gde likovi nisu samo dispanzeri aktuelnih „woke“ teorija već nosioci dilema, strahova i nesigurnosti. Drugde, iako strip ima i sasvim prirodne istopolne romantične veze, rekao bih da je njegova najizrazitije „queer“ dimenzija upravo tretman lika androida Victora Manche koji je fantastično produbljen kao, kako se i eksplicitno kaže, metafora o Pinokiju okrenuta naopačke i služi kao nenametljiv ali potentan simbol neuklapanja u statistički standardizovane ideje o identitetima.

Hoću reći, Runaways je strip koji u Rusiji verovatno smatraju LGBTitd. propagandom i kao takav pada pod udar zakona iako, naravno, pričamo o suptilnom, slojevitom tretmanu različitih manjinskih pojava i feomena.

No, Runaways je istovremeno i veoma duhovit strip. Činjenica da su likovi socijalno neuklopljeni i često malo disfunkcionalni, ali da svaki ima svoj izgrađen karakter i glas, pomaže da se izbegne „bendisovsko“ zaravnjenje tona pa su dinamične grupne scene, bez obzira da li se tim bori, jede picu ili raspravlja o tome je li moguće i je li etički ubiti dete Starog Božanstva koje preti proždiranjem čitave planete, vrhunski zabavne, lake za praćenje, pune karaktera i duha.

S druge strane, strip vrlo odmereno i pažljivo rukuje i sasvim tragičnim elementima zapleta, uključujući dugačku priču o legendi losanđeleske superherojske scene sa kojom tim nekako prirodno počne da sarađuje. Mantra „nikada ne veruj odraslima“ deluje pomalo deplasirano kada su neki od članova tima sada i sami praktično odrasle osobe, ali Rowellova ovde izuzetno dobro pozicionira odnos između old school superherojštine, njenih operetskih drama, punih ljubavi i smrti, i „new school“ ekipe Runawaysa koji su sa protokom godina zapravo od millenialsa prešli u generaciju Z. Ovaj podzaplet je manje lekcija o tome da se odraslima ne sme verovati, više uspeo komentar o tome koliko „klasična“ superherojština zavisi od seksualizacije i ubijanja – pa zatim „večnog vraćanja“ – svojih likova i kako ova formula vremenom postaje otrcana i tragična na jedan banalan način.

Utoliko, iako u aktuelnoj priči Runaways imaju zabavan susret sa Wolverineom i Pixie iz X-Men, ovo manifestno i dalje nije „još jedan superherojski strip“. Štaviše, cela ideja o oblačenju u kostime i traženju kriminalnih dela koja se moraju zaustaviti uspešno se satirizuje kao nešto što funkcioniše pre svega na nivou detinjaste sanjarije – jedna od centralnih ideja Rowelline priče do sada je svakako ta da mlade osobe, htele ne htele, odrastaju i da glavno pitanje nije da li će odrasti (nešto što klasičlna superherojština uglavnom, uz određene izuzetke, ni ne dopušta) već kako će, i pod kojim uticajem one tokom tog odrastanja sazreti.

Sve ovo možda ne bi ni funkcionisalo kako treba da nije izuzetne armije crtača koji poslednje četiri godine sa Runaways daju strip obasjan vedrinom i pozitivnošću. Kris Anka je ovaj serijal započeo sa Rowellovom – uz sjajne kolore Matthewa Wilsona i Trione Farrell – a posle su priliku dobili i David Lafuente, Takeshi Miyazawa, pomenuti Andrés Genolet, pa i izvrsna Španjolka Natacha Bustos. Bez obzira na više crtača, strip ima veoma naglašen vizuelni identitet, sa likovima koji su distinktni i karakterni ali i sa konzistentno jasnim, čistim pripovedanjem i atmosferom koja svojom vedrinom ne prekriva tu tragičku srž u pričama i likovima. Da ne pominjem da su svo crtači svesni da rade u stripu punom tinejdžera kojima je jedan od najvažnijih načina izražavanja spoljni izgled, pa je ovo PREPUNO promenljivih frizura, odevnih kombinacija, obuće i drugih „ospoljavanja“ duha likova.

Višestruko nagrađivana (samo u 2019. Godini je ovaj novi serijal dobio GLAAD nagradu ali i Ajznera za najbolji tekući serijal), Runaways je priča, pre svega, o prijateljstvu onakvom kakva prijateljstva samo u tinejdž-uzrastu znaju da budu, dubljem, intimnijem i moćnijem nego u ijednom drugom periodu života. To da se posle sušne 2020. godine u kojoj su izašla samo četiri broja, strip vraća u nešto što podseća na mesečni tempo je veliko ohrabrenje. Utisak je da Rowellova u sebi ima još mnogo onog što želi da uradi sa likovima i dosadašnje 34 epizode su, čini mi se, bile samo izvanredno zagrevanje. Nadam se da ćemo se još bar četiri godine družiti sa ovim serijalom.

Pročitani stripovi: Supermen Briana Bendisa (Superman, Action Comics, Event Leviathan) i Injustice: Year Zero

Ovonedeljnim izlaskom sedmog, finalnog broja serijala Death Metal završila se i zvanično „Rebirth“ era DC stripova i kako to u DC-ju već zna da bude, pazilo se da se to poklopi sa okončanjem mnogih važnih serijala. Utoliko, ovonedeljni kraj Rebirtha zaista deluje kao prelomna tačka na mnogo načina, a ne najmanje zanimljiv od njih je taj da u novolansiranim serijalima, a koji idu pod sloganom „Future State“ imamo, recimo, nekoliko različitih stripova o Supermenu koje radi nekoliko različitih timova ali nemamo ona tradicionalna dva magazina: Superman i Action Comics, stripove koji su praktično neprekidno izlazili još od tridesetih godina prošlog veka. Zaista, pričamo o kraju jedne ere.

O Death Metalu i tome šta je Scott Snyder sve uradio da ostavi svoj pečat u DC-ju ću kad se utisci malo slegnu (i kad stignem da pročitam još nekoliko opcionih tie-in stripova koji će mi dati potpuniju sliku), a danas sam mislio da napravim mali, neobavezni osvrt na ono što je Brian Michael Bendis poslednje dve godine radio na Supermenu.

Na kraju krajeva, iako se Bendisov rad na Supermenu ne poklapa sa čitavim Rebirth periodom, može se argumentogvati da je to što su njegov Supermen i Kingov Betmen neko vreme delili prostor na policama striparnica obeležilo Rebirth eru barem isto koliko Johnsove autopsije izvršene na ključnim stripovima Alana Moorea i Snyderove multiverzalne mahinacije u pokušaju dosezanja širine vizije Granta Morrisona. Kingov Betmen i Bendisov Supermen dele jednu izraženu karakteristiku utoliko da su ovo na kraju dana bili stripovi mnogo više o liku i karakteru – po čemu će biti pamćeni – a manje stripovi o zapletu i radnji.

Kod Kinga je ovo svakako bilo i izraženije, pogotovo jer je Bendis nastupio sa karakteristično skribomanskim žarom i ambicijama da se žestoko potpiše na sada skoro devedesetogodišnjem kontinuitetu Velikog Plavog, kreirajući nekoliko značajnih preokreta koji će, verujem, bar još neko vreme odjekivati u pričama o Supermenu.

Reći ću i da je King u svom radu, za moj groš, bio uspešniji – kao i da me to podseća da sam dužan i jednu skromnu analizu njegovog Betmena – i da je njegova diskusija lika Betmena i Brucea Waynea bila odrađena elegantnije i suptilnije.

Sa druge strane, Bendisov dolazak u DC najavljivan je vrlo bombastično pa je Bendis i pružio spektakl, toliko se ne može poreći.

Problem sa Bendisom je svakako to što on, barem za moje pare, nikada nije bio čovek spektakla, naprotiv. Najbolji Bendisovi radovi za Marvel – od klasičnih priča o Daredevilu i Ultimate Spider-manu, pa preko više low-key radova kao što je bio, recimo, Moon Knight, ali i solidnog Iron Mana u poznoj fazi – su pažljivo i odmereno oblikovane priče jako usredsređene na likove, njihov unutarnji život i interakciju sa okruženjem koja je svedena, ali sklopljena od simbolički i psihološki značajnih događaja i postupaka.

Naravno, dalji problem je što je Bendis, uprkos tome, veliki deo svoje slave stekao radeći Avengers u raznim verzijama, i mada je svakome ko ima oči da vidi jasno kako se njegov talenat i veštine opasno razvodnjavaju kad god treba da piše strip o superherojskom timu, proizvodnja spektakla mu je u dovoljnoj meri išla od ruke da na ime Avengersa postane i superzvezda.

Elem, Bendis je u DC prešao uz sasvim jasno izražen sentiment da je u Marvelu uradio sve što je umeo da zamisli i da ga sada inspiriše ideja da piše Supermena – najvećeg Superheroja u istoriji, uostalom – pa je i njegov rad tokom prethodne dve godine karakterisala jedna opipljiva energija i inspirisanost. Je li Bendisov Supermen na nivou njegovih radova iz najboljih dana u Marvelu? Nije, ovde nema ni mladalačkog nadahnuća pisca krimi stripova sveže apgrjedovanog u gospodara sudbina decenijski starih likova i univerzuma, niti gore pomenute fokusiranosti na lik i pažljivo omeđene situacije kako bi se iz tog lika ekstrahovale suštine što su promakle prethodnim autorima koji su ga pisali. Supermen pod Bendisom nije bio dobar kao Daredevil pod Bendisom ili rani Ultimate Spider-man, ali Supermen pod Bendisom nas je spasao jedne prilično agresivne osrednjosti koju su od početka Rebirth provlačili Peter Tomasi i Dan Jurgens. Tomasijev i Jurgensov Supermen, da ne grešim dušu nikada nije padao ispod razine prihvatljivosti – a crtež nekih vrlo dobrih autora je svakako pomagao u ovome – ali su ovi pouzdani DC-jevi drugopozivci njime od početka slali jake signale da samo greju stolicu za nekog ko će doći posle njih. Tada još nismo znali da će to biti Bendis, naravno, ali je bila jasna poruka da se sprema neko iznenađenje i da su ova dva veterana tu samo da magazini ne prekinu sa izlaženjem dok ne stigne neko spektakularniji.

Bendis je, kako rekosmo, skriboman, pa je on sam preuzeo oba serijala, osuđujući sebe – slično Tomu Kingu na Betmenu, uostalom – na dvonedeljni tempo rada u dva različita magazina. No, kako je vredni Jevrejin odavno čovek koji ne pati od kontrole kvaliteta i uzda se da će njegovo pisanje na autopilotu i vrhunski nivo zanatske veštine kompenzovati odsustvo nekog dubljeg zaranjanja u materijal, tako je pored ova dva stripa Bendis uspeo da piše i Young Justice i Naomi, te da oba uveže u Supermena koliko da ih izreklamira. Iskusno, profesionalno i, ispostaviće se, samo priprema terena za ono što mu je, reklo bi se, bila prava ambicija od samog početka: pisanje Legion of Supeheroes.

No, o tome nekom drugom prilikom. Pogledajmo sada brzo kako je izgledao Supermen.

Bendis je, makar, napravio mali ustupak čitaocima sa manje para ili vremena time što su priče koje je pričao u magazinima Superman i Action Comics, iako svakako deo jednog šireg narativa i obe bitne za razumevanje promena u kontinuitetu koje je autor uveo, ipak u razumnoj meri samostalne jedna u odnosu na drugu.

Utoliko, Superman je, sa svojih 28 brojeva bio široka, „svemirska“ saga o Supermenu koji leti sa kraja na kraj galaksije, bori se sa nezamislivo moćnim pretnjama sa nezamislivo čizi planeta koje su u svoje vreme izmaštali Jim Starlin i Len Wein, radi na postizanju mirovnog sporazuma među kosmičkim civilizacijama koje su milenijumima bile u međusobnom ratu, otkriva nove tajne o istoriji svoje rodne planete, Kripton…

Ne mogu da se otmem utisku da je Bendis ovde bio kao dete koje su pustili u prodavnicu igračaka što ju je ono mesecima gledalo samo kroz izlog, maštajući o svom blagu koje se morabiti u njoj krije. Superman je šarmantan, topao serijal koji, bez obzira na svu kosmičku širinu, zapravo stavlja veliki akcenat na odnos između Supermena i njegove porodice, notabilno supruge Lois Lane i sina Jona Kenta, ali i na odnos sa biološkim ocem, kriptonskim naučnikom Jor-Elom koji je ovde jedno manipulativno ali intrigantno prisustvo, podsećanje na to kakvu štetu loš roditelj može da napravi ali i na iracionalnost emocija, pogotovo prema najbližim srodnicima.

Zapravo, Bendis stavlja i neočekivano veliki akcenat na Jona Kenta i Jor-Ela u dobrom delu ove priče, smišljajući komplikovan, dugačak narativ koji služi tome da se Jon, predpubertetski klinac, ubrzano „ostari“ kako bi ga imao na raspolaganju kao tinejdžera za pisanje Legije Superheroja. Deluje cinično? Svakako jeste ali u univerzumu koji nema Superboja, Jon Kent je očigledan kandidat i Bendis makar izvlači nešto kilometraže iz susreta Jona Kenta koji je sada stariji tinejdžer i Damiana Waynea, njegovog najboljeg ortaka i aktuelnog Robina koji je i dalje dečačić.

Drugde, pak, Bendis udara po „svemiru“ za sve pare, polazeći od misterioznog kosmičkog zavojevača Rogola Zaara koji je, kanda, rešio da uništi Supermena i sve to se njegovim imenom zove – a tvrdi da je zaslužan i za uništenje same planete Kripton – prolazeći Fantomsku zonu, sukobe sa generalom Zodom, susret sa Legijom Superheroja, kreiranje neke vrste Ujedinjenih nacija, ali na galaktičkom nivou, završavajući na neki način sa konačnom tačkom na priču o Supermenovom ocu, Jor-Elu koja je, tipično za Bendisa, i spektakularna i sasvim nedorečena.

Generalno, to se odnosi i na svih 28 epizoda u ovom magazinu. Naravno da ovde ima vrlo lepih delova i kako rekoh, sržni deo koji se bavi Supermenom i njegovim odnosom prema porodici je uspešan i izaziva željenu emociju kod čitaoca, ali većina onoga okolo podseća na to da je Bendis ipak odavno izašao iz svog najboljeg perioda. Ovde, kao i u poznijim Avengers radovima, scenarista naprosto ne uspeva da se otrgne svojoj tradicionalnoj raspričanosti, zasipajući scene ne samo dijalozima već i opširnim titlovima i deskripcijama i gde jeste i gde nije potrebno. Istovremeno, odlični crtači sa kojima Bendis radi (Ivan Reis najviše, ali i Kevin Maguire i David Lafuente) često samo crtaju prizore, pre nego radnju, unoseći spektakl u scene borbi sa raznim kosmičkim neprijateljima i entitetima, koje zapravo imaju vrlo malo pripovedne funkcije. Utisak je da je Bendis ovaj strip radio „Marvelovim“ metodom gde se scenarista i crtač dogovore o generalnoj radnji epizode, crtač onda uradi table sam a posle scenarista smisli dijaloge i upiše ih preko gotovog crteža, samo što su crtači ovde imali samo generalna uputstva tipa „onda se oni šibaju pet strana“, „onda oni nešto pričaju dve table“ itd. Rezultat je strip koji izgleda lepo i ima puno teksta ali kome jako nedostaje tempo i fokus na ono što je važno.

Kasnije epizode su zaboravljive na ime toga što se u njima ne događaju naročito važne stvari i ovde se zapravo jako ogoljava činjenica da kada Bendis nema ambiciju da čačka po kontinuitetu, njegove priče o Supermenu, ma koliko bile zanatski sasvim probavljive, ne prebacuju daleko preko te granice, dajući nam intrigantne zaplete ali sasvim pešačku razradu bez zasecanja u „meso“ i čupanja na površinu nečeg značajnog o likovima.

Izuzetak je naravno to da je za drugu polovinu Bendis sačuvao „bombu“ u vidu Supermenovog otkrivanja čitavom svetu svog tajnog identiteta. Iako ovakve stvari generalno posmatram sa sumnjičavošću jer su to uobičajene tehnike da se uzburkaju duhovi među čitaocima i navuku reakcije po internetu, Bendis makar Supermena do ove odluke dovodi jednim ubedljivim putem i ona, ma koliko u teoriji imala negativnih efekata po porodicu Klarka Kenta i njegov status zaposlenog u Daily Planetu, deluje kao element sazrevanja lika i priča o njemu koji bi mogao da ima više pozitivnih nego negativnih posledica.

Iznenadilo me je da je Action Comics zapravo bio serijal koji mi je u Bendisovoj izvedbi bolje legao. Utisak je da je ovde scenarista zapravo imao pripremljen dugoročniji plan i da je, za razliku od rada u Superman gde kad je iživeo fantazije što ih je gajio od dječaštva više nije imao mnogo interesovanja da se trudi, rad na Action Comics posegao malo dublje u Bendisov bunar kreativnosti i izvukao na površinu neke od njegovih boljih osobina.

Ne da je, da odmah razvejem iluzije, ovo ikako bilo na nivou Daredevila, recimo, ali Action Comics je, zamišljen kao „urbaniji“ i mračniji strip o Supermenu, u prvi plan stavio ne samo njegove odnose sa „običnim“ ljudima iz ansambla, od Daily Planet ekipe (Jimmy Olsen, Perry White…) i raznih ljudi po Metropolisu (notabilno šefice gradske vatrogasne službe), već i ušao u teritoriju kriminalističkog trilera i špijunskog saspensa a što su stvari koje su, ako smem da kažem, Bendisu „urođenije“ od klasičnog starlinovskog superherojskog spektakla.

Za razliku od „herojskog“ senzibliteta drugog magazina, ovde su bili angažovani crtači skloniji „noir“ atmosferama pa su Ryana Sooka nasledili Steve Epting i Szymon Kudranski, doprinoseći atmosferi zavere i pretnje koja je, za Supermena, svakako osvežavajuća.

Glavni problem ovog serijala je i dalje ipak to što Bendis uglavnom čuka na autopilotu pa iako je ovde imao, reklo bi se, jasniji plan i više se potrudio oko sporednih likova i negativaca, neke osnovne dimenzije ovog stripa su problematične na ime svoje sasvim površne koketerije sa žanrom. Dok je Daredevil pre dve decenije bio intrigantan i ubedljiv kriminalistički triler u koji je superherojska nit upletena znalački, da se prirodno uklopi sa noir senzibilitetom, „Invisible Mafia“ narativ ovde provlačen je uprkos sasvim solidnoj centralnoj ideji ostao u dobroj meri nerazrađen i nedorečen.

Ideja da u Metropolisu postoji dobro organizovana kriminalna grupa koja se sastaje samo u olovom oklopljenim sobama i nikada ne izgovara reči kao što su „Supermen“, „Kription“ itd. koristeći umesto toga kodove i dobro pazeći da svoje poslove obavlja samo kada je – zahvaljujući organizovanom praćenju njegovog kretanja ali i smišljenim diverzijama – Supermen zauzet drugim dužnostima, to je sasvim dobra ideja za krimić u Supermenovom univerzumu. Dodajte natprirodnog mafijaškog ubicu koji radi za tu nevidljivu mafiju i koji je kadar da sa samim Supermenom odradi nekoliko rundi i ostane živ, čak i da ga skoro ubije i ovo je zaista solidan materijal za napet krimi triler. Kada ta Nevidljiva mafija pređe i u neku vrstu ofanzive, targetirajući osobe iz Supermenovog okruženja, čak i kupujući Daily Planet (i to pre nego što će se otkriti da je njihov reporter Klark Kent Supermen), ovo je takođe intrigantna igra mačke i miša.

I da je ovo Daredevil iz 2002. godine, bio bi to i odličan strip. No Bendis svoju „Mafiju“ piše u sasvim neuverljivim nijansama, bez dubine i jasne ambicije (sem da budu „moćni“), strip pati od razvučenosti i previše priče sa premalo radnje, a možda najviše smeta što se unakrsno sa ovim zapletom događa i čitav „Event Leviathan“.

Ovaj DOGAĐAJ (i šestodelni miniserijal) što ga je Bendis kreirao posebno za Supermenov deo DC univerzuma čini „špijunski“ deo ove trilerske formule i bavi se sasvim bizarno predimenzioniranom zaverom u kome Leviathan (za kog u početku nismo sigurni je li osoba ili organizacija) za jednu noć uništava sve špijunske i obaveštajne agencija u Americi i preuzima njihove resurse i tehnologiju a zatim se zariče da promeni svet time što će sve tajne obelodaniti odjednom. Leivathan računa da će Supermen – pa i ostali superheroji – zapravo na kraju uvideti da je ovo pozitivan smer kretanja istorije jer strukture moći koje ljudsku rasu drže u pokornosti zapravo to čine upravo na ime tajni i neprozirnosti svojega činjenja i Bendis ovde ima makar dobru temuu rukama. Još bolje, ima sa sobom svog starog saradnika (sa Daredevila, Moon Knighta i Iron Mana) Alexa Maleeva na olovkama i koloru za čitav miniserijal pa Event Leviathan kreira vrlo ubedljivu atmosferu napetosti i pretnje. Moguće je da je Maleev inspirisao Bendisa da piše bolju timsku dinamiku nego inače pa je Event Leviathan iako i sam predugačak i preraspričan, zapravo udobniji za čitanje od timskih momenata u ostatku Bendisovog Supermena, sa interesantnim dinamikama između različitih likova jedan deo vremena.

No, problem je svakako što se i Event Leviathan oslanja na grandioznu koncepciju ali sa slabim, utemeljenjem i još slabijim zaključkom. Misterija oko toga KO je Levijatan*i zašto radi to što radi se razreši jednim sasvim banalnim otkrićem (i to nakon što prvo saznamo da je Leviathan bila kontraobaveštajna kriminalna organizacija majke Betmenovog sina, Talie Al Ghul… a što ostaje kao sasvim neiskorišćen motiv za dalji tok stripa) dok je završnica onaj najgori tip superherojskog coitus interruptusa gde se svašta dogodi ali se ništa ne razreši a Leviathan i sve vezano za njega ostaje u spremištu za neki budući strip.

*Hint: nije Pavle B.

Makar poslednji deo Action Comics epizoda crta John Romita Junior i to često sa tušem Klausa Jansona i ovde Bendis kao da ponovo postiže određen fokus, vodeći Supermena i njegovu porodicu (u koju se vraća i sin Jon iz 31. stoleća ali joj se pridružuje i Conner Kent, Superboy koga pamtimo iz devedesetih a koji je poslednji put viđen u vreme New 52 ributa multiverzuma) kroz iskušenja finalnog obračuna sa Nevidljivom mafijom. Bendis ovde uspeva da likove drži pod finom kontrolom, uvezujući čak i elemente Fractionovog i Lieberovog Superman’s Pal Jimmy Olsen u zaplet, stavljajući pre svega Supermena na jaka iskušenja i uspevajući da potvrdi onu istinu da su dobri stripovi o Supermenu često upravo o tome kako čovek-koji-ne-može-biti-povređen biva raspet između krivice i dužnosti, znajući da ne može da zaštiti sve koji mogu biti povređeni.

Poslednjih nekoliko epizoda Action Comics su, dakle, istovremeno i high-stakes rasplet priče o Nevidljivoj mafiji gde, bogami, i naši imaju gubitke, ali i optimistična priča o jedinstvu porodice i snazi prijateljstva što je zanimljiv melanž klasične bendisovštine i jednog pozitivnog, „Super Friends“ senzibiliteta koji očigledno ni Bendisu nije stran. Naravno, i ovde se mora zameriti relativno bezvezno razrešenje priče glavnog negativca koji je, ponovo, spremljen na policu za neka buduća korišćenja, kao i sasvim neiskorišćen potencijal motiva koji se uvodi – taj da je Lois Lane osoba iz druge dimenzije a što mi, koji smo čitali New 52 i Reirth od početka, znamo da je istina – tako da u celini, iako je Action Comics bolje vođen narativ od samog Superman magazina, nije ni on savršen.

Bendisov celokupan rad na Supermenu je svakako daleko od savršenog ali i od njegovih najboljih superherojskih radova. On ima previše motiva koji ostaju da vise nerazrađeni, previše priče a premalo radnje, a što je slično Bendisovom radu na X-Men koji je počeo snažno a onda do kraja sasvim zanemoćao. No, slično X-Men, Bendis je i ovde bio vidno inspirisan likovima pa je sa njima i uradio neke interesantne stvari. Voleo bih da je ovo pisao „stari“ Bendis, sa boljim fokusom i jasnije izraženim čulom za tempo pripovedanja, ali i ovakav kakav je, Supermen koga je pisao veliki scenarista – jedan od najvećih u poslednje dve decenije – ima energiju koja ga u finalnom skoru čini pozitivnim čitalačkim iskustvom, pa makar ono ne spadalo u vrhunce Bendisovog rada ili DC-jeve ponude u ovom momentu.

Da na brzinu pogledamo ikakav je bio najnoviji rad Toma Taylora za DC pa da se razilazimo. Naime, već sam više puta mnogo hvalio Tayolorov rad na serijalima Injustice a koji su protivno svim očekivanjima – ko je ikada čuo da su tie-in serijali rađeni da promovišu videoigru, pa još borilačku, rađenu od strane firme koja pravi Mortal Kombat dobri? – bili izvrsni. Taylor je uzeo premisu igre, onu o zlom Supermenu kome traumatičan momenat gde, zahvaljujući Jokerovoj mahinaciji, Metropolis nestaje u nuklearnoj eksploziji a Lois Lane gine od Supermenove ruke, potpuno menja svetonazor i umesto benevolentnog zaštitnika se ovaj svemirski (polu)bog izmeće u diktatora koji će Zemlji doneti mir silom i ljude naučiti da socijalno evoluiraju pod pretnjom tiranske kazne – a onda je od te premise napravio prvo odličan originalni serijal, a onda i njegov nastavak koji se bavio drugim zapletom ali imao istu uzbudljvu energiju o DC-jevim superherojima što se bore za opstanak sveta koji nije onaj „običan“ što nikada ne može biti sasvim uništen. U Injustice se gine a mnoge stvari koje nikada ne bi bile dopuštene u „kanonskom“ kontinuitetu su u njemu iskorišćene na zadivljujuće kreativan način uz vrlo važnu dodatnu opasku da se Taylor nikada nije survao u ponor eksploatacije, bez obzira na „dozvolu za ubistvo“ koju mu je rad u „postraničnom“ univerzumu zagarantovao.

Da budem iskren, malo me je začudilo kada sam video najavu za Injustice: Year Zero, dakle, prikvel za prvi strip već utoliko što je Injustice: Year One, dakle, prvi serijal, već i sam bio prikvel za igru, pokazujući šta je Joker uradio i kako je Supermen postao najveća pretnja na planeti te šta su Betmen i drugi povodom toga uradili. Po nekoj logici stvari, Year Zero bi bio sasvim običan strip u „normalnom“ kontinuitetu jer je Injustice karakterisalo upravo to da se ovaj univerzum sa „kanonom“ razišao tek u tom činu nuklearne kataklizme koja je progutala Metropolis, bez nekih prethodnih distinkcija koje bi ga razlikovale od „Prime Earth“ univerzuma.

No, Taylora ne treba potcenjivati i mada Injustice: Year Zero ne priča priču koja bi bila esencijalna za neko potpunije razumevanje celokupnog Injustice fenomena, ovo je izvrstan ogled u oblasti superherojskog horora, sa umešno iskorišćenim glavnim likovima i jednom, uprkos veoma visceralnoj horor komponenti, naglašeno toplom obradom odnosa između heroja Zlatnog doba (oličenih u timu Justice Society of America) i heroja Srebrnog doba koje danas znamo kao Justice League of America.

Svakako, za fanove dirljive, duhovite i emotivne, a svakako svuda dobro primljene lezbijske veze između Harley Quinn i Poison Ivy, Taylor nudi i podzaplet koji pokazuje gde su njeni, dizvinete, koreni bili, no glavni zaplet stripa tiče se artefakta koji Jokeru daje mogućnost da ulazi u misli i kontroliše postupke praktično bilo koje osobe na planeti, uključujući superheroje.

Kao uber-psihopata od planetarnog formata, Joker, sada kada raspolaže ovakvom moći smišlja tipično prekomplikovan i zapravo nedorađen plan kako da povredi Betmena. Taylor se ovde drži teze koju je Johns nedavno elaborirao u Three Jokers, a koja opet ima korene u Mooreovom radu, o tome da je Jokerov odnos prema Betmenu gotovo erotičan a svakako opsesivno emotivan i da on sebe, uprkos uspešnoj karijeri kriminalca definiše i vrednuje najpre na osnovu toga koliko Betmen na njega obraća pažnje.

Ovo je svakako dobra teza za stripove generalno jer opravdava činjenicu da Joker nikada ne ubija Betmena, a i podupire tu dualnost mentalnog oštećenja kod ova dva lika gde jedan sebe ne može da zamisli bez drugog a drugi stalno ima onog drugog drugog da ga podseća kuda opsesija – koju decenijama uzgaja kao gorivo za svoje superheroisanje – može da odvede ako se sasvim otme kontroli.

Taylor, srećom, ne nastoji da previše psihologizira i drži nam lekcije, ali kada dođe vreme da se kreira jasan iskaz, ne beži od njega i Joker u određenom smislu biva postavljen na svoje mesto – kao zlo, svakako, koje je izvan ljudskog poimanja (Betmen i sam u jednom momentu za njega kaže da nije ljudsko biće u jednom činu skoro pa profesionalnog strahopoštovanja) ali zlo koje ne može da definiše iskustvo ljudskog jer mu to ljudi neće dopustiti. Drugde je svakako dirljivo gledati Supermena i Lois Lane kako razgovaraju o začinjanju porodice i diviti se tome kako Taylor suptilno ispisuje njihovu intimu kao jedan ranjiv, skriven prostor koji valja štititi – pogotovo na pozadini mnogo bučnije „porodične“ priče o Supermenu kod Bendisa. Tu je i humor, tipičan za Taylora čak i u najcrnjim stripovima koje piše i jedna uspela scena gde se čak i Joker distancira od nacista.

No, naglasak u stripu je na veoma dobro izvedenoj stravi gde se superheroji, oni stari, iz Zlatnog doba, a onda i ovi „naši“ suočavaju sa nečim što ne mogu da razumeju i što seje teror, užas i nesigurnost kroz superherojsku zajednicu. Ovo je kratak strip, sa svega 14 epizoda manjeg formata (kao i prethodni Injustice radovi) pa Tayloru i timu odličnih crtača lepo polazi za rukom da drže tenziju celim tokom. Injustice: Year Zero se tako dobrim svojim delom pretvara u superherojski slasher gde Taylor izvrsno rukuje superherojima, njihovim moćima ali i slabostima, te timovima koji, uprkos nejasnom neprijatelju na kog su se namerili, na kraju nekako – uz žrtve – uspevaju da pobede. Ovo pritom, upros vrlo visceralnim užasu koji gledamo, nikada ne gubi humanu komponentu i bez obzira što likovi ginu, nekad i na zaista užasne načine, strip ih ne tretira kao prostu topovsku hranu i ne gubi prema njima poštovanje.

A što je važno, pogotovo jer je jedan od centralnih motiva upravo poštovanje koje mlađi superheroji osećaju prema prvoj generaciji i nadahnuće koje im to poštovanje daje. Taylor tako, i pored izuzetno mračne teme – da ne pominjem znanja na strani čitaoca šta dalje sledi u Injustice univerzumu – uspeva da stripu podari idealnu ravnotežu strave i pozitivne energije, kreirajući još jednu tipično taylorovski emotivnu, dinamičnu superherojsku storiju. Australijancu sjajno ide a DC je ovde priliku dao nekolicini manje poznatih ali izvrsnih crtača koji su je odlično iskoristili. Brazilac Rogê Antônio je već sa Taylorom sarađivao na X-Men Red i ovde je izvrstan, a Irac Cian Tormey ga u stopu prati kombinujući nostalgičnost zlatnog doba sa mračnim, krvavim hororom. Svakako pročitati.