Film: Deadpool 2

Deadpool 2 je u neku ruku zapravo problematičniji film od originalnog Deadpoola i na neki način epitomizira difficult second album sindrom koji je pogotovo zajeban u ovom trenutku povijesne zbiljnosti kada superherojski film doživljava svoj zenit i svi kritičari i analitičari tržišta se ozbiljno pitaju kada će već jednom taj superhero fatigue da udari.

Deadpool 2 ne pati od superhero fatiguea, ni komercijalno – imao je rekordnu BO zaradu u Petak – ni kreativno ali svakako se vidi da je ovo film prilično zatečen komercijalnim i kulturološkim uspehom prvog dela, čija se ekipa iz sve snage trudi da natera munju da, jelte, u isto mesto udari dvaput.

Naravno prvi Deadpool je između ostalog bio uspešan zato što je blagonaklono parodirao superherojski žanr u momentu kada je već bilo jasno da imamo posla sa najvećim biznisom u Holivudu, a njegovi su autori uspešno zauzeli pozu underdoga koji će da se zajebava sa svim tim ozbiljnim biznisom jer mu ionako niko ne daje šanse da preživi. Ovo je imalo smisla s obzirom na relativno skroman budžet i R-rejting prvog filma, ali je bila i odlična refleksija na trajektoriju samog stripa Deadpool koji je pod Joeom Caseyjem i Edom McGuinessom bio isti taj underdog čiji autori iz broja u broj pišu i crtaju sve bizarnije, postmodernističkije momente, svesni da zbog skromne prodaje mogu biti otkazani već narednog meseca, izgradivši na taj način kult koji se danas materijalizovao u jedan od najvećih strip-fenomena u superherojskom poslu.

Ali, drugi film o Deadpoolu, naravno, više ne nastupa sa pozicije simpatičnog otpadnika unapred osuđenog na neuspeh, već je u pitanju visokobudžetna akciona komedija sa superherojima koji imaju taj luksuz da mogu da psuju, ubijaju i prave šale o pegingu i pedofiliji i pošto je u Deadpool 2 sve veće, bučnije i jače nego u prvom filmu, onda je i parodija odvrnuta na jedanaest.

Ovo je, razume se, bio sasvim očekivan smer u kome će se film kretati – na kraju krajeva i strip o Deadpoolu karakteriše komentarisanje samog medijuma i superherojskih žanrovskih tropa – ali ponovo, ove dve industrije razlikuju se za nekoliko redova veličine kada su u pitanju budžeti i obrti. Fox, naravno, u velikoj meri referiše i parodira sopstvene filmove, Logan je uzet za osnovu gega bukvalno već u prvoj sceni filma, a kako se u međuvremenu desio i (divlji) brak sa Diznijem, ne treba da iznenadi par solidno uspešnih referenci usmerenih na Marvelovu stranu (od kojih je obraćanje Džošu Brolinu sa „Tanose“ verovatno najdrskije ali i sa najvećim mejnstrim potencijalom). No, Warner/ DC dobijaju nekoliko solidno bezobraznih šamara ovde i čovek se prosto malo iznenadi kad pomisli da su ovo korporacije čiji šerholderi u ogromnoj meri sede po kojekakvim Azijama, a koje jedna drugu ovako prozivaju po filmovima.

Generalno, Deadpool 2 i sve ostalo odvrće na 11. Ovo je mnogo više komedija od prvog filma, čisto po volumenu, jer su gegovi, igre rečima, komentari na igre rečima, odgovori na komentare na igre rečima i sve druge vrste verbalnog, gesturalnog i drugog humora isporučivane zaslepljujućom brzinom. Ja sam čovek od 46 godina sa solidnim poznavanjem engleskog ali garantujem da sam propustio bar 30% humora u ovom filmu čisto na ime njegove ogromne količine. Ovo je klasičan baci-sve-na-zid-pa-će-nešto-da-na-njemu-ostane-zalepljeno pristup komediji i kao što se da i očekivati, mnogo toga otpada na plitke, jedva duhovite fore. Deadpool 2 u nekim momentima rizikuje da podseti na veče u stend ap klubu gde se novi momak (ili devojka) na bini iz sve snage trudi da isproba šta sve može da mu prođe pre nego što ga sa bine skinu.

Ovaj tryhard pristup postaje još sumnjiviji nakon što shvatite da zaplet filma zapravo počinje u četrdesetom minutu i da je sve do tada bio intro koji bi trebalo junaku da da unutarnju motivaciju. Scenaristi (među kojima je sada potpisan i sam Reynolds) igraju na dosta rizičnu kartu žene-u-frižiderima pokazujući da je parodiranje superherojskih tropa zabava i šala sve dok vam ne zafali emotivni pokretač za radnju koja nikako da zaista krene i Deadpool 2 je u jednom momentu na ivici da se raspadne krećući se sasvim mehanički od tačke A, preko tačke B pa na dalje, onako kako priča insistira da mora da bude, bez ikakvog obzira prema kauzalnosti, hronologiji, karakterizaciji.

No, kada se pojavi Cable, stvari dolaze na svoje mesto. Brolin je impresivno fizičko prisustvo u kadru i Nathana Summersa* igra sa steroidnim mačo besom potpuno primerenim predlošku. Tako je njegov Cable istovremeno jedini ozbiljan lik u filmu koji može da nam proda dašak tragedije što je u pozadini ove priče, a istovremeno i jedina suptilna parodija na Liefeldovštinu ranih devedesetih godina. Cable je lik izrastao u vreme kada su Terminator i Robocop već bili ugrađeni kao arhetipi u popularnu kulturu i, zajedno sa Shatterstarom ili Bishopom, pa i samim Deadpoolom, predstavljao dah X-tremnih devedesetih, sa svojom već tada skoro do parodije prenaglašenom muževnošću i preobiljem falusnih simbola. Brolin zato u film uvodi stripovsku višeslojnost koja je do tog momenta bila u opasnosti da bude skroz zaboravljena u scenama gde Reynolds mora da balansira između drame i neprekidne komedije, ispeglavši dinamiku, dajući svemu jedan uspeo element smirenog apsurda koji zatim, magično, uspeva da film uvede u prihvatljiv tempo.

*Ne da se u filmu igde pominje Cableovo ime ili poreklo

Ova „stripovska višeslojnost“ znači da film od jedne tačke nadalje počinje superheroje/ kostimirane osobe/ osobe sa supermoćima da tretira kao ikone i nosioce određenih društvenih pogleda radije nego kao stvarne likove, kako nas inače aktuelni superherojski film ubeđuje i Deadpool 2 zbog toga uspeva da bude izvanredno zabavan film koji svoju raspravu o važnosti porodice (i tome kako ona nastaje), ali i široj etičnosti korišćenja moći plasira između scena urnebesne akcije, mnogo humora i dramskog patosa koji je u krajnjoj liniji i sam izminiran u drugoj polovini filma posezanjem za parodijom u svim ključnim scenama. Drugim rečima, Deadpool 2 superheroje tretira zrelije nego većina aktuelnih superherojskih filmova, ne baveći se njima kao „ljudima u kostimu“ već kao „ikonama koje govore“ (i delaju) i njegovo izražavanje kroz akciju je ubedljivo, bez obzira što priča koju priča nije ni preduboka niti posebno kompleksna. Naprotiv, ovo je prostačka priča – sasvim na tragu prvog dela koji ima tri scene – a likovi u njoj imaju stripovsku ikoničnost koja služi da se postave teze i antiteze, ne da se zaista ulazi u njihovu psihološku analizu.

I to pali, pogotovo jer Leitch uspeva da akciju odradi efektno, koristeći razdragano budžet koji je dobio ali i ne zaboravljajući da je najbolja akcija ona u kojoj živi ljudi izvode prave vratolomije. Nema u Deadpoolu ni jedna onako moćna scena borbe kao što je tuča na stepeništu u Atomic Blonde, ali ima vrlo dobrih set pisova sa vožnjom i makljažom i, u skladu sa stripovskom dinamikom, sve je paralelno ispunjeno gegovima i značajnim uanlajnerima.

TJ Miller potvrđuje svoj komedijaški kapacitet (sada, to već znamo, avaj, protraćen), Kapičić je solidan u svojoj parodijskoj ulozi, ali otkrovenje filma je svakako Zazie Beetz čija je Domino naprosto zarazno harizmatična i treba očekivati peticije da joj se da solo film.

Ostalo je svakako sve što očekujete od ’80s muzike koja je sada već na neki način obeležje modernog usperherojskog filma, preko ponovljenih referenci na dabstep (za koji i sam protagonist na kraju kaže da će publika da ga gugla), pa do urnebesne mid-credits sekvence koja zapravo i postavlja neka pitanja o tome šta je sada kanon ovog serijala (i života Ryana Reynoldsa). Deadpool 2 nije MNOGO pametan film, ali je zabavan i stripovski efikasan u isterivanju poente koja je, kako to već i očekujete, zapravo toplo ljudska uprkos svim psovkama i masakru. Iako je neobično videti Kejbla i Kolosusa kako psuju kao kočijaši, ovo je svejedno, veoma veran senzibilitet strip-predlošcima koji, pogotovo otkada Gerry Duggan piše Deadpoola, koriste naglašeno bizarne, krvopljusne storije da se iznova vrate važnosti porodice, osećaju pripadanja i odgovornosti koje intimnost sa drugom osobom podrazumeva. Utoliko, Deadpool 2 je zapravo mnogo humaniji film od Infinity War, a to nam je, svakako, potrebno.

Film: Atomic Blonde

Atomic Blonde uošte nije tako loš kako me je Cripple naplašio.

Naravno, nije ovo neki sad neki novodobni klasik špijunskog/ akcionog filma ali je pristojnjikav akcijaš sa željom da bude ozbiljniji špijunski film nego što je uspeo da ispadne. Leitch, fakat, mnogo sigurnije radi akciju i stantove nego što mu idu karakterni momenti, ali akcija je brizantna i briljantna i za mene je bilo pravo zadovoljstvo gledati hard R film u bioskopu u kome pritom ima i para da se realizuju stvari koje direct to DVD produkcija – kojoj film po duhu najpre pripada – naprosto ne bi imala budžeta da odradi.

Prvo da se složim da film ima slabosti, pre svega u pogađanju duha koji mu je strip postavio kao predložak. Johnstonov i Hartov crno-beli strip je mnogo više oslonjen na klasične špijunske trope iz zlatnog doba The Spy Who Came in From the Cold nego na džemsbodnovske stilizacije. Atomic Blonde dosta časno koristi najveći deo zapleta i karakterizacija iz stripa ali zatim pokušava da to nadgradi neo-retro-špijunskim coolom na razmeđi Kingsmana (čiji trejler smo ponovo gledali pre filma i deluje spektakularno) i MF UNCLE, ali i da se pozove na Make-James-Bond-Great-Again estetiku psihopatske nemilosrdnosti koju je Casino Royale onako uspelo provlačio. Treba časno reći da je Leitchov film nešto uspeliji u domenu stila nego supstance i ovo zapravo ne mislim na neki odveć loš način, mislim da su scenografija, kostimi i koreografija veoma uspeli – film uspeva da ne bude prestilizovan što je zamka u koju znaju da upadaju period piece radovi na sve strane – ali da svakako postoji prazan hod u domenu finije postavke likova i njihovih odnosa.

Ovde pre svega zaista mislim na to da kad imate dve prilično moćne glumačke mašine u centru priče, jeste problem ako sa njima ne uspevate da posredujete sentiment koji je centralna poenta filma a koji je em već sažvakan i pripremljen za serviranje od strane predloška i koji je pritom vezan za ikoničke istorijske trenutke koje u ovom trenutku svi svesno ili nesvesno revalorizujemo u svojim glavama pitajući se da li je istorija u kojoj živimo actually najpametnija od svih mogućih.

Ne može da se kaže da se glumci ne trude. Makavoj pogotovo pritiska po gasu i pokušava da pokaže to gone native/ off the reservation ludilo koje se intenzivira sa približavanjem kraja hladnog rata, a Teronova svakako dosledno radi svoju ledenu možda-sam-zapravo-psihopata bezosećajnost i strast u trenucima akcije koja je više pokušaj da se nešto oseti nego stvarna potraga za pravdom. Ali da to nije dovoljno dobro povezano u jasno posredovan narativ o besmislenom minijaturnom ratu na kraju besmislenog hladnog rata i besmislenim sudbinama ljudi koji sve vreme, kao, vuku neke poluge moći – pa nije idealno. Poruka se dobije, ali više kroz tekst nego kroz neki stvarni filmski postupak u kome bi nam glumci stvarno prodali tragediju koju su suviše umorni i da komentarišu na kraju.

Ali dobro, na planu scenografije, kostima i posredovanja perioda, mislim da je film solidno uspeo. Iako je ovo relativno „romantičan“ špijunski film, autori su se oduprli iskušenju da ga zakite hi-tech ukrasima koji bi bili anahroni i pravdali se potrebom da publika gleda nešto što joj je poznatije. Odeća i frizure nisu BAŠ 1989-style, pogotovo kod glavnih junaka ali, goloruki narod i klinci koji se unaokolo muvaju sasvim mogu da prođu, kao što mogu i automobili, hotelske sobe, stanovi, zgrade i kolorit koji je očigledno artificijelan, ali možda i uspeliji u pogađanju centralne „poruke“ filma nego što je sama režija. Muzika je takođe, agresivno ’80s, od New Orderovog Blue Monday pa do Ministryjeve Stigmate (sa usputnim stanicama na Siouxie and the Banshees, Depeche Mode, pa i The Cure, doduše u nemoj verziji), ali ovo je danas ionako trend u savremenom filmu.

Kako rekoh, akcija je bez sumnje najuspeliji element paketa i ovde ne samo da imamo solidno opravdan R rejting nego i demonstraciju toga kuda će možda Deadpool 2 da ide. Hoću da kažem, ja, koliko god to potkazivalo moju boles’ utemeljenu gledanjem krvoločnih akcijaša osamdesetih godina, volim da vidim film koji estetizuje ekstremno nasilje i Atomic Blonde mi je u tom smislu lep bridž između Hardcore Henryja i dolazećeg nastavka Kingsmana. Leitch vrlo lepo shvata da i ekspolatacija ima svoje estetske vrhunce i trudi se da drži najveći deo akcije u njihovoj blizini, pazeći na likovnost prikaza udaraca ili krvavih fleka koje proizvodi visokokalibarsko oružje više nego na njihovu pornografsku transparentnost. Pritom, rad kamere je izuzetno ambiciozan, pogotovo na sceni na stepeništu (koja mi je, putem trejlera, i prodala ovaj film da ga vidim u bioskopu umesto da ga čekam na HBO) koja je urađena iz kadra (ili barem digitalno montirana da tako izgleda) i sadrži izuzetno poštenu, visceralnu akciju i odličan kaskaderski rad. Kaskaderi su, razume se, i inače zvezde ovog filma i sve akcione scene se oslanjaju na ljude koji zaista izvode brutalne i zahtevne fizičke poteze radije nego na gimiki kadriranje ili brzu montažu. Meni ovo MNOGO znači, pogotovo što mi je John Wick pravio problem zahvaljujući Keanuovoj i dalje slaboj fizičkoj uverljivosti i krutosti. Atomic Blonde ima glumce i stantprsone koji su veoma ubedljivi u tučama i pucnjavi a Leitch je i napredovao sa strane samog snimanja i montaže pa je ovo film koji može da se ponosi svojim stilizacijama i akcionim jelovnikom.

Posebno valja pohvaliti koreografe koji 99% vremena pronalaze način da nam prodaju ideju o ženi koja redovno u tuči pobeđuje muškarce koji su primetno teži i viši od nje. U jednoj jedinoj sceni film posrne i prikaže nam tuču u kojoj je jasno da je „besmislena“ i da bi Teronova morala da bude poražena posle desetak sekundi jer je u pitanju „čist“ fajt, bez propova ili mogućnosti da se koristi okruženje da se nadoknadi razlika u masi i visini (kako to inače u ostalim scenama biva), ali se donekle ova scena iskupljuje time što Teronova ovu borbu faktički gubi (pričam o sceni u bioskopu gde se prikazuje ni manje ni više nego  – Stalker).

Sve u svemu, daleko od remek dela, ali film koji mi je bio sasvim prijatan, nije me smorio iako nije uspeo da sasvim pogodi svoj špijunski sentiment, ali je makar ambiciozno krenuo u pripovest o tužnim obaveštajnim sudbinama u vremenu promene istorije (koju skoro ni jedna obaveštajna služba nije, kažu, tačno predvidela) i uspeo da provuče dobre stilizacije i akciju. Više pluseva nego minusa sa moje strane.