Strip: Drage naslovne strane: Ms. Marvel: Greg Horn, Sana Takeda, Joelle Jones, Rachelle Rosenberg, Nelson Blake, David Lopez

Da iskoristimo priču o naslovnicama da ilustrujemo (!) taj neki Marvelov prelazak iz „normalnog“ izdavača u tu neku savremenu „SJW“ formu koja je se jedne strane hvaljena na ime diverziteta ‘n’ reprezentacije, a sa druge napadana zbog priklanjanja teroru političke korektnosti i uništavanja tradicionalnih vrednosti na ime brzog udvaranja feminstkinjama i drugim modernim stegonošama borbe za uklanjanje belog strejt muškarca sa pozicije difolt protagoniste popularne kulture.

Ja, kao – već napomenuto – star čovek, sasvim lako mogu da vidim obe strane i da shvatim i zašto se neko plaši kad vidi kako se kultura oko njega menja i sve što je smatrao za nedodirljive vrednosti biva propitivano i neretko bez dobrog obrazloženja proglašavano za zastarelo i nepoželjno, ali i zašto neko oseća ogromno olakšanje i, dakako, oduševljenje kada vidi da se stereotipi sklanjaju u stranu za račun nečeg što predlaže drugačiju perspektivu. Ponovo, naravno da nije svaka promena po definiciji pozitivna, uvek treba stvari ocenjivati pojedinačno, od slučaja do slučaja, kao što ni sve što je dugo trajalo nije po definiciji dobro i nedodirljivo. Nadam se da se tu razumemo.

Ali da bismo ilustrovali zašto je promena nekada potentna i osnažujuća, uporedimo naslovne strane serijala Ms. Marvel iz 2006. godine sa naslovnim stranama serijala Ms. Marvel iz 2016. godine. Naravno, oba serijala su masivnija (ovaj prvi je trajao do 2010. godine, ovaj drugi počeo 2014. i i dalje traje) ali namerno uzimam raspon od približno deset godina da pokažem kontrast.

Jer, razlike su ogromne. Serijal iz 2006. u glavnoj ulozi ima Carol Danvers, tradicionalni Marvelov lik Ms. Marvel, ženu koja je u neku ruku feministička ikona, jedan od najmoćnijih likova u aktuelnom Marvelu (a koja danas i nosi ime Captain Marvel) i pisao ga je Brian Reed koji ne samo da je napravio dobar serijal nego je i sasvim na liniji te neke politike emancipacije i ravnopravnosti koju vezujemo za „SJW“ krilo industrije. Ali, ove naslovne strane koje je radio Greg Horn su, kad sam im se sada, posle 12  godina vratio, skoro šokantno eksploatativne. Da ne bude zabune, pošto sam ja nominalno heteroseksualan muškarac, u meni one izazivaju sasvim prijatnu nagonsku reakciju ali na intelektualnom planu prva pomisao je „Pobogu, ovakva naslovna strana danas ne bi mogla da se pojavi na Marvelovom stripu!“ A opet pričamo o nečem iz prošle decenije, ne o nečem iz šezdesetih.

Greg Horn je Ms. Marvel crtao onako kako je ona crtana godinama, samo je njegova tehnika još više naglasila njene ekstremne obline, frizuru supermodela, prenaglašene usne, vitke, mišićave udove i California-bimbo-spray-tan. Nema mnogo konfuzije ovde, Ms. Marvel u stripu jeste inteligentna, preduzimljiva, moćna žena koja donosi važne odluke, štiti slabije i bori se protiv nepravde, ali Ms. Marvel na naslovnim stranama je kostimirani seks-objekat mnogo bliži WWE rvačicama kada prestanu da se bave rvanjem i krenu sa turnejama po lasvegaskovskim striptiz barovima nego, jelte, Supermenu. Naslovna strana devetnastog broja na kojoj se Tigra i Ms. Marvel bore na tlu praktično izgleda kao promo-poster za veče starog dobrog mud-wrestlinga sa kostimiranom temom. Naravno, Tigra je jednako snažno seksualizovana – njen kostim je bikini – ali ona je zahvaljujući svojoj osnovnoj temi ipak u suštini furry pa bi se moglo reći da je u njenom slučaju možda reč o reprezentaciji jedne manjine, ali treba i primetiti kako se kostim Carol Danvers (koga nije dizajnirao Horn, da ne bude zabune) praktično sastoji od jednodelnog kupaćeg kostima, samodržećih čarapa, (bespotrebne) crvene marame oko kukova kakvu bi nosila neka egzotična plesačica i operskih rukavica. Sad, ja naravno apsolutno prepoznajem i pozdravljam činjenicu da su mnogi superheroji dizajnirani da budu fetišistički artefakti, nikako ne mislim da od njihove seksualizacije treba bežati ili se nje gaditi, naprotiv, mislim da je ona važan mada uglavnom neizgovoren deo superherojštine generalno, ali nema sumnje u to da je kontrast između onog što Ms. Marvel u ovom stripu predstavlja kroz svoje činove i onoga kako je naslovne strane prikazuju dramatično veliki i da ne treba biti previše iznenađen ako čujete da pogled na ovakve naslovne strane od čitanja stripa odbija devojke, žene i slične profile čitalaca koji bi možda zapravo samim stripom bili u dobroj meri zadovoljni. Da ne bude da je tu Greg Horn jedini kriv, da je šovinistička svinja, itd., poslednja naslovna, za broj 45 je urađena od strane Sane Takede, dakle, 1) žene, 2) Japanke i 3) crtačice koju smo hvalili do neba za suptilni rad na serijalu Monstress što znači da naprosto pričamo da je pre deset godina ovo bila norma:

E, a onda, s druge strane, u novom Ms. Marvel glavna junakinja je pakistanska tinejdžerka, imigrant u islamskoj dijaspori u Nju Džersiju, Kamala Khan, cura koja je odrasla ložeći se na Carol Danvers, pišući Avengers fan-fiction i igrajući MMO igre na internetu. Već sam detaljnije pisao o ovom serijalu na topiku o tome šta čitamo pa ovde samo da sažmemo:

G. Willow Wilson je sa ovim serijalom uspela da postigne ono što je Marvel generalno želeo sa novom generacijom heroja – da kreira lik koji je smisleno vezan za decenijski legat i ikone ali koji je savremen, životan i relatabilan za savremenu omladinu koju Marvel želi da privuče stripu. Notabilno, ne samo belu, strejt, mušku WASP omladinu i Ms. Marvel je praktično udžbenički primer kako možete da uzmete klasičan superherojski strip (dakle, Loki, Wolverine, tuče sa negativcima u kanalizaciji, the whole nine yards) i u njega unesete svu silu „diverziteta“ i „reprezentacije“ i da to leži sasvim organski. Ms. Marvel je stip u kome se islam partikularno ali i religija generalno humanizuju i pokazuju u toj nekoj pozitivnoj formi koja daje koheziju (manjinskoj) zajednici (nota bene: sama Kamala zapravo nije religiozna), u kome se „braon“ imigranti i njihova kultura prikazuju bez patronizirajućeg zaslađivanja ali sa osvežavajućim razumevanjem njihove bogate folklorne tradicije. Tu su i seksualne manjine i feminizam i sve ono čega se „tradicionalna“ publika navodno gadi ali sve uvezano izuzetno elegantno i bez „propagandne“ trapavosti tako da strip odiše životom i pozitivnošću i svoju didaktičnost provlači neosetno.

E, sad, naslovne strane to generalno vrlodobro posreduju. Počev od Kamalinog kostima, koji ne beži od ženstvenosti ali sugeriše praktičnost i omažira kostim Carol Danvers (naravno i sama Carol danas nosi mnogo praktičniji kostim koji vidite na naslovnoj broja 9), nova Ms. Marvel deluje znatno bolje utemeljeno u savremeni trenutak i mentalitet hipotetičkih tinejdžerki koje bi čitale ovaj strip. Sama Kamala je, pominjao sam to u onom tekstu, sa svojim setom moći koji podrazumeva uvećanje delova tela – prevashodno udova – praktično hodajući simbol puberteta i kao takva uspeva da istovremeno komunicira i narastajuću moć ali i nezgrapnost, navikavanje na novo, rastuće telo i proporcije (videti naslovnu broja 4, David Lopez). Ona je neko ko je zreo jer mnogo čita i ima mnogo socijalnih interakcija – kao što gikovi među današnjim tinejdžerima umeju da budu – ali je i klinka koja ima sasvim proste, naivne emotivne reakcije (videti br.9, Cameron Stewart).  Konačno, br. 13 je demonstracija da možete imati sasvim očigledno seksualizovan tinejdž ženski lik na naslovnoj strani a da to ne deluje kao eksploatacija već da deluje oslobađajuće, sasvim u skladu sa tim da mlada žena otkriva u sebi snagu koja počiva na, između ostalog, i erotizmu. Ovu naslovnu radile su – neiznenađujuće – žene: Joelle Jones i Rachelle Rosenberg. Rosenbergova je sa Nelsonom Blakeom Drugim radila i broj 16 koji podseća na „klasičnije“ akcione naslovne strane kakve danas prilično upadljivo nedostaju superherojskom stripu (čime hoću da kažem da i najizrazitije „SJW“ orijentisani superherojski serijali umeju da budu do vrha ispunjeni poštovanjem za tradiciju i rade na njenom oživljavanju):

Pročitani stripovi: A Train Called Love, Old Man Logan, All-New Wolverine, The Final Days of Superman, Rebirth

Evo nekih mojih čitalačkih iskustava iz poslednjih nedelja…

 

Garth Ennis ima već godinama odličnu saradnju sa Dynamite bilo radeći gritty superherojsku dekonstrukciju kakva je bio serijal The Boys, bilo kreirajući neke od najboljih savremenih ratnih stripova u serijalu Battlefields. No, priznajem da sam bio vrlo zbunjen kada je prošle godine najavljen njegov desetodelni mini za ovog izdavača a koji će biti, er, romantični strip A Train Called Love. Ennis je, ponoviću još jednom, moj najomiljeniji autor u savremenom američkom stripu pa sam tako svemu što on piše po definiciji spreman da posvetim vreme ali sam sa ATCL ipak čekao poprilično dugo pre nego što sam oprezno umočio delić svog donjeg ekstremiteta (nožni palac, dakako) u ovo.

 

I, naravno, bio oduševljen. A Train Called Love je nekarakterističan za Ennisa ako na pomen njegovog imena odmah pomislite na Preacher ili Punisher, brutalne ali đavolski inteligentne mačo eskapade sa brojnim socijalnim i folozofskim opservacijama provučenim organski kroz ekstravagantne narative, ali jedna od najvažnijih Ennisovih karakteristika je svakako to da on uvek piše produbljene, trodimenzionalne, žive likove ojačane sočnim, zanimljivim dijalozima.

 

Ovaj element je prominentno prisutan u A Train Called Love, amorfnoj priči o nekoliko običnih ljudi u malom američkom gradu koji se nalaze u onim osetljivim životnim momentima na oficijelnom zalasku mladosti i pragu punokrvne sredovečnosti i Ennis veoma ubedljivo pokazuje kako izgleda preuranjena kriza srednjih godina koju, zahvaljujući superdinamičnom vremenu u kome živimo, pojedini među nama kreću da proživljavaju već u dvadesetima. A Train Called Love se delimično oslanja na neke klasike američkog nezavisnog stripa poput Love & Rockets i, da ga nategnem baš jako, čak i Ghost World u tome što je u pitanju slice-of-life pristup nekolicini likova koji su svi „obični“ ljudi bez posebnih „stripovskih“ sposobnosti ili karakteristika, a koji su oplemenjeni/ opterećeni svim onim karakternim nedostacima kakve i sami nosimo: lažu, ekstremno precenjuju svoje kapacitete, slepi su za tuđe probleme i emocije dok ekstenzivno pričaju o svojim itd. Itd.


No, ono što je vrlo bitno da se odmah razjasni, A Train Called Love je istovremeno i veoma smešan strip, ne nužno u sitkom smislu ove reči već možda bliži onim dramedy ambicijama kakve moderna televizija sve prominentnije ima. Ennis ume da bude urnebesno smešan – demonstrirano je to već mnogo puta kroz Hitmana ili Dicks ili, iznenađenje, originalni Punisher serijal za Marvel – a sa ATCL koristi mnogo različitih pristupa da situacije koje su u teoriji banalni svakodnevni incidenti nevredni ni sećanja a kamoli prepričavanja pretvori u gegove koji se kreću od vrlo suvog, apstraktnog humora pa do skatologije i slepstika.

 

Humor i karakterne analize ovde sede vrlo dobro smešteni jedno naspram drugog i mada ATCL izaziva blagu kognitivnu disonancu – ili makar konfuziju – time što je vrlo nejasno kog je žanra ovaj strip i da li treba da se smejemo na stvari koje bi, da su stvarne, izazvale mnogo mračnije reakcije, on je konzistentno zanimljiv strip čije sam sve do sada dostupne epizode (osam od deset predviđenih) progutao u jednom sedenju istinski zainteresovan za likove i šta će s njima dalje biti. Pomenutoj konfuziji doprinosi i to što su neki od likova samo tangencijalno povezani jedni s drugima, ali s druge strane Ennis vrlo uspelo povezuje elemente čistog žanrovskog (kriminalističkog i špijunskog) stripa sa smirenijim, naturalističkim izrazom bližim indi senzibilitetu.

 

Kad smo već kod senzibiliteta, crtač Marc Dos Santos je poslednji koji bi mi pao na pamet kao prirodan saradnik za Ennisa. Dos Santosov crtež je praktično karikaturalan (u mnogo većoj meri nego što je to slučaj sa Ennisovim saradnikom iz starog kraja Johnom MCCreaom) i bliži nečemu što biste očekivali da nađete u kaišu dnevnih stripova u kakvim dnevnim novinama nego u stripu čoveka koga su u karijeri ilustrovali Howard Chaykin, Goran Parlov, Darick Robertson ili Steve Dillon.

 

No, Dos Santos je sasvim dorastao pripovedačkim zadacima koje ima da izvede i vidi se ovde iskusna ruka crtača i ilustratora koji je pobegao iz gliba Zenescopea da bi radio za Marvel i DC i pokazao kod koga je učio da crta, tako da A Train Called Love, iako ima nesvakidašnji izgled, tim izgledom uspeva da ostavi utisak i ureže se u pamćenje.

 

A Train Called Love je naizgled nekarakterističan rad za Gartha Ennisa ali on sadrži i mnoge njegove zaštitne znakove – od LGBT likova sa dubokim karakterizacijama (koji pritom vrlo decidno potenciraju svoju seksualnu orijentaciju), preko brutalnih kriminalaca i etničkog humora na granici rasističkog incidenta, pa do humanizma koji se nalazi čak i na najmračnijim, najmanje očekivanim mestima. Poslednja epizoda izlazi krajem Jula a ko god je voleo Ennisa u ijednoj njegovoj inkarnaciji, neće pogrešiti ako ovom da šansu. Prva epizoda je dostupna za čitanje na internetu na ovom mestu.

 

U mojoj daljoj eksploraciji post-Secret Wars stripova vezanih za X-Men i mutante u globalu, uredno čitam i ne jedan nego dva Wolverine serijala koji trenutno izlaze.

 

Marvel, razume se, ovim piše takoreći doktorat na temu „kopulacije bez penetracije“ odnosno, kako bi na američkom rekli „i imanja i jedenja svog kolača“ – ogroman song end dens koji je upriličen povodom ubijanja Wolverinea, jednog od njihovih najpopularnijih likova ikada je, naravno, uvek trebalo da služi kao dimna zavesa za ideju da bi se samo ludak odrekao nečega što ne samo da pravi pare nego i ima ogromnu rezonancu u svetu izvan strip-industrije, odnosno u industrijama koje STVARNO prave pare.

 

Ali, opet, Marvel jeste izbegao najciničniji način – oživljavanje lika posle manje od dve godine od njegove visokopublikovane smrti i najave da će sledeći Wolverine biti žensko.

 

Jedan od serijala koji danas prate Wolverinea je Old Man Logan, spretan način da se dobije „isto to samo malo drukčije“ i da Marvel nastavi biznis ez južual. Naravno, ne treba ovde biti zbunjen, Wolverine je bitniji za X-Men timske serijale nego za svoj sopstveni magazin – na kraju krajeva solo Wolverine serijali su poslednjih desetak godina mnogo češće bili užasni nego dobri, sa retkim bljeskovima briljantnosti – pa je korišćenje zgodne dosetke o Wolverineu koji se na „našem“ svetu obreo neobjašnjivim dolaskom iz paralelnog univerzuma a koji je po karakteru i sećanjima vrlo sličan „našem“ Loganu, samo je značajno stariji i ima dodatne nakupljene traume, bilo dovoljno da Jeff Lemire u svom Extraordinary X-Men ima namrštenog muža sa zulufima i oštrim kandžama koji se baca u fajt kad god je to potrebno i unaokolo gunđa da on to ne bi tako radio kad bi mu dali priliku da odlučuje.

 

U tom smislu, sam serijal Old Man Logan je ne loš strip ali za sada, u ovih do sada izašlih nekoliko epizoda, ostavlja utisak nepotrebnog, izlišnog serijala koji samo pokušava da unovči benkabilnost lika. Scenarističke dužnosti je ovde preuzeo sam Lemire što, možda, svedoči o njegovoj vezanosti za lik i potrebi da nijansirano priča njegovu priču za koju nema dovoljno prostora u timskom EXM, ali do sada se to, na moju žalost, ne događa.

 

Ceo problem sa Old Man Logan idejom je što je od početka – u vreme kada ga je Mark Millar osmislio i iskoristio svoj rokzvezdaški status da insertuje osam epizoda nekoherentne priče u tekući serijal na koga su Jasona Aarona tek pustili – ovo bio strip sveden na elevator pitch i nikada se nije vozdigao iznad njega da ispriča nešto zanimljivo. Originalni Millarov i McNivenov Old Man Logan od pre nekoliko godina je bio bukvalno „Mad Max ali sa Loganom. I, da, ZOMBI DINOSAURUSI!!!“ i  mada su X-Men – i generalno Marvelovi – stripovi u svojoj istoriji imali primere pričanja dobrih priča koje su započele premisom „poznati likovi, ali izmešteni u drugo vreme, ili pokraden seting“ (Spider-man 2099, originalni Gaimanov 1602, prvih par Marvel Zombies minija) – Millar je u vreme OML već odavno napustio ideju pisanja u ičem drugom sem u hiperbolama pa je ovaj serijal bio procesija nesuptilnih set pisova ispunjena likovima koji su svi odreda odvratne drkadžije sa kojima čovek ne bi kiselu vodu u kafani popio. Pritom, Wolverineov lik, naoko humanizovan idejom o ženi i deci – porodici koju je u poznoj fazi života izgradio – istovremeno je grdno pojeftinjen idejom o tome da je Logan, u nekom istorijskom trenutku, zavaran Mysteriovom iluzijom, pobio kompletnu prvu ekipu X-Men.

 

Ova klasično millarovska eksploatacijska ideja je bila bespotrebna i opterećujuća još u originalnom serijalu i praktično me je zabolelo kada sam video koliko vremena Lemire troši da je prodiskutuje u novom Old Man Logan. Mudovotiji scenarista bi je retkonovao već na prvih nekoliko strana novog serijala i nastavio da piše priču o nekadašnjem superheroju, a zatim porodičnom čoveku iz polomljenog sveta koji je dobio novu priliku da živi u malo manje polomljenom svetu u kome ga prepoznaju kao heroja i mada Lemire očigledno želi da ovo ispriča, beskrajno veliki deo ovih prvih epizoda svodi se na Loganove dosadne – i uzaludne – napore da se izbori sa idejom da je pobio svoje prijatelje i pokušajima da ljude odgovorne za to spreči da nepočinstvo počine pre nego što su i pomislili da ga počine, kao u nekom najužasnijem krosoveru Back to the Future i Minority Report.

 

Uzaludnost je tim veća jer preko puta u Extraordinary X-Men već vidimo da Logan nije na kraju podlegao monomanijačoj ubilačkoj žudnji i time je čitanje njegovog solo serijala koji veliki deo vremena troši na oće-li-neće-li tenziju jedna ne preterano prijatna dužnost. Nadam se da će dalje priče u ovom serijalu imati interesantnije zaplete i postavke – istorijski su meni najomiljeniji Wolverini (bilo da su ih pisali Claremont, Rucka, Aaron, Starr) oni koji pokazuju usamljenog ispravljivača krivih drina u društvu koje tipično nema mnogo empatije za male ljude i Lemire bi u ovakvom setingu briljirao.

 

Ono što u ovom trenutku u stripu jeste briljantno je crtež koga isporučuje Andrea Sorrentino. Za razliku od McNivenovog „realističkog“ pristupa u originalnoj OML priči, Sorrentino je bliži ekspresionizmu i ovo njegovom stripu daje i pregršt psiholoških konotacija koje sami scenario i dijalozi ne sugerišu direktno. Marcelo Miaolo na koloru dopunjava štimung i Old Man Logan je u ovom trenutku ako ništa drugo vizuelno upečatljiv ali pripovedno prilično šantav strip. Nadam se napretku.


S druge strane, „pravi“ aktuelni Wolverine serijal – kako ja to vidim – je onaj koji ne sadrži Logana i nastao je kao očigledan sledeći korak u Marvelovoj kampanji diversifikacije i poboljšane reprezentacije. U teoriji ovo ne moraju da budu dobre stvari – difuzija identiteta jednog od najupečatljivijih Marvelovih likova i napadno rodno pojednačavanje ne moraju da daju dobru umetnost u konačnici ali All-New Wolverine je strip koji bolje hvata duh „pravog“ Wolverinea (bar kako ga Mehmet shvata) od svog OML parnjaka.

 

Iako se unapred znalo da će u ulozi Wolverinea u ovom serijalu biti Laura Kinney, Loganova „ćerka“, odnosno njegov ženski klon, najava da će ovaj strip pisati Tom Taylor – nakon odličnog Injusticea preko u DC-ju – je stvari učinila još interesantnijim. Taylor je izvanredno ekonomičan scenarista koji i komplikovane zaplete, emotivna krešenda i spektakularne set pisove rešava sa iznenađujućom lakoćom i sa ANW se junački poduhvatio teškog zadatka da lik koji je karijeru započeo u crtanom filmu, pa onda u stripovima bio izložen nekim od najsurovijih eksploatacijskih mučenja u Marvelovoj istoriji, da taj i takav lik stavi u ulogu aktuelnog Wolverinea i dopusti mu da ispuni velike cipele ostale iza velikog Logana.

 

A Tayloru taj zadatak ide lako i prirodno, možda najviše zato jer se ne trudi da piše „veliki“ i „sudbinski“ strip o Lauri već je samo prirodno stavlja u situacije u kakvim bi se žena njene istorije i seta sposobnosti našla. Priznajem da mi ovo veoma prija jer su me godinu za godinom jedan za drugim Millar, Loeb, Way, Aaron i Bunn češće iritirali nego zadovoljavali svojim Wolverine pričama koje su se takmičile u tome koja će više da počupa lik iz korena, na silu mu nakalemi novu karakterizaciju, nove elemente prošlosti, nove arhineprijatelje, nove grehe koje je sirotan počinio… Taman je Paul Cornell sa svoja dva serijala stvari polako doveo u red (a on je, recimo, Loganu oduzeo moć izlečenja ne bežeći od srži lika) kada je Marvel rešio da ubije Wolverinea i sada smo tu gde smo.

 

Elem, Taylorov All-New Wolverine je sličniji klasičnom Wolverineu od gotovo svega rađenog poslednjih deset godina (uz izuzetke Cornella, dobrih momenata Jasona Aarona i celog rada Jasona Starra) i tranzicija u strip u kome je glavni junak ženskog pola je prirodnija i organskija nego u drugim recentnim slučajevima poput, na primer, Thora. Laura Kinney je pipav lik za rad jer je u pitanju ženska i mlada varijanta ultramačo muškog lika, obeležena jednako crtanofilmovskim korenima ali i kompenzacijama u vidu užasnih tortura kojima je bila izložena u stripovima. Njen solo serijal od pre neku godinu koga je pisala Marjorie Liu je uspeo da na prilično dobar način izbalansira mračnjaštvo i snagu volje koja daje tračak nade a Taylor na svoj način odmerava odnos torure-porn referenci i humanističke karakterizacije da nam isporuči strip u kome likovi istinski brinu jedni o drugima, iako je to istovremeno strip o obezljuđenom vojnoindustrijskom kompleksu koji nanosi užasne traume osobama lišenim ljudskih prerogativa.

 

Isprva, ovo je klasična „vidim nepravdu i ispraviću je jer ove ljude ne štite ni zakon ni bog“ priča, visokooktanska i dinamična, ali Taylor je dosta ubedljivo filuje elementima young adult pustolovine a zatim i humora dok ne dobije interesantnu smešu u kojoj su spektakularna akcija (čitava prva epizoda je jedna dugačka akciona scena – vrlo malo scenarista danas to može da izvede a da ne izgubi korak i ne pređe u monotoniju) i jednostavna ali ubedljiva karakterizacija efikasno spajani momentima odmerene komedije. Da je za tu komediju zaslužan Dr Strange – pa to je već neočekivani bonus. Za mene je glavno to da je ovo strip o mladoj ženi koja traži sebe u svetu koji ju je već mnogo puta užasno povredio i koji, simutlano, od nje očekuje da bude dostojna nedostižnog ideala sećanja na njenog „oca“ (čija, uzgred, starija verzija, trčkara unaokolo sa X-Men), a da se ta mlada žena nama prikazuje kao lik sposoban da sazreva i ima etičke dileme koje se razrešavaju nekada i greškom ali deluju stvarno i uverljivo – sve ono što nedostaje Old Man Loganu.

 

David Lopez koji ovo većinski crta neće nikog oboriti s nogu nekakvim superoriginalnim stilom ali njegov crtež je savršeno prilagođen potrebama brzog, dinamičnog superherojskog stripa sa mnogo akcije, čije pripovedanje treba da bude ekonomično i neprimetno. Njegov crtež nije „upadljiv“ poput, šta ja znam onoga što je na Uncanny X-Men radi o Chris Bachalo ali je i mnogo lakši za praćenje i varenje. Strip koji ima moje tople preporuke.

 

Konačno, rekao bih nešto i o završetku DCNU Supermena i početku novog Supermen serijala kojima smo svedočili poslednjih par meseci.

 

Ja sam ranije na ovom topiku već poprilično detaljno pisao o nekoliko Supermen serijala koji su izlazili poslednjih godina i dosta nahvalio aktuelne verzije Action Comics i Superman magazina koje su do pred kraj DCNU avanture vrlo sigurno i ubedljivo pisali Greg Pak i Gene Yang. No, DC je mnenja da sve dobre stvari u strip-izdavaštvu dolaze kao posledica periodičnog ributovanja celog multiverzuma pa je sa najavom da se priprema Rebirth krajem ovog proleća, a koji treba da kritički preispita učinke DCNU i uspostavi novi status quo, i sam Supermen kao jedan od najinteresantnije mutiralih likova tokom ove četiri i po godine morao da posluži kao simbol (nove) radikalne promene.

 

Pri čemu, naravno, mislim da su morali da ga ubiju.

 

Ubijanje Supermena je od ranih devedesetih godina, dakako, popularan sport i DC, naravno, nije mogao da odoli ideji da poslednjih par meseci DCNU obeleži pričom nazvanom The Final Days of Superman razbijenom na osam nastavaka distribuiranih kroz čak četiri magazina (Action, Superman, Batman-Superman i Superman-Wonder Woman) a kojom će pokazati taj neki katarzični kraj karijere velikog, požrtvovanog heroja kome ni gubljenje moći ni gubljenje tajnog identiteta ni gubljenje velikog dela lepih uspomena vezanih za matičnu planetu Kripton nisu uspeli da okrnje ni delić herojske aure.

 

I ja bih im oprostio, zaista bih, čak i tu svinjariju sa potrebom da čitate četiri različita magazina da ispratite celu priču, da je ovo dobra ili zanimljiva priča. Ali nije.

 

Ono što je bilo dobro kod Action Comics koji je pisao Greg Pak bila je ta interesantna sociopolitička dimenzija serijala koji je Supermena približio običnim ljudima i tim nekim stvarnim problemima savremenog društva. Ono što je bilo dobro u Superman koji je pisao Gene Yang bila je humanizacija likova i njihova karakterna dubina čak i kada se radilo o sasvim outlandish kreaturama. No, Final Days of Superman je uzeo da piše veteran Peter Tomasi, DCjev dugogodišnji scenarista i urednik sa ogromnom kilometražom u ovom univerzumu i ono što je isporučio je predugačka, generička priča o od kartona izrezanom heroju koji se sprema da umre i pokušava da svet ostavi u dobrim rukama.

 

Sama postavka je mogla da iznedri dobar mada svakako patetičan strip o Supermenu koji se oprašta od prijatelja i – nepobeđen čak i na samrti – podseća se svega dobrog čemu je prisustvovao, ali Tomasi ove elemente stripa piše sasvim ravno i neubedljivo, promašujući sve moguće zicere da postigne emotivna zakucavanja. Kontrasta radi, Yang je na samo jednom jedinom panelu tokom kog Metallo umire u nekom od prethodnih brojeva Supermana kroz jednostavan dijalog ispisao više o heroizmu običnih ljudi nego Tomasi za svojih osam brojeva.

 

Druga stvar je to što se kroz Final Days of Superman mora postaviti i zaplet daljeg, post-Rebirth serijala o Supermenu i ova priča ima mnogo zbunjujućih scena sa ljudima koji za sebe tvrde da su Supermen (iako se vidi da nisu) i ljudima koji za sebe tvrde da su neko drugi (iako se vidi da su Supermen). Generalna ideja o integraciji pre-Flashpoint Supermena u novi univerzum – a zbog čega Supermen tog univerzuma mora da umre i skloni se sa scene – je dobra ali Tomasijeva izvedba je ravna i neinteresantna. Slab zaključak inače odličnog četvorogodišnjeg rada na najvećem superheroju svih vremena.

 

Sam Rebirth, koga je napisao Geoff Johns a nacrtala gomila crtača je, kako je to za DC sada već i uobičajeno, jedna salata scena i monologa koja treba da uspostavi temelje novog status quoa, oslonjena na muke Wallyja Westa koji pokušava da se vrati u „svoj“ univerzum i moram da priznam da za ovakve „tranzicione“ stripove nisam imao mnogo nerava ni kada ih je pisao Grant Morrison dok je Johns ipak scenarista čije su kreativne prednosti na nekoj drugoj strani. Rebirth je ekspozitorna uspavanka opterećena prilično nezgrapnim emotivnim aspiracijama i dočitao sam je iz dužnosti a ne iz zadovoljstva.

 

Pritom, sama ideja koja se ovde provlači jeste zanimljiva, makar na meta nivou: Westova teza je da je neko ukrao ovom univerzumu deset godina, da je Flashpoint (koga se on jedini u univerzumu seća) bio očigledno orkestriran od neke više sile koja je ributovanjem DC univerzuma htela da postigne neki svoj mračni cilj i da likovi u univerzumu moraju ovoga postati svesni jer ta sila od svog cilja neće odustati.

 

Da je ovo napisao neko drugi, a ne Johns, DC-jev aktuelni CCO i, uostalom, scenarista pomenutog Flashpoint, sve bi se i moglo čitati kao metafora za hubris inovacije i prezir ka tradiciji koji je omogućio DC-ju da renumeriše serijale stare po sedamdeset godina u pokušaju da privuče nove čitaoce, promeni korene decenijama starih likova i pokaki se po njihovim bizarnim ali još uvek zanimljivim biografijama, no ovako kako je, nisam siguran da li Johns uviđa koliko je njegov rat protiv samog sebe ironičan. Plus, Watchmen? Zaista? U 2016. godini? Niko u DC-ju nema ni jednu bolju ideju za to kako dalje stupati čvrsta koraka već se sve svodi na dalje eksploatisanje Alana Moorea? Buš lig.

 

I, iako je Gene Yang dobio da piše novi serijal o kineskom Supermenu, koji znatiželjno očekujem, to još nije krenulo da izlazi. Ali ono što jeste krenulo da izlazi je Superman koga piše – naravno – Peter Tomasi, direktan nastavak Final Days of Superman u kome naš „stari“ Supermen i „stara“ Lois Lane nastavljaju da žive na svetu koji sada više ne znamo je li njihov ili neki drugi, samo što sada imaju i sina.

 

Nisam za sada siguran koliko me zanima da čitam ovaj strip jer Tomasi za sada (izašla je tek prva epizoda) isporučuje izrazito generičku priču u kojoj je Supermen tek prop u pozadini dok je u prvom planu ideja da pratimo nastojanja njegovog predpubertetskog sina da izađe na kraj sa idejom da mu je otac Supermen a da i on sam ima supermoći koje treba da krije. Teško je pomisliti kako od takve premise na kraju izađe ovako dosadan strip ali Tomasi nije neki mladi, drčni indi scenarista koji je – poput Lemirea – dobio šansu da se igra u ogradici za veliku decu, niti holivudski vunderkind koji će doneti dah novog sveta starim likovima – poput Maxa Landisa – već okoreli DC profesionalac čiji je scenario za ovu prvu epizodu postiđujuće predvidiv i nezanimljiv. Da nam Alah da Yangovog New Supermana što pre, a i da vidimo na šta će da liči Action Comics u kome je glavni junak Lex Luthor…