Pročitani stripovi: Civil War II

Iskoristio sam vikend da pročitam Marvelov prošlogodišnji DOGAĐAJ, Civil War II, barem njegove najvažnije delove (sržni serijal i meni zanimljive tie inove). Već sama činjenica da sam čekao da se cela stvar završi, pa sam onda čekao još malo i na kraju sve čitao po dužnosti valjda rečito svedoči o tome koliko entuzijazma imam za ovakve Marvelove projekte. Ne kažem da nema zanimljivih DOGAĐAJA i company crossovera koje Kuća Ideja povremeno izbaci, ali kako je ovo sada postalo pravilo a ne povremeni izuzetak (i u proseku imamo po jedan veliki i jedan malo manji company crossover godišnje – 2016. godine smo pored CWII imali i Standoff), čar novine i uzbuđenja što prisustvujemo nečemu što nadilazi interesovanja pojedinačnih likova čije živote pratimo i, potencijalno, radikalno menja čitav univerzum, ta se čar neumitno gubi sa svakom novom sezonom, a u prvi plan dolazi iznurujuće rascepkana naracija i sada već sasvim vidno artificijelni načini na koje urednici i scenaristi kreiraju ove velike, bombastične zaplete.

 

Jasno, prošli put je Marvel sa DOGAĐAJEM odradio veliki posao jer je Secret Wars bio ne samo dobro napisan i opravdan u svojim radikalnim izmenama status quoa (mislim, umetnički opravdan, ne tvrdim da je promena bila neophodna – dobri serijali poput Deadpool ili Ms. Marvel se nisu promenili ni posle Secret War a Daredevil je, notabilno postao lošiji itd.) već je i došao kao kulminacija nekoliko godina sistematično pričanih priča u serijalima poput Fantastic Four, FF, Avengers i New Avengers. Ali naravno, arhitekta tog projekta je bio Jonathan Hickman koji je posle završenog posla napustio Marvel i superherojštinu generalno da se leči pisanjem autorskih stripova. Sa Civil War II teško je oteti se utisku da je na delu suštinski ciničan, posve veštački kreiran DOGAĐAJ dat na staranje kome-do-pouzdanom-tezgarošu Brianu Bendisu koji je ovom devetodelnom serijalu (računajući i nulti broj) obezbedio pristojan zanatski nivo izvedbe, ali čiji je raison d’être, bojim se, sasvim neuhvatljiv.

 

Još kada sam video najavu za Civil War II nisam mogao da se otmem utisku da je jedini razlog što ovaj krosover uopšte postoji to da iste godine Dizni izbacuje film sa istim podnaslovom, baziran na originalnom Marvelovom Civil War DOGAĐAJU te da je ovo lenj, nekreativan način da se malčice poboljša prodaja stripova. A sa druge strane, uzimajući u obzir koliko je originalni Civil War bio kontroverzan i sa pravom omrznut od strane dobrog dela čitalaca, pomisao da će Bendis uzeti originalnu mustru (iako je Millar pisao sam Civil War, Bendis je bio taj koji ga je osmislio i ideju prodao Quesadi i Brevoortu) i ponoviti je, samo sa malčice drugačijom premisom, zadržavajući sve glupe, iritantne elemente koji su opterećivali original, ta me je pomisao mučila i terala da odlažem početak čitanja.

 

Spojler alrt: sve je ispalo baš tako. Civil War II nema nikakav ozbiljan, u temama i pričama Marvelovog univerzuma utemeljen razlog da postoji, a činjenica da ga je Bendis razvukao na devet brojeva (računajući nulti) odnosno i svih deset brojeva (računajući i Free Comic Book Day epizodu koja je apsolutno ključna za razumevanje srži konflikta koji se ovde opisuje) je indikativna. Ovo je strip koji nema šta da kaže, koji troši skoro dvesta stranica na superheroje koji stoje u raznim enterijerima i eksterijerima i pričaju o etičkim posledicama sprečavanja zločina pre nego što se zločin uopšte desi, pa se onda na kraju i žestoko potuku oko toga iako je sedamdeset godina unatrag standardni modus operandi superheroja svih američkih izdavača upravo napadanje prestupnika po viđenju bez obzira da li su ikakav konkretan, zakonski kažnjiv prestup uopšte učinili u recentnom periodu. Naprosto, kada Spajdermen negde u gradu naleti na Vulturea, on na njega nasrne pesnicom, ne zamarajući se „due processom“ – čitava filozofija viđilantizma koga superheroji izvode je u zaobilaženju institucija sistema i deljenju „narodne“ pravde, dok su nijansiranja pravosudnog sistema, prikupljanja dokaza i izvođenja optužnog i dokaznog postupka ostavljana drugima. Na kraju krajeva, glavni superherojski tim u Marvelovom univerzumu se ne zove „Zaštitnici“ (Defenders su, tradicionalno, tim kome se svi podsmevaju) već „Osvetnici“.

 

Teško je to priznati, ali originalni Civil War je imao politički uverljiviju postavku i ubedljivije izvedenu raspravu o njoj – a taj strip je pisao Mark Millar iz bolničke postelje okrećući se svakih nekoliko minuta na stranu da povraća, za ime sveta! Civil War II kao da je nastao kada je Bendis negde na Viceu ili tako nekom sajtu pročitao o tome da se u nekim gradovima u Americi testiraju algoritmi koji predviđaju verovatnoću događanja pretupa na određenom mestu u određeno vreme i da je pomislio kako koncept „prediktivne pravde“ može da posluži kao zgodan šlagvort da se Marvelovi superheroji ponovo međusobno zakrve, a zatim nastavio da piše sasvim nelogične, neubedljive dijaloge koji potpuno promašuju (zanimljive) poente vezane za prediktivnu pravdu i preventivno delovanje. Ja Bendisa volim, zaista, vječno ću mu bitizahvalan za Ultimate Spider-man i još neke stripove koje je uradio, ali Civil War II je tipičan primer kreativne lenjosti i programskog ušniravanja motiva i koncepata u jednu neinspirisanu priču. Hoću reći, u odnosu na ovo Hickmanov Secret Wars je faking Marsel Prust.

 

Pošto Marvel i dalje tvrdoglavo gura Inhumanse u nadi da će od njih jednog dana možda napraviti dobar film ili, kako sada stvari stoje, televizijsku seriju, tako je i ovde, pored desetina postojećih Marvelovih likova koji mogu ili bi mogli da predviđaju budućnost, uveden novi lik, inhuman po imenu Ulysses (pošto kad pomislimo na Odiseja prvo pomislimo na proročke moći, jelte) koji posle uletanja u terigensku izmaglicu počinje da dobija veoma intenzivne vizije budućnosti što pokazuju katastrofalne događaje sa brojnim mrtvim herojima. Carol Danvers, aktuelni Kapetan Marvel je na čelu Ultimatesa i nakon što je Inhumansi obaveste o ovim vizijama u pokušaju da još jednom pokažu da su za mir, miroljubivu koegzistenciju i kulturnu razmenu, onda se odlučuje na delanje, ne bi li sprečila te buduće događaje da se dogode. Kada se ispostavi da se, zaista, ti događaji mogu sprečiti delanjem, Danversova odlepi od osećaja odgovornosti i počne da hapsi, zatvara i slično fašistički tretira osobe koje Ulysses vidi u svojim vizijama, jer „za svaki slučaj“. S druge strane, Tony Stark veli da on kao futurista misli da sa budućnošću ne treba da se zajebavamo i nakon što otkrije da su vizije samo predikcija MOGUĆE budućnosti – što je valjda bilo očigledno svakome ko je učestvovao u sprečavanju nekih od predviđenih događaja – gotovo histerično počne da se protivi Danversovoj i da organizuje otpor njenom deljenju pravde.

 

Sve ovo napisao je scenarista koji je pre neku godinu u Avendžersima imao priču u kojoj je vreme, uključujući budućnost, opisao na sasvim druge načine, sa sasvim drugim posledicama petljanja sa vremenom. Ali hajde, nije to ni bitno.

 

Bitno je da su Bendisovi likovi toliko neprirodni i nelogični u svom ponašanju da je ovaj strip jako teško čitati čak i ako niste nekakav hardcore Marvelov aficionado. Tony Stark kidnapuje i muči Ulyssesa iako za to u tom trenutku nema nikakvog razloga – rat još nije ni počeo i sve može da se odradi na dobrovoljnoj bazi, Inhumansi su veoma saradljivi. Carol Danvers hapsi Spider-mana (Milesa Moralesa) iako je mnogo jednostavniji način da se njegov budući zločin spreči to da se njegova buduća žrtva stavi pod zaštitu – na primer u Triskellion, štab Ultimatesa kome Spider-man neće moći ni da priđe. Hawkeye ubija Hulka iako je jedini razlog što Hulk ikom predstavlja pretnju to što se Banneru – skrivenom i izolovanom od sveta – pojavljuje stotinu superheroja na pragu optužujući ga da će ih jednog dana napasti i pobiti jer je to neki latino klinac, za koga Banner nikada nije čuo, video u svojoj „viziji“. Pritom, podvlačim, HAWKEYE ubija Hulka, heroj čija je „supermoć“ da ima veštine olimpijskog reprezentativca u streljaštvu i kome su Jeff Lemire i Matt Fraction dali nekoliko godina svog života da ga učine urbanim, simpatičnim herojem koji rešava probleme običnih ljudi i ne bavi se spasavanjima sveta.

 

Kao što je i očekivano, dakle, likovi se ponašaju izrazito neubedljivo i mada je istina da je klasičan stenlijevski pristup krosoverima bio da dva pozitivna superheroja krenu da se biju jer oba istovremeno pretrpe impresivan pad kognitivnih sposobnosti, trebalo bi da smo u 2016. godini malko evoluirali.

 

Da barem sve ovo služi nekakvoj interesantnoj debati o tome kakvu ulogu prediktivni algoritmi – u policijskom radu i izvan njega – igraju u našem istorijskom trenutku, da se barem „profajling“ koji se pominje kao ružna reč nekoliko puta tokom stripa, prodiskutuje i pokaže zašto je loš… Naravno, to se ne dešava, Bendis sasvim propušta da se bavi profajlingom kao klasnim i rasnim problemom, a što je zaista bolno promašen zicer kada ste Jevrejin koji ima crnu decu i težište rasprave koja se ovde vodi je najviše na tome da ako algoritam ne može da da rezultat sa 100% sigurnosti, onda to nije 100% uspešna prediktivna pravda. Na šta je nemoguće odgovoriti išta drugo sem „Pa, mislim, naravno.“ Bendis ovde, bojim se, samo pokazuje da je problem sa superherojima u tome što su njihova rešenja za probleme nužno agresivna – nokautiraj, umotaj u mrežu, baci u sunce – i da menadžment pravde ipak treba da bude prepušten sistemu kadrom za više nijansiranja. Na šta opet valja ukazati da 1. Kreativniji scenaristi zbog toga superheroje stavljaju naspram Thanosa i Galactusa a ako zaista žele da ih stave u situacije koje zahtevaju etičku prefinjenost onda 2. Pišu prefinjenije scenarije koji ne moraju da kulminiraju scenama masovne tuče i seksepilnih eksplozija preko cele stranice.

 

Bendis je nekada imao potencijala da radi ovakve stvari i verujem da ga ima i sada ali je njegov kreativni autput odavno izašao iz svog zenita.

 

Civil War II, nažalost, ponavlja i neke od glupavih grehova svog prethodnika od pre deset godina. Dobro, ne, nema kloniranog kiborga Tora koga su napravili Tony Stark, Reed Richards i retkonovani Skrull u liku Hanka Pyma, ali ima sledeću-najbolju-stvar: lapidarno ubijanje likova u nespretnom pokušaju da se stripu doda malo gravitasa, ene bi li publika sve shvatila ozbiljnije i žustrije se raspravljala na Fejsbuku. Kako tradicija i nalaže, prva žrtva je afroamerički muškarac koji je svoj poslednji solo-serijal imao suviše davno, ali dok je Millar barem imao pristojnosti da Billa Fostera ubije u glavnom serijalu, Bendis nadir uvredljivosti postiže time što War Machine gine ne čak ni u nultom broju serijala već u FCBD epizodi koja je deljena besplatno pre početka samog serijala. Time je emotivno težište priče, ono zbog čega je Tony Stark uopšte spreman da se svađa i da krši zakone i krene u još jedan građanski rat među superherojima, efikasno smešteno izvan same priče tako da publika koja naivno misli da čitanjem sržnog serijala dobija kompletan narativ može da sa gađenjem okrene glavu i sebi potvrdi da je pametno što se ne bavi čitanjem tih nekih superheroja.

 

Hulka da ne pominjem, nakon što je ulogu Hulka preuzeo Amadeus Cho, Banner je ovde efikasno ubijen BEZ IKAKVOG JASNOG RAZLOGA a zatim je titulu preuzela She Hulk u serijalu koji je upravo objavio prva dva broja. Šokantno je koliko Marvel jednog od svojih najvećih likova malo poštuje, valjda samo zato jer je imao dva relativno neuspešna filma…

 

Kao možda najbolja ilustracija toga koliko Bendis i urednici ne žele da razmišljaju o konzistentnosti tona, karakterizacija, motiva i drugih stvari zbog kojih ljudi actually kupuju njihove stripove i koliko malo poštovanja za likove i čitaoce imaju  dolazi to da je prvi incident prediktivnog delanja Carol Danvers – taj u kome War Machine gine – očajnička borba na površini planete Zemlje sa Thanosom koji je došao ubeđen da će tu naći Infinity Cube. Motiv oko koga su ranije napisani čitavi serijali, zločinac kosmičkih razmera koga su Peter Quill i Richard Rider prošli put jedva zaustavili da ne uništi ceo svemir time što su ga odveli u drugi univerzum u kome koncept smrti ne postoji – sve to je ovde puka kulisa za smrt Jamesa Rhodesa jer ne postoji pametniji način da se Tony Stark motiviše da dela. Naravno, Tony Stark i dalje izvaljuje duhovite opaske samo dodaje da bi on mogao i duhovitije ama je u žalosti za Rhodesom. Disrispekt iz strong vid dis uan, rekao bih.

 

Dobro, premisa je nedosledno praćena, likovi se ponašaju neubedljivo, njihove etičke diskusije su bezvezne, ali makar je… makar je crtež dobar, zar ne?

 

Jeste, naravno, Bendis uvek za ovakve projekte dobija dobre crtače na raspolaganje, ali, kunem se, mislim da se oni sada već, i pored lepih para koje crtanje godišnjeg DOGAĐAJA verovatno podrazumeva, unapred sklanjaju i ne odgovaraju na telefonske pozive kad krene lov na raspoloženog ilustratora.

 

Naprosto, Bendisovi krosoveri su postali nesnosni na grafičkom planu jer se sastoje iz dve vrste slika: 1. gomila superheroja stoji u prostoriji (ili na poljani) i raspravlja i 2. Gomila superheroja se bori, svi na istoj slici. David Marquez koji je uradio sržni serijal je, naravno, odličan crtač i iz priloženih slika se vidi da je obavio častan posao ali Civil War II je ultimativno dosadan, predvidiv, generički strip koji ni u domenu crteža zarobljenog Bendisovom smorenom naracijom ne pruža ništa inspirativno ili memorabilno čitaocu.

 

Pa vi sad vidite. Finale stripa obećava, naravno, promene u status quou od kojih će poštenom svetu verovatno da se diže kosa na glavi – post Civil War period je u prošloj deceniji bio istinski mučan za mnoge od nas, ali dok god su dobri Marvelovi serijali i dalje dobri barem ćemo imati šta da čitamo i da se ne sekiramo. Mnogo.

Pročitani stripovi: Secret Six i Iron Man

Na superherojskoj strani ograde sam čitao razne stvari…

 

Nedavno okončani Secret Six serijal koga je pisala povratnica Gail Simone je uspeo da me prvo ozbiljno uplaši a zatim i umiri i podseti da pričamo o scenaristkinji sa najduže konzistentnim autputom u superherojskom biznisu. Njen prethodni Secret Six serijal iz 2008. godine mi je bio jedan od najomiljenijih DC stripova u poslednjih deset godina i kada sam video da u New 52 inkarnaciji imamo posla sa novim timom, kao i da je crtač Ken Lashley – ne nužno moj omiljeni superherojski autor – malko sam se zabrinuo. Prva epizoda je pritom bila smeštena in medias res, bez namere da čitaoca postepeno uvede u novi status quo i time svakako malo zbunjujuća. No, nije predugo trebalo da zaključim da su, kako Alah i zapoveda, jedna žena i jedan crnac proizveli jedan od najinteresantnijih aktuelnih superherojskih stripova u korporacijskoj ponudi.

 

Simoneova ovde ponovo uspeva da uhvati proverbijalnu munju u flašu i sklopi tim metaosoba koje nisu ni superheroji ni superzločinci već najpre disfunkcionalni sociopati koji na neobjašnjive načine, prolazeći kroz bizarne zavere i konflikte sa sadističkim negativcima uspevaju ne samo da profunkcionišu kao ekipa već i da se realizuju kao porodica. Moji prvobitni strahovi što moram da se upoznajem sa novom galerijom likova nakon što sam zavoleo prethodnu brzo su raspršeni jer su Simone i Lashley uspeli da kreiraju još jednu postavu bizarnih, društveno marginalizovanih jedinki čiji se brojni emotivni, socijalni i, eh, psihijatrijski nedostaci međusobno potiru dok u sumi ne dobijemo grupu osoba koje autentično brinu jedna za drugu i uspevaju da sazrevaju pojedinačno ali i kao kolektiv, ispunjavajući neke od najosnovnijih svrha superherojskog stripa kao didaktičkog materijala za decu i omladinu.

 

Naravno, druga je decenija XXI veka pa su ti neki otpadnički likovi u ovom stripu uistinu bizarni. Simone ne beži od svakojakih transgresija, rodnih, rasnih, čak i čisto telesnih – na primer spretno poentiranje sa novim izgledom Ralpha Dibneyja, Elongated Mana – uspevajući da pritom protrese klasični DC kanon i da humanizuje svoje likove na veoma ubedljiv način.

 

Secret Six u ovoj inkarnaciji nije našao put do srca prevelikog dela publike – verovatno jer je Simone na već bizarnu osnovu dodala još nekoliko zaokreta bizarnog – pa je serijal okončan sa četrnaestim brojem pre par meseci. Opet, to da se DC u nekim svojim serijalima trudi da ispituje (i blago prekorači) granice aktuelnih socijalnih normi i zađe malčice u divlju teritoriju je lepa stvar koju treba podržati. Nadam se da će Simoneova uskoro imati priliku da ponovo radi sa ovim naslovom jer joj to, uprkos svemu, dobro ide.

 

Preko, u Marvelu sam savladao dosadašnje epizode aktuelnog Iron Man serijala pod nazivom Invincible Iron Man, u scenarističkoj izvedbi Marvelove vedete Briana Bendisa, a koga je Kuća Ideja još pre kraja izlaska Secret Wars počela da izdaje sugerišući da se radi o jednom od najvažnijih njihovih aktuelnih serijala.

 

Što i nije neko iznenađenje – sa uspehom Marvelovog kinematskog univerzuma koji je u velikoj meri utemeljen na harizmi Roberta DJ-a, Iron Man je samo učvrstio svoju poziciju jednog od najvažnijih Marvelovih likova koju je u stripovima svakako imao već decenijama i ima smisla da u novom Marvelovom univerzumu serijal o zlatnom Avendžeru zauzima jedno od centralnih mesta.

 

Bendis na ovaj serijal dolazi nakon prilično radikalnih radova koje su sa Iron Manom izveli Kieron Gillen i Tom Taylor, pogotovo nakon otkrića da je Tony Stark usvojen i nije bio biološko dete svojih slavnih roditelja, ali i posle temeljitog prekomponovanja čitavog Marvelovog multiverzuma u Secret Wars. U tom smislu, a i imajući u vidu da ga piše jedan od najbitnijih Marvelovih scenarista u poslednjih petnaestak godina, zaslužan za mnoge kreativne odluke donesene u ovoj kući, aktuelni Invincible iron Man je iznenađujuće smiren i skoro pa konzervativan strip u kome se šokantna otkrića i promene status quoa dešavaju zapravo polagano i sa merom. Bendis kao da zapravo želi da Tonyja Starka nežno i pažljivo utera u sazrevanje radije nego da ga radikalno transformiše kako su radila dvojica prethodnih scenarista pa ovaj serijal do sada odiše gotovo klasičnim mirisom visokotehnološkog akcionog superherojskog trilera sa propisnim osvešćenim alfa mužjakom u glavnoj ulozi. Bendis pažljivo raspakuje Starkov privatni život pokazujući i njegovu ranjiviju, emotivnu stranu, u intermecima između ekstravagantnog superherojskog spektakla koji podrazumeva sukobe sa neverovatno moćnim protivnicima i onostranim pretnjama. Načelno nisam ljubitelj povremenih Bendisovih izleta u okultne teme – prevashodno jer ih on odrađuje bez mnogo elegancije i nadahnuća – ali je ovde to pristojno izvedeno i interfejsovanje visoke tehnologije i visoke magije, kibernetskih nindža i demona s onu stranu realnosti je odrađeno na prihvatljiv način.

 

U korenu su ipak, kao i uvek kod Bendisa, dobri likovi sa solidnim dijalozima. Raspričanost je ionako jedna od osnovnih karakteristika Tonyja Starka, a što se savršeno uklapa uz Bendisovu slabost ka kilometarskim dijalozima. Ovde Iron man ima i dobre sparing partnere u liku veštačke inteligencije Friday koju je sam dizajnirao i koja je zajedljiva sekretarica kakva Pepper Pots nikada nije imala srca da bude, ali i reformiranog Doktora Dooma koji je sada lep, dobar i izluđuje Starka svojim gospodskim ponašanjem. Tu je i novi ljubavni interes ovejanog plejboja, inteligentna i uspešna naučnica, ali i Mary Jane Watson, koja, gostujući izvan Spider-man stripova uspeva da u ovaj serijal unese dah razume običnih, časnih ljudi sa ulice, koji nisu deo svetskog džet-seta.

 

Ova postavka se, zatim – a donekle i nažalost – menja kako strip ide dalje i kasnije epizode su manje razigrane, više u duhu klasičnog akcionog trilera, sa nešto manje dijaloga i smirenijom radnjom. Utisak je da je drugu polovinu serijala do sada Bendis smandrljao na brzinu pripremajući se za penzionisanje Tonyja Starka i ubacivanje na njegovo mesto petnaestogodišnje Afroamerikanke Riri Williams. Ovo će me zaboleti ako se sve lepe postavke i razvoji likova iz prvih nekoliko epizoda na kraju pokažu kao nebitne i nerazrađene, a sve u ime plemenite ideje o reprezentaciji drugih populacionih grupe pored belih alfa mužjaka.

 

Naravno, Bendis je čovek sa dve usvojene afričke ćerke i uspešnim zamenjivanjem Petera Parkera u kostimu (Altimit) Spajdermena melezom Milesom Moralesom koji je postao solidan favorit publike uprkos početnom skepticizmu (i rasističkim džilitanjima). Da li će isti trik uspeti da izvede dvaput? Videćemo. Ono što je izvesno je da je Marvelu Tony Stark i dalje isuviše važan da bi ga se odrekao i da ćemo ga i dalje videti u stripovima čak i ako ne bude (jedno vreme) nosio crveno-zlatni oklop. Kako se u superherojskim stripovima sve te radikalne identitetske hirurgije na kraju završe povratkom na staro, nema sumnje u to da ovo nije poslednji put da smo videli Starka kako koristi svoje repulzore boreći se za pravdu i kapitalizam sa ljudskim likom.


Prednost rada na jednom od najvažnijih serijala cele izdavačke linije je i u tome što su vam skoro garantovani odlični crtači pa je tako David Marquez ilustrovao prvu priču i priredio nam jedan punokrvni superherojski spektakl sa sjajnim kadriranjem i ikoničkim scenama, ali i sa uspelim prizorima humora na kome je Bendis u njoj insistirao, prelazeći povremeno u čistu komediju. Nasledio ga je meni uvek dragi brazilski veteran Mike Deodato na drugoj priči koja se svojim mračnijim zapletom uklopila i u njegov realističniji crtež i tamniji ton.

 

Bendis paralelno sa svojim starim, pouzdanim saradnikom, Bugarinom Alexom Maleevim radi i serijal International Iron Man koji je za sada odmereno pripovedana priča o prošlosti Tonyja Starka a koja treba da otkrije tajnu njegovog biološkog porekla. Ovo je misterija koja se, mislim, interesantnijom čini autorima a manje publici ali Bendis je za sada piše udobno i bez mnogo gubljenja u za sebe ponekada karakterističnim meditacijama o trivijalnim stvarima, a Maleeva je uvek zadovoljstvo trošiti pa tako i u ovoj storiji koja nudi manje superherojisanja a više intriga vezanih za bogate i dekadentne porodice čije su imperije izgrađene na starom novcu.