Pročitani stripovi: Deadpool (Kelly Thompson)

Deadpool je heroj kakvog možda nismo priželjkivali u prvoj petini dvadesetprvog veka ali je… ma šalim se, Deadpool je TOTALNO heroj kakvog smo priželjkivali. Neočekivana popularnost ovog ridžekta devedesetih godina prošlog veka u ovom našem modernom vremenu je svedočanstvo da i svirepi gikovi ali i „normalni“ potrošači popularne kulture u svom eskapizmu ne traže uvek idealizovane herojske likove i visoke koncepte. Ponekad je dovoljno samo da je protagonist simpatični luzer, osoba sa istim interesovanjima kao i mi koji se nalazimo sa ove strane kamere (ili strip-stranice), osoba koja ima iste – možda malčice preterane – reakcije na razne životne situacije koje bismo i mi imali kada nas ne bi vezivale socijalne norme i kada bismo imali natprirodno brzo komično čulo koje će u svakom trenutku umeti da pronađe idealan spoj apsurdnog hvalisanja i samoironičnog potkazivanja.

Ma koliko to zvučalo neobično na prvi pogled, Deadpool je svoju popularnost osvojio a zatim uvećao do mere da je sada neka vrsta vladara aktuelne pop-kulture time da je čitaocima (i kasnije gledaocima) pružio idealizovanu sliku njih samih, ne onako kako su to nudili „normalni“ superheroji, već na jedan intimniji način. Deadpool ne nudi publici iluziju besprekorne vrline i moralne snage poput Supermena, Wonder Woman ili Tora niti izmučene duše koja i pored besprekidnog rata sa ličnim demonima ima snage da uvek čini pravu stvar poput Betmena, X-Men ili Spajdermena, već, naprotiv, iluziju (ili makar hipotezu) da se vrednost jedinke ne meri time koliko je prihvaćena od strane „mejnstrim“ zajednice, uveravanje da ružni, prezreni i odbačeni imaju jednako pravo da postoje i da se čuju, te da je njihova borba za samoodređenje, učestvovanje u društvu i razmenu sa njim tim važnija što se manje uklapaju u njegove standarde.

Drugim rečima, Deadpool je sa jedne strane privukao široki front queer publike (iako se čak ni u filmovima njegova „perverznost“ zapravo ne proteže značajno dalje od onog što smo gledali kod Duška Dugouška pre više od pola stoleća), ali i sve one socijalno neuklopljene gikove koji su godinama sa dosta resantimana gledali ostatak zajednice kako se socijalizuje i dobro provodi, držeći se grčevito svog poznavanja strip-istorije i kontinuiteta kao svete tajne koja ih čini na neki način intelektualno nadmoćnim i time – vrednim.

Da Deadpool nije u međuvremenu postao ikona onih delova stripovske i šire gikovske zajednice koja je skrenula u alt-rajt smeru ima se svakako zahvaliti tome da su ga pisali uglavnom progresivnije, da ne kažem levičarski nastrojeni autori (Gail Simone, Joe Kelly, Daniel Way, Gerry Duggan…), ali i tome da njegov lik, bez obzira što je oblikovan kao profesionalni ubica, nikada u sebi nije imao ni trunku tog resantimana. Deadpool je heroj koga možda i ne zaslužujemo u ovom našem ciničnom vremenu jer uprkos njegovom zaista mučnom usudu da jedina stvar koja ga održava u životu odbijajući nasrtaje agresivnog kancera – njegov „healing factor“ – istovremeno snažno utiče na njegovo mentalno zdravlje i čini ga radikalno antisocijalnim karakterom, Deadpool u sebi nema ni trunku zlobe.

Ovo možda zvuči kao relativno slabo iskupljenje u kontekstu činjenice da pričamo o najamnom ubici koji neretko radi za neke zaista moralno problematične poslodavce u Marvelovom univerzumu, ali opet – kontekst je u ovde zaista sve. Deadpoolova svest da se nalazi u produktu fikcije i povremeno direktno obraćanje čitaocu su snažan katalizator intelektualnih i emocionalnih procesa koji čitaocu upravo pomažu da razgrne metafore i fikcionalnu ravan priča koje čita i dotakne srž onog što Deadpoola čini značajnim: činjenicu da, iako je uvek odbačen, uvek prezren, uvek ružan, bolestan i u najmanju ruku neshvaćen, Deadpool takođe uvek daje sve od sebe da uradi ono najbolje što može, u svoje ime, snažno i nepokolebljivo stojeći iza sopstvenog identiteta. Ova moralna snaga, koliko god dubiozna Deadpoolova etika „objektivno“ bila je ono što rezonira sa čitaocima i služi mu i kao štit od alt-rajta i drugih ekstremista koji bi nesumnjivo voleli da ga posvoje. Deadpool je individualist ali ne uklapa se u mit o heroju kao emanaciji „nacionalnog“ ili „religioznog“ duha, on ne igra za ijednu stranu, ali pošto mu je život ispunjen patnjom, ima empatiju za druge koji pate – Deadpool je onako kako gikovi sebe vide u trenutku kada su najhrabriji, najetičkije nastrojeni, najviše sigurni da nisu sami pa makar svi živeli u svojim razdvojenim ćelijama u ovom zatvoru što se svetom zove.

Elem, poslednja decenija u stripu bila je obeležena radom Gerryja Duggana na nekoliko Deadpool serijala i mada je ovaj strip-junak samo postajao sve popularniji, čak i pre nego što je film uleteo u bioskope i potpuno razbucao ideje o tome kako moderni, uspešni superherojski film treba da izgleda i da se ponaša, a što znači da su ga pisali i razni drugi scenaristi,* Dugganov rukopis je ono što je definisalo ne samo biografiju već i senzibilitet i svetonazor Wadea Wilsona za prošlu deceniju.

*a bar 50% tih drugih bio je Cullen Bunn u neprebrojnim miniserijalima, ali ne treba zaboraviti ni odličan team book sa Spajdermenom

I tu smo svi, uključujući Deadpoola, odlično prošli. Nakon što je Daniel Way, koji je Deadpoola „vozio“ kroz pozne godine prve decenije ovog veka liku dao novu relevantnost i još više proširio granice parodije i farse u kojima se njegovi stripovi mogu kretati, Duggan je, nakon kratkog perioda saradnje sa Brianom Pohsenom vrlo autoritativno preuzeo kormilo sudbine ovog antiheroja i produbio spoj komedije i tragedije, R-rated akcije i mračne farse koja je Deadpoola učinila tako neodoljivim.

Dugganov Deadpool je, za sada, definitivni Deadpool, sa pažljivo razrađenim motivima koje su ostavili Joe Kelly, Fabian Nicieza, Gail Simone i Daniel Way ali i sa vrlo sigurnim novim elementima Deadpoolovog mitosa. U skladu sa porastom Deadpoolove popularnosti u „stvarnom svetu“, on je i u stripovima uverljivo od marginalca i otpadnika postao – na kratko – i otac i porodičan čovek i neka vrsta spasioca Avengersa i dobročinitelja, samo da bi u poslednjih nekoliko činova Duggan uspešno razmontirao veliki deo socijalne konstrukcije izgrađene oko lika koga je tako dugo pisao, i vratio ga jednom uverljivom – i potresnom – pričom na maltene „fabrička“ podešavanja, vraćajući mu status, praktično, negativca i čoveka bez prijatelja.

Scottie Young je pisao Deadpoola neposredno posle Duggana i to je bilo očekivano zabavno, ali je posle nešto više od godinu dana ulogu scenaristkinje dobila odlična Kelly Thompson i sada, nakon deset brojeva Deadpoola koga posle toliko vremena ponovo piše žena, red je da podvučemo crtu i sudimo da li ovaj strip valja ili ne. Pošto sam dobar čovek, a i već sam iskucao šest hiljada karaktera, neću vas držati u neizvesnosti: valja.

Ali nije da se to nije očekivalo. Thompsonova je poslednjih nekoliko godina pored svog rada za druge izdavače (Jem and the Holograms za IDW, Sabrina the Teenage Witch za Archie Comics, Nancy Drew za Dynamite), u Marvelu prosto eksplodirala radeći ogroman broj serijala, uključujući neke od važnijih (Uncanny X-Men, West Coast Avengers, Mr. & Mrs. X) i njen vrlo izgrađeni pripovedački rukopis, plus izvanredan smisao za humor su bez sumnje bili preporuka za ovaj posao.

Kelly Thompson se ovde izrazito trudi da Deadpoola drži u srazmerno prizemljenom tonu. To, naravno, i dalje znači da je on okružen pitoresknom galerijom neverovatnih likova i da već u drugoj epizodi biva prebačen u drugu dimenziju u kojoj nekakve spektralne ajkule traže žrtve kako bi im proždrale kosti, ali ovo je Deadpool u kome se, zapravo, mesto radnje i ansambl sa kojim se radi, drže gotovo pozorišne svedenosti.

Kada sam pre neki dan pisao o Runaways, istakao sam da je ovaj strip tako dobar jer ima jednu centralnu temu koja je onda deo svih priča što se u njemu pričaju i sva radnja koju gledamo se tiče ove teme. U Aktuelnom Deadpoolu ovo – još uvek – nije izgrađeno do te mere kompleksnosti, ali ne bi bilo tačno reči da on nema svoju centralnu temu. Tema je, za sada, to da je Deadpool postao kralj.

Thompsonova ovde nije sasvim originalna i zapravo već kod Wayja smo imali motiv Deadpoola koji postaje veoma bogat a time i uticajan, da bi u Dugganovom radu on dobio priliku da finansira Avengerse pa i da vodi sopstveni tim, ali njena obrada ideje da otpadnik postaje socijalno uticajan je još  jedan korak pomerena prema parodiji, pa i prema groteski.

Naime, Deadpool je kralj Staten Islanda, njujorškog ostrva od 152 kvadratna kilometra i sa preko 400.000 stanovnika, a to je postao tako što je, u svojem svojstvu najamnika, prihvatio ugovor da ovaj kraj očisti od čudovišta koja su se namnožila tokom jedne od velikih kriza što su tako uobičajene u Marvelovom univerzumu, a onda ubio kralja svih čudovišta. Nadajući se da će regicid biti okidač da sva ostala čudovišta napuste njujoršku teritoriju, Wade se nečekivano zatekao sa krunom na glavi uz objašnjenje da po zakonu koji postoji u društvu čudovišta ubica kralja postaje novi kralj.

Ova postavka je sa jedne strane humanizujuća utoliko što čudovišta prikazuje kao ipak društveno organizovanu zajednicu u kojoj svetost zakona, ma koliko oni malobrojni bili, niko ne dovodi u pitanje, ali je sa druge strane osnov za grotesknu komediju. Deadpool ovde vrlo brzo, od dečačkog uzbuđenja što je konačno stekao društvenu moć o kojoj je uvek sanjao – pa makar i među čudovištima – dolazi do sasvim očekivane rezignacije kada shvati da je posao kralja ispunjen dosadnim protokolom, zatupljujućom administracijom i mukama podanika koji će ih neštedimice deliti sa svojim suverenom, tražeći od njega da dela i reši sve njihove probleme.

Thompsonova ovim preuzima motive koji su već postojali kod Duggana – Deadpool koji je sada odgovoran za tuđe živote – ali ih poopštava i izdiže sa nivoa porodice ili ekipe otpadnika na nivo čitavog društva, makar društva čudovišta, i ovo je osnažujući narativ na više nivoa. Prvi i najočigledniji je svakako ta humanizacija čudovišta.* Društvo čudovišta je, praktično po definiciji, najraznovrsnije društvo, sa jedinim identitetskim kriterijumom u tome da ste od strane većinskog društva percipirani kao pretnja, groteska, monstruoznost. Ono ima određenu strukturu i institucije – pored kralja tu su o „Vitezovi okruglastog stola“, šarena grupa iskusnih ratnika među čudovištima koji su zapravo literarna prečica za interakciju samog Deadpoola sa svojim podanicima – ali nema političke frakcije, manjinske populacije niti zapravo ikakav organizovani život.

*ponovo sa blagim elementima queer teorije

Utoliko, društvo čudovišta na Staten Islandu ima odlike pred-civilizacijskog edenskog vrta (mada, naravno, parodiranog grotesknim izgledom i često nekontrolisanim ponašanjem njegovih stanovnika) i sastavljeno je od karikatura rusoovskih plemenitih divljaka kojima vlada socijalno neuklopljeni, mentalno nestabilni najamnik. Kada se u ovoj zajednici pojavi Kraven the Hunter (tj. njegova mlađa verzija koju znamo iz recentnijih Spajdermena) sa ambicijom da nesputano i nemilosrdno lovi bića koja smatra u svakom pogledu subhumanim i bestijalnim, Deadpool ima prvi veliki ispit u svojoj kraljevskoj karijeri.

Većina narativa u ovih deset brojeva se onda i bavi upravo ovom evolucijom Deadpoolove svesti o tome da „kraljevanje“ nije kupanje u parama i niska haremskih žurki već pre svega briga za naciju i stanovništo, a što funkcioniše dosta dobro na ime toga da my Thompsonova daje prijatan ansambl likova sa kojima prolazi kroz ovu transformaciju od pubertetlije sa ADHD-om do požrtvovanog narodnog heroja. Ovo je, naravno, bilo nešto što je i Duggan pažljivo radio, ali Thompsonova između ostalog uvodi i lik Else Bloodstone, najčešće u Marvelovim stripovima vezivane baš za lov na čudovišta, da kroz čudan razvoj njenog odnosa sa Deadpoolom ali i njenog odnosa prema čudovištima kreira jednu toplu, humanu priču. Dodatno, iako je Deadpool kod Duggana već bio oženjen, romansa sa Elsom Bloodstone deluje kao potpuno zarađena i dobro pozicionirana u stripu koji najveći deo vremena govori upravo o uspostavljanju čvrstih veza između likova koji ne bi trebalo da su ikako kompatibilni. Kada jedan od pripadnika Deadpoolovog reda vitezova kroz zube procedi da, kada malo krene da obraća pažnju, Deadpool zapravo nije tako loš kralj, ovo je divan momenat u dosadašnjem narativu.

Thompsonovoj je za prvu priču dodeljen veoma cenjeni Chris Bachalo kao crtač i ovde, kao i inače kad čitam njegove stripove, stalno imam sukobljene emocije divljenja i frustracije. Bachalo je fantastično karakteran i dinamičan crtač – da ne pominjem da je potrebna prava mala vojska tušera da izađu na kraj sa njegovim tablama – i njegov Deadpool ponegde izgleda bolje nego što je Deadpool ikada izgledao, ali Bachalo je takođe i crtač koji karakter i „stil“ vrednuje daleko više od jasnoće pripovedanja pa čak i pukog prikaza. Neretko su njegovi paneli samo nejasna – prelepa, ali nejasna – masa izuvijanih linija i boja koja ima puno energije ali uopšte nije jasno šta prikazuje dok ne pročitate tekst (barem se Joe Sabiano na leteringu ovde uobičajeno ističe). Bachala posle prve priče zamenjuje Gerardo Sandoval koji mi deluje kao idealno kompromisno rešenje jer Meksikanac ima dobar deo Bachalove energije i sočnosti, svih tih iskrivljenih kontura i nemirnog lejauta, a da mu je pripovedanje ipak mnogo jasnije i čistije.

Deadpool iz ruke Kelly Thompson je vrlo raspričan strip, u skladu sa svojim protagonistom kome autorka bez napora pogađa idealan ton i odnos sarkazma, samoironije, nepatvorenog entuzijazma za sve što bi se dopalo jednom trinaestogodišnjaku, ali i mračnije, tragičnije svesti o svom mestu u jednom neveselom svetu. Deadpoolov sukob sa X-Men u šestom broju bi u izvedbi nekog drugog delovao isforsirano, ali Thomposonova pogađa idealan omjer komedije (pa i slepstika) sa ozbiljnijim, mračnijim sadržajem da ova priča ispadne poučna i efektna.

Za sada poslednja, deseta epizoda se tiče jednog vrlo meta – i vrlo komedijaškog – uključivanja u King in Black krosover i s obzirom da ne vidim dalje brojeve serijala u najavama za naredne mesece, nije nemoguće da je Thompsonovoj ovo bila i poslednja epizoda koju će napisati. Marvel verovatno sprema nešto posebno za Deadpoolovu tridesetogodišnjicu (već je izašao Deadpool Nerdy 30 one shot kao rođendanski broj) a ako Thompsonova i ne nastavi da piše o „najamniku sa ustima“, barem može da se pohvali da je rehabilitovala ajkulu Džefa koji je u njenom serijalu o Deadpoolu beznaporno ukrao srca čitalaca. Čitajte Deadpoola jer, ako već moram to da naglas kažem: svi smo mi Deadpool.

Film: Deadpool 2

Deadpool 2 je u neku ruku zapravo problematičniji film od originalnog Deadpoola i na neki način epitomizira difficult second album sindrom koji je pogotovo zajeban u ovom trenutku povijesne zbiljnosti kada superherojski film doživljava svoj zenit i svi kritičari i analitičari tržišta se ozbiljno pitaju kada će već jednom taj superhero fatigue da udari.

Deadpool 2 ne pati od superhero fatiguea, ni komercijalno – imao je rekordnu BO zaradu u Petak – ni kreativno ali svakako se vidi da je ovo film prilično zatečen komercijalnim i kulturološkim uspehom prvog dela, čija se ekipa iz sve snage trudi da natera munju da, jelte, u isto mesto udari dvaput.

Naravno prvi Deadpool je između ostalog bio uspešan zato što je blagonaklono parodirao superherojski žanr u momentu kada je već bilo jasno da imamo posla sa najvećim biznisom u Holivudu, a njegovi su autori uspešno zauzeli pozu underdoga koji će da se zajebava sa svim tim ozbiljnim biznisom jer mu ionako niko ne daje šanse da preživi. Ovo je imalo smisla s obzirom na relativno skroman budžet i R-rejting prvog filma, ali je bila i odlična refleksija na trajektoriju samog stripa Deadpool koji je pod Joeom Caseyjem i Edom McGuinessom bio isti taj underdog čiji autori iz broja u broj pišu i crtaju sve bizarnije, postmodernističkije momente, svesni da zbog skromne prodaje mogu biti otkazani već narednog meseca, izgradivši na taj način kult koji se danas materijalizovao u jedan od najvećih strip-fenomena u superherojskom poslu.

Ali, drugi film o Deadpoolu, naravno, više ne nastupa sa pozicije simpatičnog otpadnika unapred osuđenog na neuspeh, već je u pitanju visokobudžetna akciona komedija sa superherojima koji imaju taj luksuz da mogu da psuju, ubijaju i prave šale o pegingu i pedofiliji i pošto je u Deadpool 2 sve veće, bučnije i jače nego u prvom filmu, onda je i parodija odvrnuta na jedanaest.

Ovo je, razume se, bio sasvim očekivan smer u kome će se film kretati – na kraju krajeva i strip o Deadpoolu karakteriše komentarisanje samog medijuma i superherojskih žanrovskih tropa – ali ponovo, ove dve industrije razlikuju se za nekoliko redova veličine kada su u pitanju budžeti i obrti. Fox, naravno, u velikoj meri referiše i parodira sopstvene filmove, Logan je uzet za osnovu gega bukvalno već u prvoj sceni filma, a kako se u međuvremenu desio i (divlji) brak sa Diznijem, ne treba da iznenadi par solidno uspešnih referenci usmerenih na Marvelovu stranu (od kojih je obraćanje Džošu Brolinu sa „Tanose“ verovatno najdrskije ali i sa najvećim mejnstrim potencijalom). No, Warner/ DC dobijaju nekoliko solidno bezobraznih šamara ovde i čovek se prosto malo iznenadi kad pomisli da su ovo korporacije čiji šerholderi u ogromnoj meri sede po kojekakvim Azijama, a koje jedna drugu ovako prozivaju po filmovima.

Generalno, Deadpool 2 i sve ostalo odvrće na 11. Ovo je mnogo više komedija od prvog filma, čisto po volumenu, jer su gegovi, igre rečima, komentari na igre rečima, odgovori na komentare na igre rečima i sve druge vrste verbalnog, gesturalnog i drugog humora isporučivane zaslepljujućom brzinom. Ja sam čovek od 46 godina sa solidnim poznavanjem engleskog ali garantujem da sam propustio bar 30% humora u ovom filmu čisto na ime njegove ogromne količine. Ovo je klasičan baci-sve-na-zid-pa-će-nešto-da-na-njemu-ostane-zalepljeno pristup komediji i kao što se da i očekivati, mnogo toga otpada na plitke, jedva duhovite fore. Deadpool 2 u nekim momentima rizikuje da podseti na veče u stend ap klubu gde se novi momak (ili devojka) na bini iz sve snage trudi da isproba šta sve može da mu prođe pre nego što ga sa bine skinu.

Ovaj tryhard pristup postaje još sumnjiviji nakon što shvatite da zaplet filma zapravo počinje u četrdesetom minutu i da je sve do tada bio intro koji bi trebalo junaku da da unutarnju motivaciju. Scenaristi (među kojima je sada potpisan i sam Reynolds) igraju na dosta rizičnu kartu žene-u-frižiderima pokazujući da je parodiranje superherojskih tropa zabava i šala sve dok vam ne zafali emotivni pokretač za radnju koja nikako da zaista krene i Deadpool 2 je u jednom momentu na ivici da se raspadne krećući se sasvim mehanički od tačke A, preko tačke B pa na dalje, onako kako priča insistira da mora da bude, bez ikakvog obzira prema kauzalnosti, hronologiji, karakterizaciji.

No, kada se pojavi Cable, stvari dolaze na svoje mesto. Brolin je impresivno fizičko prisustvo u kadru i Nathana Summersa* igra sa steroidnim mačo besom potpuno primerenim predlošku. Tako je njegov Cable istovremeno jedini ozbiljan lik u filmu koji može da nam proda dašak tragedije što je u pozadini ove priče, a istovremeno i jedina suptilna parodija na Liefeldovštinu ranih devedesetih godina. Cable je lik izrastao u vreme kada su Terminator i Robocop već bili ugrađeni kao arhetipi u popularnu kulturu i, zajedno sa Shatterstarom ili Bishopom, pa i samim Deadpoolom, predstavljao dah X-tremnih devedesetih, sa svojom već tada skoro do parodije prenaglašenom muževnošću i preobiljem falusnih simbola. Brolin zato u film uvodi stripovsku višeslojnost koja je do tog momenta bila u opasnosti da bude skroz zaboravljena u scenama gde Reynolds mora da balansira između drame i neprekidne komedije, ispeglavši dinamiku, dajući svemu jedan uspeo element smirenog apsurda koji zatim, magično, uspeva da film uvede u prihvatljiv tempo.

*Ne da se u filmu igde pominje Cableovo ime ili poreklo

Ova „stripovska višeslojnost“ znači da film od jedne tačke nadalje počinje superheroje/ kostimirane osobe/ osobe sa supermoćima da tretira kao ikone i nosioce određenih društvenih pogleda radije nego kao stvarne likove, kako nas inače aktuelni superherojski film ubeđuje i Deadpool 2 zbog toga uspeva da bude izvanredno zabavan film koji svoju raspravu o važnosti porodice (i tome kako ona nastaje), ali i široj etičnosti korišćenja moći plasira između scena urnebesne akcije, mnogo humora i dramskog patosa koji je u krajnjoj liniji i sam izminiran u drugoj polovini filma posezanjem za parodijom u svim ključnim scenama. Drugim rečima, Deadpool 2 superheroje tretira zrelije nego većina aktuelnih superherojskih filmova, ne baveći se njima kao „ljudima u kostimu“ već kao „ikonama koje govore“ (i delaju) i njegovo izražavanje kroz akciju je ubedljivo, bez obzira što priča koju priča nije ni preduboka niti posebno kompleksna. Naprotiv, ovo je prostačka priča – sasvim na tragu prvog dela koji ima tri scene – a likovi u njoj imaju stripovsku ikoničnost koja služi da se postave teze i antiteze, ne da se zaista ulazi u njihovu psihološku analizu.

I to pali, pogotovo jer Leitch uspeva da akciju odradi efektno, koristeći razdragano budžet koji je dobio ali i ne zaboravljajući da je najbolja akcija ona u kojoj živi ljudi izvode prave vratolomije. Nema u Deadpoolu ni jedna onako moćna scena borbe kao što je tuča na stepeništu u Atomic Blonde, ali ima vrlo dobrih set pisova sa vožnjom i makljažom i, u skladu sa stripovskom dinamikom, sve je paralelno ispunjeno gegovima i značajnim uanlajnerima.

TJ Miller potvrđuje svoj komedijaški kapacitet (sada, to već znamo, avaj, protraćen), Kapičić je solidan u svojoj parodijskoj ulozi, ali otkrovenje filma je svakako Zazie Beetz čija je Domino naprosto zarazno harizmatična i treba očekivati peticije da joj se da solo film.

Ostalo je svakako sve što očekujete od ’80s muzike koja je sada već na neki način obeležje modernog usperherojskog filma, preko ponovljenih referenci na dabstep (za koji i sam protagonist na kraju kaže da će publika da ga gugla), pa do urnebesne mid-credits sekvence koja zapravo i postavlja neka pitanja o tome šta je sada kanon ovog serijala (i života Ryana Reynoldsa). Deadpool 2 nije MNOGO pametan film, ali je zabavan i stripovski efikasan u isterivanju poente koja je, kako to već i očekujete, zapravo toplo ljudska uprkos svim psovkama i masakru. Iako je neobično videti Kejbla i Kolosusa kako psuju kao kočijaši, ovo je svejedno, veoma veran senzibilitet strip-predlošcima koji, pogotovo otkada Gerry Duggan piše Deadpoola, koriste naglašeno bizarne, krvopljusne storije da se iznova vrate važnosti porodice, osećaju pripadanja i odgovornosti koje intimnost sa drugom osobom podrazumeva. Utoliko, Deadpool 2 je zapravo mnogo humaniji film od Infinity War, a to nam je, svakako, potrebno.

Pročitani stripovi: Spider-man/ Deadpool

Ako deluje da ovih dana čitam manje superherojskih stripova, to je zapravo zato što o njima ne pišem tako često jer imam utisak da to nije preterano zanimljivo većinskoj populaciji Sagite koja ovo čita lurkujući. No, s vremena na vreme treba skrenuti pažnju na po koji superherojski uradak koji zavređuje širu pažnju javnosti.

 

Naravno, problem sa superherojskim stripom je, kako to uvek vredi istaći, je što je jedna od njegovih velikih prednosti – kompleksni, dugovečni kontinuiteti koji obezbeđuju investiciju u likove i radnju na decenijskom planu – istovremeno i jedna od njegovih najvećih mana pa je tako i preporučivanje stripa koji je odličan ali zahteva šest meseci pripreme u pronalaženju i konzumiranju prethodnog gradiva neophodnog da se on stavi u ispravan kontekst relativno nezahvalan posao. Kako već rekosmo negde na ovom topiku, prošlogodišnji Marvelov Secret Wars je bio strip koji je, oslanjajući se na nekoliko decenija izradnje likova i njihovih odnosa, vrednosti, karaktera, ponudio materijal i za intelektualne refleksije ali i za vrlo emotivne reakcije čitaoca – od ježenja do otiranja suzice iz ugla oka – ali takav strip zahteva i čitaoca sa barem nekim decenijskim znanjima…

 

U tom smislu, donekle sam oprezan u preporučivanju aktuelnog tekućeg serijala Spider-man/ Deadpool jer sam svestan da on, pored svoje frivolne naravi na površini, sadrži i interesantnu polemiku sa istorijama ovih likova, njihovim karakterizacijama i vrednostima koje predstavljaju u Marvelovom univerzumu a time i vrednostima koje komuniciraju sa (pretpostavka je, mladim) čitaocima & čitateljkama, te da se plašim da ako kažem „Ovo je mnogo zabavan strip koga svako treba da čita“ to može da se završi tako što će neko navučen tom mojom preporukom da kaže „Šta je bre ovo, pa ovo je samo internet humor isporučivan tempom grozničave hiperlogoreje, ovaj Meho prolupo, kakvi su mu ovo stripovi voimjaoca…“.

 

Taj rizik svakako postoji, ali ako smo već svesni toga, da onda kažemo i ovo:

 

Ovo je mnogo zabavan strip koga svako treba da čita.

 

Naravno, kreiranje tekućeg serijala koji je zasnovan na ideji stalnog krosovera između Spider-mana i Deadpoola, dva u ovom trenutku nesumnjivo najpopularnija Marvelova lika ne bi trebalo da je neka zaumna ideja. Oba lika su popularni i dragi zato što nisu „klasični“ heroji već veoma dobri egzemplari stenlijsvske formule o heroju sa greškom, jedan klasičan predstavnik „srebrnog doba“ koji je svoju relevantnost očuvao (i uvećao) sve do danas, uprkos promenljivoj filmskoj sreći, drugi poster boy „mračnog doba“ sa svim elementima X-treme kulture devedesetih i metanarativnih opsesija generacije svojih autora očuvanim i rafiniranim i dan-danas, lansiranim u stratosferu popularnosti gotovo kontraintuitivno uspelom filmskom adaptacijom. Oba lika su svoju popularnost oduvek crpli iz ideje da su bliži svojim čitaocima od drugih Marvelovih junaka. Ako su Hulk, Thor, Kapetan Amerika, pa i Mr. Fantastic sve bili svojevrsni predstavnici klase belog alfa mužjaka a danas svi na ovaj ili onaj način bivaju diversifikovani u odnosu na ovaj model (Tor je žensko, Kapetan Amerika je pola crnac, pola naci, Hulk je dečak, Mr. Fantastic je ništa), ne bi li bili bliži populaciji koja danas predstavlja ciljnu grupu ovog segmenta popularne kulture, zanimljivo je da su Spider-man i Deadpool suštinski mnogo bliži tom nekom post-maskulinističkom, milenijalskom senzibilitetu sa svojim setovima socijalnih anksioznosti, stalnom balansiranju na ivici kliničke depresije i sklonostima da ekstenzivnom komunikacijom prikrivaju svoj stvarni misaoni proces. Naravno, to ne znači da i jedan i drugi nisu dobili rodne/ rasne varijetete (Miles Morales, Lady Deadpool, Spider-Gwen i, dakako, Unbelievable Gwenpool), ali u aktuelnom serijalu Spider-man/ Deadpool u glavnim ulogama su originalni likovi u kanonskom, glavnom kontinuitetu i ovo je jedan od najboljih primera bešavnog spajanja dve različite stvari još otkada je neki genije konditorske industrije osmislio koncept Čoko-Smokija.

 

Real talk now: Spider-man/ Deadpool krosover je za mene uvek bio vlažni san i svaki sam njihov susret u stripovima slavio kao malog sveca. Ideja o tekućem team-up serijalu u kome će ova dva brbljiva, nervozna a ipak ekstremno kul superheroja imati priliku da ukrste jezike i svetonazore delovala mi je zato kao najprirodnija stvar na svetu a kada sam video da će isti pisati Joe Kelly a crtati Ed McGuinness blago sam zajecao od slasti.

 

I ovo je zbilja veoma zabavan strip. Kelly i McGuinness su u drugoj polovini devedesetih bili tim koji je radio prvi tekući serijal o Deadpoolu i ostavili u istoriji traga svojim prilično pankerskim odnosom prema materijalu. Njihov Deadpool postao je vrlo brzo kultni serijal koji je prodavao srazmerno malo kopija ali uvek više od te neke granice za otkazivanje daljeg izlaženja, pridobijajući publiku svojim bučnim – ali dobronamernim – satirisanjem aktuelnih superherojskih stripova (u kojima je sve više protagonista nosilo vatremo oružje i ubijalo protivnike) i bezbrižnim rušenjem četvrtog zida. Dobra vest nije samo da su Kelly i McGuinness sa novim serijalom nastavili tamo gde su stali već i da je Spider-man/ Deadpool dovoljno modernizovan da ne deluje samo kao još jedan počasni krug za veterane stripovskih rovovskih borbi devedesetih.

 

Treba imati na umu i to da su i Spider-man i Deadpool danas veoma popularni strip (i filmski) likovi, te da su njihovi tekući solo serijali u ovom trenutku odlični i da Marvelu treba odati priznanje da je za ovaj krosover-serijal odabrao zaista ozbiljan autorski tim, kao i da Kelly i McGuinness izgleda uživaju mnogo autorske slobode jer je ovo strip koji počinje homoerotskim humorom a nastavlja se bez mnogo obzira da li će ukaljati ičiju reputaciju. Pre svega Spajdermenovu, razume se. Naravno, za Deadpoola se očekuje da ispaljuje stvari koje su socijalno kontroverzne ali Kelly vrlo pažljivo radi na tome da i lik Spajdermena pomeri sa tačke na kojoj mu ga je na staranje predao Dan Slott. Rezultat je da strip koji je mogao da bude samo serija igara reči i erotskih pošalica (homoerotika, BDSM, svingovanje, pa i skatologija su na stalnom programu humorističkih onelinera kojim protagonisti pokušavaju da jedan drugog nadmaše u plemenitnoj umetnosti superherojskog šegačenja) zapravo sadrži i jednu dubinsku liniju zapleta koja se tiče razvoja ličnosti obojice junaka i, mada u superherojskom stripu uvek uglavnom sve ostaje isto, Kellyjeva je ambicija očigledno da se oba lika transformišu na vidne načine, kroz preispitivanje svojih vrednosti i socijalne interakcije kojim su izloženi.

 

Ovo se može čitati i kao tranzicija superherojskog stripa u širem smislu tokom koje se preispituju identitetske karakteristike likova i vrednosti koje zastupaju. Identitetska politika svakako i jeste jedan od najvažnijih elemenata ideoloških i političkih interesovanja milenijalsa, a Kelly je dovoljno mator scenarista da prepozna jake i slabe strane ovakvog svetonazora, ali i dovoljno dobar scenarista da polemiku o tim jakim i slabim stranama provuče kroz tu evoluciju karaktera dva nervozna superheroja tako da se ni jedna strana diskusije ne nameće kao nužno ispravna. Deadpool je, uprošćenije rečeno, ovde na putu iskupljenja za prošlost ispunjenu ubijanjem za novac i opsesijom površnim materijalizmom, ali je i Spajdermen na putu preispitivanja svog veoma idealizovanog moralnog koda i pokušaja da pomiri mnoge elemente svog posla (superherojskog i vođenja multinacionalne kompanije) sa onim što doživljava kao etičke ideale kojima stremi. Kelly ovo ne radi ni slučajno ni nespretno, identitet i njegove transformacije su veliki deo zapleta kroz koji nas vodi poslednjih godinu dana, sa likovima koji su namerne varijacije na druge likove, simulakrumima koji zahtevaju prepoznavanje svog sržnog identiteta, kontekstualizovanjem tradicionalno frivolnog superherojskog ponašanja u socijalne mreže i zajednice koje svi imaju oko sebe (Deadpool sada ima ćerku i suprugu, ne zaboravimo, a Peter Parker je na čelu firme koja zapošljava hiljade ljudi širom sveta) i prepoznavanja da svaka akcija proizvodi kompleksne posledice.

 

Naravno, ovo sad zvuči skoro akademski ozbiljno pa da brzo potvrdimo, ovo je strip koji svejedno sve vreme na čitaoca baca strahovite baraže frivolnog humora. Štaviše, usudio bih se da ustvrdim kako Kelly i McGuinness uspevaju da dođu do same ivice saturacije, da ne kažem podnošljivosti količinom teksta i vizuelnih gegova kojim zatrpavaju svaku stranu. Ovo nije strip tihe refleksije i širokih planova nad kojima treba kontemplirati i nikada to ni ne bi mogao da bude jer njegovi heroji su nervozne, brze individue, ne samo stalno u pokretu već i sa stalnom potrebom da kroz diskurs potvrđuju svoje postojanje, prisustvo, identitet i mesto u okruženju. Deadpool i Spider-man su prava definicija bromancea u ovom serijalu (prvi tom i koristi ovu reč u naslovu) i njihov odnos zapravo na urnebesno smešan ali koristan način pokazuje modele muškog ponašanja u razvijenom svetu druge decenije trećeg nam milenijuma.

 

Razume se, tu ima i mnogo akcije, tuče i pucnjave između iznenađujuće dobro plasiranih sociopolitičkih opservacija (recimo epizoda sa seljanima koji rade za narko-kartel u južnoj Americi) i ovo je mesto na kome Eda McGuinnessa moram da nahvalim za sve pare. McGuinness je iskusni majstor svog zanata i iako su neki njegovi radovi za Marvel umeli meni da budu malo suviše stilizovani (Loebov nesrećni Hulk, recimo), on je apsolutno idealan izbor za ovakav serijal koji treba da satirizuje klasičnu superherojsku akciju dok istovremeno prikazuje zašto je volimo i kako ona ume da bude spektakularna kao ništa drugo na svetu. McGuinness ne samo da superheroje u akciji crta fantastično – ako volite vitka tela u pripijenim kostimima koja unaokolo skaču, prevrću se i zauzimaju neverovatne poze bićete u raju – već je i njegova organizacija stranice impresivna. Način na koji McGuinness vodi pripovedanje tako da svaka stranica izgleda kao da će se urušiti pod teretom akcije koja se na njoj događa (asimetrični paneli, kombinovanje malih i velikih slika na istoj strani, stalna izletanja iz kadra) a da ipak sve biva jasno i čisto, sasvim intuitivno za praćenje, to je nešto što samo mali broj crtača iz ove branše ume da postigne i Spider-man/ Deadpool je strip koji kao da je nacrtao nekakav idealni spoj Marka Bagleyja i Chrisa Bachaloa, a ime tom spoju je, naravno Edward McGuinness.

 

Razbarušenoj prirodi ovog serijala sasvim pristaju i česta gostovanja drugih autora dok sržni tim hvata zalet za nove priče, pa su do sada ovo pored Gerryja Duggana (trenutnog, odličnog, Deadpoolovog scenariste) pisali i komičar Scott Aukerman ali i lasvegasovski mađioničar i televizijska ličnost Penn Jillette i to je ispalo dobro – zgodne diverzije sa još više oportunog rušenja četvrtog zida kao zgodni predasi između epizoda koje Kelly radi sigurno i sa, reklo bi se, jasnim planom gde želi do kraja da stigne.

 

Ne znam, za sada, kad će taj kraj i nastupiti ali ovo je strip čiji svaki novi broj dočekujem sa radošću i on me još nije izneverio. Naravno, ja sam težak fanboi kad su ova dva lika u pitanju i sklon da u njihove interakcije učitavam svakojaka dublja značenja kao što se iz goreiznesenog sigurno i vidi. Takođe, volim ovu vrstu humora koja se donekle oslanja na zeitgeist i popularne meme ali koja se i ne iscrpljuje sasvim u frivolnosti. Opet, čak i da niste previše upućeni u aktuelne kontinuitete dva junaka, da ne shvatate otkud to da je Deadpool bogat i oženjen demonkom iz pakla a Spajdermen ni ne pominje Mary Jane ili bar strinu May, a dane provodi vodeći (diletantski) multinacionalnu kompaniju, mislim da ovaj strip isporučuje dovoljan broj kvalitetnih gegova po stranici da bude zadovljavajući i na sasvim prvoloptaškom nivou. Uz McGuinnessov spekatkularni grafički rad, verujem da svako ko aktivno ne mrzi superheroje ovde može da nađe svoje parče sreće.

Film: Deadpool

Ahhh, odgledao se Deadpool.  :lol: :lol: :lol:

Needless to say, meni je to bilo vrlo prijatno iskustvo, ali imao sam uz sebe i kontrolnu grupu, to jest individuu – moju ženu – koja je za film rekla da je mnogo bolji od Gardijans ov d Galaksi a i od onog, kako se zvaše, Ent Mena. Mogu da potpišem to što je gospođa rekla između dva zalogaja pice.

Sad, naravno da Deadpool nikako nije „veliki“ film ni po formi ni po nekakvoj umetničkoj ambiciji ali jeste uspešan u onome što želi a to je da nežno parodira superherojske trope i da ostvari neku vrstu direktne spone sa gledaocem putem bezbrojnih popkulturnih doskočica i ponekog znalački odmerenog direktnog obraćanja kameri. Treba li da kažem da u tom smislu film Deadpool veoma dosledno i uspešno prenosi estetiku Deadpool stripa na veliki ekran i, paradoksalno, uspeva da bude vernija ekranizacija Deadpoola nego što je ijedan X-Men (ili Fantastic Four, da ne pominjem Marvelove in-house produkcije) bio ekranizacija X-Men. Opet, Deadpool tu nominalno ima lakši posao jer se bavi potkazivanjem i parodijom plus njegov osnovni zaplet je jako jednostavan PLUS, naravno, on ne bi ni imao smisla da se pojavljuje u kontekstu gde nema šta da komentariše i koga da parodira, ali opet, treba i tu znati odmeriti prave udele parodije, humora i autentične, jelte, drame. Stripovi ovo obično dobro postižu poslednjih godina, od Niciezinog Cable & Deadpool, preko Wayjevog serijala (iz koga je preuzeta scena sa raznosačem pica (mada u stripu ima daleko mračniji kraj (a Daniela Wayja, avaj nisam video na špici ni u zahvalnicama))) pa do aktuelnijih radova Gerryja Duggana i Briana Pohsena i film uspeva da se osloni na cheesy ljubavnu priču taman toliko da ona iznese tone frivolnog humora a da opet bude tu i nekog tračka autentične emocije. Deadpool u jednoj sceni i sam pominje „lažni osmeh koji krije stvarni bol“ i mada film nema na svojoj strani luksuz stotina strana stripa tokom dve i po decenije (isprekidanog) izlaženja, dobro je tu pogođena srž Deadpoolovog karaktera i generalno anarhični principi na kojima funkcioniše njegov svet, njegove interakcije sa kriminalcima, drugim superherojima i sumnjivim licima sa društvene margine koja bivaju humanizovana kroz radnju.

Opet, film Deadpool u neku ruku vrlo radikalno odstupa od stripova. Da, kostim je savršen faksimil i Deadpoolovo ponašanje u borbi je perfektno, ali sa druge strane, ovaj Deadpool je tek frivolni serijski izbacivač onelinera za razliku od stripovskog Deadpoola koji je autentično psihotičan. Takođe, osnova zapleta, ljubavna priča i njeno razrešenje ne nalikuje ni na šta što bi ijedan Deadpool strip mogao da prikaže s obzirom na to da su oni po definiciji zasnovani na nihilističkom etosu gde su bljeskovi humanosti trenuci koje treba pamtiti, nikako pančlajnovi. Utoliko, iako je ovo R-rated film sa mnogo psovki, amputacija i seksa (uključujući duhovitu scenu pegginga  :-| :-| :-|  ) on je suštinski za decu jer priča izrazito jednostavnu priču sa izrazito plitkim karakterizacijama i razrešenjima koja su na nivou dečijih skaski. Može se argumentovati da je ovo metanivo narativa i da je on nameran da upravo tim dvodimenzionalnim tretmanom materijala ukaže (i potkaže) na protivrečnosti superherojskog etosa, ali ja razumem ako nekoga to žulja. Opet, Deadpool je generalno uvek utemeljen u ovakvom pristupu i njegova istinska priroda je uvek bila u tome da se približi potrošaču popularne kulture time što će i sam imati rasutu pažnju koja skače od brze hrane, prema pin ap ličnostima, zatim na oružje, pa na stripove, filmove ili igre i sve u krug, dok se nekakva dublja poenta tek nazire u podtekstu a čije čitanje u mnogome zavisi od interesovanja za „ozbiljnije“ superherojske proizvode. Opet, fantastičan vikend koji je Deadpool imao u Americi potvrđuje da je bioskopska publika na ovo spremna a i ja sam u Ušću čuo muškarce oko sebe kako prepoznaju reference na događaje ili likove iz stripova.

U tehničkom smislu, ovo je pametno odrađen „mali“ film koji jako mnogo kilometraže izvlači iz svoja dva i po set pisa. Koreografija borbi i generalna režija akcije su kulturno ispoštovali R rating i mada ovo nikako nisu najbolje superherojske borbe koje sam ikada video, one su atraktivne i prljave kako i treba da bude u ovakvom filmu. Gostujući X-Men superheroji su, opet, odmereni dosta mudro. Kapičićev Colossus je čist kemp – na kraju krajeva sam lik je suvi CGI bez mnogo napora da mu se da dubina – to jest straight man played for laughs, dok je Negasonic Teenage Warhead Brianne Hildebrand odlično pogođena da bude namršteni lik u komedijaškom triju i  koristi svoj screen time mudro.

Deadpool otvara na skoro pa šokantno uspešan način superherojsku sezonu koja obećava još padanja još rekorda. Betmen i Supermen pa X-Men, pa Suicide Squad, pa Civil War ove godine, pa Doctor Strange, da ne pominjem televiziju… Biće ovo vrela godina ali ako ništa drugo Deadpool pokazuje da je R-rated superherojski film apsolutna realnost (uz jasne ograde da je ovo u suštini akciona komedija i da se radi o liku dobro poznatom po parodiji) i da „superherojski zamor“ još uvek nije nastupio. Biće ekstremno zanimljivo pratiti čeoni sudar Dawn of Justice i Civil War sa X-Men Apocalypse koji bi trebalo da se tu ravnopravno uključi (mada Deadpool ima bolje otvaranje od bilo kog X-Men filma) a onda da vidimo i kečeve iz rukava u formi Suicide Squad i Dr. Strange. Za sada, ja sam Deadpoolom vrlo zadovoljan.

Gubljenje nevinosti: Pedesetčetvrta tura

U vremenu između prošlog gubljenja nevinosti i ovog danas (ako uopšte možemo govoriti o multiplim gubljenjima nevinosti a čiji bi broj prelazio više od  pet-šest instanci) dogodilo se mnogo toga zabavnog i poučnog. Electronic Entertainment Expo, popularno nazvan E3 sajam, najveći godišnji promotivni događaj u videoigračkoj industriji  je poslužio da pokaže kako koja džinovska igračka korporacija vidi narednu deceniju i sebe (ali i svoje mušterije) u njoj i malo je reći da je ovo E3 za pamćenje. Konzolni ratovi, uvek najusijaniji (i najkrvaviji) u vremenu koje prethodi lansiranju nove generacije konzola su ove godine na E3-ju dostigli novi apeks i nema nikakve sumnje da će se događaji kojima smo svi posredstvom magije Interneta prisustvovali u direktnom (ili odloženom) prenosu prepričavati godinama.

Biće to priča ne samo o tome kako je Sony „pobedio“ na E3-ju 2013. godine, već priča o tome kako je Sony razumeo igrače u trenutku kada je njihova konkurencija (u liku Microsofta, dakako – Nintendo se odmakao u stranu i ide nekim svojim putem) pokušala da ih drogira, kidnapuje i vezane u šumi iskoristi na najcrnje zamislive načine.

I naravno da je bizarno slušati aplauze i skandiranja koje korporacija dobija samo najavljujući da će njihov tretman mušterija ostati (skoro) isti kao što je bio do sada, ali to je znak vremena u kome živimo: Microsoftov pokušaj da se ceo medijum agresivno pogura u smeru always-online budućnosti u kojoj će korporacije imati totalnu kontrolu nad time kako potrošači, jelte, troše njihove produkte/ usluge je bio toliko lišen suptilnosti, toliko očigledno naklonjen krupnom kapitalu a igrače ko jebe, da je izazvao apsolutnu lavinu negativnih komentara još i pre E3 prezentacije (koja je obilovala relativno (ne)zanimljivim ekskluzivnim igrama), gde su i sasvim ozbiljni mediji (poput Forbesa, recimo) u pitanje doveli njihovu percepciju realnosti. Kada se sve to uzme u obzir, jasno je kako je Sonyju bilo lako da na kraju odluči da je bitniji pozitivan viralni PR koga će osvojiti stavljanjem Jacka Trettona na binu a koji će ležerno reći da što se tiče polovnih igara i DRM-a i u narednoj generaciji za Sony sve ostaje isto (i dobiti bukvalno ovacije od sale pune novinara), umesto da se ulaguju korporacijama koje danas jesu, a sutra možda neće biti njihovi saveznici. Na kraju krajeva, digitalna onlajn distribucija softvera takođe znači da Sony može da priušti nešto ležerniji odnos prema korporacijskim izdavačima – sa jedne strane ti izdavači će svakako prodavati sve više svojih igara u digitalnoj, onlajn formi a publika će biti srećna što ima i alternativu (koju je Microsoft svojim inicijalnim planom veoma suzio) a sa druge olakšavanje nezavisnim kompanijama da same publikuju svoje igre putem Sonyjevog distribucionog sistema znači da će publika imati daleko veću investiciju u platformu i taj sistem nego što bi ikada imala kada bi sve bilo u željeznom stisku šačice velikih kompanija.

Pobeda za Sony na svim frontovima, naravno, potvrđeno, recimo ovom twitter anketom, kao i ubedljivim (četrovorstrukim, na primer) vođstvom Playstation 4 preordera na Amazonu u odnosu na Xbox One. Slobodno se može reći da je ovde Microsoft takoreći odradio sav posao (recimo ovom izjavom Dona Mattricka koja emituje poruku zastrašujuće nadmenosti), a da je Sony samo znao kako da ih dočeka na volej. To da je Sony pripremio i naglašeno sarkastičan video kojim se pokazuje kako se na Playstation 4 igre dele sa prijateljima (u kome predsednik kompanije, Kaz Hirai uzima disk u ruke i daje ga svom prijatelju) samo pokazuje koliko je japanska kompanija i dalje spremna da mudro prati šta rade rivali i reaguje na načine koji će joj doneti puno viralnog PR-a proporcionalno zapravo većeg od truda koji je Sony uložio u celu priču. Uostalom, nije li još na prvom E3 sajmu, daleke 1995. godine Sony majstorski iskoristio priliku da celu svoju prezentaciju sažme u rečenicu „299 dolara“?

I, Microsoft je posle svega napravio najveći zaokret u novijoj istoriji kapitalizma, odolevajući još nedelju dana posle E3-ja, posmatrajući kako njihov najveći konkurent u videoigračkoj sferi dobija aplauze i pohvale na ime toga što ništa nije promenio i papagajski ponavljajući naučene PR pošalice, samo da bi na kraju pompezno najavio da, eto, oni slušaju svoje potrošače, da im je važno šta publika misli i da će zbog toga politike vezane za onlajn konektovanje i polovne igre biti vraćene na pozicije koje su važile do sada. Razume se, ovo im nije donelo oduševljene reakcije u gejming medijima: većina komentara ukazala je na zaprepašćujući nedostatak vizije, odsustvo strateškog planiranja i činjenicu da ovo nije dovoljno da bi se povratilo poverenje, no makar je lepo bilo videti da je došlo vreme kada: a) potrošači mogu da jasno i glasno korporaciji stave do znanja kako će svoje pare naprosto odneti negde drugde i b) da to može da se dogodi PRE nego što korporacija zapravo izađe na tržište sa gotovim produktom i upropasti i sebe i mnoge sebi vezane sisteme. Ovako kako jeste, Sony i Microsoft će sad morati da se nadmeću kvalitetom usluge, dobrim igrama, interesantnim ekskluzivama, unapređenim digitalnim distributivnim sistemima itd. što, iako daleko od revolucije i uništenja imperijalizma, ipak predstavlja pobedu za sve nas.

Dobro, a hajdemo malo i o igrama. The Last of Us mi je, nažalost stigao sa dosta zakašnjenja – Zavvi izgleda nije očekivao toliku preorder navalu – pa ne bih o njemu danas pisao, želim da igru odradim do kraja pre nego što se oglasim o njoj. Umesto toga, evo par reči o nekim drugim igrama…

Zanimljivo je kako se u mnogim pričama o mnogim savremenim igrama kao jedna od referenci kod mene pojavljuje igra Limbo, a da na ovom mestu nikada nisam zapravo pisao o njoj. Nisam siguran zašto i kako se to desilo, verovatno sam je inicijalno odigrao u nekoj od faza kada nisam postizao da pišem za blog, ali u ovome i jeste lepota činjenice da, kao jedna od najuspešnijih indie igara poslednjih godina, Limbo stalno doživljava nova izdanja i pojavljuje se na novim platformama, pa time i daje povode da se o njoj ponovo piše.

Elem, Limbo je prvi put izašao kao Xbox Live Arcade ekskluziva  u okviru Microsoftovog Summer of Arcade programa 2010. godine i bio još jedna od proverbijalnih XBLA igara zbog kojih sam bio ljubomoran na ljude sa nehakovanim Xboxovima. Microsoft je sa ovim i ovakvim igrama (pominjao sam već Deadlight ili Mark of the Ninja ili Fez) demonstrirao kako njihova ideja nadmetanja sa konkurencijom podrazumeva plaćen dugotrajni ekskluzivitet pa je tako Limbo jedno vreme mogao da se igra samo na njihovoj onlajn platformi. Ipak, danski nezavisni studio Playdead je nakon što je posle godinu dana istekao period plaćene ekskluzivnosti igru portovao na Windows i Playstation 3 i, umesto da se sve završi na prodaji još kojeg digitalnog komada zapravo dobio pravu salvu sjajnih reakcija i odličnu prodaju. Toliko zapravo da se sa portovanjem nastavilo – uskoro izlazi iOS verzija ove igre a u međuvremenu se Limbo uz dosta pompe pojavio i u verziji za Sonyjev Playstation Vita.

I ovo pokazuje i kako Sony mudro kapitalizuje svoj odnos sa nezavisnim studijima. Iako je Limbo igra koja je u verziji za Playstation 3 bila dostupna na PSN-u već skoro pune dve godine, njen izlazak na PSN-u za Vitu pre par nedelja propraćen je Sonyjevim marketinškim naporom ravnim onome što dobijaju korporacijski AAA naslovi – uspevajući da tri godine stara igra prodavana po istoj ceni kao i kada je lansirana zazvuči kao sjajno novo izdanje i dobar dil. U mnogome je pomoglo i to što smo mi koji smo već posedovali PS3 verziju (mada ja igru naravno imam i na Steamu i poklanjao sam je mnogo puta raznim Steam prijateljima) retroaktivno dobili i cross buy bonus, pa je tako ispalo da sam na kraju Vita verziju ove sjajne igre dobio potpuno besplatno. Sony i Playdead su ovde ispali gospoda a činjenica da sve više nezavisnih studija svoje igre nudi u cross buy varijanti za Playstation 3 i Vitu je ponovo sjajan primer kako firme ulažu sasvim realna sredstva (paralelno razvijanje igre za dve različite hardverske platforme koje se zatim ne naplaćuje duplo ) da bi od nas dobile pre svega dobru volju. I mislim da to funkcioniše. Bez ikakve sumnje, moja reakcija na to da sam besplatno dobio Limbo koga mogu da igram na Viti je reakcija poštovanja i čak određene obaveze da u budućnosti Sonyju i Playdeadu dam malo više kredita nego što bih dao drugima.

Elem, ako još niste igrali Limbo, sada je svakako trenutak da to učinite – Steam verzija za PC je redovno na solidnim popustima i verujem da će ovogodišnja letnja rasprodaja na ovoj distributerskoj platformi da vam je ponudi za zaista male pare – a Vita verzija je apsolutno savršeno prilagođena mašini na kojoj se nalazi. Sistem stalnog čekpojntinga na svakih nekoliko koraka koje u igri učinite ne samo da je prirođen igri u kojoj se od igrača zahteva da eksperimentiše (često sa smrtnim ishodom) da bi napredovao, već je i idealan za igru na prenosnoj platformi, koju možete igrati i svega minut ili dva u toku jedne sesije, a da opet u njoj ostvarite opipljiv napredak. Sa druge strane, odsustvo kinematika, dijaloga, kojekakve narativne kenjaže koje mi je toliko prijalo i kada sam prvi put igrao Limbo, ponovo je idealno za igrača koji igru pokreće u hodu, da bi svoje kratko vreme koje ima na raspolaganju potrošio na igranje, ne na gledanje, slušanje ili čitanje. Treće, ne najmanje bitno, Limbo je igra koja sa svojom crno-belom estetikom jakih vizuelnih kontrasta izgleda apsolutno zamamno na Vitinom predivnom OLED ekranu, obarajući sa nogu izvrsnim ragdoll animacijama i uverljivom fizikom.

Nema, naravno nikakve sumnje u to da je Limbo igra čija je impresivnost u velikoj meri vezana upravo za prezentaciju, kvalitet grafike, animacija i zvučnog dizajna (ovde nema ni muzike ni govora). U čisto mehaničkom smislu ovde se radi o jednostavnom mada nikada banalnom platformskom/ misaonom naslovu gde igrač, vodeći bezimenog dečaka koji se probija kroz „šumu na ivici pakla“ savladava određene prostorne prepreke i rešava mehaničke probleme. Limbo nije igra u kojoj pre svega trijumfuju brzi refleksi i koordinacija ruke i oka i mada ima nekoliko ovakvih instanci, njen je tempo spor, promišljen i od igrača se pre svega očekuje da dobro osmatra okruženje, da razmišlja o tome kako se njegovi elementi mogu iskoristiti za prelaženje prepreka, i da kroz eksperimente sa predmetima, prekidačima, mašinama i raznim prevoznim sredstvima pronađe odgovarajuće rešenje za svaki problem.

No, za razliku od mnogih naslova koji se mogu opisati manje-više istim rečima (Vessel, The Swapper), Limbova prijemčivost je u tome što uspeva da nam već od prvog prizora proda atmosferu koja nas zatim ne pušta do kraja igre a koju druge igre postižu tek uz mnogo napora i sa promenljivim uspehom. Limbo u tom smislu zaista ne vidite kao sekvencu mehaničkih problema što ih rešavate određenim analitičkim postupcima već pre svega kao jednu uspelu egzistencijalnu metaforu, jedan uverljiv primer kako igre bez posezanja za filmskim ili književnim jezikom mogu da posreduju potentne simbolike vezane za koncepte samoće, ranjivosti, prevazilaženja neprijateljstva okruženja i trijumfovanja snagom volje.

U svom tekstu o Apokalipsi i onome što je bilo posle za magazin Libartes, pričao sam o igri Limbo ovim, biranim rečima:

Danska igra Limbo je apstraktni, monohromni naslov koga je uradio mali nezavisni studio Playdead i, gotovo lišena narativa, a potpuno lišena verbalne naracije ona je savršen destilat Makartijevog prikaza (herojske) potrage u svetu koji je ispražnjen. Grafički svedena na crno-beli kontrast, Limbo je igra čiji je protagonist za razliku od uobičajenih fantazija o moći definisan svojom ranjivošću, dečak koji se probija kroz opustošeni krajolik zagađen industrijskom mašinerijom koju više niko ne kontroliše, parazitskim novim oblicima života, ali i jedva primetnim prisustvom drugih ljudi koje se najviše manifestuje kroz postavljanje zamki što na mestu ubijaju neopreznog prolaznika. Očišćen od pokušaja moralne eksplikacije sveta igre, pa čak i od bilo kakve direktne naracije, Limbo je destilat destilata, Makartijev “Put” pretvoren u linearni, mastilom ocrtani košmar iz koga buđenje predstavlja olakšanje samo dok se ne setite da se svejedno krećete u istom smeru.

I sve tako. I ovo i dalje stoji. Iako se može reći da velika većina igara protagonistu stavlja u okruženje koje je u svakom pogledu neprijateljsko, Limbo, uspelije nego druge igre ovu činjenicu izdiže na nivo metafore, simboličkog iskaza, dajući igraču ulogu koja prevazilazi mehaničko delanje i čineći da se oseća delom jedne složene umetničke vizije. U tom smislu, susret sa džinovskim paukom koji se događa u prvoj trećini igre je, ma koliko džinovski arahnidi bili opšte mesto u igračkom mediijumu, izuzetno moćna epizoda, u kojoj se ranjivost dečaka u igri savršeno uklapa uz potrebu da igrač pomoću dovitljivosti i brzih refleksa ne samo spase njegov život već i pobedi košmarnu beštiju. Arahnidski refleks koji u nama izaziva samo prizor velikih člankovitih nogu i njihovog složenog kretanja ovde je savršeno iskorišćen da nas prepadne i podseti koliko su nam skučene opcije za delanje. Kada na posletku ipak trijumfujemo (i, da bude ironičnije, otkinemo poslednju nogu sa još uvek živog tela pauka kako bismo je iskoristili da pređemo provaliju), osećaj ispravnosti, pravednosti što smo intelektom nadmašili puki instinkt zveri je duboko zadovoljavajući.

Šteta je što se ovaj hajlajt igre događa tako rano, ali ni kasnije sekcije igre nisu za bacanje, sa sve složenijim problemima i okruženjem koje se pretvara u postindustrijsku pustoš polurazušene arhitekture i nekontrolisane mašinerije. Limbo je igra koju je lako završiti za svega tri sata, ali čiji pečat ostaje u čoveku jako dugo i zove ga da je ponovo igra, bez obzira na to što se u njoj uvek sve odvija isto. Ima određene ritualnosti u odmerenom, diskretnom hororu ovog fantastičnog naslova i tu i ponavljanje ima svoje mesto.

JuTjub

O igri Hotline Miami sam definitivno pisao, i to opširno, prošle jeseni. Za potrebe detaljnije analize toga kako se ova igra igra i šta ona, hm, znači, izvolećete da odete ovamo. A ovom prilikom bih samo istakao da je u međuvremenu igra postala pravi supkulturni fenomen, sa igračima koji su jedni drugima prepričavali strahopoštovanjem ispunjene anegdote o tome šta su u igri radili i kako su se osećali, da je rečenica „Do you like hurting other people?“ umesto da zazvuči kao eksploatacijski teglajn kojim nemoralni proizvođači igara namamljuju djecu u svoje bezdušno naručje zapravo postala ozbiljno pitanje koje sebi bez prestanka postavljamo igrajući igru koju uprkos užasnutosti ne uspevamo da ispustimo iz ruke.

Tako je i jedan niskobudžetni PC naslov postao udarna pesnica Sonyjevog marketinga prošle nedelje kada se pojavio u cross buy ponudi za Playstation 3 i Vitu i još jednom podvukao koliko je inteligentna bila Sonyjeva odluka da indie proizvođačima omogući svu zamislivu udobnost u digitalnom publikovanju. Ponovo – teško je za sada reći koliko će tu ko namlatiti konkretnih para, ali sasvim je blisko pameti da će se ogromne količine isposlovane dobre volje na strani potrošača na duge staze materijalizovati u vidu realnih novčanih investicija. Na kraj krajeva, Sony je tokom E3 sajma najavio da će na konzoli Playstation 4 onlajn igranje zahtevati obaveznu pretplatu na PSN+ program (a što u ovoj konzolnoj generaciji nije bio slučaj) i gotovo niko se nije protiv toga pobunio. Sony je mnoge lekcije naučio iz prvih nekoliko teških godina Playstation trojke, reklo bi se, i to da poslednje mesece vladavine ove konzole obeležava uzimajući kultne PC hitove i dajući im kraljevski tretman je znak mudrosti i zrelosti.

Hotline Miami pored cross buy atributa (i dodatog monohromnog moda) ima i cross saving funkciju, što znači da se korišćenjem Sonyjevih servera (a bez potrebe da čak i plaćate PSN+ pretplatu) možete beskrajno lako i udobno i da sinhronizujete igranje između Playstation 3 i Playstation Vita verzija igre tako da progres koji ste napravili igrajući se popodne na velikom televizoru uveče u krevetu nastavljate na prenosnoj konzoli, pa ujutro ponovo u dnevnoj sobi na Playstation trojci itd. Stvari funkcionišu savršeno (a kako je ovo u osnovi twin stick shooter, konzolne kontrole su prilično intuitivne) a ponovo igra, iako jednostavnog grafičkog dizajna prosto blista na oba ekrana, privlačeći pažnju svojim jarkim bojama i grafičkom brutalnošću. Fantastični saundtrak je naravno još moćniji kada grmi usred dnevne sobe dok se vi znojite pod konkurentskim navalama adrenalina i dopamina osećajući se kao apsolutni gospodar svoje sudbine, a ne samo kao digitalni glumac u pažljivo koordiniranoj predstavi.

JuTjub

Jer, naravno, druge igre, čak i ako su napravljene sa mnogo više para, pogotovo ako su napravljene sa mnogo više para i time ne mogu da sebi priušte rizike i eksperimentisanja, te druge igre sve više deluju kao predstave u kojima više ne možemo a da ne vidimo kulise i konce kojima se lutke na bini pokreću, što nam oduzima sreću i zadovoljstvo koje želimo da osetimo u interakciji sa inteligentno napravljenm sistemima koji bi pre svega trebalo da nam garantuju nagradu za inicijativu i kreativnost.

Kejs in point: Remember Me.

Da bude jasno, Remember Me je igra koju sam očekivao sa mnogo pozitivne predrasude. Prvo, Capcomov entuzijazam da ovako kasno u konzolnoj generaciji lansira novi naslov a koji će biti propisna akciona avantura (dakle ne nekakav free to play MMO, naslov ili kakva druga nepodopština) je nešto što je trebalo pozdraviti propisnim aplauzom. Drugo, francuski studio Dontnod je delovao kao da želi da postigne ugodnu sredinu između mejnstrimaškog ugođaja i nekakve malo cerebralnije ponude kombinujući klasičnu borilačku i platformsku akciju sa interesantnim instancama remiksovanja sećanja likova u igri i bazirajući čitav narativ na jednoj sasvim časno filipdikovskoj premisi da su sećanja u futurističkom okruženju igre postala roba koju je moguće čuvati, modifikovati, prodavati. Treće, odluka da u glavnoj ulozi u igri bude žensko možda ne deluje preterano avangardno kada se setimo mnogih protagonistkinja uspešnih ili barem cenjenih igara i franšiza iz minulih godina (Tomb Raider, Beyond Good and Evil, Mirror’s Edge…), ali ne treba potcenjivati sve veći strah od rizika koji potresa investitore i to da su u Dontnod odlučili da istraju u svojoj nameri uprkos ponovljenim primedbama od strane potencijalnih izdavača („You can’t make the player kiss another dude in the game, that’s going to feel awkward.“) i da je Capcom na kraju časno stao iza svega treba ceniti.

Dakle, prema Remember Me sam imao razumno pozitivnu predrasudu unapred se radujući igri smeštenoj u futuristički Neo-Pariz a u kojoj se protagonistkinja Nilin, „lovac na sećanja“ bori protiv represivnog državno-korporativnog aparata u potrazi za sopstvenim izbrisanim sećanjima ali i u jednoj, jelte, široj i značajnijoj borbi koja treba da promeni društvene paradigme. Srce mi se, dakle, cepa što moram da kažem da u pitanju nije naročito sjajan naslov.

Ali opet, i ovde se po malo radi o našoj razmaženosti. Jeste, moderna AAA ponuda podrazumeva sve manje igranja a sve više gledanja, ali opet, nivo produkcijskih kvaliteta koji smo navikli da očekujemo a koji ne podrazumeva samo dobru grafiku je sada već zastrašujuće visok i mnoge igre koje bismo pre sedam godina smatrali veoma časnim pokušajima pa čak možda i kultnim hitovima ograničenih razmera, danas uz odmahivanje rukom osuđujemo na gotovo potpuni zaborav. Što je u neskladu sa, jelte, naslovom ove igre.

I opet, Remember Me nije ni u kom pogledu očajna igra, čak zapravo to nije ni malo loša igra. Ona je samo neimpresivna na svakom nivou osim na nivou kvaliteta prezentacije i jednostavno ne uspeva da mi zadrži pažnju u okruženju koje mi nudi mnogo alternativa u igrama koje načelno spadaju u isti žanr samo što su u mehaničkom smislu dublje, pametnije, elegantnije itd.

Zaista, na površini, Remember Me mnogo obećava: narativno ovde je na delu sasvim poštena namera da se priča o društvu koje žrtvuje velike delove svojih građanskih sloboda za račun potrošačkih udobnosti i mada su likovi i situacije u kojima se ti likovi nalaze sasvim stereotipni, Remember Me se da pohvaliti makar solidnom glasovnom glumom i lepo modelovanim, izražajnim ljudima. Naravno, protagonistkinja Nilin je urađena sa najviše pažnje, od engleskog sa blago velškim naglaskom ljubaznošću glasovne glumice Kezie Burrows, preko minuciozne multirasne mešavine u njenoj ikoničkoj fizionomiji pa do odeće i opreme dizajniranih tako da deluju seksi ali ne i eksploatativno. Ostali likovi su naglašenije stilizovani, dok su neprijatelji uglavnom svedeni na jednostavne apstrakcije (obezljuđeni korporacijski vojnici sa maskama ili obezljuđeni mutirali klošari po pariskim slamovima), no prava zvezda, pored Nilin, u ovoj igri je grad, jedan izuzetno atraktivni melanž futurističke i ukusno retro intonirane arhitekture i dizajna, pravo zadovoljstvo za gledati i prelaziti.

No, čim tu površinu zagrebemo noktom, Remember Me ima probleme i mada se ja zaista osećam krivim uvek kada igru kritikujem za nešto što ona nije umesto za ono što ona jeste, Dontnodov prvenac me, bojim se, zbilja stavlja u poziciju da mi obećava jedno a isporučuje drugo i ja protiv sebe i svoje emocije ne mogu.

Kao što sam umeo da gunđam i u slučaju (daleko ambicioznijeg) BioShock Infinite, Remember Me je igra koja prosto zahteva da bude open world naslov – njen grad i njegove arhitektonske misterije, zavučene uličice, mračna predgrađa i vrtoglavo visoki krovovi su mnogo interesantniji od kartonski tankih likova sa kojima ovde uglavnom imamo posla. Ali, naravno, Remember Me to nije, niti je ikada nameravala da bude: ovo je igra rigidne linearnosti, spakovana u potpuno jednosmeran sistem hodnika i njena privlačnost za igrača treba da bude u njenom potpuno dirigovanom sledu događaja i problema koje je tu postavio developer, a ne u slobodi i improvizaciji.

Nažalost, ti događaji i problemi su uglavnom prilično banalni. Remember Me nudi za ovakve igre uobičajen koktel borbe, platformašenja i rešavanja određenih misaonih problema ali ni jedna od ovih ponuda nije naročito inspirativna i ovde se mislim radi pre svega o nedostatku iskustva na strani developera a ne o nedostatku ideja. Ideja ovde ima, itekako, ali se oseća odsustvo čvrste producentske ruke koja bi ih kanalisala u zbilja razrađene instance zadovoljavajućeg igranja.

Uzmimo prvo na primer instance remiksovanja sećanja. Prvo, u igri ih ima svega četiri, pa iako je ovo potencijalno najinteresantniji element igranja na kome je mogla da počiva cela igra (kao što je pre nekoliko godina počivao takođe Capcomov Ghost Trick) – ovde se očigledno radi o neiskorišćenoj šansi. Još gore, ove su instance malo nedokuvane pa iako vizuelno interesantne, boluju od mehaničke neudobnosti (sećanja se uvek mogu pregledati samo serijskim pristupom, što znači da morate da ih premotavate kao videokasetu bez mogućnosti slobodnog skakanja u deo koji vas zanima) a eksperimentisanje sa promenama određenih upamćenih detalja da biste videli kako će to da promeni ishod brzo se svodi na isprobavanje svih dostupnih kombinacija umesto na ikakav kreativni rad. Propuštena prilika!

Dalje, platformski elementi – ovde nisam bogznašta očekivao jer, otkada su Ico pa onda Prince of Persia popularizovale ovu vrstu „realističnog“ platformskog igranja, malo je tu igara bilo koje su išta kreativno sa njim uradile. Naprotiv, velika većina igara je koristila ovakve instance za popunjavanje vremena, dajući igraču sasvim banalne zadatke da ih ispuni i nadajući se da on neće primetiti kako samo sledi zacrtanu putanju. U Remember Me je ovo, nažalost, izuzetno naglašeno. Nilin ima vrlo jasne linearne putanje kroz gradski ambijent sa izuzetno jednostavnim „izazovima“ pred sobom koji najčešće ne zahtevaju nikakvu veštinu da bi se savladali (i svode se na usmeravanje stika na neku od srana i pritiskanje dugmeta). Njeno kretanje kroz grad je, dakle, neinteresantno, nedinamično, dosadno, a da stvari budu gore, igra toliko nema poverenja u to da će se igrač snaći u svojoj toj hi-res grafici i svom tom dinamičkom osvetljenju da bukvalno sve vreme na ekran stavlja indikatore koji pokazuju kuda dalje treba da se ide. Ovako je i poslednji eventualni izazov koga bi igra u svom platformskom segmentu mogla da ima eliminisan pa se sve svodi na praćenje napadno artificijelnih pokazivača kroz napadno nezanimljive platformske prepreke.

Konačno – borba. Remember Me se za potrebe borbe laća borilačkih veština i ako vam je pomisao na elegantnu ženu koja kung fuom pobeđuje armije korporacijskih poslušnika dala prijatne endorfinske flešbekove na Bungijev neprežaljeni Oni, bićete poprilično razneženi a zatim razočarani. Naime, Oni je bila igra prepuna problema ali je jednu stvar radila sjajno, a to je bila borba golim rukama. Remember Me je igra koja nema ni jedan ozbiljniji problem ali avaj ni jednu stvar ni ne radi posebno nadahnuto, a nije da se nije trudila. Za potrebe borbenog sistema, recimo, Dontnod su se inspirisali klasičnim Capcomovim borilačkim igrama a Yoshinori Ono je pomogao u ulozi konsultanta. Je li to pomoglo? Verovatno jeste, ali ne dovoljno.

Naime, borba u Remember Me je sva zasnovana na komboima, igra vas opsesivno podučava kako da kombinujete slabije i jače napade u dugačke neprekinute lance (koje, recimo skok kojim iznegavate dušmanski nasrtaj ne prekida), a daje vam i u igrama inače retko viđenu mogućnost da ove komboe sami uređujete, raspoređujući pomenute napade željenim redosledom što, uz mogućnost otključavanja novh napada kako skupljate iskustvene poene i uz određene sporedne efekte koje partikularni komboi daju na papiru obezbeđuje jedan fleksibilan i kreativan borbeni sistem. Tako recimo određeni komboi pomažu Nilin da obnovi zdravlje ili skraćuju vreme do trenutka kada će ponovo moći da koristi automatske supernapade.

Avaj, u praksi sve to nema efekta kome se Dontnod bez sumnje nadao i igra se svodi na prilično jednoličan buttonmasher u kome izvodite komboe najviše iz osećaja dužnosti prema ljudima koji su se toliko trudili da ih implementiraju. Jedan od razloga je svakako taj što su neprijatelji uglavnom lobotomizirani, uključujući bosove, i njihovi nasrtaji na Nilin u sebi ne nose previše pretnje za njenu fizičku dobrobit. Naravno, dobar borbeni AI je teško programirati i Dontnod ovo znaju pa umesto toga povećavaju broj neprijatelja i posežu za prljavim trikovima kao što su nedvidljivi protivnici itd. Drugi od razloga je i to što komboi jednostavno nemaju preterano značajnu taktičku težinu. Da, udarci u komboima se nominalno razlikuju jedni od drugih ali su u smislu učinka gotovo identični i samo se daju podeliti na jake i slabe. Prethodna Capcomova igra koja je omogućavala da igrač sam dizajnira komboe, majestični GodHand je znala da vizuelna razlika nije dovoljna i da igrač želi da ima kontrolu nad rezultatima svojih akcija, pa ste tamo mogli da napravite komboe koji su zbilja pasovali uz vaše taktičke preference, recimo, jedan udarac da probije gard, dva da protivnika zaslepe, jedan da ga lansira u vazduh, tri da ga održe u vazduhu, poslednji da ga odbacite daleko od sebe. Remember Me nema ništa slično i najviše što može da se kaže je da će, ako ih izvedete kako treba, neki od komboa obnoviti Nilinino zdravlje, što je dobrodošao kolateralni efekat ali ne čini izvođenje ovih komboa ništa manje trivijalnim i dosadnim.

I to onda u nekakvom zbiru daje igru čiji ni jedan element sam za sebe nije loš ali ni jedan od njih nije ni impresivan a da bi pobedio opšti utisak monotonije i igranja iz osećaja dužnosti. Šteta je to, jer, opet velim, Remember Me svojim dizajnom arhitekture i solidnim dizajnom likova obećava nešto što ni iz daleka ne može da ispuni. U mojoj glavi ovo će zauvek ostati igra koja je mnogla da bude open world naslov po uzoru na sjajni inFamous serijal, sa sekvencama remiskovanja sećanja sličnim igranju igre Ghost Trick. U realnosti, avaj, ona nije ništa od toga.

JuTjub

U kontrastu sa Remember Me, pre neki dan je izašla još jedna savremena akciona avantura koju ne bih – objektivno govoreći – mogao da opišem ikako drugačije nego kao „osrednju“ a uz koju mi, dok igram, osmeh nikako ne silazi sa lica. Radi se naravno o igri Deadpool.

Činjenica da je Marvel još devedesetih godina prošlog veka odabrao Activision da bude uglavnom ekskluzivni proizvođač igara koje će u glavnim ulogama imati njine superheroje stavila je mnoge od nas u nezgodnu situaciju. A kad kažem „mnoge od nas“, mislim „mene“. Željan da budem Spajdermen ali nevoljan da novac dajem Activisionu, mogu da sa radošću kažem kako se većinu vremena ova dilema rešavala sama od sebe time što su Activisionove igre, sledeći ustaljeno pravilo, mahom bile toksični otpad nevredan kupovine. Zapravo, za poslednjih deset godina sam kupio svega dve superherojske igre iz Activisionove ponude, jednu sa Spajdermenom, jednu sa Wolverineom, spuštajući i tu svoje kriterijume na ime činjenice da su bila u pitanju prva dva imena sa liste meni najomiljenijih superheroja. No, da. Većina Activisionovih superherojskih igara su zaista bile loše, pravljene sa očigledno kalkulantskim procenama da je dovoljno da budu tehnički igrive a da će marketing vezan za aktuelne filmove odraditi svoje. Deadpool ovde samo malčice odskače od obrasca – već i time što njegov film još nije ni blizu bioskopske premijere – ali opet, ovo je igra koja je svežija, životnija i duhovitija od velike većine onoga što nam dolazi iz Activisionove kuhinje i na ime tog duha je u stanju da prevaziđe brojne svoje produkcijske nedostatke.

Moja ljubav prema Deadpoolu je prilično dobro dokumentovana. Kada je Marvel serijal Cable & Deadpool ugasio pre neku godinu i najavio da će samo Cable dobiti solo magazin, ronio sam gorke suze i urlao o nepravdi. Kada je potom Deadpool ipak dobio svoj serijal, kukao sam kako će ga pisati Daniel Way koga mrzim. Premotajmo unapred pet godina i ne samo da je Cableov serijal bio odličan nego je i Daniel Way napisao najbolji Deadpool serijal u istoriji Deadpoola a ovo je ispao i najbolji njegov rad uopšte. Pa to nije mala stvar! Ovde možete pročitati moje pohvale za Wayja, a ovde moje rogušenje na ime najnovijeg Deadpoola koga pišu dva čoveka zajedno i to ne dovoljno dobro za moj sad već perverzno istančani ukus.

Ono što je bilo dobro u periodu kada je Deadpoola pisao Daniel Way je što je Way uspeo da definišuće karakteristike ovog Marvelovog anti-antiheroja pogura do apsurda i iz toga izvuče popriličnu humorističku ali i iznenađujuće emotivnu kilometražu. Deadpoolova lakomislenost dovedena je do ekstrema pokazujući kako ni bezgranično bogatstvo ne može da ga učini srećnim, Deadpoolov bipolarni poremećaj je apgrejdovan u propisnu psihozu sa sve halucinacijama, a svest o tome da postoji samo kao lik u stripu iskorišćena na nadahnute načine.

Ovo je bitno imati na umu jer ne samo da su High Moon Studios, Activisionovi izvršioci do sada odgovorni za neke slabe i neke prosečno dobre igre rešili da njihova interpretacija Deadpoola bude utemeljena u Wayjevom viđenju lika, već su i platili Wayju da dođe i napiše scenario za igru. Ono što smo dobili je jedna od najvernijih i najčestitijih transpozicija lika iz jednog u drugi medij koja je, za razliku od ozbiljnih reinterpretacija Betmena u Arkham Asylum igrama gde su mnoge koncesije morale biti učinjene da bi se progutale konvencije igara koje se kose sa strip konvencijama, koja je dakle prigrlila nove apsurdnosti iznikle iz promene medijuma i rešila da ih iskoristi kako bi smo se svi dobro zabavili.

I dakle, u osnovi, Deadpool je jedna prosečnjikava akciona avantura, sa naglaskom na akciji, jedan uslužan hack and slasher koji ne donosi na sto ništa ne revolucionarno nego ni evolutivno novo, ali koji uspeva da kombinacijom pristojne mada neambiciozne mehanike i agresivno parodičnog narativa zamiriše svežinom što tako nedostaje velikoj većini igara iz njenog cenovnog razreda.

Iako ovde, velim, na jelovniku nije rušenje konvencija, jer ova igra se prilično konzervativno drži mehanike akcione igre iz trećeg lica, sa bliskom borbom, borbom na daljinu i blagim platformskim programom, makar je narativ taj koji na konvencije ukazuje, izvrće ih ruglu, pokazuje kao uvreženo, često ne ni nužno već samo ustaljeno zlo i mada teško da ćete Deadpoola odmah krenuti da igrate ponovo kada ga završite – nema tu dovoljno supstance za tako nešto – dok ga budete prvi put igrali sasvim ćete se verovatno grohotom smejati na to za šta vam igra dodeljuje ačivmente, kako vas nagrađuje za opsesivno ponavljanje jednostavnih, banalnih radnji, kako prelazi preko očiglednih rupa u zapletu.

Sasvim u skladu sa Deadpoolom-po-Wayju, zaplet ove igre bavi se proizvodnjom igre o Deadpoolu za koju su zaduženi High Moon i narativ je prepun referenci na scenario, direktnog obraćanja igraču, telefonskih razgovora sa kreativnim direktorom igre, iznenadnih padova kvaliteta zbog budžetskih ograničenja itd. Ova vrsta rušenja četvrtog zida je u stripu često zabavna ali u igri, koja je interaktivni medij, ume da bude i nadahnuta, i mada Deadpool nikada ni ne dotiče postmoderne visine Metal Gear Solid 2, recimo, teško da ćete ostati ravnodušni na scenu u kojoj glavni junak telefonom zove Nolana Northa ne bi li ga vrbovao da radi voiceover za igru, svesni da Nolan North upravo priča sam sa sobom.

Naravno, Northova autoritativna izvedba glavnog junaka (i govorenje u čak tri glasa – jedan kojim Deadpool govori naglas i dva u njegovoj glavi) u mnogome doprinosi da nam se proda Wayjev apsurdistički, frivolni scenario čiji je humor neretko na samoj granici neukusa. Deadpool je, kako sam istakao u nekom od ona dva teksta što sam ih gore linkovao, tako popularan jer se ne razlikuje mnogo od svoje publike i koktel njegovih opsesija (seksualnih, gastronomskih i drugih) izmešan sa agresivnim ADHD-om i nemogućnošću da obrati pažnju na stvari koje nisu spektakularne ili da uopšte išta shvati ozbiljno ovde su oblikovane sa puno ljubavi a Nolan North se očigledno sjajno zabavio snimajući dijaloge.

Igra, naravno, obiluje i gostovanjima drugih Marvelovih likova, od trećepozivaških negativaca kao što je Vertigo pa do neizbežnih kameo pojavljivanja Wolverinea i Cablea, ali sve je uvek podređeno Deadpoolovom iskrivljenom, narcisoidnom pogledu na svet i, ako ste voleli Wayjev strip, ova igra će vam biti zabavna makar koliko i meni.

Sa mehaničke strane, ovo je zapravo veoma korektan naslov kome nedostaje ikakva ambicija da uradi nešto novo ili originalno, ali koji makar svoje osnove postavlja stabilno. Najkraći opis koji mogu da ponudim je da je Deadpool zapravo sirotinjska verzija Itagakijevog Ninja Gaiden, sa očiglednim prekopiranim elementima iz japanskog serijala, od načina na koji se Deadpool penje skačući između paralelnih zidova, preko oružja pa do kreiranja komboa.

I zapravo borbeni sistem je jedna od iznenađujuće svetlih tačaka ove igre. Deadpool je brz hack and slash naslov u kome igrač ima vrlo razuman arsenal poteza na raspolaganju, tako da se komboi formiraju lako i prirodno ali da, za razliku od onog što smo imali u Remember Me, potezi u njima imaju različite taktičke implikacije. Pametno odabrana sekvenca poteza će proseći kroz gomilu protivnika ne dajući im šansu da uzvrate i prekinu nam tok pokreta, a promptovi koje nam igra daje, omogućujući nam instant kontranapade su inteligentan način da se nagradi igrač koji igra promišljeno i obeshrabri puki buttonmashing.

Nije da većinu vremena buttonmahsing ne radi posao, doduše. Deadpool ima dobar borbeni sistem u kome se krorišćenje vatrenog oružja i teleportovanja bešavno uklapa sa mačevanjem tako da dobijemo zaista fluidnu i kreativnošću nadahnutu borbenu tehniku, ali većina protivnika se ionako može odaslati na onaj svet korišćenjem dva ili tri bazična komboa. Ovo je naravno detalj koji igru jasno razdvaja od Ninja Gaiden i sličnih elitnih hack and slashera i u High Moonu su ovoga svesni, ali su takođe i svesni da programiranje kvalitetnih protivnika zahteva mnogo više vremena i para od onoga što su oni imali na raspolaganju. U tom smislu, težina se u Deadpoolu povećava samo time što protivnici dobijaju sve više zdravlja i na ekran ih se dovodi sve više, tako da su u kasnijim sekcijama i obični neprijatelji, a naročito bosovi oni klasični upijači-metaka a njihovo savladavanje se svodi na iznurivanje mnogo više nego na pametnu taktiku.

To je, razume se, šteta, ali to je i nešto što je sasvim očekivano u igrama ovog tipa i ove klase. I ako to znate i očekujete, nije nerealno da ćete u Deadpoolu iskreno uživati znajući da igra nikada ne pokušava da bude nekakvo revolucionarno iskustvo ali i da se nije zadovoljila prostim kopiranjem Betmena (poput poslednjih Spajdermen i Captain America naslova), već je igrala na jake strane svog lika. A kako taj lik živi samo kada preteruje, onda je i ovo igra natrpana eksplozijama, ogromnim količinama akcije i frivolnog humora. Nešto kao što je bio Warnerov Lollipop Chainsaw, samo tehnički uverljivije izvedeno a narativno relaksiranije.

Sa strane prezentacije, Deadpool sigurno neće dobiti nikakve nagrade za grafiku – osim glavnog junaka i ponekog superherojskog prijatelja, sve ostalo u igri odaje utisak niskobudžetne produkcije, sa prvim delom igre koga provodite u kanalizaciji a zatim razrušenim Genosha ostrvom kao kulisom za nastavak akcije – neinspirisano i zaboravljivo. No, akcija koja se tu odvija je prihvatljivog kvaliteta sa velikom količinom neprijatelja i zabavnim načinima da se sa njima izađe na kraj. Činjenica da se hladno i vatreno oružje ovde kombinuje prirodno i bez nekakvih artificijelnih ograničenja koja bi obeshrabrila tečne komboe je dovoljna da me podstakne na dalje igranje i slutim da će Deadpool u mom srcu leći na skoro isto mesto na koje sam smestio neke druge loše-a-solidne igre iz prošlih nekoliko godina, poput Dead to Rights, Army of Two: 40th Day ili Kane & Lynch. Ako volite Marvelovog plaćenika sa jezičinom – a niste alergični na Activision – znate šta vam je činiti (dakle, čekati da igri cena padne na oko 20 evra pa onda kupiti)

JuTjub