Pročitani stripovi: Old Man Logan, X-23, Extermination, Return of Wolverine, Mr & Mrs X i X-Men Red

I, taman kada ste pomislili da je bezbedno, vraćamo se sa još jednom porcijom osvrta na mutantske stripove u Marvelu. Na kraju krajeva, ostali smo dužni a dugove valja poplaćati pre nego što se isuviše duboko uđe u aktuelnu Age of X-Man frtutmu. A da vam kažem, u nju smo već poprilično ušli.

Dobro, u ovom izdanju ćemo pogledati neke bitnije i neke manje bitne X-Men stripove. Potrudićemo se da budemo kratki, jezgroviti i da se ne ponavljamo (previše) jer smo mnogo toga već rekli. Ovog puta, nek oči govore a nek usne ljube… ili tako nešto.

Dobro, doći ćemo i do ljubljenja, ima ovde i jedan odličan strip u kome su protagonisti sveže venčani bračni par na medenom mesecu. Ali pre toga: starost, cinizam, rezignacija, smrt! Ili bar najava smrti. Tako je, pričamo o serijalu Old Man Logan koji smo već analizirali ali o kome, osećam, vredi iskazati još reč ili dve. Na kraju krajeva, kada smo ga poslednji put ostavili, serijal je tek bio predat od strane Jeffa Lemirea na scenaristički rad nasledniku, Edu Brissonu i Brisson ga je i uspešno doveo do kraja sa pedesetom epizodom. Naravno, kada u naslovu serijala imate frazu „old man“, pa je još u pitanju mutant koji već izvesno vreme broji svoje poslednje dane jer ga napušta snaga (i healing factor), te priča unaokolo kako umire, očekujete da kraj nekako donese olakšanje u umirujućem zagrljaju smrti. Ali to se ne dešava. Videće se i zašto.

Da se razumemo, Old Man Logan, kao koncept, je uvek bio očigledno privremeno rešenje: dok je „pravi“ Wolverine mrtav, čitaoci su dobili serijal sa istim ali samo malo drugačijim likom koji je, barem dok ga je Lemire pisao bio praktično identičan „normalnom“ Wolverineu a što je opet i bilo poduprto time kako su ga crtači crtali. Brisson ovde nije promenio bogznašta a činjenica da je najveći deo metazapleta vezan za borbu alternativne verzije Wolverinea protiv alternativne verzije Hulka, se svakako i valja čitati u ključu postmodernističkog, praktično ritualnog ponavljanja „istog“ i „poznatog“ ne bi li se čitalac uljuljkao u nešto što zna i razume i što ga neće previše izvoditi iz zone komfora.

I dok je u tom smislu istina da je Old Man Logan bio temeljito „beznačajan“ serijal – ništa što se u njemu dogodilo nema važnosti za „naše“ verzije Hulka, Wolverina ili ostalih bitnijih likova – istovremeno je ovo barem bio jedan sasvim prihvatljiv „klasičan“ Wolverine serijal u kome imamo usamljeničkog antiheroja koji se nevoljno upliće u tuđe sudbine, radi gadne stvari koje „pravi“ superheroji ne bi radili i nesebično se žrtvuje – velikim delom iz osećaja da je bezvredan i da je bolje da on pogine nego da nejač strada – u ratovima za koje niko neće nikada znati a koji su odlučili o budućnosti sveta. Brisson nije pisac nekih velikih koncepata i DOGAĐAJA koji radikalno menjaju status kvo (or is he?) ali je Old Man Logan pod njegovim vođstvom bio jedan razumljiv, udoban strip sa misterijama, akcijom i daškom romanse. Brisson je obišao mnoge značajne, jelte, punktove iz Loganove istorije, pa smo dobili priču u Japanu u kojoj je Wolverineova nikad prežaljena Jakuza-ljubav Mariko vraćena među žive na… zabrinjavajući način  (dobro, ovde status kvo jeste promenjen), dugačak i zabavan (i samo malo horor-intoniran) sukob sa Bullseyejem (i Kingpinom), sukob sa Kravenom, kratki povratak u Madripur, ali je Brisson, iznenađujuće i osvežavajuće, ispisao i neke priče koje se bave Loganovim odnosom sa mladim mutantima u Xavierovom institutu baveći se i relativno aktuelnim temama zloupotrebe interneta u ime rasističkih agendi.

Naravno, finalna priča je dovela sukob između Logana i Maestra (pomenutog alternativnog Hulka) do bijelog usijanja i ovo je jedna vodviljski dramatična priča u severnoameričkoj provinciji koja tematizuje prihvatanje starosti (i smrtnosti) prikazujući nam likove navikle na borbu, agresiju i nasilno nametanje sopstvene volje kako pokušavaju da pronađu nekakav smisao na kraju životnog puta. Ponovo, Brisson ne pokušava da previše filozofira i ovo je klasičan meat ’n’ potatoes superherojski meni koji uspešno odrađuje svoje poente i na kraju nekako opravdava to da se ovde radi o likovima koji samo drže mesto dok se ne vrati „pravi“ gazda.

No, kako rekoh, Logan ovde, uprkos ozbiljnom uloženom naporu, ne umire pa je odmah po završavanju Old Man Logan, započet dvanaestodelni Dead Man Logan miniserijal koji ćemo čitati čitavih godinu dana. Brisson daje definitivno predugačku kodu starcu Loganu, za koga bi interesovanje trebalo da bude na istorijskom minimumu sad kad se pravi Logan vratio, ali pretpostavljam da je neko negde pratio koliko publike čita ovaj strip i procenio da interesovanja ima.

Old Man Logan je svakako imao solidnu postavu crtača, od Mikea Deodata Juniora koji se ovde reinventovao kao ozbiljan umetnik atmosfere, preko veoma dobrog Dalibora Talajića, Damiana Couceira i Francesca Manne pa do Ibraima Robersona koji je nastavio Deodatov pristup sa jakim, voluminoznim likovima i prilično zablistao u poslednjoj priči. O Dead Man Logan, kad bude vreme.

Mariko, ali ovog puta Tamaki je dobila relativno zastrašujući zadatak da piše novopokrenuti serijal X-23 a koji se bavi Laurom Kinney, ženskim, jelte, klonom Wolverinea, direktno nakon što je Tom Taylor završio svoj izvrsni rad na All-New Wolverine. Australijanac je ovde za Lauru učinio maltene ono što je Garth Ennis svojevremeno odradio za Punishera, produbio karakter, temeljito protresao neke od njenih sržnih motiva i od lika koji je bio zakasneli recidiv X-tremnih devedesetih, definisanog traumom i besom, napravio značajno zaokruženiju mladu ženu koja i dalje ima duboke ožiljke i relativno sociopatski životni stil ali istovremeno ima i svrhovitost, da ne pominjem empatiju, koji je čine stvarnim ljudskim bićem, a ne samo jedva kontrolisanim biološkim oružjem.

Naravno, bolje je da je Tamakijeva dobila u ruke višeslojniji i uostalom interesantniji karakter, ali All-New Wolverine je bio tako transformativan serijal da je zastrašujući zadatak koji Tamaki sada mora da ispuni odgovaranje na sada astronomska očekivanja publike koja je od Laure navikla da dobija i no-nonsense akciju kada su sa druge strane ozbiljni zločinci, ali i sjajan humor, duševnost pa i ideološku komponentu u kojoj se feminizam gradi kroz sestrinsku podršku i jasnu sponu sa borbom protiv drugih vrsta diskriminacije, bez pamfletskih posrtanja.

Tamakijeva je, a što su dobre vesti, prilično uspešno pogodila ton, nastavljajući se na Taylorovu generalnu atmosferu bez gubljenja koraka. Njen rad na Hulku sam svojevremeno kritikovao jer mi se činilo da Tamakijeva sedi previše blizu svoje teme (PTSD i socijalna izolacija koja uz njega dolazi) da bi napravila odgovarajući odmak u superherojskom smeru i pravilno koristila jake simbolike koje ovaj žanr nudi. Sa X-23 ovo nije problem i mada ovaj strip tretira jednako složene teme njegov ton uspelo osciluje između praktično horor frekvencija (i to sa više nego dobrodošlim J-horror prelivima) i young adult sitkoma u kome Laura pokazuje da ima dušu bez obzira na činjenicu da je napravljena u laboratoriji. Možda najbitnije, lik Honey Badger koga je Taylor kreirao (a koja je Laurina „sestra“ time što je klonirana iz njenog DNK, što je na neki čudan način čini Wolverineovom… usvojenom ćerkom? Ne znam…) Tamakijeva hvata u letu i nastavlja da piše sa razumevanjem, koristeći Gabby i za komični predah ali i za pravljenje bitnih poenti (usudio bih se da kažem da, čak, Tamakijeva spretnije rukuje njenim likom od samog Taylora preko u X-Men Red, ali o tom po tom).

Ono što je s druge strane potencijalno problematično za serijal je da on počinje pričom koja je prilično hermetična i tiče se Stepford Cuckoos petorke (or are they?), ženskih klonova Emme Frost (zapažate temu?) a koje otkada ih je Grant Morrison kreirao vrlo retko dobijaju priliku da budu više od pozadinske dekoracije u nekom većem X-Men događaju. I dok ja pozdravljam ovaj zaplet koji se bavi i etikom kloniranja i interesantnim diskutovanjem toga šta bliznakinje čini drugačijim, mislim da je on prilično zamumuljen za savremeniju publiku koja možda niti zna poreklo ovih likova niti razume šta ih razlikuje. No, Tamaki ovo odrađuje prilično dobro i ovo je najuverljivija priča u dosadašnjih devet brojeva X-23, sa poslednjih par epizoda koje su visokotehnološki akcioni triler sa manje psihologije i politike. Tamakijeva za sada nudi neujednačen ali intrigantan strip za koji se nadam da će u daljem toku pronaći svoju centralnu temu jer su likovi koji ga nose jako dragi a Tamakijeva ih očigledno dobro razume. Juan Cabal je najpoznatije crtačko ime koje je ovde do sada radilo ali Peruanac Diego Olortegui koji ga trenutno crta je savršeno solidan zanatlija koji se ne loži mnogo da je „gospodin umetnik“ ali pruža čisto, jasno i efikasno pripovedanje i dobru karakterizaciju. Za sada sam zadovoljan.

Gore pominjani Ed Brisson je uradio i petodelni mniserijal Extermination sa Pepeom Larrazom na olovkama i ovo je bio sa jedne strane zabavan i dinamičan mali DOGAĐAJ u X-Men ćošku Marvelovog univerzuma koji je razrešio neke dosadašnje dugogodišnje niti zapleta i postavio neke nove koje će biti eksploatisane sledećih nekoliko godina, ali je sa druge strane bio i nepotreban.

Hoću reći, ne „nepotreban“ u smislu da mi je žao što sam ovo pročitao, nije, nego dovodim u pitanje kreiranje odvojenog miniserijala koga je pisao Brisson kada je Extermination zapravo zaključak onoga što je Cullen Bunn pisao u X-Men Blue i konačni odgovor na pitanje da li se „originalnih pet“ X-Men likova mogu vratiti u svoje vreme i kakve će to posledice imati po opšti kontinuitet.

Naravno, tajna je verovatno u tome da je Bullen imao jedan odgovor (koga je, uostalom, i ispisao u X-Men Blue i samo je deus-ex machina preokret u poslednjem činu ovaj odgovor učinio netačnim) ali je Brisson pičovao svoj događaj, urednicima se dopalo i dobili smo Extermination.

Dobro, dete se rodilo i treba ga ljuljati i meni je Extermination bio savršeno čitljiv i zabavan. Prevashodno, svakako, zato što je bio dovoljno kratak i nedovoljno drzak da procuri u tekuće X-Men naslove pa smo tako dobili uglavnom krtinu i praktično nimalo škarta sa strane. Brisson, ponoviću, nije čovek velike filozofije i Extermination je prevashodno vozilo kojim se stiže od tačke A do tačke B kroz umešno odrađenu misteriju, triler i akciju, a uz korišćenje nekih uobičajenih X-Menovskih tropa.

Tako ovde imamo putovanje kroz vreme, alternativne budućnosti, negativca koga je kreirao Walter Simonson ali u Byrneovoj i Claremontovoj Days of Future Past distopiji, (para)psihološke trigere koji okreću prijatelje protiv prijatelja a koji su podmetnuti, ponovo, putovanjem kroz vreme, imamo moralno neodređenog individualca, antiheroja koji se trudi da očuva nekakvu konzistentnost vremenskog toka i poznate istorije pa makar to značilo da će morati da ubija i sakati… Sve su ovo klasični motivi ali Brisson ih odrađuje sigurnom rukom i, igrajući se na tuđem igralištu, da tako kažem, pruža nam priču koja pored svih svojih skakanja između vremenskih linija i alternativnih verzija likova nije konfuzna, ima jasan konflikt u središtu, te opipljivu tenziju. Naravno, ako krenete malo dublje da čačkate svakako ćete naleteti na nekolike rupe u logici, ali ovo je bez sumnje nešto što morate očekivati kada god spekulativna fikcija kao jednu od tema uzima putovanje kroz vreme i Extermination je uglavnom sasvim kompetentna priča o još jednoj strašnoj drami kroz koju X-Men prolaze.

Priličan bekleš koji je na internetu nastupio posle poslednje epizode je, pak, vezan za povratak originalnih pet u svoje vreme i interesantna je ilustracija epohe u kojoj živimo. Kako bi se kontinuitet, jelte, ispeglao, Brisson je osmislio složenu ali uverljivu kolektivnu žrtvu za ovih pet likova u kojoj će oni sami sebi izbrisati pamćenje na sve što se dogodilo dok su živeli u budućnosti kako bi poslednjih pedeset godina stripova bilo, jelte, istinito. A što je meni delovalo kao standardni potez heroja koji se žrtvuju za opšte dobro, no veliki deo queer zajednice (ili bar one kvir zajednice na tviteru koja čita superherojske stripove) je reagovao na to ukazujući da se ovim Iceman vraća u, jelte, klozet i da je ovo okrutan potez prema liku koji je na neki način manifestno pokazao da „dajvrsiti“ u stripovima ne znači samo uvođenje novih likova koji su žene-gej-muslimani. Naravno, kako ja nisam pripadnik seksualne manjine MENI ovo nije delovalo kao big dil, uzimajući u obzir da je strip naglasio da odrasle verzije likova i dalje imaju sećanja na sve što su mlađe verzije radile dok su bile u budućnosti tako da je odrasli Iceman i dalje gej end praud kako i valja da bude (sem, naravno, ako pričamo o aktuelnom Age of X-Man gde… niko maltene i ne zna šta je seks), ali razumem da je na neki način ovo izdaja zajednice kojoj se Marvel preko Icemana umilio pre koju godinu. Opet, šta očekivati od multinacionalnih korporacija?

Extermination je makar SPEKTAKULARNO dobro nacrtan i Pepe Larraz se portvrdio kao vrstan zanatlija kadar da crta stripove sa konstantnim scenama spektakla i likova koji su veći od života a da to nije na uštrb jasnoće akcije i pripovedanja. Rezultat je da ovde ima i slika koje mogu da idu pravo na zid, ali uredno ispričanih scena u kojima jako mnogo likova radi mnogo stvari a da nikada ne dobijamo natrpanost koja zna da optereti superherojske priče sa velikim kastom. Larraz je i veoma dobar u brzoj karakterizaciji a što je ponovo veoma važno u stripu gde imate dvocifren broj protagonista. Konačno, mladi Cable mu je odličan sa pravilno odmerenim ’90s šmekom ali i milenijalskom personom koja pleni šarmom „pozitivnog negativca“. Suma sumarum, Extermination nije strip o kome će ljudi za dvadeset godina pričati kao o nekakvom vrhuncu X-Men ili pisati doktorske disertacije ali jeste udobna, razgažena superherojska akciona drama koju sam ja progutao bez mnogo stenjanja. Sasvim dobro.

Ovde definitivno moramo da pričamo i o miniserijalu Return of Wolverine koga je napisao Charles Soule a nacrtali ga Steve McNiven i Declan Shalvey. Na kraju krajeva, već smo opširno pisali o pripremnim radovima koje je Marvel odradio kako bi nas doveo u pravilno raspoloženje da pročitamo petodelni Return of Wolverine i sada kad je predigra gotova a naš kosmati antiheroj pripremio svoj najbolji money shot, moramo se zapitati – je li vredelo?

I ovde ne mislim na to da li je vredelo ubiti Wolverinea – od prvog dana smo znali da će on svakako biti vraćen nazad u rotaciju posle par godina i makar smo iz svega dobili odlični All-New Wolverine – već na to da li je ovakav povratak bio vredan te silne artiljerijske pripreme kroz masu (ne)povezanih miniserijala i uvođenja čitave nove globalne pretnje sa kojom su se X-Men suočili, samo da bismo na kraju završili sa relativno razvučenim i nekonsekventnim petodelnim minijem.

Soule i McNiven su, naravno, bili tim koji je i ubio Wolverinea pre skoro punih pet godina i mada je to bio znatno svedeniji, pa i dostojanstveniji, projekat, na samom kraju sam imao utisak da je Wolverine ubijen gotovo arbitrarno – na kraju krajeva, njegov healing factor je bio odsutan već godinama u tom trenutku i nije bilo razloga da ne pogine u nekom drugom rizičnom kontekstu. No, Death of Wolverine je makar imao veze sa Loganovom prošlošću i uvezivao se sa nekim bitnim motivima koje za njega vezujemo. U kontrastu sa tim, Return of Wolverine je strip o potpuno arbitrarnom novom negativcu koji nema veze ni sa čim a koji je jedino bitan da bismo dobili tehničko objašnjenje za to kako je Wolverine prvo bio mrtav a sada nije.

I mada je to objašnjenje tehnički u redu i u skladu sa spekulativno-fantastičnim tonom ovakvog univerzuma, ne samo da nam nije bilo potrebno nekoliko meseci priprema za ovu priču (ne zaboravimo, Wolverine je oživljen više od godinu dana pre Return of Wolverine) već je i sama priča mogla da traje značajno kraće, pogotovo jer nam je dala ne naročito interesantne niti razrađene likove koje nikada više nećemo videti (or will we?).

Soule je dobar scenarista kada radi nešto što mu leži ali rekao bih da ne razumem zašto piše Wolverinea koji mu očigledno ne leži (srećom pa ga nisu stavljali na tekući serijal o Wolverineu). U Return of Wolverine Logan, svakako, ima opravdanje da se vratio iz mrtvih i muči ga sasvim očekivana konfuzija (pa i amnezija, za svaki slučaj) ali Soule nema opravdanje za to što ga piše kao bezkarakternu, amorfnu masu mišića i kose koja se tetura unapred i prolazi kroz događaje koje ne razume pa onda u njima učestvuje na zbunjene načine. Čujte, znam da sam dosadan i da se papagajski ponavljam ali zaista ne razumem kako scenaristi tako često pogrešno shvataju lik Wolverinea. Wolverine je delatan lik i svakako, ima problem sa kontrolom impulsa – cela ta njegova borba protiv toga da zver u njemu preuzme kontrolu kojoj i Soule daje malko lip servicea – ali Wolverine NIJE lik koji se rukovodi instiktima i pušta da ga voda nosi. Scenaristi prečesto zaboravljaju da je Logan star više od stotinu godina i da to što malo priča ne znači da malo razmišlja, naprotiv – on je jedan od najfundamentalnije promišljenih likova u Marvelovom univerzumu sa jasnim i duboko internalizovanim motivacijama za ono što radi i čvrsto utemeljenim agendama koje samo nisu tako dramatično ambiciozne kao što ih imaju recimo Cable, Professor X ili (više ne) pokojni Cyclops. Brisson je ovo, uostalom, vrlo dobro demonstrirao u Old Man Logan.

Sa takvim likom Soule onda nema šta pametnije da radi nego da mu da amneziju i pusti ga da bude teturava marioneta u tuđim rukama. I bar da su to neke posebno zanimljive ruke! Persephone, kompleksni negativac ove priče možda ima suštinski fantastičnu supermoć da podiže ljude iz mrtvih ali njen grandiozni plan je prepisan praktično iz Moonrakera, a nisam siguran da je jedan od univerzalno najismejanijih filmova o Jamesu Bondu sjajan predložak za dramatičnu priču o povratku iz mrtvih jednog od najvažnijih Marvelovih likova. Soule svakako misli da pravi snažnu poentu kada pokazuje kako Wolverine čak i pod amnezijom i zbunjen kakav jeste uzvikne „fuck death!“ i pokaže da će uvek biti na strani pravde ali ovo je nezarađen, pa i nespretan krešendo koji se ponovo oslanja na ideju da je ovo lik impulsa i instinktivnih reakcija a što je upravo suprotno onome što Wolverine više od četiri decenije teži da bude, boreći se u svojim najboljim pričama upravo protiv refleksnog, nepromišljenog, ako hoćete životinjskog reagovanja. Wolverine je superheroj baš zato što je napravljen na životinju od strane Weapon X projekta a decenijama se trudi da pokaže da to u njemu nije ubilo čoveka. I ovo Soule propušta da shvati. Sreća pa je Wolverine: Infinity Watch koji je upravo krenuo i piše ga Gerry Duggan strip mnogo primerenijeg tona i karakterizacije…

Makar smo ponovo dobili Stevea McNivena na Wolverineu!!! Jesmo! Ali samo u prvoj i poslednjoj epizodi!!!! Mc Niven, naravno, crta detaljno i atraktivno i mada nije ni blizu mog omiljenog superherojskog crtača, ima ovde veoma lepih i karakternih scena. No, središnje tri epizode je odradio Declan Shalvey i mada ja zaista volim praktično sve što je Irac do sada radio na Thunderboltsu, Moon Knightu i Deadpoolu a na Injectionu je blistao, ovde je em smandrljavo gomilu panela em je razlika u tonu i stilu tolika da mi je to ozbiljno zasmetalo. Razumem da Marvel danas mora da stalno menja crtače na tekućim serijalima jer je tempo izdavanja sve brži i posla ima previše ali su makar za ovih pet epizoda mogli da plate McNivena dovoljno da čovek odradi sve od početka do kraja. Dakle, Return of Wolverine je, kad se sve uze u obzir, relativno neobavezno štivo sem ako niste BAŠ fanatik kosmatog Kanađanina.

Ono što bih preporučio kao OBAVEZNO štivo je Mr & Mrs X a jedini preduslov je da volite zabavu i dobro raspoloženje.

Mr & Mrs X je novi tekući serijal koji je nastao posle (neočekivano?) dobrog prijema miniserijala Rogue & Gambit. Pošto Marvel očigledno mrzi da ima urednu i jasnu numeraciju na svojim stripovima, umesto da se miniserijal samo pretvori u tekući serijal – na kraju krajeva radi ih ista scenaristkinja – pokrenut je novi tekući sa promenjenim imenom koje pritom ne asocira intuitivno na ovo dvoje likova i garantuje bar određeni nivo konfuzije kod čitalaca koji ne čitaju opsesivno solisitacije ili nisu pravilno umreženi na, jelte, društvenim mrežama. A sigurno ih ima!

Elem, ta konfuzija na stranu, ovo je trenutno jedan od najzabavnijih stripova koje Marvel objavljuje, uopšte, a zahvaljujući, slutim, dobro pogođenoj kombinaciji kreativnog tima i materijala. Kelly Thompson je poslednjih godina u Marvelu prosto eksplodirala, krećući od (ženskog) Hawkeyeja i A-Force, preko Jessice Jones, dobijajući i jedan Star Wars miniserijal a danas pišući i West Coast Avengers pored Mr & Mrs X. I ne mogu biti srećniji zbog ovoga jer je Thompsonova odlična scenaristkinja sa jednim vrlo prirodnim pristupom materijalu koji joj, taj pristup, omogućava da odmah prepozna apsurdne elemente u stripovima koje radi a onda ih iskoristi na najbolje moguće dramske načine, kreirajući dinamične i duhovite stripove nabijene akcijom, zabavnim likovima i interesantnim zapletima.

Konkretno, Mr & Mrs X je strip o tome kako Rogue i Gambit provode svoj medeni mesec i te neke prve nedelje braka i na šta im uopšte liči brak (pošto su se, jelte, nedavno uzeli u X-Men Gold) i Thompsonova sjajno rukuje likovima koji nisu onaj najvažniji, prvi ešelon X-Men ali svakako jesu favoriti velikog broja čitalaca. Rogue je, uostalom poslednjih desetak godina stalno bila postavljana u liderske uloge a Gambit je u jednom momentu, pričalo se, trebalo da dobije i sopstveni film…

Deo dramske (i komedijaške) tenzije počiva na tome da je Rogue bivši negativac (negativka!) koja je mnogo godina provela gradeći u sebi moralne nazore i dokazujući da je njeno svrstavanje uz, jelte, mutantske teroriste, bila pre svega greška u mladosti provedenoj u diskriminaciji i izolaciji, a da je njen muž, Gambit, praktično i dalje lopov. Naravno, šarmantan lopov zlatnog srca, ali – lopov. Thompsonova ovu vrstu tenzije majstorski koristi u priči koja maltene od prve strane izleće sa šina nakon što Rogue insistira da moraju prekinuti medeni mesec kako bi seli u kosmičko plovilo i zaputili se u svemirsku avanturu u kojoj će se pojaviti Shi’ar vanzemaljci ali i – Deadpool.

Deadpool je, naravno praktično prečica do komedije i Marvelovi scenaristi ga što je češće moguće uzimaju kako bi svojim stripovima doneli malo brend rekognišna i dobrog raspoloženja, ali Thompsonova ga koristi nadahnuto, pažljivo kontrastirajući njegovu i Gambitovu karakterizaciju da nam pokaže da ne mora svaki „loveable rogue“ da liči jedan na drugog.

Mr & Mrs X je brz strip, pričan visokom dinamikom uz veliku gustinu akcije i humorističkih replika ali pritom uspeva i da svoje likove poštuje i da im vremena da rade na dinamici svojih odnosa. Rekao bih da je ovo u tradiciji akcionih komedija osamdesetih godina a to i objašnjava što se meni ovakav format toliko dopada. Naravno, nije ovo strip koji ćete čitati ako želite da se udubite u najkompleksnije simbolike i najpotentnije X-Men motive, ali, a ovo je važno, ovo jeste strip koji vrlo spretno rukuje idejom braka, pogotovo braka sklopljenog između dve osobe nestandardnih životnih stilova i, donekle, nekompatibilnih svetonazora. Ne mora svaki X-Men serijal biti duboka meditacija o rasnoj i drugoj diskriminaciji i distopijskim budućnostima, neki od njih, pokazuju Mr & Mrs X, mogu biti tople i zabavne akcione priče u kojima se istražuje kako je to biti (anti)heroj koji više ne može da se naziva samotnjakom već se zavetovao na permanentnu zajednicu sa još jednom osobom.

Pritom, ovo je veoma dobro crtano. Meksikanac Oscar Bazaldua ne samo da je perfektan za ton koji Thompsonovoj treba – lepršavo, brzo, efikasno, pozitivno – nego i demonstrira neke impresivne pripovedačke veštine – na primer u trećoj epizodi u kojoj se na duploj spleš stranici Gambit i Deadpool bore protiv odreda Shi’ar vojnika a gde dobijamo i atraktivnu akciju i sjajnu karakterizaciju kroz tekući dijalog.

Mr & Mrs X je naprosto odličan superherojski strip koji savršeno spaja veće-od-života teme i tonove karakteristične za žanr sa sasvim svakodnevnim temama i dilemama koje u životu sreću obični ljudi. Njegovi su likovi relatabilni a priče zabavne i podstičem svakoga da mu da šansu.

Hajde da završimo osvrtom na X-Men Red, stripom koji je za mene bio jedno od najvećih razočaranja u ovoj fazi X-Men produkcije. Nekom narednom prilikom pokrićemo i novi Uncanny X-men, i X-Force, a pisaćemo i o X-Men Black i aktuelnim Age of X-Man dešavanjima, ali za sada X-Men Red može sjajno da posluži kao strip kojim je oficijelno završena post-Secret Wars faza X-Men i koji je imao najbolju nameru, ali ne i jednako dobru egzekuciju.

Odmah da ukažem: X-Men Red nije i LOŠ strip, koliko sam se iznenadio da je zicer koga sam očekivao od Toma Taylora (i Mahmuda Asrara koji je nacrtao prvih nekoliko epizoda) na kraju ispao manje spretan i manje elegantan od mojih, priznajem, astronomskih očekivanja.

Naime, ovo je strip o tome šta je Jean Grey radila nakon što je oživljena u Phoenix Resurrection – The Return Of Jean Grey i umesto da bude nekakva psihološka drama i duboka analiza ličnosti (kakvu smo imali, makar u pokušaju, u serijalu Jean Grey koga je pisao Denis Hopeless) on je, zapravo, bio prevashodno politički iskaz. Naravno, politički iskaz isporučen kroz uobičajenu i vrlo atraktivnu mutantsku dramu i tuču, ali svakako politički iskaz.

I ja sa tim ne samo da nemam problema – X-Men su tradicionalno politički intoniran strip – već sam i bio pozitivno uzbuđen kada sam video kako Tom Taylor, čovek koji inače nimalo ne zazire od politike na društvenim mrežama i ne plaši se da će oterati reakcionarniji deo čitalaca svojim otvoreno levičarskim stavovima, u centar zapleta stavlja Jean Grey koja ne samo da ne želi da se mutanti kriju i ćute, već ide direktno u Ujedinjene Nacije i pred Generalnom skupštinom govori o potrebi prepoznavanja mutanata kao stvarne i značajne populacije sa političkim potrebama i potencijalima. Da bi sve delovalo ozbiljnije, njenom istupu podršku pružaju i Atlantida i Wakanda, utemeljujući ideju o mutantskoj naciji – ne samo biološki drugačijoj vrsti – i ovo je uzbudljiv početak stripa. Jean Grey želi da promeni svet i makar jednom ovo ne znači boksovanje sa džinovskim robotima i putovanje kroz vreme.

Strip, međutim vrlo brzo pravi zaokret u smeru konspiratološkog političkog trilera uvodeći Cassandru Novu kao glavnog negativca i mada ovo nije nešto neočekivano, Taylor negde u drugoj-trećoj epizodi gubi sigurno uporište koje je sa prvom izgradio i svoj politički triler prekomerno savija kako bi ga uklopio sa političkom metaforom koju pokušava da plasira.

Naime, osnovna teza ovog stripa je da mržnju i njoj odnosnu diskriminaciju i konflikte izaziva prevashodno pomanjkanje empatije i da je rešenje za ovaj problem koji pogađa planetu već, eh, nekoliko stotina hiljada godina, više empatije. I dok bih se ja, kao dokazani pinko komi fegot, svakako složio da izgradnja empatije treba da bude prioritet svake zajednice i društva, marksista u meni se buni da se ovim ignoriše čitav sistem društvenih protivrečnosti koji počiva na složenim ekonomskim odnosima i da je empatija samo komponenta komplikovanog i višeslojnog entiteta koji nazivamo ljudskim društvom, a gde ideje vlasništva (nad sredstvima za proizvodnju), kapitala i tako tih drugih bitnih koncepata jednako značajno usmeravaju njegov razvoj.

Taylor ovde, imam utisak, malo suviše bukvalno – pa time i nezgrapno – rukuje nekim dnevnopolitičkim temama. Ponovo, daleko od toga da X-Men trba da se bave samo vječnim pitanjima, ovaj strip jeste bio istorijski popularan baš zato što je umeo da zaroni u kaljugu dnevne politike i pohrve se sa neuralgičnim tačkama OVOG društva DANAS, ali… treba to umeti. Tayolorova dalja teza kako društvene mreže koje nas povezuju kao nikada pre u istoriji, mogu lako da posluže za organizovano širenje mržnje a na polzu ljudi sa mračnim agendama je poštena i na kraju krajeva tačna – a manje ne bismo očekivali od posvećenog tviteraša – ali su zaključci koje X-Men Red izvlači iz njene analize iznenađujuće plitki. Naravno, teško je u akcionom stripu duboko i nijansirano prodiskutovati zašto ljudi koji mrze – i to aktivno mrze, koristeći priliku da objektima svoje mržnje život učine što gorim – zapravo dolaze u poziciju da mrze, koliko je to posledica socio-ekonomskih okolnosti, koliko tradicionalnog vaspitanja, a koliko programiranja od strane modernih nacista i drugih ideologija koje počivaju na preziru ka konceptu ravnopravnosti, ali Taylor je u prošlosti umeo da bolje rukuje ovakvim pitanjima. Injustice nije bio strip savršenog pripovedanja ali je globalne etičke teme i dileme hendlovao daleko zrelije. Sa X-Men Red Taylor kao da se vraća readymade rešenjima koja je koristio u Superior Iron manu, puštajući futurističku tehnologiju (nanomachines, son!) da odradi posao za koji bi nam bila potrebna ozbiljna marksistička analitika.

Rezultat je da je X-Men Red, iako načelno zabavan i britko pričan strip, u svojim poentama zapravo puki wish fulfilment, jedna maltene hipijevska parabola o tome da ljubav na kraju pobeđuje a da su naši heroji sudbinski predodređeni da trijumfuju baš zato što se bore ljubavlju a ne mržnjom. I ovo nije čak ni preterano prikriveno – Taylor je ovde sebi pustio na volju pa imamo maltene klasičan Rainbow Coalition na strani dobra, raznoliku grupu žena, demona i muškaraca različitih rasa koji jašu na reprogramiranom Sentinel-robotu na kome su bukvalno nacrtali duge i cveće, i koji govore o tome da će od istine napraviti oružje a umesto rata voditi mir (Waging Peace je zaista naslov drugog dela priče).

Ponovo, ovo je problematično ne samo jer ignoriše kompleksnost socioekonomskih okolnosti koje oblikuju društva (pa i taj kleti tviter, jelte) već i jer Taylor, da bi imao prostora za svoje metafore i pozitivne poruke, mora da u centar zapleta stavi ideju da je mržnja posledica kontrole uma nad populacijom koju Cassandra Nova izvodi preko nano-mašina.

Naravno, tu se čitava struktura političke diskusije urušava sama od sebe i mada nam ostaje vrlo solidno pričan strip sa izvrsnom akcijom i humorom, a koji u svom finalu pruža odličan (i duševan) spektakl ne mogu da ne zažalim što Taylor nije ušao malo ozbiljnije u diskusiju motiva koje je tako smelo sam stavio u centar priče. O tome da gomila čitalaca misli da je ovo najbolji X-Men strip poslednjih nekoliko godina i da je ovo politički iskaz kakav je bio potreban ovom (meta)serijalu bolje i da ne pričam. Levičari bi morali češće da čitaju Marksa kako bi zaista imali sa čim da izađu pred kapitaliste i naciste kad za to dođe vreme a X-Men Red je sa svojom fantazijom o tome kako se svet može urediti ljubavlju ipak isuviše plitak dodatak raspravi.

Ovo donekle sažima i Taylorov tretman likova sa Jean Grey koja je, sada potpuno oslobođena uticaja Phoenixa, u stanju da ZAISTA koristi svoje ogromne moći i želi da ih upotrebi da svet učini boljim. Plemenita namera ali Taylor potpuno zaboravlja da apsolutna moć apsolutno kvari i daje nam, za moj groš, neuverljivu, savršenu heroinu koja nema nikada nikakve dileme niti pravi ikakve greške u proceni ili postupanju. Naravno da je Taylor hteo da ide na ideal sociopolitički osvešćene heroine ali idealni likovi retko donose dramski zanimljive priče. Na drugoj strani, Gabby, odnosno Honey Badger koja je zajedno sa Laurom ovde prešla iz All-New Wolverine je ponovo nosilac vedrog komičnog predaha ali ovde Taylor i nju piše prebukvalno, dajući joj u usta samo najziheraškije replike koje ne posreduju višeslojnu prirodu kakvu ovakav lik ima. Naravno, ovo je ipak strip sa puno likova i nije da nisu za očekivati ovakva popuštanja u karakterizaciji (samo kada bismo iz glave mogli da izbacimo Injustice gde je Taylor konzistentno blistao).

No, ako odemo korak dalje od toga – X-Men Red je i serijal koga dalji X-Men stripovi praktično potpuno ignorišu. Trenutni X-Men/ Age of X-Man čiji je arhitekta pre svega Matt Rosenberg ničim ne pokazuje da mu je prethodio jedan veličanstven spektakl u kome je Jean Grey zbilja promenila svet i utisak je da je sa ovim stripom Taylor inicijalno imao drugačije planove – uostalom iz početka je delovalo da je ovo tekući serijal a ne maksi od dvanaest brojeva – ali da se nešto u međuvremenu promenilo.

Kako god, makar su Mahmud Asrar a posle njega Španjolka Carmen Carnero i Brazilac Rogê Antônio ponudili konzistentno solidan crtež. Niko od njih nije crtač napadnog spektakla poput recimo McNivena, ali se njihova tri stila odlično uklapaju jedan sa drugim i nude brzu i energičnu globalnu pustolovinu u kojoj ima mesta i za akciju i za humor i za ljubav. Više sam očekivao od X-Men Red u celini, ali ovo je svakako najslabiji Taylorov rad u poslednjih pola decenije. Dobra vest je da mu je Friendly Neighborhood Spider-man za sada odličan a što mi daje i mnogo nade za DCEASED koji uskoro kreće u DC-ju. Do sledeće prilike, čitajte X-Men ili ću ih ja čitati umesto vas a vidite kako se TO obično završi!

Pročitani stripovi: 17. Novembar 2015.

Čitao sam malo superheroja, naravno. Pročitao sam do kraja Waidov/ Samneejev poslednji Daredevil serijal, dakle, DD V4 koji se završio u Septembru i posle svega još jednom znalački klimnuo glavom potvrđujući samom sebi da je ovo bio jedan od najboljih superherojskih stripova koji su za bilo kog izdavača izlazili poslednjih godina. Waid je zapravo još 2011. godine pokazao da će biti sasvim na nivou najboljih momenata ovog dugovečnog serijala i nemam nikakve probleme da kažem kako ću u budućnosti njegove četiri godine na serijalu pominjati u istom dahu sa onime što su radili Miller, Bendis i Brubaker. Ovo mi je i još jednom potvrdilo staru (i uvek iznova iznenađujuću) istinu da je Daredevil Marvelov serijal sa najkonzistentnije dobrim kvalitetom od svih koje imaju. Istina je da imam omiljenijih Marvelovih radova (Weinov i Conwayjev Spider-man, Davidov X-Factor, Claremontov Uncanny X-Men i New Mutants, Morrisonov New X-Men, Ennisov Punisher itd. itd.) ali kada se sve sabere i oduzme, Daredevil je strip koga najviše imam na papiru. Cifre ne lažu.

Elem, Waid je scenarista koji ume da uradi izvanredan superherojski strip kada se kockice slože, bez obzira da li radi u etabliranim korporacijskim univerzumima (JLA, Captain America…) ili u sopstvenm stripovima (meni omiljeni Irredeemable/ Incorrruptible za Boom!) ali to ne znači da će svaki njegov superherojski strip biti izvanredan. Recimo, iako je meni Spajdermen najomiljeniji superheroj ikada, a Waida volim, Waidovi recentni(ji) radovi u okviru Amazing Spider-man su mi bili tek solidni. No, sa Daredevilom je Waid ne samo demonstrirao dubinsko razumevanje lika (i empatiju prema njemu, što je takođe važno jer, primera radi, Miller za Daredevila nije imao empatije) već i razumevanje na koji način će ostaviti sopstveni pečat na serijalu, demonstrirajući usput da se jako dobro provodi dok ga piše. Drugim rečima, Daredevil je JAKO dugo bio jako mračan strip, pogotovo tokom svojih vrhunaca (Miller, Bendis, Brubaker, pa onda i Diggle) i često se zaboravljalo da su originalne Leejeve i Thomasove epizode imale i notabilne optimistične tonove (Joe Kelly je ovo prepoznao i to se videlo za njegova vakta). Waid je već sa prvom epizodom, 2011. godine, pokazao da ga ne interesuje depresija i nihilizam koji su bili prevalentni kod velikih prethodnika i njegov Daredevil je odlično izbalansirao tragediju (koja se ne može izbeći kod ovog serijala) sa ne samo optimizmom, već i hedonizmom glavnog lika, a koji su opet i element njegove manično-depresivne ličnosti, pa sve to povezano sa njegovim nikada umrlim katolicizmom. Poslednji serijal, koga je nacrtao Chris Samnee ovo je sve izmešao sa pričom koja je – u vitkih dvadesetak epizoda – imala taman toliko prostora da se čita kao jedan veliki zaplet, razrada i rasplet u kome je Waid imao mogućnosti da istraži sve elemente lika koji ga zanimaju, pronađe spone sa nekim od njegovih najstarijih neprijatelja (The Owl, pre svega), radikalno promeni status kvo nekoliko likova, izbegne „obavezne“ veze sa tekućim događajima (Secret Wars pre svega) i ostane veran ideji da je Daredevil strip sa odraslim likovima (što ne znači uvek da su oni i zreli – Matt Murdock je ovde sklon sujetnoj samozaljubljenosti koja ga navodi da pravi greške) i da im se zbog toga može uraditi svašta, da je takođe i realističan, dakle, da uprkos svoj suludoj superherojštini ima dovoljno reality-check elemenata da ga čitamo i kao ljudsku dramu o prijateljstvu, strasti i ljubavi, a da u sve to uspe da umeša i svoje ideje o tome kuda Daredevil može da ode i šta sve sme da mu se desi. Takođe, zahvaljujući vedrom, swashbuckling tonu stripa (koji i dalje ne znači da tragedija nema), jedna duga tradicija, u kojoj se decenijama istrajavalo, ovde je pažljivo prekinuta i konačno imamo ženski lik sa imenom, prezimenom i ličnošću, koji se se zavoleti sa Metom Mrdokom, a da to ne znači i instant-smrtnu presudu. Samneejev crtež i kolor Matta Wilsona su Waidovu optimističnu ali i dalje tragičnu viziju poduprli na najbolji moguć način i ovo je jedan od onih superherojskih serijala koji se mogu preporučiti za čitanje i ljudima koji bi želeli da uđu u superherojštinu ali ih plaše neozbiljnost materijala i nužda poznavanja decenijskog kontinuiteta.

Takođe sam i disciplinovano čitao Supermena.  :lol: :lol: :lol: Znam da to zvuči sasvim nezanimljivo, ali, zapravo, DC se otkada je ributovan ceo univerzum, dosta potrudio da im centralni lik dobije kvalitetne autore. Ovo bez sumnje ima veze i sa tim da se Supermenovo filmsko bitisanje pretvorilo u mnogo više od pitanja da li publika želi da ozbiljno shvati muškarca sa gaćama preko pantalona koji nosi božanske prerogative. No, koji god da je razlog, Superman i Action Comics su u poslednjih nekoliko godina imali više pogodaka nego primašaja, koristeći kombinaciju proverenih veterana i novijih autora. Naravno, Morrisonov inicijalni rad na Action Comics je jedan od hajlajta. Doduše, zahtevan je, sećam se da sam svojevremeno u DJMS-u pisao kako je Morrison i ovde otišao previše u konceptualizaciju a premalo u pisanje čitkog narativa, međutim, na ponovljeno čitanje, Morrison je svojih godinu dana sa Supermenom iskoristio valjano, temeljito preispitao neke od elemenata lika i uveo nekoliko sebi svojstvenih ideja u ovaj deo DC univerzuma, a koje će tiho, iz pozadine, obeležiti sledećih pola decenije ili deceniju stripova o Supermenu.

Razume se, doći na serijal posle Granta Morrisona nije lako, pa se Action Comics dalje šetao od scenariste do scenariste. Andi Diggle se zadržao vrlo kratko, očigledno i sam nezadovoljan ovim poslom, pa je strip posle njega preuzeo veteran Scott Lobdell čiji je rad meni pristojno legao. Činjenica da se posle toliko decenija i dalje može pisati prihvatljivo uverljiv strip o prvom pravom superheroju je prilično fascinantna i donekle opravdava ideju o ributovanju celog univerzuma i podmlađivanju lik(ov)a. Lobdellov rad je pritom delovao kao radikalniji zahvat od onoga što je John Byrne radio osamdesetih zahvaljujući tome što se odvijao u univerzumu koji zbilja kreće od nule i menja neke temeljne postavke koje su važile dekadama. Za Lobdellova vakta desio se i krosover Doomed koji je, s obzirom koliko ja mrzim DOGAĐAJE razbijene na nekoliko nezavisnih serijala bio prilično podnošljiv. No, otkada Action Comics piše Greg Pak rekao bih da smo dobili novi klasik. Pak je meni scenarista čiji su mi neki stripovi tek čitljivi do solidni (uključujući aktuelni Superman/ Batman serijal i dobar deo Hulka) dok se u neke kunem (Incredible Hecules, nešto X-Men koje je radio) a Action Comics koji radi sa Aaronom Kuderom je bliži tom kultnom statusu. Pomaže, svakako to što je Supermen ovde dramatično oslabljen (DALEKO više od onoga što je doživeo kod Byrnea) i Pak se ovde zapravo odlično nadovezuje na Morrisonov početak serijala istražujući ideju o mladom superheroju kome je važniji detalj srce u junaka nego pesnica kojom može da sruši zgradu. Važna razlika je dakako to što je Morrisonova ambiciozna metafizika zamenjena sociopolitičkom komponentom koju je i Morrison imao ali je ovde znatno naglašenija. Uz Kuderov neodoljivo šarmantni vizuelni redizajn ikoničkog heroja i zaplete koji su sada mnogo bliži „običnom“ čoveku od (polu)kosmičkih avantura iz Lobdellovog perioda, Action Comics je veoma dobar serijal koga iz meseca u mesec čitam sa radošću.

S druge strane, „glavni“ magazin o velikom plavom heroju, Superman je od početka delovao kao, meni, neodoljiva ponuda. Dok je Morrisonov Action Comics bio nameran da redefiniše osnove lika i događao se pet godina u prošlosti, Superman je započet kao potpuno klasičan strip o Supermenu, onaj u kome imamo odraslog Klarka Kenta, u kome svemirska čudovišta od kojih treba odbraniti svet imaju isti screen time kao i uzbudljiva događanja u redakciji i dramatični novinarski scoopovi. Pogotovo je bilo neodoljivo što je prvi scenarista bio veteran George Perez u čijem se radu nije dalo primetiti skoro nikakvih arhaizama kakve često srećemo kada neki od scenarista iz sedamdesetih dobije da radi nove stripove, a dalo se primetit koliko Perez uspeva da teksta, radnje, karakterizacije i akcije spakuje u standardnu svesku tako da ništa ne deluje natrpano a da uvek imamo utisak da smo čitali punokrvnu avanturu. Perez je odlično balansirao civilni i superherojski život glavnog junaka a kako u New 52 univerzumu Lois Lane i Clark Kent nisu par, melodramski elementi priče su imali interesantne postavke i preokrete. Lobdellov rad koji je usledio je bio solidan, no mene je najviše interesovalo kako će Superman izgledati kada ga bude pisao Geoff Johns a crtao John Romita Junior. Ovaj šampionski dvojac je na kraju isporučio samo jednu priču, fokusiranu pre svega na „kosmičkije“ elemente supermenovskog mitosa i mada je bio čistiji i fokusiraniji od H’El on Earth/ Krypton returns krosovera, nisam na kraju bio patosiran ni Johnsovim pisanjem (pogotovo što je centralni element zapleta naprosto previše eksploatativan da bi se shvatio ozbiljno) ni Romitinim crtežom koji poslednjih godina osciluje između apsolutne izvanrednosti (jedan od kadrova stripa trenutno imam na desktopu) i skoro pa žvrljanja. No, makar je aktuelni status kvo dobrim delom potekao iz Johnsovog rada, pa novi, oslabljeni Supermen koga piše Gene Luen Yang prilično solidno koristi premisu o superheroju sa daleko umanjenim moćima i prikazuje nam Supermena koji mora da se oslanja na svoj intelekt više nego na mišiće, a to prija.

Takođe sam iskoristio izlazak kolekcije The Multiversity da pročitam najnoviji ekscentrični superherojski opus velikog Granta Morrisona. Multiversity mi je već nekoliko meseci na tabletu i u planu za čitanje ali kombinacija izlaska kolekcije (dakle, neću morati da razmišljam kojim se redosledom čitaju epizode!) i odlaska na put je značila da je pravi trenutak kucnuo.

Sa Morrisonovim recentnim superherojskim radovima, prvi ću to reći, nikada čovek unapred ne zna na čemu je. Šanse su gotovo podjednake da će čitati izvanredno pametnu superherojsku storiju koja mnoge elemente mitosa osvežava i pokazuje iz novog ugla (New X-Men, JLA, Batman RIP, gorepomenuti Action Comics) ali i da će čitati nakrivo nasađenu metafikcionalnu građevinu koja je možda trebalo da se pojavi u vidu eseja pre nego u vidu grafičko-proznog dela. Delovi Batman Inc. su bili takvi, ali ovde, dakako, prevashodno mislim na Final Crisis koji sam u vreme kada sam o njemu pisao za UPPS gotovo pa prezirao. Morrisonova namera o tome da prodiskutuje prirodu modernog superherojskog stripa, jukstapozicioniranu u odnosu na ikoničke radove Jacka Kirbyja, njegova ambicija da izvrši svojevrsni kreativni patricid i egzorcira duhove Alana Moorea i Franka Millera – čiji su radovi, dakako, utrli put i njegovom ulasku u američki strip – i vrati superherojskom stripu izvornu začudnost, sve to jeste bilo vidljivo u Final Crisis, ali je sam narativ naprosto jecao i ugibao se pod pritiskom metafikcijskog tereta, a prosečan čitalac se osećao potpuno izgubljen suočen sa poplavom referenci koje naprosto nije umeo da pozicionira u bogatoj istoriji DC-ja. Izjava da sada piše za ljude koji stripove čitaju uz google i diskutuju o njima u komentarima po blogovima kao da je i profetski ukazala kako će Final Crisis na kraju dana biti primljen sa entuzijazmom ali ispraćen sa apatijom i mada ćemo jednog dana videti koliko je za sve bio kriv sam Morrison a koliko urednici, mislim da danas nema mnogo ljudi ili žena koji ne bi sa određenom zebnjom reagovali na pretpostavku da je Multiversity neka vrsta „nastavka“ Final Crisis.

No, gde je zebnja, tu je i nada, naravno, a Multiversity nije toliko nastavak Final Crisis (jer, uzevši u obzir završetak tog DOGAĐAJA, sve što se dalje dešavalo u DCjevom univerzumu je nastavak) koliko produžetak Final Crisis drugim sredstvima. Zapravo, Multiversity se sa jedne strane može gledati i kao kolekcija izolovanih priča u različitim univerzumima koje labavo i nebitno povezuje jedan premošćavajući narativ, ili kao gigantska epizoda u stalno evoluirajućem Morrisonovom narativu o DC-ju, bogatstvu njegovih svetova i univerzuma, konceptu multiverzuma i slobode koju daje postojanje mnogo verzija istog meta-lika, epizoda koja nikako nije poslednja. Final Crisis naravno nije bio „final“ a Multiversity, ako se tržišne okolnosti dovoljno dobro postave, dobiće i svoj nastavak u Multiversity Too.

No, ono što je s druge strane prepoznatljivo je da zapravo nije toliko bitno da li će nastavka biti. Morrison završava Multiversity svojevrsnim klifhengerom, ali ovo je strip sa toliko naglašenom metanarativnom komponentom da se čitalac oseća kao podvojena ličnost: s jedne strane zna da bi ga interesovalo da sazna šta je bilo dalje, ali sa druge, svestan je da je samo postojanje klifhengera – pogotovo ovako siledžijski izvedenog – Morrisonovo poigravanje sa tropima i našim očekivanjima i da, ako nastavka i bude, to nikako ne znači da ćemo zaista videti šta je bilo dalje.

Ovo se uklapa i uz samu strukturu DOGAĐAJA/ serijala. Multiversity, (donekle po uzoru na vrlo solidni Morrisonov Seven Soldiers) ima prvu i poslednju epizodu (crtao Ivan Reis) koje pokazuju borbu multiverzalne kolekcije superheroja protiv pretnje koja stiže od izvan multiverzuma i, čak i da ne pročitate ni jednu epizodu između, imaćete sve potrebne podatke da kažete da ste ovaj strip „razumeli“ ili makar ispratili. No, sedam epizoda između su zatim priče koje mogu biti čitane skoro bilo kojim redosledom, a koje pokazuju pojedinačne univerzume sa sopstvenim specifičnostima i koje imau tek skoro pa fakultativne veze sa glavnim narativom. Morrison je stari postmodernista i njega ovde očigledno više zanimaju fragmenti nego veliki narativ, mada se s druge strane ne može reći da se nije uložio u kreiranje veziva između svih tih fragmenata. Glavna „meta“ komponenta ovog DOGAĐAJA je ideja o stripu kao medijumu komunikacije koji ne samo da nadilazi puku zabavu (u jednom momentu narator se obraća direktno čitaocu i staloženo objašnjava da to što je on puki konstrukt mastila i boje ne znači da mi njegov glas ne čujemo u glavi dok nam govori) već koji i bukvalno nosi u sebi univerzume koji su stvarni onoliko kao i druga stvarnost o kojoj možemo da razmišljamo, pa su ovde stripovi jedog univerzuma zapravo dokumentarni prikazi stvarnosti drugog univerzuma itd. Ovo je još lepša ideja kada se vidi kakve sve univerzume Morrison ovde zamišlja i u njima se igra – Charlton Comics univerzum koji je parodija na, naravno, Watchmen, pa Major Comics univerzum koji parodira Marvel, palpoidan univerzum gde Dr. Fate i Anthro imaju mnog značajniju ulogu od Supermena i Betmena, univerzum blaziranih potomaka superheroja koji su toliko dobro iskorenili zločin na Zemlji da njihova deca provode vreme LARPujući bitke iz slavne istorije svojih roditelja… Morrisonu se nikada nije moglo zameriti da nema ideja i mada je Multiversity naravno shizofreno pripovedan, sa mnogo glasova koji se bore za pažnju čitaoca u isto vreme (između ostalog, neki od titlova su i parodija na komentare čitalaca u kojima se čuje kako je Morrison opet „weird for weirdness’ sake“ i „zašto za promenu ne urade staromodan avanturistički strip?“), nekoliko centralnih ideja su dovoljno jake da se probiju do konzumenta, da ga malko i protresu (pogotovo kada sam strip upozorava da daljim čitanjem rizikujete da upadnete u klopku) i nateraju da počne da meditira o fikcionalnim realnostima i arhetipskim likovima koji ih naseljavaju.

Možda sam se ja i toliko navikao na Morrisona da mi ne smeta apsolutna oversaturacija gomilama i gomilama likova u masovnim scenama koje gube epsku dimenziju i pretvaraju se u salatu kostima i boja, jer ovo sam već navikao da očekujem, ne smeta mi sudar tonova u kome ultra-gritty Betmen iz postapokaliptične radijacijom okupane budućnosti ćaska sa chiby Betmenom, dok se Kapetan Marvel bori rame uz rame sa Captain Carrotom. Morrison je ove stvari nekada svakako radio elegantnije i manje bučno i Multiversity samo podseća na najsvetljije trenutke Flex Mentallo, ali ovo je daleko prijatniji strip za čitanje od Final Crisis (koga sam, kunem se, ponovo pokušao da čitam pre nekoliko meseci i bio zapanjen koliko me iritira), njegova „meta“ dimenzija je razigranija, slobodnija, ton razbarušeniji pa je time i Morrisonovština, čini mi se, bolje kanalisana. Naravno, ne smeta ni što su crtači svi odreda vrhunski, od Reisovog uobičajeno epskog zahvata, pa preko Chrisa Sprousea i Franka Quietlyja do Camerona Stewarta, Morrison izvodi pred čitaoca reprezentaciju najboljih superherojskih crtača srednje generacije i ovo je u vizuelnom smislu baš onako jako kako bi se očekivalo od stripa ovog kalibra.

E, sad, što je glavni negativac „zlo jaje sa krilima šišmiša“ to je već druga stvar  :lol:

Od nesuperherojskog sadržaja, sa zadovoljstvom sam iščitao prvu priču u nečemu za šta se nadam da će biti zaokružen serijal pod imenom Injection.

Warren Ellis je jedan od meni najdražih scenarista u američkom stripu pogotovo jer ume da svoju napadnu englesku ličnost efikasno plasira u prekomorske radove tako da to deluje istovremeno i nadmeno i šarmantno (nešto slično, mada na svoj način, radi Si Spurrier) ali i zato što je u pitanju autor veoma zainteresovan za naučnu fantastiku u onom klasičnom smislu, koji i kada piše „prave“ superherojske stripove to radi iz sopstvenog ugla, baveći se i metafikcionalnim elementima na osoben način. Planetary je verovatno jedan od najboljih primera kako Ellis, čovek koji po sopstenom priznanju prilično prezire superheroje a stalno im se ponovo vraća, može da ima smislen dijalog sa superherojskim nasleđem, pozicionira ga nsuprot drugim žanrovima i istraži potencijale drugačijih evolucija koje su mogle biti, kako u popularnoj kulturi tako i u stvarnom životu.

Ovo pominjem jer Injection ima vidne elemente prethodnih Ellisovih stripova, pre svega Planetary i Global Frequency (dok mu je Trees, drugi serijal koji trenutno radi za Image, drugačiji i prilično svež po tonu i zapletu) utoliko što imamo na meniju jednu smešu hi-tech trilera, naučne fantastike i prstohvat proto-superherojštine i što bi prvi utisak o stripu mogao da bude i „hm, pa ovo sam manje-više već čitao“ ako ste dobro upućeni u Ellisov opus. No, ovo je JAKO dobro urađeno. Tim koji radi ovaj strip (uz Ellisa tu su crtač Declan Shalvey i kolorista Jordie Bellaire) okupljen je za kratki rad na Marvelovom Moon Knightu (koga sam negde na ovom topiku već hvalio) pa nastavio da radi Injection i ovde, u produkcionom i zanatskom smislu pričamo o vrhunskom radu. Injection je pripovest koja se razvija na sve strane odjednom i čitalac je veoma sigurnom rukom vođen od potpunog neznanja o svetu i protagonistima  prema sve začudnijim i dramatičnijim saznanjima. Utoliko, to što Ellis koristi neke motive koje je već koristio se može oprostiti jer je njegovo pripovedanje ovde izbrušeno do brilijantskog sjaja i mada su ideje koje na kraju čujete nešto što ste možda već čuli, put kojim se stiže do njihovog artikulisanja je esktremno elegantan. Ellis ovde kombinuje omiljene koncepte: futurizam kao ne puko spekulisanje već aktivno oblikovanje budućnosti, sastavljanje tima vrhunskih operativaca koji su svi podjednako intelektualci, ekscentrici i cinici, poigravanje sa konceptom fiktivnih realnosti koje se mogu, korišćenjem tehnologije (i/ ili magije) postvariti u dovoljnoj meri da se mogu istraživati kao bilo koja druga nepoznata teritorija… I ti koncepti se lepo uklapaju da Injectionu daju krvi i mesa dovoljno da vas vuče napred čak i ako ste čitali Planetary, Global Frequency, (nikad završeni) Doktor Sleepless itd. Ako niste, mislim da će vam Injection biti još impresivniji. Pet epizoda zaokružuje prvu priču i mogu se nabaviti i kao kolekcija a šesta kojom se započinje nova priča se najavljuje za Januar.

Da ostanemo i dalje u Image Comicsu, reći ću i da mi se prva priča u serijalu Bitch Planet prilično dopala mada imam i neke ozbiljne zamerke.

Zamerke ne idu na ime sadržaja, ideološkog i političkog, koji karakteriše ovaj strip, već najpre na odsustvo zaokruženosti narativa koju bi čovek očekivao od prvih pet epizoda koje se zvanično prodaju kao „volume 1“ ovog serijala. No, idemo redom.

Bitch Planet je, već i samim naslovom, očigledno strip čija je ambicija u startu bila da provocira i uznemirava duhove. Kelly Sue DeConnick, srećom, nije klinka koja bi samo da šutne osinje gnezdo ne bi li videla šta će dalje da bude, pa su provokacije u ovom serijalu deo jednog dobro urađenog world buildinga i solidno vođene priče. Naravno, iako se naslov Bitch Planet može učiniti i kao polušaljivo igranje na prvu loptu, ovo je zapravo strip koji vrlo ozbiljno pokušava da bude diskusija o savremenom feminizmu, identitetima, odnosima moći u društvu i onome na čemu se oni temelje. Na prvi pogled, naravno, koncept u kome naučnofantastično društvo bliske budućnosti ima planetu-zatvor za žene koje su antisocijalnim ponašanjem zaradile robiju deluje kao ili parodija ili bestidna eksploatacija, ali DeConnickova uspeva da ovu naizgled nebuloznu premisu provuče sa velikom elegancijom. Antiutopija društva koju ovaj strip predstavlja ubedljiva je već utoliko što se planetarni zatvor za žene predstavlja dovoljno naturalistički, bez prikazivanja negativaca kao predimenzioniranih čudovišta sa suludo zlim agendama. Feministički potkovana, scenaristkinja vrlo dosledno ekstrapolira određene elemente današnjih društava zapadne hemisfere i kreira jednu ubedljivi negativnu utopiju u kojoj su žene de fakto podređena kasta, držane u mekom ropstvu kombinacijom potrošačkih navika, viralnih medija i stalnih propitivanja svog telesnog izgleda i rodnog identiteta. DeConnickova, dakle, kreira svet u kome su žene tretirane kao manjina iako su polovina stanovništva i prikazuje sve odlike društva u kome se podrazumeva da lider treba da bude sredovečno beli muškarac. Što je zaista samo za dlaku udaljeno od našeg sveta, a to je odlika uspešne naučne fantastike – promeniti samo detaljčiće i posmatrati ogromne posledice ovih promena.

Bitch Planet solidno funkcioniše kao prison-movie u stripu, sa svim posebnostima koje podrazumeva all-girl postava i mada zapravo likova/ likuša ima mnogo i nema vremena da se posvetimo svima u ovih pet epizoda, Kelly Sue ima sigurnu ruku kada se bavi karakterizacijom, zna kada treba da posreduje priču kroz dijaloge, kada da pusti slike da pričaju same za sebe i, najvažnije, zna kako da se bavi politilčkim temama a da to deluje organski a ne pamfletski, što je odlika kvalitetnih žanrovskih dela. Ovde su pitanja i rodnog i rasnog i klasnog identiteta jasno i dobro obrađena u prvom planu a da čitalac nikada nema utisak da mu se popuje ili objašnjava kao detetu (za to, ako baš treba, mogu da posluže eseji koji stižu uz svaku epizodu, pisani od strane raznih feminističkih autorki sa različitih strana rasnog, političkog i socijalnog spektra).

Valentine De Landro doprinosi dojmu time što je njegov crtež sigurno utemeljen u glamuru i eksploataciji sedamdesetih godina prošlog veka, sa jakim teksturama, ali i jakim volumenom tela u pokretu ili u stazisu. Nago žensko telo kao jedan od najprepoznatljivijih barjaka feminizma iz bilo kog talasa ovde je obilato prisutno u različitim svojim formama i zapreminama, a raspoređivanje akcije po dubini unuta jednog kadra uvek je izvedeno besprekorno i ovaj strip je jako,jako dobro vizuelno pripovedan. Kao, uostalom i tekstualno i utoliko tu imami tu moju najveću zamerku što je „kraj prve priče“ zapravo na potpuno arbitrarnom mestu i kako se i Bitch Planet priklanja sada već uobičajenoj Imageovoj praksi da se između dva voljuma pravi pauza za kolekciju, nervira me što sada moramda čekam sledeću godinu da vidim šta je bilo dalje iako nisam dobio zaokružen narativ ni u prvoj priči. Opet, shvatam zašto je deljenje na zasebne celine pametno – sve veće pauze između epizoda Chew ili Morning Glories su BOLNE, AGONIČNE – ali trebalo bi malo bolje odmeriti gde se pravi pauza.

Bitch Planet je izazvao i solidnu reakciju u ciljnoj populaciji sa tetovažama i haštagovima koji se šire po internetu i, ako imate inklinacije ka feminizmu ili vas makar zanima strip u kome se gole žene vataju pod tušem a posle se peglaju sa stražarima, ovo bi moglo biti štivo za vas.

(I nisam ni jednom pomenuo Matta Fractiona pišući ovo. Uspeh!!!!)

Najslađe sam ostavio za kraj. Već sam negde gore pominjao Briana Wooda, američkog scenaristu specifičnog po tome što je kao vrlo mlad i nepoznat dobio da radi serijal za Vertigo i sa njim postigao pogolem uspeh, a da ne samo nikada ranije nije pisao superherojske stripove, već ih, po svom tvrđenju, nije ni čitao. DMZ je bio, da ne bude zabune, ne-superherojski strip, koji se meni nije mnogo dopao, a Wood ga je onda ispratio vikinškim serijalom Northlanders koji mi se još manje dopao i baš kada sam pomislio da ću dići ruke od njega, on je počeo da piše superherojske stripove i potpuno me iznenadio koliko mu to dobro ide.

Posle nekoliko uspelih X-Men radova, spreman sam da Woodu pružim priliku svaki put kada radi nešto novo pa mi je tako zadovoljstvo da izvestim kakoje njegov novi serijal za Image, Starve, jedan jako doobro urađen projekat.

Zapravo, ovo je toliko sigurno rađen strip da ću biti zapanjen ako saznam da Wood nije uradio i nekakav pič za televizijske producente i da nema agenta koji ovo dok mi pričamo pokušava da proda AMC-u ili HBO-u. Starve je, naprosto, neka vrsta perfect storma ideje, egzekucije, tematske i tonalne harmonije, strip koji savršeno kombinuje ljudsku intimnu dramu sa, takođe ljudskom sklonošću ka spektaklu koja naša društva često ume da odvede na vrlo bizarne civilizacijske pozicije.

Starve je naučnofantastični strip ali po tonu mnogo više podseća na Williama Gibsona ili Ridleyja Scotta sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih nego na klasičan tvrdi SF, njegov mizanscen je na svet, pomeren samo nekoliko godina u budućnost, promenjen, ali samo malo, efektima globalnih klimatskih promena. Ovde nema čak ni disruptivnih tenologija ili radikalnih društvenih inovacija jednog Transmetropolitana, Starve je toliko utemeljen u svetu koji poznajemo da je njegova sociopolitička satira time ubojitija: tek povremeno se, čitajući ga, setimo da neke od stvari koje u njemu vidimo ipak, Alahu hvala, ne postoje u našem svetu. Ali smo i priličnos igurni da će uskoro postojati.

Centralna priča ovog stripa vrti se oko vrhunskog televizijskog kuvara koji je osmislio spekatkularan šou što je svojevremeno probijao sve rekorde gledanosti, ali ga je potom napustio, razočaran i u šoubiznis i u svoju porodicu. No, stvari se menjaju i Gavin Cruikshank je prinuđen da se vrati na televiziju iz svog ugodnog, depresivnog samoizgnanstva u jugoistočnu Azoju. No, televizija više nije onaj uzbudljivi medij kojim se bez mnogo para putuje kroz čitav svet i predele mašte, već gladijatorska areana rijaliti programa u kojoj će morati da uzme učešća i pogazi većinu svojih principa ako želi da sačuva ostatke svetinja koje je nekada imao u životu.

Ovo je veoma sočno pričan strip. Cruikshank je izvanredno portretisan antiheroj čiji cinizam ne može da zakloni strast koja ga vodi i ljubav koja ga tera da rizikuje. Televizija i šou koji se radi prikazani su uz puno ubedljivih detalja, sa likovima koji, iako su bačeni u kavez i naterani da ratuju jedni protiv drugih, zapravo imaju više od jedne dimenzije i potencijala za evoluciju. Wood uspešno izbegava „stripovsku“ karakterizaciju i „stripovsko“ preterivanje u kreiranju saspensa, pa je Starve time još „televizičniji“ i čitaoca privlači svojom realističnošću a zavodi smelim ekstrapolacijama naše današnjice.

Naravno, ogroman deo zasluga ide na Danijela Žeželja koji ovde blista svim svojim tamnim sjajem ali i uspeva da strip ne deluje kao kakva danse macabre pozorišna postavka u kojoj bi demoni izgovarali tekst namenjen ljudima. Ovo je donekle bila zamerka njegovim radovima iz osamdesetih ali ga je pečalbarenje po Americi izbrusilo i sada imamo jednog novog Žeželja na poslu, koji nije izgubio ništa od tame i jakih kontrasta koji su mu od početka zaštitni znak, ali koji ne definišu atmosferu stripa kao uniformno preteću i mračnu već imaju potreban opseg raspoloženja. Naravno, jako dobro urađen kolor Davea Stewarta zaokružuje vizuelnu dimenziju ovog stripa.

I Starve posle pete epizode pravi pauzu, da bi se nastavio u Februaru, ali ovo je strip koji prvom sezonom isporučuje sve što treba. Tople preporuke.