Pročitani stripovi: Extraordinary X-Men, All-New X-Men i Uncanny X-Men

Ovih dana sam takođe i pročitao većinu aktuelnih X-Men i srodnih stripova iz najnovije Marvelove faze, pa evo malo utisaka.

 

U prvom redu, vredi istaći da je ovo na barem dva načina novi početak za X-naslove u Marvelu. Kao i kod svih ostalih aktuelnih Marvelovih serijala, i ovi se stripovi događaju u post-Secret Wars vremenu, to jest u osmom mesecu nakon rekonstrukcije multiverzuma i njihovi zapleti i radnje to reflektuju na osebujan način. Pored toga, ovo su prvi X-radovi koje u ulozi urednika X-Men grupe u Marvelu predvodi i nadgleda Mark Pannicia, iskusni glavni i odgovorni urednik nekadašnjeg Malibu Comicsa a koji je u Marvelu već imao odgovorne zadatke radeći Fantastic Four ili Ultimate Spider-man.

 

Ovo nisu bezazlene stvari imajući u vidu da je od 2012. godine i lansiranja Marvel NOW! X-Men bio pod dirigentskom palicom Briana Michaela Bendisa koji je pisao All-New X-Men i Uncanny X-Men sa – za mene – iznenađujućim kreativnim žarom i sasvim neiznenađujućim radikalnim promenama status quoa. Pannicia i autori aktuelnih mutanstkih stripova su, dakle, u ruke dobili materijal koji je nepovratno obeležen bendisovskim pečatom i interesantno je bilo spekulisati šta će oni s njim uraditi i kako će se uhvatiti u koštac sa mnogim pitanjima koja je pomalo, eh, razočaravajuća poslednja Bendisova epizoda (Uncanny X-men 600) postavila.

 

Ispada da se – bar za sada – niko time ne bavi. Novi status quo X-men je zapravo znatno dramatičniji od onoga što je Bendis ostavio za sobom i jedan od frustrirajućih elemenata čitanja aktuelnih stripova iz ove oblasti je što Marvel više od pola godine kasnije i dalje ne otkriva zašto i kako su se desile neke stvari koje su se desile.

 

Naime, u osam meseci koji su protekli između ponovog uspostavljanja multiverzuma i početka radnje u aktuelnim serijalima mutanti su se ponovo našli na rubu ekstinkcije ali i na meti mržnje većinskog stanovništva na planeti. Ovo je delom posledica efekata koji „terigenska izmaglica“ – izvor moći Inhumansa – izaziva kod mnogih mutanata, proizvodeći u njima oboljenje M-pox koje ih može ubiti ali i učiniti sterilnim, a delom posledica neimenovanog incidenta u kome je Cyclops, vođa nesuđene mutantske revolucije iz Bendisovog vremena na ovim stripovima, poginuo kreirajući još jaču stigmu na reputaciji čitave rase.

 

Na ideji da su mutanti sada omrznuti skoro kao što su bili devedesetih godina se bazira veliki deo zapleta serijala Extraordinary X-Men kojim je scenarista Jeff Lemire debitovao u X-Men. Nakon koliko-toliko nategnutog primirja koje je Jean Grey škola za nadarenu omladinu imala sa vlastima i narodom tokom Bendisovog vremena, X-Men su sada ponovo u bekstvu. Terigenska izmaglica mutante ubija, običan svet ih napada jer se plaši da će od njih dobiti bolest, Inhumansi im agresivno otimaju imidž narednog koraka u ljudskoj evoluciji , a nema ni pojavljivanja novih mutanata u populaciji – Extraordinary X-Men sve ove motive prominentno stavlja u prvi plan ali Lemireu treba odati priznanje što nije po inerciji uleteo u gloom’n’doom ton koji bi po prirodi stvari, a i po istorijskim presedanima, bio očekivan u ovom stripu.

 

Lemire je scenarista koji je svoju reputaciju u mejnstrimu prvo izgradio uspelim radovima za Vertigo (Sweet Tooth, The Nobody, kasnije Trillium) da bi onda dobio solidno važnu ulogu u DC-jevom New 52 ributu, pišući tokom nekoliko godina serijale poput Animal Man, Frankenstein, Justice League Dark ili Green Arrow. Danas Lemire radi i solidni naučnofantastični serijal Descender za Image (pominjan na ovom forumu i otkupljen od strane Sonyja za ekranizaciju još pre nego što je prvi broj izašao) ali ga je u međuvremenu Marvel poučovao od DC-ja i uposlio na nekoliko visokoprofilnih serijala, od kojih je Extraordinary X-Men možda najvažniji jer je u pitanju „centralni“ X-Men serijal, onaj u kome se prati „glavni“ tim i koji definiše atmosferu i ton čitave mutantske metapriče u Marvelovom univerzumu u datom istorijskom trenutku.

 

U tom smislu, dobro je da Lemireov Extraordinary X-Men, iako se bavi vremenom punim iskušenja za nesrećnu homo-superior rasu uspeva da delimično očuva distinktni optimizam koji je pratio Marvel NOW! fazu ovih stripova i Bendisovo pisanje. Nije ovo ni najbolji X-Men strip koga sam ikad čitao, verovatno ni najbolji u ovom trenutku, svakako ne najbolji Lemireov superherojski rad, ali je postavljen zanimljivo sa likovima koji se u teškim iskušenjima kroz koja zajednica prolazi ponašaju zrelo i plemenito, onako kako se od heroja, uostalom uvek očekuje.

 

Kako su sada i Cyclops i Professor X mrtvi, Lemire u prvi plan stavlja druge likove koji su tokom Bendisovog rada služili kao podrška, pa je na čelu zajednice sada Storm, a Magik i Colossus dobijaju prominentnije uloge, sa Icemanom ili Nightcrawlerom koji su takođe blizu fokusa pažnje i ponekim novim mutantom uvedenim za Bendisova vakta. Verovatno najinteresantniji momenti ove postave  dolaze sa povratkom Jean Grey u jato (naravno, radi se o mladoj, vremenski izmeštenoj  verziji iz All-New X-Men) i njenim uticajem na Wolverinea (u svojoj Old Man Logan, takođe vremenski, ali i dimenziono izmeštenoj personi) da se takođe priključi timu.

 

Ovo je donekle kalkulantski potez, naravno, ali on i potkazuje dobar deo Marvelove uredničke filozofije za ovaj serijal i X-Men u globalu. Da ne ponavljamo sad sve priče o tome kako u Marvelu već godinama postoji navodna politika da se X-Men i mutanti potisnu u zadnji plan a zamene Inhumansima (sve zbog toga što prava na ekranizacije mutanata drži Fox) i da je Chris Claremont lično u intervjuu pomenuo kako je zabranjeno kreiranje novih mutantskih likova da se ne bi pomagalo Foksu – prilično je evidentno da se u slučaju Extraordinary X-Men mutanti postavljaju u poziciju koja je sličnija onome kako su istorijski Inhumansi bili postavljeni u Marvelovom univerzumu nego onome kako bi se očekivalo da mutanti budu pozicionirani u nastavku Bendisovog rada.


Naravno, na tu stranu leži ludilo, ali nije teško videti paralele: mutanti su progonjeni i prognani tako da pribežište nalaze na sasvim nedostupnom mestu (Lemire ovde možda i frustriran očiglednim oslanjanjem na Inhumans formulu mutante smešta u – Limbo), predvodi ih moćna alfa ženka koja postavlja kao imperativ potragu za mutantima koji su napolju, u neprijateljskom svetu, sami, napušteni i ugroženi, a kojima se mora pružiti zaštita (indikativno je da se zajednica više ne naziva školom: termin koji Storm i ostali koriste da opišu kuću i okućnicu koje je Magik zajedno sa njima premestila u Limbo je „haven“ – utočište), alfa mužjak koji ih je nekada predvodio i na čijem je autoritetu u velikoj meri zasnivan odnos čitave zajednice sa ostatkom sveta je mrtav… Ovo sve deluje kao potpuno besramno kopiranje, tačku po tačku, zapleta i motiva koje je pre svega par godina Charles Soule koristio za svoj serijal Inhuman o kome sam i ja pre neku stranu pisao.

 

Što nas, kao čitaoce stavlja u interesantnu i pomalo problematičnu poziciju. Sa jedne strane, iako je Bendis uložio častan napor da uspostavi „svoj“ ton X-Men stripova i sukobe unutar mutantske zajednice ali i mutanata sa ostatkom sveta uokviri posebnim okolnostima i ne osloni se u potpunosti na stare i oprobane motive rasizma i automatske stigmatizacije manjine, ne može se reći da nema nečeg umirujućeg u povratku na poznate pozicije gde se mutanti grčevito bore za opstanak u svetu koji je naštimovan da ih mrzi solidnim intenzitetom. Ovde svakako pomaže što Lemire ovo piše lako i pametno i, kako je gore već istaknuto, otrže se impulsu da padne u najgrdnije klišee devetnaestog prepričavanja Claremontovog God Loves Man Kills samo sa još mračnijim tonom. U njegovom Extraordinary X-Men mutanti su, iako suočeni sa skoro nemogućim iskušenjima (ako vam je Limbo odabrana lokacija za egzodus, bezbedno je reći da ste u problemu, čak i pre nego što Magik padne u nesvest a demoni iz Limba nahrupe da pojedu decu) i dalje energični, razumno optimistični i ne gube iz vida ultimativnu plemenitost zadatka koji imaju – borba za opstanak rase, davanje novim mutantima šanse da se izbore za svoje živote.

 

Sa druge strane, nemoguće je ne osetiti i solidnu količinu rezignacije što je Marvel nakon Bendisovog sistematičnog građenja neke nove i razumno originalne postavke za mutante praktično agresivno stvari resetovao na poznate vrednosti, ne trudeći se da napravi ikakav suptilan prelaz. Extraordinary X-Men i ostali X-Men stripovi su jednostavno ubačeni u unapred pripremljenu matricu sklopljenu od ne ni tako davno ispričanih priča i mada je reciklaža zapleta i motiva svakako deo superherojskog jelovnika koji morate prihvatiti ili se odreći čitavog obroka, teško je ne pomisliti da je lenjost to kako je pozadina na kojoj se ove priče događaju reciklirana iz nekih klasičnih X-Men momenata, u nekim slučajevima ni deceniju starih priča iz post-Decimation faze: M-Pox je, naravno, nova verzija Legacy virusa, a terigenska magla i posledično novo ograničavanje broja mutanata na Zemlji i prestanak pojavljivanja novih su posebno iritantni elementi. Nema ni četiri godine otkada smo izašli iz sedam godina duge pripovesti o tome da su mutanti pred izumiranjem i da novih mutanata više nema (saga započeta sa House of M i zaključena sa Avengers vs. X-Men) i ponavljanje gotovo identičnih motiva iritira gotovo isto onoliko koliko i činjenica da su oni uvedeni kao datost, bez prikazivanja kako se do tog novog status quoa došlo.

 

Drugde, Lemire (i urednici?) pravi jednu prilično lošu odluku da obogati/ retkonuje karakterizaciju Colossusa, prikazujući scene sa kolhoza na kome je odrastao koje do sada nismo videli. Nažalost, te scene se oslanjaju na jedan od najizlizanijih klišea o grubom ocu-zlostavljaču čiji su alkoholisani ispadi ostavili duboke emotivne tragove na mladog Pjotra i mada je sasvim legitimno da novi scenaristi uvode nove elemente u stare i poznate priče – u Marvelu se to radi stalno, videti šta Slott radi sa Amazing Spider-man ili, kao još bolji primer, ovonedeljni Kapetan Amerika broj jedan – od scenariste kalibra Jeffa Lemirea bih očekivao nešto suptilnije i manje stereotipno. Ponovo, o Bendisu se može svašta reći, Alah zna da sam ga mnogo puta u životu kritikovao iz sve snage, ali njegovo proširivanje i menjanje karakterizacije X-Men u poslednjih par godina je uglavnom bežalo od lakih rešenja i ako je Pjotrova sestra, Iljana, recimo, putovala kroz vreme da uzima časove čarobnjaštva od Dr. Strangea, to je bilo izvedeno smisleno i u skladu sa njenom dosadašnjom karakterizacijom.

 

No, šta je – tu je, Lemire uglavnom obavlja dobar posao i ovaj strip u dosadašnjih desetak brojeva rabi uglavnom motive ponovnog okupljanja stare ekipe ali i potrage za mutantima kojima je potrebna pomoć i pružanje te pomoći. Put u Weirdworld, novu Marvelovu egzotičnu lokaciju koja nije Savage Land, sadrži ehoe mnogih starih X-Men priča o timu koji se zatiče u nepoznatom i čudnom okruženju i tamo mora da nauči nova pravila i distribuira svoj brend pravde, jer, jelte, jaki i dalje ugrožavaju slabe, i to je meni sve vrlo klermontovski prijatno i zabavno bilo. A samo to okupljanje starog tima je pored očiglednih elemenata – prominentni Iceman čija se novootkrivena homoseksualnost ugodno smešta na marginu jer bi bilo sasvim glupo da se lik definiše samo svojom seksualnom orijentacijom, mračna ali i pomalo duhovita Magik, časni i pošteni Colossus, namrštena, odgovornošću pritisnuta Storm – donelo i veoma zanimljiv tretman Jean Grey i Wolverinea. Oba ova lika pripadaju drugim vremenskim linijama (Wolverine i drugom univerzumu) a sa težinom istorije koje su njihove druge verzije imale u ovom univerzumu i njihov sadašnji odnos je ispitivan na interesantan i prilično spretan način. Pogotovo imajući na umu da se radi o jako mladoj Jean Grey (dakle, tinejdžerki srednjoškolskog uzrasta) i jako starom Wolverineu (dakle, onom iz Old Man Logan, koji je ne samo izgubio ženu i solidno veliku decu već i, u svom univerzumu, pobio kompletan X-Men pod uticajem Mysteriove iluzije). Nightcrawler je ovde korišćen za jednu od onih instanci telepatskog zaranjanja u nečiji um i nalaženja tamo čitavih svetova i ko voli takve momente u X-Men stripovima neće biti razočaran.

 

Humberto Ramos koji je glavni crtač ovog serijala je neko koga ja volim ali se pitam je li on pravi izbor za glavni X-Men naslov u novolansiranom univerzumu. Ramos je igrač za stripove natrpane akcijom i dinamičnim scenama, mnogo manje prikladan za radove u kojima ima više dijaloga i brigom bremenitih scena stajanja i kontemplacije. Njegove do groteske deformisane fizionomije i anatomije su mi uvek prijale kada je crtao, recimo, Wolverinea ali u ovom stripu kao da malčice oduzimaju na plemenitosti i uzdržanoj drami koju Lemire, čini mi se, pokušava da izgura ali i sam shvata da to uz temperamentnog Meksikanca na olovkama ne ide tako lako. Otud je Extraordinary X-Men natrpan atraktivnim akcionim scenama malčice preko mere za koju mi se čini da bi bila idealna, pogotovo kada su karakterni momenti vezani za Jean Grey ili neke mlade mutante tako potentni. Kako god, ovo je serijal koji se mora pratiti i za sada sam zadovoljan što to njegovo praćenje nije samo neprijatna dužnost.


Drugi X-Men serijal lansiran mesec dana posle Extraordinary je All-New X-Men koga crta kultni Mark Bagley a piše Denis Hopeless, čovek koga smo dosta hvalili u prošlosti za serijale poput Avengers Arena, Cable & the X-Force ili, dakako, aktuelni Spider-Woman koji je meni jedan od najboljih Marvelovih radova u ovom momentu. All-New X-Men nije savim na nivou ovog remek-dela akcije, komedije i udobnog feminizma, ali je odličan kompanjon centralnom Extraordinary X-Men i, uostalom, jedini od novih mutantskih serijala koji makar pokušava da uzme neke od Bendisovih bitnih motiva i dalje ih smisleno razvija.

 

Naravno kad za par decenija budemo pričali o ovim stripovima silno ćemo se napatiti zahvaljujući Marvelovoj aktuelnoj politici da se renumeracija serijala dešava na svakih par godina, da serijali koji nisu preterano srodni nose isti naslov itd. No, u ovom slučaju, Hopelessov All-New X-Men se nadovezuje na Bendisov rad makar utoliko što uzima originalne X-Men u njihovim vremenski izmeštenim verzijama, onako kako ih je Bendis nasukao u sadašnjosti, i onda pokušava da razradi onu osnovnu premisu koja se od početka i sama nametala: kako tinejdžeri iz jednog nevinijeg vremena, u kome su odnosi mutanata i ljudi bili jednostavniji ako već ne bolji, interaguju sa svetom koji ima ogromnu istoriju čija su poglavlja i genocid na Genoshi i Decimation i Phoenix petorka i uništenje Utopije…

 

Bendis je, zapravo, tokom svog rada, pokušavajući da piše nekoliko serijala odjednom, brzo izgubio fokus i mnoge od ovih za istraživanje prirodnih motiva propustio da obradi. Uostalom, do samog kraja njegovog rada na X-Men nismo saznali šta je zapravo bila priroda mutantske „revolucije“ koju je Cyclops reklamirao od prvog broja (njegovog) All-New X-Men i koja je kasnije praktično ismevana od strane drugih likova u (njegovom) Uncanny X-Men, niti je ideja o sudaru dve generacije istih likova istraživana do kraja. Hopeless i sam beži od postavljanja istih likova jednih uz druge, šaljući svoje mlade mutante na put oko sveta, ali ovo mu daje mogućnost da se bavi njihovim susretima sa nekim likovima koje oni poznaju samo u njihovim ranim verzijama, te da plastično pokaže tu koliziju mladalačkog, nevinog idealizma i kompleksnosti sveta u kome se aktuelni X-Men stripovi dešavaju.

 

Nije ovo strip bez upitnih rešenja – primera radi, ekipa koju pratimo uključuje pored originalnih  X-Men i Idie Okonkwo i Kid Apocalypsea, dva lika koji se po uzrastu uklapaju uz tinejdžerske Beasta, Icemana i Angela, ali koji do sada nisu imali preterano značajnu ulogu u radnji. Kid Apocalypse je tu, bojim se, samo da bi služio kao kopča sa Apocalypse Wars, krosoverom između svih X-Men stripova kojim Marvel gleda da se nakači na uspeh Foxovog X-Men Apocalypse (mada je džouk donekle on dem – četvrti Singerov film dobija lošije kritike čak i od Ratnerovog The Last Stand) a Idie, lik u koga je pre nekoliko godina dosta uloženo, za sada samo statira.

 

S druge strane, Laura Kinney, ženski klon Wolverinea je takođe član ove postave i Hopeless sa njom radi neke interesantne stvari. Do sada mahom pisana kao jedan od najtraumatizovanijih likova u Marvelovom univerzumu i martirski prikazivana kao dezidentifikovana šaka gneva i samoprezira, Laura je tokom Bendisovog rada dobila malo prilike za integraciju u zajednicu i Hopeless se sa zadovoljstvom igra njenim intimnim odnosom sa Angelom ispitujući ekstreme dve potpuno oprečne mutantske i socijalne istorije. Angel, bogati naslednik čija je mutacija par prelepih krila, muškarac obdaren božanskom lepotom i nasleđenim socijalnim statusom i X-23, žena napravljena u epruveti i torturom dresirana da ubija, čija je mutantska moć da može da izdrži više torture – ovo je par koji, u teoriji, ne može da opstane i nadam se da se Hopeless neće zadovoljiti onim što je do sada uradio i da će njihova veza (ili njeno raskidanje, ponovno uspostavljanje itd.) biti motiv kome će biti posvećivana dužna pažnja u narednim godinama.


Možda najinteresantniju poziciju dobija mladi Cyclops koji je i u Bendisovom serijalu imao nezavidan zadatak da bude mlađa i nevinija verzija čoveka koji je ubio Charlesa Xaviera, polomljenog mutantskog mesije sa snovima o revoluciji kome se svet istovremeno divi i plaši ga se. U ovom serijalu Cyclops je mrtav i uradio je nešto toliko strašno da je to proizvelo novi globalni talas mržnje i straha spram mutanata pa je i identitetska kriza mladog Scotta Summersa tim dublja i interesantnija.

 

Naravno, odbijanje Marvela da nam posle više od pola godine kaže ŠTA je to Cyclops uradio, kako je umro i, kad smo već kod toga zašto je terigenska magla SADA problem kad se Inhumanity dogodio pre dve godine (da ne pominjem nespretnu ideju o tome da su mutanti njom sterilisani pa se ne rađaju novi mutanti – pogrešno i nekanonsko rukovanje originalnom idejom da se mutanti zapravo rađaju iz homo sapiens veza i da se njihove moći manifestuju negde u vreme ulaska u pubertet), to odbijanje je frustrirajuće i ako je u prvih par brojeva svih serijala doprinosilo saspensu, sada je već iritantno. No, kako god, mladi Summers je suočen sa idejom da izgleda kao manje izraubovana verzija jednog od najprepoznatljivijih svetskih negativaca, ali Hopeless onda u ovo upliće i njegovo suočenje sa gangom mladih obožavalaca Cyclopsa koji idu unaokolo kosplejujući kao njihov idol, kreirajući haos i sitan kriminal, sve u ime nedefinisane i nejasne ideje o buntu protiv opresije i nehumanog odnosa većine ka manjini.

 

Ne znam da li je Hopeless ovo delom  zamislio i kao kritiku Bendisovog koketiranja sa pojmom revolucije ali je ceo zaplet sa mladim Cyclopsom koji mora da klincima starijim od sebe objasni neke životne istine i njegovo ponovno ujedinjenje sa svojim originalnim timom su zabavni. No, nastavak serijala je donekle mračniji, sa odlaskom u Evropu i suočenjima sa zrelijim verzijama negativaca koje originalni X-Men znaju samo kao „stripovski“ jednostavne likove iz prastarih epizoda iz šezdesetih. Hopeless se lepo igra kontrastima a Bagley ima priliku da crta neke spektakularne akcione scene sa Blobom i Toadom, sve pre nego što se uđe u krosover sa Dr. Strangeom a koji vodi u Apocalypse Wars…

 

Ovo je, naravno još jedan primer kako Marvelova filmska produkcija utiče na uređivanje stripova, sa prominentnim prisustvom Dr. Strangea u gomili serijala, ali Hopeless ovo makar radi na elegantan i zabavan način. Moja veća briga je što ovaj serijal posle svega šest brojeva u kojima je samo ukazao na interesantan originalni smer u kome bi mogao da ide (mladi ljudi na samostalnom putovanju svetom, deakcentovanje mržnje prema mutantima i nastupajuće ekstinkcije…) mora i sam da bude upleten u Apocalypse Wars i plašim se šta bi to moglo da uradi njegovom identitetu i orijentaciji. Videćemo, pretpostavljam.

 

Konačno, treći X-Men serijal započet mesec dana posle ANXM je, za mene veoma iznenađujuće, onaj koji me je svojom pričom najviše i zainteresovao. Iako su svi signali ukazivali na suprotno – da će ovo biti bezvezni „edgy“ serijal koji ću čitati po dužnosti istisnutih zuba.

 

Uncanny X-Men je decenijama bio glavni X-Men naslov i da su ga u ovoj podeli Pannicia i Alonso sveli na trećepozivaški serijal sa restlovima likova koji su ostali nakon što su Lemire i Hopeless odabrali svoje protagoniste mi je delovalo skoro kao uvreda. Još više nakon što sam video ko će ga raditi. Cullen Bunn i Greg Land su, naravno, veoma poznati autori ali… ne bi mi bili ni prvi ni drugi a ni treći pikovi na draftu za autore Uncanny X-Men. Bunn, uspešni najamnik sa solidnim serijalima za Oni Press i DC je i u Marvelu do sada obavljao neke odgovorne zadatke ali mu je učinak na mutantskim stripovima bio polovičan. Pored dobrog Magneto naslova iz Marvel NOW! faze, on u CV-ju ima i pisanje vrlo bledunjavog Wolverinea koji je preuzeo od indisponiranog Jasona Aarona tako da je davanje Uncannyja njemu (pogotovo nakon što su ovaj serijal poslednjih deceniju i kusur pisali teškaši poput Eda Brubakera, Matta Fractiona, Kierona Gillena i Briana Bendisa) delovalo kao rizik. Greg Land je, dakako, još gori izbor jer je u pitanju crtač ozloglašen po precrtavanju fotografija iz modnih i erotskih magazina.

 

Povrh svega, ovaj strip, uprkos naslovu, nije Uncanny X-Men naslov. Pod nekim drugim urednikom ovo bi bez sumnje bilo nazvano X-Force (u najboljem slučaju Extreme X-Men) jer je u pitanju priča o grupi moralno problematičnih mutanata koja tajno dela u senkama neprijateljski nastrojenog sveta sa nominalno plemenitim krajnjim ciljem ali i etički sumnjivim metodologijama.

 

No, na moje ogromno iznenađenje, Bunn i Land ovo izvode prilično elegantno. Nije da se baš sasvim zna kuda to zapravo ide ali Bunn ubedljivo piše odnose između Magnetoa i Psylocke, rehabilitovanog (da li?) Sabretootha koji ovom timu služi kao erzac verzija Wolverinea, Archangela koji je sveden na puko oružje, a zaplet sa ekipom supermoćnih negativaca (još većih nego što su članovi titularnog tima, to jest) koja vrši targetirane atentate na bitne članove sada sve manje i slabije globalne mutantske zajednice je ispunjen saspensom i dobro odmerenim nasiljem. Bunnu ide ovo pisanje superherojskog trilera sa moralno sivim protagonistima u centru i predimenzionirano zlim negativcima na pozornici, a njegova dalja karakterizacija Magnetoa kao negativnog mesije koji je spreman da prihvati na sebe i teret ogromne istorijske osude da bi pomogao opstanku rase je dobro pogođena. Ostali likovi se lepo uklapaju uz Magnetoa (i nemoguće je ne primetiti kontrast između Bunnove spretne karakterizacije Psylocke kao žene rastrzane između nekoliko moralnih imperativa i njene bledunjave verzije u Singerovom aktuelnom filmu) i ovo je jedan od boljih X-Force radove u poslednje vreme, iako ne nosi taj naslov. Posebno sam se poradovao rehabilitaciji Fantomexa – jednom od pozitivnijih fenomena post-Secret Wars rekonstrukcije univezuma 616.

 

Greg Land je strip napustio posle pete epizode (mada se vraća u jedanaestoj) ali za sada me njegov crtež nije previše iritirao. Naravno, ima tu previše neprirodnih osmeha i ispoziranih kadrova koji se ne uklapaju uz tekst ali imao je on mnogo gorih transgresija u karijeri i uzevši u obzir da je za negativce morao dobro da se oznoji da nacrta nešto originalno, ovo je u suštini solidno nacrtan i vrlo lepo, živo kolorisan strip.

 

Aktuelni Uncanny X-Men za sada ima najjasniji osnovni zaplet i orijentaciju, najočigledniju dramsku postavku u svojoj osnovi od sva tri X-men serijala koji u ovom momentu izlaze, pa mi je time i najintrigantniji za čitanje. Uredničke intervencije na stranu (ponoviću: ovo je X-Force naslov koji se iz besmislenih marketinških razloga prodaje kao Uncanny X-Men razgrađujući ikakav osećaj poštovanja za istoriju sopstvenih kreativnih uspeha koje bi Marvel mogao imati), ovo je serijal koji možda ne bih preporučio kao prvi izbor nekome ko bi pitao šta od aktuelnog X-Men treba pod obavezno čitati u ovom trenutku ali jeste onaj čijem se svakom sledećem delu zapravo najviše radujem intrigiran pitanjem šta će biti dalje. Ko bi to očekivao?

Pročitani stripovi: Spider-Gwen i Spider-Woman

U decenijskom (prijateljskom?) rivalitetu između dve velike izdavačke kuće poznate pre svega po superherojima, poslednjih godina Marvel je ostvario nekoliko interesantnih prednosti u odnosu na DC. Iako se ne može tvrditi da u proseku imaju bolje stripove, činjenica je da imaju bolji marketing tih stripova što se, verovatno najvažnije odrazilo pre svega na ekscesivan uspeh Marvelove filmske produkcije. Ovde čak ni ne pričam samo o sirovim brojkama – mada je fakat da Marvel pravi više filmova i njih u globalu pogleda više ljudi – koliko o cajtgajstu koji je čini se više definisan onime što rade Dizni i Marvel od onog što rade Warner i DC. Ovde ne želim da kažem da je Marvel nužno „u pravu“ a DC nužno „u krivu“ u onome što rade, koliko da samo konstatujem da što se tiče tema koje danas cirkulišu mežu konzumentima popularne kulture i tona kojim se te teme obrađuju, Marvel kao da ih bolje prepoznaje.

Ovo je slučaj i kod stripova gde Marvel, nevezano za kvalitet onoga što rade, čini očigledne napore već nekoliko godina da bude bliži, uvezaniji, reprezentativniji u odnosu na (sve globalniju) porodicu svojih čitalaca. Ovde imam na umu i tako simpatične poteze kao što je bilo prošlomesečno kreiranje varijanti naslovnih strana mesečnih svesaka sa fotografijama entuzijastičnih kosplejera, ali naravno i velike, kontroverzne kreativne odluke vezane za promene etničkog i rodnog sastava Marvelovog superherojskog ansambla.

(Napomena: naravno da je i DC imao svoju porciju sličnih momenata – ne zaboravimo HIV pozitivne likove u Green Arrow Judda Winnicka – ali kod Marvela se očigledno radi o sistemskoj inicijativi.)

Naravno da se mnogo mastila (ali i žuči) prosulo na rasprave o tome da li je ubacivanje nekavkaskih rasa na radna mesta tradicionalno rezervisana za ful metal arijevce, kao i žena na muška mesta dobrodošla diversifikacija ili cinično podilaženje sve glasnijoj social justice warrior populaciji prvog sveta, da li je u pitanju časna reprezentacija tradicionalno stereotipizovanih grupa ili puki nasrtaj na bele strejt muškarce, no na kraju dana ljude poput nas – stare, blazirane i lišene političkih agendi za koje su spremni da se potuku na internetu – zanima pre svega da li dobijamo dobre stripove. Ako je odgovor „da“ i ti stripovi su još i dobri zato što je uvedena nova rasna, nacionalna, rodna ili kakva manjinska perspektiva – pa, tim bolje.

Pročitao sam dva recentna Marvelova sestrinska serijala i imam interesantno suprotstavljene utiske o njima, a celu stvar čini interesantnim to što se radi o serijalima koji su na različite načine vezani za Spajdermen mitos, ali i na različite načine se bave konceptom ženske superherojštine.

Prvi serijal je Spider-Gwen, petodelni tekući-pa-prekinuti serijal iznikao iz Spider Gwen materijala koji je Dan Slott proizveo za potrebe svog multiverzalnog Spider-man DOGAĐAJA Spiderverse. Osmišljavanje univerzuma u kome Spider-man nikada nije postojao – jer je Peter Parker poginuo pre vremena – a njegovo mesto je zauzela Gwen Stacy u liku tinejdžerske Spider Woman je rezoniralo sa mnogo čitalaca na snažan, pozitivan način i na entuzijazam publike koja je tražila samostalni Spider Gwen serijal, Marvel je reagovao davanjem Jasonu Latouru da piše a Robbiju Rodriguezu da crta strip koji je potom izazvao salve pohvala diljem interneta i bio treći najprodavaniji Marvelov serijal u jednom trenutku, bijući i po 250.000 kopija za mesec. Ili social justice warriorsa ima više nego što smo mislili ili je ovo prilično dobar strip.

Na moje iznenađenje, Spider Gwen je ispao strip koga mi je lakše da poštujem nego da volim, odnosno projekat u kome jasno vidim vrednost i funkciju svakog pojedinačnog elementa ali me onda sve to na gomili ostavlja prilično emotivno hladnim a intelektualno nezainteresovanim.

Dakako, problem može da bude i u potpunosti na strani mojih emocija i intelekta. Ne bi bilo prvi put da muškarac u petoj deceniji života ne uspe da ostvari jaku sponu sa štivom koje obrađuje teme vezane za tinejdžerke, a fakat je i da ovom stripu ja ne mogu da pronađem ni jednu fatalnu tehničku zamerku.

Ovo je pre svega interesantna ideja za alternativni univerzum, prvo na ideološkom nivou (Gwen Stacy je decenijama arhetipska žena-u-frižideru, ženski lik ubijen/ žrtvovan da bi muški protagonist dobio motivaciju, pa je ljudski videti jednu sistematično odrađenu novu podelu uloga) ali i na čisto dramaturškom. Latour se sa očiglednim zadovoljstvom igra likovima koje poznajemo iz klasičnog univerzuma i daje im nove uloge; George Stacy kao brižni otac koji ovde ne strepi za nežnu, osetljivu ćerkicu na nišanu užasnog Spajdermena, već za svojeglavu tinejdžersku superheroinu koja beži od kuće i ne traži pomoć od tate ni kada je objektivno u gomnima; pokojni Peter Parker kao rekluzivni-možda-aspi-opsesivac; Matt Murdock kao izvanredno pogođeni mafijaški advokat; Frank Castle kao policijski inspektor sklon graničnim metodama; Jean DeWolff kao nihilistički usamljena policijska inspektorka… U ovom univerzumu Mary Jane Watson ima bend u kome Gwen Stacy svira bubnjeve, a Hobie Brown je mladi, pomalo nepažljivi crtač grafita i Spider Gwen dobrim delom odaje utisak nezavisnog omladinskog stripa u kome pored uobičajenih hipsterskih tema imamo još i tuče između Spider Woman i Vulturea iznad gradskih krovova.

Naravno, ovo je i veoma zanimljivo nacrtan strip sa Rodriguezovim vrhunskim dizajnom kostima Spider Gwen ali i sa dinamičnim prizorima borbe i kretanja, no moguće je da meni ovde najviše smeta što je opšti tretman tinejdž likova nekako… predvidivo tugaljiv. Naravno, Gwen Stacy je u ovom univerzumu izložena brojnim iskušenjima, ali ono što je samog Spajdermena uvek činilo posebnim je bila baš kombinacija jednog tragičarskog omladinskog patosa sa nezadrživim optimizmom. Latourova Gwen Stacy kao da sve vreme provodi u mračnim mislima o svojoj zloj sudbini i mada je to možda naprosto kreativna odluka da bi se pokazala sva dubina napaćene tinejdžerske duše, meni lično nedostaje malo psihološke čvrstine kod ovog lika, a koja bi ga definisala ne samo kao osobu sposobnu da preživi bol već i osobu sposobnu da iz traume izađe sposobna da inspiriše, podigne druge. Spider Gwen je, da ne bude zabune, predstavljena kao borac koji ume da preživi ali u krajnjem zbiru uhvatio sam sebe da nisam u stanuju da se sasvim identifikujem sa njenim životnim problemima – od neprijateljstva sa Kingpinom pa do rivaliteta njenog benda sa bendom Felicie Hardy – i to mi je umanjilo uživanje u ovom stripu, ali na neki način me i razočaralo u pogledu očekivanja da će Spider Gwen biti supstancijalno drugačija od brojnih klonova (bukvalno i figurativno) Spajdermena koje je Marvel kreirao tokom decenija rada.

Delom je problem i u samoj osnovnoj priči koja s jedne strane kreće in medias res, uz pretpostavku da već imamo prethodno znanje iz Spiderverse DOGAĐAJA – što je legitimna pretpostavka koju sam ja ispunio – ali onda se i avaj ne završava na ikako zadovoljavajući način, ostavljajući gomilu elemenata zapleta na pola puta (neke uvedene u samoj poslednjoj epizodi) jer se serijal ukida zbog početka Secret Wars. Ovako kako je na kraju ispalo, Spider Gwen je strip koji nema stvaran početak a onda ostaje bez ikakvog kraja pa bih u nekim zlovoljnijim trenucima mogao da ga pohvalim za teme i motive ali da se žalim na egzekuciju iako je ovo na tehničkom nivou više nego kompetentno izvedeno. No, nisam dovoljno uživao u njemu a najava da Latour i Rodriguez uskoro nastavljaju serijal, od tačke na kojoj je stao me ispunjavaju optimizmom da će možda u narednim brojevima stvari koje su mi smetale biti ispeglane i da će Spider Gwen biti ono što ja želim da ona bude – dinamičan omladinski strip sa zdravom ženskom perspektivom i inspirativnim protagonistom.

Srećom, drugi serijal koji je krenuo tokom Spiderversea i završio se desetim brojem pred početak Secret Wars mi je mnogo bolje legao i zapravo mi pružio dosta toga što mi je nedostajalo u Spider Gwen. Pričam o serijalu Spider Woman a koji je opet na svoj način jedno (blago) feminističko ispravljanje krive drine koja je deo Marvelove istorije.

Spider Woman je unekoliko problematičan lik na ime toga što su mnogi čitaoci tokom decenija bili skloni da previde komplesnosti njene karakterizacije i zadrže se samo na njenom prilično seksualizovanom izgledu. Novi serijal je u tom smislu jedno školski izvedeno preuzimanje moći, prikaz samovlasnosti lika/ žene koja se ne stidi sebe ili svojih rodnih karakteristika, ali nije samo hodajući dispanzer feminističke teorije, koja je seksualizovana samo utoliko što se ugodno oseća u svom telu ali nije nekakav ideal postmilenijumske osobe bez osećaja stida, ili drugih psiholoških nesigurnosti.

Dennis Hopeless koji je pisao ovaj serijal je prva četiri broja bio vezan za Spiderverse i Grega Landa kao crtača i mada je ovo bila solidno zabavna i dinamična multiverzalna pustolovina, tek od petog broja ovaj strip zapravo postaje ono što ga čini posebnim: street-level akciona/ detektivska ekstravaganca u kojoj Hopeless na žovijalan ali ne i farsičan način istražuje ponovno konektovanje superheroja sa svetom oko sebe. Ovde ima prostora za razne bizarno-humorističke motive (hulk-krave?!?!?) ali i za solidno rukovanje nekim teškim temama kao što su porodično nasilje i položaj životnih partnera osoba koje zarađuju s one strane zakona. Hopeless sve drži na ivici komedije, sa mnogo vizuelnih gegova i vedrog tona, ali ovo se nikada ne pretvara u sprdnju niti se likovi svode na karikature. Zapravo, čak i lik Porcupinea,  trećeligaškog superzločinca koji se isprva uvodi kao naizgled klasičan komični predah ima svoje mesto u široj priči o ljudima koji pronalaze svoju unutarnju snagu i prepoznaju svoju motivaciju da rade ono što rade i Hopeless je ovim stripom uspeo da kreira odličan ansambl koji se sastoji od nespojivih likova a koji se opet skladno dopunjuju i šalju prijatan, humanistički vajb čitaocu, kanališući izvorni džekkirbijevski superherojski optimizam ali ovog puta na jedan inkluzivniji način.

Ne tvrdim naravno da je nemoguće kako mi se ovaj strip vše dopada od Spider Gwen na ime toga što su njegovi protagonisti odrasli ali naprosto nemam utisak da je to u pitanju – Spider Woman je jednostavno veštije napisan, sa likovima koji imaju izraženije vrline, mane, karakter i duh, a crtež IZVANREDNOG Javiera Rodrigueza (ne, on i Spider Gwenov Robbi Rodriguez nisu rod) u mnogome podupire moje pozitivne impresije. Rodriguez se ovde bavi i crtežom i tuširanjem i kolorom pa je ovo izvanredno vibrantan i karakteran strip sa odličnim osećajem i za akciju i za humor. Greg Land je prva četiri broja nacrtao, da ne grešim dušu, veoma dobro, podsećajući sebe, verovatno, da ipak ume i da crta, ne samo da precrtava fotografije, ali Rodriguez je Spider Woman dao dušu, uključujući odlični dizajn novog kostima koji je lišava stigme seks objekta bez umanjivanja erotskog naboja. Posebno mi se dopada što je Rodriguez u stanju da nacrta ženu koja ima povrede zadobijene u tuči a da to izgleda prirodno i bez eksploatacijskih namera.

I Spider Woman je morao da se završi desetim brojem, zbog početka Secret Wars ali je Hopeless ovo ishendlovao dosta elegantno a pomaže i što je relansirani post-Secret Wars Spider Woman serijal sa istim kreativnim timom i istim likovima već izbacio dva broja i da je po tonu i tematici ovo direktan nastavak. Naravno, Hopeless i Rodriguez ovde idu barem jedan interesantan korak dalje rušeći jedan klasičan tabu koji se tiče žena u popularnoj kulturi. Spider Woman je u nastavku serijala trudna – a i dalje ne znamo ko je otac – a tretman njene trudnoće, brige za plod i kombinovanja ovih ozbiljnih tema sa komedijom i kosmičkom superherojskom akcijom je siguran i ubedljiv.

Ovo je do sada jedan od najboljih Marvelovih „feminističkih“ stripova možda najpre jer Hopeless nastoji da mu likovi budu u prvom redu humanizovani a onda iz njih sociopolitička agenda izlazi spontano, kroz prikaz situacija koje su, bez obzira na hulk-krave i zdravstvene ustanove u crnim rupama, realistične i relatabilne. Možda sam ja samo sa godinama izgubio simpatije prema edgy karakterizaciji koja treba da nas isprovocira na (makar internu) debatu i draža mi je humanizacija likova koji sa svojim skupovima mana i vrlina čovek radije inspirišu nego da ga na silu uteruju u tu neku (makar internu) debatu. Naravno, većinu Marvelovih serijala sa ženskim protagonistima i dalje pišu muškarci i to je svojevrsni paradoks, no ovo su ipak tek prvi, smeli ako već pomalo nespretni koraci u nastojanju da se zahvati šire u populaciju i iskoriste nove perspektive kao predložak za superherojske stripove. Hopeless i Rodriguez za moj groš obavljaju veoma dobar posao i ovo je strip koga sa zadovoljstvom nastavljam da čitam.