Pročitani stripovi: King in Black

Kao što sam i pominjao, obećavao i vajkao se, pročitao sam recentni Marvelov Company Crossover pod sugestivnim nazivom King in Black, a čiji je arhitekta bio Donny Cates, sa Ryanom Stegmanom na dužnostima glavnog crtača. Njih dvojica su, da bude jasno, autori samog petodelnog miniserijala koji je stojao u srži ovog DOGAĐAJA, a  Cates i Stegman su i tim koji je pre par godina lansirao aktuelni serijal Venom (i sa kog se upravo sada povlače) a čija je King in Black svojevrsna kulminacija i Cates je sa urednicima ovo pripremao godinama unazad, sve govoreći kako je uzbuđen da pred nas iznese svoju ludu, jelte, viziju.

Catesa sam i hvalio i kudio u prošlosti i fakat je da je on danas jedan cenjen i prolifičan scenarista, koji i u „običnim“ korporacijskim stripovima pokušava da prikaže delić neke svoje autentične duhovne ekspresije. Utoliko, iako to možda nije vidljivo na prvi pogled, King in Black je zaista i jedna duboko religiozna skaska sa skoro klasičnim postavkama o drevnom bogu koji dolazi da osvoji i pokori sve, te detetu koje će ga u tome sprečiti, i martiru koji će se naći između njih dvojice i kompletirati svoj put od grešnika do sveca.

Nije da ovakve stvari nisu deo superherojskog, jelte, diskursa već izvesno vreme, a Cates je i aktuelni scenarista Tora i njegovo bavljenje religijom kroz što nezavisne što zavisne stripove koje radi je dobro dokumentovano – skoro kao da se radi o mini-me verziji Jasona Aarona – no King in Black je primer jednog skoro agresivnog retrofitovanja religiozne metafore preko nečega što je nastalo kao mnogo više horor-intoniran narativ. Kao takav, on je i primer evolucije motiva i likova u Marvelovom univerzumu preko perioda nešto kraćeg od četiri decenije i mada ta evolucija očigledno nije bila mnogo brza, ona je prilično ekstremna. Ključno, ne treba zaboraviti ni da ta evolucija ne ide sasvim organski – film Venom je uprkos svim logikama koje su sugerisale suprotno (bezvezan glavni junak, programsko neprisustvo Marvelovog ili Spajdermen „univerzuma“ u tom filmu, generalno ne naročito dobro napravljena produkcija) – ispao solidan hit za Sony i njegov nastavak samo što nije, pa je i tekući Venom serijal, kao i King in Black podešen da se uklopi sa ovim tajmlajnom i surfuje na talasu popularnosti snažnijeg i profitabilnijeg medija.

Ovo je generalno mesto na kome bi trebalo da umorno primetim da sam „too old for this shit“ ali to nije tačno iz najmanje dva razloga. Poslednji Company Crossover o kome sam pisao, Empyre, mi je bio sasvim prijatan za čitanje a fakat je da ovakvi događaji meni generalno nisu najdraži deo superherojskog stripa praktično od samog njihovog nastanka. Hoću reći, pogotovo u Marvelu, čak ni originalni Secret Wars od koga je sve krenulo – i, s obzirom da je Spajdermen baš u njemu pronašao simbiotski kostim koji je kasnije doveo do pojave Venoma, koji je time je direktno uvezan sa događajima u King in Black – ne smatram dobrim stripom. Značajnim fenomenom, to da, ali i John McAfee je značajan ka fenomen, pa mu ne bih dao napunjen pištolj dok igramo poker. U svakom slučaju, King in Black je bio jedan od onih DOGAĐAJA koji se pola godine pojavljuju u svim Marvelovim stripovima čak i kad svesno izbegavate da čitate „glavni“ serijal i smaračkim balastom opterećuje sve što se događa do mere da sam u čitanje samog King in Black na kraju ušao sa prilično sumornom dispozicijom. Superherojski stripovi, pomislio sam, šarene avanture nemogućih heroja, oni ne bi trebalo da u ljudima izazivaju ovako negativna osećanja.

Jedna od glavnih stvari koje me žuljaju u vezi sa King in Black je nešto o čemu sam već pisao: Venom kao „lik“, kao „heroj“ ili čak „antiheroj“ ne da nije dovoljno „jak“ kao koncept, on čak nije ni dovoljno definisan kao koncept. Venom je savršeno funkcionisao kao Spajdermenov (arhi)neprijatelj osamdesetih godina sa jasnom vezom sa protagonistom i dobro obrazloženim motivacijama i karakterizacijama Eddieja Brocka i tuđinskog simbiota koji zajednički čine Venoma. No, Marvelovi pokušaji od devedesetih godina naovamo da Venomu daju protagonizam su po nuždi zahtevali da se na ovu osnovu lepi sve više i više novih koncepata. Venom je tako tokom samo poslednjih desetak godina bio i Flash Thompson + simbiot (kada se i učlanio u Guardians of the Galaxy, da se očeše o popularnost tog filma) i sarađivao sa X-Men dok je i njih i Venoma pisao Cullen Bunn, Eddie Brock je bio i Anti-Venom, pa zatim spojen sa simbiotom po imenu Toxin, a na kraju je Donny Cates oko svega ispleo naučnofantastičnu priču o svemirskom bogu koji upravlja, hm, zmajevima.

Bezbedno je reći da Marvel danas ne može da kaže šta je osnovni, sržni motiv kojim se Venom opisuje i da je koncept Venoma naprosto „štagod u tom trenutku deluje kao da može da se prodaje“. Konsekventno, naravno, i Eddie Brock je „rastao“ kao lik, pa danas njegova ljubomora prema Peteru Parkeru, koja je bila duboko ljudski, relatabilan motiv za nastanak Venoma, praktično više nije ni bitna za njegov karakter i on je pretvoren u just another antihero kliše koji u okviru šireg Marvelovog koncepta univerzuma ima svoj „lore“ i nekakav širi narativ. A što bi sve bilo sasvim okej da se Venom zadržao u svom delu terena i radio stvari za svoj groš – no, kako rekoh, King in Black je zapljusnuo celu Marvelovu produkciju tokom pola godine cunamijem crne, lepljive simbiotske tečnosti i teško ga je bilo zaobići kada su i serijali poput Deadpool ili Daredevil, za ime sveta, imali epizode koje se bave pičvajzom u Njujorku, neksusu invazije što zahvata čitav svet pa i univerzum.

I sad vi kažete „čekajte, pa ispada da su Njujork generalno i planeta Zemlja partikularno svakih godinu dana predmet invazije iz svemira, pa kako ljudi žive u tom Marvelovom univerzumu?“ i ovo je tačna ako već ne originalna opservacija. Moja najveća zamerka na King in Black nije to što on pokušava da nam u dobroj meri podmetne „lore“ umesto narativa, koliko da Cates posebno, kao glavni koordinator i scenarista glavnog serijala, ne radi apsolutno ništa zanimljivo sa idejom invazije iz svemira koja je toliko česta u Marvelovoj strip-produkciji da su i najdobronamerniji među nama verovatno već umorni od veoma tipskih situacija i rešenja koje se u ovim stripovima praktično mehanički ponavljaju. Sam King in Black sledi sasvim očekivanu strukturu narativa gde u prvom delu naši junaci (uglavnom Avendžersi ali uz nešto saradnje sa X-Men i Fantastic Four) imaju plan i oslanjaju se na svoje iskustvo sa ovakvim situacijama, samo da bi taj plan propao a neprijatelj neke od „naših“ uspeo da konvertuje u „svoje“. Onda se ispostavi da najmlađi među našima mora da brzo sazri i pokaže odlučnost i junaštvo karakteristične za neiskvarenu mladost, pa na ime toga vrag bude poražen, naša vojska obnovljena a čak i likovima za koje mislimo da su počivši na kraju bude bolje.

Ovo jeste vrlo šematski napravljen narativ i mada Cates i Stegman svakako demonstriraju kvalitetan zanat kroz pet epizoda King in Black, i sve to ima šarmantne ideje, nisam imao drugi utisak do da je ovo krosover sklapan poput lego kockica, tek nešto življi od powerpoint prezentacije kojom je, verovatno, prikazivan urednicima u ranim fazama. Hoću reći, inflacija događaja je problem koji Marvel ima već dugi niz godina, a sa njom dolazeća inflacija koncepata zaista proizvodi određenu otupelost na strani čitalaca. Jonathan Hickman je za aktuelni rad na X-Men kreirao čitavu novu kosmologiju ali Hickman je redak primer kirbijevski nadahnutog vizionara koji pritom ima i ekstremnu disciplinu u postavljanju svog „lorea“ da sve to bude zanimljivo i dosledno. U kontrastu sa tim Catesovo i Stegmanovo isplitanje priče o Knullu, moćnom drevnom svemirskom bogu koji bi da pokori čitav kosmos je vrlo programski, šematski postavljeno i, s obzirom na situaciju u Marvelovom univerzumu, imate utisak da bi neko trebalo Knullu da kaže „Krenuo si u pokoravanje kosmosa? Važi, rođače, stani u red. Možda imamo za tebe prazan slot u itineraru narednog četvrtka.“

Hoću reći, malo li je božanstava i moćnih osvajača sa identičnim agendama u ovom univerzumu? Po čemu se Knull, uopšte izdvaja od kojekakvih Kangova, Skrullova ili mase likova koje su samo u poslednjih par decenija smislili Aaron, Hickman, Abnett, Lanning i drugi? Opet, naravno, ne mogu ja Catesu da zamerim što želi SVOG drevnog boga sa SVOJOM agenedom ali MOGU da mu zamerim što uzima tuđe koncepte koji su nekada bili BIG DEAL da ih iskoristi kao puke poštapalice u svom narativu. Kad je Kirby uveo Celestialse u svojim Eternalsima, kao rasu superbogova koji doslovno kreiraju život u univerzumu to je bio VISOKI KONCEPT. U King in Black su oni samo mid-boss prepreke u borbi da se porazi Knull koji ih je „zarazio“ simbiotima. Kada je Warren Ellis uveo koncept Extremis u Iron Mana, i ovo je bio VISOKI KONCEPT, novi narativ o čoveku koji je prvo sagradio oklop a sada oklop stavio u sopstveno telo i time se pretvorio iz inženjera u alhemičara – kod Catesa ovo je samo uzgredni pančlajn u Iron Manovoj strategiji da pod kontrolu stavi jednog od Knullovih svemirskih zmajeva.

A što sve ja ne bih zamerio da je King in Black pisan življe ili duhovitije – pa nisam li Abnetta i Lanninga hvalio za slično frivolno korišćenje starih Kirby/ Lee koncepata u Annihilation i Annihilation/ Conquest* jer su oni razumeli kako ovo može da bude istovremeno i iskreno i duhovito? Catesov King in Black je previše ozbiljan, previše predvidivo melodramatičan i naprosto već napola svaren kad počnete da ga čitate i tu ni tipično dinamičan Stegmanov crtež ne pomaže previše. Uostalom, ja Stegmana neviđeno štujem kad crta Spajdermena, ali ovde Spajdermena, u skladu sa Venomovim aktuelnim statusom, ima zapravo vrlo malo i nalazi se na margini događaja.

*što ćete možda jednom imati priliku da (ponovo) čitate kada se nateram da iskopam te stare UPPS kolumne i ponovo ih objavim

Ne bih više o samom King in Black, ali ovaj je krosover ne samo pustio svoja crna ticala u skoro sve tekuće serijale, već je Marvel dodatno uradio i gomilu miniserijala i one-shotova koji pričaju deliće jedne priče koja, da budem iskren, jedva da ima dovoljno materijala i za tih pet samostalnih epizoda. Naravno, nisam čitao sve ove tie-in radove, ali neke jesam i evo mikro-osvrta na njih.

Black Knight nije moj najomiljeniji Avendžer – teško da je on to ikome sem nekakvim suludim engleskim nacionalistima – ali sam njegov one-shot za ovu priliku pročitao sa apetitom jer ga je napisao Si Spurrier. Englez je u ovom nešto dužem samostalnom stripu ne samo uspeo da učini Black Knighta aktuelnim i važnim za širi narativ King in Black (iako je spona samo to da oba lika imaju „black“ u imenu i bledunjave veze sa srednjevekovnom mitologijom) već i da umešno spoji epsku akciju i komediju u jedan funkcionalan amalgam. Štaviše, za bonus poene, Spurrier je Black Knighta povezao sa novim kineskim superherojima koji su deo Marvelovog napora da se diversifikuje (i, dobro, da zabaci udicu na potencijalno beskonačno lukrativno kinesko tržište) a od glavnog lika napravio nepouzdanog naratora i zaista simpatičnog luzera koji svoj status jednog nemodernog, starinskog koncepta iznosi sa puno šarma pa i dostojanstva. Nije naravno škodilo ni što je ovo crtao Jesus Saiz…

Black Panther je takođe dobio one-shot i ovo je korektan ali izrazito mehanički sklopljen narativ. Nije mi bio naporan za čitanje, da ne bude zabune, ali „Wakanda je na udaru neprijatelja iz svemira a T’Challa i njegova ekipa moraju da se odupru moćnom tehnologijom i magijom, a T’Challa će se pritom prisetiti nečeg važnog iz svog detinjstva“ je sada praktično podžanr za sebe i Geoffrey Thorne ovo piše bez mnogo saplitanja ali i bez previše inovacije, no crtež koji radi German Peralta sa kolorom Jesusa Arbutova je vrlo lep i ovo je jedan neuvredljiv, sasvim prihvatljiv tie in.

Pokušao sam da čitam King in Black Namor, koga je napisao cenjeni Kurt Busiek a nacrtao odlični Benjamin Dewey ali sam relativno brzo izgubio interesovanje jer se radi o mahom dvorskoj drami iz Namorove mladosti koja je napisana korektno (i nacrtana odlično) ali ne uspeva da umakne jednom sasvim generičkom tonu, postavci likova i predvidivim preokretima (pogotovo ako ste čitali konkurentskog Aquamana poslednjih pola dekade). Namor ima interesantnu ulogu u aktuelnim Avengers stripovima pa i zanimljiv kameo u samom King in Black ali me ovaj miniserijal nije dovoljno očarao da potrošim svih pet epizoda. No, dočitaću ga jednom, u trenutku najvećeg očaja.

Kako je Spajdermen ne samo moj omiljeni strip-junak već i praktično izvor svega što se danas vezuje za koncept Venoma, i kako je King in Black: The Amazing Spider-man napisao meni sve draži Jed MacKay sa zanimanjem sam pročitao ovaj one-shot. Italijanski crtač Michele Bandini je samo jedan u nizu solidnih „novijih“ crtača koji imaju dinamičan a dovoljno čitak lejaut i jasan, funkcionalan crtež pa je i to pomoglo. Zanimljivo je koliko je Spajdermen skrajnut u King in Black događaju, s obzirom na važnost ovog lika za donošenje prvog simbiota na Zemlju i  nastanak Venoma. Paranoičniji među nama će reći da se namerno umanjuje važnost Spajdermena da bi se senzibilitet Venom stripova uskladio sa filmovima u kojima Spajdermen i ne postoji, ali mislim da to nije slučaj i da naprosto Marvel generalno i Donny Cates partikularno smatraju da je značajno da Venom i Eddie Brock stoje na svojim nogama i imaju svoj, nezavisni identitet. Čak i tako, malo je neobično čitati epizodu Spajdermena u kojoj je zaplet taj da Spajdermen shvata da nema ičim značajnim da doprinese sveopštoj borbi protiv kosmičkog zavojevača pa prolazi kroz krizu samopoštovanja (što je za njega ionako svakodnevna pojava) i svodi svoje učešće na pomoć nasumičnim civilima i izigravanje mentora mladom, novom superheroju Reptilu. Ovo jeste malo bezveze s obzirom na dugačku istoriju učešća Spajdermena u „velikim“ ratovima i kosmičkim vojnama gde je umeo da odigra i presudnu ulogu (da ne pominjemo da je kosmička moć koju Eddie Brock dobija u finalu sržnog serijala King in Black ista ona što ju je Spajdermen posedovao još pre više od trideset godina…), ali MacKay ovo lepo piše, humanizujući Spajdermena i kreirajući jednu kratku ali poučnu priču o verovanju u sebe i prepoznavanju da ako spasemo jednog čoveka – spasli smo čovečanstvo. A i Bandini crta solidne kadrove na kojima se morski dinosaurus bori sa svemirskim zmajem da bi Spajdi poentirao jednim impresivnim kitolovačkim potezom.

Gwenom vs. Carnage je napisala Seanan McGuire, danas „stalna“ scenaristkinja zadužena za Spider-Gwen/ Ghost-Spider/ Gwen 65 i kako sam relativno nedavno imao relativno nepovoljno mišljenje o poslednjem Ghost-Spider serijalu tako se i ovom trodelnom tie-inu nisam previše radovao. S pravom! Ovo su tri epizode tuče između Gwen Stacy iz univerzima 65 i Carnagea iz tog istog univerzuma, ali u „ovom“ univerzumu i ne samo da McGuireova mora da pravi neviđene premete preko glave da dovede oba lika u univerzum 616 i poveže ih sa aktuelnim pičvajzom plus da im motivaciju da se tuku šezdeset strana, nego se i činjenica da je sama Gwen danas zapravo „tamošnja“ verzija Venoma i na taj način nekako koncepcijski povezana sa Knullom jedva pominje i nikako ne koristi do svojih krajnjih konsekvenci. Makar italijanski crtač Flaviano Armentaro pruža vrlo solidan, dinamičan rad, pa ovo nije neprijatan strip.

Cristopher Cantwell, aktuelni scenarista Iron Mana napisao je i one-shot King in Black: Iron Man – Doctor Doom koji je instant zaboravljiva minijatura o saradnji dva istorijski vrlo suprotstavljena lika, od kojih jedan koristi tehnologiju a drugi magiju i obojica su narcisoidni geniji, da se izbore protiv Deda Mraza posednutog simbiotom. Najbolje što mogu da kažem je da je ovo Salvador Larroca nacrtao vrlo solidno kao i da se fraza „War on Christmas“ koristi strateški uspešno.

Slično zaboravljiv mi je bio i King in Black: Captain America, one shot koji je napisao Danny Lore a nacrtala su ga čak četiri umetnika. Zašto? Nemam pojma, nije da ovde ima mnogo potrebe za različitim stilovima. Ovu sam epizodu prevashodno uzeo u ruke jer je jedan od crtača naš Džontra, i nije se Mirko izbruka nikako, a sama priča je predugačko podsećanje na to da je Kapetan Amerika pre svega inspiracija a ne samo lepo lice i jak biceps.

King in Black: Marauders je jedini direktan tie-in koji su X-Men dobili ovde i dobro je, imaju oni dovoljno svojih kriza da bi se mnogo mešali u tuđe. Ovo je napisao Gerry Duggan, stalni scenarista Marauders, a nacrtao odlični Luke Ross i strip pre svega IZGLEDA sjajno sa superiornim lejautom i odličnim kolorom Carlosa Lopeza. Priča je sasvim očekivana, generička i tezgaroška, ali i korektna i na svojih tridesetak strana smešta dovoljno preokreta, pouka, ali i kul karakternih momenata da sam imao sasvim pozitivnu reakciju.

Sad ćete vi reči da sam pristrasan spram Spajdermena – KAO DA JA TO KRIJEM! – ali Symbiote Spider-man: King in Black mi je bio jedan od boljih radova u ovoj ponudi. Peter David je čovek koji je pretrpeo mnoge kritike poslednjih decenije, neke od njih nepravedno, da ne pominjem moždanu kap i sve to, ali on je jedan od definitivnih scenarista Spajdermena i Symbiote Spider-man mi je do sada generalno bio vrlo prijatan old school throwback čak, jelte, UPRKOS tome da ga crta Greg Land. Ovaj tie-in je, naravno, bizarno artificijelan jer David mora da napravi potpuni temporalni haos kako bi svog junaka, čije se priče događaju u „našoj“ prošlosti nekako uglavio u krosover koji se događa, jelte, sada. Zaplet nikako nije jača strana ovog petodelnog serijala, ali David je kadar da i dalje pravi perfektne karakterne momente za svoje protagoniste, a pogotovo samog Spajdermena/ Petera Parkera koji i sam poslednjih godina trpi pomalo nezaslužene kritike da je „dosadan“, generički beli lik. Naravno, David koristi činjenicu da je OVAJ Spajdermen vezan za simbiota (ove priče se dešavaju pre nastanka Venoma) značajno bolje nego iko drugi u ovom celom događaju, a strip je i pun gostujućih likova, od Black Knighta koji i ovde ima simpatičan kameo, preko Rocket Raccoona koji još nije postao član Guardians of the Galaxy pa do Monice Rambeau i Kanga the Conquerora. Sve je to brzo, dinamično, zabavno, duhovito i Land uglavnom uspeva da stripu da i dovoljno akcije i dovoljno humora da se čitalac distrektuje i ne primeti da zaplet ševrda kao da se vozač napio i misli od mobilnog telefona da je daljinski upravljač.

A kad smo već kod daljine, DALEKO najzabavniji i najbolji tie-in za King in Black mi je bio King in Black: Thunderbolts, trodelni mini koji je napisao Matt Rosenberg a nacrtao Juan Ferreyra. Znam da sam već pomalo dosadan sa pohvalama na Rosenbergovo ime ali, evo, ovaj na brzinu skupljeni „novi“ Thunderbolts je demonstrirao kako na marginama velikog, dramatičnog događaja možete napraviti smislenu, „malu“ ali karakternu, da ne pominjem jako zabavnu priču o likovima koji su u najboljem slučaju trećepozivci a da to nekako ima težinu i u široj slici i u nekoj budućoj perspektivi Marvelove istorije. Zaplet je prost da prostiji ne može biti: King in Black je došao na zemlju i započeo taj, jelte, totalni rat do potpune pokore ili uništenja, a Kingpin, gradonačelnik Nujorka, na brzinu sastavlja tim od osuđenih i zatočenih supernegativaca koje trenutno ima na lageru i šalje ga u srce ratne zone da uradi NEŠTO u ratnom naporu. Kingpin nema iluzija da će „njegovi“ Thunderboltsi zaista uspeti da naude Knullu koji je ipak drevni bog, otelotvorenje praznine bla bla bla, a protiv njega šalje šeprtljaste psihopate koji se posle šest koraka potuku sami među sobom, ali, svestan da će superheroji, verovatno ipak naći načina da preteknu i doakaju i ovoj pretnji, misli na budući rejting i želi da se vidi da je nešto učinio za, jelte, narod, i doprineo pobedi.

Zabava kreće već od sastava tima gde je daleko najjači lik moj usvojeni sin Taskmaster, koji dobija kapitensku ulogu i čak i ako nije od samog početka bilo jasno da je u pitanju samoubilačka misija, ostali likovi to snažno sugerišu. Body count, naravno, do kraja bude pogolem, ali  Rosenberg i Ferreyra uspevaju da sve to bude lako, brzo, nestašno ali duhovito i probavljivo, sa sjajnom dinamikom unutar ekipe koja se sa vremenom menja i mutira i sponama koje spontano nastaju u situacijama ogromne opasnosti, uprkos nepoverenju i psihopatskoj dispoziciji većine likova. „Dirty dozen usred apokalipse“ je naravno zanimljiv koncept ali i koncept koji je lako oterati u puko iživljavanje sa ubijanjem i torturom, no Rosenberg ovde majstorski drži kontrolu nad narativom i uspeva da ponudi vrlo zabavnu, vrlo „marvelovski“ intoniranu parodiju na DC-jev Suicide Squad. Ferreyra sa svoje strane nudi izuzetno upečatljiv crtež koji uprkos debelim, jakim kolorima uspeva da bude dinamičan i zabavan do mere da je ovo strip koga treba da pročitate čak i da nemate nikakvog interesovanja za King in Black generalno.

Pročitani stripovi: Crossover

Učinio sam svestan napor i pročitao prvu priču, to jest do sada izašlih šest brojeva Imageovog serijala Crossover, a koga piše Donny Cates i crta Geoff Shaw i moja prva reakcija bila je „uuuhhhhhh“ a sve druge „hm, ovo nije baš sjajno“. Crossover je divno nacrtan strip da ne bude zabune, Shaw je ovde, što se kaže u Americi, izbacio loptu iz parka, i ovo je sjajna demonstracija da je ovaj mladi dizajner i ilustrator više nego spreman da bude naredna velika zvezda američkog stripa, ali užitak u crtežu i izuzetnom koloru odličnog Deeja Cuniffea nije bio sasvim dovoljan da spase opšti utisak o stripu koji, hajde da to diplomatski kažemo, pati od loše ideje i mlitave realizacije. Čovek bi pomislio da kad je u pitanju žanrovski strip visokog koncepta koga radi jedan od najvrelijih mlađih scenarista u američkoj industriji a izdaje treći najvažniji izdavač na kontinentu, da će tu mašinerija odraditi svoje i da je određeni nivo ozbiljnosti zagarantovan, ali Image Comics je firma koja i dalje posluje bez (obaveznih) urednika u svojim izdanjima. Ovo je sa jedne strane simpatičan gest poverenja prema autorima koji – teoretski – najbolje znaju šta je dobro za njihove radove i imaju punu, ničim ukaljanu kreativnu, jelte, slobodu, ali je sa druge strane i podsećanje da je u nekim slučajevima i najboljim autorima potreban neko ko će da ih povuče za rukav i kaže „mojne to, brt, mojne to.“

Crossover je, da bude jasno, još pre izlaska prve epizode u Novembru prošle godine izazvao minorni cunami negodovanja u toj nekog „levljoj“, „progresivnijoj“, „osvešćenijoj“ strip-zajednici na proverbijalnim društvenim mrežama svojim, iskreno, bizarnim tretmanom nekih osnovnih motiva. Nije baš da sam video pozive na kenslovanje Donnyja Catesa, ali jeste znakovito kako je momak koji je do juče bio proverbijalni „critical darling“ i jedan od mladih lavova tog nekog novog talasa autora koji rade paralelno u mejnstrimu ali i u creator owned sferi, i na obe strane kidaju, odjednom popio gomilu – da bude jasno, sasvim zasluženih – kritika kako je pristupio obradi osetljivih i kompleksnih tema sa svom suptilnošću starog dobrog slona u staklarskoj radnji. Dobro, svakom se omakne da nešto lupi i, jelte, ostane živ a današnji ultra-woke narod po društvenim mrežama ne propušta ni jednu priliku da komarca naduva u magarca na steroidima, no, Crossover je bez sumnje strip kome vidno nedostaje urednička ruka a koja bi očinski izgladila konceptualne blamaže što su se Catesu otele kontroli, ali možda i važnije, pomogla da se jedan narativ prepun potencijala apgrejduje sa stadijuma prilično bezukusne salate žanrovskih tropa u nešto dostojno svog visokog koncepta ali i upečatljivog, vibrantnog crteža koji su ponudili Shaw i Cuniffe, te vrhunskog dizajna i leteringa Johna. H. Hilla. Da stvari budu gore, Crossover u svom impresumu potpisuje Marka Waida kao nekog ko je radio „story edits“ pa se opravdano pitam na šta li je ovaj narativ ličio pre nego što je iskusni profesionalac prošao kroz njega i uobličio ga u ovo što smo dobili u prvih šest brojeva…

Da osvežimo pamćenje publici koja se možda tek budi iz zimskog sna, Donny Cates je Teksašanin koji spada u grupu novijih i mlađih Marvelovih scenarista – rame uz rame sa Mattom Rosenbergom i nešto starijim Alom Ewingom – koji pišu dobro ali i imaju karakter, jasno izražen lični glas u svojim stripovima. Ovo je vidnije u njihovim creator owned radovima za druge izdavače, ali je dovoljno vidno i u onome što rade za korporativne gospodare čime dobijamo zadovoljavajuću kombinaciju prepoznatljivih likova ali i osobenog tona za superherojske stripove. Cates je na sebe skrenuo pažnju serijalima God Country i Buzzkill, oba na Imageu – ovaj prvi je i crtao Shaw – i oba sa jakim ličnim elementima bez obzira na žanrovske kvalitete, da bi dalje dobio posao u Marvelu ali i nastavio da radi za nezavisne izdavače. Svojevremeno sam ozbiljno pohvalio njegove serijale Babyteeth i Redneck, a mada mi njegov tekući serijal za Marvel o Venomu nije nešto specijalno sjajan, mora se priznati da je u pitanju jedan od najuspešnijih serijala o ovom Marvelovom antiheroju u njegovoj istoriji*. Cates je u Marvelu i odabran za naslednika Jasona Aarona na Thoru i to, svakako, svedoči o njegovoj reputaciji.

*iz koga je i izašao ovosezonski krosover King in Black o kome ću, to mi je sudbina, morati uskoro nešto da napišem

Zašto je onda Crossover ovako neobično neubedljiv strip? Možemo samo da spekulišemo – jedan od razloga bi mogla biti Catesova rastrzanost na sto strana s obzirom na količinu stripova i scenarija za druge medije koje piše. S druge strane, u pogovoru za prvi broj Cates insistira da je ovo strip koji je naprosto morao da napiše, naročito nakon dugog vremena provedenog u bolnici gde se maltene rastao sa životom, pa je u pitanju možda i nedovoljno formirana ideja od koje se autor nije dovoljno distancirao da bi joj dopustio da dosegne korektnu žanrovsku formu – sam Cates u istom tom pogovoru kaže da nema pojma da li će strip uopšte funkcionisati bez obzira što je „morao“ da ga napiše – ali Crossover je meni problematičan najpre na ime toga da ima jednu razumno cool ideju ali da je ovih šest brojeva ispunjeno brdom klišea i žanrovskih poštapalica koje na gomili tvore nezanimljiv narativ. Da nije sjajnog crteža i te kul ideje u temelju svega, Crossover bi bio skoro potpuno zaboravljiv strip.

Teške reči, verbalne šamarčine – hajde da vidimo imam li argumente za ovo što pričam.

Crossover je, u uobičajenom stripovskom žargonu, pojam koji označava mešanje likova iz različitih serijala istog (ili dva) izdavača u istoj priči. Kad sam ja bio mlađi a strip-kontinuitet jednostavniji za praćenje, krosover je podrazumevao da se Spajdermen pojavi u jednoj od epizoda Srebrnog letača* a počev već od sedamdesetih kreirane su i priče kojima je osnovna ideja upravo bila to da se iskoristi sinergija inače odvojenih likova i njihovih istorija u zapletima koji su važni i za jedne i za druge. Danas imamo redovne (polu)godišnje događaje u Marvelu i DC-ju koji su „company crossoveri“ sa desetinama likova iz različitih stripova a koji i određuju dalji tok tog nekog opšteg kontinuiteta celog strip-univerzuma.

*i oni se tu, naravno odmah potuku

U serijalu Crossover se ovaj krosover, međutim, događa između „stvarnog“ sveta i gomila različitih strip univerzuma i njegova primamljivost je upravo u tom potencijalu koji nastaje kada postane jasno da su strip-univerzumi opipljive stvarnosti same za sebe i da one mogu da stupe u interakciju sa „realnim svetom“. Pa, mislim, ko o tome nije sanjao kao adolescent, čitajući omiljene superherojske stripove? Momenat u kome shvatite da su stripovi „stvarni“ i da sa njima više nemate samo jednosmernu komunikaciju je uvek nabijen tenzijom, uzbuđenjem i strahom i imati strip sa ovakvom postavkom je pravi konceptualni zlatni rudnik.

Naravno, pričam o stripu Multiversity, Granta Morrisona, starijem od pola decenije. A mogao bih da pričam i o masi drugih stripova, čak i ne odmičući se od Morrisona gde bih citirao Doom Patrol i Flex Mentallo kao prethodne primere ove vrste krosovera, a onda bih se prisetio i brojnih radova u DC-ju ili Marvelu (od Flash of Two Worlds i Realworlds, preko Marvelovih stripova publikovanih povodom jedanaestog Septembra, pa sve do Gwenpool). Hoću reći, Cates nije baš prva osoba koja je došla na ovu ideju i njegov strip treba da se od drugih izdvaja prevashodno time da je pisan iz pozicije nekog ko je odrastao uz superherojske stripove, ko se samoidentifikuje kao gik i kome je ova vrsta kulturne identifikacije izvor ponosa ali i povremenih problema tokom života. Dakle, jelte, da ponovo dobijamo strip u kome se oseća prisustvo njegovog autora, jedan autobiografski miris – sve ono što kod Catesa volimo.

Što se zapleta tiče, Crossover prikazuje Ameriku u kojoj se najednom i bez najave pojavio nekakav interdimenzioni procep, iz njega ispale stotine superheroja i superzločinaca koje su odmah zaratile a ovo je imalo devastirajuće posledice po deo Arkanzasa u kome se sve dešava. Amerika, je, prirodno, na njih poslala vojsku, da bi ova bića iz drugih univerzuma ubrzo oko sebe podigla neprobojnu magijsku barijeru koja ničemu ne dopušta da uđe, ali ni da izađe. Strip ima dve jasne tematske linije koje prati: jedna se bavi pokušajima američke administracije da neobjašnjivi i preteći fenomen stavi pod nekakvu kontrolu, druga je herojska potraga dvoje strip-gikova koji pokušavaju jednom od likova ispalih iz stripa i zarobljenom sa pogrešne strane magijske barijere da se vrati svojima.

Ovo su zanimljive teme i postavka je, da budemo jasni, dobra. Crossover bez sumnje ima primamljiv zaplet, ali spoticanje kreće čim se uđe u realizaciju.

Obradimo prvo proverbijalnog slona koji strpljivo sedi u sobi i čeka da ga se dohvatimo: Cates ovo zaista piše iz jedne vrlo lične ljubavi prema superherojskom stripu koji je odgovoran za dobar deo njegovog identiteta (da ne pominjemo da ga lebom hrani) a koji mu je, nesumnjivo, doneo i neke neprijatne momente tokom odrastanja u Teksasu uobičajeno sumnjičavom prema svemu što nije bogougodno i smrdi po nekakvoj gikovštini. No, Cates ovde pravi zaista neobično pogrešnu procenu i prikazuje nam život u „postsuperherojskom“ vremenu kao mesto na kome su ljubitelji superherojskog stripa diskriminisani i progonjeni onako kako je to, istorijski, bilo rezervisano za seksualne manjine.

I to je, pa, veoma nezgrapna metafora. Nemam sumnji da je ne jedan gik u svom životu trpeo prozivke, zlostavljanje i kojekakve korektivne mere uvedene od strane religioznih roditelja ili lokalnog establišmenta, ali Cates ovo kao da je kucao u bokserskim rukavicama, prepisujući direktno iz stvarnog života sa bilbordima na kojima piše „God hates masks“ i religioznim fanaticima koji se zaleću u striparnice sa molotovljevim koktelima.

I kad nešto ne ide, ono ne ide. Ne da ja imam nameru da budem uvređen u ime nekog drugog, ali ovo je tonalno zaista nespretno, a naročito u trenutku kada je supeherojska pop-kultura defakto mejnstrim i kad i sasvim normalan svet koji nikada u ruke nije uzeo tamo nekog Iron Mana ili Infinity Gauntlet, slobodno diskutuje o karakteru Tonyja Starka i tome je li Thanos ipak malčice i imao pravo.

Nezgrapnost metafore – zbog koje je i krenulo to silno gunđanje na internetu – je, međutim samo simptom jedne opštije nespretnosti sa kojom Cates piše ovaj strip. Crossover ima u sebi i šire političke metafore – jasne su aluzije na Trampovo interniranje migranata sa scenama u kojima vidimo da su likovi iz stripova zatvoreni u posebnim ustanovama i da se na njima, jelte, eksperimentiše, ali ovo je sve nešto što je apsolutno već viđeno, i više puta mi je tokom čitanja na pamet padao Zemeckisov Zeka Rodžer koji je daleko uspešnije baratao svojim – sličnim – simbolikama.

Narativ ove prve priče u Crossoveru formatiran je oko tog nekog on the road modela gde dvoje glavnih junaka pomažu „stripovskoj“ devojčici da se probije do magijske barijere preko Amerike koja je namah militarizovana i „autoritarizovana“ i ovo je prilika da se analiziraju ljudske predrasude ali i da se susretnu različiti likovi iz stripova koji se sada šetaju među „pravim“ ljudima, no problem Crossovera je u tome da ima seriju mekgafina umesto stvarnog zapleta* – moramo stići do ovde i naći taj i taj predmet da bismo stigli do tamo itd. – i da mu je glavna junakinja potpuno beskrvna i nezanimljiva. Cates daje malo karaktera nekim od sporednih likova ali u usta same heroine, Ellipses Howell stavlja samo najizlizanije fraze i jedan izrazito bledunjav diskurs a što je sasvim fatalan nedostatak ovog stripa. Čak ni preokret na poslednjoj strani poslednje epizode, koji je sam za sebe prilično kul, ne uspeva da je spase, da opravda njene tunjave replike, niti da stripu zaradi karakter i šmek.

*i seriju nejmdropova autora stripova iz našeg sveta za koje vesti javljaju da su ubijeni ili nestali na ime klime koja je zavladala nakon, jelte, krosovera

A što je bizarno – čovek bi očekivao da će u stripu koji se bavi stripom i njegovim odnosom ka stvarnom svetu biti naglašeni upravo njegova maštovitost, poetika, drama. Umesto toga dobijamo samo najizblendiraniju melodramu punu klišeiziranih situacija i izlizanih fraza koje izlaze iz usta protagonistkinje. Slabo.

Ono gde je strip uzbudljiviji je svakako u korišćenju poznatih superheroja da se osveži narativ. Naravno, Cates i Image nisu mogli da dobiju prava na Supermena i Spajdermena – mada se Supermen pominje i diskutuje kao važan koncept – ali se ovde pojavljuju The Paybacks Eliota Rahala (koje su Cates i Shaw radili za Dark Horse), Madman Michaela Allreda, Savage Dragon Erika Larsena, Hit-Girl Marka Millara, likovi iz Chew, Astro City, Witchblade, Black Hammer, The Wicked + The Divine, Incorruptible, gomila likova Roba Liefelda… Mnogi od njih su samo kulisa dok drugi imaju „speaking parts“ uloge i naravno da je kul kada se vidi mešanje supermoći i „stvarnog“ sveta, ali strip i svakako malo gubi na snazi time što ima tu superklišeiziranu radnju…

Ali bar je crtež sjajan. Shaw i Cuniffe ovde imaju nimalo naivan zadatak da izmešaju realističan, a opet izražajan stil, sa stripovskim stilizacijama i preterivanjima, da sve to bude deo jednog kongruentnog sveta a da se opet vide jasne razlike između onog što je „stvarno“ i onog što je „nacrtano“. Ovo je težak ispit koga dvojica umetnika polažu sa visokim ocenama, uspevajući da Crossoveru udahnu energiju klasične silver age produkcije ali i da ispoštuju „realizam“ potreban da priča ima osoben ton. Pripovedački, ovo je vrlo sigurno i zrelo, sa finim, urednim lejautom koji samo na momente biva protresen atraktivnim, eksplozivnim tablama kompleksnih, energičnih kompozicija. Shaw je izvrstan i u tajmingu pripovedanja i u karakterizaciji likova a Cuniffeov kolor prosto iskače sa stranice i ostavlja utisak jake živosti, svežine, uzbuđenja, baš onako kako očekujete od stripa ovakve tematike.

Šteta je, zaista, što nemamo bolji scenario od ove niske klišea i nezgrapnih metafora koju je Cates kreirao. On u jednom trenutku pravi vrlo jasnu aluziju na Watchmen čiji je pančlajn da taj strip, na kraju, nije imao pravo, i da je ljudska priroda drugačija od onog što su Moore i Gibbons pomalo utopijski zamislili, ali ovo je samo primer kako Cates omašuje višeslojnost i kompleksnost Watchmena i, poredeći se s njim, skreće pažnju na problematičnost Crossoverovog nedopečenog scenarija i neudobnih metafora.

No, dobro, posle toliko kritika vredi reći i da ću Crossover, kada od ovog meseca nastavi sa izlaženjem, i ja nastaviti da, barem jedno vreme, čitam jer me interesuje šta će dalje autori uraditi sa ovom koncepcijom. Naredni broj, sedmi, pisaće Chip Zdarsky, crtati Phil Hester a kolorisati Ande Parks, a što je zanimljiv preokret, no, jasno je da je ovo Catesu veoma važan strip i on će sa njim biti do kraja, kao pobednik ili pokojnik. Ako vas je sve ovo zainteresovalo, Comixology ovaj serijal prodaje na ovom mestu.

Pročitani stripovi: Babyteeth i Redneck

Donny Cates je jedno od onih imena koje odjednom čujete sa svih strana. Mlađahni teksaški scenarista je prosto eksplodirao na američkoj strip-sceni poslednjih par godina, pišući za različite izdavače, uključujući Dark Horse, IDW i Valiant. Talenat i vrednoća ne ostaju nezapaženi u jednoj, ako malo bolje pogledamo, ipak maloj zajednici kao što je američka strip-industrija tako da je Cates u poslednje vreme izvođač nekih ozbiljnih radova za Marvel, uključujući Doktora Strenjdža, Thanosa, aktuelni Venom serijal, pominjani Death of the Inhumans, kao i koordinativnu ulogu u okviru obeležavanja dvadesetogodišnjice Marvel Knights inicijative nekim novim stripovima. Catesove Marvelove radove ćemo, bez sumnje dokačiti nekom sledećom prilikom, ali za danas bih se kratko osvrnuo na dva njegova aktuelna serijala za nezavisne izdavače koja sam čitao ovog vikenda i uz uživanje pomislio da su vrlo vredni preporuke. Pogotovo jer se oba bave izrazito žanrovskom tematikom ali na osvežavajuće originalan i, što da ne, ličan način.

Prvi je tekući serijal Babyteeth koga Cates piše a odlični Garry Brown crta, sve za Aftershock Comics koji sa ovim serijalom mogu sa zadovoljstvom da se pohvale kako sve ozbiljnije ulaze na teritoriju koja je do sada uglavnom bila deljena između Imagea i Vertiga. Babyteeth je, naime, neka vrsta horor trilera sa relativno konzervativnom osnovnom idejom, ali sa veoma ubedljivom razradom u kojoj „obična“ priča o dolasku antihrista na Zemlju dobija interesantne i intrigantne tonove. Cates je, jelte, skoro pa udžbenički primer žanrovskog scenariste koji uzima prilično poznatu postavku zapleta ali je onda oplemenjuje tematskom razradom koja izlazi iz okvira onoga što uobičajeno viđamo u ovakvim pričama, dajući svemu humaniji i personalizovaniji pečat.

Za početak, Babyteeth je priča o maloletničkoj trudnoći. Ne da trudnoću kao takvu pratimo u stripu, zapravo Babyteeth počinje dugačkim flešbekom u kome majka malog deteta telefonom snima video-poruku tom svom detetu, da mu objasni kako je njegov život išao tako bizarnim tokom. Ideja da imamo posla sa nečim natrprirodnim nije u pripovedanje udenuta od prve strane i uvodi se postepeno uz majstorsko povećanje saspensa tako da čitalac praktično zajedno sa protagonistima prolazi kroz konfuziju, strah, katarzične promene i sve što ide uz saznanje da već komplikovani životi koje su vodili postaju MNOGO komplikovaniji kada se zateknu usred internacionalne zavere koja traje već milenijumima.

Glavna junakinja, Sadie Ritter je šesnaestogodišnjakinja iz polufunkcionalne porodice: otac je cenjeni pilot na komercijalnim letovima, ali je majka, posle dosta godina svađa i rastuće netrpeljivosti, otišla i ostavila familiju u kojoj pored Sadie postoji i starija sestra, Heather. U suštoj suprotnosti od socijalno povučene i trapave Sadie, Heather je agresivna, čak, jelte, problematična mlada žena koja voli i da se pobije kad treba, a i, da se razumemo, kad ne treba, ali koja uz agresivnost ima i preduzimljivost i izražen instinkt za preživljavanje, sve što njenoj mlađoj sestri fali. Naravno, kada počne da postaje jasno kako je Sadie rodila bebu koja nije sasvim ista kao ostale bebe, porodica mora da se potrudi da prevaziđe unutrašnje, jelte, protivrečnosti i pronađe način da obezbedi pravilnu dijetu bebi koja umesto mleka sisa – krv.

Jedan od najupečatljivijih elemanata Babyteeth je to kako Cates piše priču koja sa svakom sledećom epizodom uspeva da ode u nekom iznenadnom i neočekivanom smeru a da to na gomili ne ostavi utisak nepovezane gomile ideja i motiva koje scenarista ubacuje u blender usput, kako mu padnu na pamet. Rezultat je da u 12 brojeva, koliko je do sada izašlo, Babyteeth veoma efikasno prelazi put od relativno intimne socijalne drame u porodici sastavljenoj od interesantnih i ubedljivih likova koji deluju kao da su zaista došli iz stvarnog sveta, do dinamičnog akcionog trilera u kome imamo prastara tajna društva, zastrašujuće utrenirane ubice, borbe stvorenja sa natprirodnim sposobnostima, pa na kraju i bukvalan silazak u pakao, a da sve to deluje sasvim organski izvedeno.

Catesova pažnja posvećena likovima je ovde presudna i, ako smem na ovom mestu da kažem, rekao bih da je jedan od velikih uticaja na Babyteeth izvršio klasični serijal Preacher Gartha Ennisa i Stevea Dillona. Kao i u Preacheru, Babyteeth je u suštini istraživanje humanosti kao karakteristike i istovremeno, jelte, ideologije, na pozadini verskih i filozofskih sistema kreiranih pre više hiljada godina sa, između ostalog, jasnom namenom da budu instrumenti socijalnog inženjeringa. Babyteeth je, slično Preacheru, eksperiment u kome se isprobava ideja da su etika i pravičnost prevashodno utemeljeni u odnosima ljudi jednih prema drugima u malim zajednicama, a da njihove apstraktne ekstrapolacije na čitava društva i kulture nisu nužno osetljive na te neke male i obične ljude. Ovo smeštanje „etičke perspektive“ u vizuru osobe sa neke vrste društvene margine je zajedničko za oba serijala – oba protagonista su iz provincije i na svoj način socijalno izolovani – i Cates sa Babyteeth prilično uspešno, a bez imitiranja Preachera ili ponavljanja njegovih poenti, prikazuje kako takve osobe na kraju dana često završavaju samo kao, jelte, kolateralna šteta društvenog progresa.

Nisu ovo neke nečuvene ili superoriginalne poente, naravno, ali ponavljam, likovi su ispisani sa mnogo pažnje i ljubavi pa nam pančlajni, posredovani kroz njih deluju svežije i ubedljivije. Babyteeth je i vrlo „američki“ strip sa svojim idejama o vrednosti individualne slobode ali i individualne odgovornosti i u dosadašnjih 12 brojeva gledamo kako likovi sazrevaju na načine koji se uklapaju uz eskalaciju žanrovskih elemenata (pomenuta akcija, eksplozije i silazak u pakao) a da se to slaže sa osnovnom idejom o tome šta znači imati podršku unutar porodice koja se ne smanjuje sa protokom vremena ili porastom problematičnih situacija u koje članovi porodice upadaju.

Jedina zamerka koju imam se zapravo takođe odnosi na „američki“ element stripa u kome je jedan zanimljiv lik koji je poreklom sa Bliskog Istoka ispisan previše, pa, „američki“ i za sada deluje kao da potencijal za pružanje drugačije kulturne perspektive nije iskorišćen. Ali opet, ovo je tekući serijal koji kao da tek hvata zalet, pa se nadam lepim stvarima u budućnosti.

Cates u Garryju Brownu ima savršenog saborca i suizvođača za ovakav strip. Catesovi ekspozitorni monolozi su efikasni i služe za karakterizaciju koliko i za pripovedanje, a dijalozi su mu sveži i efektni, dok Brown donosi „bučan“, „prljav“ crtež koji je zapravo prepun suptilnosti, kako u savršenim izrazima lica i drugim emotivnim ekspresijama kod likova, tako i u čistom vizuelnom pripovedanju koje se dopunjava sa tekstom na izrazito organski način. Na primer, kada na kraju treće epizode vidimo da tekst govori jedno a slika drugo, ovo je jedan od najpotentnijih momenata u serijalu jer nas podseća da priču dobijamo u retrospektivi, od mlade, jelte, grešne, majke koja svom detetu eksplicitno obećava da ga nikada neće lagati. Brown ima i zadatak da pored nepodopština tinejdžera iz provincije crta i bona fide akcione scene kao iz nekog filma Džoela Silvera a fenomenalan kolor Marka Englerta posebno dolazi do izražaja u najnovijim epizodama sa impresivnim scenama onostranih predela u, jelte, paklu. Babyteeth je energičan, mišićav horor/ triler/ akcijaš sa filozofskom osnovom ali i vrlo opipljivom ljudskom dušom u centru. Preporuke.

Drugi serijal koji sam čitao ovog vikenda je Redneck, koga Cates radi u partnerstvu sa crtačem po imenu Lisandro Estheren, a za Image Comics i ako se u Babyteeth može nazreti koliko su teksaški koreni bitni za scenaristu, u Redneck je Teksas ne samo poprište događaja već i neka vrsta estetske srži stripa. Mislim, ako već iz samog naslova niste mogli da pogodite. No, Redneck je mnogo suptilniji i dublji rad nego što naslov koji bismo mi preveli recimo kao „gedža“ sugeriše, u prvom redu zato što nije u pitanju nikakva satira ili išta slično već jedan, ponovo, iznenađujuće human i dirljiv pristup klasičnom žanrovskom stripu, a da je žanr koji ovde imamo na meniju – vampirska priča.

Kombinovanje vampirske mitologije sa američkom, jelte, mitologijom, nije baš nova stvar, ako ništa drugo treba da se setimo koliko je True Blood bila cenjena serija u prvih nekoliko sezona, ali malo toga ima tako neposredan, iskren i uspešan pristup kao Redneck. Zapravo, usudiću se da kažem da je Redneck ono kako je Vertigov serijal American Vampire Scotta Snydera i Rafaela Albuquerquea trebalo da ispadne – priča koja gotski mitos smešta u američku provinciju i pušta da se žanrovske inercije skrše o ubedljivost likova koji deluju stvarno i životno. Ovo je način da se tenzija postavke u kojoj u istom društvu imamo dve konkurentske vrste od kojih je jedna mimikrijski skrivena od druge a zavisi od nje u najsuštinskijem smislu ishrane, ponovo učini potentnom a da priča ispita mnoge nijanse međuljudskih odnosa, odnosa između porodica, kultura, pa i, ako hoćete odnosa između grupa ljudi koje, naizgled, razdvaja biologija.

Cates je već u uvodu za serijal nagovestio da je Redneck za njega izrazito lična priča, dajući nam malko uvida u sopstvenu porodičnu istoriju i, ponovo, iako je ovo veoma žanrovski strip sa ljudima kojima izrastu krila pa lete ko šišmiši, telepatijom, FBI prepadima i glogovim kočevima, Redneck je prevashodno jedna izuzetno uspela saga o porodici, tome šta unutar porodice znači krv a šta odanost, šta znači podrška a šta dužnost, kako na kraju dana porodica preživljava ili nestaje suočena sa usudom identiteta, nasleđa, generacija zle krvi ali i shvatanjem da nijedna porodica ne može da opstane izvan zajednice i da je najviše što može da se učini – da se bira zajednica u kojoj će opstajati.

Mnogo sam ja to sad uozbiljio a treba podvući da je Redneck veoma zabavan strip. Ovo je, vrlo slično Babyteeth, izrazito dinamična priča koja nezaustavljivo ide napred, ne gubi vam vreme i razvija svoje premise na iznenađujuće smeo način. Glavni junak Bartlett Bowman je vampir koji je to postao iste godine kada je Teksas proglasio nezavisnost od Meksika, rođeni Teksašanin koji danas živi u provincijskoj zabiti sa porodicom vampira koja ga je, praktično, usvojila i u kojoj on predstavlja neku srednju generaciju. Bowmanovi se trude da drže nizak profil u zajednici, hrane se pre svega kravljom krvlju i imaju ljudske pomagače koji su, pa, pristojan svet. Nažalost, svađa sa porodicom lokalnog propovednika eskalira u mini-rat…

Redneck je priča koja ima mnogo tragičkih elemenata i Cates majstorski uspeva da balansira između epskog nivoa koji prirodno ide uz likove koji mogu da žive stolećima, i intimnijeg, porodičnog nivoa gde su identiteti, stare zavade i duboke, nikada zarasle rane pokretač drame. Mnogo pomaže što su glavni likovi zaista rednekovi, jedan prost, provincijski svet koji svojom prirodnošću, naturalističkim karakterom perfektno balansira teške filozofske teme u temeljima stripa. Tako je Redneck i neka vrsta pavićevskog omaža provinciji, strip prepun lokalnog i kolokvijalnog ali ne u svrhu puke eksploatacije i jeftinih gegova, već sa svešću da se na ovaj način uspelo beži od izlizanih visokoparnih odgovora na pitanja koja priča postavlja i donosi dobrodošlo resetovanje tih nekih filozofskih i etičkih očekivanja. Čitalac može da kaže da prolazi kroz promene zajedno sa likovima i usvaja nove poglede na jednu komplikovanu, viševekovnu dramu baš zato što mu je servirana kroz jednostavne, životne situacije na koje likovi reaguju jednostavno i životno, takoreći prirodno.

Istovremeno, priča se, slično Babyteeth, razvija brzim korakom, bez odugovlačenja i dva do sada odrađena pripovedna luka su perfektno ispričane drame u kojima dobijamo tektonske poremećaje status kvoa, šokantne preokrete i korenite promene u likovima – Cates je scenarista koji meni dođe kao melem na ranu kada me neki drugi Imageovi serijali malo zamore svojim vrlo pažljivo, na kašičicu odmeravanim količinama novog koje ćemo dobiti sa svakom sledećom epizodom. U kontrastu sa recimo Lazarusom ili Outcastom – a i jedno i drugo su stripovi koje volim – koji idu napred glacijalnim tempom, Redneck je vratolomna vožnja u kojoj ni jedan lik nije bezbedan a stalna otkrića, preokreti i novouvedeni likovi efikasno produbljuju narativ i ne služe samo kao površna, cinična strategija držanja čitaoca u neizvesnosti. Hoću da kažem, ne znam koliko je Cates brojeva planirao da napiše, ali dosadašnjih 14 su nam isporučili mnogo dobre priče i izvrsnih likova sa osećajem da je ovo u svakom pogledu opravdano zamišljeno kao tekući serijal koji, ponovo po uzoru na Preachera, ima jasan kraj na umu, ali ne i žudnju da se do njega stigne najkraćim mogućim putem. Spencerov Morning Glories bi bio nešto sa čime bih mogao da Rednecka uporedim u ovom smislu, mada je Preacher zaista ponovo očigledna referenca, ovog puta po načinu na koji Cates piše o Teksasu i njegovim stanovnicima, sa mešavinom ljubavi i straha, ali i tome kako uspelo sporedni likovi dobijaju glavn(ij)e uloge kada narativ to zahteva i kako to priču vodi u neočekivanim ali dobrodošlim smerovima.

Redneck bi mi bio apsolutna preporuka čak i da nije ovako dobro nacrtan. Srećom, Estherren je izvrstan izdanak argentinske scene sa tako dobrim osećajem za atmosferu da mi nije problem da ga uporedim sa samim Eduardom Rissom i kažem kako je Estherren praktično rođeni pripovedač. Iako između njega i Garryja Browna (crtača Babyteeth, za slučaj da ste zaboravili) stilski gledano ima dosta razlike, rekao bih da obojica imaju isti talenat za besprekorno pripovedanje, bilo perfektnim pozicioniranjem rakursa i svetla (na primer u scenama kada izlazi sunce nema potrebe da nam se objašnjava koliko je ovo opasno za vampire, Estherren i kolorista Dee Cunniffe su tu da svetlom i senkama sugerišu dramu i pretnju), bilo izrazima lica likova koji su stilizovani i jako ekspresivni. Kako je ovo „rednekovski“ strip smešten u Teksas, tako u njemu ima i puno brkova, kravljih leševa, pušaka velikog kalibra i nasilja koje je visceralno i zastrašujuće, ali Estherren, baš kao i scenarista, ne propušta da kroz sve provuče i element humanog. Likovi u ovom stripu, iako mnogi od njih rade zaista užasne stvari, najveći deo vremena deluju kao da su neko koga bismo mogli da poznajemo i to ovoj sagi o američkim vampirima daje oštricu koju neke druge nisu imale. Iz sve snage sugerišem čitanje.