Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 27-02-2021

Ova nedelja završila se… Pa, završila se. To je valjda najbolje što se za nju može kazati. Dok čekamo da vidimo koga će još da uhapse da bismo mi poverovali da se zaista dešava obračun sa kriminalom a ne osvežavanje krvi, poslušajmo šta je dobro od metala u njoj bilo:

U blek metalu su nas ove nedelje poradovali stari znanci, beloruski Downcross, koji uredno rade i snimaju, pa je To the Last Sunset at the Gates of Collapse njihov treći album za poslednje dve godine. Nema ovde, srećom, problema sa razvodnjavanjem supstance, Downcross se čvrsto drže linije melodičnog, energičnog blek metala koji svoju slovensku dušu ne krije ali se ne rastače u njenim tlapnjama. Stoga je ovo album epske, dostojanstvene muzike koja ide napred jasnom putanjom, noseći sve pred sobom energijom i emotivnošću, sa vrlo solidnom produkcijom i sigurnošću u pisanju pesama koje garantuju jak užitak. Poslušajte i prethodna izdanja koja smo pominjali ovde i ovde.

https://downcross.bandcamp.com/album/to-the-last-sunset-at-the-gates-of-collapse

Argentinski Marbas Valfoerd je zanimljiv blek metal projekat koji uspeva da spoji dosta različite aspekte ovog podžanra u jedan relativno konzistentan muzički identitet. Album Primus Omen op​.​1 je pun iznenađenja, šetajući se od maltene blackened doom početka, preko nabadačkog, vrlo nordijskog nastavka u Vices Per Noctem, pa do operskog pevanja u In Hominum Cordibus Vestri. Bend je vrlo posvećen svakom od ovih pristupa, trudeći se da pronađe nove izražajne načine, ali neizbežno ostavljajući sopstveni pečat na svakom od njih. Veoma interesantno:

https://marbasvalfoerd.bandcamp.com/album/primus-omen-op-1

Black Scythe je norveški blek metal projekat koga radi samo jedan čovek i na trećem demo snimku, Through Human Faith, može se čuti dosta obećavajuće muzike. Mislim, samo tri pesme, ali ovo je pristojan, razumno profi urađen blek metal modernijeg tipa, sa dosta tipično norveške atmosfere i hladnoće. Meni to vrlo lepo pasuje, pa poslušajte:

https://blackscythe.bandcamp.com/album/through-human-faith

Belgijanci Catharsis Fatalis imaju svežu varijaciju na post-blek metal, praveći na svom drugom EP-ju Disappointment & Disgust kombinacije između klasičnije blek i post-blek svirke sa melodičnim temama i vrištanjem, ali i više death metalu okrenutih hromatskih rifova. To ispadne zanimljivo i mada bi ove četiri pesme mnogo bolje zvučale sa lepšim miksom, bend ima jako mnogo štofa i dosta obećava:

https://catharsisfatalis.bandcamp.com/album/disappointment-disgust

Ne znam gde su Moskovljani Лорд Скорбь bili celog mog života (u Moskvi, pretpostavljam), ali njihov EP, Русская петля бесконечности je prosto fabulozan, nudeći četiri pesme ekstremno sirovog, brzog, agresivnog blek metala koji opet ne zvuči bezdušno i mehanički spravljen već, naprotiv, ima pun program jedne ljudske, moćne energije koja može da dođe samo iz srca. Vrlo testerišuće, vrlo žestoko a opet duševno. Prelepa ploča:

https://lordsorrow.bandcamp.com/album/–2

Kad smo već u Rusiji, evo i drugog albuma pravoslavnog projekta Gospod, Semitskiye bojestva, a koji stiže mesec dana nakon izlaska prvog i vrti se najviše oko Starog zaveta. Ova ekipa (ili čovek?) shvata da se gvožđe kuje dok je vruće i da je pitanje koliko će pomama za hrišćanskim/ pravoslavnim blek metalom još moći da se ekploatiše, ali svakako ovaj album pruža i sasvim kvalitetnu muziku, dobre produkcije i atmosferičnih, meditativnih kompozicija sa puno sakralnog pojanja. Slatko:

https://gospod.bandcamp.com/album/semitskiye-bojestva

Kanonenfieber – jednočlani projekat iz Njemačke – svira dopadljiv black-death metal na svom prvencu Menschenmühle. Ovo je album lirički usmeren na priču o Prvom svestskom ratu i svim njegovim užasima a što nije specijalno neuobičajeno za blek metal, no Kanonenfieber je manje naklonjen standardnom senzibilitetu fascinacije ovim ratom a nešto više osudi i lamentu. Tako da je ovo modernija, povremeno melanholična muzika koja se vojnom od pre sto godina bavi na jedan za nijansu introspektivniji način nego što smo navikli. Dobra produkcija, generalno solidan kvalitet i za svakog ko voli savremeniji, melodični, atmosferični blek metal blago izmešan sa death strategijama, ovo je dobrodošlo osveženje:

https://noisebringer-records.bandcamp.com/album/menschenm-hle

Finci Folkrim sa svojim prvim albumom, Tales of Tumult nude čak trinaest pesama folk-metala koje se sasvim uklapa u alkohol/ žurke/ foklor formulu žovijalne, zabavne metal muzike za ljude koji vole metal i kad nije sav grim-and-frostbitten ali i za malo fleksibilnije civile. Da pevanje nije mahom u registu blek-metalskog laveža ovaj bi album imao i jači potencijal za krosover u mejnstrim. Nije ovo sad nešto vrhunski producirano, čuje se da je u pitanju relativno skroman projekat, ali pesme su solidne i lepo cure:

https://folkrim.bandcamp.com/album/tales-of-tumult

Čileanci Tyrans na svom prvom albumu, Senda Maldita vrlo autoritativno spajaju black metal sa malo death metal šmeka za jednu energičnu, mračnu, ekspresivnu mešavinu. Iako je ovo tehnički vrlo kvalitetno, kod Tyrans cenim što bend zvuči spontano, napaljeno, vrlo živo dok svira, a pesme su odlične, pune dobrih, mračnih rifova, trešerskih pasaža, ali i odlično ubačenih blek metal tema. Sedam pesama, sedam hitova, ne naročito skupa produkcija ali fin, prostran miks, pravo uživanje:

https://tyrans.bandcamp.com/album/senda-maldita

Norveški Einherjer nisu zaista blek metal ali vikinški metal je dovoljno blizu da ne moramo da ih odvajamo. Veterani su snimili svoj osmi album, North Star i ovo je kolekcija energičnih, a melodičnih, rokerskih pesama sa vokalom koji je neviđeno mučan, ali to tako i treba u ovoj muzici. Moja generalna predispozicija ka ovakvoj muzici nije naročito pozitivna, ne volim naročito srednjetempaški, rokerski ekstremni metal, ali Einherjer nisu nesimpatični na ovoj ploči:

https://einherjer.bandcamp.com/album/north-star

Norveški Black/Cell prilično visoko podiže letvicu kvaliteta u pogledu jednočlanih blek metal projekata. Njegov drugi album, Fear the Destroyer je veoma dobro produciran, i autoritativno odsviran, nudeći moderan blek metal, sa puno promena ritma i kompleksnim aranžiranjem, ali koji je harmonski i dalje prevashodno oslonjen na rifove i ne polaže previše na tu neku savremeniju melodičnost. Meni vrlo po ukusu a iako je ovo bend u kome Tom Hagen radi „sve“, album ima gomilu gostiju na gitarama i vokalima pa zvuči bogato i raznovrsno. Vrlo dobro:

https://blackcell3.bandcamp.com/album/fear-the-destroyer

Kirgistanski Icewind su za nijansu manje po mom ukusu ali svakako dobro rade to što su odabrali. Njihov debi album, Midnight Bloody Dances, kako i sami kažu, nastajao je pod uticajem melodičnijih struja iz devedesetih pa ovde ima dosta atmosfere i dinamčkih ekstrema iako ne bih smeo da kažem da Icewind ikoga direktno imitiraju. U svakom slučaju, Midnight Bloody Dances je maštovita, atmosferična ploča koja, jelte, priča priče i vodi vas na magična mesta, producirana solidno i vredi da se posluša:

https://icewindmetal.bandcamp.com/album/midnight-bloody-dances

Ni njemačko-finski Era Ov Dolor nisu baš moj stil, ali vidim da se narodu dopada to melodično, epsko obožavanje Dimmu Borgir pa računam da ima i među našim čitaoicma ljudi kojima će se dopasti debi EP nazvan From the Land of Sorrow. Era ov Dolor svakako znaju tačno šta žele i prilično su kvalitetni kao muzičari:

Valdaudr su svakako više po mom ukusu, nudeći tipično norveški, hladni blek metal na svom debi albumu, Drapsdalen. No, iako je ovo prvi album pod ovim imenom, ovaj je projekat aktivan od početka veka, sa već dva albuma pod imenom Cobolt 60. Gitarista Død iz Blood Red Throne i ranije iz Satyricon i još mase bendova je ovde spravo vrlo klasičan norveški recept sa puno atmosfere, ali bez gubljenja u njoj, puštajući da avetinjske gitarske teme rade svoj posao i ne prepuštaući se shoegaze strategijama. Ovo muziku Valdaudr čini primereno hermetinčnom, pa je sa druge strane balans pružen kroz neke vrlo prijemčive trešerske rifove (recimo Den Evige Ild). Prilično srećan spoj i odlično pevanje Valda koji je takođe sarađivao sa Blood Red Throne:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/drapsdalen

Isti izdavač ima i izvrstan četrvrti album italijanskih majstora Xeper. Ad Numen Satanae je jako dobar primer njihovog „antikosmičkog satanizma“, sa muzikom koja ima avangardne obrise u svojim inventivnim harmonskim rešenjima i iznenađujućim aranžmanima, ali koja se vrlo čvrsto drži forme blek metala, ne stideći je se niti bežeći od nje. Xeper su svakako hardcore u onome to rade a ovo je, i pored sve hermetičnosti i (NOMINALNE) nekomunikativnosti zapravo vrlo prijemčiva, interesantna ploča koju je zadovoljstvo poslušati više puta:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/ad-numen-satanae

Pređimo na stoner, doom, psihodeliju… Neptune is Dead su iz Soluna i njihov debi album, Chronos je, tipično za Grke, jedan robustan, glasan komad teškog roka, prijatnog gruva, atraktivnih rifova, pevljivih refrena… Kao i mnogo drugih grčkih bendova koji operišu na tom stoner-desert-hard rock terenu, i Neptune is Dead su za nijansu previše „komercijalni“ za moj ukus, ali to je stvarno nijansa i ovo je vrlo prijatan, rokerski album za svakog ko se vajka da se „pravi rokenrol“ više ne pravi. Pravi se itekako, a Grci su jedni od najistaknutijih u ovom svetom poslu:

https://neptuneisdead.bandcamp.com/album/chronos

Nijemci Amorf sviraju zabavan heavy rock sa malo psihodeličnih i stoner preliva na svom albumu  Sirens of Salvation. Ovo je raspevano i mišićavo odsvirano sa povremeno zanimljivim rešenjima u okviru harmonskog programa i tema, pa ne spada u onaj knjiški psihodelični stoner iako sasvim ume da ponudi težak rif i brutalan vokal. Poslušati:

https://amorf1.bandcamp.com/album/sirens-of-salvation

Australijanci Powder for Pigeons su predobri na EP-ju  Crackin Shells sa četiri pesme drusnog, otresitog fuzz-rocka koji se ne zamara time da bude metal ili pank nego samo krlja u dobrom tempu, rabeći svoju bluz osnovu kroz sumanuto distorzirane gitare i moćne vokale. Tako jednostavno a tako nedostižno za 99,9% rok muzičara na planeti.

https://powderforpigeons.bandcamp.com/album/crackin-shells

I Poljaci Wnyki su vrlo dosledni na EP-ju Wnyki a što je kolaboracija pevača Fiaska i muzičara iz Leash Eye. Ovo je tvrd, glasan stoner rok sa jakim gitarama i svirkom koja je disciplinovana ali ne po cenu spontanosti. Četiri pesme, jak, glasan zvuk, dobar gruv, agresivnost, sve to veoma prija, pogotovo uz pevanje na Poljskom:

https://wnyki.bandcamp.com/album/wnyki

Pale Keeper je ruski doom metal trio u kome se čak dva člana zovu Denis!!! Pored ovog kurioziteta, Pale Keeper imaju i istoimeni debi-ep sa pet pesama velikih rifova, sporog tempa i sabatovskog pojanja (mada su dve od tih pesama nežni interludiji, ali i one su lepe). Vrlo pristojno i prilično psihodelično (slušajte Getting High…) i mladi bend ovim izdanjem sebe sigurno upisuje na mapu ruskog i svetskog doom metala.

https://palekeeper.bandcamp.com/album/pale-keeper

Simpatični su Mičigenci Bubak koji na EP-ju Vol. 3 sviraju četiri energične, snažne i dinamične sludge-stoner pesme. Ono što Bubak izdvaja od kolega je da nemaju gitaru u postavi i da ova dva čoveka sav zvuk prave uz pomoć bubnja i opsceno distrozirane bas-gitare (i, dobro, glasa). Nije to TOLIKA retkost u ekstremnoj muzici ali Bubak imaju zaista dobar zvuk i odlično sviraju pa preporučujem upoznavanje:

https://bubak.bandcamp.com/album/vol-3

Londonski Five the Hierophant su ove nedelje izdali drugi album, rekao bih i dugoočekivani jer je od debija prošlo četiri godine, i nekako su iskakali iz svakog ćoška u koji sam pogledao na internetu. Što je simpatično jer se svakako radi o bendu velike ambicije da načelno metalske osnove obogati eksperimentalnim pristupom a koji je sa debi albumom privukao dosta pažnje. No, priznajem da bi bilo bolje da je Through Aureate Void bolja ili makar impresivnija ploča. Ne da je ovo sad nešto preterano loše ali Five the Hierophant ovde eksperimentišu u klasičnom značenju te reči, isprobavajući, reklo bi se, sve što im padne na pamet pa odmah to meću na vinil. A što je smelo, ali ne garantuje zanimljivu muziku sve vreme. Ako se Through Aureate Void sluša kao kolekcija ideja i mogućih kreativnih smernica za neka buduća istraživanja, svakako, ovaj album ispunjava svrhu, ali kao nekakav zaokruženi rad, mislim da nema dovoljno supstance. No, poslušati, svakako:

https://five-the-hierophant.bandcamp.com/album/through-aureate-void

Stigao je, srećom, i Doom Sessions Vol. 3 prestižnog italijanskog izdavača Heavy Psych Sounds Records, a ovaj serijal, podsetimo, uzima neke od bendova koji za njih snimaju i stavlja ih na split izdanja što ih predstavljaju u najboljem svetlu. Ovom prilikom je možda naziv trebalo promeniti u Sludge Sessions, s obzirom na izbor bendova, jelte. 16 su losanđeleski pioniri sludge metala i za ovih trideset godina su izdali samo osam albuma, ali i mnogo kraćih izdanja, pa se ovde sa tri energične, teške, ali melodične pesme snalaze kao ribe u vodi. Čuje se da je ovo muzika sa pedigreom i 16 nisu bez razloga ovako dugovečni i cenjeni. Grime su Italijani i ni oni, neiznenađujuće, ne sviraju doom metal već sludge, a što ima smisla ako ćete da ih uparujete sa 16. Grime nude dve užasno teške pesme, pune grozno distorziranih gitara, demonskih vokala i represivne, očajne atmosfere. Izvrsno:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/doom-sessions-vol-3-16-grime

Pošto sam dobar čovek, ukazaću i da je izašao novi album Moonspell, nazvan, elegantno, hermitage. Kažem da sam dobar čovek (a lagim malo) jer ja zapravo ne volim Moonspell i za mene je prilična agonija kad moram da ih slušam. No, znam da ovaj bend ima mnogo verne publike i da njihov gotski doom metal pogađa u tanku žicu i staro i mlado, tako da… Izašao je Hermitage i njihov izdavač sam za njega kaže da je revolucionaran, pa ako verujete da postoji bend koji će posle skoro 30 godina rada i 12 studijskih albuma izvesti revoluciju sa svojim trinaestim, samo navalite. Ovde nema orkestara, najdalje što se ide u „simfonijskom“ smeru je obilno korišćenje klavijatura, a gotske drame ima za izvoz:

https://moonspell.bandcamp.com/album/hermitage

Izašao je i novi Melvins, bend koga vole svi metalci iako nikada nije zaista svirao metal. Album Working With God je neka vrsta povratka korenima jer na njemu svira postava benda iz 1983. godine (Buzz Osborne, Dale Crover, Mike Dillard), a muzički, pa, ovde imate utisak da su pesme pisane bacanjem kockica, jer bend šara kroz razne stilove i pristupe, počinjući obradom velikog hita Beach Boys (preimenovanom, jasno, u I Fuck Around), nastavljajući sa proto sludge krljanjem u Negative No No, tresući psihodelični Pere-Ubu-like post pank u Bouncing Rick, drndajući ’90s televizijski metal u Boy Mike itd. itd. Ovo je svakako neobavezan pristup muzici ali Melvinsi su, jasno, jako dobri u svemu čega se dotaknu pa, svakako, poslušajte:

https://melvinsofficial.bandcamp.com/album/working-with-god

Za porciju „pravog“ doom metala obratićemo se na adresu štokholmskih Spelljammer a čiji drugi album, Abyssal Trip zapravo kombinuje stoner i doom pristupe sa malo psihodelije, ali je uvek veoma težak, lepog zvuka (gitare su hrskave, tople, bas gitara prominentna i dodaje finu treću dimenziju muzici) i sa dosta psihodeličnih efekata. Ovaj space-doom zvuk je meni uvek simpatičan, i da se bend samo češće odlepljuje od rifova, bio bi idealan ali i ovako je veoma dobar za slušanje. Šest podugačkih pesama i puno distorzije:

https://spelljammer.bandcamp.com/album/abyssal-trip

Finci Black Totem zapravo krljaju glasan, abrazivan death rock, spajajući malo Danzigovog uticaja sa ljubavlju ka garažnom bluzerskom zvuku. Njihov drugi album, II: Shapeshifting je dosta haotičan, povremeno iznenađujuće disonantan kao da bend ne razume do kraja te bluz skale kojima operiše pa se tu ubaci po koja nota što joj nije mesto nigde u blizini, i mada mi se nisu do kraja prodali ovo je svakako zanimljivo da se posluša:

https://blacktotem.bandcamp.com/album/ii-shapeshifting

Culted su Šveđani koji za sebe kažu da uprkos tome što postoje već osam godina, nikada nisu sva četvorica bili u istoj prostoriji. Čudesa moderne tehnologije!!!! Novi album, Nous, je kombinacija industrial metala i kojekakvih sludge i doom strategija, sa vrlo jasnim dugovima predlošcima iz osamdesetih i devedesetih. Bend navodi Godflesh, Skinny Puppy i Neurosis kao uzore što je svakako plemenito, ali ne zvuči konkretno zaista kao ijedan od ovih bendova, odlučujući se pre svega za nekakav amalgam njihovih pristupa i stilova. Nabode to dosta dobrih ideja, ali Cultedu fali i malo svesti kako sve to da se sklopi u pesmu koja će biti pamtljiva i upečatljiva. No, nije me uvredilo:

https://culted.bandcamp.com/album/nous

Argentinci Mephistofeles su zato izvrsni na novom EP-ju, A Path of Black, spajajući i dalje besprekorno garažni fuzz rock i stoner muziku. Ove tri pesme imaju sve što treba: satanske količine fuzza, satanske količine wah wah solaža, drogerašku dispoziciju, ubedljivu ritam-sekciju, dobre rifove i satanske količine satanizma. Ne propustiti:

https://regainrecords.bandcamp.com/album/a-path-of-black

Italijanski Electric Valley Records su prošle godine izdali jedan od najboljih heavy psych albuma koje sam ja u njoj čuo (izvrsni Las Historias, naravno) a ove godine najavljuju prilično obećavajući lajnap izdanja. Prvi na redu su tajanstveni Cancervo za koje ne znam ni odakle su – ali slutim isto iz Italije – i njihov debi album, „I“ a koji nudi šest pesama instrumentalnog, psihodeličnog, lo fi roka. Veoma mi to prija, da bude jasno, jer bend ima „starinski“ pristup zvuku, sa praktično garažnim saundom i estetikom ali i spontani, organski stil izvođenja, tako da ove kompozicije zvuče kao trenutak uhvaćen na traci a ne kao rezultat vežbanja i dogovaranja. Pri čemu ne sugerišem da su ovo improvizacije, nisu, ali jesu pesme nastale iz džemovanja i pretvorene u rituale. Very nice:

https://cancervo.bandcamp.com/album/i

https://evrecords.bandcamp.com/album/cancervo-1

Apsolutno thrash metal slavlje ove nedelje sa trostrukim split albumom tri meksička benda od kojih se ne zna koji je bolji. Dobro, Profanator su verovatno najiskusniji i tehnički najjači jer sviraju već dve decenije i imaju četiri albuma pa oni i otvaraju izdanje, sa ubitačne tri pesme koje uzimaju za osnovu standardni slayerovski nastup a onda ga još zaoštravaju. Fantastično. Raped God 666 sviraju praktično isto koliko i Profanator i njihov satanistički thrash je takođe VEOMA inspirisan Slayerom i zvuči jednako moćno i zrelo. Envenomed su nešto mlađi, sa aktivnim radom nešto dužim od decenije i dva albuma iza sebe a njihova muzika je za nijansu bliža hardcore-thrash/ crossover formulama sa zanimljivim rešenjima na gitarama i dosta jeftinom produkcijom koja svemu daje finu andergraund patinu. Izvrsna ploča, pravo iz srca thrash pakla, apsolutna lektira:

https://matrecords.bandcamp.com/album/profanator-raped-god-666-envenomed

Kanadski trešeri Bastardator su se raspali pre više od jedne decenije ali smo sada dobili kompilaciju Bastardator Discography sa 19 pesama iz njihove kratke ali ubitačne karijere. A koje i čine praktično tu celu karijeru i ovo je fenomenalno. Bastardator su robustan, moćan blackened thrash sa pravilnim omjerom tehničkih kvaliteta i old school prljavštine u zvuku i kako se ovaj album nudi za koliko date, apelujem da se presluša pa i kupi, jer se radi o suvoj krtini:

https://bastardator.bandcamp.com/album/bastardator-discography

Odličan thrash i iz Rusije, iz mesta Belogorod, a odakle bend Гробовая Доска šalje novi singl, Человек не предназначен для войны. Ovo je iskusna ekipa sa već dva albuma iza sebe pa otud i izuzetno zrela, tvrda muzika koja srećno spaja kvalitetan trešerski program sa samo malo ruske duševnosti. Pevanje na ruskom, energija i melodičan, pomalo pankerski senzibilitet b-strane u pesmi К чёрту в гости su sve jaki aduti ovog izdanja:

https://grobodos.bandcamp.com/album/–2

Progresivni trešeri Paranorm iz Švedske su možda i previše progresivni za moj ukus na svom debi albumu Empyrean koji su uradili posle više od decenije priprema. Kažem „previše“ progresivno zato što se dobrano oslanja na melodična protrčavanja kroz skale i stalne arpeđo ukrase, ali to je zaista samo stvar ukusa i Paranorm će, siguran sam, biti po volji svakome ko nije ovako terminalno zlovoljan kao što sam ja. Mislim, album je, sad vidim, dobio 4,5 na Angry Metal  Guy a to se ne dešava baš svakog dana… Osam pesama, dobra produkcija, puno svirke:

https://paranorm.bandcamp.com/album/empyrean

Australijanci Hidden Intent nude sasvim slušljiv, raspojasan thrash metal sa groove elementima na svom trećem albumu, Dead End Destiny. Generalno nisam neki groove metal čovek, ali Hidden Intent zapravo album pune odličnim rifovima i gruv ovde prirodno izlazi iz znojave thrash svirke. Energično, keči, poletno, jednom rečju, idealan materijal za vikend-provod. U kući, naravno, poštujte epidemiološke mere!

https://hiddenintent.bandcamp.com/album/dead-end-destiny

Česi Performed na svom debi albumu pokazuju koliko vole staru Metaliku ali i druge bendove iz klasične thrash metal ere osamdesetih godina prošlog veka. U tome nema ničeg lošeg i mada album, Moronia, nije baš neka fontana svežih ideja, a bend svakako treba još malo da razmisli o tome kakav zvuk im je potreban (ovo ovde je sve jako komprimovano a pevanje nekako neugodno štrči), na prvencu svakako dobijamo propisnu kolekciju tvrdih, hromatskih rifova i sigurne izvedbe. Valja:

https://performed-sma.bandcamp.com/

Parade of Suffering su skrnav ali šarmantan grindcore projekat koji sa trećim EP-jem, Another Bag Of Ashes dolazi do kraja svog puta. Ovo ima šest kratkih ali supstancijalnih pesma, autentičnu emociju i žestinu i meni se sasvim dopada:

https://paradeofsuffering.bandcamp.com/album/another-bag-of-ashes

U normalnim uslovima teško da bi mi se dopalo nešto na čemu se prva pesma zove Force Fed Fecal Remains a pretposlednja Self Inflicted Circumcision no američki jednočlani deathgrind projekat OrphanWar je nekako uspeo da unatoč kućnoj produkciji i fokusiranju na te, eh, infantilne teme, pruži prilično dobar program na EP-ju Leech Eater. Naravno, neko će reći da su mi standardi jako niski, ali ovakva muzika zaista treba da pruži gruv koji će čoveku prijati i Kane Sweeney aka Bishop LaVey to eminentno uspeva, mešajući jednostavni ali kompetentni, gruverski death metal sa malo goregrinda i slamming death metala za kombinaciju koja je šarmantna i prijatna za uho, pogotovo uz simpatičnu rokersku završnicu. Lepo:

https://orphanwar.bandcamp.com/album/leech-eater

Samo što sam pohvalio čileanski Phosgene za odličan prošlonedeljni EP Mundo en llamas, a vredni momci su izbacili i živi album, Live Sick Dog Fest. Ovo je veoma dobar „showcase“ za brutalni death metal koji čileanska postava svira, sa sedam pesama, vrlo solidnim kvalitetom produkcije i sviračkim žarom koji je inspirativan, a da istovremeno nema padova u disciplini i izvođačkoj korektnosti. Veoma dobro:

https://phosgene1.bandcamp.com/album/live-sick-dog-fest-january-2021

Finski Cauldron of Hate sviraju vrlo „klasičan“ brutalni death metal koji, iako im je prvi album snimljen 2018. godine a ovaj novi, drugi, Scourge, sada, zvuči kao da dolazi iz druge polovine devedesetih. Niti tu ima nečeg lošeg niti je ovo loša muzika. Ne previšpe originalna, ali Cauldron of Hate znaju da mešaju brutalna blastbit prebijanja na trasnverzali Cannibal Corpse-Broken Hope, sa simpatičnim mošerskim i srednjetempaškim momentima, za prijatnu, prijemčivu smešu tradicionalnog death metal sadržaja. Ima ovde dosta dobre svirke i lepih ideja a Cauldron of Hate se pritom ne zatvaraju u zid od cigala što se tiče zvuka i masteringa pa je ovo sasvim prijatno za slušanje:

https://cauldronofhate.bandcamp.com/album/scourge-2

(Moša! Finci su album uklonili i ostavili samo jednu pesmu, pomerivši izlazak za mesec dana. Nek stoji ovde pa kad jednom u budućnosti budete ovo čitali, da se prijatno iznenadite)

Indonežani Vox Mortis zadovoljavaju moju ovonedeljnu glad za brutal death/ slamming death metal sadržajem. Istina je da delovi njihove muzike podsećaju na omaže Cannibal Corpse, Suffocation ili Organectomy, ali nije da je metal ikada bio muzika u kojoj je imitacija shvatana kao išta drugo do najviši oblik laskanja. Album Avignam Jagat Samagram je energična, dobro odsviran, veoma dobro produciran i Vox Mortis imaju ambiciju da isprobaju razne kombinacije brutal death/ slam muzike, uključujući (kvazi) simfonijske aranžmane. Najvažnije dve stvari su da je ovo vrlo ubedljiv „thinking man’s slam“ i da bend ima pesmu Forever no to Dog meat. Kako ih NE podržati? Kliknite:

https://necropsyrecords.bandcamp.com/album/avignam-jagat-samagram

Danski Iotunn nisu baš po mom ukusu ali ima kome će ovo biti otkrovenje. Ja generalno ne volim te kombinacije melodičnije, progresivnije muzike i death metala jer mi se na kraju čini da ne dobijemo pozitivnu sinergiju nego ekstremniji elementi „smiruju“ porgresivnu ambiciju, držeći je u svedenijim harmonskim, stilskim itd. dimenzijama, a progresiva ekstremnoj muzici oduzima, pa, ekstremnost. Tako nekako meni zvuči debi album ove ekipe, Access All Worlds, ali ovo je svakako dobro odsvirano i treba da ga isprobate ako niste ovako narogušen čovek poput mene:

https://iotunn.bandcamp.com/album/access-all-worlds

Sanfranciskanci Ominous Ruin na debi albumu, Amidst Voices that Echo in Stone sviraju stereotipan, skoro do parodije zaoštren tehnički brutalni death metal. Tačno možete da čujete ovo u svojoj glavi čak i da niste pustili ni jednu pesmu: gravity blast bubnjevi, „rifovi“ koji traju po pola minuta i prođe se kroz nekoliko skala, stalne promene ritma, bas koji čupa, arpeđa, solaže koje zvuče kao da ste ubrzali traku, vrlo „plastična“, neprirodna produkcija… I mada sve to načelno ne zvuči kao da mi se ovaj album dopao, istina je i da su „Zlokobna ruševina“ mene uspeli da pridobiju zaista vrhunskim kvalitetom svirtke i tome što su im pesme, i pored tolikih ukrasa i tangenti, ipak donekle usmerene na prenošenje jedne zaokružene ideje:

https://ominousruin.bandcamp.com/album/amidst-voices-that-echo-in-stone

Donekle slično (mada muzički nemaju baš mnogo preklapanja), Summoning the Lich iz Sent Luisa na svom debi albumu sviraju praktično melodični death metal izmešan sa deathcoreom a što nije baš po mom ukusu, no, United in Chaos me u određenim dimenzijama podseća na bolje momente The Black Dahlia Murder pa mi je to bila lozinka da protrčim kroz album i zaključim da je, čak i po mojim ekstremno predrasudnim kriterijumima, sliušljiv. Bend, naravno, svira veoma dobro a ovo je i pristojno producirano mada, jasno, sasvim bez dinamike:

https://summoningthelich.bandcamp.com/album/united-in-chaos

Nest of Scum je jedan čovek iz Sautporta u Ujedinjenom kraljevstvu koji pravi sobni deathgrind visokog kvaliteta. Produkcija je veoma dobra, a Graham Matthias svakako razume od čega se ova muzika sastoji pa je II Return Of The Revenge jedna kolekcija deathgrind tropa, sa sve povremenim slemerskim momentima. Ništa od ovoga nije posebno inspirisano ili originalno, ali Matthias ima zanatski kvalitet i ovo vredi poslušati, a prodaje se za koliko date:

https://nestofscum.bandcamp.com/album/ii-return-of-the-revenge

Porcupine iz Čikaga sviraju „chaotic hardcore“ i tačno to dobijate na EP-ju The Sybil: vrištanje, blastbitove, spore, mučne delove sa puno mikrofonije, disharmoniju, tjeskobu. Deluje kao da kritikujem Porcupine za generički pristup ali ovo je zapravo vrlo dobar EP sa dovoljno varijacije tokom svojih šest pesama, vrlo sigurnom svirkom, dobrom produkcijom i ličnim pristupom koji bude i malo zapanjujuće iskren. Odlično a samo dolar za daunloud:

https://porcupinehardcore.bandcamp.com/album/the-sibyl

Black Sheep Wall i nisu sasvim po mom ukusu, veoma su savremeni sa svojim kombinovanjem sludge metala, post metala, posthardcorea, screamoa itd., ali novi album, Songs for the Enamel Queen svakako ima dovoljnu količinu (negativne) emocije da to meni bude okej za slušanje. Bend uspeva da mnogo toga što ne volim kod metalcorea i sličnih pravaca upregne u službu pesama koje imaju više supstance, smelije, su, traju, uostalom duže, a da onda to spakuje u pakleno snažan a opet trodimenzionalan zvuk. Počeo sam ovo da slušam sa dosta sumnjičavosti, ali Black Sheep Wall su pošteno odradili posao i mada je ovo jako dugačka i teška ploča, vredi se potruditi:

https://silentpendulumrecords.bandcamp.com/album/songs-for-the-enamel-queen

Alice Cooper ima novi album i, pa, detroitski veteran je nekako skoro pa bolji nego ikad. Naravno, ovo što sada radi nema tu neku inovativnu dimenziju kao ono što je pravio pre pola veka, ali Detroit Stories donosi kvalitetan rokenrol, neopterećen produkcijom i visokim konceptom, već samo veseo i živ, kako i treba da bude. Vincent nikada nije bio sjajan pevač ali jeste bio harizmatičan frontmen i njegovo predvođenje velikog orkestra koji ovo izvodi – sa sve duvačima i ženskim bek vokalima – je simpatično, autoritativno i vrlo prirodno. Valjda zato što sam i ja star, ali uvek me obraduje kad vidim da su ovako matori muzičari i dalje puni ljubavi za muziku i prave je puni inspiracije i duše:

Attika sa Floride nisu toliko star bend ali njihov poslednji album izašao je pre trideset godina. Bend se ponovo okupio pre nekoliko godina i počeo sa svirkom pa je 2018. godine radio i evropsku turneju a sada je došlo vreme i za treći album, Metal Lands je bučna, energična heavy metal ploča na kojoj Attika zaista zvuče kao da nije bilo pauze od tri decenije. Što je i dobro i loše jer mada bi Metal Lands zvučao inovativno u 1993. godini, danas svakako deluje kao kolekcija ideja koje su tokom poslednjih trideset godina već mnogi drugi imali. No Attika ima svoj zvuk i osoben pristup komponovanju, pa iako mi Metal Lands nije legao stoprocentno, ovo je ploča koja nudi mnogo interesantnih dimenzija i uglova a pesme su raznolike i ne uklapaju se u jedan šablon. Rispekt:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/metal-lands

Dying Victims Productions imaju dva izdanja vredna pažnje ove nedelje. Prvo je novi EP kanadskih Sandstorm koji su prošle godine debitovali na istoj ovoj etiketi svojim mini-albumom. Desert Warrior je EP sa četiri pesme i ovo je onako, melodično, vrlo old school, za ljubitelje ’70s heavy metala koji je voleo epsku atmosferu ali i folklorne korene. Sandstorm su svakako iskreni u ovome što rade i mada ne smem da tvrdim da zvuče originalno (čuju se ovde i Rainbow i rani Maiden itd.), verujem da će prjijati ciljnoj grupi:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/sandstorm-desert-warrior

No, drugo izdanje Dying Victms je ono što treba slušati pod obavezno: sa imenom kao što je Significant Point, ovaj bend ljubitelja old school metala može da bude samo iz, pogađate – Japana. Osnovani pre deset godina Significant Point iza sebe već imaju živi album snimljen u Tokiju, ali Into the Storm je njihovo prvo propisno studijsko dugosvriajuće izdanje i onakav debi-album kakav se samo poželeti može. Attacker! koja album otvara znamo još sa demo snimka iz 2014. godine i ovo je sjajan prvi iskaz da se pokažu granice  između kojih će se Significant Point kretati: brz tempo, jaki rifovi, raspusne solaže, melodično, strastveno pevanje Georgea Itoha (koji zapravo nije član i ovde samo gostuje), jednom rečju metal! I to ne samo kao iz kuhinje vaše bake nego kao da je vaša baka bila dvorska kuvarica kod nekog kralja koji je BAŠ voleo da dobro pojede. Hoću reći, Significant Point veoma dobro hvataju taj momenat prelaza „normalnog“ ali herojskog heavy metala u ekstremnije forme (NWOBHM, speed i power metal), pa je i njihov album kao da slušate neke od majstora z sedamdesetih (Judas Priest i UFO, na primer) kako evoluiraju u smeru još brže, energičnije svirke, ali bez gubljenja osećaja za melodiju. Into the Storm tako praktično spaja pankersku oštrinu koja je stigla sa NWOBHM i speed metal formulama, sa ljubavlju ka baroknim melodijama, duplim gitarskim linijama, intervalima, i harmoničnosti koja na momente ima sasvim „pop“ dimenziju. Deset pesama, snimljenih pristojno i ako imam išta da zamerim to je da je master mogao da bude dinamičniji jer je ovo muzika koja tako nešto dopušta. Praktično traži! No, ako to stavimo na stranu, Significant Point isporučuju pregršt najboljeg metala koji ćete čuti ove godine. Dying Victims Productions su ovo dosta dugo najavljivali i, mora se priznati, hajp je bio na mestu i pričamo o odličnom albumu:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/significant-point-into-the-storm

No, za kraj ipak idemo sa najboljim slamming death metal albumom koji je do sada izašao u 2021. godini. Unique Leader sa trećim albumom nizozemskog Korpse podsećaju da u svom katalogu imaju neke od najboljih slem bendova na planeti, a sa svoje strane sami Korpse pokazuju šta znači na pravi način iskoristiti poludecenijsku pauzu između dve ploče. Hoću reći, Insufferable Violence je bez ikakve sumnje najbolji album Korpse do sada, sazrela, zaoštrena verzija i inače solidnog benda koji je tvrdi, disciplinovani slamming death metal umeo da spoji sa određenim sociopolitičkim meditacijama još i na prva dva albuma. No, za ovih pet godina su članovi, pogotovo Floor van Kuijk i Marten van Kruijssen radili razne projekte sa strane, tesali se, isprobavali različite pristupe i rezultat je da je treći album laserski usredsređen, urnebesan i ubitačan album brutalnog death metala koji svoje poente zakucava kao pneumatskim čekićem a svoje slemove servira sitno seckano, neodoljivo i keči. Naravno, ovo je ekstremno nedinamično masterovan album, ali tako nešto svakako očekujemo i od benda i od izdavača i od samog žanra. Nije da mi to smeta, zaista takav master ide uz ovako brutalnu svirku. Korpse su potpuno opravdali nade koje sam imao za njihov povratak a Unique Leader su zaboli još jedno remek-delo slema. Obavezno.

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/insufferable-violence

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 20-02-2021

E, pa umro nam je Đorđe Balašević i dok bi bilo malo nategnuto tvrditi da je on svirao metla, ne bi bilo ni malo netačno reći da su ga praktipno svi metalci voleli. Uostalom, jedna od najboljih doom metal pesama napravljenih kod nas je obrada njegove Devojke sa čardaš nogama… Slava mu. A mi idemo redom.

Blek metal. Überchriist je sjajno ime za bend i mada ova ekipa iz Atlante nominalno svira (post) blek metal, istina je i da njihov prvi EP, Et Veniens sasvim bez problema može da se ponudi i publici koja voli thrash metal ili thrashcore. Ove četiri pesme svakako imaju malo melodičnijeg i atmosferičnijeg sadržaja koji vezujemo za post blek metal, ali imaju i poštene, krljačke rifove, bez tempo i energičnu izvedbu pa Überchriist, skoro kao i sam Hrist, šire ljubav među ljudima i metalcima/ pankerima različitih profila. Odlična svirka, solidna produkcija, lepo izdanje:

https://uberchriistatl.bandcamp.com/album/et-veniens

Švedski Shadows of Paragon nisu ništa snimali više od decenije ali je novi EP, Amendment time prijatnije iznenađenje, nudeći tri pesme za švedsku tipično energičnog, zakucavačkog blek metala (sa malčice death metal elemenata) koji ima i melodije i emocije, ali je prevashodno definisan svojom energijom i brzinom. Bend svira odlično, sa dualnim, žensko-muškim gitarskim napadom i odličnom ritam sekcijom, te pesmama koje imaju puno dobrih ideja ali i pamtljivih tema. Kompleksno, a opet tečno i spontano, sve se to na kraju sažima u odličnoj Your New Identity koja EP zatvara i ovo od mene ima najtoplije preporuke:

https://shadowsofparagon.bandcamp.com/album/amendment

Jednočlani britanski bend Wynter Myst sa svojim prvim albumom, Frore, nudi dosta solidan blek metal koji ima sirovost i energiju drugog talasa ali i melodičnost i atmosferu koju ja povezujem sa savremenijim gibanjima u ovom izrazu. Kombinacija je dosta dobra i Steve Blackwood koji sve ovo svira i piše se pokazuje kao vrlo talentovan momak čiji mi matični bend, Old Corpse Road, nije bio toliko zanimljiv ali Frore je prijatna, lepo zaokružena ploča koja izlazi tek za nedelju dana ali ovde možete da je poslušate i nađete linkove za priorderovanje:

Kolumbijski trio Dantalian na svom novom albumu, Death Magick Blood donosi vrlo robustan, odlično odsviran i produciran blek metal sa izrazito himničnim svojstvima. Ovo su pesme melodičnih tema i poletne atmosfere, odsvirane brzo, energično i veoma disciplinovano, sa tekstovima na Engleskom i Španskom i ovo je jedno od najboljih izdanja cele nedelje, sa podsećanjem da Dantalian sviraju već dvadeset godina i itekako mogu da nauče mnogočemu kolege sa raznih krajeva planete:

https://officialdantalian.bandcamp.com/album/death-magick-blood

Poljaci Szary Wilk sa prvim albumom, Wrath, podsećaju na kvalitet i vitalnost poljske blek metal scene. Ovo je epski i melodičan blek metal koji je istovremeno sirov u zvuku sa jako distorziranim gitarama i zvonećim bubnjem. Nije to lako za varenje ako ste nepripremljeni ali je kontrast između lepih, himničnih melodija i onoga kako bend zvuči prijatan. Pet podužih pesama srednjeg tempa, marševske atmosfere, omot sa bijesnim vukodlacima, te sempl iz Bergmanovog Sedmog pečata na kraju – šta nam više treba?

https://szarywilk.bandcamp.com/album/wrath

Stake Driver je solidno ime za blek metal bend a taj bend ima i vrlo pristojan debi album, Lycanthropy 666. Ekipa je iz Dejtona u Ohaju, gradau kome smo svojevremno potpisali mir, a muzika na albumu je, pa, zaista pomalo vampirski, tj. likantropski blek metal sa sjajnim korišćenjem klavijatura (i klavira) da se doda jedna epska, vodviljska dimenzija pesmama koje su već primereno dramatične i cheesy na onaj najbolji način. Pritom, Stake Driver sviraju brzo i zapravo su vrlo kvalitetni i u pogledu izvođačkih veština, ali i aranžiranja i produkcije. Blek metal VEOMA po mom ukusu a samo pet dolara za daunloud:

https://stakedriver.bandcamp.com/album/lycanthropy-666

Poslastica za old school blek metalce je svakako kompilacija The Endless Cycle of Total Destruction (A Russian Tribute to Bathory) na kojoj ruski bendovi krljaju, cepaju i sa puno ljubavi izvode 24 pesme projekta koji je ceo taj podžanr i, jelte, začeo. Kako sam i sam svirao u postavi koja je bila skoro pa čist Bathory-tribute-band u to vreme, vrlo mi je leglo ovo sasvim strejt čitanje Quorthonovih pesama, bez mnogo ambicije da se ode izvan prirodnih granica i sa pažnjom da se prevashodno uhvate strast i žestina koju vezujemo uz Bathory. Naravno, Quorthon je napisao neke od najvažnijih pesama u istoriji metala, spajajući jednostavnost panka sa epskom dimenzijom metal-muzike i kavera njegovih pesama ne manjka diljem zemnog šara, ali ova kolekcija u proseku drži vrlo solidan nivo kvaliteta svirke i produkcije, sa dovoljno sirovosti da bude jasno kako je u pitanju prava andergraund akcija, ali i sa dvoljno profesionalnosti da se ovo može nuditi i civilima. Neke od meni omiljenih pesama ovde dobijaju sjajne verzije (vrlo pankerska Bestial Lust, odlična Reaper, furiozna Born for Burning), neke su, eh, manje unapređene (pogotovo mi je bedak kako su BASTÄRD odradili dve vrlo drage stvari), a imamo i to kako recimo Blazing Rust pretvaraju One Eyed Old Man u maltene propisan power metal a Sceneries and Forms izmeću The Messenger u akustičnu folk-baladu… za samo tri dolara ovaj album će vam doneti MNOGO lepih trenutaka pa sugerišem brzu, odlučnu reakciju:

https://discomfortproduction.bandcamp.com/album/the-endless-cycle-of-total-destruction-a-russian-tribute-to-bathory

Australijski duo Spire posle petogodišnjih priprema vraća se sa drugim albumom, Temple of Khronos i ovo je jedna vrlo prijatna, vrlo sigurna ploča mračnog, dramatičnog, pomalo i teatralnog metala koji vrlo uspelo spaja blek metal oštrinu sa uzdržanošću svojstvenijom doom metalu. Ne da je ovo zaista nekakav blackened doom, Spire su zapravo skloniji nekakvom ukrštanju blek metala sa post-metal strategijama kreiranja atmosfere i ambijenta, pa je ovo puno ponavljajućih tema i rifova koji idu u grupama, naoko nezavisno od tempa kojim ispod njih sviraju bubnjevi i bas. Lepo je to sklopljeno pa Spire zbilja kreiraju hipnotičku atmosferu nekakvog pretećeg futurizma a ono što posebno cenim je da pesme i pored toga nisu ni predugačke ni preopterećene idejama već umešno aranžirane da se obezbedi pojedinačni identitet svake. Miks je takođe dosta solidan s obzirom koliko ovo ima slojeva i da se bavi hipnozom. Veoma preporučljivo:

https://sspiree.bandcamp.com/album/temple-of-khronos

Vindsval, šeg francuskih kultnih avangardista Blut Aus Nord ima nekoliko projekata sa strane koji uglavnom nisu ništa snimili, tako da je pojavljivanje albuma njegovog projekta Forhist, a koji se isto zove Forhist priličan događaj. Doduše, ovo izlazi tek za par nedelja, ali JuTjub daje da se ceo album čuje na omiljenom kanalu, pa možete poslušati, priorderovati itd. Za razliku od recentnog Blut Aus Nord autputa, a koji je skrenuo u smeru psihodeličnog metala, Forhist je atmosferični blek metal sa jednostavnim strukturama pesama, akcentom na ponavljanjima i talasima gitarskih akorda koji zasipaju slušaoca odvodeći ga u alfa-stanje. No, Vindsval ne bi bio to što jeste da i ovu jednostavnu formulu ne pravi sa jasnim razumevanjem kako da je učini zaista hipnotičkom, gađajući dobrim temama i aranžmanima sve naše čakre i ostale tačke u organizmu. Lisica koja smotana spava na omotu nam govori sve što treba da znamo. Vrlo lepo:

https://blutausnord.bandcamp.com/album/forhist

Thron iz Njemačke imaju treći album, Pilgrim i ovo je, rekao bih tipično nemački robustan blek metal sa puno svirke, promena ritma i tema koje nisu prosti rifovi već razrađenije, a opet vrlo „metalske“ linije, sa malo melodičnosti i puno energije. Dosta to traje, da se razumemo, ali Thron imaju kvalitet i dobru produkciju:

https://listenable-records.bandcamp.com/album/pilgrim

Argentinski Los Males del Mundo zvuči izuzetno ubedljivo i mišićvo na debi albumu Descent Towards Death. Ovaj projekat započeo je saradnjom dvojice iskusnih muzičara pa vremenom izrastao u „praviji“ bend, mada je ovo i dalje samo studijski entitet, ali, da budemo iskreni, u ovo doba pandemije, to je 99% svih bendova na svetu. Elem, Descent Towards Death ima svega pet pesama u četrdeset minuta i u pitanju su epske, dugačke i herojske kompozicije sa puno melodičnih, pa i melanholičnih elemenata, ali i sa dosta snažne, energične svirke. Ovo je maštovito kreirana muzika, sa dosta za blek metal nestandardnih rešenja, ali to čini da zvuči zrelo i čini je bližim i drugim metalcima:

https://losmalesdelmundo-northernsilence.bandcamp.com/

Konačno, izašao je i peti album austrijskih post-blek metal vedeta Harakiri for the Sky, nazvan Mære i mislim da će fanovi biti u raju ili već, paklu, gde god se najbolje osećaju. Ovo je, za moj ukus, prilično preslađeno i praktično bi moglo da se vrti na MTV Rocks da MTV Rocks nije ljetos ugašen, na kraju krajeva, album se završava obradom Placeboa, ali da je dobro – dobro je. MS i JJ znaju šta rade i ove emotivne, bogato producirane power-balade sa blastbitovima i urlanjem su svakako vrhunac u svom podžanru. Činjenica da nema problem da ovo slušam i pored svih tih „emocija“ svedoči o jednom tvrdom, kvalitetnom osnovu na kome su pesme izgrađene, pa, svakako, poslušajte:

Stoner! Grande Fox iz Soluna za sebe kažu da su svemirski psihodelični stoner, ali njihova muzika, makar na novom albumu, Empty Nest, je mnogo više zasnovana na rifovima i bluzu nego na prebiranjima po prozračnim gitarama priključenim na neprebrojne efekte. Ne da to govorim u ikakvoj lošoj konotaciji, au contraire, Empty Nest je još jedan kvalitetan primerak grčkog stoner roka sa svim elementima koje smo naučili da od njega očekujemo: dobra produkcija, jak gruv, pažljivo napisane pesme, a na sve to ide i malo „prave“ psihodelije. Lepo:

https://grandefox.bandcamp.com/album/empty-nest

Argentinci Nostone donose vrlo simpatičan stoner rok na albumu Road Into The Darkness. Ovo ima sve te lepe, velike rifove i gruv koje želite da čujete, naravno, ali i vrlo melodičnu, blago psihodeličnu, skoro pop dimenziju u pevanju i vokalnim aranžmanima. Odlična kombinacija i čak ni relativno nizak kvalitet snimka ne čini mnogo na tome da ovaj prijatni album unazadi. Bend koji valja pratiti:

https://nostone.bandcamp.com/album/road-into-the-darkness

Kanađani Stuntwoman na svom, pretpostaviću prvom albumu Captain American Standard nude vrlo prijatan fuzz-rock, sa mid-fi zvukom ali vroma prijemčivom svirkom i dobrim pesmama. Već sam zvuk gitare je ovde dovoljan da se čovek razneži a ovo su i kvalitetne rokenrol pesme na lepom secištu panka i hard roka za svakog koga ne zanimaju toliko oštre žanrovske granice koliko ga zanima da se krlja:

https://stuntwoman.bandcamp.com/releases

Naravno, Grci Cargo Lift imaju izuzetno kvalitetnu produkciju i zvuk na albumu Then a koji prave već godinu i po dana. Ovo je muzika inspirisana, kako sami kažu, bendovima kao što su Faith No More ili Tool, Foo Fighters, Deftones, QOTSA itd., dakle, ne nužno nešto iz moje ekspertize, ali su Cargo Lift vrlo dobri izvođači i pišu kvalitetne hard rok pesme. Probajte:

https://cargolift.bandcamp.com/album/then

Još jedan provereno dobar grčki proizvod je album B.L.E.V.E. atinskog sastava Degenerate Mind, ponovo odlično producirana i drusna kolekcija heavy rock pesama koje su kao stvorene za puštanje na radiju, u kolima, na plaži itd. Degenerate Mind sjajno sviraju i pišu energične pesme nabijene bezobrazlukom, ali i melodijom i gruvom. Možda za nijansu previše „komercijalno“ za moj superdegenerisani ukus, ali svakako preporučujem slušanje iz sve snage bilo kome ko voli stoner, desert ili uopšte savremeni teži rok:

https://degeneratemind.bandcamp.com/album/b-l-e-v-e

Šveđani Evocator na novom EP-ju, Chronicles of Pestilence valjaju svoj brend teškog, moćnog, ali atmosferičnog death-doom metala koji se ovde pakuje u tri dugačke, bučne, teške pesme pune teških gitara i urlanja. Evocator su „atmosferičan“ metal bend pa umesto komplikovanih denflovanih rifova polivaju jako distorziranimn harmonijama i dugačkim jednotonskim deonicama i to kod njih sve deluje smisleno i odlično zvuči. Tri pesme, ali pola sata vrlo heavy i vrlo emotivne muzike, izvolite:

https://evocator.bandcamp.com/album/chronicles-of-pestilence

Apsolutna lektira ove nedelje,barem što se tiče stoner roka je najnovija kompilacija pouzdanih Doomed & Stoned. Najavljivana uz dosta ponosa i sa čak 56 bendova, Doomed & Stoned in Russia (Volume 1) je verovatno najbolji vodič za rusku stoner rok i doom metal scenu koji možete dobiti, a ovi ljudi vam ga daju za cenu koju sami odaberete. Naravno, kvalitet muzike je garantovan prethodnim izdanjima istih kuratora, a ovde svakako imamo i neke svoje stare znance, od Dog Chasing Sun preko Sheva, pa do EYE. Kao i uvek, nešto od ovoga vam neće biti nimalo zanimljivo a u nešto ćete se zaljubiti, pa, zarad te buduće ljubavi ne propustite najnovije D&S izdanje, pravljeno s pažnjom i posvećenošću:

https://doomedandstoned.bandcamp.com/album/doomed-stoned-in-russia-volume-1

Vrlo setan i nežan doom metal dobijamo na albumu 9 Mile Square projekta Crawl Below. Kako se jedini autor i izviđač muzike ovde zove Charlie Sad Eyes, jasno je da je ovo i blago „emo“ ploča sa post-metal elementima, pa i malo folk motiva. I to će da bude jasno, biti prijatno dosta širem krugu slušatelja od samo doom metal hardkor masiva. 9 Mile Square je treći album benda i konceptualno  se bavi Konektikatom pa svakako poslušajte, ima tu štofa.

https://crawlbelow.bandcamp.com/album/9-mile-square

No, za mnogo manje setnu i nežnu muziku idemo na – Orknijska ostrva. Electric Mother su izbacili svoj drugi album, nazvan samo II i ovo je devet pesama energičnog, mišićavog teškog roka. Bend je vrlo kvalitetan u svirci i jedino mogu da budem u dilemi da li bi pevač Calum Elder mogao da bude glasniji u svojoj izvedbi, no, pesme su odlično napisane, sa zaraznim temama i melodijama i odličnim solažama. Ovo nije striktno stoner ili desert rock, ali deli sa njima masivne, na bluzu utemeljene rifove, svirajući ih solidno jakim tempom i podsećajući da dobar metal ne izlazi iz mode. Odlična produkcija, zabavan album:

https://electricmother1.bandcamp.com/album/ii

Francuzi Carcolh na svom drugom albumu, The Life And Works Of Death (štagod TO značilo) pokušavaju da venčaju težinu, sporost, ali i sjetu klasičnijeg doom metala (negde na transverzali Candlemass-My Dying Bride) sa klasičnijim, „epskim“ heavy metalom. To je sasvim časna ambicija i rekao bih da su ljudi u tome prilično uspešni, mada album na kraju nije sasvim po mom ukusu. Ali nije da sam ja jedini koga treba zadovoljiti na ovom svetu.  Carcolh umeju da kreiraju dramu i dobro su producirani a ako im je muzika malčice previše emotivna za moj ukus, to je verovatno više moj problem:

https://carcolh.bandcamp.com/album/the-life-and-works-of-death

Više ugođen sa mojim ukusom je nizozemski solo-umetnik Tjeerd de Jong koji ima više različitih muzičkih projekata ali pravi doom metal albume pod imenom Phantom Druid. Stages Of Twilight je drugi album ovog projekta i mada Phantom Druid malčice pati od te solipsističke kletve jednočlanih metal bendova, što se čuje i u miksu i u pesmama – svemu nedostaje samo MALO živosti – ovo je svakako konceptualno blisko mojim potrebama. A te potrebe su da slušam varijacije na Black Sabbath do smrti. De Jong upravo to pruža sa nimalo prikrivenim omažiranjem Ozzyjevog stila pevanja i masivnim rifčinama koje su praktično lekovite. Da se ovo snimi u pravom studiju i da de Jong sedne sa makar bubnjarem koji bi dinamizovao svirku, bilo bi izvrsno, a ovako je makar solidna ponuda:

https://phantomdruid.bandcamp.com/album/stages-of-twilight

Mars Era iz Firence sviraju, pa, recimo, progresivniji stoner rok na albumu Oniro. Ovo je ploča koja će vas malčice podsetiti na Tool kad čujete šta radi sa ritmovima i atmosferama, ali će se Mars Era kroz šest pesama pokazati kao sasvim samosvojna ekipa koja voli teži rok i psihodeliju i ima sopstveni način da ih spoji. U konkretnom slučaju, dobre teme i dinamika pesama dopunjeni su osobenim pevanjem koje nije tipično za „heavy“ vrste muzike ali ovde se vrlo lepo uklapa:

https://marsera.bandcamp.com/album/oniro

No, naši stari znanci, varšavski Dopelord su tu da novim EP-jem, Reality Dagger, pokažu da klasičan stoner nije istrošena formula. Ovde se nudi sve što pošten čovek može da poželi: spor, masivan ritam, jako fazirane gitare i dobro upotrebljene modulacije, ozijevski melodičan, psihodeličan vokal, prijatne solaže. Dopelord znaju šta vole i vrlo se komotno osećaju svirajući to što vole:

https://dopelord.bandcamp.com/album/reality-dagger

Ripple Music za ovu nedelju imaju novi album pistburških Jakethehawk koji je, pa, vrlo hitoidan ako volite stoner/ psych/ desert rock i sličnu muziku. Hinterlands je ploča koja vrlo dobro spaja proto-metalski, na bluzu utemeljeni hard rok iz sedamdesetih sa psihodeličnim, faziranim eksploracijama prostora ali i savremenijim, „televizičnim“ težim rokom. Ovo je svakako dramatičniji album nego prethodni, sa pažljivo pravljenim aranžmanima da se akcentuju svi važni delovi pesama, od moćnih rifova, preko glatkih, melodičnih vokala, pa do psihodeličnih kovitlaca a nagađam da je i ovde mastering radio Jim Plotkin jer zvuk uspeva da bude istovremeno (pre)glasan ali i slojevit. Vrlo dobro:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/hinterlands

Stariji metalci među nama sećaće se da je osamdesetih godina postojao beogradski speed-metal bend, Demoniac, ali ovaj Demoniac o kome danas pričamo je iz Čilea. Radi se o ekipi koja ima već dva studijska albuma a upravo je izašao i njihov živi album, En Vivo En Valparaíso, nudeći pristojan izbor pesama i solidnu svirku. Demoniac iz Valparaisa sviraju blackened thrash i ovo je muzika sa izraženom retro komponentom ali tehnički kvalitetna i ubedljiva. Kvalitet živog snimka je u najboljem slučaju osrednji ali to sakako doprinosi šmeku i daje svemu sloj patine kakav ovakva muzika u principu potrebuje. Lepo:

https://demoniac.bandcamp.com/album/en-vivo-en-valpara-so

Brazilski Saldo Desigual Moral na svom albumu Somos Nós a Doença sviraju veoma old school grindcore pa je ovo kolekcija pesama za zaista matoru publiku. Brazilci su jednostavni, brzi, energični i haotični, smeštajući se negde između sumanutog hradcore thrasha Olho Seco i trešerskog krasta G-Anx. Sve je to sasvim ružno, mračno i, ako volite taj patinirani, starinski zvuk, vrlo šarmantno. Nema ovde ni šmekerskih refrena ni demonstracija tehnike, već samo mračnog, prljavog krljanja za upućene. Plaćate koliko želite:

https://sdmgrindcore.bandcamp.com/album/somos-n-s-a-doen-a

Camera Obscura Two (skraćeno CO2) je svojevrsna grindcore/ thrash supergrupa iz Italije, okupljena oko Albertoa Penzina iz legendarnog benda Schizo, sa Guilijom the Bastardom na vokalima, i članovima još nekih uglednih bendova u ostatku postave (koja ima dve bas-gitare). D.O.D. je prvi album ove ekipe i nudi temeljit, metaliziran zvuk sa pesmama koje umeju da budu i cele u mid-tempo brzini, oslonjene na kvalitetne rifove i mošerski ritam (na primer Swamp Angel). Drugde dobijamo mešavinu thrash rifova i energične svirke, uglavnom u srednjoj brzini i mada su Camera Obscura Two sasvim sposobni i za brze, spastične momente, od njih pre svega treba očekivati stamene ritmove i jake rifove, sa odličnim Giulijovim pevanjem odozgo. Vrlo solidno:

https://selfmadegod.bandcamp.com/album/d-o-d

Kvebečki duo Afterpill stavlja sve što treba da znate već u naslov svog albuma: Powerviolent Blasting Attack košta jedan (kanadski) dolar i ima 23 kratke, eksplozivne pesme izrasle iz panka, provučene kroz metalnu šibu i ispaljene ka slušaocu najvećom dostupnom brzinom. Afterpill su mogli nastati i 1985. godine, s obzirom da zvuče kao da su jutros slušali LARM, Youth of Today, DRI i Septic Death a onda uveče uleteli u studio i sve ovo snimili u jednom dahu. Mislim, prelepo. Bend za isto toliko para nudi i svoj prvi album, snimljen 2017. godine i ovo je takođe sjajno:

https://afterpill.bandcamp.com/album/powerviolent-blasting-attack

https://afterpill.bandcamp.com/album/the-parasites-kingdom

Nažalost, češki Psychocontrol Records ne nude samo daunloud na kupovinu svog novog izdanja a koje je split album takođe čeških bendova Needful Things i Controlled Existence. Kažem „nažalost“ jer je ovo jedna od najboljih grindcore ploča koje sam čuo ove godine. Needful Things su „klasičniji“ grindcore sa dubokim vokalima i d-beat osnovom između rešetanja brutalnim blastbitovima, a iako je ovaj bend krenuo kao više goregrind orijentisana ekipa pre dvadesetak i nešto godina, ovo je sada vrlo „pametan“ grindcore sa izvrsnim gitarama, sjajnom svirkom, sociopolitički osvešćenim tekstovima i kvalitetom produkcije kakav se samo poželeti može. Sa druge strane, Controlled Existence su možda još i bolji, svirajući „fastcore“ varijantu ove muzike, sa vrlo kratkim, ultrabrzim pesamama i za nijansu razgovetnijim vokalom. I oni su sjajno producirani i ovo je izvanredna ploča koji bih kupio bez razmišljanja kada bih još uvek imao gramofon.

https://psychocontrolrecords.bandcamp.com/album/psycho-068-needful-things-controlled-existence-split-lp

Collapsor iz Tampe sa demom Devastation Path sede na ivici onog što je meni slušljivo. Ovo je vrlo sirov snimak, urađen, čini se u prostoriji za vežbanje, ali muzika je šarmantan, vrlo old school deathgrind kakav smo voleli ranih devedesetih godina pa sam svakako bio malo opijen i slušao sve to sa osmehom na licu:

https://collapsor.bandcamp.com/album/devastation-path

Svakako preporučujem novo izdanje uvek pouzdanog pitsburškog izdavača, 20 Buck Spin a u pitanju je debi album njujorčana Gravesend, nazvan Methods of Human Disposal. 20 Buck Spin su, generalno, firma koju danas prepoznajemo po bendovima koji u death metal unose razne disruptivne strategije, ali Gravesend su prevashodno (blackened) grindcore ekipa pa je i ovo album sa 15 pesma ali, zapravo, mnogo atmosfere. Mislim, kad ploča počinje sa ne jednim nego dva instrumentalna intro komada, znate da bend ima osećaja za dramatiku pa je ovo ploča na kojoj sintisajzeri imaju važnu poziciju i na kojoj se standardno blackened grind prebijanje kontekstualizuje na organski način. Ovo je, konsekventno dosta „spor“ album za grindcore, na kome su atmosfera i „prelazni“ delovi između nabadanja važni koliko i spastična krljanja, sve odsvirano jako besno, neraspoloženo, za pun ugođaj. Vrlo lepo:

https://listen.20buckspin.com/album/methods-of-human-disposal

Pensilvanijski Controller sviraju bučan i veoma lep hardcore thrash na albumu The True Sense Of Strength Within, uzimajući od preteča iz osamdesetih i devedesetih vrištave, ekspresivne ženske vokale i gomilu jakih rifčina, ali i solidan tempo. Ovo je i solidno miksovano i mada je master preglasan i naporan za uši, svakako pričamo o albumu koji spaja najlepše delove panka i metala i izvodi ih sa ubeđenjem i energijom:

https://controllerlv.bandcamp.com/album/the-true-sense-of-strength-within

Britanski System of Hate BAŠ vole Killing Joke. Njihov novi album, There is More Madness Here (prethodni se zvao  There is no Madness Here) je zapravo remiks-album na kome gomila ortaka i poštovalaca prerađuje pesme sa prethodnog albuma i dobijamo jako bogat program od 29 pesama post-panka, industrije, gotike i darkvejva. Nije da ja jednako volim sve od toga, ali sami System of Hate su šarmantni i vrlo verni žanru koji sviraju a velika većina remiksa ovde je takođe urađena sa mnogo ljubavi i pažnje i ovo je album koji se sluša uz mnogo osmehivanja i potvrdnog klimanja glavom:

https://systemofhate.bandcamp.com/album/there-is-more-madness-here

Česi Kal sa singlom Hora ma vola imaju jako ubedljiv debi. Ovo je snažan, moderan a dobar thrash metal bez mnogo pozeraja i proseravanja, nudeći agresivnu, mračnu muziku i solidno napisane pesme izvedene odlično i u dobroj produkciji. Bend ovo nudi po „kaži sam, tbr“ ceni koštanja i u pitanju je odlična vizit-karta i obećanje za buduća izdanja. Poslušati:

https://kal-metal.bandcamp.com/album/hora-ma-vola

Jednočlani rvački blackened speed metal projekat Atromic Drop ima novi EP, Macho Madness i ovo je pet pesama muljavog ali šarmantnog krljanja sa ponekim odličnim rifom i solidnim tempom. Lucas Taylor je svakako našao svoj zvuk i sada samo treba da poradi na produkciji, no kako je ovo praktično demo i daje se za pare koje sami odredite, ne mogu mnogo da se žalim:

https://atomicdrop1.bandcamp.com/album/macho-madness

I Sadistic Force sviraju šarmantan blackened thrash metal, direktno iz Teksasa, i njihov drugi EP (ove godine a i u životu), Black Moon Sadism je naravno, blago lo fi, ali sa dobrim idejama, sjajnim rifovima i energičnom, solidnom izvedbom. Ovaj duo verovatno nikada neće nastupati uživo, jelte, ali ovo što spremaju kod kuće je ukusno.

https://sadisticforce.bandcamp.com/album/black-moon-sadism

Kvebečki Maudiir je simpatičan jednočlani blackened thrash sastav koji, za razliku od većine kolega izvog podžanra ne ide na sirovost, brzinu i staroškolski ugođaj. EP La Part du Diable je sastavljen od promišljano napisanih, odlično produciranih pesama uglavnom srednjeg tempa i ambicioznih aranžmana, sa deakcentovanjem rifova i trudom da se ponude složenije teme. Rezultat je da ovo nije muzika koja hvata na prvu loptu ali je svakako raskošna, dovoljno kompleksna – na momente razmetljivo melodična – a da ipak ima tu prijatnu thrash neposrednost. Lepo:

https://maudiir.bandcamp.com/album/la-part-du-diable

Kanađani Naitaka za svoj prvi, eponimni EP nude, kako i sami kažu „lep spoj kanadskog thrasha i melodičnog death metala“ i ovo baš pristojno funkcioniše. Pevačica Cara odlično vrišti, gitare imaju mnogo sjajnih momenata a tempo je pošten i muzika u celini energična, sa ambicioznim skretanjem u vode klasičnijeg NWOBHM zvuka kada je to oportuno. Ovo je relativno „demo“ kvaliteta što se tiče produkcije ali prija mi:

https://naitaka.bandcamp.com/album/naitaka

Broken Paradise iz Mičigena sviraju prljav death-thrash metal na istoimenom EP-ju koji solidno treska u pet kratkih, efikasnih hrskavih pesama. Ovo je melodičnije nego što očekujete ali i sporije, sa duplim deathgrind vokalom praktično sve vreme i mada je sirovo producirano, odsvirano je odlično i zapravo nudi pristojno osveženje:

https://brokenparadise.bandcamp.com/album/broken-paradise

Dark Sorcerer iz Virdžinije na kaseti Pure Act of Sorcery​/​.​.​.​From the Emerald Tablet spajaju svoja dva EP-ja iz 2019. i 2020. godine i ovo je lep, mid-fi blackened thrash metal, sa puno simpatičnih rifova, znojavom svirkom, mračnim, jedva čujnim vokalom i puno klasične energije. Nema sad tu neke originalnosti u zvuku Dark Sorcerer ali momci ovo sviraju srčano i sa potpunim ubeđenjem da rade ono što vole i, naravno da se to čuje i prija. Izdavač kasete vam neće prodati digitalni daunloud (sem ako ne platite 666 evropskih maraka) ali bend oba EP-ja daje po ceni koju sami izmislite:

https://advictoriam666.bandcamp.com/album/pure-act-of-sorcery-from-the-emerald-tablet

https://darksorcerer.bandcamp.com/album/from-the-emerald-tablet

https://darksorcerer.bandcamp.com/album/pure-act-of-sorcery

Sunhurt su ruski žensko-muški duo koji na singlu Sheltering nudi jedan distorzirani gitarski dron (vrlo solidno) i jednu gruvi, glasnu sludge metal pesmu. Bend radi već par godina i ovo je konzistentno sa njihovim dosadašnjim autputom, emotivno, ekspresivno i snažno pa, kako se nudi za tačno onoliko para koliko ponudite, svakako poslušajte:

https://sunhurt.bandcamp.com/album/sheltering-single

Meksički Becoming the Entity na prvom albumu, Beyond Cygnus trpaju moćan, energičan brutal death metal zvuk koji ima ukusa u tome da samo povremeno ide u tech-death komplikacije i dobar deo vremena troši na prijemčive, zarazne, ma skoro pa himnične teme (slušajte početak Black Hole Inversions), a koje onda preseca brutalno krljanje. Vrlo lepo, vrlo autoritativno odsvirano sa, po običaju, preglasnim masteringom, ali bez obzira, ovo je impresivan brutal death album naučnofantastične tematike i nekih lepih ideja:

https://becomingtheentity.bandcamp.com/album/beyond-cygnus

Zna se da uopšte nisam naklonjen melodičnom death metalu i metalcoreu, ali eto, zalomilo se da mi je između gomile smeća koje sam ove nedelje čuo, prvi album teksaških Darker By Design, nazvan Necrolatry, na kraju bio dovoljno upečatljiv da mu posvetim malo više vremena i uz malo osmehivanja uživam u njegovim cheesy, theblackdahliamurderovskim melodijama, dualnim vokalima i vrhunski kvalitetnom izvođačkom programu. Darker By Design nisu baš originalni, daleko od toga, ali svakako predložak koji su ponudili The Black Dahlia Murder, Rose Funeral i drugi slični bendovi sviraju sa mnogo autoriteta. Ovo je i bend koji, pored dve gitare ima i violončelo u stalnoj postavi pa su pesme na Necrolatry sve spravljene oko ideje da će ovaj instrument imati da svira teme i kreira efekte paralelno sa svim ostalim što se tu dešava. Rezultat je melodična, cheesy ali epski zabavna kombinacija metalcore nabadanja i setnih violončelističkih linija i, uz dobru produkciju i vrlo pristojno napisan materijal, Darker By Design, mislim, ostvaruju dovoljno pobeda da zavrede pominjanje u ovom pregledu:

https://darkerbydesign.bandcamp.com/album/necrolatry

So humanity burns je split između dva jednočlana death metal sastava iz Belgije i vrlo vredan pažnje. Humanity Defiled, aka Iwein Denayer sa svoje tri pesme nudi vrlo kvalitetan materijal, šetajući se između sporijeg, masivnog death metala prema thrash formulama, pa do skoro hardcore thrasha. Poslednja pesma traje više od deset minuta i u pitanju je pravi metal ep. Na drugoj strani je belgijski metal heroj Déhà koji sa četiri pesme nudi razbijački, brzi deathgrind, puno moćnih rifova, visok tempo, opako pevanje. Ovo košta samo tri evra za daunloud i vredi da se podrži:

https://backfromthegravetapes.bandcamp.com/album/so-humanity-burns

Pre malo više od mesec dana sam rekao da ne znam kako zvuči strana split albuma Swollen with Rancid Phlegm na kojoj su Cryptic Brood, a preporučujući stranu na kojoj su Night Hag. E, pa sada znam i mogu da preporučim kompletno izdanje. Cryptic Brood sviraju dopadljiv, sirov i neprskan old school death metal koji ne pati ni od predobre produkcije niti od previše originalnih ideja ali je iskren, iz srca, i mada su ove četiri pesme snimljene, reklo bi se, na dva različita sešna, sve je to dopadljivo:

https://burningcoffinrecs.bandcamp.com/album/swollen-with-rancid-phlegm-split

Sa imenom The Lump, francuski death metal sastav iz Rennesa ne mora ni da objašnjava da je njihov brend death metala „smrdljiv, buboničan i zarazno grlen“, jelte, a EP The Urge to Purge urađen je prošle godine u rasponu od tri dana u kojima su pesme napisane i snimljene, sve u svojevrsnom katarzičnom protestu protiv 2020. godine. Ovo je mošerski, moderan death metal bez mnogo kompikacije u aranžmanima ili produkciji, sa forsiranjem gruva i atmosfere i mada je sve to vrlo jeftino i mid-fi, mani, naravno, izrazito prija:

https://thelump.bandcamp.com/album/the-urge-to-purge

Instrumentalni death metal je relativno retka pojava, s obzirom na to koliko ova muzika forsira teksturu (sa vrlo malim procentom death bendova čije tekstove zapravo možete razumeti pukim slušanjem), a pogotovo na to da tech-death ima sve preduslove da muzika bude bez pevanja, sa svojim akcentom na instrumentalnoj izvrsnosti. Kako god, Malignant iz Oskforda u Njujorku su instrumentalni tech-death sastav i njihov drugi album, Killdozer je, ako volite takve stvari, zabavna kolekcija „tehničkih“ instrumentala kojima pevanje ne bi ništa supstancijalno ni dodalo, jelte. Dobra svirka i produkcija:

https://malignant607.bandcamp.com/album/killdozer

Konektikatski Marvel of Decay na svom novom EP-ju, The Abysmal Grip, na vrlo neobičan način spajaju blek metal, melodični death metal i malo slamming death metala. Naravno, slem se, što kaže ona reklama, u sve meša i mada ne smem da tvrdim da na ovom EP-ju baš sve idealno funkcioniše, pesme svakako imaju masu dobrih elemenata a legura ispada dovoljno zanimljivo da ja ovo slušam sa odobravanjem. Dobra svirka i pristojna produkcija, takođe:

https://marvelofdecay.bandcamp.com/album/the-abysmal-grip

Iz nekog razloga primetno me više uzbudi kad naletim na prljav, sirov ali jak demo-snimak benda koji svira old school death metal rokačinu nego slušanje većine upicanjenog tech-death zvuka sa futurističkim elementima. Mator, konzervativan, skoro mrtav! Enivej, Blood Loss su iz Arizone i demo im se zove, ne zezam se, Mass Murder. Zvuk je muljav, stil je direktno teleportovan iz 1991. godine, a činjenica da ovo možemo kupiti u MP3 ili čak FLAC formatu umesto na krš-kaseti sa fotokopiranim omotom je skoro svetogrdna. Ne propustiti!!!!!

https://bloodloss1.bandcamp.com/album/mass-murder

Slično su mi simpatični Mortiferoth iz Kvinsa (Spajdermenove komšije!!) čiji je EP Fatal Spiritual Failures slično sirov, staromodan i nekako sav iz srca i iskren. Ima nečeg u toj autentičnosti koja ne haje za savršen studijski zvuk ili korišćenje proverenih death metal fora već u kojoj nastaju čudno melodični rifovi (slušajte glavnu temu u Sniper) i nesavršene ali duševne izvedbe. Ako ovo kupite na disku, dobijate zapravo split sa bugarskim Mass Cremation a to bi moglo isto da bude okej!

https://mortiferoth.bandcamp.com/album/fatal-spiritual-failures-ep

Čileanci Phosgene sviraju moderan brutal death metal i njihov novi EP, Mundo en llamas, za početak, zaista zvuči vrlo brutalno sa gitarama pretvorenim u zid od armiranog betona, rešetajućim bubnjevima i zverskim vokalima koje isporučuje Jorge Merino. Ni pesme nisu rđave i mada Phosgene imaju malo elemenata deathcorea (ovo se recimo čuje u Jugando a ser Dios koja meša klasičnije death metal rifove sa jednotonskim „djentovanjem“ i slem rifovima), generalno je ovo kratko, slatko, fokusirano i pazi da se ne izgubi u širini vizije. Profi produkcija i vrhunski kvalitet izvedbe svakako preporučuju Phosgene svakome ko voli brutal death metal koji se ne bavi tehničkim ili progresivističkim ekstrapolacijama nego samo kolje iz sve snage, ali, koliko umem da razaznam iz tekstova na Španskom, sa jednom solidnom sociopolitičkom dimenzijom. Meni je to sve, naravno, izrazito potaman:

https://phosgene1.bandcamp.com/album/mundo-en-llamas-ep-2021

U daljoj refleksiji na to šta smo MI radili kad smo imali 14-15 godina, valja preslušati EP (koji se zove samo EP) danskog jednočlanog projekta Hajn. Anton Bregendorf možda nema mašte kad smišlja nazive izdanja ali to je jedino što nema pošto ovo dete inače pravi impresivno kvalitetan death metal. Momak kaže da je inspirisan starom školom ali pošto je rođen polovinom prošle decenije, šta je za njega stara škola je veliko pitanje. Ovo je svakako vrlo rifaški, mošerski death metal koji kombinuje srednji tempo i blastbitove, sve u čestim promenama, i razrađene, interesantne rifove. Momak pritom ne samo da sve svira izuzetno dobro (slušajte, gitare, ozbiljno) nego i odlično peva i ovo je svakako superiorno muzikalno stvorenje kome treba dati svaku vrstu podrške:

https://hajn.bandcamp.com/album/ep

Nisam neki fan metalcorea, ali švicarski Path of Resurgence uspevaju da spoje metalcore starije forme sa današnjim metaliziranim hardcoreom i elementima death metala za zapravo prilično šarmantan program na EP-ju  Blinded by Desire. Ova ploča ima dobar gruv, do mere da može da je sluša i slamming death metal publika, odličnu produkciju, pregršt vrlo solidnih rifova, samo malo nu-metal nervoze i pevačicu koja odlično vrišti. Ponekad sve to na gomili bude sasvim dovoljno da se čovek lepo provede:

https://pathofresurgence.bandcamp.com/album/blinded-by-desire

Španski Steelforce svira vrlo cheesy ali vrlo tehnički kvalitetan power metal na EP-ju The Oracle koji im je i debi (mada imaju i jedan demo iz 2006. godine…). Ovo je pet pesama visoke gustine svirke, himničnih refrena, jakog tempa, visokih vokala, sve spakovano po uzoru na Helloween i Yngwieja Malmsteena kako bend i navodi. Ako volite ovakvu muziku, Steelforce je sasvim dobra ponuda:

https://steelforcemetal.bandcamp.com/album/the-oracle

Njujorčani The Pretty Reckless već duže od deset godina valjaju svoj mejnstrim brend metala koji se, pošto je danas sve naopako, doživljava kao „alternativni metal“. Bilo kako bilo, novi album, nazvan Death By Rock And Roll bi trebalo da prija svakome ko je tokom devedesetih voleo MTV gitarsku ponudu – ovde na jednoj pesmi gostuje i Tom Morello, recimo – sa malo bluza, malo roka, malo popa, sve odrađeno od strane ekipe surovih profesionalaca i pevačice koja nije slučajno zabadala nagrade za „najribu“ u metalu, ali čiji su vokalni kvaliteti neupitni. Da, to je ona na omotu. Meni ovo nije nešto što bih zaista slušao ali kapiram da ima ljudi moje generacije kojima će mnogo lepo leći:

https://theprettyreckless.bandcamp.com/album/death-by-rock-and-roll

Po sličnoj logici ukazaću i na album izraelskih prog-rokera Compile koji je svakako suviše melodičan za moj ukus, ali bend ovo jako dobro izvodi, ima dobar zvuk i pristojne – poveremeno blago simfonijske – aranžmane i odličnu pevačicu, pa je Reaching sasvim probavljivo štivo:

https://compileband.bandcamp.com/album/reaching

Još jedan bend ne nužno iz moje interesne sfere je Marco Garau’s Magic Opera, sekstet koga predvodi klavijaturista iz Milana, Marco Garau, čiji prvi album, The Golden Pentacle nudi sve što očekujete od nečega što ima reč „opera“ u imenu. Dobro, da bude jasno, ovde uglavnom nema sopran vokala, ali muzika je svakako teatralan power-metal sa puno slojeva u aranžmanima gde se orkestracije dosta uspešno uklapaju sa klasičnim metal instrumentarijem. Ovo je svakako preslađeno i previše cheesy za mene, ali je dobronamerno i impresivno napisano i izvedeno, plus ima pristojan mastering pa se time izdvaja od drugih sličnih projekata koji mi zazvuče dosadno posle 30 sekundi. Bubnjevi bi mogli da imaju lepšu boju ali generalno Magic Opera zvuči verovatno najbolje što je bilo dostižno. Poslušajte:

https://magicopera.bandcamp.com/album/the-golden-pentacle

Španski duo Undead su svakako više po mom ukusu, nudeći na debi albumu, Food for the Black Birds sirovo čitanje nekih prilično klasičnih metal matrica. Undead su energični i distorzirani kao da sviraju garažni pank ili thrash metal, ali pesme su im nalik na muziku sa početka osamdesetih, negde između Manowar epike i NWOBHM rezanja. Prilično interesantno:

https://undeadkills.bandcamp.com/album/food-for-the-black-birds

ADS je skraćenica za Adrian Dark Storm, a koji je lider benda ADS i ova je ekipa upravo izbacila svoj debi album, Son of Mayhem. U pitanju je heavy metal klasičnije forme, sa dosta mejdnovskog štofa u svom zvuku ali i dovoljno jasnim inspiracijama koje su došle i sa drugih strana, ali svakako iz slične epohe, osamdesetih godina. Ovo je fino produciran i odlično odsviran album žestokog ali suptilnog metala, dakle, sa pevačem koji voli da diže glas i gitarama koje ponekad i rifove sviraju u tercama. Nemam zamerki na to i ADS su vrlo lepa ponuda koja, s obzirom da dolazi iz Kolumbije, nosi sa sobom i tu specifičnu latinoameričku nepoćudnost koja svemu dodaje poseban šarm:

Finci Coronary za sebe kažu da su „Finski autoput za metal osamdesetih“ i to je prilično dobar opis. Njihov debi album, Sinbad je sav u 80s metal tropima, krećući srednjetempaškom, himničnom, top-40-ready naslovnom pesmom a onda nastavljajući u brzoj traci sa Firewings koja zvuči kao da su je zajednički pravili Dio, Scorpions i Accept. Ako to zvuči uzbudljivo, naglasiću da album definitivno ima jaku „nemačku“ estetiku pa ako ste ljubitelji pomenutog Accept ili Krokus (koji su Švajcarci al meni je sve to isto), Sinbad će vam se dopasti. Coronary ni malo ne inoviraju u žanru ali ga sviraju veoma dobro i ubedljivo, pa će se 80s nostalgičarima ova staromodna ali vrlo vitalna ploča dopasti:

https://coronaryfin.bandcamp.com/album/sinbad

Raspusniji i melodičniji su nizozemski August Life čiji mini-album The Broken Hourglass pokazuje da bend ima progresivnu crtu u svojoj srži ali ga to nimalo ne sprečava da kreira energičan hevi metal. Ovo je primereno cheesy sa vokalima koji idu od visokih izvlačenja do dubokih, pičšiftovanih mračnjaštava. Progresivna komponenta se čuje u ambicioznom aranžiranju ali bend uvek ide na to da zahvati što je šire moguću publiku pa ovo ima radijo-friendly refrene, ali i atraktivne solaže, spore pesme, brze pesme, sve što treba:

Existential Dissipation iz Toronta pripremaju split album sa Kraniumom, pa je EP Unrelenting Barbarity prilika da demonstriraju „tehničkiji“ stil pisanja pesama nego što je ranije bio slučaj. Ovo je i dalje prljav, gadan slamming death metal, ali nije sasvim bez šarma, pogotovo sa solidnom produkcijom pa može da se posluša:

https://existentiald.bandcamp.com/album/unrelenting-barbarity

Album nedelje spada u blek metal, ali ne baš OBIČAN blek metal. Suffering Hour su iz Minesote i Kolorada, a njihov drugi album, The Cyclic Reckoning zvuči tako sveže i autentično da se čovek prosto zapita zašto svi američki blek metal bendovi ne sviraju ovako? Suffering Hour, svakako, mešaju svoj black metal sa death metalom i to onim stare škole, kreirajući jednu potentnu, atmosferičnu smešu u kojoj nemamo ni klasične blek metal rifove niti novo-blekersku atmosferičnu smenu akorda, već zbilja bizarne, okultno-zvučeće teme koje kao da nemaju jasan početak i kraj i svemu daju, uz odjekujući, dinamičan miks, izrazito psihodeličan kvalitet. Da je psihodelija ime igre jasno je već na prvoj pesmi, Strongholds Of Awakening, u kojoj gitara odlazi u komu izazvanu efektima i iz nje se do kraja ne budi. A to je tek početak! Ovo je moćno, nadhanuto napisan album koji svojih pet pesama rasteže na 45 minuta sa dobrim razlogom, bežeći od tipičnije black metal (melo)dramatike za račun hipnotičnijeg, psihodeličnijeg zvuka i kada se završi monumentalnom šesnaestominutnom The Foundations Of Servitude počećete da brojite sekunde do narednog izdanja Sufffering Hour. Kakav suffering, ovo je ekstaza! Izvanredno!

https://sufferinghour.bandcamp.com/album/the-cyclic-reckoning

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 13-02-2021

Metal je najpotrebniji kada je najhladnije. Zato ćemo sad do daske:

I prvo blek metal, naravno! Nisam očekivao da me ove nedelje prijatno iznenadi baš kubanski blek metal, ali upravo  se to dogodilo. Svartmass su iz Havane a njihov prvi EP, Beyond the Veil of Death donosi pet pesama iznenađujuće odlično produciranog sirovog blek metala. Sirovost je ovde u pod-žanrovskoj odrednici, čime sugerišem da je ovo bend sklon rifovima i klasičnim blekmetal ritmovima, aranžmanima itd. ali su svirka i zvuk izvrsni. Svartmass su jako ubedljivi i imaju sve što dobrom blek metalu treba: brzinu, oštrinu, malo pompe, ali i noge kojima se čvrsto stoji na tlu. Odlično.

https://svartmassbchr.bandcamp.com/album/beyond-the-veil-of-death

Zašto nikada nisam čuo za Ninhursag i Necrolepsy iz mesta Valpovo kod Slavonske Požege? Dobro, Pannonica Regnum Diaboli im je praktično prvo izdanje ali ova dva slavonska blek metal benda su toliko dobra da se malčice i stidim. Necrolepsy su dvojac koji svira moderan ali fokusiran, vrlo siguran blek metal sa kvalitetnim old school pristupom rifovima ali i savremenim shvatanjem aranžmana, da se kao rezultanta dobije jedna lepa smeša koju momci dobro guraju kroz tri pesme na ovom izdanju. I produkcija je solidna, ako ne već preskupa, sa zvukom koji kvalitetno podržava vrlo profi, vrlo ubedljivu svirku. No, Ninhursag je ono što me je oborilo s nogu na ovom izdanju. Ovo je u principu projekat pevača i gitariste Necrolepsy, a bubnjeve je aranžirao čovek koji je ovo sve i producirao, ali ovo je toliko zrelo i kvalitetno da čak ni informacija da su tekstovi kreirani prevođenjem staroegipatskih i sumerskih zapisa nije mogla da me izbaci iz ravnoteže. Ninhursag sa svoje dve podugačke pesme kreira ubitačan black-death metal koji u sebi ima dozu bestijalnosti ali i prizvuk jedne profesionalnosti, kao da je ovo projekat sa dužim stažom. Plus odlična produkcija. Ne znam koliko godina imaju autori i članovi ovih projekata ali dok je ovakvih momaka, blek metal nema čega da se plaši od budućnosti.

https://necrolepsy69.bandcamp.com/releases

https://ninhursag.bandcamp.com/album/pannonica-regnum-diaboli

Nizozemski Countess sviraju već skoro pune tri decenije pa svako verovatno već unapred zna da li će mu se dopasti njihov šesnaesti album, Banners of Blood. Bend je tokom proteklih pola decenije mahom izbacivao singlove pa je i Banners of Blood neka vrsta povratka u dužu formu, ali sa ponavljanjem hit-pesama poput Last Man of Honour ili Pagan Man. Muzika Countess je primitivna na osoben način, držeći se istovremeno jedne vrlo pankerske, 1st wave estetike, sa jednostavnim rifovima i recitatorskim pevanjem, ali onda i sa prominentnim klavijaturama u miksu koje svemu daju jednu žovijalnu, skoro prazničnu crtu. Verujem da ima publike koja ovo obožava a i svi drugi treba da čuju:

https://countessmetal.bandcamp.com/album/banners-of-blood

Montrealski Keys of Orthanc su, jasno, tolkinovski blek metal bend (mada ne treba zaboraviti ni da je Burzum dobio ime po reči za mrak iz orkskog jezika…) koji spaja dosta sirov zvuk sa ambicioznijim, melodičnim kompozicijama na svom četvrtom albumu (izašlom za svega tri godine), Lineage of Kings. Ovo rade dva čoveka od kojih jedan sve svira a drugi sve peva i sasvim je solidno, sa muzikom koja, priznaću, nije naročito po mom ukusu na ime te melodične, epske crte ali je izvedba strastvena i ubedljiva:

https://keysoforthanc.bandcamp.com/album/of-the-lineage-of-kings

Stoner! Novi Stone Rebel je, praktično, isti kao i svi prethodni ali to nije loša stvar. Francuzi na albumu Echoes At The End Of The World nude još deset relaksiranih, odmerenih džemova sa bluz osnovom i mirnom psihodeličnom nadgradnjom, ne mrdajući ni za korak od svojih uobičajenih pozicija ali ne nudeći ni za mrvu slabiji materijal ni ovom prilikom. Ako ste do sada slušali Stone Rebel, tačno znate da li vam njihov brendirani psych-blues prija i treba li vam još jedno njihovo izdanje (mislim, naravno da treba). Ako niste, poslušajte, možda se prijatno iznenadite i navučete:

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/echoes-at-the-end-of-the-world

Portlandski From the Ages su mlad, nov bend i njihov prvi EP, nazvan samo „I“ je lep komad gitarske buke i gruva. Ovo je instrumentalni, gruverski ali agresivni i abrazivni stoner sa psihodeličnim elementima, odsviran veoma spontano i živo – verovatno sve odjednom – i sa zvukom koji sugeriše bolju garažu radije nego nekakav skupi studio. To je sve u slučaju From the Ages velika prednost jer EP zvuči autentično, dinamično i moćno a bez nekakvog poziranja i usiljene monumentalnosti. Vrlo lepo:

https://fromtheages.bandcamp.com/releases

Njujorški La Otracina na albumu Woke on Waves ne svira ni čist stoner ni čistu psihodeliju ni čistu improvizaciju ili elektronsko eksperimentisanje, već sve to spojeno u jednu nepredvidivu, divlju ali uzbudljivu mešavinu. Album kreće naslovnom pesmom koja traje duže od dvadeset minuta a ako do njenog kraja budete upecani, ostatak materijala je još bolji i izbudljiviji. Nije metal u užem smislu ali je vrlo tvrdo, abrazivno a puno života:

https://laotracina.bandcamp.com/album/woke-on-waves

Mađari okupljeni oko Psychedelic Source records i ove nedelje imaju album lepih instrumentalnih, psihodeličnih džemova. Diviner Blues Sessions je samo delimično bluz a velikim delom propisan psihodelični rok koji, da bude jasno, u vreme tog nekog svog nastajanja jeste imao jasnu ukorenjenost u bluzu. Bence Ambrus ovde svira bas-gitaru a David Nagy koji svira Stratokaster je prilično dobar i maštovit gitarista koji voli efekte ali ih ne pušta da sviraju umesto njega. Bubnjar Máté Varga zaokružuje ovaj power trio koji me je veoma obradovao a i vas će ako volite ovakav zvuk. Po običaju, ovo plaćate koliko želite:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/diviner-blues-sessions

Disout su bend iz Poljske sa ambicijom da proizvode moderan, tvrd zvuk koji se neće zaglibiti u žanrovskoj fetišizaciji već, pretpostavka je, biti blizak različitim profilima metal publike. Dakle, ovo je nedvosmisleno metal, sa sasvim izraženim elementima (tvrdi, denflovani rifovi, nabadački bubanj…), ali se unutar te metal kategorije kreće između „hermetičnijih“ stoner i sludge formula i nekih, uslovno rečeno „komercijalnijih“ sa melodičnim pevanjem, aranžmanima kojo forsiraju ples i pevljive refrene. Nije to rđavo uopšte, sa bendom koji se izrazito trudi i oko produkcije, i mada je ovo delom i izvan moje sfere interesovanja, ne mogu da kažem da album Mien nema dobrih rifova koji su mi prijali, pa i lepih trešerskih pasaža koji prizivaju sasvim spontan i častan hedbeng:

https://disout.bandcamp.com/album/mien

Blóð su, uprkos imenu, iz Francuske i ovaj žensko-muški dvojac na svom drugom albumu, Serpent, proizvodi masivan, dramatičan doom metal. Ovo je, međutim, muzika dosta odmaknuta i od Black Sabbath i od tipičnih bluz ili gotskih sadržaja, pa bend sebi pripisuje i sludge metal komponentu, a koja se čuje u tim jednostavnim, nemelodičnim rifovima. Na njihovoj podlozi je zapevanje Anne Lynn prilično efektno i mada bend ima jedan hermetičan zvuk, potopljen u odjeke i prostor, ovaj album svakako drži pažnju i ako vam se dopadne jedna pesma, verovatno će i sve ostale, samo je pitanje hoće li vam monotonost malčice smetati da ga slušate ceo odjednom, ili će, naprotiv, imati snažan hipnotički efekat.

https://malpermesita.bandcamp.com/album/serpent

Britanci Indica Blues imaju drugi album, We Are Doomed i ovo je vrlo kvalitetan desert/ stoner rock sa lepim, masivnim rifovima i masnim solažama, kako je i red. Spor tempo i valjajući gruv, kao i mračne teme ovome daju i dovoljno doom metal šmeka da sve bude u skladu sa naslovom albuma, ali bend će svakako biti blizak publici koja voli „klasičniji“ teški rok koliko i onoj koja se pronalazi samo u sporim, nihilističkim vizijama pokrenutim narkoticima ili, već, takvim svetonazorom. Sedam dobrih pesama, dobra produkcija, pevač koji nije baš u svakom trenutku siguran u kom registru peva, ali i to se uklapa u ovaj tečni, gruverski rad, pa album mogu bez mnogo ograda da preporučim za slušanje svakome:

https://indicablues.bandcamp.com/album/we-are-doomed

U sličnom, samo malo prljavijem stilu rade i DayGlo Mourning iz Atlante u Džordžiji. Dead Star, njihov prvi album, a posle dva EP-ja, daje šest pesama odličnog stoner gruva, a bogami i gruvanja, sa snažnim zvukom, energičnim vokalima, bubnjevima koji zakucavaju i činelama koje zvone ispod masivnih rifova. Ovo sve zvuči vrlo organski i svedoči o tome da je u pitanju bend koji najviše energije crpi iz živih nastupa, no album pritom ne odaje utisak sirovosti i nedorađenosti, naprotiv, nalazeći idealno mesto između te „žive“ energije i studijske discipline. Vrlo solidno, rifaški i heavy:

https://dayglomourning2.bandcamp.com/album/dead-star-2

A Borrowing Kid Generation je grčki jednočlani stoner prtojekat koji izbacuje snimke velikom brzinom pa je, evo, za tri godine rada stigao do sedmog abuma. Alive Ruins je spora, teška i vrlo pažljivo producirana kolekcija teških, jako faziranih rifova i spore, odmereno gruverske ritam-sekcije. Ništa mu više, da bude jasno, nije ni potrebno jer autor savršeno razume gde su njegove jake strane i na njih igra. Moćan zvuk gitare, pažljivo miksovani elementi pesama, sve ovo daje Alive Ruinsu jednu prijatno hipnotičku notu pa ako ste se uželeli teškog, glasnog stoner-roka koji zanosi u apstraktniju stranu, bez pevanja i drugih „komercijalnih“ elemenata, ovo vredi čuti:

https://aborrowingkidgeneration.bandcamp.com/album/alive-ruins

Fistful of Ash iz Filadelfije na demo snimku The Deftone 3 Demo sviraju izuzetno dobar, eksplozivan i ubedljiv grindcore/ powerviolence sa visokim tempom, odličnim rifovima i pevačem koji zvuči kao da silazi sa uma svakih nekoliko sekundi. Prva pesma, There’s no bears over there! traje skoro tri minuta a da sve vreme održava visok nivo tenzije, jak tempo i taj osećaj moćnog kidanja. Ostale su kraće ali Fistful of Ash u svakoj demonstriraju odlično uho za kompoziciju i atmosferu. Ako volite Discordance Axis, ovo je obavezno, a plaćate koliko hoćete:

https://fistfulofash.bandcamp.com/album/the-deftone-3-demo

Axe to the Face je maltene knjiški primer imena za grindcore bend, a ovi Britanci na EP-ju Black Hymn zapravo kombinuju grindcore sa poweviolence pristupom, nudeći nabudžene gitare, bolne krike i muziku koja osciluje između rafalne paljbe i sporijih, teških delova. Vrlo udarnički, zaista, vrlo prijatno. Sami birate cenu za ovih pet minuta muzike.

https://axetotheface.bandcamp.com/album/black-hymn

Nekrofilth iz Denvera na svom split singlu sa japanskim Unholy Grave nude dve pesme, svaka jedva duža od minut, kreirajući sasvim prihvatljiv deathgrind zvuk koji je relativno sirovog kvaliteta ali odsviran korektno i drusno. Međutim, Unholy Grave su ovde zvezde, i njihova dvominutna pesma Hijacked je odlično podsećanje zašto se ovaj legendarni sastav iz Nagoje toliko ceni. Hijacked je naprosto komad izvanrednog, meljućeg deathgrinda sa sjajnim lo-fi zvukom i kvalitenom izvedbom. Nažalost, šestoinčni vinil je već rasprodat a daunloud košta kao da je u pitanju pun album, ali ovo je mnogo dobro:

https://nekrofilth.bandcamp.com/album/split-w-unholy-grave

Indonežani Tsunami možda malko precenjuju sebe kada za album (EP? Demo?) nazvan isto kao i bend žele da vam naplate sedam dolara. Mislim, ovo ima šest pesama ali traje manje od deset minuta i dok je muzika sasvim solidna, ipak se radi o polugaražnom grindcoreu. No, dobro, ko ne ceni sebe ni drugi ga neće ceniti a Tsunami su vrlo pristojni, svirajući onu južnoazijsku formu grindcorea kakvu ste voleli kod singapurskih Wormrot sa spontanom, živom svirkom (isto bez bas-gitare, kao i Wormrot) i jako eksplozivnim izvedbama. Lepa ploča:

https://maketsunamiplayfast.bandcamp.com/album/self-titled-2021

Narakh iz Pitsburga su vrlo prijatni na svom drugom EP-ju, Blast Haven koji nudi stamen grindcore  gde se blastbitovi i emotivno vrištanje smenjuju sa kvalitetnim, mošerskim srednjetempaškim delovima. Ovo je svakako moderno, možda čak i pomalo „blackened“ u tome kako bend pravi „tečne“ a izrazito emotivne pesme, koje u sebi imaju značajno više harmonije nego klasičan grindcore. Sami autori pominju Burnt By the Sun, Anaal Nathrakh, Discordance Axis i još milion bendova kao uzore i ovo svakako zvuči kao muzika koja se svim tim inspirisala pa našla svoj put. Lepo:

https://narakah.bandcamp.com/album/blast-haven

Apsolutni biser grinda je prvi EP argentinskog jednočlanog projekta Hatefilled. Violent Disembowelment Of Hatred je, praktično, kao da su se Regurgitate ponovo aktivirali i snimii album koji bi se lako smestio između njihova prva dva dugosvirajuća uratka, prirodno i udobno spajajući D-Beat osnovu, tečne blastbitove, zarazne moš-delove i grgoljave vokale. Ovo je, dakle, goregrind ali od one najukusnije sorte, sa puno izvornog hardcore punk šmeka u svojoj osnovi i mudrom nadgradnjom. Čak petnaest pesama u dvadesetak minuta odlične svirke i odlične produkcije, Hatefilled mi je ulepšao nedelju i podsetio me da još ima ljudi koji KAPIRAJU.

https://hatefilled.bandcamp.com/album/violent-disembowelment-of-hatred

Blindside Assault iz Nove Skotije su onaj klasičan, vrlo tradicionalan hardcore thrash kakav ja mnogo volim. Njihov album, nazvan Self Titled Full Length me je odmah podsetio na osamdesete i bendove na potezu Attitude Adjustment-Accused, ali Blindside Assault svemu dodaju i samo zrno modernijih ideja sa povremenim blastbitovm i neočekivano suptilnim harmonskim istraživanjima. Ovo je, a to je ipak najvažnije, brzo, žestoko, sa odličnim sirovim vokalima pa i produkcijom koje je prilično „garažna“ a da to ne smeta. Plus, album je kratak, sa deset kratkih, žestokih pesama i ne da ne može da dosadi nego ćete ga rado vrteti iz početka po nekoliko puta. Mislim, ako ste kao ja. Plaćate koliko želite:

https://blindsideassault.bandcamp.com/album/self-titled-full-length

Meksički trešeri Aggressor imaju treći album, Osculum Infame i ovo je jedan tvrd, stamen primerak hiospanoameričkog thrasha, možda nekarakterističan za ono kako ja shvatam ovu muziku, uglavnom spakovan u srednji tempo i vrlo disciplinovanu svirku, te jako čistu produkciju (bubnjevi su zapravo i previše čisti, sa zvukom koji je snažan ali bez dinamike). Aggressor ovde kroz šest pesama rade stvari koje su thrash bendovi radili krajem osamdesetih i početkom devedesetih, nudeći jednu srazmerno meditativniju muziku i to je sasvim okej ako volite pesme koje nemaju mnogo „napaljenih“ momenata već procesiju urednih rifova i čvrst ritam. Gitarista Jack Daniel nije idealan vokalni solista ali ovo je svakako muzika koja želi da zvuči malko negostoljubivo i hermetično pa njegov stil ima smisla. Sve u svemu pristojno:

https://agggressor1.bandcamp.com/album/osculum-infame

ChainWolf iz Los Anđelesa na svom snimku Dispel &Third Eye promo sa dve pesme reklamiraju album koji će uskoro izaći. I to ga odlično reklamiraju, ovo je nabadački, brz, žestok thrashcore sa kratkim ali vrlo stamenim pesmama, energičnim izvedbama i svakako ne preskupom ali adekvantom produkcijom. ChainWolf biju ko iz haubice ova četiri minuta i sa zadovoljstvom ću preslušati album kada izađe:

https://chainwolf.bandcamp.com/album/dispel-third-eye-promo

Češki trešeri Genetic Mutation ne samo da su uzeli ime koje nose već dva thrash/ core benda nego su i EP kojim se predstavljaju svetu po prvi put imenovali Game Over. To je prilično impresivno pomanjkanje istorijske perspektive, ali dobro, muzika nije uopšte rđava, naprotiv. Ne da je ovo sasvim po mom ukusu, Genetic Mutation su naklonjeniji groove varijanti thrash zvuka nego bržem, eksplozivnijem čukanju kakvo ja volim, ali da dobro sviraju i da imaju karaktera, to ne može da se porekne. Odlilna produkcija, pritom, pa Genetic Mutation vredi čuti:

https://geneticmutation.bandcamp.com/album/game-over

Nijemci Tortureslave taguju svoj prvi album, Tools of Tortute, između ostalog, i deskripcijom „ear raping thrash metal“. Ovo je svakako malo preterano, čak i ako prhvatimo ideju da je korišćenje koncepta silovanja u ovom kontekstu nekako adkvatno (nije), jer je u pitanju kvalitetan, ali uglavnom mid-tempo thrash metal sa dobrom produkcijom i izvrsnim izvedbama, ali bez sad nekog preteranog ekstremizma u pristupu. Tortureslave naprosto pišu lepe rifove, dobro ih aranžiraju i imaju pevača koji kvalitetno vrišti, i ovo je sve tečno i prijatno; daleko od toga da će vam se uši osećati napadnuto na bilo koji način, naprotiv, verovatno će uživati:

https://tortureslave.bandcamp.com/album/tools-of-torture

Forbidden Messiah je ime za bend kao da ste spojili dve svoje omiljene grupe u jednu, ali ovi Kanađani zapravo ne zvuče kao kombinacija Forbidden i Messiah. Ono kako debi-album No Hope Left, zapravo, zvuči je kvalitetan, brz i oštar thrash metal sa staroškolskim pristupom, kratkim pesmama, horski izvikivanim refrenima i dobrim rifovima. Forbidden Messiah svakako znaju šta vole a to je stari thrash, na nekoj Bay Area transverzali između Exodus, Death Angel i Vio-lence, recimo. Album je nastao razradom starijeg demo snimka i ovo je meni vrlo lepo leglo sa svojim retro, ali nikako prevaziđenim pristupom metal muzici:

https://forbiddenmessiah.bandcamp.com/album/no-hope-left

L​.​M​.​I / VULTUREPEAK SPLIT je split album dva benda iz Pensilvanije, a koji kombinuju stoner, posthardcore i gitarski nojz za ekspozivnu smešu žetsoke rok muzike koja prija duši i pokreće telo. Lazy Middle Class Intelectuals su više u posthardcore delu ringa, sa muzikom koju nosi nabrijana bas-gitara i gitarski rad oslonjen na sviranje jako distorziranih akroda, te vrištav, nervozan vokal. Ritmički ubistveno i moćni. Vulturepeak su, uslovno, nešto bliži stoner metal formulama, ali i njihova muzika je u velikoj meri izrasla iz panka i hardkora, sa zanimljivim ritmovima i jakim, ekspresivnim izvedbama. Sve je ovo producirano garažno ali pristojno i nudi mnogo dobre, jake, izražajne muzike koju je teško ne voleti. Bendovi ovo prodaju po ceni koju sami odaberete, pa svakako poslušajte:

https://vulturepeak.bandcamp.com/album/l-m-i-vulturepeak-split

https://lmiband.bandcamp.com/album/lmi-vulturepeak-split

Poznato je da nisam baš neki ljubitelj moshcore zvuka, ali Šveđani R.A.T.S. sa albumom Another Day in Helvete zapravo šarmantno spajaju taj „urbani“, plesni zvuk sa energičnom pank svirkom, kreirajući prilično uzbudljivu  muziku koja ima sav potreban gruv ali onda i dovoljno potrebnog čukanja da meni to bude lepo. Početak albuma (Shit’s Fucked i B-b-b-bullshit) su tipične moshcore poskočice, sa horskim, „geng“ vokalima ali rifovi su dobri i produkcija odlična. Kako album ide prema kraju, sve mi više prija kako R.A.T.S. kombinuju pankersku energiju i moshcore gruv a onda pretposlednja pesma, Saprophytes ponudi vrlo ubedljiv brzi hardcore thrash i tu sam kupljen. Poslušajte:

https://ratshc.bandcamp.com/album/another-day-in-helvete

Singapurski Error svira vrlo nabadački, vrlo metaliziran hardcore/ beatdown pa je singl Emptiness Within jedna odlično producirana, energična procesija mošerskih ritmova, nervoznih, disonantnih gitara i bučnih vokala. Vrlo lepo i nadam se da ovaj bend priprema i album:

https://errorhc.bandcamp.com/album/emptiness-within

Sinister Wand su iz Masačusetsa i njihov EP, Never Ending Night je predivan šoukejs za pank kakav metlaci obožavaju. Tri pesme koje Sinister Wand ovde izvode su vrlo siguran, energičan D-beat hardcore, sa korenima u Discharge ili Anti-Cimex ali sa uverljivim sopstvenim zvukom i stilom, sve puno odličnih rifova, sjajnog pevanja i dobro producirano. Platite koliko hoćete ali ne propustite da uzmete ovaj biser hardkora:

https://sinisterwand.bandcamp.com/album/never-ending-night

Iako volim rege i volim metal, njihove kombinacije su me istorijski ostavljale prilično neuzbuđenim. Produkti devedesetih, poput Dub War su mi bili više kuriozitet nego nešto što bih stvarno slušao a jedan magični nastup Eyesburna koji sam gledao u Hali sportova kada su Marleyjev Exodus i Kojotovo sviranje trombona podigli metalnu masu na noge su bili možda jedini momenat transcendencije koji mi je ovakav krosover priuštio. No, evo, slušam album Siniestro projekta ORC (Outternational Reggaemetal Connection) i iznenađen sam koliko mi je ovo solidno. ORC su dvojica argentinskih muzičara, jedan prevashodno rege veteran, drugi prevashodno metal veteran, sa skoro drsko uspelim projektom spajanja dva žanra u nešto što zapravo odlično funkcioniše. Na albumu Siniestro se bezobrazluk i mangupstvo modernog regea susreću sa pozom i šmekerstvom modernog metala u pregršti kompozicija koje su napravljene vrlo promišljeno i imaju sav potreban gruv, a da se koriste razumno prepoznatljivi elementi obe muzike. Naravno, pomaže i što vokalne dužnosti na sebe preuzima ekipa odličnih južnoameričkih emsijeva i toustera koji jako osvežavaju matrice, ali čak i poslednja kompozicija, u kojoj nema (rege) pevanja vrlo dobro drži liniju fronta i nudi odličan materijal za ponovljena slušanja. Album se prodaje po ceni koju sami odredite i ovo je od mene vrlo preporučljivo štivo:

https://outternationalreggaemetal.bandcamp.com/album/siniestro

Degenesis je simpatično nazvan debi album američkog tech-death trija Colossus koji sa svojih sedam pesama u 25 minuta apsolutno insistira na tome da je kvalitet važniji od kvanititeta i izrazito se trudi da ponudi suvu krtinu. Što je legitimno i Colossus svakako sviraju odlično, sa svim potrebnim veštinama za tehnički, brutalni death metal koji ne želi da zvuči laboratorijski, sterilno, već živo i znojavo. Meni to bude prilično simpatično i Colossus imaju solidne ideje mada je svakako potrebno da se više ulože u pisanje pesama jer kvalitetni delovi nisu uvek uvezani na dobre načine i album ima, čak i za svoje kratko trajanje, dosta momenata gde se samo popunjava prostor rifovima koje ćete zaboraviti u narednih deset sekundi. Ne pomaže malo muljav (mada dosta prirodan, to cenim) zvuk koji svemu dodaje crtu apstrakcije, ali Collosus nikako ne bih nazvao rđavim bendom. Ovde ima mnogo potencijala, pa i zadovoljavajuća količina momenata koji su mi se dopali. Bend će, nadam se, nastaviti da raste i razvija se jer se vidi da umeju i da vole:

https://comatosemusic.bandcamp.com/album/degenesis

Italijani Namtaru na svom EP-ju The Cosmic Call promo 2021 sviraju mračan, kavernozni „abyssic death metal“. Ovo je samo sirov miks nekih pesama koje će se pojaviti na albumu, kasnije u toku godine, ali i ovako je to simpatično ako volite kavernozni, lavkraftovski death metal koji živi na velikim rifovima i zvuku koji kao da je snimljen u pećini što ima direktnu poveznicu za sam pakao. Namtaru dobro sviraju i imaju osećaja za ovaj podžanr pa je meni ovo bilo slatko:

https://namtaru.bandcamp.com/album/the-cosmic-call-promo-2021

Prošlog sam ljeta zaista voleo prvi Skeletonov album. Momčad iz Teksasa su pokazala kako se lako svira death metal koji zvuči kao pank, a njihov izdavač, 20 Buck Spin za ovu godinu priprema i drugi album, ali nam u međuvremenu nudi demo nazvan Ordainment Of Divinity sa četiri supersirove, ali zarazne pesmice. Skeleton sa ovim izdanjem, iako zvuče kao da su se snimali u podrumu, na vrlo zadovoljavajući način evoluiraju svoju muziku, kombinujući melodičnije, skoro blek metal teme sa vrlo pankerskom, ali disciplinovanom svirkom. Odlično predjelo za drugi album i masivan zid buke za sve propisne podrumaše:

https://listen.20buckspin.com/album/ordainment-of-divinity

Kanađani Last Retch su vrlo dobri na svom prvom demo snimku, koji se zove Last Retch – Demo. Tri su to pesme old school death metala kakav je lako voleti sa njegovim velikim, teškim rifčinama, mosh-friendly tempom, kvalitetnim vokalima i dobrom produkcijom. Last Retch ulaze u baru vrlo naseljenu krokodilima, ovakav tip death metala danas sviraju mnogi, ali rekao bih da imaju šta da ponude, ne lutajući daleko od predložaka ali svirajući stil sa uverljivošću i autoritetom. Sami birate cenu ako biste ovo da kupite, a inače, vrlo lepo za slušanje:

https://lastretch.bandcamp.com/album/last-retch-demo

I finski Brainspoon ima EP od tri pesme, Monstrous Chains i ovo je takođe old school death metal sa mrvicom deaththrash zvuka i još jedan odličan komad muzike koja prija ušima i sa strane zvuka , doduše malo muljavog ali to se ovde sasvim uklapa, i sa strane samih pesama koje su mračne, oštre i uzbudljive. Finci sviraju odlično i pišu dobre pesme po starim, oprobanim formulama gde gitare zlokobno režu a bubnjevi rešetaju, sve zvučeći prirodno i ljudski, pa je cena od jednog evra za daunloud više nego povoljna:

https://brainspoon.bandcamp.com/album/monstrous-chains

Za još old school death metal kvaliteta, obratimo se Kaiforniji. Prvi album losanđeleskih Swampbeasts zove se Seven Evils Spawned of Seven Heads i ovo je kolekcija odličnih jedanaest pesama death metala pravo iz kanalizacije sa muljavim, moćnim rifčinama, groznim vokalom i vrlo klasičnim šaltanjem između vratolomno brze svirke i meljućih sporijih delova koji ističu dobre gitarske teme. Swampbeasts svakako veoma liče na 20 Buck Spin bendove, ali to ne da nije problem nego je prelepo imati JOŠ jedan bend u stilu Tomb Mold, Skeleton, Vastum, Ulthar ili, možda Necrot (koji ne snimaju za 20BS, ali ih ovi distribuiraju). Swampbeasts imaju odlične pesme, jako dobar zvuk i generalno karakter. Naravno, neće baš svakome biti po ukusu ovako sirov i prost death metal, al ovaj bend u okviru ovakvog žanra ispoljava sasvim dovoljno sofisticiranosti da se izdvoji. Vredi poslušati:

https://swampbeasttl.bandcamp.com/releases

Grand Cadaver je neka vrsta švedske death metal supergrupe sa članovima koji su svirali ili sviraju u bendovima tima Dark Tranquility, Treblinka, Tiamat, Mr. Death, Katatonia, Let Them Hang itd. itd. itd. Prvi EP, nazvan Madness Comes time sasvim neiznenađujuće nudi četiri pesme – švedskog death metala. Sve je tu baš kako očekujete, sa velikim, teškim zvukom, masivnim rifovima koji su i mračlni i melodični, energičnim svirkom. Grand Cadaver se izdvajaju od tipične swedeath formule time što su im aranžmani malo kompleksniji, sa dosta promena ritma, a da se oseti i trud da se ne izgube glavna tema i raspoloženje pesme. Sasvim je to solidno, sa dobrom produkcijom i dopašće se svakom ljubitelju:

https://grandcadaver.bandcamp.com/album/madness-comes

Silver Tiger iz Meksiko Sitija na albumu Burning Nightmare sviraju melodičan heavy metal relativno svedene i jeftine produkcije ali sa dosta ljubavi i ideja. Ovo je izrazito gitarska muzika u kojoj naglasak nije toliko na rifovima koliko na melodijskim temama koje gitarista Memo Rivas svira u intervalima u prizivanju nekih lepih momenata klasične NWOBHM ere. A što je prijatan pristup. Uz poletne ritmove i pevača koji se izrazito trudi da bude i muževan i melodičan, ovo je materijal koji prosto vapi za boljom produkcijom i nadam se da će Silver Tiger, sa svojim lepim idejama i kvalitetnom izvedbom za iduće izdanje imati sredstava da se više potroši na studio. Pevanje na Meksičkom se čuje u par pesama i toliko je šarmantno da bih voleo da je ceo album ovakav. Lepo:

https://silvertiger.bandcamp.com/album/burning-nightmare

Pravo je zadovoljstvo, ma šta zadovoljstvo, SLAST, kad naletite na snimak kao što je demo Fighting Spirits kanadskog benda Tower Hill. Mislim, oni kažu „demo“, ali ovo je snimak bolji od 99% svega što sam čuo u ovoj godini ne samo u pogledu kvaliteta muzike, već i izvedbe, a bogami i produkcije. Hoću reći, ako Tower Hill ovako zvuče na demo snimku, pa kad će da snime album i kakvo će čudo to tek biti? Elem, Kanađani sa ove tri pesme kreiraju jedan od najboljih heavy metal radove ove nedelje, i godine, dajući nam brz, eklsplozivan, energičan rad u NWOBHM stilu sa dovoljno epskih/ power metal elemenata da sve to bude blisko i publici koja više voli Skelator nego, recimo, Riot City. No, kako ja zaista volim i Skelator i Riot City, Tower Hill su na praktično idealnom mestu, praveći pesme žestokog, epskog metala koji ima moćne rifove, masne solaže, brz tempo, pevača koji voli da izvuče falset kada je oportuno, spajajući neposrednost NWOBHM-a sa himničnošću power metala. Ovo izlazi tek za par tjedana ali ga možete preorderovati već sada za jeftina tri kanadska dolara (ja jesam), a onda i slušati na Jutjubu i salivirati, brojeći dane do izlaska:

https://towerhillmetal.bandcamp.com/releases

Odlični su i Poljaci Rascal, mlađan bend osnovan 2019. godine a koji meša klasičan NWOBHM metal obogaćen visokim (prijatno cheesy) vokalima sa nešto tehničkijim speed metal pristupom. U praksi je EP Headed Towards Destruction kao da slušate zaista dobru ploču snimljenu 1984. godine ali sa kvalitetom zvuka koji obezbeđuju savremena tehnologija i znanje. Rascal se izrazito trude da kreiraju kompleksnije rifove i teme koje će iskoristiti te dve gitare koje imaju, te da same melodije u pesmama budu upečatljive i emotivne. Prijatno, malo nostalgično i, što se kaže, igra za publiku:

https://rascalband.bandcamp.com/album/headed-towards-destruction

Slaves To Fashion su norveški progresivni metal bend koji na konceptualnom albumu The History of Heavy Metal pokušava da sažme pola vela istorije metala (od 1970. do 2020. godine, molimlepo), u deset pesama koje će ovako ili onako biti inspirisane velikim bendovima iz tih proteklih decenija. Tako se recimo MCMLXX može povezati sa Deep Purple a The Priest of Maidenhead sa Judas Priest, Iron Maiden i Motorhead. No, ovo nisu pastiši i mada Slaves to Fashion emuliraju stilove popularne u određenim erama, oni ne pokušavaju da direktno skinu zvuk konkretnih grupa. Sex, Drugs & Rock ‘N’ Roll je, recimo, sažetak svih hair metal hitova iz osamdesetih, urađen vrlo ubedljivo, a Thrash of the Titans, iako pravi omaže Metallici, Mefadethu i Anthraxu, zapravo počinje rifom koji je praktično skinut iz legendarne igre Doom id Softwarea (a koji je, naravno, napravljen početkom devedesetih, inspirisan klasičnim thrashom). Garden of Chains je smoreni, gruvi grunge komad itd. Poslednja pesma spaja metalcore i deathcore sa blackgazeom itd. i mada je ovaj album impresivan u svom analiziranju i sintetisanju stilova, moram da priznam da na kraju dana koncept ovde pojede same pesme koje, uglavnom, nisu sjajne i ne izdižu se mnogo iznad ideje pačvork omaža. Ali dobro, smela ideja i pristojna realizacija:

https://slavestofashion.bandcamp.com/album/the-history-of-heavy-metal

Za kraj, umetnost. Bilo je dosta dobrih, ali uglavnom old school death metal albuma ove nedelje. Ad Nauseam iz Vićence svakako ne spadaju u old school death metal fioku i njihov drugi album, Imperative Imperceptible Impulse je jedan od najboljih primera za to kako tehnički death metal može da zvuči zbilja avangardno i da, bez obzira na sve vrlo jako naglašavane ritmičke i harmonske ekscentričnosti i eksperimente, ne izgubi iz vida da kompozicije treba da imaju „smisla“ na makro, ali i na mikro nivou. Otud je ovo album sa „samo“ šest pesama, ali najkraća – Sub Specie Aeternitatis, koja ga i otvara – traje osam minuta i četrdesetjednu sekundu, no hoću da naglasim da pesme imaju, pored sve svoje avangardnosti, vrlo jasan smer u kome se kreću i čak i kada ubacuju brojne distrakcije i digresije (a to je skoro sve vreme), one nisu tu da slušaoca skrenu sa te putanje, naprotiv. Ad Nauseam su retki među tech-death bratijom u tome kako kompleksnost onoga što prave ne stoji nasuprot „gruvu“ ili „tečnosti“ ili, naprosto MUZIKALNOSTI njihovih kompozicija. Uvek sam voleo tehnički nabrijan, avangardno nastrojen ekstremni metal i za ove skoro četiri decenije koliko pratim ovu muziku, mogu da kažem da sam čuo tek nekoliko albuma koji ovako dobro spajaju agresivan avangardni pristup ritmu i harmoniji sa kvalitetom kompozicija. Pritom, album je izašao i u „Full Dynamic Range DR11“ verziji što znači da i pored, naravno, agresivnog zvuka pojedinačnih instrumenata, sam master zvuči dinamično i prostrano pa ne postoji skoro ni jedan jedini razlog da ovo ne kupite praktično bez slušanja. Naravno, kako je prikazivač na Angry Metal Guy ovome dao peticu – jednu od retkih u istoriji sajta – pojavilo se mnogo ljudi da kažu kako oni ovde čuju samo buku ili ljude koji se iživljavaju ali za moje uši ovo je bend koji je uzeo sve što sam cenio kod bendova tipa Deathrow, Atheist, Atrocity pa i Liturgy i preneo ga na sledeći nivo. Obavezno.

https://adnauseam-official.bandcamp.com/album/imperative-imperceptible-impulse-full-dynamic-range-dr11

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 06-02-2021

Pre nego što zaronimo u ovonedeljnu metal poplavu, evo malog reklamnog bloka. Naime, ako ste do sada čitali ove moje metalne preglede i u sebi mislili „ovo je mnogo dobro, tako želim da se brendiram Mehmetom“, e pa, neko je čuo te vaše neizgovorene i, da bude jasno, sasvim sramotne misli i molitve. Taj neko je Krobilad, cenjeni ovdašnji dizajner, talentovani ilustrator, infamozni strip-kreator („patrioti“ mu cepali izložbu zimus), bivši uspešni gejm-diveloper i autor mnogobrojnih grafičkih rešenja za odevne predmete koje moja žena i ja rado kupujemo i nosimo (da se razumemo, ona ih kupuje – ja sam odavno prerastao kupovinu odeće). Inspirisan valjda aliterativnim naslovom koji dajem ovim metalnim pregledima na svom blogu, Krobilad je napravio ubedljiv metalski logo i stavio ga na neke lepe majice i dukseve. Njegova onlajn prodavnica je ovde, a istaći ću da posebno cenim to što pred muškog modela postoji i ženski kroj majice, detalj neretko previđan od strane proizvođača metal merčandajsa. Narano, pošto sam ja sada gojazan čovek, najbolje mi stoji (uniseks) dukserica koja je ne samo udobna već i od veoma kvalitetnog materijala, kao što su i majice. Utoliko, preporučujem ove odevne predmete bez ikakvih rezervi uz napomenu da ja nemam apsolutno nikakve ekonomske veze sa njima i da ih je autor, zapravo, kreirao potpuno samostalno te da sam za njihovo postojanje saznao tek kad su bili gotovi. Zahvalnost i respekt! A sad da vidimo šta smo imali tokom nedelje:

Blek metal! Pa još iz Hrvatske! Zagrepčani Muka na svom novom EP-ju, Patologija Poniznosti sviraju veoma dobar, veoma dobro napisan i izveden black/ death metal. Ovo je muzika koja uspešno nosi svu potrebnu dramu modernog blek metala, sa jakim, ekspresivnim emotivnim nabojem ali i progresivnim harmonskim sadržajem, dok su aranžmani zadovoljavajuće kompleksni i nude ne samo uzgbudljive, nepredvidive pesme već i uvid u odličnu uvežbanost benda. Ako kažem da me ovo u vrlo pozitivnoj konotaciji podseća na novija izdanja 1349 onda je to valjda dovoljna pohvala. Povrh svega, EP je odlično snimljen i produciran, sa zvukom koji se veoma dobro uklapa u složene, dinamične ali ne besmisleno prekomplikovane aranžmane. Izvrsno izdanje za komšije koje još malo pa slave deceniju rada.

https://muka.bandcamp.com/album/patologija-poniznosti

Za svoje prvo izdanje u 2021. godini ruski Wintaar spremio nam je album Ice Heart Of The Urals. Za bend koji je samo u prošloj godini izdao devet albuma, Wintaar su prilično solidni na ovom izdanju. Čuje se da je sada ovo „praviji“ bend a ne samo kućni solo-projekat momka po imenu Евгений Пильников, pa je i ovaj album, iako sirov i vrlo „andergraund“ po senzibilitetu, spravljen prilično sigurno, spajajući tu „zimsku“, pustošnu estetiku melodičnosti i meditativnosti sa jednom organskijom, prijemčivijom svirkom. Пильников je i ovde autor sve muzike i odsvirao je sve gitare i odradio sve vokale, ali bubnjeve je uradio prošle nedelje vrlo hvaljeni Zane Young pa je i Ice Heart Of The Urals primetno zreliji materijal ugođen sa vašim zimskim potrebama za hibernacijom i kontemplacijom:

https://winterblackmetal.bandcamp.com/album/ice-heart-of-the-urals

Oclofobia je strah od gomile ljudi, a istovremeno i sjajan čileanski blek metal bend. Njihovo prvo izdanje, EP nazvan Vendémiaire donosi četiri pesme epskog zvuka i ubedljive, snažne svirke pune emocija ali onih propisno metalskih, bez mnogo skretanja u „popičnije“ vode i koketiranje sa šugejzom i post rokom. Oclofobia su meni zato veoma dobri ovde, sa dvojicom članova koji izvrsno sviraju i pevaju i gde su pesme melodične ali sirove i snažne. Obojica članova Oclofobije sviraju već zajedno u drugim bendovima pa se ovde svakako čuje iskustvo i znanje, a meni je neočekivano sjajno legla ova emotivna, ekspresivna muzika koja je pritom energična i abrazivna baš koliko treba. Pa još i Fridrih na omotu.

https://oclofobia.bandcamp.com/album/vend-miaire

Prošle nedelje pominjani Elegiac, a Zane Young nam je za nastupajuće proleće spremio i treću kompilaciju u svojoj seriji prepakivanja starih snimaka. Archaic Dissonance, Vol.3 treba da izađe u Maju, a već sada se može priorederovati (i to uz popust os 20%) i mada je ovo manje fascinantno za moje uši od izvrsnog recentnog albuma Father of Death, Young ovde svejedno nudi lep uvid u svoje ranije radove i različite facete sirovog, psihodeličnog blek metala koji pravi:

https://carelessrecords.bandcamp.com/album/archaic-dissonance-vol-3

Throne Of The Black Moon su iz Spokejna u Vašingtonu i njihov debi album, Upon the Altar of Wrath nudi dopadljiv, raznovrstan blek metal koji je tehnički vrlo impresivan (sa sve aranžmanima koji imaju i horske deonice) i čuje se da se bend izrazito potrudio oko kompozicija i produkcije. Ovo nije muzika koja hvata na prvu loptu odmah pamtljivim rifovima, ali ima svoju dubinu i zapravo me je album vrlo lepo držao celim svojim tokom nudeći interesantne i maštovite kompozicije:

https://throneoftheblackmoon.bandcamp.com/album/upon-the-altar-of-wrath

Brazilski solo projekat atmosferičnog, depresivnog blek metala, Pessimista, ima novi EP, Ocaso i nudi četiri pesme prijatnog, sanjivog, melanholičnog blek metala koji je istovremeno vrlo sveden, produkcijski i aranžmanski. Time meni više i prija. Naravno da je lepo da muzika ima raskošniju produkciju ali kod depresivnog blek metala se ovo često pretvori u jednu zvučnu supu koju ja ne mogu da svarim. Pessimista sa svojim demo-kvalitetima produkcije i pesmama usredsređenim na osnovne teme zapravo vrlo lepo, pankerski, kanališe potrebnu emociju i meni je to na ovom izdanju potaman:

https://pessimista.bandcamp.com/album/ocaso

United in Demonic Warfare je idealno ime za split album dva krvoločna andergraund blek metal benda. Ovo izdaje Nuclear War Now! Productions tako da odmah znate da je tr00, a na jednoj strani splita su Demonic Apparition iz Kanade, nov bend sastavljen od nekih iskusnih članova, pružajući šest pesma gadnog, lo-fi, pankerskog blek metala. Slušljivo ali kad su na drugoj strani brazilski veterani bestijalno-militarističkog blek metala, Goatpenis, rekao bih da Demonic Apparition treba da se zahvale nečastivom na prilici koja im je pružena. Goatpenis su, i posle trideset godina, u finoj formi, pružajući takođe prilično pankerski, mid-fi blek metal koji ima osećaj za dinamiku i dramu i nije samo zakivanje sve vreme. Lepo:

https://nuclearwarnowproductions.bandcamp.com/album/united-in-demonic-warfare

Za ovonedeljnu porciju atmobleka, evo prvog albuma solo projekta Udånde. Ova reč na Danskom znači „izdahnuti“ i, kao i na našem jeziku, podrazumeva i onu mračniju konotaciju ispuštanja poslednjeg daha. Idealno za atmosferični blek metal, svakako a Rasmus Ejlersen, koji, kako nas izdavač obaveštava, sada svira bas-gitaru za (takođe nominalno jednočlani danski projekat) Afsky, na albumu Life of a Purist ima sedam pesama vrlo agresivnog zvuka ali hipnotičkih kompozicija, što je kombinacija koja će prilično testirati vašu izdržljivost. Da ne bude zabune, ovo je vrlo solidno, ali agresivan miks i mastering zaista od čoveka zahtevaju svestan napor da izgura ceo album a da se ne udavi. Ako ste mladi, snažni i izdržljivi, Life of a Purist je za vas:

https://vendetta-records.bandcamp.com/album/life-of-a-purist

https://udande.bandcamp.com/releases

A ako biste pre da čujete zvuk čoveka koji se potpuno rastače kao ličnost i sasvim predaje Sotoni na korišćenje, pa, Bandcamp je PREPUN kućnih solo-blek metal projekata ovog tipa. No, Death Wailing iz Londona je par bitnih nijansi iznad proseka, sa nešto boljom produkcijom i značajno više truda uloženog u komponovanje pesama pa njegov novi EP, A Vehicle For Satan, vredi da se posluša.

https://deathwailing.bandcamp.com/album/a-vehicle-for-satan

I drugi album norveških Misotheist stiže sa samo tri pesme, baš kao i prvi, ali pesme koje imaju dosta supstance i kvaliteta. A i traju, poslednja, Acts of the Flesh je pravi ep od šesnaest minuta pa ne bi trebalo da se iko oseti zakinuto. Misotheist i dalje sviraju dosta moderan blek metal ali sa tim prepoznatljivim nordijskim, „hladnim“ zvukom, dosta hipnotičkih ponavljanja istih fraza i žestinom koja meni prija. Acts of the Flesh koja album zatvara je kompleksan i zanimljiv komad muzičkog teatra i Misotheist za svoj drugi album, nazvan, pompezno, For the Glory of your Redeemer svakako nude odličan program:

https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/for-the-glory-of-your-redeemer

Ne valja da bez Grka prođe i jedna metalna nedelja, pa tako ove imamo fenomenalno nazvani trio iz Lamije, Human Serpent sa svojim četvrtim albumom, Heirlooms Eternal. Sam bend za album veli da je ovo „the most aggressive, soul-suffocating and mind-destructive Human Serpent album“ i to će vas adekvatno pripremiti na količinu krljanja koje pravoslavna (a satanistička) braća priređuju. Ovo je duševan, emotivan album, sa dosta melodije, ali odsviran apsolutno ubitačno, uz jedan sasvim organski, ljudski pristup. Heirlooms Eternal, i pored nabudženog mastera, zapravo ne zvuči kao ploča koja je preterano peglana u studiju, sa muzičarima koji su iz sebe izvukli daleko najbolje izvedbe i osećajem da prisustvujete maltene živom izvođenju ploče koju su nosili u sebi godinama. Odlično!!!

https://humanserpent.bandcamp.com/album/heirlooms-eternal

Šta tek reći za ukrajinski duo Ulvegr kome je Isblod šesti album za deset godina rada? A zvuči kao da je sam pakao naučio da svira gitare i bubnjeve i uleteo u studio posle noći provedene igrajući Street Fighter protiv cele japanske reprezentacije odjednom. Ulvegr uopšte ne zvuče tipično ukrajinski, naprotiv, ovo je, kako i ime benda (sugeriše ali i nazivi pesama koji su svi na Norveškom), muzika u najvećoj meri inspirisana skandinavskim blek metalom pa ovde nema melanholičnih, slovenskih pasaža već je na programu samo brutalno rešetanje. Ima mnogo bendova koji misle da je „blastbit sve vreme“ način da prikažete da ste tr00, ali samo mali procenat istih ima dovoljno dobre pesme da opravda ovaj pristup. Ulvegr su baš ovo, sa pesmama koje, iako miks forsira bubnjeve i vokal a gitara poliva iz pozadine, imaju teme, rifove i melodije što izdržavaju besomučni juriš Odalvovih bubnjeva i vode vas pravo u satanističku nirvanu.

https://ulvegr.bandcamp.com/album/isblod

Pređimo na sporiju muziku, odnosno na stoner, doom, psihodeliju… Wolves Like Me iz Manhajma su dopadljiv bend braće koji na albumu Who’s Afraid? vrlo lepo kanališe svoje ’60s uticaje, kombinujući klasičan, bluzerski rok, nešto pankerskiji faz-rok i vrlo lepo odmerenu, sanjivu psihodeliju. Sve je to izrazito vozački, ima gruv i energiju a da nije nužno glasno i agresivno i dva brata i njihov treći drugar pišu jako prijatne pesme koje umeju da kreiraju i vrlo kinematsku atmosferu (slušajte Pills kojoj ni Tarantino ne bi oprostio). Bend je raznovrstan ali u svakoj pesmi ima izražen karakter a dodatne pluseve dajem na prijatan, prostran miks. Trešnja na vrhu torte je to da daunloud izdanje albuma dobijate po ceni koju sami odredite. Fenomenalno:

https://wolveslikeme.bandcamp.com/album/whos-afraid

Split EP House Arrest nudi nam interesantnu kombinaciju žanrova. Gravity Kong na A strani sviraju skoro „čist“ bleksabatovski doom metal i mada imaju određene sirovosti u izvedbi, njihove tri pesme su pune prijatnog gruva i velikih, lepih rifova koji bluzu daju onu okultnu, metalsku oštricu što je tako volimo. Torvus, pak, na drugoj strani, sviraju sve, od thrash metala preko sludge metala pa sve do dooma, nudeći malo dezorijentišući ali zdrav materijal ispunjen snažnim rifovima i znojavom svirkom. Kvalitet zvuka oba benda je malo sirov, ali to ovom izdanju svakako daje i miris pravog andergraunda pa ga vredi poslušati a i kupiti po ceni od „kolko date“ koju bendovi nude:

https://torvus.bandcamp.com/album/house-arrest

https://gravitykong.bandcamp.com/album/house-arrest

Pensilvanijski Gloom Doom je izbacio simpatičan EP, Torn sa četiri pesme abrazivnog, distorziranog ali sasvim elegantnog garažnog metala koji kombinuje hardcore, sludge i doom metal. Ovo nije ni preterano inovativno niti je snimljeno nešto specijalno skupo, ali Gloom Doom imaju srca i karaktera pa je meni to bilo simpatično:

https://gloomdoompa.bandcamp.com/album/torn-ep

Nijemci The Ruins Of Beverast su mi već bili zanimljivi prošle godine, a novi album, njihov već šesti po redu, naslovljen The Thule Grimoires sadrži praktično sve što pošten čovek može da poželi od savremene kombinacije black metala i doom metala. The Thule Grimoires je ploča epske širine (i dužine, sa skoro sedamdeset minuta trajanja), te pesmama koje se ne žure nikuda, čak ni kada idu brzo. Za The Ruins Of Beverast najvažnija je jedna svečana, pomalo distancirana amtosfera koja se ne menja ni u pesmama vrlo visokog tempa, pa čitav album zvuči najpre kao serija obrednih pesama koje savršeno kombinuju različite metal pristupe a ne plaše se ni da se pomere malo preko granice metala, uvek, ipak, suštinski ostajući, duboko u mračnim ambisima ekstremne metal-muzike. Pomalo ravan zvuk gitara me je isprva malo žuljao, ali bend me je pridobio odličnim kompozicijama i mnoštvom dobrih ideja. Vrlo dobro:

https://theruinsofbeverast.bandcamp.com/album/the-thule-grimoires

Mađarski psihodelični asortiman obogaćen je upravo još jednim vrlo lepim albumom improvizovanog, psihodeličnog, instrumentalnog roka. Ovo je ekipa koju već znamo, Bence Ambrus iz Lemurian Folk Songs ovde svira bas i ostali članovi se takođe provlače kroz bendove koje inače svako malo pominjem a aktuelni projekat je imenovan Pilot Voyager. Nuclear Candy Bar ima pet pesama odličnog psihodeličnog džemovanja sa lepim zvukom i vrlo prijatnim, izrazito spontanim izvedbama koje mogu da se slušaju ukrug i po nekoliko sati. Pri svemu tome i cena je onoliko koliko date, pa, svakako, dajte:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/nuclear-candy-bar

I meksički Rostro Del Sol nudi na svom istoimenom albumu vatrenu psihodeliju i energično džemovanje. Ova ekipa svoj zvuk ne bazira samo na bluziranom hard roku već ovde ima i solidna količina fank pa i džez elemenata sa razigranim orguljama i saksofonom u postavi. Rostro Del Sol time nude jedan eksplozivan, psihodelični a progresivni instrumentalni program koji pritom zvuči prirodno, skoro garažno a dobro producirano i hvata pravo za srce. I ovaj album i pored toga što je FANTASTIČAN prodaje se po ceni koju sami odredite pa nikako ne čekajte da vas molimo:

https://rostrodelsol.bandcamp.com/album/rostro-del-sol

Portugalski ShiMa razbijaju na svom drugom albumu, prosto nazvanom Vol. 02. Ovo je robusna, energična instrumentalna rokčina negde između psihodeličnog stonera i progresivnog hard roka, sa pesmama koje zvuče spontano i prirodno, radije nego komplikovano i „matematički“. ShiMa imaju snažan, vrlo stonerski zvuk i neke pesme (Iguana, recimo) bazirane su na teškim, valjajućim stonerskim rifovima, međutim album u celini voli spontanost, improvizaciju, soliranje i neke pesme se vrlo uspelo odriču težine i distorzije (Kangribôque) da bi proširile polje borbe. Sjajno:

https://shima-pt.bandcamp.com/album/vol-02

GUNLÖD su iz Bordoa u Francuskoj i na svom istoimenom, prvom albumu, nude užasno teški doom metal sa stonerskom, spontanom energijom i nežnim ženskim vokalima. Ime benda i albuma odnosi se na asteroid koji je opet vezan za ime iz nordijske mitologije, ali teme samo nekih pesama su „kosmičke“, dok su druge prizemljenije, prva se zove Elephant, druga Good Fuzz i tako redom. Ovo je, dakle, doom metal koji voli da se igra i da mu publika igra, a mada je miks malo problematičan, sa vokalom koji kao da pluta nad matricom (doduše, treba uzeti u obzir da je ovo snimano uživo), bend svakako ima svoje kvalitete. Album se nudi po ceni koju sami birate i nesumnjivo je vredan da mu posvetite određeno vreme:

https://gunlod.bandcamp.com/releases

Živi album portlandskih Jesus Christ Muscle Car naslovljen Play It to the Back: JCMC Live počinje rečima da je u pitanju poslednji koncert benda i u svirci koja sledi svakako se čuju vatra i energija koje potiču iz osećaja da se završava jedna era u životu muzičara. No, ovo je koncert odsviran još 2015. godine, nakon otprilike godinu dana funkcionisanja benda, kao poslednji na turneji a pre nego što će se članovi raseliti u različite gradove i države. No, kako se pokazalo, Jesus Christ Muscle Car su nastavili da funkcionišu, da drže turneje i snimaju pa je ovaj dokument više podsećanje na gorkoslatki momenat koji na kraju nije ništa pokvario. Svejedno, album je ubistven, sa teškim, moćnim heavy rockom koga Portlandjani valjaju, dobrim snimkom i odličnom svirkom. JCMC imaju u svojoj muzici dosta bluza ali ona je veoma teška i snažna, sa dovoljno udica i za normalnu publiku tako da ovo ne treba nuditi samo nekakvim desert rock i stoner rock džanikjima:

https://jesuschristmusclecar.bandcamp.com/album/play-it-to-the-back-jcmc-live

Tia Carrera iz Ostina u Teksasu na albumu Viral Sessions nudi baš ono što očekujete: improvizovani, instrumentalni stoner rok snimljen u kućnom studiju i mada daleko od toga da mislim da je ovo esencijalna ploča za Februar 2021. godine, zapravo sam se iznenadio koliko su ovi bluzirani, fazirani heavy džemovi na kraju prijatni za uho. Nije to suptilna muzika, niti je suptilno snimljena, ali momci vrte dobar gruv a gitarista Jason Morales ume da nagazi wah wah kako treba i odradi masne, vrlo prijemčive solaže. To je ponekad sasvim dovoljno:

https://tiacarrera.bandcamp.com/album/viral-sessions

Njemački Endlingr nažalost nemaju Bandcamp pa njihov prijatni album From the Molten Vaults morate da ili kupite fizički ili da ga strimujete. Dobrom, preživećemo, a Endlingr nude instrumentalan i prilično sanjiv – ali u dobrom smislu – psihodelični (post?)rok zvuk, koji voli da se kreće između dinamičkih ekstrema, kreirajući ponekad čistu meditativnu atmosferu, a ponekad mišićavi gruv. I jedno i drugo im lepo polazi za rukom bez preteranog oslanjanja na volumen i ovo je izuzetno prijatna ploča:

Moskovljanin Сергей Косин nastavlja da izbacuje izdanja u okviru svog jednočlanog melanholičnog doom projekta Dog Chasing Sun. Najnoviji album, odgovarajuće nazvan The Lowest Point (jer gde biste se uopšte nalazili na početku Februara 2021. godine) donosi teške, moćne gitare, spori tempo i dugačke pesme gde se uživa u tužnim, odjekujućim melodijama koje nose sav taj depresivni, melanholični senzibilitet bolje nego što bi riječi ikad mogle. Косин je popravio produkciju i mada Dog Chasing Sun i dalje ima jednu prepoznatljivo „kućnu“ dimenziju u svom zvuku, ovo je vrlo slušljivo i prijatno, podsećajući malo na neke projekte Justina Broadricka. I daje se za onoliko para koliko sami volite da date. Dajte:

https://dogchasingsun.bandcamp.com/album/the-lowest-point

Bleeding Antlers iz Londona su bend koji na svom prvom albumu, Stagmata (kapirate – stag je jelen na engleskom) ima osvežavajuće originalan pristup stoner/ doom podžanru, kombinujući mitološke motive i folklorne melodije sa energičnim, teškometalnim zvukom. Dobro, nije ovo prvi bend koji radi tako nešto ali Bleeding Antlers sve ovo rade sa jednim proggy naklonom, a da je njihova muzika pritom srazmerno jednostavna, prirodna i prirođena publici koja bi samo da pije i da pleše. Album je podugačak, sa trinaest kompozicija i mnogo ideja koje bend gleda da istraži, ali se uvek držeći te gruvi-stoner/ doom estetike pa je i pored prebudženog zvuka ovo vrlo uputno da se čuje:

https://bleedingantlers.bandcamp.com/album/stagmata

Kalifornijski Garbeast je imao jedan demo pre nekoliko godina pa dugo šutao da bi se ove godine vratili kao dvočlana operacija, sa EP-jem Blood Eagle koji je, pa, odličan. Ovo su četiri pesme ekstremno moćnog, teškog, valjajućeg sludge-doom zvuka koje imaju neizdrživo zarazan gruv ali i tu neku preteću, a prijemčivu atmosferu. Skoro idealna kombinacija, posebno sa bendom koji ume da napravi i predigru i ozbiljno nas pripremi za momente kada krene da roka glasno i puca iz svih oružja (slušajte Firewater!!!!). Naravno, sve to zvuči jednostavno kad se čuje, ali treba umeti praviti muziku koja ostavlja utisak ovakve prirodnosti i spontanosti, a treba je znati i snimiti. Garbeast umeju i jedno i drugo i nadam se da je Blood Eagle početak njihove dinamične i uspešne diskografske aktivnosti:

https://garbeast.bandcamp.com/album/blood-eagle

Space Caravan su iz Pensilvanije a njihov album, takođe nazvan Space Caravan je prijatna procesija toplo distorziranih heavy rock pesama koje imaju fazirani zvuk jakog stonera ali i poletnu energiju desert rocka. Ovo je, dakle, muzika dobrog raspoloženja, lepljivih bluzerskih rifova i tek toliko psihodeličnih efekata da se ne bude sasvim strejt. Prijatno, udobno, ukusno i prijemčivo i jedino ne shvatam zašto digitalna verzija albuma košta isto koliko i fizička – 20 dolara. Malo, ipak, prejako, ali ovo je dobr amuzika:

https://spacecaravanusa.bandcamp.com/album/space-caravan

Hot Box Sound Machine iz Čikaga su za svoj prvi, istoimeni album odabrali da nam pruže jednu neprekinutu improvizaciju od koro 48 minuta. I ovo je prilično dobro. Naravno, ima tu malo praznog hoda i traženja, ali je trio zapravo zadovoljavajuće kadar da se snađe u stalno evoluirajućem gruvu i kreira dovoljno prostora za gitaristu J-ja da isproba sve svoje pedale i efekte, ne bi li pronašao po koji momenat transcendencije u svemu. I pronađe ga, naravno. Platite koliko želite, ovo vredi slušati:

https://hotboxsoundmachine.bandcamp.com/releases

Appalooza su ekipa iz Nanta koja je oligledno gradila svoj muzički ukus slušajući desert rock iz devedesetih, počev od Kyuss pa preko QOTSA i tako dalje. Pošteno, svakako, jer album The Holy Of Holies zvuči upravo kao nastavak te priče, nudeći snažan gruv, ekspresivno pevanje i malo ritualnog ugođaja za sve kojima pomisao na sunce, pesak i meskalin izazove mali grč apstinencije. Ovo je dobro snimljeno, snažno odsvirano i mada bend svakako zvuči dosta nalik svojim uzorima, rekao bih ipak dovoljno autentično da čovek obrati pažnju. Appalooza ne samo da očigledno BAŠ VOLE ovakav izraz već i pišu dobre pesme i zavređuju pažnju, a ovo je izdao i izvrsni Ripple Music što znači da album možete dobiti i uz mesečnu pretplatu od pet dolara:

https://appalooza.bandcamp.com/album/the-holy-of-holies

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/the-holy-of-holies

Za petama su im nizozemski Komatsu koji svoj četvrti album, Rose of Jericho izbacuju za legendarni italijanski Heavy Psych Sounds Records. Rose of Jericho je paket atmosferičnog, kvalitetnog desert rock zvuka u kome se meni sviđa lepa dinamika u zvuku i kompozitorski pristup što beži od standardnog strofa-refren rasporeda i trudi se da pesme osveži pamtljivim temama i harmonijama. Slušajte recimo Solitary Cage sa svojim lepim kombinovanjem blago orijentalne teme i propisnog stonerskog zakucavanja. Sa Heavy Psych Sounds uvek znate na čemu ste u pogledu produkcije pa i Komatsu ovde nude vrlo dobar, profi zvučeći program:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/komatsu-rose-of-jericho

Forbidden Place Records su u šestoj brzini poslednjih nedelja, zasipajući nas besplatnim albumima iz svog kataloga putem nuđenja kodova kroz email pa ko pre devojci njemu i devojka, a samo ovog Petka su izbacili tri nove ploče, i svaka se, u MP3 formi da platiti koliko sami želite. Pa koliko je to ljudski! A i muzika je dobra. Prvi na spisku su Yuka Zolo sa albumom Bleed, komadom psihodeličnog stoner panka koji mi sjajno prija, svojim jakim tempom, hipnotičkim gitarama i moćnim ženskim vokalima. Ovo možete kupiti i na kaseti ako poželite a bend poput Yuka Zolo je baš nekako pogodan za taj medijum:

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/yuka-zolo-bleed

Drugi po redu album Forbidden Placea za ovu nedelju je proizvod sjajnog ročesterskog dua Dead Mammals, eponimni debi album koji prikazuje mlade (pretpostaviću mlade) Britance kao dostojne nastavljače abrazivnog noise-rock pristupa bendova iz osamdesetih godina prošlog veka, poput Big Black ili Jesus Lizard. Tačno je da to „tehnički“ nije metal ali tačno je i da metalci ovu muziku slušaju sa vrlo malo brige za vaše tehničke definicije. Dead Mammals krljaju, šibajući superdistorzirane gitare, moćnu basčinu, vokale pod efektima i militantne ritmove, sa taman toliko bluza u svojim pesmama da vam se žena ili majka na prepadne potpuno kad vidi omot. Odlično:

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/dead-mammals-s-t

Treći i poslednji album je The Secret Teaching of Sorrow franckuskih Melt a koji su oni izbacili još prošle godine. Dakle, ne radi se o novom izdanju ali ova kombinacija jakog basa, duševnih ženskih vokala i zvonkih gitara je vrlo prijatna i ne treba joj lako oprostiti. Melt vole da koriste i klavir i generalno da mešaju melanholičnije teme sa žestokim izvođenjem, pa svakako treba da se čuju, a za ove pare i da se kupe (kao što sam ja i uradio):

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/melt-the-secret-teaching-of-sorrow

Poljaci Diuna svoj novi EP, Piła do pomników przyrody (Testera za spomenike prirodi) otvaraju vrlo ambiciozno, najdužom pesmom, puštajući slušaoca da se krčka devet i po minuta u sporom tempu i odjekujućim gitarama preko kojih idu emotivni napevi. Diuna nisu čist stoner niti doom ali svakako njihov psihodelični rok programski ide na težak zvuk i spor tempo. Ostale pesme su kraće i dinamički raznovrsne i bend pruža interesantan program na ovoj ploči, iskačući izvan uobičajenih drogeraških i psihodeličarskih tema koje inače slušamo. Vredi poslušati a ako vam se dopadne, sami određujete cenu:

https://diuna.bandcamp.com/album/pi-a-do-pomnik-w-przyrody

Evo nam ponovo i bristolskog amfibijskog stoner-projekta Froglord. Novi EP, Save the Frogs je, pa, odličan, sa četiri pesme teškog, preteškog stonerskog gruva i mračnim, pretećim vokalima koji se lepo uklapaju uz zarazne, dobre rifove. Froglord se ne loži da je izmislio nešto novo u domenu same muzike, ali čitava ta tema vezana za žabe vrlo lepo kulminira u ovom izdanju koje je zapravo dobrotvorno i svi prihodi idu fondaciji Save the Frogs koja se bavi spasavanjem, jelte, staništa žaba (da li ste znali da je skoro trećina žabljih vrsta pred istrebljenjem?). Plus, muzika je ovde stvarno odlična. Uvodna pesma, Ecocide je jedan od najboljih muzičkih komada koje sam čuo ove nedelje a bend nastavlja vrlo sigurno i u ostalima, nudeći momački fazirane gitare i odličan gruv. Budite ljudi, spasite žabe, slušajte Froglord, kupite ovo (po ceni koju sami odredite):

https://froglord.bandcamp.com/album/save-the-frogs

Uvek mi je zadovoljstvo kada imam priliku da predstavim metal bend iz Afrike a Omination iz Tunisa sa svojim trećim albumom NGR (a što bi bila skraćenica za New Golgotha Repvbliq) pritom donose uzbudljiv, moćan primer kako na najcrnjem kontinentu može da nastane najuzbudljiviji i najmoćniji doom metal. Iako je bend sada trio, NGR, kao i prethodna dva albuma Omination je sam snimio Fedor Kovalevsky aka Fedor Souissi, talentovani muzičar i kompozitor koji već prvom kompozicijom, nazvanom Crossing the Burned Wasteland kreira praktično manifest i priprema nas za pakao koji će nastati kada krene desetominutna Apocalyptic Ignis Fatuus. Omination je funeral doom bend, sa izuzetno sporim tempom i apokaliptičnim zvukom. Ovde ima vrlo malo ostataka bluza koji je inspirisao Black Sabbath ili Pentagram, i muzika je puna horskih pasaža i psihodeličnih, sakralnih momenata na orguljama. Korišćenje programiranih udaraljki je na NGR zapravo ispala prednost jer Kovalevsky ima priliku da u sve uplete interesantne ritmove koji svojom artificijelnošću podvlače ekstremnu ekspresivnost njegovog komponovanja i pogotovo pevanja. Moja jedina stvarna zamerka ide na gotovo neljudski prejako iskomprimovan master i bilo bi lepo ovaj album čuti u dinamičnijoj verziji ali čak ni taj faux pas, srećom, ne oduzima ovoj moćnoj muzici previše:

https://omination.bandcamp.com/album/ngr-2

Kako sam već ranije pominjao, italijanski Metal on Metal Records ima izvanredan katalog, ali je vrlo spor u puštanju da se to što izdaju čuje na Bandcampu. Drugi album italijanskih doom majstora Legionem, nazvan Sator Omnia Noctem izašao je još potkraj Oktobra, ali tek sada ga možemo u celosti preslušati na Bandcampu. No, kako je sa MoM izdanjima obično slučaj – isplati se i ovo je ploča vredna kupovine. Italijani sviraju relativno brz doom metal sa prijatnom okultnom dimenzijom, i ovde se Black Sabbath uticaji solidno čuju iako Legionem zapravo imaju sasvim svoj zvuk sa mnogim uticajima sa različitih strana, kreirajući odličan spoj klasičnog, na bluzu utemeljenog dooma i giallo horror zvuka, sa sve orguljama i primerenim količinama teatralnosti. Vrlo dobro:

https://metalonmetalrecords.bandcamp.com/album/legionem-sator-omnia-noctem

Osma po redu kompilacija u inicijativi za promociju nepoznati(ji)h bendova, Unsigned Not Unheard zove se Volume 8: Quarantine Manifest i, kao i prethodne, daje se za onoliko para koliko sami procenite da je adekvatno a zauzvrat nudi dvadesetjednu pesmu vrlo širokog žanrovskog usmerenja. Ovo je sve, naravno, nominalno, glasan gitarski zvuk, pa u okviru toga dobijamo svašta, od kul rokenrola Raising Ravens, preko blackened crusta Gravehuffer, do industrial metala Micropanik. Kao i na svakoj sličnoj kompilaciji, ovde sigurno ima stvari koje vam se neće dopasti ali ove tri koje sam nabrojao su meni sjajne pa svakako preporučujem da sami poslušate i nađete svoje favorite.

https://unsignednotunheard.bandcamp.com/album/volume-8-quarantine-manifest

Finci Wrathrone u svom zvuku kombinuju old school death metal i malo death ’n’ roll prizvuka za jednu smešu koja prijatno zvuči, ne preterujući ni u jednu stranu. Nisam preteran ljubitelj tog mešanja death metala sa konvencionalnijim rokenrolom, niti specijalno volim melodični death metal no, novi, treći album Finaca, Eve of Infliction ima vrlo pristojan rifaški program, mošersku muziku sa aranžmanima koji su lepo promišljeni, te korektnu produkciju pa mi je ovo bilo zadovoljstvo da čujem. O kozi sa sisama koja meditira na omotu neću ni da pričam:

https://wrathrone.bandcamp.com/album/eve-of-infliction

Detroitski Portal of Pazuzu svoj istoimeni debi album započinju mujezinskim pozivom sa džamije na molitvu što je prilično zanimljiv način da se uđe u muziku koja ni na koji način nema orijentalni prizvuk niti, koliko umem da kažem, dotiče islam na ikakav značajan način. Portal of Pazuzu su „klasičan“ brutalni death metal, starije forme, sa jasnim uticajima – koje uostalom i sami navode – u Morbid Angel ili Suffocation ili Deeds of Flesh a ja bih svakako naveo i Monstrosity i slične sastave. Mičigenci nisu specijalno originalni, ali njihova svirka je čvrsta, zdrava i puna dobrih rifova, te dobrog gruva. Meni dovoljno:

https://portalofpazuzu.bandcamp.com/album/portal-of-pazuzu

Nemački Scut su izvanredni na svom drugom albumu, Chronicles of Human Abyss svirajući dinamičan, energičan tehnički death metal koji i pored sve razmetljive svirke uspeva da pre svega misli na pesme koje treba da profitiraju od sve te muzičarske ekspertize a ne da budu puki poligoni za egzibicije. Otud je ovo izuzetno pažljivo producirana i minuciozno napisana kolekcija jedanaest brzih, energičnih kompozicija (dobro, deset plus intro) koje u prvi plan guraju death metal mračnjaštvo i energiju a onda ih ukrašavaju odličnom svirkom i pametno napisanim aranžmanima:

https://scut.bandcamp.com/album/chronicles-of-human-abyss

Montrealski Miscreated na svom debi-EP-ju, Different Breed servira vrlo ubedljiv brutalni death metal. Miscreated ne izmišljaju bogznašta novo ovde ali umeju da napišu mrveće rifove, dobro da aranžiraju pesme pa čak i da iznenade povremeno kompleksnijim temama i kompozicijama koje oko njih izrastaju. Sve je ovo uvek i stalno muzika najvećeg intenziteta i pokolja ali pametna i dobro odsvirana:

https://miscreated.bandcamp.com/album/different-breed

Danci Deiquisitor na novom EP-ju, Humanoid serviraju šest pesama prijatnog, udobnog brutal death metal programa koji me podseća na to da je ova muzika umela da ima i topliji zvuk pre nego što su inženjeri masteringa izmislili brickwall. Šalu na stranu, Deiquisitor nisu loši ni sami za sebe i njihov brutal death metal zvuči kao da je nastao negde u prvoj polovini devedesetih sa jednim organskim pristupom kompozicijama, bez namernog „oneobičenja“ aranžmana, ali ono što mi izrazito prija je da je ovo producirano sa puno dinamike pa iako bend u samoj svirci nema velike dinamičke ekstreme, moje uši prosto uživaju u ovome:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/humanoid

Još u Januaru su izašle kaseta i vinil sa drvenmim pakovanjem u koje će sledeći split singlovi istog izdavača moći da idu kada izađu, ali sam se nadao da će Chris iz Fucking Kill Records najaviti i samo MP3 izdanje split singla Sinister Congregation izvrsnih nemačkih bendova Carnal Tomb i Gravehammer. To se nije desilo, pa makar da ukažem da je ovo fenomenalno. Gravehammer za sebe kažu da su death metal bend koji je odavno ispao iz mode i mada njihova pesma na ovom singlu zvuči starinski, ona svakako zvuči i izvrsno, sa ubitačnim tempom i jednom ekspresivnom izvedbom. Carnal Tomb su bolji nego ikad, nudeći fantastičan death metal gruv i izvanredan zvuk na svojoj strani. Da još imam gramofon, ovo bih kupio bez razmišljanja:

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/carnal-tomb-gravehammer-split

Prilična je retkost čuti brutalni death metal koji ima pozitivan hrišćanski stav, ali Nyctalopia iz Arizone su baš to. Pretpostavljam da je ovo jednočlani projekat i kao takav, nudi sasvim solidnu produkciju ali i songrajting na svom prvom dugosvirajućem izdanju, Flesh Slayer. I pored brutalne muzike bazirane na slemovima, denflovanim hromatskim rifovima i dubokim/ „zrikavac“ vokalima, omot i naslov albuma treba shvatiti metaforički, kao odricanje od tela i oslobađanje duše, u vrlo hrišćanskom maniru. Ne znam koliki je tačno presek između slam publike i posvećenih hrišćana ali ovo je svakako odlična ponuda za one koji se na tom preseku pronalaze:

https://nyctalopia.bandcamp.com/album/flesh-slayer

Ekvadorski Vril na svom EP-ju The Coming Race svira simpatičan tehnički death metal koji forsira melodičnost i emotivnost radije nego agresivnost, brzinu i instrumentalne egzibicije. Ja nisam, naravno, preterano zaljubljen u melodični death metal u koji se sve to dobrim delo izmeće ali ne mogu da odreknem Vrilu ne samo dosta šarma već i dobro definisan stilski pristup gde se death metal elementi koriste sa autoritetom a melodične teme i njihov razvoj idu u kompleksnim smerovimaa da se opet održava vizije celine. Vredi poslušati:

https://vriltechdeath.bandcamp.com/album/the-coming-race

Lord Loss je jednočlani deaththrash metal projekat iz Ročestera u Njujorku i 2019. godine je objavio jedan album a sada je izbacio i EP Slaughter sa šest pesama vrlo solidne svirke. Mitchell Markowitz piše dobre rifove i pravi kvalitetne, profi pesme koje iako imaju death metal format, sasvim očigledno svoj koren drže u thrashu. Ovo potvrđuje i obrada Slayerove Tormentor koja ovaj EP zatvara, ali i pre nego što se do nje stigne, Lord Loss bi trebalo da vam pruži prijatan program masaže rifovima od koga ćete se osećati bolje i mlađe.

https://lordloss86.bandcamp.com/album/slaughter

Artoov teatar surovosti je tako lepa fraza da je zazivaju i oni koji u teatar nikada nogom ne stupaju (ja prvi među njima). Tako se i novi EP death metal benda Cyffrous Indignus iz Denvera zove baš  Theatre of Cruelty i donosi četiri teške, mučne pesme koje odjekuju, gaze, biju i generalno se trude da opravdaju svoj „dungeon grind“ tag. Ovo je kavernozna, teška muzika ali ne i sasvim hermetična i Cyffrous Indignus svakako žele da im se rifovi čuju a da pevanje bubnjara Bishopa Aquinasa ne bude puki zvučni efekat već ekspresivni krik ljudske osobe kojoj nije lako. Pa je tako i ovo izdanje vrlo lepo ugođeno sa mojim preferencama i preporučujem ga svim ljubiteljima blur-core estetike:

https://cyffrousindignus.bandcamp.com/album/theatre-of-cruelty

Revulsion su iz Finske i izdavač njihovog istoimenog debi albuma ih naziva najbolje čuvanom tajnom finskog death metala. Što zvuči pompezno, ali činjenica je da ova ekipa radi već duže od deceniju a da je tek sad dobacila do prvog albuma urpkos visokom kvalitetu muzike u ponudi. Revulsion nude brutalni death metal koji uspeva da muziku baziranu na energiji i agresivnosti oplemeni određenim elementima amtosferičnosti, ne napuštajući granitno tvrdi zvuk i brzu svirku. Ovo svakako negde u pozadini ima elemente skandinavske death metal škole, odlučujući se za aranžmane koji ne forsiraju stalnu promenu i skretanja pod pravim uglom već jedan prirodniji izraz koji vrlo lepo leži Revulsionovom heavy zvuku i izvedbi. Odlična ploča koja na vrlo svež način spaja instinkt brutalnog death metala da bude jako nekomunikativan i hermetičan sa ekspresivnijim, „prijemčivijim“ zvukom skandinavskog death metala:

https://revulsiondeath.bandcamp.com/album/self-titled-death-metal

Asada iz teksasa svoj goregrind na EP-ju nazvanom Should’ve Been A Split sviraju sa zapravo mnogo elegancije i ovo je u suštini najmanje goregrind onako kako ga klinci danas razumeju. Prva pesma je, da bude jasno, više slamming death metal a ostale su klasičniji grindcore koji meša blastbeat i d-beat deonice u kratkim ali ne samo skiciranim pesamama koje imaju dobre rifove i solidan zvuk. Pokušavam da kažem da je goregrind koji sviraju Asada takav da se meni izrazito sviđa jer mu fokus nije toliko na neljudski brzim blastbitovima i neljudski mutiranim vokalima već na rifovima i komponovanju tako da postoji dinamika i krešenda. Sjajno a daje se po ceni koju sami smislite:

https://asadagrindstx.bandcamp.com/album/shouldve-been-a-split

Kad smo već kod goregrinda koji mi se dopada, pouzdani Horror Pain Gore Death Productions imaju novi split EP. Serotonin Leakage zapremaju prvu stranu i ovo je brzi, energični goregrind koji ima taman dovoljno gruva i šmeka da ne bude sasvim monoton. Naravno, gitare su toliko komprimovane da se rifovi razumeju na jednom podsvesnom nivou, bubanj rešeta ko iz mitraljeza a vokal je potpuno nerazaznatljiv, ali pensilvanijska jednočlana goregrind mašina uspeva da učini da sve to funkcioniše. Na drugoj strani su dvočlani a takođe pensilvanijski Charcuterie čiji mi garažni, no-fi goregrind nešto manje leži, ali svakako im dajem poene za autentičnost:

https://hpgd.bandcamp.com/album/split-11

Finski Wonder za sebe kažu da sviraju sludge metal ali sa pank stavom. Pa baš! Svakako, prvi EP, takođe nazvan Wonder je komad lo-fi, loše raspoloženog distorziranog metala, ali ima ovde gruva i šmeka dovoljnih da sam ja to rado poslušao. Produkcija gadna, ali tako valjda mora:

https://wonder666.bandcamp.com/album/wonder

Casing je jednočlani sludge metal bend sa vrlo agresivnim pesmama i jako distorziranim zvukom. S obzirom da je sve ovo radio jedan čovek, moram da priznam da je (mini)album Patterns of Deterioration napravljen odlično, sa kvalitetnom produkcijom i vrlo zrelo spravljenom muzikom koja ima potrebnu nervoznu energiju, tenzije i eksplozivna razrešenja. Nije lako za slušanje ali je dobro:

https://casing.bandcamp.com/album/patterns-of-deterioration

The Sept je iz Dablina i ovaj irski dvočlani (mada suštinski jednočlani gde drugi član samo provajduje pevanje) sastav kreira interesantno hermetični metal koji ima elemente grindcorea, sludge metala ali bogami i industrije/ elektronike. Tako je svaka pesma na EP-ju  A Nonmoral Sense stilski, brzinski itd. dosta različita ali ih povezuju sličan senzibilitet i zvuk. Zanimljivo, plus nudi se za onoliko para koliko ste spremni da ponudite:

https://the-sept.bandcamp.com/album/a-nonmoral-sense

Stiff Meds sviraju brz, vrlo tvrd hardcore thrash, sa dosta old school šmeka u svojoj muzici. Ovo je producirano moderno, sa neizdrživo tvrdim gitarama i bez dinamike u zvuku, ali je svirka meni dosta nalik na crossover stvari koje smo voleli u osamdesetima pa još ubrzana i obrutaljena. Exciting Violence je prevashodno kaseta pa da biste dobili download istu morate naručiti.

https://affairrecords.bandcamp.com/album/exciting-violence-cassette-only

Gravedäncer su još jedan predstavnik brazilskog black-speed metala, duo dve gadne njuške od kojih jedna svira vrlo masnu gitaru i peva a druga čuka mrzak bubanj. Upravo izdata demo-kaseta isporučuje baš ono što piše na omotu, a na omotu piše Ripping Metal i ovo je starinski, jednostavni speed metal sa vrlo prostim ritmovima, jednostavnim rifovima, vrištavim vokalom i dosta šarma, mada ne PREVIŠE inovativnosti ili inventivnosti. Gitarista Gravedäncer piše lepe rifove i svira odlične solaže, tako da smo s te strane svakako obezbeđeni:

https://helldprod.bandcamp.com/album/graved-ncer-ripping-metal

Čim sam čuo prvi singl sa albuma Forgotten Frozen Lands ruskih blek-trešera Hungry Wölf, a koji se zvao Satanic Halberd, znao sam da je ovo ploča za mene. Hungry Wölf rade već desetak godina a ovo im je prvi dugosvirajući produkt i čuje se da su se ozbiljno spremali za ovakav debi. Forgotten Frozen Lands je ploča dobrih rifova, znojave svirke i pesama koje su možda i malo predugačke (i ima ih MILION), ali su lepe. Rusi dobro kombinuju D-beat osnovu sa rifovima koji su između Motorheada i speed metala, i sve izvode disciplinovano, demonstrirajući povremeno uho za lepe melodije koje osvežavaju inače surovi rif-program. Album nije produciran skupo ali sirovost snimka je u skladu sa opštom estetikom:

https://grotesquesounds.bandcamp.com/album/forgotten-frozen-lands

Product of Hate iz Viskonsina nisu na pravoj strani granice koju ja povlačim između thrash metala i groove metala/ metalcorea ali se danas nešto osećam dobronamerno pa ću ukazati da im je drugi album, You Brought This War izašao i da je, ako volite melodičan a tvrd zvuk gde se pevač promuklo ali svakako seksi dere i gde se iz pozadine čuju i Pantera i The Haunted, Lamb of God ali i melodeath jednih The Black Dahlia Murder (slušajte prvu pesmu na albumu), sve producirano kvalitetno, Product of Hate bend za vas:

https://productofhate.bandcamp.com/album/you-brought-this-war

Beatnik Scat zvuči kao sumnjivo ime za bend u ovim našim smutnim vremenima u kojima reč je „scat“ skoro potpuno izgubila svoje nevino značenje i povezuje se samo sa egzotičnijim seksualnim preferencama. No, ovaj bend, iz Detroita, nema mnogo veze ni sa skatologijom a ni sa bitnicima, koliko se da čuti sa njihovog trećeg albuma, The Beatnik, Chapter One: Trio of Torture. U pitanju je kolekcija čak osamnaest pesama kvalitetno produciranog thrash metala/ krosovera koji određeni hermetičniji pristup materijalu pravda time da je ovo, koliko mogu da shvatim konceptualni album sa mračnom pričom. No, muzika je svakako odlična sa jakim rifovima, mnogo dobrih solaža, pevačem koji korektno recituje/ izvikuje stihove i jednim vrlo profesionalnim zvukom u celini. Albumu fale „hitovi“ ali zapravo, kako rekoh, ovo je pre svega konceptualni narativ i kao takav ga treba trošiti:

https://beatnikscat.bandcamp.com/album/the-beatnik-chapter-one-trio-of-torture

Španski trešeri Angelus Apatrida već više od deset godina snimaju za Century Media, pa je i novi album, njihov sedmi, a nazvan po samom bendu, vrlo dobro produciran i nudi metal koji će rado slušati svi koji su devedesetih počeli da slušaju thrash i čeznu za tom kombinacijom gruva, pevljivih refrena i kvalitetne produkcije. Sve je to meni kao da ste u blender ubacili Death Angel/ Megadeth/ Annihilator/ Testament i sa mnogo ljubavi iscedili sok i mada taj tip thrasha definitivno nije MOJ prioritet, ja sam ipak seljak-čovek i kod mene važi što brže to bolje, ne mogu da kažem da ovo nije veoma dobro. Angelus Apatrida su više nego ubedljivi na ovoj ploči i zaslužuju pažnju:

I poslednje Metal on Metal izdanje izašlo prošle godine a koje smo čekali da čujemo za dž jer smo škrtice je debi-album nemačkog jednočlanog blackened thrash projekta Vomit Division. Mladi Desmotes koji sve ovo piše i izvodi je očigledno vrlo duboko pronikao u koncept rokenrola koji spaja popularne poroke sa tim nekim „đavolskim“ pogledom na svet, te se album zove Hell in a Bottle i nudi pesme namenjene dobrom raspoloženju loših momaka i još gorihdevojaka. Sve je to zapravo vrlo romantično, sa pevanjem o alkoholu, kurčevima, pičkama, kokainu ali i demonima i gulovima. Poletno, zabavno, prilično osrednje produkcije, ali svakako dopadljivo:

https://metalonmetalrecords.bandcamp.com/album/vomit-division-hell-in-a-bottle

Caribbean Extreme Metal Attack je kompilacija portorikanskog izdavača Targoviste Records i nudi zaista solidan izbor bendova sa ove teritorije, a koji uglavnom operišu na mestu negde između death, thrash i black metala. Ni jedan od ovih sastava nije specijalno poznat ali skoro svi su zapravo solidni, počev od lo-fi ali ubedljivih blek metalaca Carpathian Wrath koji otvaraju album, preko blackened thrasha Necronomic, izvrsnog black-death razbijanja Argyla, monumentalnog black metala Niohoggr pa do blackened doom zvuka benda Avatos. Činjenica je da većina ovoga nije skupo producirana ali jedini esktremno loše producirani su grinderi Mauling Warmachine, a kao kontrast njima dolaze izvanredni deaththrasheri Out of Hand koji mogu odmah da idu da snimaju album što se mene tiče. Zanimljivo:

https://targovisterecords.bandcamp.com/album/caribbean-extreme-metal-attack

Teksaški portrayal of guilt je mladi trio muzičara koji na svom albumu We Are Always Alone kao da dostiže svoju pravu formu. Ovo je sada dobro producirano izdanje, napisano sa zrelošću i raznovrsnošću na umu, a da sve ima prilično ujednačenu mračnu, melanholičnu atmosferu. Žanrovski ovo je recimo blackened (post)hardcore, ali svakako žestoka, energična muzika koja ume i da uspori i da pusti malo atmosfere u sobu a da se ne izgubi tenzija i snaga. Vrlo solidan album:

https://portrayalofguilt.bandcamp.com/album/we-are-always-alone

78 bendova iz 22 države, više od osam sati muzike, kaže škotski Ripcord Records za svoju kompilaciju Refuge: Part II, a koju će vam prodati za onoliko novca koliko sami odredite. Ovo bi bio dobar dil čak i da ovde ima samo jedna dobra pesma a ima svakako više od jedne. Ripcord Records se interesuju pre svega za post-metal, post-blek muziku, razne kombinacije sludge metala sa raznim podžanrovima, dakle, ne zanima ih toliko tradicionalni metal izraz i ova kompilacija je na neki način idealna prilika da prošarate po tim novijim „post“ podžanrovima i vidite šta vam se tu actually dopada. A, naglasiću, ima mnogo toga da vam se dopadne, album počinje izuzetno jako sa dve teške, moćne pesme pa krene u emotivnije, prozračnije vode, da bi se vratio ubistvenom post-blek zvuku u četvrtoj pesmi. I tako dalje! Naravno da je nerealno da vam se jednako dopadne svih 78 pesama na ovom albumu, ali ako vam se baš ni jedna ne dopadne onda, hm, verovatno zaista ne volite ovakav zvuk. A i to je saznanje vredno truda! Odličan album.

https://ripcordrecords.bandcamp.com/album/refuge-part-ii

Sarin iz Toronta su post-metal bend sa dosta sludge težine i distorzije pa je njihov album You Can’t Go Back prilično glasan i energičan, a istovremeno dotojanstveno uzdržan i emotivan. Ne mogu da kažem da Sarin sad tu nešto suštinski novo donose na metalni meni, ali ovo je prijatna muzika odmerenog tempa sa povremeno eksperimentalnim gestovima i to se kod mene ceni:

https://sarin.bandcamp.com/album/you-cant-go-back

Za još post-metala, tu su nam Cult of Luna sa novim EP-jem. The Raging River ima pet pesama i prosto ne znam šta bih rekao o njemu sem da je ovo još jedno tipično Cult of Luna izdanje. Ovaj bend svira već tako dugo da praktično svako zna da li će mu se novo izdanje dopasti ili ne, a kako sam ja mahom indiferentan prema Cult of Luna, možda je zapravo dobra vest da mi se ovo prilično dopada. Sve počinje vrlo pompezno i monumentalno, sa puno emocija, ali ima mesta i za tiše, ne manje emotivne komade (Inside of a Dream, recimo, a gde gostuje Mark Lanegan iz QOTSA/ Screaming Trees) i mada se ovim Cult of Luna nisu transformisali u moj najomiljeniji bend post-metal ponude, svakako sam ga preslušao sa uživanjem:

https://cultofluna.bandcamp.com/album/the-raging-river

Jefe Sapo je meksički hardcore/ grindcore bend koji na svom albumu (EP-ju? Ovo ima deset pesama ali traje svega nekoliko minuta) La sombra de cientos kombinuje spastičnu, brzu svirku sa mučnim, sporim pasažima punim mikrofonije i bolnog urlanja. Bend navodi i powerviolence kao jedan od stilova koje svira a što je legitimno, ovo je svakako muzika sa dosta elemenata i ovog smera ali bih svakako mogao da navedem i sludgecore, sa svim tim sporim momentima i ekstremnim razlikama u volumenu, pa i power electronics/ free improv kojim se izdanje i završava. Iako je ovo naizlged lo-fi i prostačka ploča, ona ima iznenađujuću širinu vizije i žanrovski melanž vredan vaše pažnje. Sami određujete cenu:

https://jefesapo.bandcamp.com/album/la-sombra-de-cientos

Ne znam ni u koji bih podžanr metala strpao Škotlanđane Jorogumo. Njihov novi (prvi?) EP, Rot ima šest pesama koje su negde između death metal i sludge metal ekstremizma, sa mrvećim rifčinama, lomećim srednjim tempom i pevačem koji je verovatno posle snimanja morao na višemesečnu terapiju, ali ima i nekih, neću da kažem „komercijalnijih“ ali svakako komunikativnijih deonica sa pamtljivim melodijama i klin vokalima. Tako da je moguće da je ovo delimično namenjeno i metalcore/ nu metal slušateljstvu. Svakako interesantno a valjda će pronaći svoju publiku:

https://jorogumo.bandcamp.com/album/rot-ep

Ne znam odakle su Glitter Strip – neka Amerika, garant – ali njihov Demo 2021 odvaljuje. Ovo je kombinacija brzog hardcore/ powerviolence pristupa i tvrdog sludge zvuka kakva uvek dobro dođe kada se čovek oseća besno i bespomoćno u isto vreme, da da podrži, osnaži, možda ne oraspoloži ali svakako pogura u pravom smeru. Devet pesama, glasno, teško, besno:

https://lastriderecords.bandcamp.com/album/demo-2021

Da je sav beatdown hardcore kako što je dobra kaseta benda portlandskih Lock Down nazvana Hellbound, pa ja bih slušao beatdwon hardcore po ceo dan. Lock Down su tvrdi, teški, a imaju sjajan gruv, odlične rifove i jako dobru produkciju. Najvažnije od svega, ne dopuštaju da elementi pesama zasene same pesme pa tako ni jedan breajkdaun ili rif nisu fetišizovani i pesme se kreću lepim tempom, nijedna značajno duža od dva minuta. Odličan EP i nadam se tek uvod za nešto duže i još moćnije:

https://moondecayrecords.bandcamp.com/album/lock-down-hellbound-tape

Italijanski jednočlani power metal bend, Arcane Tales nikako nije po mom ukusu, ali bilo bi neprofesionalno da ne ukažem da je ove nedelje izašao njegov peti album, Tales from Sharanworld i da je ovo izrazito kvalitetna, vrlo profi snimljena, napisana i izvedena kolekcija pesama sa melodičnim temama, simfonijskim aranžmanima i puno epske atmosfere. Luigi Soranno je bez sumnje majstor svog posla i njegova muzika je sada na nivou onoga što biste želeli od, recimo, Rhapsody ili, čak Blind Guardian. Soranno ne samo da jako dobro svira već je i Tales from Sharanworld produciran iznenađujuće bogato, pa je za sve ljubitelje tolkinovski intoniranog power metala ovo ploča koju moraju čuti:

https://silverstreamrecords.bandcamp.com/album/tales-from-sharanworld

Francuzi Hellrock svakako se trude iz sve snage da zazvuče autentično pa im se i debi album zove This is Metal. Pored možda najgore dizajniranog sajta koji sam video poslednjih desetak godina, Hellrock nude i dopadljiv, melodičan heavy metal stare škole izveden moderno i sa savremenom, kvalitetnom produkcijom, dajući nam da čujemo koliko su dobro savladali ’80s formule iz NWOBHM i drugih škola. Sasvim je to prijatno i mada ne otkriva ništa novo u ovom zvuku, i dosta se oslanja na cheesy formule kakve ni onda nisam previše voleo, svakako mi ne napreže uši:

Finski narodnjaci Korpiklaani ne usporavaju sa diskografskom aktivnošću pa nam je posle godine u kojoj su izdali milion singlova sada stigao i novi, jedanaesti album, Jylhä. Korpiklaani svoju kombinaciju power metala i narodnjačkih instrumenata vrte već dvadeset godina i pretpostavka je da znate šta je u ponudi. Jylhä svakako ne menja ništa značajno u njihovom pristupu, nudeći gotivne folk-poskočice, puno dobrog raspoloženja, pregršt tradicionalnih instrumenata… Sve je to dobrohotno i mada ne puca od neke velike ambicije, uvek je korektno i garantuje solidno raspoloženje. Ako od muzike ne tražite da nužno ima neke ontološke dubine, ovo je vrlo pitko i preporučljivo. Naravno, harmonika i metal su kombinacija koju bismo pre 35-40 godina smatrali svetogrdnom, ali valjda smo malo i sazreli u međuvremenu:

Za kraj slem, ili u ovom partikularnom slučaju – slamcore. Konkretno, izašao je dugo čekani  i najavljivani split EP južnoafričkih slemkor zvezda Vulvodynia sa britanskim sada duom Acrania. Iako za Vulvodyniju ne marim previše (mada cenim njihov rad generalno), Acrania su redak primer izraženo socipolitički orijentisanog benda u žanru koji se ovim stvarima uglavnom ne bavi a kako od 2018. godine ovi ljudi nisu ništa radili (i sada vidimo da su ostali i bez bubnjara), pitanje je bilo hoće li se ikada vratiti. Iznenađenje je da mi je na split EP-ju Societal Lobotomisation Vulvodynia zapravo prilično prijala. Mislim, i dalje ne marim preterano za njihove nasilničke deathcore aranžmane ali ovde ima odličnih slem rifova uz koje čovek može baš pošteno da se zanese i napravi od sebe budalu na radost svih prisutnih i Južnoafrikanci vrlo časno melju u svoje dve pesme. Acrania voze svoj tehnički, brutalni deathcore sa dosta ubedljivosti, mešajući superbrze blastove sa mnogo teških brejkdaun i slem pasaža i ovo je ploča koja kvalitetom pesama ali i produkcije sasvim opravdava i svoju cenu od pet dolara za daunloud ali i čekanje da čujemo kako će ova saradnja izgledati. Valjano:

https://vulvodyniaslam.bandcamp.com/album/societal-lobotomisation

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 30-01-2021

Ne znam da li su samo meni pali kriterijumi ali početak godine nam je doneo pregršt jako dobrog metala. Kad pogledam koliko mi se muzike dopalo tokom prošle nedelje toliko da sam se naterao da nešto o njoj i napišem, malo se i prepadnem. Svi žanrovi kao da cvetaju, od najklasičnijeg heavy zvuka do najekstremnijeg užasa i raznoraznih avangardi i satanizama. Možda je baš 2021. godina ona u kojoj će nam svima kolektivno krenuti na bolje?

Kolumbijski Luciferian postoji već više od dvadeset godina i Luciferian je njihov četvrti album na kome se pedigre i kilometraža odlično čuju. Ovo je blek metal starije škole, bez „atmosferičnih“ i šugejz elemenata tipičnih za noviju produkciju, ali izrazito melodičan i karakteran. Luciferian na vrlo prijemčiv način spajaju eksplozivnost i brzinu sa melodičnošću i vrlo naglašeno harmoničnim radom, demonstrirajući kvalitetnu, mišićavu svirku i osećaj za kreiranje pesama koje osvajaju energijom i idejama. Vrlo dobro producirano, takođe i meni jako simpatičan „fentezi“omot. Slab sam na mačkoidne životinje, čak i kad imaju tri (ljudske) glave:

https://luciferian.bandcamp.com/album/luciferian

Zofos je grčki jednočlani blek metal projekat izuzetno talentovanog Mariosa Papaioannoua sa Krfa čiji je drugi album, Erevothen, napravljen čitavih četrnaest godina posle prvog jedna od najboljih demonstracija zašto je helenski blek metal tako osoben i prijemčiv. Papaioannou na ovom albumu ima pet dugačkih kompozicija osobenog zvuka (slušajte meki, džezerski bas, recimo), velike kompleksnosti, prepunih folk-harmonija i nadahnutih motiva, ali izuzetno pažljivo posloženih da se dobiju prirodne, tečne pesme koje ni jednog trenutka ne beže od tradicionalnog blek metal zvuka, iako ga smelo proširuju. Zofos je u ovom trenutku i vrlo dobro produciran projekat, sa kvalitetom kakav naprosto ne očekujete od jednočlanih akcija, a Erevothen je ploča za sladokusce i brojna slušanja:

https://zofos.bandcamp.com/album/erevothen-full-lenth-2021

Odour of Sanctity su zanimljiva trojka iz Omahe u Nebraski čiji je prošlogodišnji demo, When The Dead Smell Divine sada dobio izdanje za malog izdavača Moonworshipper Records iz istog grada, a time je dospeo i do mojih ušiju. I ovo je zapravo izvrsno, spajajući u tri pesme melanholični, atmosferični blek metal sa svom silom klasičnog instrumentarija. Retko u metalu čujete kontrabas, violončelo ili trubu, a još ređe je to u kontekstu gde je muzika veoma sirova, veoma verna raw black metal predološcima, pa Odour of Sanctity, za moj groš, imaju dobitnu kombinaciju u spajanju onog najgrdnijeg u metalu sa sofisticiranim idejama i maštovitim aranžmanima. Ovo se prodaje po ceni koju sami odaberete a nadam se da će Nebraščani uskoro napraviti i čitav album ovakve muzike jer ovo vredi da se sluša i voli:

https://moonworshipper.bandcamp.com/album/when-the-dead-smell-divine

O kanadskom projektu Gloamus ne znam ništa – ni da li tu svira više od jednog čoveka – ali prvi singl, Prelude To The Coming Haze Of Winter’s Glass nudi dve pesme vrlo slušljivog blek metala koji ima elemente klasične sirove estetike ali ih kombinuje sa disciplinovanom svirkom i aranžmanima koji se umešno pomeraju izvan zone komfora te neke blek metal klasike pa imaju sasvim osobena harmonska i ritmička rešenja. Solidno je ovo i producirano pa Gloamus vredi držati na radaru:

https://gloamus.bandcamp.com/album/prelude-to-the-coming-haze-of-winters-glass

Hell-Born su iz Sopota, ali u Poljskoj, i u pitanju je bend koji radi od polovine devedesetih, sa niskom od pet albuma u prvoj deceniji ovog stoleća. Posle pauze od dvanaest godina, bend se vraća opusom Natas Liah i ako ovaj naslov albuma zvuči kao pomalo detinjasta „šifra“, svakako valja ukazati da Hell-Born sviraju decidno old school muziku koja nema mnogo veze sa onim što danas pomislimo kada kažemo „poljski blek metal“. No, old school u ovom slučaju ne treba shvatiti kao „primitivan“ ili čak „sirov“ metal, naprotiv, Hell-Born su vrlo umešni u pisanju pesama koje, iako fokurisane na mračnu atmosferu i jači tempo, imaju minuciozno aranžirane elemente i lepo kombinuju klasičan blek metal sa samo malo death zvuka. Osnivači benda su svirali i u Behemoth i to se ovde lepo čuje.

https://odiumrecords.bandcamp.com/album/hell-born-natas-liah

Škotski atmosferični blek metal je letvicu kvaliteta odavno podigao tako visoko da treba imati hrabrosti pa baciti svoju rukavicu u ring. Tom Perrett iz Glazgova prihvatio je izazov pa je prvi album njegovog solo-projekta Aonarach, nazvan jednostavno „1“ napravljen vrlo ubedljivo i nudi četiri dugačke pesme prijemčive muzike i dobrog zvuka. Perrett je iskusan muzičar i meni se kod Aonarach dopada što ovo nije uobičajen melanholični program gde dobijamo samo šugejz prebiranja po gitari preko brzo programiranih udaraljki. Aonarach ima atmosferu koja, svakako, nosi i određeni melanholični naboj ali ovo je žestoka muzika – pogotovo uz pevača Alexa Vogela koji odrađuje sjajan posao svojim emotivnim vriscima – bazirana na prilično old school ritmovima i gde se folklorni motivi prolagođuju blek metalu umesto da se on prilagodi njima:

https://aonarach.bandcamp.com/album/1

Nizozemski duo Sagenland je izdao jedan EP još 2005. godine a onda im je bila potrebna decenija i po da završe album Oale groond, no, kako Ameri kažu, ko čeka-dočeka, pa je ovo zapravo vrlo prijemčiva ploča introspektivnih pesama utemeljenih na folklornim mitovima i pevanih na lokalnom dijalektu. Muzički, Sagenland su izrazito „studijski“ projekat utoliko što je ovo album na kome, i pored klasične blek metal ponude rifova, vrištanja i brzog tempa, veliki deo muzike nose bas-linije i harmonije koje dodaje akustična gitara a što se sve da čuti zahvaljujući miksu koji ih pažljivo naglašava. Rezultat je vrlo prijatna, vrlo slušljiva ploča koja ima lep zvuk i lepe pesme, sa tim nekim nostalgičnim, bajkovitim senzibilitetom ali sa pažljivo aranžiranim, fokusiranim kompozicijama. Daunloud košta samo četiri evra i ovo je vrlo lako preporučiti:

https://heidenshart.bandcamp.com/album/oale-groond

Zane Young svoj jednočlani blek metal projekat Elegiac gura nekih šest godina i već je snimio osam albuma, a ja na njega nisam obratio dužnu pažnju. Tim me je više oduševio album Father of Death koji nudi odlično iskomponovan i vrhunski izveden blek metal. Young ima pored ovog projekta još nekoliko takođe jednočlanih bendova i prosto ne uspevam da shvatim kad stigne da napravi toliku muziku ako ovo ovako dobro zvuči. Father of Death je album vrlo upečatljivih, što se kaže paganskih blek metal tema odsviranih momački, sa mnogo žara i veštine i sa zvukom koji je neočekivano „živ“ i ubedljiv. Odlično:

https://elegiac.bandcamp.com/album/father-of-death

Poisonous Wind je iz Denvera i debi album, Conflagration of the Sty nudi jedan sirov i divljački blek metal sadržaj kakav i očekujete iz Kolorada. Generalno, meni je ovo na prvu loptu bilo simpatično jer je napravljeno od vrlo jednostavnih elemenata, bez ikakvih ambicija da se kreira nekakav „umetnički“ ili „intelektualni“ blek metal, a da opet imamo posla sa spretnim, tehnički korektnim muziciranjem koje pored relativno lo-fi produkcije, uopšte ne zvuči loše već samo pankerski svedeno i vrlo energično i ubedljivo u tome što radi. Tehnički, kaseta izlazi tek za mesec dana a kada ćete moći da kupite i daunloud ali ovo vredi slušati i kao strim jer prija ušima što su se navikle na mrak. Što poslovica kaže, Jokić kuca, a Poisonous Wind zakucava:

https://nailbattapes.bandcamp.com/album/conflagration-of-the-sty

Pensilvanijski Silvanthrone su mi se (ne)iznenađujuće mnogo dopali na debi albumu, Forbidden Pathways to Ancient Wisdom. Ovo je brz, zakucavački blek metal koji ne beži od melodije i atmosfere ali se vozi na brzim ritmovima i jakim gitarama. Druga pesma, Melancholic Journey to the Abyss naslovom a i sadržajem sažima misiju benda, da pruži i paklenu ali i introspektivnu, emotivnu muzičku avanturu koja emituje mnogo znoja i emocija u isto vreme. Lepo:

https://nihilisticnoisepropaganda.com/album/forbidden-pathways-to-ancient-wisdom

I mančesterski Völniir su prilično solidni na prvom albumu, All Hope Abandon. Ja ovde često ponavljam kako mi u principu britanski blek metal ne leži, ali iako ovaj bend ne izmišlja neke nove forme ili pristupe, All Hope Abandon je ubedljiva prezentacija materijala koji ima moderan miris sa svim tim interesantnim gitarskim temama i harmonijama ali se drži i tradicionalnijeg ritmičkog pristupa. Album je produciran bučno, sa prštavim bubnjevima i mada to muzici daje „punch“, ume da bude zamorno za uši, no, Völniir svakako zvuče karakterno i snažno:

https://volniir.bandcamp.com/album/all-hope-abandon

Idemo sad na sporije forme. Wrektomb iz Baltimora su dvojac sa dosta osobenim pogledom na doom metal. Muzika na prvom EP-ju, Hollowed Socket Nystagmus se ne uklapa u dosta tradicionalne forme sledbeništva Black Sabbath ili gotsko-romantičarskih predložaka, već je više utemeljena u nelagodi i pretnji koje se protežu od recimo ranih Swans pa preko Terminal Cheesecake, Cable Regime i Godflesh dolaze i u treću deceniju XXI veka. Ima ovde i klasičnijih doom-death elemenata (npr. Ingrained in a Mossy Bank) ali dobar deo EP-ja odiše jednom osobenom hermetičnošću i čini da odskoči od onog što rade kolege:

https://wrektomb.bandcamp.com/album/hollowed-socket-nystagmus

Kanađani Black Wizard na naslovnici svog singla Deuce // Riff Raff poziraju sa šminkom koja omažira Kiss, što je adekvatno jer iako ove dve pesme imaju stonerski heavy zvuk i nizak štim zapravo su klasičan hard rock/ heavy metal iz sedamdesetih. Mislim, da se razumemo, Deuce je pesma Kissa, a Riff Raff pesma AC/DC i Black Wizard ih sviraju odlično, pa ne da nemam zamerki nego sam prilično uživao u ovoj muzici. Pogotovo u Riff Raff! Bend ovaj singl daje po ceni koju sami odredite, pa, eto, odredite pravično:

https://blackwizard.bandcamp.com/album/deuce-riff-raff

Takođe kanadski Hexerei na istoimenom EP-ju pružaju prštav, distorziran a simpatičan psihodelični teški rok koji svoju konačnu formu doseže u poslednjoj pesmi sa sve pevanjem na ruskom i disonantnim orguljama. Ni ovo pre toga nije rđavo, sa jednom pankerskom energijom i meni simpatičnim elementima haotične emotivnosti u izvedbama. Probajte:

https://hexerei1969.bandcamp.com/releases

Meksički Los Mundos su psihodelični dvojac čiji album  La Fortaleza del Sonido zvuči veoma toplo i prijateljski. Ovo nije preteška, rifaška muzika, već psihodelija koju vode masivan bas i bubnjevi, dok gitare i sintisajzeri pletu oko njih mrežu svemirskih efekata, sa pažljivo odmerenim, hipnotičkim pevanjem. Los Mundos nisu striktno metal bend i njihova psihodelija, kako i sami kažu, dosta duguje psihodeličnom popu, od Beach Boys do Jesus & Mary Chain, ali ovaj album ima sasvim dovoljno heavy blues osnove i čvrstog zvuka da ga ja sa zadovoljstvom uvrstim u ovonedeljni pregled. Raznovrsno nadahnuto i svedeno u pravoj meri:

https://losmundos.bandcamp.com/album/la-fortaleza-del-sonido

Belgijanci Splendidula na svom trećem albumu, Somnus nude još svog teatralnog, pa malo i kičastog koktela (post)dooma i sludge metala. Ima to svoga šarma, sa monumentalnim zvukom i vrlo raznovrsnom vokalnom tehnikom pevačice Kristien Cools koja jednako uspelo valja i melodične „pop“ vokale i promukli death metal lavež. Bend svira sporo i stameno i mada ovde nema mnogo „gruva“, i muzika nije nimalo seksi, ako izdržite agresivan zvuk, svakako u Splendiduli možete uživati.

https://splendidula.bandcamp.com/album/somnus

Grci Stonila vraćaju se sa još jednim lepim albumom bluziranih stonerskih instrumentala. Ovo su odlično snimljene, pa i dobro zaokružene pesme, očigledno izrasle iz džemovanja ali je zatim napravljen častan napor da se to sve aranžmanski zaokruži i dovede u jednu višu formu. Sasvim ljudski i rezultati su odlični. Stonila su već legende a ovaj album, prigodno nazvan Electric Soul, prilično sigurno potvrđuje zašto:

https://stonila.bandcamp.com/album/electric-soul

Berlinski Black Magic Tree donosi odlično raspoloženje na svom albumu Through The Grapevine. Ovo je energičan, veseo heavy rock, koji se ne gubi u ponekad zaista self-indulgnentim dubinama ogromne stonerske distorzije i težine, već koji uživa u lepom rifu, melodičnom refrenu, pratnji dairama… Black Magic Tree su blago nostalgični ali ovo je zdrava, energična muzika, jakog, teškog zvuka ali lepršavih pesama, sa adekvatnim miksom i produkcijom. Mene je, očigledno lako zadovoljiti, samo treba da zvučite kao da ste vaskrsli Hendriksa i uparili ga sa popičnijim heavy zvukom sedamdesetih po uzoru na, šta ja znam, Wishbone Ash. Znam, zvuči prosto, ali Black Magic Tree ovo rade na skoro idealan način. Izvrsno.

https://blackmagictree.bandcamp.com/album/through-the-grapevine

Dortmundski Zen Trip sebe opisuju kao „Enthusiastic-Heavy-Psychout-Fuzz-Trio“ i mada je istina da ovde ima faziranih gitara, istina je i da je njihova muzika daleko tripoznija od onog što biste dobili prostim paljenjem faz pedale i sviranjem standardnih bluz-tema, a kako, po poslednjim istraživanjima, nastaje nekih 75% svog stoner roka na planeti. Album Music From Another World I & II je pun vrlo ritualno obojenih instrumentala gde razni popularni psihodelični elektronski efekti prave samo deo atmosfere, dok je za drugi deo zadužena furiozna svirka trojice Nijemaca. Kompozicije su uzvitlane, improvizovane oko po jednog zvučnog ili tematskog jezgra i sasvim očigledno urađene uživo u studiju, pune spontane energije i sa usredsređenom kolektivnom ambicijom da se postigne taj efekat, jelte, zen tripa. Fino, mada, ako će ovako da pevaju, ovi ljudi ne treba da pevaju:

https://zentrip.bandcamp.com/releases

Tribulation imaju novi album, Where The Gloom Becomes Sound i mada ja ove Šveđane cenim, apsolutno nemam afiniteta ka njihovom gotskom metalu. No, ovo je svakako lepo sklopljeno, melodično, melodramatično, sa vrlo malo inovacija u odnosu na prethodna izdanja ali sa, koliko mi se čini, još spretnije sklopljenim pesmama. Mislim da će se ljubiteljima dopasti.

Paralyzed su iz Bamberga u Njemačkoj i njihov debi album, isto nazvan Paralyzed je smeša doom metala i hard rok psihodelije, sve izmućkano na prilično srećan način. Ploču otvara prilično težak i hermetičan uvod u vidu naslovne pesme, ali se ovaj doom intro do kraja transformiše u nešto bluzerskije i psihodeličnije i to je solidan opis posla za sledećih devet lakih komada. Paralyzed vole bluz ali vole i težinu pa je ovo ploča na kojoj se ’70s hard rok i moderna studijska tehnika sudaraju sa povremeno prilično zeznutim rezultatima gde se muzika davi u prejakoj kompresiji zvuka, no bend piše dobre pesme i dobro svira i da je ovo producirano samo malo drugačije bilo bi veoma dobro. A i ovako je vrlo solidno, sve dok pevač ne pokušava da peva tiho i osećajno, kada promašuje više nota nego što ih pogađa:

https://paralyzedband.bandcamp.com/album/paralyzed-2

Stonerska poslastica nedelje je svakako album japanskih Sonic Flower, nazvan Rides Again. Bend je osnovan kao sajd projekat članova Church of Misery početkom stoleća, bacajući akcenat na bluzerski, sirovi hard rok radije nego na doom metal originalne postave i eponimni debi album je izašao 2001. godine. Italijanski izdavač Heavy Psych Sounds ga je upravo reizdao, ali je onda ove nedelje izdao i drugi, snimljeni ali nikada izašli album, Rides Again. Odmah da kažem da je ovo obavezna lektira, bez obzira što je, eto, čekalo deceniju i po da se pojavi pred publikom (Church of Misery su se nešto posvađali i raspali u to vreme), te da je u pitanju ponovo kolekcija gruvi, bluzerskih instrumentala koji za osnovu uzimaju hard rok zvuk sedamdesetih godina i bendove poput Grand Funk Railroad ili Cactus ali onda sve odrađuju sa jednim povišenim nivoom intenziteta i improvizatorske energije. Snimak je čist i prijatan mada svakako više zvuči kao da je u pitanju odlično snimljena proba nego upicanjen studijski rad. Ali uz muziku koja ovoliko polaže na spontanost i živost, to naprosto prirodno ide. Ploča ima i ukusno ubačene funk elemente i ovo mi izvanredno prija:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/sonic-flower-rides-again

Šveđani Cabeza na svojoj promo fotografiji poziraju sa majicama Dark Funeral, Behemoth ali i Led Zeppelin, kao da pokažu da njihovu muziku nije tako jednostavno žanrovski odrediti. Well, pod-žanrovski, pošto je njihov prvi EP, Broken Wanderer svakako metal. I u njemu zaista ima po malo od različitih formi metala pa Cabeza spajaju i thrash i black i death metal u jednu celinu koja treba da bude i kul i malo konfrontativna, i da ima pamtljive teme i refrene, ali i mošerske ritmove… Sve je to dobro producirano što pomaže da nam se proda ova salata elemenata koji, da ne grešim dušu, nisu sklopljeni bez reda i rezona. Cabeza ima dobar zvuk i dosta dobrih momenata u ove četiri pesme koje vredi čuti, a što posebno naglašavam zbog tog imena koje, što se kaže, na našem ne znači ono što oni misle da znači…

https://cabezaswe.bandcamp.com/album/broken-wanderer

Torture Rack iz Oregona imaju iza sebe već dva albuma pa ovogodišnji EP, Pit of Limbs zvuči vrlo sigurno i ubedljivo. Bend se očigledno inspirisao pretečama poput Autopsy i Cannibal Corpse za svoj brutalni, old school deathgrind pa je Pit of Limbs paklena vožnja kroz VHS horor kasnih osamdesetih i ranih devedesetih godina prošlog veka, sa svirkom koja je organska, neprskana, spakovana u kratke pesme koje ne izmišljaju „atmosferu“ i „gruv“ tamo gde je potrebno samo časno, radničko krljanje. Miks i produkcija su „andergraund“ kvaliteta ali to mislim u najboljoj konotaciji. Meni odlično a u ovonedeljnoj, jakoj konkurenciji old school death metala Torture rack se eminentno izdvajaju:

https://torturerack.bandcamp.com/album/pit-of-limbs

ScareTape iz Zapadne Virdžinije deluju vrlo mlado na slikama, ali njihov novi EP, Conform to Rot, zvuči prilično zrelo, usvirano, čvrsto i solidno napisano. Ovo je death metal sa elementima thrash metala i grindcorea, napaljiv, spakovan u kratke pesme (deset komada u 17 minuta), sa zujećim, snažnim rifovima i atraktivnim mošerskim ritmovima. Čuje se tu malo i slema i koječega i mada bend svakako ima još prostora za sazrevanje, ovo je i dobro producirano i mojim ušima izrazito prija:

https://scaretape1.bandcamp.com/album/conform-to-rot

Indonežani Extreme Hate voze od 1998. godine i Where The Faith Left In Darkness of Greed je njihovo novo izdanje posle skoro šest godina pauze. Bend još nema snimljen album pa je i ovde u pitanju EP sa sedam pesama primitivnog, brutalnog deathgrinda koji ne izmišlja nikakve nove fore u svom podžanru ali zvuči ubedljivo i svirano iz srca. Extreme Hate svakako deluju malo monotono sa svojim granitno čvrstim zvukom i istim idejama koje se ponavljaju iz pesme u pesmu ali ima tu autentičnosti koja mi je simpatična:

https://extremehatexgc.bandcamp.com/album/where-the-faith-left-in-darkness-of-greed-ep

Malezijski R.I.P. sviraju vrlo bučno na svom debi EP-ju, Unconditional War. Ovo je ekipa sastavljena od članova već postojećih bendoiva pa njihov prljavi, brutalni deathgrind ima potrebne nivoe zanatske veštine u pisanju i izvođenju pesama, ali i u produkciji. Ovo je agresivno, divljački i bestijalno, ali i dovoljno kvalitetno napravljeno da ne izgori u svoj toj strasti. R.I.P. imaju precrtani notni znak već u svom logou ali ovo je muzika sasvim korektnog tehničkog nivoa i prijatna za ho ako volite partikularni žanr kome bend pripada:

https://ripwargrind.bandcamp.com/album/unconditional-war

Filipinski jednočlani death metal projekat Terrorgore je simpatičan na svom prvom albumu, Inferno, konceptualnoj ploči inspirisanoj slasher filmovima i hororom. Naravno, ovo je kućni projekat i kao takav pati od određenih produkcijskih i aranžmanskih (dečijih) bolesti, ali mislim da Cyrus Pimentel može da se ponosi rifovima, gruvom i energijom koje demonstrira.

https://terrorgoreofficial.bandcamp.com/album/inferno

Necrosadist je ime koje zvuči kao nekakav kućni projekat cybergrinda što ga prave od dosade izvitopereni tweenageri, ali zapravo je u pitanju pravi, tročlani bend iz Kentakija koji svira izuzetno ubedljiv brutalni death metal/ grindgore. Dead Ass Pussy, drugi album ovog benda donosi sve što pošten čovek može da poželi od ovakve muzike, granitno čvrst zvuk, muziku koja je brza, nemilosrdna, jednom rešju brutalna, sa kao nožem odsečenim rifovima i bubnjarskim rešetanjem, te, razume se, bestijalnim vokalima, ali Necrosadist svakako znaju i da napišu pesme, pakujući svoje rifčine i nabadanja u lepe aranžmane koji imaju gruv, prostor za malko atmosfere itd. Ovo je, naravno, masterovano skoro nepodnošljivo glasno ali takva je to muzika pa se ne žalim previše. Necrosadist su dobro podsećanje da i u muzici koja živi od ružnoće mogu da se prave lepe stvari. Respekt:

https://necrosadistbdm.bandcamp.com/album/dead-ass-pussy

Kanađani Altered Dead na svom drugom albumu, snimljenom posle petogodišnje pauze i nazvanom, adekvatno, Returned to Life, nude vrlo težak, mračan, prljav i neodoljiv death metal stare škole. Već zvuk, dubok i moćan (doduše onda nemilorsdno odvrnut u masteringu da se izgubi sva dinamika, ali ovim pesmama čak i to odgovara) je dovoljan da čovek obrati pažnju a kada ovaj dvojac počne da valja teške, kao od brega odvaljene rifove, pusti duboku glasinu i krene da melje bubnjevima, stvari odmah dođu na svoje mesto. Altered Dead ne traže nekakav originalan izraz i njihova muzika je negde između švedskog death metala, jako inspirisanog D-beat punkom i „američkijeg“ old school izraza Autopsy i Incantation, ali oni ovaj partikularni podžanr odlično razumeju i sviraju divljački i sa autoritetom. Fantastičan album koji se pritom završava i odličnom obradom Celtic Frostove Into the Crypt of Rays:

https://altereddead.bandcamp.com/album/returned-to-life

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/altered-dead-returned-to-life

Mafia iz Sjeverne Karoline nije prava mafija, nego death metal bend koji sve piše velikim slovima i ne haje za greške u kucanju. Tako na svom Bandcampu sebe opisuju rečima „WE ARE A DEATH META BAND FROM NORTH CAROLINAS“, a koliko je ovo „meta“ proverite sami. Mala pomoć: ne mnogo, prvi album benda, BURN THE ORDER je jednostavan death metal sviran iz srca, sa moćnim rifovima, upečatljivim vokalima i bez nepotrebnih kompikacija u aranžiranju. Time ovo ima jednu hardcore punk komponentu a koja se ne oslanja na prostačku svirku već pre svega na tu neku neposrednost i ekspresivnost koje mi se jako dopadaju u zvuku Mafije. Šteta da je produkcija takva da zvuk gotovo ostaje samleven u masteringu, ali ovo je svakako album koji vredi čuti:

https://mafiadeathmetal.bandcamp.com/album/burn-the-order

Devotion iz Valensije su svoj prvi album iz 2016. godine nazvali Necrophiliac Cults, pa nije neko čudo što im je trebalo više od pola decenije da snime drugi jer se na nekrofiliju ipak loži samo mali deo metal populacije. Šalim se malo, ali fakat je da je drugi album, The Harrowing, ono pravo, sa sazrelim zvukom, odmerenim kompozicijama koje imaju taman koliko treba pompe i epike, a onda taman koliko treba old school death metal prljavštine i težine i da je sve to spakovano sa razumevanjem kako ploča treba da teče, kako kreirati utisak slušanja jednog višeg narativa umesto samo kolekcije nadrkanih rifova itd. Devotion su vrlo prijatni na ovoj ploči sa rifovima koji mogu da idu pravo u udžbenike i što ne bi bili strani ni boljim izdanjima Bolt Thrower ili Autopsy (slušajte Valley of Death, recimo) i vrlo dobrim zvukom koji bi svakako još više profitirao od dinamičnijeg masteringa, ali i ovako pričamo o odličnoj ploči death metala starije škole koju svako sa malo ukusa treba da overi:

https://devotiondeathmetal.bandcamp.com/album/the-harrowing

Evo nam i još mračnog, prljavog death metala stare škole, ovog puta na albumu Bushmeat kalifornijskih Dipygus. Dipygus sviraju u sasvim prepoznatljivom stilu masivnog, teškog death metala koji se kreće od doom metal sporosti do bržih, energičnijih momenata ali nikada ne pokušava da bude „poletan“ ili komunikativan. Umesto toga, ovo je jedna sahrana od pola sata, koja zatrpava slušaoca moćnim, maštovitim rifovima, teškim ritmovima i gotovo infrasoničnim vokalom pevačice Clarise Bermudez-Eredie. No, Dipygus izdvaja to što njih ne interesuju crowdpleasing trikovi niti isprobane forme i njihove pesme idu napred na osobene načine, smišljajući sopstvene putanje kroz dinamike i harmonije. Sve to bude vrlo hipnotički na kraju, sa sve puno zanimljivo upotrebljenih smeplova (slušajte epsku Plasmoidal Mass (Slime Mold)) i Dipygus se vrlo uspešno smeštaju uz neke već popularne zatočnike aktuelnog OSDM talasa poput Vastum ili Sempiternal Dusk a da imaju svoj zvuk, duh i pristup. Dipygus  su naprosto izrazito maštoviti i u jednom prilično omeđenom podžanru pronalaze svoj identitet koji mene tera da im se vraćam. Odlično:

https://dipygus.bandcamp.com/album/bushmeat

Seven Doors su sa juga Engleske a njihov EP The Gates of Hell nudi još tri pesme mračnog i zavodljivog old school death metal zvuka. Pored malo „veštačkog“ zvuka bubnja čiji semplovi nemaju dovoljno dinamike za moj ukus, nemam bogznašta da zamerim Seven Doorsu. Ovo je moćno, glasno i energično, sa puno atmosfere i velikih rifova, kako ja volim pa sam The Gates of Hell sa zadovoljstvom preslušao više puta.

https://sevendoorsdm.bandcamp.com/album/the-gates-of-hell

Death metal poslastica ove nedelje je drugi album beloruskih brutal/ tech death metalaca Eximperituserqethhzebibšiptugakkathšulweliarzaxułum. Ovaj tajnoviti orkestar (konvencionalno skraćivan u Eximperitus) je pažnju na sebe skrenuo 2016. godine debi-albumom koji je i sam imao apsurdno predugačko ime ali i odličnom svirkom, a nova ploča, Šahrartu ga pokazuje u izvrsnoj formi. Za razliku od mnogih tech-death kolega, Eximperitus ne hvataju na preterivanje i njihova muzika iako dostatno „tehnička“ ne oslanja se na bizarno prekomplikovane aranžmane i namerno egzotične metrike i harmonije. Šahrartu odiše jednom epskom, otmenom dimenzijom gde se „tech“ element muzike odnosi pre svega na kvalitet izvođenja i umešno ubacivane detalje pre nego na umiranje u lepoti, a šest kompozicija na albumu tvore jedan jasno uokviren narativ, napisan i odsviran sigurno, gotovo svečano, sa odličnom produkcijom i prijatno dinamičnim masteringom. Tako se to radi:

https://eximperitus.bandcamp.com/album/ahrartu

Za publiku koja ne voli mutni, tamni old school death metal niti hermetičnost beloruskih tech death majstora, tu je novi Werewolves. Australijanci na svom drugom albumu, What A Time to be Alive piče vrlo čist, vrlo tečan deathgrind koji je tehnički impresivan a bez odlazaka u nekakve komplikacije. Werewolves, slično starijem Aborted naprosto fokusiraju svoje resurse na proizvodnju dobrih rifova oko kojih se sklapaju logični, skoro pa hitoidni aranžmani bazirani na zaraznim temama i brzom tempu. Kao i Aborted, i Werewolves tematski obrađuju klasične žanrovske horor teme i ovo je ploča koja pre svega treba da zabavi, ne da otvori neke nove horizonte, ne da izazove na dvoboj, već da vas ponese brzinom i energijom. Lepo:

https://werewolvesdeathmetal.bandcamp.com/album/what-a-time-to-be-alive

Prva stvar koju ćete reći kada čujete prvi album bergenskih Relentless Aggression je da liče na Slayer. A to pre nego što vam kažem da je bend osnovan još osamdesetih i da se prvo zvao Hell Awaits. Norvežani nisu ništa snimali sve do 2018. godine, kada su uradili jedan singl i to im se toliko dopalo da je sada stigao i album, A Shadow of All Things Broken. Ono što je sjajno je da album nije puka arheološka ili nostalgičarska rekonstrukcija old school thrash metal zvuka već savremeni thrash koji ima utemeljenje u ’80s zvuku ali je svež i primetno inspirisan. Vidi se, naravno, da su ova dvojica muzičara radila svo ovo vreme u drugim bendovima i ovo je jedan vrlo sigurno napisan album raznovrsne muzike koja je uvek u osnovi thrash metal ali sa brojnim drugim uticajima od panka do death metala, sve napravljeno sa puno osećaja i očigledne ljubavi prema žanru. Vrlo lep album:

https://relentlessaggression.bandcamp.com/album/a-shadow-of-all-things-broken

Diabolical Evil već i imenom sugeriše da se ne radi o nečem dobrohotnom i bogougodnom, ali ovaj jednočlani brazilski projekat momka po imenu Rodrigo „Infernal Rider“ je korektan i simpatičan primerak sobnog spid metala, sa demom Evil Command koji nudi tri pesme dranja, čukanja  i pržećih rifova. Sve to zvuči sasvim primitivno i divljački a da se opet ne utapa sasvim u sivilo kućne, amaterske produkcije koje ima tako mnogo na internetu. Meni simpatično:

https://diabolicalevil666.bandcamp.com/album/evil-command

Vrištav i mračan sludge metal na EP-ju  Vacuous Self​-​Existence kanadskog sastava Weeper. Ovo je prvo izdanje kvinteta i predstavlja ih u vrlo solidnom svetlu sa prljavom muzikom punom disonanci i psihodeličnih efekata ali i pesmama koje su solidno upakovane u četvorominutne forme, sa dobrim miksom i zvukom. Ovo nije, kao mnoga moderna sludge izdanja, preglasno i prebučno, već baš kako treba da bude preteće i teško, a da se lepo sluša:

https://weeper-metal.bandcamp.com/album/vacuous-self-existence

Kad smo već kod vrištavog i mračnog sludge metala, italijanski Wojtek imaju novi EP, Does This Dream Slow Down, Until It Stops? i to je kao da vas neko dvadeset minuta udara macolom u glavu na kojoj nosite vojnički šlem. Agresivan zvuk benda i nabildovan, nedinamičan master znače da se ove četiri pesme zaista teško slušaju ali u pitanju je estetski izbor koji se, uostalom uklapa uz muziku prepunu besa, rezignacije, pretnje, patnje itd. Wojtek su odlični ali voleo bih samo da sludge metal nije kolektivno, kao podžanr, odlučio da su najbolji snimci oni bez trunke dinamike. Svejedno, ovo je vrlo dobro:

https://ripcordrecords.bandcamp.com/album/does-this-dream-slow-down-until-it-stops

Dead Man Risen je jednočlani projekat iz Južnoafričke Republike i mada je ovo prevashodno melodični death metal, meni se ovde čuje i malo elemenata groove metala a što, ni jedno ni drugo, nisu baš neke moje muzike. No, Shaun Mitchell ovo dobro radi, svirajući muziku koja je tehnički kvalitetna – sa odličnom produkcijom – a i čisto estetski vrlo solidna sa prijemčivim temama i dobrim aranžmanima. Mitchell drži oči, što bi se reklo, na balunu, ne pravi kompleksnije pesme nego što je potrebno pa njegov prijatni srednji tempo, hrapavi vokal i evokavitni rifovi fino rade posao:

https://deadmanrisen.bandcamp.com/album/die-with-me

FreeHowling su francuski deathcore kvartet čiji novi EP, Journey of a Dead Man uspeva da spoji elemente nu metala i slamming (death) metala na način koji mi je na momente zapravo šarmantan. Nisam veliki ljubitelj slamcore formula ali FreeHowling imaju momente kada sve dođe na svoje mesto i njihovo bombardovanje bubnjevima i sečenje na komade napetim gitarskim temama, sa urlajućim vokalom postigne željeni efekat tenzije i oslobođenja tenzije kroz nasilnu emisiju energije. Okej:

https://freehowling.bandcamp.com/album/journey-of-a-dead-man-ep

Palaces iz Atlante u Džordžiji se vode kao, recimo nekakav hardcore, ali ovaj trio svira tako besno, moćno i energično na svom živom snimku  Live From West End Sound da su u stanju da oduvaju bilo koji „pravi“ metal bend sa bine. Ovih pet pesama prepune su razjarenih gitara, uzvitlanog ritma, očajničkih vokala i uz dobar zvuk i vrhunsku usviranost benda predstavljaju idealan saundtrak za ovo naše moderno doba tjeskobe, tenzije, neizvjesnosti itd. Palaces su izvrsni a EP se prodaje po ceni koju sami odredite pa ovo nikako ne treba propustiti.

https://palaces.bandcamp.com/album/live-from-west-end-sound

I THE MISSING Inc. iz Nju hejvna u Konektikatu su nekakav hardcore, ali ovo je matematički kompleksna, progresivna muzika koja ima u sebi više metala nego panka, a onda i više progresive nego metala. MEGA​-​LO​-​MEIN​-​EAR je album intenzivno sinkopiranih ritmova, harmonskih eksperimenata i aranžmana za koje ste svesni da u svakom trenutku mogu da odu bilo kuda. No, nastupajući u dobroj tradiciji prethodnika poput, recimo, Nomeansno, Victims Family itd. i THE MISSING Inc. od svega prave na kraju dobre pesme koje ćete čak i pevušiti na sopstveno iznenađenje. Atraktivan album:

https://themissinginc.bandcamp.com/album/mega-lo-mein-ear

Kod benda Impose iz Teksasa nema nekih dilema, EP Duress Grove je baziran najviše na D-beat hardcore pristupu, sa dosta švedskog D-beat zvuka, tako da se spoje težina, agresivnost i određena himničnost. Impose sviraju vrlo solidno i imaju dobru produkciju pa mada njihove pesme ne odaju ambiciju da budu naročito inovativne unutar dobro etabliranog žanra, one svakako ispunjavaju sve žanrovske domaće zadatke:

https://imposetx.bandcamp.com/album/duress-grove

Scavengers iz Olbenija u državi Njujork su blackened hardcore bend, sa D-beat osnovom ali lepim harmonskim programom koji se dešava u pesmama na novom albumu, Anthropocene. Ovo ima u sebi elemente post-blek metal atmosferičnosti i jedan dobro promišljen, dinamičan aranžmanski rad gde pesme imaju tu apokaliptičnu, preteću dimenziju ali ne idu svom snagom sve vreme niti upadaju u nelogične, prekomplikovane situacije. Ovo je taman kako treba, energično, emotivno, žestoko a suptilno taman gde treba. Solidno i producirano:

https://scavengersny.bandcamp.com/album/anthropocene-lp

I ruski Vólan sviraju kombinaciju emotivnog hardcorea i post-blek metala, i singl Искупление / Сотни часов je izuzetno dobro snimljen, napisan i odsviran materijal sa dve pesme koje majstorski prolaze kroz spektar raspoloženja i dinamika, sve sa virtuoznim sviračkim programom koji nije nametljiv već uvek u službi same pesme. Odlično:

https://filtheyerecords.bandcamp.com/album/–2

I još metaliziranog hardcorea nam stiže, ovog puta, sa Islanda. Une Misère su petočlana ekipa sastavljena od članova već etabliranih hardcore postava a njihov živi album, Sermon Live je na koncertu odsvirana verzija albuma Sermon iz 2019. godine sa vrlo uspelim apdejtovanjem zvuka i izvedbi za živi kontekst. Une Misère nije sasvim lako kategorisati jer njihova muzika ima elemente i klasičnog mošerskog hardcorea (pa i nu metala), ali i black metala, deathcorea itd. pa je sve na gomili mračna, tvrda, veoma disciplinovana ali i emotivna muzika koja možda ima malo previše „streetwise“ elemenata za moj ukus ali je izvrsno napisana, izvedena i snimljena. Mislim, čovek se mora diviti ovakvim koncertnim albumima:

https://unemisere.bandcamp.com/album/sermon-live

Sav taj hardcore! Evo nam i filadelfijskih Wolves Attack!! koji za omiljeni Horror Pain Gore Death Productions izbacuju EP Rest in Piss sa šest metaliziranih, glasnih i žestokih pesama idealnih, kako izdavač naglašava, da nastavite da pijete i pesnicom udarate u zid podruma vaše majke. Ah, Amerikanci… Elem, Wolves Attack!! ovde sviraju zaista žestoko, uz paklene vokale i mada ja hardcore u principu volim kad je brži, ovo je bez sumnje vrlo prijatno i u sporijim pesmama, a kada se zabrza, pa, skoro da je idealno. Sve to i obrada Misfitsove We Bite:

https://hpgd.bandcamp.com/album/rest-in-piss

Nopes nisu „klasičan“ hardcore a pogotovo jer ih izdaje etiketa Magnetic Eye Records, koju više znamo po doom metalu, ali treći album kalifornijske ekipe, Djörk, je gadno jebanje keve. Nopes spajaju neposrednost i spontanost panka sa noise rock strategijama kakve smo voleli osamdesetih i devedesetih da sklope kolekciju od trinaest ubitačnih pesma koje pank rok pakuju u energičnu, bodljikavu košuljicu, dajući nam razigrane gitare i pobesnelu ritam sekciju. Bend piše zarazne, zapaljive pesme i svira ih na granici izdržljivosti, sa zvukom koji je naporan za uho ali uprkos kojem ne možete da prestanete sa slušanjem. Mnogo dobro:

https://hellanaw.bandcamp.com/album/dj-rk

Argentinski duo N.H.G svira fantastičan grindcore i njihove pesme sa split kasete sa bendom Prolapso se mogu čuti na donjem linku. I u njima se može uživati jer je ovo injekcija čiste energije!!!! Za sada se download ne može kupiti (sem ako ne biste da potrošite 100 dolara, mada bend naglašava da cenu ne treba doživljavati kao pravu), jer se čeka kaseta, ali ovo je toliko dobro da ga, evo, beležim ovde pa da se pazari kad stigne. N.H.G su kao da Cripple Bastards vode ljubav sa LARM i Insect Warfare i rađaju prelepu bebu. Izvanredno:

https://nhgfastgrindcore.bandcamp.com/album/n-h-g-split-w-prolapso-3

Teksaški Doom Prophet zapravo ne svira doom metal. Istoimeni debi album ovog, pretpostaviću jednočlanog projekta je zapravo smeša prljavog, teškog roka i psihodeličnog panka, prilično haotičan, snimljen, reklo bi se, u kućnim uslovima, ali ultimativno zapravo uzbudljiv. Nije ovde sve dobro, pesama ima mnogo, neke su duže nego što im prija, produkcija na momente malo posrne, ali Doom Prophet ima jednu vitalnu energiju i uho za dobru rok pesmu a to su valjda dve najvažnije stvari za rokenrol. Treba ovo čuti, a ako biste da kupujete, cenu određujete sami:

https://doomprophet.bandcamp.com/album/doom-prophet

Beastial Piglord nastavlja sa svojom fascinantom proizvodnjom opresivnog, psihodeličnog metala koji se oslanja na industrial osnove i uspeva da već nekoliko albuma kreira izuzetno evokativne, intrigantne sonične pesjaže koji funkionišu i kao pesme. Lepo je čuti ljude koji razumeju kako da eksperimentalni pristup muzici usklade sa idejom „kompozicije“ a kod ovog momka iz Sjeverne Karoline treba istaći i da je produkcija na poslednjim izdanjima vrlo dobra. Oddball stiže jedva nekoliko nedelja posle prethodnog albuma (izašlog ove godine) ali u pitanju je još jedna interesantna kolekcija lupova i atmosfera. Ako ste ikada voleli Muslimgauze, Dissecting Table i razne offhand projekte Justina Broadricka, ovo valja čuti:

https://beastialpiglord.bandcamp.com/album/oddball

Crystal Viper iz Katovica sviraju napaljen hevi metal već više od jedne decenije i The Cult im je već osmi album. I ovde svakako može da se priča o sofisticiranosti i jednoj izbrušenosti stila i izraza koje veoma prijaju uhu. Vipere često porede sa nemačkim Warlockom, najpre na ime vokalnog stila pevačice i gitaristkinje Marte Gabriel mada je fer reći da ona zapravo ima ozbiljniji vokalni raspon i bolju tehniku od legendarne Doro Pesch. Bend na novom albumu piše himnične, stadionske hevi metal hitove, ali ne stidi se i odlaska u brzi power metal tempo (npr. u mejdnovskoj Down in the Crypt) i ovo je album lepe dinamike i sekvenciranja. Pritom, produkcija je, iako nabudžena, ipak dovoljno odmerena da se sve ne pretvori u neslušljivu, spljeskanu crticu, pa moram The Cultu dati najviše ocene. Dok je ovakvih kćeri i sinova metala, metal nema rašta da se plaši budućnosti:

https://listenable-records.bandcamp.com/album/the-cult

Prošli Screamerov album, Highway of Heroes mi se prilično dopao onomad pa mi je njihov novi, koncertni album, Live Sacrifice, legao ko budali šamar. Šveđani, kao i svaki pošten hevimetal bend, potpuno procvetaju u koncertnom kontekstu pa je ovaj album ne samo kolekcija nekih od njihovih najboljih pesama već su i izvedbe inspirisane, energične, prave domaćinske. Screamer, kako i onomad rekoh, ne inoviraju, ali vrlo dobro razumeju stil kog su se dohvatili pa je Live Sacrifice procesija vrhunaca koji idu odličnim tempom, sa himničnim refrenima i vrlo mejdnovskim solažama. Produkcijski, ovo je veoma kvalitetno, sa malo prejakim masteringom za moj ukus ali svakako ubedljivo. Valja:

https://wearescreamer.bandcamp.com/album/live-sacrifice

Isto švedski Trial su me u sekundi kupili kada su na B stranu svog novog singla, Sisters of the Moon stavili vrlo dobru obradu Sabbathove Die Young. Mislim, nije uopšte rđava ni A strana sa naslovnom kompozicijom koja je njihov original napisan i izveden sasvim u skladu sa herojskom metal estetikom ranih osamdesetih, ponosno gazeći srednjim tempom i nudeći svoje himnične foršpile i melodično pevanje. Svakako lepa pesma, ali Die Young je jedna u milion, i momci je izvode sa potpunim razumevanjem Diove rekonstrukcije Black Sabbath zvuka da se dobije spoj epske širine a da se ne izgubi sasvim „dark blues“ koren njihove muzike. Odličan singl, odlične produkcije za samo dva dolara.

https://trialheavymetal.bandcamp.com/album/sisters-of-the-moon

Teksašani Militia nemaju najsrećnije ime na svetu, uzevši sve u obzir, ali bend je osnovan još 1984. godine pa im se da štošta oprostiti na ime nastajanja u jednoj nevinijoj eposi. Elem, raspadnuti pa ponovo osnovani 2008. godine, Militia sada imaju tek drugi album, And the Gods Made War i to posle prvog koji je bio još 2012. godine, i ovo je dopadljiv heavy metal sa elementima thrash i power metal stila. Militia u ovom izdanju imaju savremen zvuk i pristup komponovanju ali i dovoljno old school elemenata (na primer često pevanje u falsetu) da album ponudi prijatan program glasnih, žestokih ali dostojanstvenih hevimetal pesama gde se melodičnost voli ali se ne beži ni od mračnije, ekstremnije metal svirke. Militia su, ako verujete njihovom izdavaču „legende“ ali nije potrebno da se ovaj album sluša sa tom vrstom biasa da bi se prepoznalo da je ovo časna i poštena metal muzika koja stoji sama za sebe bez ikakvog balasta legendarnosti:

https://militiatexas.bandcamp.com/album/and-the-gods-made-war

Pounder iz Los Anđelesa su jedan od onih bendova u kojim ekipa što za hleb zarađuje svirajući ekstremni metal reši da napravi projekat u kome će praviti klasični heavy zvuk jer su na njemu odrasli i žele da se izraze i na taj način, a možda se okrene i još koji dinar. U ovom slučaju, članovi Exhumed, Carcass i Nausea izdali su prvi album pod imenom Pounder 2019. godine a sada je stigao i nastavak, nazvan Breaking the World. Nije ovo rđava ploča i Pounder u svom zvuku imaju elemente Accept pa i Angel Witch u kojima je njihov gitarista Tom Draper svirao, nudeći lepe solaže i brzu svirku u otvaračkoj Spoils of War da bi se već za drugu, naslovnu pesmu prebacili u himnični Manowar mod. Muzika je solidna, kombinujući klasični rifaški i melodijski rad klasične heavy i NWOBHM ponude sa preciznom, modernom ritam sekcijom i pesme su zdravo raznovrsne, sa sve zvukom koji je spakovan u dinamičan master i stvari možda jedino kvari uglavnom ne naročito sjajno pevanje Matta Harveyja koje se kreće između bezkarakternog odrađivanja posla i čistog falša, pa onda melodični refreni samo podsete da bi valjalo da se malo razmislilo o pevanju generalno. No, nije ovo uopšte loše:

https://poundercalifornia.bandcamp.com/album/breaking-the-world

Naravno, ako biste nešto „klasičnije“, pa, imate sreće, njemački veterani Accept su izdali novi album, šesnaesti u karijeri koja sada traje duže od četrdeset godina (duže od pedeset ako računate početke pod imenom Band X) i Too Mean to Die je, sa zdravo podmlađenom postavom, pravi spoj klasike i moderne. Hoću reći, gitarista Wolf Hoffmann i dalje ima uho za klasičan metal rif i ume da napravi pesmu koja diže na noge i tera čoveka da se pokrene pa je par kompozicija koje album otvaraju baša kako otvaranja treba da budu: vrelo, seksi i tačno ono što čovek želi da čuje od benda kilometraže kakvu Accept imaju. Pevač Mark Tornillo sa Acceptom je već duže od decenije i njegov stil je idealan za muziku benda, i u brzim komadima, ali i u nešto bluzerskijim komadima kao što je Overnight Sensation. Accept u ovom trenutku naprosto sviraju ono što je u svojoj glavi čujem kad pomislim na Accept, savršeno ujedinjujući sve elemente žanra kojim su pomogli da se iskristališu još početkom osamdesetih i To Mean To Die je prosto odličan album klasičnog hevi metala bez ambicije da išta inovira u formi ali i sa jasnom porukom da u njoj itekako i dalje ima života.

Kad smo već kod klasičnih nemačkih heavy muzičara, i Michael Schenker Group ima novi album, Immortal, prvi za, evo, skoro trinaest godina. Slavni gitarista, naravno, već decenijama ne operiše u Nemačkoj pa je i Immortal ploča snimljena sa masom muzičara sa raznih kontinenata i iz raznih generacija koji, kolektivno, imaju karijere što spajaju Rainbow, Dream Theater, Whitesnake, Black Country pa čak i Toto. Schenkerov autput u MSG je uvek bio nešto „komercijalniji“ nego kada je svirao sa Scorpionsima i UFO pa je i novi album svakako okrenutiji široj publici nego što je Acceptova nova ploča. Himnične, melodične pesme poput Don’t Die on Me Now imaju u sebi jedan starinski senzibilitet koji bi trebalo da prija i slušaocu što ne sluša metal a čak i brže, „rokerskije“ pesme poput Knight of the Dead imaju u sebi zvuk, recimo, Rainbow sa polovine osamdesetih sa samo malo nemačkih power metal začina. Nije to rđavo, uopšte, ali jeste malčice penzionerski. No, nije da ja nisam za penziju pa je ovo donekle po mojoj meri:

Želite još nemačkog hevimetala? Nema problema. Kerrigan su, doduše, svoj demo nazvan jednostavno Heavy Metal 2020 izdali još pre malo više od mesec dana ali sada ga možete kupiti i na kaseti zahvaljujući vrednom Chrisu iz Fucking Kill Records. Ovo je snimak sa četiri pesme klasične heavy ponude koja je prilično melodična i lepo će leći ljubiteljima Generacije 5 koji traže nešto za nijansu žešće. Prijatno:

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/kerrigan-heavy-metal-2020-preorder

Da čujemo još šta ima novo od slema pa da se razilazimo. Uvek me obraduje novo izdanje ruske etikete Inherited Suffering jer znam da, čak i ako mi se muzika ne dopadne, ova firma specijalizovana za slamming death metal uvek ima sjajne crteže na omotima. Tako je i sa novim, drugim albumom irkutskog dvojca Manifesting Obscenity koji ima za oko prijatnu kakofoniju boja, oblika i motiva. Ova dva mlada momka pritom sviraju vrlo dobro (doduše, jedan od njih svira, drugi peva, poštena podela rada) i album je solidno produciran. Najveći problem na njemu su zapravo pesme koje bi, i pored dobrih elemenata zaista profitirale od promišljenijeg aranžiranja. Ovako Mahapralaya zvuči kao da je Артём Ширман poubacivao u Soundforge sve rifove, slemove i druge ideje koje su se nakupile poslednje tri godine i pustio da se pesme spontano naprave. Bend ima mnogo potencijala jer je ovo u bazičnim elementima izvrsno, samo im treba disciplinovaniji songrajting. Plus, intro od skoro puna tri minuta? Auh, bre, momci…

https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/manifesting-obscenity-mahapralaya

https://manifestingobscenity.bandcamp.com/album/mahapralaya

Drugo izdanje Inherited Suffering za ovu nedelju me je, pak, iznenadilo. Anal Stabwound je vrlo detinjasto ime za slamming death metal bend ali ispostavlja se da je i adekvatno jer je autor sve muzike na ovom albumu – dete. Dobro, 15 godina je, barem po našem zakonodavstvu već prelazni oblik između deteta i odrasle osobe, ali da se ne zajebavamo, imati petnaest godina i potpuno sam napisati i snimiti album kao što je The Visceral Sovereign je neka vrsta podviga. Nikhil Talwalkar živi u Konektikatu ali fizionomija i ime sugerišu indijsko poreklo i ovaj album je, pa, iako možda ne najbolja slem ploča koju sam čuo ikada, zapravo iznenađujuće sigurno napisan sa pesmama koje, za razliku od stvaralaštva gorepomenutog ruskog dvojca imaju „tečne“, gruvi aranžmane kakvi pogoduju slamming death zvuku. Anal Stabwound nije nekakav intelektualni projekat, ovo je brutalan, prost slem, ali slem koji apsolutno ima potrebne porcije seksepila i plesne energije. Pritom Nikhil odlično svira, i poneki rif mu je izuzetno nadahnut, sa prijatnim iznenađenjima u pesmama i dovoljnom količinom inovacije da sve ne deluje kao provežbavanje od strane talentovanog ali nenadahnutog omladinca. Svaka čast majstore:

https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/anal-stabwound-the-visceral-sovereign

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 23-01-2021

Proleće u Januaru, barem u Beogradu mi prija bez obzira što maltene ne izlazim iz kuće. A prija mi i metal. Ove nedelje još pregršt izdanja koja najavljuju fantastičnu godinu – kao da smo je zaslužili – a ima i drugih stvari.

Krenimo, po običaju od blek metala i to od albuma koji me je oduvao. Les Chants De Nihil su interesantan projekat sa izrazito „francuskim“ pristupom žanru kroz tematiku koja se bavi erotikom, umetnošću, diktaturom itd. Novi album, peti po redu, Le tyran et l’esthète je, kao i prethodni, sav na Francuskom sa ubitačnom ali višeslojnom muzikom koja zaista uspeva da spoji lepotu melodičnosti sa avangardnim idejama o formi muzike, ali i sa žestinom propisnog blek metala. Les Chants De Nihil sviraju uraganski, nudeći verovatno najbrži album koji sam čuo ove nedelje ali stalno sa izuzetno dobro osmišljenim programom tema rifova i aranžiranjem ideja da se očuva energičnost a da se izbegne monotonija. Pevanje je fantastično, pogotovo sa melodičnim pasažima koji osvežavaju kompozicije (slušajte Ma doctrine, ta vanité, recimo), a omaž Posvećenju proleća Igora Stravinskog je, dakako, potez ljudi od ukusa. Obavezno:

https://ladlo.bandcamp.com/album/le-tyran-et-lesth-te

https://leschantsdenihil.bandcamp.com/album/le-tyran-et-lesth-te

Hulder je one-woman black metal projekat koji poslednje tri godine operiše u demo-sferi ali je prvi album, Godslastering: Hymns of a Forlorn Peasantry sasvim ubedljiv iskaz koji pokazuje da je autorka, Belgijanka Marz Riesterer sazrela kao autor i izvođač. Ovo je lepa kombinacija sirovijeg blek metal izraza sa malo himničnijim, na narodnoj muzici baziranim temama i Riestererova odlično svira, peva i aranžira nudeći pesme sa prijatnom višeslojnošću i monotonijom koja ima hipnotičke elemente. Lepo:

https://hulder.bandcamp.com/album/godslastering-hymns-of-a-forlorn-peasantry

Indonežanski Tvsk (dakle, ne američki bend istog imena) je zapanjujuće dobar sa svojim albumom Hymn for the Gloom. O bendu ne znam ništa, ali momci sa Sumatre sviraju ubistven black-death metal sa teškim, masivnim zvukom što podseća na švedsku death metal školu ali lepršavim pesmama koje odlično kombinuju moćne rifove, brz tempo i melodije. Tvsk prolaze na drugu stranu švedskog death metala na nekim mestima, dolazeći sve do D-beat hardcore uticaja na kojima je ovaj podžanr i izrastao, a iz sve to lepo dolaze blastbitovi i ekspresivno pevanje. Odličan album za bend za koji se nadam da će i na zapadu ostvariti određeni uspeh jer kapiram da ih u Indoneziji smatraju za šefove:

https://sadistrecords.bandcamp.com/album/tvsk-hymn-for-the-gloom

Ne znam da li finski Raljarn uopšte spada u black metal s obzirom da oni sami sebi kače post metal etiketu. No, album Practicing Death, konceptualna ploča za koju autori kažu da meša post metal, math metal i „malo bleka“ je svakako onako žanrovski raznovrstan i ambiciozan da uzme sve što mu treba iz svih žanrova koji mu se sviđaju a da zvuči autentično pa mislim da će se dopasti blek metal publici otvorenija uma. Ovo je vrlo umešno spravljena i kompleksna ploča sa velikom dinamikom i mnogo dobrih ideja, sa pesmama koje imaju posebne karaktere i identitete a da album opet zaista ostavlja utisak zaokruženog, doslednog narativa. Ovo je na momente i sasvim „komercijalno“ sa melodičnim refrenima i himničnim temama ali Raljarn imaju vrlo doslednu želju da budu barem jednako hermetični koliko i prijemčivi pa je ovo ploča i za stidljivije među nama. Atraktivno:

https://raljarn.bandcamp.com/album/practicing-death

Belgijsko-portugalsko-argentinski projekat Thermohaline tematski vezuje svoj avangardni, dosta kompleksni black-death metal za okean. Album Maelström ne samo da lirički istražuje oceanske teme (prva pesma se zove Obra Dinn, treća Sirens itd.) već i u muziku ubacuje semplove strujanja i brbotanja vode. Posvećeno! No, ovo nije nekakav šaljiv bend već duboko promišljen projekat sa kompozicijama koje su dugačke i ambiciozno aranžirane sa mnogo modernih ideja i spektrom atmosfera i raspoloženja. Bend, srećom, ume da pošteno krlja kada je to opravdano pa je ovo ploča koja se fino proteže od kontemplacije do hedbenga i nazad:

https://thermohaline.bandcamp.com/album/maelstr-m

Dortmundski Grabunhold ima prvi album i ovo je izdao Iron Bonehead a što sugeriše određeni nivo kvaliteta. Grabunhold svakako imaju veštine potrebne da se napravi epski, prilično čizi ali i dalje oštar i energičan blek metal. Heldentod znači „herojska smrt“ i muzika na albumu evocira epske tolkinovske okršaje i ljude koji u smrt idu pevajući. Kičasto, ali i dovoljno svedeno da meni prija:

https://grabunhold.bandcamp.com/album/heldentod-2

No, izuzetno mi se dopao debi (mini)album finskog dvojca Caestus. Ova dva momka su u svega pet ekonomičnih pesama na Nordic Luciferian Discipline pružili praktično sve što je najnužnije u finskom blek metalu: energiju i sirovost, melodičnost i nepatvorenu emociju, ali i dostojanstvenu uzdržanost primerenu blek metalu koji se nije transformisao uzimanjem shoegaze pelcera. Caestus pišu vrlo dobre pesme čiji aranžmani ne ukazuju na ikakav napor da se kompozicije „veštački“ obogate, ovo su prirodno, tečno aranžirane pesme sklopljene oko pamtljivih tema i sa izvođačkom autentičnošću koja veoma godi. Gitarista Vexd je ovo i vrlo pristojno snimio, praveći bučan, glasan miks i master ali sa dovoljno životnosti da ne deluje veštački. Odličan album:

https://caestus.bandcamp.com/album/nordic-luciferian-discipline

Aethyrick su takođe Finci ali njihova muzika je atmosferičnija i nešto meditativnija. Apotheosis je njihov treći album i ovo je dobro produciran i sigurno odsviran atmoblek, sa svim potrebnim elementima da vas drži u hipnotičkom transu a da opet ne deluje kao puki zvučni tapet. Lepo:

https://aethyrickfinland.bandcamp.com/album/apotheosis

Iako je Ferriterium zvanično jednočlani projekat Francuza pod umetničkim imenom Raido, za treći album, Calvaire, čovek je regrutovao i basistu i buubnjara pa je ovo odličnozvučeća, ubedljiva muzika dobre produkcije i dugačkih, ambicioznih pesama. Calvaire počinje kompozicijom dužom od jedanaest minuta i nema ni jednu kraću od devet i mada ne smem da tvrdim da to sve MORA baš toliko da traje, Ferriterium nije amaterski niti nedomišljen projekat i ovaj energičnim emotivni, melodični ali žestoki blek metal mi je držao pažnju:

https://ferriterium.bandcamp.com/album/calvaire

Nemci Eranthos svoju muziku nazivaju „kosmičkim nihilističkim blek metalom“ što je sasvim dobra reklama za moj ukus. Nije loše ni kad čujete da to zvuči dostatno epski i moćno. Debi EP, Eternal Decay je baš onako kako ja volim, energičan, brz black-death metal sa doduše isuviše glasnim masteringom koji malčice razmazan zvuk čini još neprozirnijim, ali Eranthos sviraju vrlo solidno, pišući pesme oslonjene na preteće rifove i iznenadne upade nešto kompleksnijih harmonija, sve odrađeno visokim tempom i sa puno ubedljivosti:

https://eranthos.bandcamp.com/releases

Kultni japanski black-thrash metal, Sabbat, koji radi još od 1983. godine ima i novu kasetu za tajlandskog izdavača Withchammer Productions. Sabbatical Maniac Vol​.​2​/​Jerasak C​.​/​WHP Kult Edition je predugačko ime za nešto što ima samo dve pesme, snimljene uživo i to sa dosta butleg kvalitetom zvuka, ali Sabbat su Sabbat i ovo je zapravo ispalo odlično. Mislim, sirovi black-thrash bez filozofiranja i sa autentičnošću koju je teško odglumiti – šta tu čoveku ima da se ne dopadne? Nisam siguran da bih platio osam dolara za fizičko izdanje samo dve kompozicije, ali ovo je odlično:

https://witchhammerproductions.bandcamp.com/album/sabbatical-maniac-vol-2-jerasak-c-whp-kult-edition

Ellende iz Graca imaju već tri albuma i dosta iskustva pa je ovogodišnji EP Triebe sa svoje tri pesme i trajanjem od skoro pola sata svakako primamljiva ponuda. Ellende imaju već izgrađen post-black metal zvuk koji je u ovim dugačkim pesmama razvijen do visoke forme sa smenama atmosfera i emocija ali i sa izvođačkom ubedljivošću i žestinom koji mene impresioniraju. Ima mnogo bendova koji spajaju šugejz i blastbitove, ali samo bolji među njima umeju to da urade sa dinamikom potrebnom da nas ta kombinacija istinski dotakne. Ellende su izrazito emotivni, melodični i melanholični ali na jedan način koji zaziva ono najbolje u konceptu kiča.

https://ellende.bandcamp.com/album/triebe

Pređimo sad na stoner. Australijanski Dirty Pagans sebe nazivaju stoner metal bendom, ali njihov prvi album, The Family pored stonerske težine, niskog štima i jedne stamene, valjajuće svirke, zapravo ima i heavy metal elemenata, sa vokalima koji vole da idu daleko u falset i tempom koji prevazilazi uobičajenu stonersku sporost. Ovo fino dopunjava uobičajeni program masivnih, teških rifova (slušajte početak Pagan’s Blood) i napor benda da piše pesme koje će biti raznovrsne i dinamično aranžirane se dobro čuje, sa programom koji nema previše spontanosti ali svakako osvaja tim obiljem ideja i smelih rešenja kako da se one povežu u funkcionalne celine.

https://dirty-pagans.bandcamp.com/album/the-family

Mariujana Johnson je valjda najmanje prikriveno ime za stoner rok bend svih vremena ali ova trojka iz Dejtona u Ohaju sasvim pristojno zvuči na svom novom albumu. Gem City Kush je kolekcija velikih rifčina i teškog, a poletnog gruva, kao stvorena za lude žurke i slušanje u kolima, radije nego za samotne meditacije uz čibuk. Hoću da kažem, ovo je stoner rok oblikovan oko ideje pesama više nego oko ideje džemovanja i ako to volite, mislim da ćete uživati. Mariujana Johnson imaju dobre rifčine, seksi refrene i rokerski, napaljen etitjud koji će prijati i garažnoj pa i klasičnoj metal publici, rasloj uz ZZ Top i tako te neke bendove. Dobra produkcija, dobar paket:

https://marijuanajohnson.bandcamp.com/album/gem-city-kush

Legba iz Južne Karoline su vrlo upečatljivi već na prvoj pesmi četvrtog albuma, The Demon Inside. Njihov doom metal ima u sebi više folk i bluz elemenata nego gotike i romantike, pa tako treba i čitati ovaj najnoviji paket sporih, tužnih, teških pesama. Legba imaju i distorzije i odlično zvuče kada su glasni, ali su jednako ubitačni kada su spori, sa pevanjem koje zvuči kao dostojanstvena posmrtna tužbalica i lepim, pretužnim ali lepim melodijama tokom celog albuma. Sjajno:

https://legba.bandcamp.com/album/the-demon-inside

Black Sky Giant iz Argentine je bio veoma prijatan prošlog leta na svom prvom albumu, pa je i novi, naslovljen Planet Terror odlična ploča instrumentalnog, faziranog, psihodeličnog roka koji hvata na topao zvuk i prijatan gruv. Black Sky Giant nisu TOLIKo teroristički nastrojeni koliko sugeriše naslov i ovo su zapravo sasvim lepe i meditativne pesme čijim se jakim distorzijama i teškim zvukom rukuje pažljivo i nežno sa prioritetom ostvarivanja jednog meditativnog, psihodeličnog transa. Kao i na prošlom albumu, i ovde ima prijatnih „svemirskih“ efekata i atmosfera, pa je Planet Terror, pogotovo po ceni od samo jednog dolara za daunloud, obavezan za svakog ko voli da uz muziku meditira:

https://blackskygiant.bandcamp.com/album/planet-terror

Schlock 9mm je zabavno ime za bend a njihov istoimeni EP nudi pet pesama raspoloženog, šmekerskog heavy rocka koji je skoro tačno na sredini između panka i metala. Ovo je melodično ali bluzerski, žestoko ali disciplinovano i teško ko TUČ, idealno za žurke i autoput. Ova dva čoveka pritom izvanredno sviraju a snimak je i izvrsno miksovan. Rokenrol za sve pare:

https://pulprecords1.bandcamp.com/album/schlock-9mm

Grci Around the Fire su svoj album Celestial Keepers izbacili potkraj prošle nedelje ali ovo je vrlo ubedljiv primerak grčke stoner škole i vredi da se pomene. U prvom redu, ovo je, naravno, svirka i produkcija za Grke uobičajeno visokog kvaliteta sa energičnom isporukom kompozicija i miksom koji materijalu daje snagu i težinu. No, u drugom redu, Around the Fire, i pored toga što su „rifaški“ bend, dakle, bazirajući pesme na rifovima i čvvrstim aranžmanima oko njih sklopljenim, imaju u pesmama gomilu ritualnih elemenata koji na interesantan način oplemenjuju „običnu“ stoner ponudu. Teme koje se ovde čuju imaju pogolemu količinu egejskih i bliskoistočnih elemenata pa su Around the Fire izvrstan spoj istoka i zapada, ma koje nedelje da ih slušate:

https://aroundthefire.bandcamp.com/album/celestial-keepers

Čileanci Mortajas su mi slatki sa svojim debi albumom koji se isto tako zove i pun je melodičnog, emotivnog doom metala koji ide sporo, ali nije hermetičan. Mortajas nemaju sjajnu produkciju ali imaju ideje, i o tome kako zvuk treba da se namesti, i o tome kako aranžirati dugačke pesme, a pogotovo kako pevati u dva glasa i učiniti to centralnom „temom“ ploče. Vrlo dopadljivo:

https://mortajas.bandcamp.com/album/mortajas

Weedian je Marokanac u Portlandu koji pravi sjajne kompilacije stoner roka i doom metala. Trip to Norway je tako album na kome ćete čuti devetnaest fenomenalnih norveških postava koje obožavaju na oltaru Tonyja Iommija i Black Sabbath ali imaju i raznovrsnije pristupe psihodeliji, stoneru i hard roku generalno. Ovo je dugačka kompilacija ali je kvalitet bendova prilično bezobrazno visok a pošto cenu sami određujete, navalite:

https://weedian420.bandcamp.com/album/trip-to-norway

Vandrer je norveški jednočlani instrumentalni doom projekat i drugi album, In Search of the Path of Return pakuje četiri dugačke, melanholične pesme u više od četrdesetpet minuta muzike, posvećeno se držeći meditativne, tužne atmosfere. Ovo je instrumentalni doom pa time malo i manje zanimljiv za mene ali Vandrer vrlo solidno svira i ima odličnu produkciju sa masivnim zvukom bas-gitare koji dopušta gitarama da budu srazmerno prozračne a što opet muzici donosi dobrodošlu slojevitost. Takođe, ovo ima i sasvim pristojnu dimenziju kontemplativnog sa dugačkim soliranjima preko glavne teme a koja mi prijaju pa je Vandrer u globalu ovde postigao vrlo dobar skor:

https://vandrer.bandcamp.com/album/in-search-of-the-path-of-return

Monstroid su iz Kejptauna i još jedni od predstavnika prilično solidne južnoafričkorepublikanske stoner/ desert rock scene. Mislim, prva pesma na albumu Set 2: Burnt Sky zove se Hyper Fuzz i isporučuje baš to što reklamira: jako faziran, mastan rok koji vas je uhvatio i drži čvrsto mnogo pre nego što utrči solaža sa wah wah pedalom koja je fantastično ekspresivna i evokativna. Posle ovakvog otvaranja bend nastavlja još jače sa pesmama koje su psihodelične, jako fazirane i pune izvrsnih rifova i melodičnog, zapaljivog pevanja. Monstroid imaju zvuk koji je dosta abrazivan, sa snažnim basom i jako distorziranom gitarom i pošto sviraju snažno sve vreme, svakako nisu laki za uši. Ali pesme su toliko dobre da je ovo album koji ne smete propustiti makar ga slušali na komad, po jednu pesmu svakih par sati:

https://monstroidfuzz.bandcamp.com/album/set-2-burnt-sky

Forbidden Place Records ima ove nedelje dva lepa izdanja. Frack su iz Sakramenta i sviraju, pa, recimo mešavinu teškog roka i pank roka, sa „noise“ i „post punk“ elementima. Korišćenje lap steel gitare i specifičan stil pevanja (malo izvikivanje, malo zapevanje), sa sve prljavim bluz podtekstom u pesmama podsećaju malo na Jesus Lizzard, ali Frack pritom sviraju brže, u ovom trenutku žešće i napaljenije, sa dosta Nomeansno energije na basu. Odlična svirka, sjajan zvuk, fenomenalne pesme. Album Accelerant nije nužno baš metal (i izašao je još 1. Januara na Bandcampu samog benda), ali je dovoljno blizu da se ne primeti:

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/frack-accelerant

Drugo izdanje je novi EP Tigers On Opium koje smo u Decembru hvalili za odličan singl. 503​.​420​.​6669​.​Vol​.​1, kako se novo izdanje zove, ima sedam pesama energičnog, faziranog rokenrola sa teškim zvukom i lepršavom svirkom. Ovo je muzika koja se ne zamara pitanjima da li je u pitanju pank rok, stoner rok, faz rok ili samo rok i koja šiba napred, puna ideja i spontane, autentične energije. Moćno! Forbidden Place se izrazito trude poslednjih meseci i moram da priznam da se lagano pretvaraju u jednog od meni najvažnijih izdavača ovog momenta naše povijesne zbiljnosti.

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/tigers-on-opium-5034206669-vol-1

Midrift Guillotine je „antitorijevski grindcore“, a pravi ga jedan jedini čovek sa gitarom i laptopom, pretpostaviću u Liverpulu jer sva zarada od EP-ja DIG UP THATCHER AND BURN HER BONES ide banci hrane u ovom gradu koja hrani nesrećne i siromašne. Naravno, ne treba očekivati nekakav inovativni zvuk ili vrhunski kvalitet od ove postavke (sasvim suprotno, ovo je agresivno retro, čak zastarelo), ali Midrift Guillotine se simpatično nadovezuje na britanski grindcore talas iz osamdesetih sa sličnim temama koje su i tada bile aktuelne (toriji, kraljica, Tačerka, uaaaa) i svira pankerski iskreno, jednostavno i prijateljski ako volite ovu vrstu neprijateljske muzike.

https://midriftguillotine.bandcamp.com/album/dig-up-thatcher-and-burn-her-bones-ep

Unbounded Terror postoje već trideset godina i jedan su od prvih death metal bendova osnovanih u Španiji. E, ali za to vreme su izdali, evo, tek tri albuma, od kojih prvi 1992. godine, drugi prošle a treći, Infernal Judgement, evo, ovog Januara. Ne mnogo produktivni ali, slušajući ovaj album, sasvim duševni Španci novim opusom nude ugodno staromodan ali nekako ne i prevaziđen pristup death metalu koji u njihovoj interpretaciji ima tu neku ljupku primitivnost i efektnu jednostavnost. Ne da je ovo tehnički ikako slabo – pesme su napisane i izvedene odlično, produkcija je kvalitetna – nego je naprosto ovo estetski zasnovano na vrlo primalnim death metal pozicijama. Ovde se cene jaki rifovi, duboki glasovi, brzi bubnjevi, atmosfera pretnje i Unbounded Terror zvuče najviše kao death metal sa početka devedesetih, kada su i nastali, sa finom patinom i jednom lojalnošću mračnim harmonijama i pretećem zvuku. Meni je ovo vrlo šarmantno:

https://unboundedterror.bandcamp.com/album/infernal-judgement

Kinezi Narakam sviraju još od 1992. godine i njihov novi živi album, Loudness Perseverance prikazuje ih kao ekipu čija death metal filozofija zahvata duboko u osamdesete i oslanja se na manje ekstremne, melodičnije obrasce. Narakam uslovno rečeno operišu na nekakvoj deaththrash teritoriji ali sa muzikom mahom srednjeg tempa gde je death komponenta prevashodno u nemelodičnom vokalu, dok su rifovi i teme prilično melodični. Kvalitet svirke i produkcije je vrlo dobar za živo izdanje, a da li će vam se pomalo staromodne ali šarmantne pesme dopasti zavisi najpre od vas. Narakam obrađuju i Motorheadov Orgasmatron za stariju publiku i ja to pozdravljam:

https://narakam.bandcamp.com/album/loudness-perseverance

Kanađani Expunged su mi bili odlični na prošlogodišnjem isotimenom EP-ju, a ovonedeljni kasetni singl, Promo 2021 je još bolji. Prva pesma, Early Tragic End je izvrsno napisan odsviran i produciran komad skandinavskog death metala koji bi, da death metal ima hitove, bio apsolutan hit, a druga pesma, u demo verziji, podseća na Autopsy korene već jasno vidljive kod Expunged. Ovaj bend odavno zaslužuje da snimi album pa se nadamo da će nas 2021. godine obradovati:

https://expunged.bandcamp.com/album/promo-2021

Nizozemske legende Asphyx su nas poradovale novim albumom i Necroceros – a što je valjda nekakav mrtvački rog??? – samo potvrđuje da ova ekipa nimalo ne slabi kako godine prolaze. Doduše, Asphyx jesu proredili izdavanje poslednjih godina, prošlo je pola decenije od prethodne ploče, ali valjda zato Necroceros i zvuči sveže, napaljeno, živo. Asphyx odavno ne filozofiraju u proizvodnji pesama odlučujući se umesto toga za jedan pristup fetišizovanja kombinacije death i doom zvuka u kome se tako dobro snalaze, praveći pornografski moćne rifove i opsceno teške pasaže. Necroceros je izvrsno snimljen, pun buldožerskih rifova i isporučuje tačno ono što se od Asphyx očekuje:

Kaatorituaali su finski bend koji svoju interesantnu smešu metala na EP-ju Rämesielu izvodi ubedljivo i sa solidnom produkcijskim kvalitetima. Kako su ovo Finci, ima tu malo i blek metala, ali ovo je i melodičnije i bliže nekakvom „normalnom“ metalu, sa lepim treš gruvom, prijatnim melodijama i jednom lepo odmerenom sirovišću izvedbe (pogotovo u domenu pevanja) koja ne kvari sofisticiranost kompozicija. Vrlo lepo:

https://kaatorituaali.bandcamp.com/album/r-mesielu

Džordžijski trešeri Krypt imaju lep logo, sa sve kozjom lobanjom a prvi demo, Enter the Krypt im je takođe vrlo prijatan. Ovo je radnički, pošten i znojav thrash metal koji ide napred brzo, ima horski izvikivane stihove u refrenima i generalno je pravljen za šutku i ludilo, manje za filozofiju i promišljanje složenih matematičkih teorija. No, rifovi su ovde odlični, svirka veoma kvalitetna a bend zvuči autentično i ovo je sjajan primer kako thrashu ne morate dodavati ikakve „nove“ elemente ako formom vladate ovako dobro. Krypt izbegavaju puku reciklažu tuđih ideja a da pružaju suvi žanrovski program, sa produkcijom koja je, za demo, sasvim solidna pa ovo od mene ima jake preporuke:

https://kryptx.bandcamp.com/album/enter-the-krypt

Belushi Speed Ball su ponovo sa nama i Stella 1 and Stella 2 je ne album već izdanje koje spaja dva njihova EP-ja u jednu dvostruku ekstravagancu. Kako god, ovo ima osam pesama intenzivno šaljivog thrashcorea koji se i dalje veoma inspiriše osamdesetima ali i pored svog sprdanja i zajevancije, nudi vrlo korektnu muziku i produkciju. Lepo to iscuri:

https://belushispeedball.bandcamp.com/album/stella-1-and-stella-2

Brazilske trešerke Nervosa (koje više nisu striktno Brazilke jer u postavi od prošle godine pored jedne Brazilke imaju i jednu Grkinju, Italijanku i Španjolku), se vraćaju posle tri godine i pretumbacija u postavi i njihovo četvrto dugosvirajuće izdanje, Perpetual Chaos, je do sada najžešće i najenergičnije, sa sada praktično deaththrash pristupom svirci koji spaja moćne, nabadačke rifove, brze ritmove i paklene, demonske vokale na najubedljiviji način. Liderka Prika Amaral, jedina ostala iz originalne postave, svakako ima uho i za melodije, ali ovo se mahom čuje u solažama. Većina ostatka muzike posreduje se paklenim rif-radom, okrutnim ritmovima i paklenim lavežom nove pevačice, španskog „alternativnog fotomodela“ pod umetničkim imenom Diva Satanica, i mada svo to prebijanje sa punih trinaest pesama na albumu može da bude i malo iznurujuće, Nervosa demonstriraju izvrsno ispečen zanat pisanja pesama pa ovo itekako vredi slušati po više puta (u jednom danu):

https://nervosa-brazil.bandcamp.com/album/perpetual-chaos

U principu ne volim groove metal, ali nešto mi je kod voronjeških Magnetic Storm bilo simpatično. Njihov treći album, my Own War ima u sebi valjda i malo starinskog šarma Sepulture iz devedesetih a koji je meni ipak prirastao srcu pa je ova groove ploča sa malo death metal elemenata mom uhu prijala. Bend svira zaista „gruvi“, koristeći sve proverene i funkcionalne trikove žanra, sa tribalnim elementima i kornovskim razbrajalicama  u pevanju (pa i gajdama), a ima i odličan zvuk. Dvanaest pesama je svakako previše za mene da se odsedi u jednom cugu, ali neko ko je naklonjeniji ovakvoj muzici nego što sam ja će bez sumnje voleti My Own War:

https://magneticstormband.bandcamp.com/album/my-own-war-2021

Slično, i Holy Wretched spajaju death metal sa nu metal i metalcore elementima što opet nije sasvim u skladu sa mojim interesovanjima, ali ovaj trio iz mesta koije se zove Corona, u Kaliforniji, na svom drugom albumu, Tales from The Dark Side svakako svira ubeđeno i srčano. Ovo je dosta gruverska muzika, ali uz dostatnu količinu death metal elemenata da meni bude ne samo prihvatljiva već i  da sasvim kulturno preslušam materijal i pohvalim Holy Wretched za svirku i produkciju:

https://holywretched.bandcamp.com/album/tales-from-the-dark-side

Last Year’s Tragedy svakako nisu moj tip metala plus, album je iz prošle nedelje ali kako ovde suviše retko imamo prilike da pokrijemo izdanja koja dolaze iz Afrike, onda vredi malo izaći iz zone komfora. Elem, bend je iz Kenije, sastavljen od ekipe prijatelja sa fakulteta i radi već duže od decenije. Amongst Lions im je prvi album i ovo je vrlo sigurna, ne napadno „afrička“ ali osobena interpretacija modernijeg metala koji je negde na koordinatama melodičnijeg metalcorea, sa zrnom posthardcore emotivnosti. Kako rekoh, nije to baš muzika za mene ali Last Year’s Tragedy zvuče ubedljivo i, važnije, iskreno, sa vrlo emotivnom ali discipliovanom i dobro produciranom svirkom. Album ima jedanaest pesama epskih tema i dualnih muško-ženskih vokala pa ekipa iz Najrobija svakako treba da bude interesantna publici koja voli melodičniji, popu bliski metalcore:

https://lastyearstragedy.bandcamp.com/album/amongst-lions

Fortress iz Los Anđelesa su osnovani još 1983. godine i nikada ništa nisu izdali a njihov album Waiting for the Night snimljen još krajem osamdesetih je neka vrsta bijelog kita publike koja voli klasičan, blago radijski orijentisan ali i dalje žestok, pošten hevi metal. Najave da će album konačno izaći prošle godine su bile blago preuranjene – verovatno je pandemija i to pokarabasila – ali evo njih sada, na početku nove dekade i, pa, za ljubitelje ovakvog zvuka svakako se isplatilo čekanje. Ne sad da će Waiting for the Night promeniti ono kako gledamo na istoriju metala ali ovo je kvalitetan, ubedljiv rad iz druge polovine osamdesetih sa jednom tipičnom kombinacijom mačo energije i te neke muške ranjivosti koja je karakterisala dobar deo scene onog vremena. Da su Fortress ovaj album uspeli da izdaju onda, jahali bi na talasu popularnosti koji su izazvali bendovi poput Quiet Riot, Ratt, Cinderella, Motley Crue, Bon Jovi i W.A.S.P. ali njihova priča je očigledno bila predodređena za nekakav drugačiji tok pa je Waiting for the Night više arheološki rad sa kvalitetom zvuka koji je možda i malčice lo-fi (uporediti sa kasnije snimljenom bonus pesmom na kraju) ali i sa pesmama koje su veoma ubedljive i sasvim na nivou koji biste očekivali od benda što pretenduje da se umeša u elitno društvo. Vredi čuti:

https://fortressband.bandcamp.com/album/waiting-for-the-night

Njujorški Holy Mother su na svom sedmom albumu, Face This Burn ubedljivi i energični i, pa, bez obzira što je ovo vrlo „komercijalna“, „televizijska“ muzika, meni to prija. Holy Mother nisu neki filozofi i već četvrt veka sviraju heavy metal koji je polovinom devedesetih zvučao modernije da bi danas zvučao ugodno retro, ali imaju uvo za dobar rif, dobru temu, te veštinu za kvalitetan aranžman. Album ima i malo produkcijskih obogaćenja (slušajte uvod za Legends) koja i sama zvuče retro, kao da je ponovo 1995. godina i Nine Inch Nails su najvrelija stvar na MTV-ju. Da budem iskren, verovatno devedesetih ovom bendu ne bih posvetio puno vremena, pa ni danas ovaj album nije nešto što bih vrteo bez prestanka, ali ima ovde dosta prijatnih momenata:

O istom ću trošku pomenuti i da su Therion izbacili novi album, Leviathan i mada ja zaista ne volim naročito oper(et)ski metal koji ova štokholmska ekipa provlači, ne mogu da ne respektujem posvećenost formi koja se demonstrira. Leviathan je napisan i aranžiran sa ljubavlju i, možda i još važnije, miksovan da se sve lepo čuje, tako da imamo i energiju + težinu metala ali i raskošnu slojevitost horskog pevanja i orkestarske svirke. Je li to paklen kič sve na gomili? Ma, jeste, naravno, ali metal je 99% kič a 1% inventivnost i ogrešio bih se o ceo žanr da ne kažem da Therion ovde ne ispoljavaju barem malo inventivnosti. Plus, ovo je album spakovan u vitkih 45 minuta bez apsurdnih preterivanja kakvima je bend bio sklon u prošlosti i lepo se presluša:

Viskonsinski Tantivy su odlični na svom prvom EP-ju, Eyes in the Night. Ova dva momka kroz pet pesama kreirala su vrlo prijemčiv, zarazan omaž NWOBHM uzorima sa zvukom koji nije „najskuplji“ što ćete ga čuti ove nedelje ali izvesna sirovost apsolutno pristaje ovoj žestokoj, rokerskoj, napaljenoj muzici. Četiri dolara za pet ovakvih komada je izvrstan dil:

https://tantivyrocknroll.bandcamp.com/releases

Hjustonski (ili barem delom hjustonski) power metalci The Fabled Fallen imaju vrlo robusne kompozicije na paru debi albuma, Nightmares i Dreams, i prilično sam impresioniran kako ovaj projekat, nastao koliko razumem, sasvim kroz onlajn kolaboraciju muzičara sa raznih strana zemnog šara, zvuči ambiciozno i dobro. Svirka je vrlo dobra, pevanje Mirande Miller upečatljivo a aranžmani, čak i pre nego što pomenem umešno ubačene orkestracije, impresivni. Ono što muzici oduzima malo radosti je opšti kvalitet zvuka koji nije idealan, sa mestimično daleko prekomprimovanim masteringom. Shvatam, naravno da ovo nije „pravi“ bend u nekom old school smislu ali to svakako nije razlog da se ovako solidan materijal na kraju, u postprodukciji, dovede na rub slušljivosti. Poslušajte sami:

https://thefabledfallen.bandcamp.com/album/nightmares

https://thefabledfallen.bandcamp.com/album/dreams

Generation Steel su mladi nemački bend koji voli heavy metal i imao je sreću da ga producira Uwe Lulis iz Accept na debi albumu The Eagle Will Rise. Kako je ovo izdao Pure Steel, jasno je da je u pitanju ploča za koju vredi odvojiti vreme a Generation Steel svakako umešno hvataju to uzbuđenje metala koji se ranih osamdesetih godina lagano odvajao od bluz nasleđa i usmeravao ka ekstremnijim tendencijama. Ovo je, dakako, i melodično i bezobrazno, nostalgično ali sa autentičnom energijom koja nije samo rezultat imitiranja slavnih prethodnika nego, jelte, dolazi iznutra. Album je podugačak sa trinaest pesama i skoro sat vremena trajanja ali je vrlo dobar i odlično produciran pa ga preporučujem svim hevi metal manijacima starije škole:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/the-eagle-will-rise

Okapi Busdriver je svakako ekscentrično ime za metal bend ali muzika na debi-albumu ovog moskovskog kvarteta nije toliko ekscentrična. Road To New Existence je zapravo vrlo upečatljiv debi koji kombinuje te neke „eksperimentalnije“ i „tehničkije“ pristupe metalu za kolekciju žestokih, moćnih pesama koje imaju ritmički diktat math metala, ali i puno gruva. Kod Okapi Busdriver mi izrazito prija što eksperimentisanje sa metrikama i harmonijama nije prepreka da se naprave dobre pesme sa očiglednim naporom da se sve „progresivno“ što momke interesuje spakuje u po tri-četiri minuta znojave svirke. Ovo ima i radijski ili već, određeni mejnstrim potencijal sa svojom pažnjom da pesme imaju smislenu formu, svojim pamtljivim refrenima i dobrom produkcijom pa Okapi Busdriver preporučujem ljubiteljima Gojire ili, već, sada svakako ne-više-funkcionalnih Rush:

https://okapibusdriver.bandcamp.com/album/road-to-new-existence

„Black Sabbath ali kada bi svirali Afrobeat“ zvuči kao pijani tvit nekog šaljivdžije koji nema šta pametnije da radi u tri ujutro ali kalifornijski Here Lies Man od ovoga napraviše karijeru. Ritual Divination je četvrti album ove ekipe iz Los Anđelesa i fora, da se izrazim mladalački, još uvek pali. Ovo su poletne, ritmički vrlo naglašene pesme sa praktično ritualnim, ali izuzetno dobro raspoloženim pevanjem koje izvlači jednostavne teme i uvlači slušaoca u vrtlog plesa i transa čistim ponavljanjem prostih fraza, a onda preko toga dobijamo distorzirane, bluzerski ofarbane ali nedvosmisleno heavy gitare. Petnaestpesama obećava podugačak program ali Ritual Divination ima lep, prijatan zvuk i ne opterećuje uši, nudeći plesni gruv i hardrokerske gitare u miksu koji je neodoljiv. Izvrsno:

https://hereliesman.bandcamp.com/album/ritual-divination

À TERRE su francuski posthardcore/ screamo bend koji na EP-ju Notre Ciel Noir svira sporo, teško i dovoljno (post)metalski da bude zanimljiv i nama ovde. Ovo je dobro snimljeno, žestoko odsvirano a opet uz svu potrebnu disciplinu da emocije koje se daju budu pažljivo kanalisane u umetničk iskaz bez patetike i prenemaganja. Prilično solidno:

https://aterre.bandcamp.com/album/notre-ciel-noir

Švedski tročlani Helvetestromb kombinuju crust punk i blackened thrash metal na zabavne načine. Već su pseudonimi članova benda ukusno infantilni (Überführer ov Sadistic Violations, Grym Ejakulator i Anal Desecrator) a EP Massive Urban Assault daje šest pesama satanističkog, metaliziranog panka koji je prljav taman koliko treba a onda i disciplinovan taman koliko treba. Poletno, zabavno, energično, pankerski:

https://helvetestromb.bandcamp.com/album/massive-urban-assault-ep

Hollow Corpse je sigurno neka metafora za modernog čoveka a u pitanju je sludge metal bend iz Finske čiji materijal za split album Yhdeksän Ennusmerkkiä zvuči šarmantno i zarazno. Pod uslovom da volite teške, mračne rifove, neumoljivi srednji tempo i izmučene, urlajuće vokale, naravno. Ovde nema zavrtanja ka bluzu i drugih „prijemčivih“ elemenata sludge metala. Hollow Corpse sviraju pažljivo i razumeju dinamiku ali većina njihove muzike je brutalno gaženje duplim bas-bubnjevima i ponavljajućim, mračnim rifovima najniže naštimovanih gitara, preko kojih ide pakleni vokal pevača po imenu Eloton. Ne znam kakva je druga strana splita na kojoj su Noitasapatti ali ovo je vrlo lepo:

https://hollowcorpse.bandcamp.com/album/yhdeks-n-ennusmerkki-split

Teksašani Cara Neir su za više od deset godina rada naređali dosta izdanja i malo sam iznenađen da ih do sada nisam pominjao. No, bolje ikad nego nikad pa je novi album, Phase Out, kojim započinju ovu godinu odlična prilika. Cara Neir su nekakav, recimo, post metal duo sa korenima u ekstremnijim žanrovima, poput grindcorea i slično, ali ne zvuče kao tipičan post metal bend. Phase Out je raznovrsna i rastrzana kutija distorzirane i psihodelične muzike koja ima elemente progresive i videoigračkih saundrtraka u svojoj produkciji. Zapravo, ovo je konceptualni album o tome kako je bend završio u retro video-igri i mada ovde ima mnogo nerdi trikova u muzici, ovo je svakako zdrav i interesantan program:

https://tombtreetapes.bandcamp.com/album/phase-out

Za kraj, pakao, džigoku. Japanski legendarni death metal sastav Coffins ovu godinu počinje kompilacijom EP-jeva na Horror Pain Gore Death Productions. Defilements, kako se ova kolekcija zove nudi skoro dva sata radikalno tvrdog, teškog i dementnog death metala sa doom metal elementima, povlačeći slušaoca u bezdan crnila snagom svog neumoljivog ali i neodoljivog gravitacionog polja. Coffins sviraju old school death metal u meri u kojoj su sami osnovani polovinom devedesetih i od onda nisu menjali zvuk jer za tim nema potrebe pošto ovo i dalje zvuči kao da su buldožeri i rovokopači stekli samosvest i naučili da sviraju. Defilements sadrži i gomilu sjajnih obrada (Death, Eyehategod, Buzzoven, Iron Monkey, Grief), te koloplet koncertnih snimaka koji zvuče izvrsno. Ako ste ikada voleli Coffins, ova kolekcija je apsolutno obavezna a i ako niste, poslušajte je jer se radi o iskrenom, jednostavnom i ekstremno efektnom death metalu koji ne pametuje, ne filozofira, ne istražuje i ne eksperimentiše već stalno udara u isto mesto dok bol ne postane opsesija i želja.

https://hpgd.bandcamp.com/album/defilements

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 16-01-2021

E, pa, tako. Vučić izgubio na sudu od Boška, Trampa ponovo opozvali makar u predstavničkom domu, sve se okreće naopako, a metal se najbolje i oseća u naopakim kontekstima. Evo šta smo. A jesmo. Jesmo, bogami, krenula je ova godina jako dobro, pazario sam nekoliko komada samo ove nedelje a još nekoliko zabeležio za kasnije.

Miasmic su iz mesta Eureca u Kaliforniji i čovek bi očekivao da će svirati neku srećniju i raspoloženiju muziku od black/ death metala koji valjaju već deceniju i po. Ali neće, i u Kaliforniji pada mrak, pravi i metaforički, pa je i četvrti album benda, sasvim preterano nazvan Uroborocidal Undoctrination koktel nabadačkih ritmova i opasnih, mračnih rifova. Miasmic su već dobrano ispekli zanat i njihova muzika na ovom albumu demonstrira odlično vladanje atmosferama i aranžmanima, čak iako nigde ne iznenađuje ili čudi. Dugačke pesme, malo pretrpan miks za moj ukus ali ništa od toga u krajnjem obračunu ne kvari pozitivan utisak koji Uroborocidal Undoctrination ostavlja:

https://miasmic.bandcamp.com/album/uroborocidal-undoctrination

Jednočlani belgijski blackened thrash sastav Verdoemd je dosta unapredio zvuk od prvog albuma iz prošle godine koji meni nije bio rđav. Howling Mountain, kako se novi album zove je prilično dobro produciran a Glenn Maesschalk je unapredio i svoje songrajterske veštine pa je ovo sasvim prijatna ploča da se odvrne na zadovoljstvo komšija, bez vidnih simptoma koji pogađaju one-man bendove ovog tipa. Verdoemd sada sebe vidi kao prevashodno death i thrash metal projekat ali ne samo zbog njegovog pevanja ovo ipak najpre vuče na black metal. No, raznovrsnost rifova i aranžmanski trud svakako oplemenjuju materijal, a pomenuto pevanje je izražajno i karakterno. Odlična ploča:

https://verdoemdmetal.bandcamp.com/album/howling-mountain-2

Ne slušam često depresivni blek metal, ali kad slušam, onda je on dobar kao što su dobri Rusi L’Arbre De Thule iz Nižnjeg Novagaroda. Dis Pater je njihov prvi EP ali dve dugačke pesme na njemu demonstriraju izuzetno vladanje žanrom i masu sjajnih ideja koje bend ima. Ovo je projekat već aktivnih muzičara pa se svakako čuje zrelost i klometraža a depresivna nota ovde nije u razmazanom miksu i okretanju jednih te istih melanholičnih harmonija po sedam minuta već u pažljivo napisanim pesmama i temama koje i uz razbijački tempo uspevaju da prenesu atmosferu tuge, beznađa i veličanstvenosti utapanja u sopstvenoj propasti. Izvrsno, a bend najavljuje i album za ovu godinu:

https://larbredethule.bandcamp.com/album/dis-pater

Rusi Потьма nazivaju duh blek metala „metafizičkim bezdanom ruske svesti“ i imaju vrlo visok koncept na kom baziraju kreiranje svoje muzike. Naravno, to nije garancija dobre muzike, ali album Dubrawlag je veoma dobar, nudeći moderan a opet dobro fokusiran blek metal koji ima u sebi i tipično rusku emotivnost i atmosferu ali i puno znojavog i poštenog rada. Ovo su vrlo dobro napisane pesme sa očiglednom inspirisanošću koja karakteriše odlične debi-albume i raznovrsnošću koja ne prelazi u puko svaštarenje nego se uvek vraća do osnovnih ideja svake kompozicije. Album se prodaje po ceni koju sami odredite i apsolutno ga preporučujem:

https://potma.bandcamp.com/album/dubrawlag

Belliciste je svoju karijeru započeo na Novom Zelandu, nastavio je u Škotskoj a sada je, nakon što je bubnjar HM postao stalni član, bazu napravio u – Beogradu. Ima i čudnijih trajektorija u rokenrolu, a novo izdanje benda je demo Deathsworn, buduća kaseta sa šest pesama vrlo old school, vrlo andergraund zvuka. Spiritus Movens benda, gitarista, pevač i klavijaturista KG (aka Andrew Murray-Campbell) je veoma veran blekmetalskoj kombinaciji slatkog i gorkog sa pesmama koje su poduže ali ne zato što su im potrebni kompleksni aranžmani da se izraze već zato što je ovo muzika iz srca crnine. Crnog srca crnine, da budem još precizniji, sa svim himničnim elementima koje očekujemo, presecanim krljanjem i udaranjem iz sve snage. Balliciste imaju veoma upečatljiv melodijski program i odličnu hemiju između dvojice muzičara i jedina je šteta da je ovo muljav, podrumski snimak gde morate malo jače da slušate da sve to čujete, ali sa druge strane, ovo muzici daje i jednu dodatnu „tr00“ dimenziju:

https://belliciste.bandcamp.com/album/deathsworn

Prošlo izdanje švedskih Bhleg je meni bilo prilično simpatično, pa je takav i novi album, Ödhin. Šest je to dugačkih, neprskanih pesama melodičnog a izrazito abrazivnog švedskog blek metala koji želi da se osećate melanholično i da meditirate dok vam deru kožu distorzijama i snimkom koji kao da dolazi iz nekog predvorja pakla. Ali to bi valjda bila Skandinavija da Rusi ukinu grejanje… Bhleg i dalje zvuče vrlo autentično, vrlo posvećeno i ovo je album što će svakog ko može da izdrži agresivnost samog zvuka nagraditi lepim pesmama:

https://bhleg.bandcamp.com/album/dhin

Stoner! Prvo ide Liquify, jednočlani psihodelični projekat iz Vašingtona koji prilično prebacuje prosek kvaliteta kakav smo navikli da očekujemo od jednočlanih psihodeličnih projekata. U prvom redu ovo je iznenađujuće lepo producirano sa divnim gitarskim bojama i pažljivom separacijom instrumenata da se dobije zvučna slika koja ima i širinu i dubinu. Bubnjevi su ovde jedina nešto slabija tačka sa (očekivanim ali primetnim) nedostatkom dinamike na činelama. S druge strane, muzika je jednostavna ali efektna sa mnogo ponavljanja fraza i inspirisanim soliranjem preko njih. Tanner Ratcliffe piše dugačke pesme uglavnom zato što mu se sviđa da ponavlja osnovni motiv i da vidi šta može preko toga da se još odsvira ali to što svira je uglavnom prijatno. Omot je, u skladu sa nazivom albuma, Illusionary Reality, pa, zanimljiv, sa sudarom fontova, dizajna, motiva i ideja:

https://liquify.bandcamp.com/album/illusionary-reality

House of Lud su iz Medisona u Viskonsinu i njihov drugi album, The Crooked and Thorny Path of Reckoning sadrži sedam pesama prijatnog stoner zvuka. Ovo je gruvi muzika, bazirana najviše na lepljivim rifovima, ali i sa lepim skretanjima u „slobodniju“ atmosferu i dinamičniju sliku. House of Lud imaju jedan izrazito garažni zvuk pa ovaj album karakteriše i njemu odgovarajuća spontanost izvedbe. No, bend ima zanat u rukama i svira kako treba.

https://houseoflud.bandcamp.com/album/the-crooked-and-thorny-path-of-reckoning

Electric Yawn iz Sidneja je jednočlani psihodelični stoner bend koji daleko nadilazi ono što očekujem od ovakvih bendova. Album Spice Must Flow – jasno, inspirisan Herbertovom Dinom, kao i milion drugih hevimetal uradaka – pun je dugačkih hipnotičkih instrumentanih komada koji su producirani vrlo pažljivo i odsvirani vrhunski odmereno da slušaoca dovedu u izmenjeno stanje svesti. Nije ovo do kraja sazrela muzika i neka rešenja deluju kao da su maltene tu samo dok se ne smisli nešto efektnije, ali Electric Yawn ovim albumom mnogo obećava:

https://electricyawn.bandcamp.com/album/spice-must-flow

Ultra Void iz Bruklina na ostatak sveta puštaju dopadljiv doom metal na svom  prvom minialbumu, Ultra Void. Ovo je lepo odmeren odnos rokerskog, na bluzu baziranog materijala i dramatičnijeg, „gotskijeg“ pristupa temama i harmonijama. Najveća zamerka ide na produkciju koja nije rđava za nešto što je, pretpostavljam, kućna radinost, ali ove pesme svakako zavređuju pravi bubanj i prava pojačala. No, čudesno je da se danas uopšte ovako nešto može snimiti u kući i da zvuči ipak sasvim pristojno pa su mi Ultra Void ispali dosta simpatični sa svojim teškim rifovima i napetom atmosferom:

https://ultravoid1.bandcamp.com/album/ultra-void

Full Fuzz Experience kao ime za bend je jasno da jasnije ne može biti. Naravno je ovi Grci valjaju gruvi, psihodelični stoner rok. Naravno da njihov album, Revolution is Dead ima bluzerske rifove i šmekerske, fanki bekbitove. Nema ovde pevanja, ali ima spoken word semplova koji dodaju lepu dozu kontrakulturnih referenci u muziku sklopljenu samo od gruva. Lep, topao zvuk, prijatan album:

https://fullfuzzexperience.bandcamp.com/releases

Karma Sutra iz Lila u Francuskoj imaju užasno ime – da ne pominjem da im se album zove Karmasutrized – ali dobro sviraju. Karmasutrized ima devet teških, ukusno distorziranh psihodeličnih stoner rok kompozicija koje umešno spajaju bluz/ metal osnovu stonera sa malo „egzotičnih“ psihodeličnih elemenata. Prva pesma je vrlo prijemčiva sa svojim ritualnim napevima a mada ostale pesme imaju manje veze sa „sutrama“, ovo je svakako dobar i veoma lepo snimljen stoner rok za sladokusce:

https://karmasutralille.bandcamp.com/releases

Tombstunner je, pretpostaviću, jedan čovek u Grand Rapidsu, u Mičigenu jer album Call to the Void ima taj distinktni miris one-man produkcije čak i ako se glasovi koji se na ploči dadu čuti međusobno dosta razlikuju. Ako ovo jeste jednočlani projekat, i muzika a i produkcija su sasvim solidni. Tombstunner je neka vrsta modernijeg hard roka, dakle bez retro mirisa, ali sa dovoljno prepoznatljivim „rokerskim“ osnovama da bude simpatičan i hard rok i grandž i stoner publici. Najslabiji element ploče je pevanje koje je, pa, recimo, karakteristično i zapravo daje svemu dosta karaktera ali se svakako na njemu najpre čuje da je ovo donekle partizanski projekat. No, vredi poslušati:

https://tombstunner.bandcamp.com/album/call-to-the-void

Poljaci Maw na svom istoimenom debi-albumu sviraju vrlo prijatan stoner rok sa kvalitetnim gruvom, dobrim fazovima i jednom simpatično, hipnotičkom atmosferom. Veliko je osveženje čuti bend koji ima veoma težak zvuk ali razume dinamiku i ne svira iz sve snage sve vreme. Utoliko, momenti kada Maw nagaze na pedale i opiče po rifovima deluju efektnije i upečatljivije. Nisam siguran da je šaputanje i pevušenje koje isporučuje pevač Piotr Stachowiak jednako efektno sve vreme ali cenim napor da se ima osoben pristup vokalnom delu kompozicija. Maw dosta obećavaju ovim albumom i valja ih upamtiti:

https://mawcamp.bandcamp.com/releases

Prošli album švedskih Monolord je bio vrlo lep. I’m Staying Home je singl koji donosi jednu pesmu sa iste studijske sesije i ovo je, dakle, pre-COVID pesma o tome da se ostaje kod kuće, što treba ceniti. Ako ste voleli Monolord onda, volećete ih i sada sa prelepo faziranom gitarom, prijatnim gruvom i karakterističnim pevanjem. Na B-strani je koncertni snimak pesme The Bastard Son koji potvrđuje da ovaj bend i u studiju i na bini zvuči isto – moćno.

https://monolord.bandcamp.com/album/im-staying-home

Dablinski Dread Sovereign na svom trećem albumu, Alchemical Warfare imaju vrlo lep, bogat zvuk, koji jako dobro služi njihovom odabranom brendu kombinacije doom metala i epskog heavy metala. Nije to muzika za svakoga jer, naravno, ovde ima previše pompe i napaljenog pevanja za „normalnu“ doom publiku a previše sporih, apstraktnih džemova za propisne power metalce, no, ako ste u pravom raspoloženju, Dread Sovereign imaju puno kvaliteta i mnogo lepih momenata na ploči koja fino diše, pa čak ima i malčice dinamičniji master nego što je danas običaj. I, da, naravno, naziv ploče je isti kao kod čileanskih šefova Slaughtbbath onomad. Dobra fraza vredi da se ponovi, jelte…

https://dreadsovereign.bandcamp.com/album/alchemical-warfare

Lammping iz Ontarija su bili izvrsni prošle godine na albumu Bad Boys of Comedy i zadovoljstvo mi je da potvrdim da ostaju izvrsni i na ovogodišnjem EP-ju, New Jaws. Ovo je i dalje elegantna, relaksirana psihodelična muzika koja ima i fantastičan zvuk pojedinačnih instrumenata i jedan od najlepših mikseva koje sam čuo u poslednje vreme, sa zvucima komforno raširenim po prostoru a bez gubljenja fokusa i snage. Pet pesama nežnog ali pametnog psihodeličnog roka za ljude koji sebe žele da razmaze. Ne propustiti:

https://lammping.bandcamp.com/album/new-jaws-ep

Wall je dvočlani instrumentalni stoner projekat snimljen kao način da se premosti smanjena aktivnost tokom epidemije članova matičnog benda Desert Storm iz Oksforda. EP, isto nazvan Wall je teška, moćna muzika koja se bavi arheologijom bleksabatovskog tipa, ali ne imitira Sabatove strukture pesama i aranžmane, već samo tu moć rifa i hipnozu gruva. Snažno odsvirano i producirano nabužedno, ovo je prilično prijatno za uho, a poslednja pesma je i direktna obrada Sabatove Electric Funeral, sa sve pevanjem, a za tako nešto UVEK imam vremena. Vrlo lepo:

https://wallbandrocks.bandcamp.com/releases

Ripple Music i ovu godinu počinje opasnim izdanjem. Starified su iz Moskve a njihov album Fat Hits je fantastično produciran album teškog roka koji ima i fuzz raščupanost stoner roka, i refrene grandža i jednu urednu, kvalitetnu dimenziju radijskog roka. Dakle, ovo je muzika za širu ciljnu grupu nego što je samo psihodelični stoner masiv, ali i njemu će se dopasti, sa odlično napisanim pesmama i mnogo simpatičnih ukrasa (slušajte lažno Hispano podvriskivanje u Don Loco, recimo), sve producirano besprekorno i iznad svega zabavno:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/fat-hits

No, drugo Ripple Musicovo izdanje za ovu nedelju je meni albumnedelje koga OBAVEZNO morate da čujete. Kabbalah su španski ženski trio sa vrlo psihodeličnim hard rok zvukom. The Omen je album atmosfera negde između art-roka i giallo horror saundtraka, sav u okultnim prelivima, distorziranim klavijaturama i odjekujućim gitarama. Kabbalah su toliko dobre da bi Tarantino, da je živ, sada snimio neo-giallo pastiš samo da bi mogao da ima njihovu muziku na saundtraku. Nije ovo samo savršeno napisana i odsvirana ploča, sa vokalima koje ćete čuti u snu, već i lepo miksovan snimak sa udaračkim, moćnim bubnjem ali i slojevitim raspoređivanjem ostatka ansambla tako da se dobije gusta ali prozračna tapiserija koju ćete istraživati mesecima. Kako rekoh, obavezno:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/the-omen

https://kabbalahrock.bandcamp.com/album/the-omen

I italijanski Heavy Psych Sounds Records godinu počinje u dobroj brzini, novim albumom berlinskih Wedge. Like no Tomorrow je ploča moćne kombinacije garažne svirke, faziranog, stoner zvuka i prijatnih psihodeličnih preliva. Bendovi kao što je ovaj, sa vrlo ’70s mentalitetom ali sa savremenim zvukom su, valjda dokaz da su sve one gluposti koje ljudi ispali iz fazona valjaju o propasti rokenrola – zaista gluposti. Wedge sviraju moćno, ubedljivo, sa veoma šmekerskim stavom ali i sa sigurnim pristupom džemovanju što njihovoj muzici daje živost i oštricu nepredivog kakvu „obični“ hard rok bendovi danas naprosto nemaju. Nabudžen master, ali dobar miks zaokružuju ovo izvanredno izdanje koje bi svako ko makar malo voli „rok muziku“ ma šta ona bila, morao da čuje:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/wedge-like-no-tomorrow

Pariski Sons Of The Stone su još jedan od onih francuskih psihodeličnih rok bendova poput King Weed ili Stoned Karma koji prave lepe, umiljate psihodelične džemove, sagrađene uglavnom oko jednog gruva, instrumentalne i sasvim ujednačene po dinamici i onda kad snime nekoliko takvih, izdaju novi album. Novi album se, u ovom slučaju zove Live Long & Die Free i ovo je mid-fi kolekcija lepih pesama koje ne pretenduju da budu poslednja reč u bilo kojoj konverzaciji o pušenju marihuane, distorzijama ili gruvu ali su idealan okvir i podloga za nju. Superprijatno i prodavano po cenu koju sami određujete:

https://sonsofthestone.bandcamp.com/album/live-long-die-free

Lisabonski Miss Lava su svoj četvrti album nazvali Doom Machine iako njihova muzika, da se razumemo, nije doom metal već stoner rock. No, ovo je ploča inspirisana nekim veoma mračnim momentima u životu gitariste i lidera benda po imenu K. Raffah pa tako treba shvatiti i naslov ali i njenu faziranu, dinamičnu svirku koja u sebi ima jednake doze inspirativne energije i stonerske težine. Ovo je dovoljno raznovrstan i dinamično masterovan album da slušanje bude lako i prijatno i, zapravo, za stoner rok pričamo o prilično širokoj viziji šta sve sa klasičnom postavkom može da se uradi. S druge strane, Miss Lava su vezani za pesme, bez te neke spontanije, slobodnije dimenzije koju možda tražite od od sotner roka pa i to treba imati na umu. No, ako vam je po volji kolekcija lepo odsviranih i dobro napisanih pesama težeg roka – na pravom ste mestu.

https://smallstone.bandcamp.com/album/doom-machine

Za nešto mnogo laganije, opuštenije, pa i popičnije, tu je novi Bloody Hammers. Bračni par iz Sjeverne Karoline i na albumu Songs of Unspeakable Terror nudi svoju kombinaciju horor-panka i glam roka, kao da ste ukrstili T-Rex i Misfitse i to im sasvim simpatično ide. Devallia Anders i njen muž Manga dobro znaju da je ovo što rade jedna muzika dobrog raspoloženja namenjena nežnijim dušama među nama odraslim na šloki, jeftinom hororu i još jeftinijem alkoholu pa je i Songs of Unspeakable Terror svakako feelgood ploča, možda pravljena na autopilotu i sa malo para ali sasvim poštena:

https://bloodyhammers.bandcamp.com/album/songs-of-unspeakable-terror

Prava poslastica ove nedelje je solo album Rat​-​A​-​Tat​-​Tat! Koga potpisuje Dale Crower, bubnjar Melvinsa i koji je živa i sveža kombinacija distorziranog rokenrola i zdravog eksperimentisanja. Ovo je album koji za svaku pesmu ima drugačiji zvuk i drugačiju perspektivu iz koje gleda bluz/ folk osnovu iz koje je izrastao, dobro raspoložen, samo malo divalj i gotovo nemoguć za pozicioniranje u vremenu ako ne znate šta slušate. Hoću reći, ovo bi sasvim komforno mogli da mi prodate kao remaster neke ploče iz sedamdesetih ako biste me uhvatili sa spuštenim gardom. I ja bih ga kupio! Jer, Rat​-​A​-​Tat​-​Tat!, da se razumemo, nudi neku od najfinije rok muzike ove nedelje. Obavezno slušanje:

https://dalecrover.bandcamp.com/album/rat-a-tat-tat

Descensum iz Kalifornije svojim prvim EP-jem, Conjure Possessions predstavljaju se u vrlo solidnom svetlu publici koja voli tehnički, pa i simfonijski death metal. Ovo je, kako se i očekuje, muzika grčevitih rafala, iseckanih ritmova i puno denflovanih rifova i arpeđa ali Descensum se izrazito trude oko aranžmana i umeju da ubace orkestarske ili horske delove u pokolj sa dosta ukusa. Rezultat je da ovo nije onako veličanstveno kičasto i operetski intonirano kako smo navikli od, recimo, Fleshgod Apocalypse i da ovaj mladi bend ima prilično ozbiljan potencijal da izbori svoju poziciju na sceni:

https://descensumofficial.bandcamp.com/album/conjure-possessions

Guillotina iz Barselone su mnogo manje „tehnički“ bend ali time će biti i draži delu publike. Njihov demo, Mil Cortes (凌遲) predstavlja bend sa pet pesama muljavog, staroškolskog death metala koji, iako nema skupu produkciju, ima dosta duše i karaktera. Guillotina sviraju u vrlo klasičnom, da ne kažem starinskom ključu i njihova muzika je mogla nastati i negde krajem osamdesetih kada su  se u andergraundu zaoštravale formule i otkrivale nove tehnike svirke u ekstremnom metalu. Ovo je, zapravo, vrlo dopadljivo i ima jednu neodoljivu, pankersku, spontanu energiju. Upozoravam da je omot vrlo, pa, uznemirujući jer je u pitanju poznata fotografija koja ni posle stotinak godina nije izgubila svoj uznemirujući potencijal.

https://guillotina.bandcamp.com/album/mil-cortes

Molten su iz San Franciska i za sebe kažu „Comprised of the essential metal elements: death, thrash and doom; the bullshit is left on the cutting room floor.“ Dobar način da me se natera da poslušam njihov debi album, Dystopian Syndrome, a koji, ispostavlja se, nije nimalo rđav. Molten vole da idu polako i postepeno stižu do svojih poenti ali njihova muzika, sa svojom trešerskom komponentnom, nije tu sad nešto prekomplikovana ili eksperimentalna. Ovo je metal koji voli bildovanje do poente, ali koji zaista sve vreme zvuči dobrodošlo jednostavno i fokusirano na nju. Ima tu malo možda i previše muzike, kad se sve sabere, sa deset pesama i podugačkim trajanjem nekih od nih, ali Molten imaju dobar zvuk i zaista lepe ideje, te energiju i žestinu, pa da njihov debi zazvuči sveže i da se izdvoji između profi odsviranih ali bezličnih albuma konkurencije. Vredi čuti:

https://molten666.bandcamp.com/album/dystopian-syndrome

Zna se da ja ne trošim baš mnogo deathcorea ali Virulence of Misconduct, duo iz Njemačke i Belgije su mi taman na pravoj strani linije prihvatljivosti. Ovo je muzika sa dosta „slamming“ elemenata i bliža death metalu kakav volim nego „uličnijem“ deathcoreu. Naravno, ima ovde dosta jednotonskih breakdown pasaža za ljubitelje ali bend ima dovoljno mašte i kreativnosti da napravi raznovrsniju muziku. Na album sam obratio pažnju jer na jednoj pesmi gostuje Rok Rupnik iz Within Destruction ali Virulence of Misconduct su i sami za sebe sasvim pristojni i Infected je solidan prvi album:

https://miasmarecords.bandcamp.com/album/infected

Bliži mom ukusu su svakako Bestia Ater, takođe duo, ali iz istočnijeg dela Evropske unije. Na prvom albumu, ANNO​.​BESTIA​.​CHRYSALLIS ova ekipa iskusnih death metal muzičara iz Sofije vozi prijatan, hrskav, mračan death metal koji se posvećeno bavi htonskim temama i kombinuje krvoločne hromatske rifove sa nešto atmosferilnijim harmonijama koje malo vuku na blek metal. Bestia Ater mi se dopadaju jer forsiraju brz tempo ali bez karikiranja svoje muzike, izbegavajući da nekakav imperativ agresivnosti bude važniji od kvalitetnog songrajtinga. Ovo je i solidno producirano sa, doduše, ne mnogo dinamike, ali sa lepim bojama instrumenata i jednim promišljenim miksom:

https://bestiaater.bandcamp.com/album/anno-bestia-chrysallis

Summoner iz Oklenda svira na svom prvom demu (Demo 2021) vrlo klasičan brutalni death metal sav u tvrdim, denflovanim rifovima, ukrašenim flažoletima, sve to prebačeno preko rafalnih blastbitova i oplemenjeno dubokim grlenim vokalima. Summoner nisu nimalo originalni u ovome što rade i ovakvu muziku slušamo unazad već trideset godina na svim meridijanima, ali ovo je zanatski besprekorno odrađena kolekcija pesama, sa vrlo solidnom produkcijom i dopašće se ciljnoj grupi:

https://summonerdeathmetal.bandcamp.com/album/demo-2021

Interesantan tehnički death metal snimljen od strane francuskog multiinstrumentaliste koji sebe naziva Doc Ed: Scrabs je konceptualni album sastavljen na osnovu bizarne slike koja je na omotu a muzika je iznenađujuće maštovit i dobro produciran tehnički death metal sa elementima deathcore progresive. Ovakvi projekti imaju tendenciju da budu puka masturbacija, ali ovaj to, i pored sve masturbacije nije SAMO to:

https://thediggingsquid.bandcamp.com/album/scrabs

Bleed iz Nju Džersija su odlični na novom EP-ju koji se zove Self-Titled. Ove tri pesme i intro kombinuju death/ grind zvuk sa „uličnim“, beatdown hardcoreu naklonjenijim, sporim, teškim nabadanjima i bend ovo kombinuje vrlo uspešno sa odličnim zvukom i visokim kvalitetom svirke. Nisam neki bitdaunaš, ali ovo je sjajno pomešano:

https://njbleed.bandcamp.com/album/self-titled

Nešto mi melodični death metal ne leži u poslednje vreme (ako mi je ikada i ležao, jelte) ali su mi Francuzi Faded Echoes bili prhvatljivi na debi albumu .​.​.​Of the Dead. Svakako, ovde ima mnogo melodičnog materijala koji meni ne znači praktično ništa jer ne uspevam da se uklopim u ideju kombinacije abrazivnog zvuka i umiljate teme (npr. The Meteors), ali ekipa iz Bordoa ima dosta dobru kolekciju udaračkih momenata na ploči koji su mi dovoljno spustili nivo džangrizavosti da je preslušam. Solidno:

https://fadedechoes.bandcamp.com/album/of-the-dead

Ali su mi zato isto Francuzi Nihïlanth TOTALNO po volji. Njihov EP Graceless Planet sadrži tri odlično producirane pesme death metala koji za osnovu uzima old school death zvuk koji je danas prilično popularan ali na njega nadovezuje nešto melodičnije pesme i nešto brže svirke, i sve pakuje u miks koji je čistiji, prozračniji i mnogo manje kavernozan nego što je standard za OSDM rivajvl. Ovo su dinamične i energične pesme sa dobrim rifovima, urnebesnim blastbitovima i lepim solažama a pevač koji i kada peva na Francuskom i kad peva na Engleskom zvuči kao da peva na Francuskom je trešnja na vrhu proverbijalne torte. Izvrsno i mada deluje preskupo da date sedam evra za tri pesme, ovo su sjajne tri pesme:

https://nihlanth.bandcamp.com/album/graceless-planet

Night Hag su iz Virdžinije i na svojoj strani split EP-ja sa Cryptic Brood, a koji se zove Swollen with Rancid Phlegm (neprijatno!!!) imaju tri pesme odličnog old school death metala. Ovde je sve baš kako treba, uz masivne, atmosferične rifove i osećaj da se zajedno sa bendom probijate kroz nekakav mulj. Poslednja pesma, Rotting, sa svojih jedanaest minuta izmeće se u pravu old school death metal/ doom-death epopeju. Ne znam kakvu su ovi drugi, ali Night Hag su odlični:

https://nighthag666.bandcamp.com/album/swollen-with-rancid-phlegm-cryptic-brood-night-hag-split

Anthrocide su iz Denvera i sviraju vrlo ubedljiv brutalni death metal na debi izdanju. EP  Dissection of the Abhorrent ima pet pesama kvalitetno produciranog zvuka koji nije preterano originalan ili inovativan ali je svakako dobro shvaćen i interpretiran predložak koga su nam podarili – kako i Anthrocide nabraja svoje uzore – Archspire, Cattle Decapitation, Suffocation itd. Ako Anthrocide za sledeća izdanja izgrade malo sopstvenog karaktera biće još bolji ali i ovo je, za ljubitelje neumoljivog brutal death metala prilično dobro, uz sve uobičajene zamerke koje se već daju – pomanjkanje dinamike, sve pesme liče jedne na druge itd.

https://anthrocide.bandcamp.com/album/dissection-of-the-abhorrent

Mađare Deprived of Salvation sam već pohvalio prošle godine pa je i novi EP, The Era Of Disdain, sa zadovoljstvom ću primetiti, vrlo prijatno slušalačko iskustvo za svakog ko voli švedski death metal. Dakle, ovo je teška, jaka death muzika, sa pesmama koje nisu komplikovane i neprirodne već zvuče intenzivno, proživljeno i moćno. Odličan, heavy zvuk i sada već sjajna ekspertiza ovog benda u ponudi, sa iznenađujuće melodičnim rešenjima u trećoj pesmi. Preporuke:

https://deprivedofsalvation.bandcamp.com/album/the-era-of-disdain

Šveđani For the Pyres, pak, sviraju death metal koji iako je, očigledno, „švedski“ zapravo jednako spada u brutal death metal. Ali ide im odlično. Artless je EP sa četiri pesme zakucavačke, brutalne svirke koja je brza i paklena, ali ima i za švedski death metal tipičnu kombinaciju težine, pitkosti i melodičnosti. For the Pyres pišu odlične pesme i jedina zamerka kod ovog izvrsnog izdanja ide na mastering koji je, očekivano, potpuno nedinamičan i sve pretvara u proverbijalni zid od cigle. Al dobro je:

https://forthepyres.bandcamp.com/album/artless

Čileanski Perseguidor je još pre deset godina snimio prvi album ali od tada uglavnom radi demo snimke. Bend, verovatno, nije previše aktivan, ali novi demo, Globalización de la Destrucción ih svakako predstavlja u dobrom raspoloženju. Čileanci piče ozbiljan thrash metal koji juri napred bez filozofiranja i osvrtanja, ne trudeći se da bude ni „moderan“ ni „old school“, ni suviše tehnički ni namerno primitivan. Kod Perseguidor se naprosto čuje autentičnost, zvuk koji je bend sam odnegovao i ovo mnogo znači. Sama produkcija kasete je niskobudžetna ali zapravo izuzetno solidna, a uz kvalitetnu svirku benda, jak tempo, besne solaže i upečatljivog pevača ovo ispada jedan od najzabavnijih snimaka ove nedelje:

https://diabolicalsummoningrecords.bandcamp.com/album/perseguidor-globalizaci-n-de-la-destrucci-n

Juggernaut iz Santa Catarine u Brazilu su cenjen thrash metal bend sa, evo, samo tri albuma za poslednjih petnaest godina. Najnoviji, La Bestia je potvrda da je kvalitet ipak znatno važniji od kvantiteta, sa ozbiljnim , kvalitetno produciranim pristupom muzici. Ovo su dobro napisane, kompleksne a vrlo „keči“ pesme čija aranžmanska ambicioznost ne zaklanja nijihove centralne ideje i teme. Juggernaut voze solidnim tempom i svoju progresivističku ambiciju pakuju sa puno ukusa u pesme koje su stalno zanimljive na nov način ali ne tako da se izgubi iz vida osnovna tema, harmonija, ideja, itd. Muzika za sladokusce:

https://juggernautthrash.bandcamp.com/album/la-bestia

Ultimate Power Corrupts iz Pensilvanije apsolutno blistaju na debi EP-ju Tensions Escalate. Ovde imamo tri odlično odsvirane i producirane pesme nervoznog, razaračkog thrash metala koji – sasvim očigledno, neskriveno i namerno – ima sociopolitičku podlogu i bavi se našom osetljivom sadašnjicom. Ne da je sad to neobično za thrash niti Ultimate Power Corrupts imaju neki posebno originalan način da se izraze, ali ovo je naprosto žanrovski vrlo dosledno, sa dovoljno „artističkom“ interpretacijom politike a dovoljno polizitovanom umetnošću da se stav, tekstovi i muzika idealno uklope. Muzika je, dakle, neiznenađujuće žestoka trešerska nabadačina, visokog tempa, nervoznih aranžmana sa strašnom napetošću u harmonijama i eksplozivnim razrešenjima. Pogotovo pevač svojim polupankerskim lavežom svemu dodaju potrebnu dozu adrenalina. Za tri dolara teško da ćete kupiti bolji komad trešine ove nedelje:

https://ultimatepowercorrupts.bandcamp.com/album/tensions-escalate

Iako se Švedski jednočlani Gaslarm navodno nedavno raspao, Anders Lindberg se ipak vratio snimanju i izbacio sedamnaesti album, Eradicator. Ovo je, kao i do sada, simpatičan speed metal sa dobrim rifovima, prihvatljivom kućnom produkcjom i Lindbergovim pevanjem koje ćete ili voleti ili mrzeti. Nisam do kraja zadovoljan ovom pločom ali neki delovi na njoj su savršenstvo:

https://gaslarm.bandcamp.com/album/eradicator

Moskovljani Mass Madness su sedam godina radili da izdaju treći album, ali je Innerbeast zaista dobar. U bendu je sada nova ritam sekcija, gde bubnjar, veteran Андрей Ищенко donosi ogromno iskustvo i besprekornu tehniku pa Mass Madness ovde zvuče veoma profesionalno. Innerbeast je ploča odlično produciranog savremenog thrash metala koji ima dovoljno gruva za mlađu publiku ali je brz, oštar i sa sasvim dovoljno „ekstremnijih“ elemenata u ritmu i rifovima da bude i za nas, malo bolesnije. Jedan od ovih elemenata je svakako i pevačica Дарья Пирожкова čiji promukli lavež muzici daje prodornost a bendu lep identitet. Vrlo sam zadovoljan:

https://massmadness.bandcamp.com/album/innerbeast

Iznenadilo me je koliko mi je prijao EP Terrain of Inflamed Pustules kvarteta iz Birmingema (u Alabami) Miasmic Ooze. Iako i ime benda i izdanja sugerišu da je pitanju gnusan goregrind, sa sve omotom prepunim komada tela i tkiva, ovo je zapravo prilično dobar deathgrind gde, muzički gledano, gore komponenta uopšte nije naglašena. Miasmic Ooze pišu dobre, napete grindcore pesme i sviraju ih odlično a zvuk im je iznenađujuće solidan.  Vrlo prijatan EP za ljubitelje deathgrinda i još jedno podsećanje da se grindcore album ne valja UVEK ceniti na osnovu omota:

https://miasmicooze.bandcamp.com/album/terrain-of-inflamed-pustules

Fleshcreep iz Atlante naslovom svog prvog demo snimka iskazuju jednu poznatu ali značajnu istinu. Pitch Shifters are for Cowards nije najbolji grindcore koga sam ikad čuo ali ova dva momka, bez gitare, samo koristeći bubanj i basčinu te, naravno, prirodno duboke vokale provajduju osam kratkih pesama zakucavanja i haosa. Vrlo dobro producirano s obzirom šta je i zguta se bez napora. Plus, plaćate koliko hoćete ako hoćete:

https://fleshcreep.bandcamp.com/album/pitch-shifters-are-for-cowards-demo

Cursed Blood iz Atine su izvrsni na snimku Crusty Demons of Death koji sadrži po jednu obradu Terrorizer, Discharge i Anti Cimex. Ne samo da ovi Grci imaju IZVRSTAN ukus nego su i njihove verzije ovih klasika tehnički – ali i po duhu – izvanredne i kogod voli klasični grindcore i D-beat treba da im pruži podršku. Sjajno:

https://cursedblood.bandcamp.com/album/crusty-demons-of-death

Vrlo retko ovde pominjem reizdanja, ali kada se radi o našim ljudima onda to nije na odmet. Sjajni Novosađani Nominal Abuse su svoj EP Machinery of Madness izbacili još  pre deset godina ali ovo digitalno reizdanje mi je mnogo lepo leglo i pokazalo da njihov grindcore nije ni malo loše ostario, naprotiv. Nikola i ekipa ovde zvuče sjajno usvirano, sa dobro napisanim pesmama koje grindcoreu dodaju dimenziju emotivnijeg hardcore izraza, sa solidnom produkcijom za paket koji i danas zvuči sveže i energično. Najtoplije preporuke pogotovo uz cenu koju sami određujete:

https://nominalabuse.bandcamp.com/album/machinery-of-madness

Svakako najbolje grindcore izdanje ove nedelje je split EP liverpulskih HorseBastard i japanskih Retortion Teror. Ova ubitačna, kratka i ubitačno kratka ploča donosi onaj najbolje napisani i odsvirani grindcore gde se muzika kreće zaslepljujućom brzinom ali njeni autori ne samo da imaju vrhunske izvođačke veštine već i razumeju kako se pišu pesme da ne budu sve iste i monotone. Da ne pominjem uzvrsnu produkciju na obe strane. HorseBastard iz Liverpula su bend članova Corrupt Moral Altar, Confine i Chinsniffer i savršeni su a Retortion Terror je, naravno bend Takifumija Matsubare i pošto je u pitanju bog grajndkora tu nema šta mnogo da se objašnjava. Ovo izdanje je već praktično izašlo prošle godine ali sada se radi limited edition od 250 fizičkih kopija i to je, nažalost, jedini način da kupite i MP3.

https://riproaringshitstormrecords.bandcamp.com/album/horsebastard-retortion-terror-split-7

Već decenijama grindcore – sa svojim agresivnim i primitivnim izrazom – sebi privlači muzičare koji smatraju da pomanjkanje veština u sviranju i nepoznavanje muzičke teorije nisu prepreke za pravljenje muzike. To je naravno fer ali i jeste razlog što je 99% grindcore muzike koju čujemo potpuno nezanimljivo smeće. Naravno, grindcore ne mora biti ovakav, kao što se vidi iz pisanja o izdanju iznad, ali novi split EP prolifičnih Brazilaca Agamenon Project je pokazni primer da je grindcore muzika koja može čuvati svoju primitivnu estetiku a ipak imati prostora za ideje, svežinu itd. Agamenon Project su svojevrsni kraljevi split-izdanja (kao nekada – a i sada – Agathocles) pa na ovom novom, koje je sa bendom IhateYourGuts pošteno isporučuju deset zakucavačkih grind komada punih blastbitova, nerazaznatljivih vokala, ali i rifova koji umeju da budu inventivni i zanimljivi. Ovo je i dalje muzika pećinskih ljudi ali pećinskih ljudi koji je jako dobro razumeju i izvode. IhateYourGuts, pak, predstavljaju „sobni“ grind sa 12 pesama koje zvuče kao snimljene na kasetofonu i, pa…. nije to esencijalno. No, za dva dolara dobijate sasvim dobar dil jer su Agamenon Project sjajni:

https://whocaresrecordsbrazil.bandcamp.com/album/01-21-agamenon-project-x-ihateyourguts

Kada su tamo u devedesetima hardcore punk bendovi snimali albume za metal etikete, to je nama umelo da zvuči neiskreno, ispolirano, neautentično. Dobro, možda je tako i danas donekle, ali Relapse su ipak prijateljska etiketa. Debi album hardcore thrash supergrupe iz Virdžinije, Terminal Bliss (čiji članovi potiču iz City of Caterpillar, Iron Reagan, Darkest Hour, Pg.99 i Pygmy Lush) pod naslovom BRUTE ERR​/​ATA došao je nakon svega godinu dana operisanja benda i to, znate već, godinu dana u 2020. godini. Enivej, Terminal Bliss zvuče dobro i napaljeno, isporučujući deset kratkih, brzih pesama koje su superdistorziran pank sa korenima u anarhističkim pank formulama i ranom D-beat ekscesu. Sve je to zapravo „jako“ producirano za moje standarde ali ne žalim se, ovo je zabavna i besna pank ploča:

https://terminalblisscult.bandcamp.com/album/brute-err-ata-2

Cowboy Amazing iz Medisona u Viskonsinu svoju muziku nazivaju disonatnim hardkorom i to je dobar opis. Novi EP, Theres Nothing More American Than Wearing Something Else’s Skin ima pet pesama muzike koja je gruvi i disonantna u istoj meri, koja ima dosta metal elemenata ali ne pričamo o modernom metaliziranom hardkoru već o muzici koja se oslanja na klasičan pank i metal makar isto onoliko koliko na „noise“ i „alternative“ inačice nezavisne rok muzike iz osamdesetih i devedesetih. Recimo da ovde čujem odjeke Scratch Acid i Jesus Lizard koji se fino uklapaju uz jak tempo i vrištanje. Prija:

https://cowboyamazing.bandcamp.com/album/theres-nothing-more-american-than-wearing-something-elses-skin

Za ovonedeljnu porciju drona, Nadja je ponovo tu, ovoga puta sa split albumom gde je na drugoj strani čikaški Disrotted. Nadja je za ovu priliku možda i malo mračnija nego što sam očekivao, sa nešto naglašenijim ritmom i generalno abrazivnom atmosferom. Disrotted su, naravno, takođe prilično abrazivni i njihova muzika je okrenutija rifovima i dotiče se sa klasičnim death-doom zvukom u nekim momentima. Ovo je u svakom slučaju odlična ponuda za ljude koji svoj metal vole najviše kad je apstraktan i jedva uklopljen u nešto prepoznatljivo „muzički“.

https://badmoonrising.bandcamp.com/album/nadja-disrotted

Rusi GjeldRune definitivno nisu bend po mom ukusu, ali izlazak njihovog novog, živog albuma, Ветер сеяли, бурю жали njihovim ljubiteljima sigurno predstavlja pravi praznik pa još u istoj nedelji kad se proslavlja Srpska Nova godina!!! GjeldRune svoj melodični, dobro raspoloženi folk-metal uživo izvode veoma dobro i ovaj album je ne samo kolekcija kvalitetno odsviranih pesama već i lekcija iz toga kako se ova muzika može snimiti i miksovati u koncertnom kontekstu. Da mi se ova muzika u principu ne sviđa a da sam album i pored toga slušao je valjda svedočanstvo da ovi ljudi nešto rade odlično:

https://gjeldrune.bandcamp.com/album/veter-seyali-buryu-zhali

Šveđani Viral su toliko dobri na svom prvom albumu, Viral da za to treba da dobiju neku nagradu. Ovo je paket NWOBHM-inspirisanog heavy metala jakog tempa, brzih bubnjeva, napaljujućih rifova i upečatljivog pevanja, ali ono što je kod Viral karakteristično je da za razliku od mnogh drugih neo-NWOBHM bendova, ovde kao da se ne oseća potreba za cheesy sadržajima. Nema pevanja u falsetima, nema vibrato soliranja ni drugih trikova da se odmah naznači pripadnost pod-žanru. Viral veruju da su im sasvim dovoljne odlične pesme, vrhunska svirka i perfektna produkcija. I, mislim, naravno, u pravu su. Skoro pa savršeno:

https://viralofficial.bandcamp.com/releases

Mean Machines je sjajno ime za bend koji svira bajkerski hard rok/ starinski metal, pa su Španci koji se tako zovu svakako dobro pozicionirani i pre nego što čujete EP Ridin’. Ovo je prijatna, staromodna muzika za pivopije i larmadžije stare škole, slaveći bajkerski stil života uz odmeren, srednji tempo, bluzerski intonirane rifove i nežan zvuk Hammond orgulja. Mean Machines ne donose išta novo ovom zvuku ali ako vam ovakvog zvuka nikad nije dosta, dopašće vam se. Jedna pesma (Uno) sasvim otvoreno omažira Steppenwolf pa eto…

https://livingmetal.bandcamp.com/album/ridin

Fireforce iz Antverpa u Belgiji na svom četvrtom albumu, Rage of War, nude vrlo predvidiv, skoro pa iz-druge-ruke heavy metal sa power metal završnom obradom, ali time ne želim da kažem da je ovo loša ploča. Predvidivo ponekad znači i prijatno familijarno pa su Belgijanci sa ovom pločom prosto – katalog rifova, ritmova, trikova i ideja koje smo čuli mnogo puta. Pesme bi, slažem se, mogle da budu sklopljene i drugim redosledom tema i rifova ali svaki za sebe je, pa, prilično dobar. Solidna produkcija i sasvim dobar album:

Za kraj, malo slema. Prvo promo singl projekta Scorbutus u kome svira neumorni Nizozemac Floor van Kuijk iz Korpse, Carnifloor i još gomile bendova. Ovde se udružio sa jednim Rusom (basista    Stanislav Pozharnitsky iz Epicardiectomy) i Amerikancem (Clayton Meade, pevač Umbilical Asphyxia i još krda bendova) i mada sve zvuči kao početak nekog vica, nije. Ovo, Promo 2021, nudi dve pesme paklenog slamming death metala kakav i očekujemo od van Kuijka bez gangsterskih zastranjivanja, horskih refrena, beatdown gruva ili ičeg što nije najbrutalnije zalivanje blastbitovima i vokalima direktno iz pakla. Da bend ima pravog bubnjara bili bi idealni, ovako su samo prilično moćni:

https://viletapesrecords.bandcamp.com/album/scorbutus-promo-2021

Al za sam kraj, zadovoljstvo mi je da kažem da je novi EP mančesterskih Ingested vrlo hardcore zaokret ka njihovim slaming deathcore korenima i da ovde imamo mračan intro i četiri pesme ubijanja. Ovde nema skoro ni traga metalcore zastranjivanjima sa Call of the Void i album je još „gluplji“ a time meni bolji slamcore nego što je bio prošlogodišnji solidni album Where Only Gods May Tread. Hoću da kažem, ovo su jednostavne pesme, zasnovane na mlevenju hromatskim rifovima, zakucavajućim blastbitovima i iznurujućim moš-delovima u srednjem tempu, te mrvećim slemovima, sa pristojnim trajanjem između tri i četiri minuta i bez filozofije. Dalekobilo da odričem Ingestedu ili bilo kome ambiciju da svoj izraz proširuju i da eksperimentišu sa pristupima, naprotiv, podržavam iz sve snage, ali Stinking Cesspool of Liquified Human Remnants je uz svu svoju neambiciju da se odmakne od osnovne formule podsećanje koliko ta formula zapravo ima snage kad se svira dobro, pošteno i iz srca. Dakle, muzički sasvim neambiciozno ali za moje uho familijarno i prijatno:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/stinking-cesspool-of-liquified-human-remnants

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 09-01-2021

2021. godina svakako nije predugo čekala da udari po drami, ali dobro, mi smo ovde makar slavili božić i bili iznad svega. Takođe smo slušali metal. Bogougodno.

Blek metal prvo, kao i što mora. Poljski Pagan Forest rade još od 1995. godine, ali je Bogu, izašao prvog Januara, njihov prvi album, posle mase demo snimaka i jednog split izdanja. Dve i po decenije rada nisu malo i Bogu je vrlo sazreo materijal paganskog, folkom i folklorom pokretanog blek metala što priziva stare običaje i verovanja. Pagan Forest, iako koriste dosta etničkih tema (i instrumenata), srećom sviraju i vrlo ubedljiv metal kada do metala dođe i ovo je veoma uspeo spoj sirovog, jakog zvuka i suptilnijih folk preliva koji intrigira originalnošću:

https://paganforest.bandcamp.com/album/bogu-coming-out-1-january-2021

Ukrajinski svrm je prošli album, Занепад izbacio pre praktično tačno godinu dana. Januar je, dakle, vreme za svrm pa evo i novog albuma. Розпад je nastavak iste priče i ne menja formulu koja dobija ali pošto ona dobija – onda je sve u redu. I ovaj album je lepa mešavina melanholičniuh atmosfera i besne svirke, patetična koliko od Slovena već po definiciji očekujemo ali i iskrena baš koliko treba.

https://svrm.bandcamp.com/album/–10

Štokholmski Gravstenad na prvom albumu, Högtid imaju dosta muljav zvuk ali se to nekako uklapa uz njihov apokaliptični, možda tipično švedski blek metal. Ovo je muzika koja umešno kombinuje zasipanje lavinama blastbitova i pretećih rifova sa upečatljivim rifovima, kreirajući dinamične, zanimljive pesme. Nije da se uz ovaj zvuk mnogo te dinamike čuje ali Gravstenad pišu odlične teme i kompozicije i vredi se potruditi da se one čuju kroz maglu rata:

https://gravstenad.bandcamp.com/album/h-gtid-2

Francuzi Livets Ångest nude vrlo umivenu i prijatnu verziju blek metala na svom debi albumu, takođe nazvanom Livets Ångest. Ovo je raznovrsna i dinamična muzika koja me je u prvom redu osvojila svojim prijatnim zvukom bez gubljenja u efektima i kompresijama. Livets Ångest lepo sviraju i pišu zanimljive pesme i pravo je zadovoljstvo biti u stanju da ih slušam bez napora po uši, uživajući u raznolikosti ideja ali i jednoj pravovernoj blek metal lojalnosti na tehničkom planu. Odličan debi:

https://livetsangest.bandcamp.com/album/livets-angest

Brazilski jednočlani Dark Desires fura svoj fazon već deceniju i po pa je i novi album, Storm, kolekcija himničnih, pankerskih komada srednjetempaškog blek metala koji od svoje tehničke svedenosti pravi estetski identitet a od produkcijske nužde stil. Nije ovo preterano ekspanzivna muzika i drug     Raphael Ferreira maltene sve pesme pravi istim pristupom, ali ovo je muzika koja je vrlo iskrena, ekspresivna i ovenčana lepim, prijatnim, evokativnim rifovima. Utoliko, ako vam se dopadne jedna pesma na albumu, slobodno preslušajte sve jer nagomilavnaje istih ideja u skoro identičnom tempu, sa jednoličnim pevanjem zapravo kreira hipnotičke efekte radije nego da dosadi:

https://darkdesires1.bandcamp.com/album/storm

Isto iz Brazila dolaze Vazio koji opako krljaju na svojoj strani split EP-ja sa Xico Picadinho. A Penumbra do Lamento prikazuje Vazio u dve brze, atraktivne blek metal pesme koje imaju upečatljive, preteće teme što su i sasvim melodične ali pre svega na onaj hladan, preteći način koji ja najviše volim kod ovakve muzike. Vazio operišu na teritoriji koja me podseća na Marduk ili Mayhem iz najboljih dana i nadam se da ćemo se uskoro ponovo sresti:

https://vazio.bandcamp.com/album/a-penumbra-do-lamento-ep-split-with-xico-picadinho-2021

Nizozemsko-grčki projekat Aran Angmar je objavio prvi, hajde da kažemo „veći“ blek metal album ove godine. Black Cosmic Elements je simpatična kombinacija black i death metala što je prave neki bivši i sadašnji članovi Pestilence, God Dethroned, Iced, Legion Massacre itd., a sa svim elementima očekivanim od modernijeg blek metala. Dakle, ovo je atmosferično, himnično, sa dosta promena tempa i dinamike u pesmama i dosta melodije ali sa ipak vrlo čvrstom ritmičkom osnovom. Dopadljivo:

https://aranangmar.bandcamp.com/album/black-cosmic-elements

Argentinac Voragine na svom prvom EP-ju, isto nazvanom Voragine i gde se svaka od tri pesme zove isto Voragine nudi simpatičan blackened crust. Ali baš solidno napisan i izveden. Tu je i crno-bela verzija Trijumfa smrti na omotu, kako bog i miluje, pa je ovo sjajno prvo izdanje:

https://voraginecrustblack.bandcamp.com/album/voragine-ep

Thundering Hooves su duo iz Londona i Bristola čiji prvi album, Vestiges, nudi satanistički black metal/ blackened thrash sa dosta old school death metal atmosfere. Zvuči kao gadno zamešateljstvo ali muzika, koju bend opisuje rečima „Black Heavy Metal of Death“, zapravo teče sasvim prirodno i prijatno. Thundering Hooves imaju lep, zdrav zvuk koji im omogućava da sviraju i brže i sporije a da sve zvuči snažno i ubedljivo – ovde nema preterivanja sa kompresijom koje tako zna da osakati moderni metal. Aranžmanski, pesme su možda duže nego što sam očekivao, sa dosta delova ubačenih između glavnih elemenata i mada to možda tehnički jeste višak, muzika benda ovim dobija i jednu meditativnu dimenziju koju pozdravljam. Solidno:

https://thunderinghooves.bandcamp.com/album/vestiges

Rusi Vjuga skoro da i ne sviraju blek metal. Njihov blackgaze album Aeternum je intenzivno „post black“ intoniran sa eteričnim ženskim vokalima i dugačkim periodima meditacije nedistorziranih gitara i bez ikakvih bubnjeva. No, Vjuga to odlično rade i ovo nije samo plitki pop koji flertuje sa blek metalom iza škole posle časova već zaista dobar shoegaze pop koji se smisleno udružuje sa blek metalom za maksimalan efekat. Tako će ovde i shoegaze publika doći na svoje (slušajte hipnotičnu Nurtured in a House Sin) ali će i metalci imati dovoljno energičnih momenata da se poraduju. Bend ima i dobar, prilično zdrav zvuk s obzirom u kom ogranku žanra radi pa je ovo za mene bila vrlo prijatno iznenađujuća ploča:

https://vjuga.bandcamp.com/album/aeternum

If I Were The Devil iz Ilinoisa sviraju moderan, prijatan blek metal na svom debi albumu If I Were The Devil. Ovde ima puno koketiranja sa „drugim“ senzibilitetima, atmosfera, akustičnih uvoda ali If I Were The Devil ne sviraju post-blek metal i njihova muzika je u svojoj srži i dalje satanistički, energični, distorzirani, pržački blek. Samo nakićen, našminkan i vrlo nameran da bude raznovrstan i nepredvidiv. I, uz solidan zvuk koji bend ima, ova formula odlično pali. Album ne samo da je kolekcija dobrih pesama već i promišljeno sekvenciran narativ koji razume dinamiku čitavog izdanja i slušaoca umešno vodi od krešenda do krešenda. Odlično:

https://ifiwerethedevil.bandcamp.com/album/if-i-were-the-devil

Austrijanci Transilvania su za svoj drugi album, Of Sleep and Death dobili vrlo nisku ocenu na sajtu Angry Metal Guy, ali ja sam slab na blek metal koji je istovremeno ovako kičast i primitivan. Ne da Transilvania ne znaju da sviraju – ekipa istovremeno svira i death metal u drugim bendovima – ali ovaj album ima neobične aranžmanske zahvate i čudna rešenja, pogotovo u domenu bubnjeva pa je, pored dosta čudnog miksa sve pomalo kao da slušate demo benda koji ima interesantne ideje ali ne i iskustvo da ih realizuje. Fakat je da Of Sleep and Death ne mogu da nazovem dobro aranžiranim albumom sa beskonačnim mutiranjem pesama i stalnim dodavanjem novih delova, ali mi je ambicija da se pravi ovako grandiozan blek metal pomoću štapa i kanapa nekako supersimpatična:

https://invictusproductions666.bandcamp.com/album/of-sleep-and-death

Italijani Gates Of Doom imaju zaista upečatljiv omot za svoj debi album, Aquileia Mater Aeterna i on radi više nego dobru pripremu za njihov blackened death metal zvuk spakovan u dobru produkciju i obrade istorijske tematike. Gates Of Doom pišu pompezne, vrlo epske pesme i vidi se da su im koreni u melodičnom blek metalu, ali ovo je u dovoljnoj meri „blackened“ muzika da meni bude simpatična sa svojim vodviljskim pristupom i produkcijom koja je prijatno odmerena da muzici da oštrinu i masu a da ne zamara uho. Lepo:

https://gatesofdoom.bandcamp.com/album/aquileia-mater-aeterna

Celestial Swarm je super ime za bend koji se i tematski bavi kosmičkim i naučnofantastičnim temama a u pitanju je projekat trojice muzičara sa tri različita kontinenta u kome se spajaju black metal, death metal i samo malčice slamming death metal začina. Dobra je ovo kombinacija za muziku koja zvuči izmučeno ali i kosmički uzvišeno, sa odličnom atmosferom i pažljivo građenim aranžmanima što demonstriraju jako disciplinovan pristup građenju svake od kompozicija. Debi album, Gateways to the Necroverse ima osam pesama u vitkih 38 minuta i vrlo jak nastup koji će, nadam se skrenuti pažnju na bend koji svojim kvalitetom i intenzitetom zaslužuje da bude slušan:

https://celestialswarm.bandcamp.com/album/gateways-to-the-necroverse

Ogasawara je japansko ostrvo u Pacifiku, ali i ime jednočlanog blek metal projekta iz Sinsinatija u Ohaju. I ovo je, sudeći po debi EP-ju koji se takođe zove Ogasawara jedan nekarakteristično odličan jednočlani bend iz Amerike. Dobro, meni su i kriterijumi malo srozani s obzirom da većina jednočlanih američkih blek metal projekata koje čujem zvuči kao da ih je pravio četvorogodišnjak udarajući nogom od stolice u stari šporet, pa je činjenica da Ogasawara ima kvalitetan zvuk i produkciju svakako dovoljna da me odobrovolji. Ali dobra volja samo dopušta da čujem da je ovo izvrsno napisano i izvedeno uz strast koja, srećom, ima i svog parnjaka u zanatskoj veštini. Ogasawara pruža agresivan, atmosferičan i energičan blek metal bez mnogo filozofije i pozeraja a autor svega, uključujući miks i mastering, Luke Sackenheim je rešio i da ovaj album preko Bandcampa podeli besplatno, dakle ne po ceni koju sami odaberete već besplatno. Ne propustite:

https://ogasawara2.bandcamp.com/album/ogasawara

Idemo na stoner! I odmah slušamo vrlo simpatičan psihodelični hard rok na EP-ju Sol Negro čileanske ekipe Puente Diablo. Ove dve pesme idu sporim, otmenim tempom i imaju lep rokerski štimung, sa teškim, jakim rifovima ali i vrlo lepim prozračnim gitarskim solažama ojačanim psihodeličnim efektima. Ovo je svakako „metal“ onoliko koliko je potrebno ali i psihodelija onoliko koliko je to udobno, pa se može reći da spaja najbolje od dva sveta u pesmama koje tokom sedam minuta svaka imaju dovoljno vremena za kvalitetne, razrađene aranžmane. Kada gitarista il_negro udari po gitarskim ambijentima ovo zvuči izuzetno zrelo. Meni odlično a jedini razlog da ovaj bend ne postane svetski uspešan je da se anglofoni uhvate za reč „negro“ i počnu da smaraju svojim suženim viđenjem rasizma…

https://puentediablo.bandcamp.com/album/sol-negro

Iako po imenu zvuče kao nekakvi Skandinavci, Tørnquist su zapravo iz Buenos Airesa. Dobro, dešava se, a njihov debi EP, Doomed to Rebel je znatno više mračni sludge metal nego što je doom. Ovo je glasna, teška muzika srednjeg, nabadačkog tempa, ne preterano maštovitih rifova, ali jednog čvrstog, ubedljivog zvuka. U ove četiri pesme Tørnquist se preporučuju kao bend koji ima razrađenu estetiku i zna kako se izvodi ovakva muzika:

https://tornquist.bandcamp.com/album/doomed-to-rebel

Tar Hag iz južne Kalifornije su još jedan bend koji meša sludge i stoner zvuk pa je i njihov drugi album, Bestial, kako mu i ime govori, dosta, jelte, divljački. Ne preforsirano, ima ovde dosta atmosfere i odmerene svirke, ali je na programu svakako agresivna distorzija, hrapav i ispucao urlajući vokal i mnogo mračne, nisko naštimovane svirke. Ovo su podugačke pesme, sa najkraćom od skoro pet minuta pa malo to treba i podneti ali Tar Hag imaju lep zvuk – ako volite jaku distorziju – i dovoljno elegantnosti da izguraju tu dužinu:

https://tarhagofficial.bandcamp.com/album/bestial

Još sludge metala? Nema problema. Bend se zove KOZA, dolazi iz Čatanuge u Tenesiju a album im se zove Calcification of the Human Ghost i zvuči kao da se grupa demona iz pakla dočepala gitara i pojačala pa džemuje iz sve snage. Ne da je ovo improvizovana muzika, KOZA pišu pesme pametno i ekonomično, sa dobrim korišćenjem rifova i mračnih harmonija koje su zaštitni znak ove muzike, a distorziran ali ne prebudžen zvuk je idealan za moje umorne, osetljive uši koje se obraduju kad bend ipak razume vrednost dinamike i ne svira iz sve snage svo vreme. Odličan debi album za ovaj sastav i najbolji sludge metal koji sam čuo ove nedelje:

https://kozakult.bandcamp.com/album/calcification-of-the-human-ghost-2

Dvojica Rusa iz benda Old Sea and Mother Serpent imaju tako dobar zvuk sa svojim mračnim, lo-fi ali vrlo zaokruženim doom-stoner albumom Plutonian da im je skoro lako oprostiti što pesme traju preko dvadeset minuta. Ne sve, od četiri pesme na albumu, jedna je „kratka“ i pakuje se u svega jedanaest. No, bend, protivno svim očekivanjima uspeva da lepo svira i drži pažnju većinu vremena pa je ovo album koji nećete baš puštati onako, kežuali, da se malo prozezate ali kada vam bude bio potreban umirujući zagrljaj talasa fuzza i nežno treskanje bubnjeva, te daleki, vrišteći vokal da vas podseti kako je teško, Plutonian će biti tu za vas:

https://osams.bandcamp.com/album/plutonian

ANNORAAQ su iz Lajpciga a album Mother​-​Lode je fina, glasna, fazirana ploča modernog teškog roka. Hoću reći, ovo nije dovoljno sporo i napušeno da bi bilo čist stoner, a opet nije dovoljno seksi i poletno da bi bilo taj neki pankerski neo-grunge, pa se ANNORAAQ nalaze na pristojnoj sredini sa jakim distorzijama i niskim štimom, dosta buke, ali i sa malo jačim tempom i gotivnim refrenima (tipa „We’re getting drunk tonight“). Za staro i mlado, dakle:

https://annoraaq.bandcamp.com/album/mother-lode

DSRT iz Hamburga imaju, pretpostaviću prvi, album The Last Wave i ovo je mešavina stonera, hard roka i malo grandža, uz veoma težak zvuk koji usisava sve oko sebe. Ozbiljno, ova gitara ima sopstveni gravitacioni bunar i malo čak i odvraća pažnju od pesama koje su simpatično raznolike. Bend je, koliko ja shvatam, za sada studijskog tipa – ista osoba svira bas i bubanj, recimo – ali je možda to i doprinelo ovakvoj raznovrsnosti pesama a opet u okviru jednog prilično jasno određenog stilskog izraza. Prijatno:

https://dsrtsrvc.bandcamp.com/releases

Novi Octopus Diver je EP sa četiri pesme vrlo tihih, sanjivih meditacija bez distorzije i sa veoma svedenim ritmovima. Ovo je toliko hipnotička muzika da ni malčice muljaviji zvuk uopšte ne smeta i Octopus Diver se sa Soul Forest sigurno svrstavaju uz Stoned Karma kao bend kome ćete se okretati kada vam treba nenametljiva instrumentalna psihodelija za pozadinu nekih vaših bludećih misli:

https://octopusdiver.bandcamp.com/album/soul-forest

Slavic Folk Songs je pomalo prevarno ime za bend koji uopšte ne svira slovenske narodnjake nego sanjiv, lepuškast psihodelični stoner rok. Možda može da ih izvuče to da su u pitanju Rusi – koji doduše žive u Bruklinu – pa na albumu Norilsk Nickel ima i dosta pevanja na Ruskom, ali generalno, ovo je atmosferičan, nežan, onako, nokturnalan psihodelični stoner sa malo bluza u osnovi i lepo napisanim pesmama koje bend zatim izvodi uz maksimum raspoloženja i psihodeličnih efekata. Prijemčivo:

https://slavicfolksongs.bandcamp.com/album/norilsk-nickel

Forbidden Place Records, drusni denverski diskografski preduzimač koji je tokom 2020. godine izdao nekoliko vrlo pristojnih stoner izdanja je u novu godinu ušao sa kompilacijom Escape to Weird Mountain Volume 6 koja  se prodaje po ceni što je sami možete imenovati i nudi 24 benda sa većinom kojih firma obećava da će sarađivati tokom 2021. godine. Naravno, videćemo na šta će godina ličiti ali ovde ima opake muzike, od njemačkih Burn Ritual koje sam jako voleo prošle godine, preko The Crooked Whispers čiji mi je prošlogodišnji album, Satanic Melodies, bio prilično obećavajući, pa do odličnih Nizozemaca Desert Colossus. Ne propustiti:

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/escape-to-weird-mountain-volume-6

Whoa, Sonic Demon samo što su izdali odličan EP pred novu godinu a evo ih sada i sa svojim debi albumom, Vendetta. Italijani ne razočaravaju i ovaj materijal, snimljen tokom Jeseni 2020. godine je žestoko faziran i energičan psihodelični stoner rok koji ovde, za razliku od pomenutog EP-ja ima manje ritualnu a više rokersku dimenziju. No, kada je muzika ovako distorzirana, ritual se nameće sam od sebe i Vendetta je lep amalgam rokenrol zvuka i jedne gotovo apstraktne psihodelične dimenzije. Nije lako za uši, da se razumemo, ovo je prilično lo-fi produkcija, ali je lepo, mnogo je lepo i da je vam se po ceni koju sami odredite. Odredite pravično jer Sonic Demon su ljudi na svom mestu:

https://sonicdemon.bandcamp.com/album/vendetta

Rekoh već da je godina počela vrlo dobro za psihodeliju i stoner, pa upišimo na spisak i britanski Heavy Relic čiji album The Apparition of The Great Cabala ima četiri dugačka instrumentalna džema koji se izdvajaju promišljenošću i širinom ideja. Dakle, ovo nisu samo ortaci koji su se napili piva, u šupi sviraju bluz, pa pustili telefon da ih snima nego tu ima dosta ideja i koncepata koje vredi čuti. No, treba ih i izdržati, prva od četiri pesme bije duže od dvadeset minuta i mada sve što se u njoj dešava sasvim opravdava trajanje za moj groš, fakat je da bend ima malo jeftin, mid-fi zvuk pa to može da bude naporno za starije uši. Ali vredi se potruditi:

https://heavyrelic.bandcamp.com/album/the-apparition-of-the-great-cabala

Nisam do sada slušao radove meksičkog multiinstrumentaliste po imenu Jorge Beltrán del Paso a koji radi pod umetničkim pseudonimom Humus, ali album Bhang Theory koji je snimio sa raznim drugim muzičarima me je prilično zaintrigirao. Ovo je serija psihodeličnih džemova koji su svi karakterisani jednim minimalističkim pristupom gde je najvažniji gruv, ali i od kojih svaki ima poseban zvuk i senzibilitet zahvaljujuću Humusovim gostima. Tako pored hardrokerske, masnim wah-wahom oplemenjene Coast, imamo fank pesmu UIO sa sitno seckanim gitarama, a posle njih sledi „svemirska“ Try that again Ms Toft u kojoj uopšte nema gitare i gruv se postiže neparnim ritmom, monotonim basom i hipnotičkim sintisajzerom. Humus je aktivan još od kasnih osamdesetih i na Bhang Theory se dobro čuje i ta izbrušenost vizije koja dolazi sa iskustvom ali i jedna opuštenost u pogledu toga da li je ovaj album ikakav „definitivan“ iskaz. Humus zna da će sutra snimiti novi album, idućeg meseca još noviji i da će ga jednog dana verovatno mrtvog izneti iz studija. I to se sjajno čuje:

https://humusbandmx.bandcamp.com/album/bhang-theory

King Weed su rešili da održe visok tempo i u novoj godini pa smo na drugi dan pravoslavnog božića dobili njihov novi album, Let There Be Weed. Kako i dolikuje verskim praznicima, ovo je optimistična, radosna muzika koja, doduše, slavi supstancu što se ne koristi zvanično u našim crkvenim obredima ali je svakako tu i tamo kroz ljudsku istoriju umela da ponekog približi onostranom. Muzički, ovo je standardni program instrumentalnog stoner roka koji se ne pali mnogo na izmagličaste atmosfere i osećanja nego cepa bluzerske rifove i preko njh sipa solaže. Ko je do sada voleo King Weed tačno zna da će ih voleti i na ovom albumu. Ko za njih ne zna, sada ima više od pedesetosam minuta psihodelične stoner svirke da se dobro upozna i zavoli. Sve za samo pet evra!

https://kingweed.bandcamp.com/album/let-there-be-weed

Grave Intent iz Kalifornije debituju istoimenim EP-jem a koji je ona neka mešavina metaliziranog hardcorea i death metala koja ne daje ni jednoj od dve osnovne muzike da zaista prodišu, ali kreira dovoljno memorabilnih rifova i momenata da ne bude gubljenje vremena. Četiri pesme koje bend ovde izvodi su pune solidnih elemenata i bend ih uzvodi sa dosta autoriteta a jedino što im zaista fali je neki malo distinktniji „karakter“ ili „identitet“ ako hoćete. No, ko ne mari za te visokoparne koncepte, ovde ima lepih rifova i prostora za hedbeng:

https://graveintent.bandcamp.com/album/grave-intent

Indonežani Death Prohecy izdali su svoj prvi album Massacre From Meiji Ishin, baveći se, barem sudeći po naslovu i omotu, nekim prelomnim momentima iz perioda Meiđi restauracije u Japanu. Zašto? Ne znam. Ali kad se Japanom bave Amerikanci i kojekakvi drugi zapadnjaci zašto ne bi i Indonežani? Death Prohecy sviraju brutalni death metal, sa puno slamming delova i, možda tipično za bendove sabovog podneblja na njihovim prvim izdanjima, muzika je tehnički korektna ali u smislu pisanja pesama ili makar kreiranja memorabilnih slemova, prilično osrednja. Death Prohecy su dobri, znaju da sviraju, razumeju osnovne principe žanra ali mada mi je ovaj album bio sasvim okej za jedno slušanje, nema tu dovoljno kreativnog žara da se ploča izdvoji od stotina sličnih. No, svakako za početak ovo nije rđavo:

https://deathprophecy.bandcamp.com/album/massacre-from-meiji-ishin

Francuski Antropofago na svom trećem albumu, A Propensity for Violence… Cruelty Enslavement nudi vrlo solidan mada i vrlo standardan program brutalnog tehničkog death metala koji, kako i očekujete, zasipa brzim blastbitovima, basističkim bravurama (Alexis Ruinier na bas-gitari zaista izgara, sa izuzetno čistom i preciznom svirkom), dubokim, grlenim vokalima i povremeno vrlo lepim rifovima. Bend ne izlazi daleko izvan granica ovog podžanra i uglavnom operiše na Necrophagist-Origin teritoriji ali ko voli takav zvuk, ovde ima da se čuje dosta dobre muzike i lepih pesama. Album je zapravo proširenje EP-ja A Propensity for Violence iz 2018. godine, sa dodate četiri pesme i generalno nudi vrlo prijatan program brutal death svirke.

https://antropofago.bandcamp.com/album/a-propensity-for-violence-cruelty-enslavement

Fleshdriver iz Talahasija do sada nisu izdali ni jedan album ali ako je sudeći po živom EP-ju, Live: A Feast of Flesh (doduše snimljenom bez publike, u studiju, ali uživo), spremni su. Ovih pet pesama, snimljenih i miksovanih veoma dobro s obzirom da se radi o živom nastupu, predstavlja ih u autoritativnoj formi sa deaththrash pesmama koje imaju u sebi dosta pompe i karaktera. Fleshdriver me ovde malo podsećaju na Malevolent Creation time da svaka pesma ima svoj distinktni identitet, himnične rifove i pažljivo raspoređenu energiju pa mislim da će prvi studijski album benda biti vrlo vredan da se čuje:

https://frozenscreamsimprint.com/album/live-a-feast-of-flesh

Madridski Charontid ima lep prvi EP, The Bull sa dve pesme progresivnijeg deaththrasha pune dobrih rifova i mošerskih deonica. „Progresivna“ komponenta odnosi se pre svega na to da druga pesma ima nedistorzirani uvod i klin vokale, ali prva je svakako bolje producirana i predstavlja ono kako bend, nadam se, namerava da ide dalje:

https://charontid.bandcamp.com/album/the-bull

Poljaci Abominated prže tri žestoke old school death metal pesme na EP-ju Decomposed. Ovo nije OSDM u današnjem smislu, jer ne liči prevashodno na Autopsy, Grave i razne Skandinavce, ali jeste jedan vrlo temeljno urađen starinski pristup ekstremnom metalu, sa superbrzom i tačnom svirkom koja je puna negativne energije i žestine. Odličan EP:

https://abominateddeath.bandcamp.com/album/decomposed

Finski Deathgoat su, pak, baš onaj klasični old school death metal dubokih vokala, lepih, tečnih rifova i kavernozne atmosfere. Istina je da njihov album, Regurgitated Into Existence jako liči na Grave i ne dodaje ništa značajno u oprobanu formulu, ali Deathgoat imaju prijatan, topao zvuk i pišu zarazne, lepe teme i rifove pa je slušanje albuma kao ponovni susret sa starim prijateljem. Koji je doduše opsednut ubijanjem, komadanjem i abortusima vršenim [proverava beleške] motornom testerom, ali dobro sad, prijatelju se u zube ne gleda (ko na št abismo tek tu našli):

https://deathgoat.bandcamp.com/album/regurgitated-into-existence

Poljaci Nammoth sa svojim prvim albumom, Diagnosis: Extinction, koji dolazi posle više od decenije rada, nude uredan, vrlo uvežban brutalni death metal koji ne uvodi nikakve nove ideje u ovaj žanr ali se može pohvaliti kvalitetnom izvedbom i pristojnom produkcijom. Nammoth su svakako uložili trud u pisanje pesama i ovo nije samo mehaničko ređanje rifova i blastbitova već vrlo pažljivo izaranžirana muzika koja se samo drži kao granit čvrstog zvuka i za brutal death metal uobičajenih tehnika i ne odstupa od ove estetike ni jednog momenta. Album za fanove:

https://nammoth.bandcamp.com/album/diagnosis-extinction-2

Iz sfere visokobudžetnijeg death metala stižu Teksašani (i Teksašanka) Frozen Soul čiji prvi album, Crypt of Ice, izašao za Century Media kao da sažima gomilu marketibilnih ideja u jedno fino probavljivo pakovanje. Prvo ta tematika hladnoće, smrzavanja, leda itd., fino leži uz ovako mračnu muziku i rifove, drugo, članovi benda uspevaju da pokriju čitav spektar imidža od „čupavi, introvertni death metalac“ preko „indi muzičar koji gotivi taj metal“ pa to „jako našminkana basistkinja koja kida taj bas“. Treće i najvažnije je ipak da je muzika dobra, sastavljena od mase old school parčića ali vrlo funkcionalna ako već ne naročito inovativna. Frozen Souls su gotovo matematički sklopili idealnu formulu od delova nasleđa koje su iza sebe ostavili Bolt Thrower, Autopsy, ali i razni Skandinavci, za kolekciju od deset pesama koje zvuče prljavo, mračno, tvrdo i veoma, veoma poznato. Ovaj pristup znači i da bend za sada ne može da stoji rame uz rame sa najvećim imenima old school death metal rivajvl talasa poput Tomb Mold, Vastum, Carnal Tomb ili Necrot, ali ovo je dobra i vrlo slušljiva ploča:

Nijemci Extensive Blaze za sebe kažu da sviraju old school death metal ali njihov EP, Undermining Authority je zapravo više deathgrind, sa jednostavnim, vrlo spontanim aranžmanima i mnogo divljačke svirke. Surov vokal i moćni rifovi, brz tempo i jedna čvrstina u izrazu su sve aduti ovog jednostavnog ali izvrsno odmerenog izdanja:

https://extensiveblaze.bandcamp.com/album/undermining-authority

Labia Majora su goregrind bend iz Japana i na svojoj strani split albuma sa bendom Golem of Gore nude šest pesama visoke brzine, nervoznih hromatskih rifova i nerazaznatljivih, neljudskih vokala. Ovo je goregrind destilovan na suvu krtinu, bez gruva kakav su voleli da zapletu Carcass ili Dead Infection, pa čak i Regurgitate kad su bili raspoloženi. Labia Majora sve ovo uglavnom ignorišu za račun superbrzih, rafalnih ejakulacija i mada su im sve pesme skoro identične, one su i kraće od dva minuta i uspevaju da ostave utisak urgentnosti i energije. Ovo sve ne važi za poslednju koja ima i malo gruva i traje malo duže pa pokazuje da Japanci nisu jednotrični poni. Solidno. A kakva je strana Golem of Gore? Pojma nemam, nema je na Bandcampu, ali su mi njihovi prethodni radovi bili dosta generički goregrind.

https://labiamajora.bandcamp.com/album/golem-of-gore-labia-majora-split

Za još gadnog grajnderskog gaženja, Manuel „Skizo“ Lucchini nije sedeo besposlen pa smo dobili novi album njegovog jednočlanog projekta Amputazione Spontanea Del Cazzo. Meni se njegov prvi uradak dopao prošlog leta, a Isolation Apocalypse je solidan nastavak sa kvalitetnijom produkcijom i jednom vidnom posvećenošću pisanju pesama. Skizo ovde piše neke dobre rifove a pesme su nemilosrdne brzine, ne propuštajući pritom da posluže kvalitetan gruv. Najbolje od svega je da je ovo konceptalni album koji se bavi epidemijom COVID-19 a da nije smeće, nego, naprotiv, da je vrlo dobar. Svaka čast.

https://asdcgore.bandcamp.com/album/isolation-apocalypse

Psycho Mantis, nazvani po harizmatičnom negativcu iz igre Metal Gear Solid svoju muziku opisuju kao grindcore ali njihov EP, The Decadence Of Decay sa samo četiri pesme traje dvadeset minuta. Pa to ne biva! Istini za volju, ovo nije „čist“ grindcore, već interesantna kombinacija grindcorea, metala, panka itd. sa razrađenim aranžmanima i, eh, dosta muljavim zvukom. No, Psycho Mantis imaju dobre ideje i ovo vredi čuti:

https://psychomantis.bandcamp.com/album/the-decadence-of-decay

WRØNG iz Melburna su duo bas-gitare i bubnjeva koji svira nekakvu kombinaciju sludge metala i powerviolence/ grindcorea. Album  SNAPPING THE BONES TO MAKE THE LIMBS BEND je po prirodi stvari zvučno dosta jednoličan jer bas gitara, čak i uz izdašnu količinu distorzije nema spektar frekvencija i boja „normalne“ gitare ali se ova dva Australijanca svojski trude da nadmeste taj nedostatak trudom oko aranžiranja svojih pesama. Ima tu dosta dobrih ideja a pošto bend uglavnom pesme ne pravi da budu predugačke, album se lepo sluša:

https://wrng.bandcamp.com/album/snapping-the-bones-to-make-the-limbs-bend

Minced Meat je perfektno ime za bend koji izvodi mrveći grindcore, da ne kažem mincecore. Duo iz Los Anđelesa na svoja dva EP-ja, Resisting to exist i Escalate in exertion ima po tri veoma kratke, satiruće pesme furioznog grinda čiji je zvuk prkosno sirov ali ne i loš. Bend ne donosi bogznašta novo u grindcore formulu ali bih ja – intenzitet zvuka na stranu – vrlo rado slušao i duža izdanja njihove muzike:

https://mincedmeatofficial.bandcamp.com/album/resisting-to-exist

https://mincedmeatofficial.bandcamp.com/album/escalate-in-exertion

Gossamer iz Ilinoisa na EP-ju  The Incredible Melting Man ima osam pesama old school grindcore zvuka koji je meni instant simpatičan. Gossamer zvuče i sviraju kao da je, recimo 1991. godina, primitivno, napaljeno, divljački, ali sa taman toliko tehničkih kvaliteta da budu udobni za slušanje. Klasičan grindcore, za ljubitelje klasike:

https://gorygossamer.bandcamp.com/album/the-incredible-melting-man

Još prijatnog grindcorea nude Britanci Onion Terror čiji EP Hummuseyed počinje obradom Unseen Terror (siguran način da me pridobijete na keca) što traje minut i 38 sekundi sa sve semplovanim uvodom a prati je sa tri svoje pesme sve kraće od minut, sve lepo napisane, sve sa smešnim semplovanim uvodima. Pošteno, bučno, brzo, energično i daje se za kolko para sami odaberete. Ne vidim ni jednu negativnu stranu ovog lepog izdanja:

https://onionterror.bandcamp.com/album/hummuseyed

Comander (tako se piše, sa jednim „m“) iz mesta Kladno u Češkoj su snimili svoj prvi EP, Steelgrinder i ako na osnovu tog naziva i crteža na omotu gde trešer na skejtbordu pokazuje rogove zaključite da je ovo ’80s intoniran thrash-crossover, vaši su detektivski skilovi izvrsni. Comander sviraju solidno i imaju pevača (po imenu Štrúdl) sa odličnom bojom glasa za ovu muziku. Najmanje uspešan deo snimka je sam kvalitet zvuka sa vrlo naglašenim visokim registrima, gde gitare reže a činele pršte ko lude a jaka kompresija čini bubnjeve preglasnim, no, ovo su sitnice & detalji. Generalni utisak koga Comander ostavljaju je pozitivan, sa nostalgičnom ali ne zastarelom muzikom i puno dobrog raspoloženja:

https://comander.bandcamp.com/album/steelgrinder

Floriđani Black Denim Rage malo previše filozofiraju na svom demo snimku State of Emergency. Ovo je vrlo „kosmat“, vrlo ’80s speed metal sa svim cheesy elementima koje to podrazumeva i solidnom količinom melodičnih heavy metal elemenata u kompozicijama, ali moja najveća zamerka je da pesme traju po pet minuta (ne sve) a da to kvalitet materijala ne opravdava uvek. Hoću reći, Black Denim Rage bi mogli svoje ideje da malo kondenzuju i naprave kompaktnije, uzbudljivije pesme. Jer ideje im nikako nisu loše, ali neke pesme kao da imaju momente praznog hoda gde se samo vrti rif koji nije TOLIKO dobar da zaslužuje toliko vremena. Dve poslednje pesme su osetno kraće i time efikasnije, te meni draže. Bend ima prilično „demo“ produkciju ali to doprinosi nostalgičnom prizuvku snimka.

https://blackdenimrage.bandcamp.com/album/state-of-emergency-demo

Odličan thrash metal dobijamo u tri pesme EP-ja Polarity kanadskih Dead Sentry. Ovo je kompleksniji, čak progresivniji thrash zvuk sa interesantnim rifovima i složenijim aranžmanima, ali sa sačuvanom trešerskom inercijom hitanja napred, uz odličan zvuk i jedan vrlo zaokružen karakter benda. Dead Sentry me u najpozitivnijem smislu podsećaju na progresivnije momente thrasha osamdesetih poput onog što je radio pozniji Kreator ili Deathrow i vredni su vašeg vremena i para:

https://deadsentry.bandcamp.com/album/polarity

Fini su i Taskforce Toxicator iz Münstera u Njemačkoj. Bend ima ime koje prosto vrišti „THRASH METAL“ i, svakako, to se i dobija na njihovom drugom EP-ju, Reborn in Thrash. Ovo nije sasvim revizionistička thrash ploča, ali Taskforce Toxicator očigledno vole ’80s zvuk i umeju da spoje uticaje Testamenta i drugih Bay Area Thrash junaka iz ove epohe u jednu probavljivu i dobro produciranu muziku koja ima sve što treba: nešto složenije aranžmane, dobro napisane solaže, jak ritam. Pevač je takođe upečatljiv mada delom i zbog malo suviše „stranog“ naglaska, ali opet, ovo je thrash metal, muzika preterivanja, pa je to jedna šarmantna crta. EP izlazi iduće nedelje, ali omiljeni JuTjub kanal daje privju cele ploče:

https://taskforcetoxicator.bandcamp.com/album/reborn-in-thrash

Ako ste još sveže napaljeni na pravoslavlje od upravo prošlog božića, sigurno će vam leći EP  Guide Me Holy Ararat trija Sevanm sa Rod Ajlenda. Ova tri mladića su, očito, Jermeni u dijaspori jer je cela ploča posvećena genocidu nad Jermenima i sve pare idu u fond za jermenski razvoj. Naravno, ne mora ni da vas zanima tema da bi vam se dopao ovaj relativno predvidivi ali prijatni, bolni sludge metal koji ima teške, dugačke, skoro ritualne pesme i jak, distorziran zvuk.

https://sevanslams.bandcamp.com/album/guide-me-holy-ararat

Već sam pominjao da se severnokarolinaški Beastial Piglord potpuno reinventovao tokom 2020. godine, pa je i novi album, Visitation Hour odličan primer njegovog novog muzičkog identiteta. Na mestu nekadašnjeg sasvim intutiivnog i prilično neusmerenog nihilizma danas je iznenađujuće kompleksna i autentično istraživačka muzika. Visitation Hour je vrlo slojevita ploča sa nemirnim, cut-up pristupom nalik na neke radove Billa Laswella, recimo, gde se metal, industrial, psihodelija, dub, semplovanje, power electronics i štošta još spaja u kolaž koji nije toliko žanrovski neodređen koliko je citiranje žanrova i preuzimanje elemenata njihovih jezika njegova glavna estetska odlika. Piglord je sve spretniji u oblikovanju ovih malih, eksplorativnih zvučnih skulptura a album ima i izuzetno čist, kvalitetan zvuk. Vrlo impresivno:

https://beastialpiglord.bandcamp.com/album/visitation-hour

Poljski Atrocious Filth na albumu Ovv svira neku vrstu avangardnog metala koji se temelji na „primitivnijim“ formulama ekstremne muzike, od grindcorea do industriala, pišući sedam pesama zanmljivih harmonija, militantnih ritmova i mračnog, lajbahovskog pevanja. Atrocious Filth mi deluju kao da su se dosta inspirisali Godfleshom ali ne samo da bi ih imitirali (mada sličnosti u zvuku ima) već i da bi potražili muziku kojom su se Godflesh inspirisali i kreirali jedan ekspanzivan a dobro zaokružen materijal koji, svakako, zvuči hermetično ali je i prijatan:

https://atrociousfilth.bandcamp.com/album/ovv

Ominous Glory su filadelfijski studijski projekat koji postoji od 2001. godine ali je tek sada, dve decenije nizvodno, snimio i izdao prvi album. Ovo svakako ne reflektuje njihov nedostatak ambicije u muzičkom smislu jer je The Elven Dream ploča raskošnog power metala sa sve multitrekovanim refrenima i simfonijskim aranžmanima. Naravno, ovakva muzika nije baš „moj“ džem, ali Ominous Glory uprkos malčice „plastičnom“ zvuku – pogotovo bubnjeva – zapravo nudi jednu lepo napisanu i sigurno izvedenu tolkinovštinu sa puno instrumentalnih bravura i himničnim kompozicijama. Za ljubitelje Blind Guardian i sličnih fentezi ekscesa vrlo vredno isprobavanja:

https://ominousglory.bandcamp.com/album/the-elven-dream

Mađari Elfsong ne liče toliko na Blind Guardian niti imaju očigledne tolkinovske temelje, ali ovo je svakako vrlo fantazijski, vrlo nerdi metal sa folk korenima i epskim ambicijama. Moram da priznam, koliko god ova muzika ne bila moj prvi izbor, već ta činjenica da se Elfsong otržu standardnom anglo-američkom formatu folk-power-metala, te da pevaju na Mađarskom čini album Encyclopedia Nova Creatura, njihov četvrti, instant interesantnim. Pesme su aranžirane u skladu sa „epskim“ senzibilitetom muzike, uz puno marševskih ritmova, narodnjačkih motiva, recitacija, horskog folk pevanja, pa iako produkcija ume sve da malčice presladi, Elfsong nude zanimljiv materijal. Bend je o istom trošku izdao i kompilaciju Quintessence sa verzijama svojih pesama na Engleskom pa ako su vas zainteresovali, poslušajte i kako zvuče na jeziku na kome ste navikli da slušate o fantazijskim temama. Spojler: zvuče solidno:

https://elfsongmetal.bandcamp.com/album/encyclopedia-nova-creatura

https://elfsongmetal.bandcamp.com/album/quintessence

Njemački power metalci Stormhunter godinu počinju kompilacijom Introduction kojom se, pretpostavljam, nadaju da privuku nove slušaoce. I zašto da ne, ovo je odličan izbor sa njihovih prethodnih izdanja i pokazuje bend kao kvalitetno produciranu, vrlo usviranu mašinu za proizvodnju melodičnog, poletnog metala sa jasnim korenima u Iron Maiden ali i sa dovoljnom količinom tevtonskog cheesy svetonazora da se lepo uklapaju u nemačku power metal scenu. Meni ovo razumno prija pa slutim da će i svakom poštenom takođe:

https://stormhunter.bandcamp.com/album/introduction

Brazilci Battlechain imaju debi EP, Curse of the Cemetery i to je melodičan, raspevan power metal koji bi bolje zvučao u boljoj produkciji, ali bend nema čega da se stidi ni ovako. Curse of the Cemetery je kvalitetna ponuda ne preterano inovativnog ali lepo zvučećeg post-Iron-Maiden, post-Helloween zvuka i prijaće ljubiteljima:

https://battlechain.bandcamp.com/album/curse-of-the-cemetery

Za kraj: hevi metal! Midnight Spell iz Majamija vrlo ozbiljno pristupaju svojoj rezurekciji ’80s heavy zvuka sa pevačem koji cepa moćne falsete, rasviranim solažama i agresivnim tempom. Ovde je najpoznatiji član bubnjar, Brian Wilson (ne taj, naravno), koji svira i sa Yngwiem Malmsteenom, ali bend se izuzetno trudi da pokaže koliko kapira hevi metal fazon, sa jasnim odjecima Dia, ’80s zvuka Rainbow, ali i američkog sleaze metal zvuka, sve izmućkano baš kako treba i spakovano u dobre pesme. Iako su ovo mladi momci, veoma dobro vladaju formom i uz činjenicu da album Sky Destroyer ima solidnu produkciju, ovo je jedan od jakih hajlajta rane 2021. godine.

https://midnightspell.bandcamp.com/album/sky-destroyer

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 02-01-2021

Ušli smo u novu godinu a vi se još pitate koji je bio najbolji album stare godine. Meni je to relativno nezanimljiva tema jer, kad se uzmu u obzir različiti ukusi, drastične razlike (u najpozitivnijem smislu) između podžanrova u metalu i činjenica da sam kroz uši propustio verovatno više od 2.000 izdanja tokom 2020. godine, biranje JEDNE ploče koja treba da nekako reprezentuje čitav taj period je prilično uzaludan posao. Ali ako mora, onda neka to bude živi album japanskog power metal benda Lovebites, Five of a Kind – Live in Tokyo 2020. Lovebites su ranije iste godine izbacile i izvrsni studijski album, Electric Pentagram, pa ako ste čistunac koji ne računa žive albume u „propisnu“ konkurenciju za ploču godine, onda svakako možete da se zadovoljite i Pentagramom. Za moj račun, iako su oba albuma izvanredna, Five of a Kind sam na kraju više slušao na ime te ipak nezamenljive žive atmosfere i divljenja kako ove žene sve to uživo sviraju kao od šale a da opet nema ni prisenka neke kliničke „profi“ atmosfere. Lovebites su sve ono što publika svih generacija može da voli u metalu: strastveno posvećene, surovo profesionalne, ali i gikovski napaljene, sa pesmama koje su himne ali himne koje slušateljku izazivaju da ih izdrži, ne samo da se ugodno oseća dok traju. Volite ih. I one vole vas.

Ako smo tu formalnost stavili ad akta, evo i pregleda šta je sve notabilno moje uho čulo poslednje nedelje stare i ovih prvih par dana nove godine. Bilo je tu lepe muzike.

Prvo blek metal, naravno. Raiivø su iz Sankt Petersburga i The Art Of Celebration je prvi album ovog dvojca posle skoro decenije rada u drugačijoj postavi. Drugim rečima, kada su se rešili neozbiljnih članova benda, Brudywr i Krüger su snimili interesantnu ploču. Kućni projekat, svakako, ali The Art Of Celebration je zanimljivo napisan i snimljen materijal koji se ne drži samo uobičajenog blek metal asortimana harmonija i tehnika, dodajući na matricu oštrog blek metala dosta elemenata klasične heavy svirke, a što se vrlo lepo uklapa. Pomalo robotski zvuk programiranih bubnjeva ne može da pokvari intrigantnost ove ploče:

https://raiivoe.bandcamp.com/album/the-art-of-celebration

Luce Signiferum sa Floride nude vrlo kvalitetan blek metal na svom novom EP-ju, Catalyst ov the Apocalypse. Bend je krenuo sa radom ove godine i ovo im je već četvrto izdanje, sa četiri pesme jasno oslonjenje na skandinavske predloške ali sa dovoljno sopstvenog karaktera da se ne može pričati o imitiranju. Luce Signiferum sviraju brzo, besno, vrlo disciplinovano i imaju dobar zvuk pa ako volite švedske i norveške siledžije, sva je prilika da ćete voleti i ove iako dolaze iz suncem okupanog podneblja u koje Amerika ide da se penzioniše:

https://lucesigniferum.bandcamp.com/album/catalyst-ov-the-apocalypse-e-p

Dragsholm iz Nju Džersija nudi simpatičan black metal sa malo elemenata death metala na EP-ju Vampirism in the Halls of Worship. Ove četiri pesme imaju lepu atmosferu i poneki solidan rif i mada je ovo sve uradio jedan čovek, što se produkcijski pomalo i čuje, ima u svemu određene otmenosti koja ide uz vampirizam:

https://dragsholm.bandcamp.com/album/vampirism-in-the-halls-of-worship

Rusi Икотка su imali produktivnu godinu pa je završavaju EP-jem Забавы a koji je neka vrsta rituala za ispraćaj stare i doček nove godine. To je lepo a napominjem i da ovde muzika nije blek metal u tradicionalnom smislu, već sintisajzerski, vrlo svečan, minimalistički program. Ovo ne spada u „dungeon synth“ u užem smislu jer je još minimalnije od toga ali svakako mislim da će se toj publici dopasti, a dopalo se, prilično i meni jer Икотка umeju da napišu dobru pesmu čak i kada ona koristi samo jedan instrument:

https://ikotka.bandcamp.com/album/–6

Jednočlani argentinski Nihtymne je iskoristio poslednju nedelju godine da izbaci debi album i taj je album, jednako nazvan Nihtymne jedna simpatična kolekcija introspektivnog, ali energičnog blek metala. Ono, istina je, produkcijski je ovo dosta skromno, ali Fóranniht piše vrlo lepe gitarske teme sa blago srednjevekovnim vajbom i pod njih uvlači žestoke matrice i meni to sve lepo i tečno zvuči:

https://nihtymne.bandcamp.com/album/nihtymne

Repose Records su spremili sempler svojih izdanja kojim najavljuju 2021. godinu. Collection II (2021 sampler) se daje za cenu koju sami odredite i nudi dvadeset pesama uglavnom blek metala ali u njegovim raznim i vrlo različitim alotropskim modifikacijama. Većina bendova je više nego zanimljiva (lični favoriti: Spider God, Sørgelig, Murmur) pa ovome vredi posvetiti malo vremena:

https://reposerecords.bandcamp.com/album/collection-ii-2021-sampler

Čileanci Evilized najavljuju EP Del Interior Lleno de Fuego koji će izaći tokom 2021. godine singlom Del Interior Lleno de Fuego, Promocional 2021 a koji ima dve pesme da vam razgore glad. Zanimljivo je da je ovo sve snimljeno još 2012. godine ali je tek sada izmiksovano i, mada Evilized neće promeniti ničiji svijet ovom muzikom, pričamo o šarmantnom blackened thrash metal zvuku sa puno robusne svirke i prijemčivih tema. Taman za praznik:

https://evilized.bandcamp.com/album/del-interior-lleno-de-fuego-promocional-2021

Švedski duo Cruentus svira nekakav pankerski blek metal na debi albumu Night Embrace Me. Tehnički, ovde ima i elemenata melodičnog death metala, ali sve je nekako svedeno, jednostavno i neposredno, pa mi je otud bliže. Ovo je čisto produciran snimak, daleko od nabudženih, skupljih produkcija kakve imaju viđenija imena, ali upravo ta čistota i u zvuku i u svirci mi izuzetno prija. Melodično a bez preterivanja, lično, kako rekoh, neposredno:

https://cruentus1.bandcamp.com/album/night-embrace-me-2

Slovaci Goatcraft su rešili da, posle skoro decenije rada, svoj debi album objave baš na 30. Decembar. Kad je bal onda nek je blekmetal. Istini za volju, Spheres Below je kombinacija black i death metala, ali to su tehnikalije kad je bal u pitanju. U svakom slučaju, ovo je studiozno rađena ploča sa dugačkim, dobrim pesmama i lepim interludijima između a Goatcraft imaju mračan, kavernozan ali ne i razmazan, tj. nekvalitetan zvuk, već, naprotiv, baš onakav da sugerišu atmosferu zla i pretnje. A svirka, nadrkana i pomalo pankerska je odlična.

https://goatcraft13.bandcamp.com/album/spheres-below

Kanađane Begotten sam voleo pre par godina i ta ljubav nije prestala sa njihovim novim EP-jem. Nothing Worth Remembering donosi tri pesme depresivnog, samoubilačkog ali vrhunski napisanog i izvedenog blek metala koji uverljivo prenosi tu atmosferu leda i pustoši kakva sigurno nije daleka stanovnicima Ontarija ali, jelte, i mnogima među nama širom zemnog šara. Dakotu Džonson su proletos razapinjali što je svoju depresiju opisala između ostalog rečima da je „divna“, jer je to, valjda, neodgovorno i ne opisuje ovu bolest ispravnim terminima da bi ona mogla da se pravilno leči, ali Begotten, na kraju krajeva podsećaju da je za mnoge depresivne osobe depresivnost jedino što osećaju i da je pronalaženje lepote u jednom suženom fokusu koga depresivne osobe imaju možda jedini način da osete određeno olakšanje u svom teškom položaju. Nothing Worth Remembering je izuzetno dobro napisan i veličanstveno izveden materijal, izbačen na prvi Januar da, koliko god to kontraintuitivno delovalo, ljudima sklonim depresiji – pa još u najdepresivnijem periodu u godini – pomogne da pronađu nadu i energiju:

https://begottendsbm.bandcamp.com/album/nothing-worth-remembering

Prvi studijski album švedskih Malakhim, a pod nazivom Theion izlazi naredne nedelje, ali izdavač ga je već dao omiljenom JuTjub kanalu na promociju pa i mi možemo da dobijemo privju kako sve to zvuči i je li vredno naših para i vremena. Mislim, vredno je, naravno, inače ga ne bih ni pominjao ovde. Malakhim su prošle godine već izdali živi album pa je jasno da se radi o usviranom i kvalitetnom bendu a ovaj materijal je ubedljiv, moderan blek metal sa dosta atmosfere i melodije ali i sa solidnim rifovima i jako čvrstim ritmovima, te jakim tempom. Ako volite Watain, Malakhim su odličan izbor za početak godine:

Stoner sekcija kreće u velikom stilu a uz odličan „sobni“ psihodelični doom metal od strane osobe koja se naziva Watchman, i iz Indijane je. Behold a Pale Horse je EP sa tri pesme vrlo dobre atmosfere, te odličnih rifova i sa mnogo fino urađenih slojeva psihodelične harmonije i distorzije. Watchman odlično peva – za muziku koju izvodi – i ima izvrsno uvo za gruv. Da je ovo snimljeno u nešto boljim uslovima, bilo bi BOMBA ali i ovako je odlično i rado ga vrtim u krug, a najbolje je što je ovo tek najava dužeg EP-ja koji izlazi u leto:

https://watchmandoom.bandcamp.com/album/behold-a-pale-horse

So Long, Albatross iz Klivlenda nisu baš čist metal, ali sviraju izuzetno prijatan heavy rock koji ima u sebi i klasičnog hard roka, ali i glam rok optimizma i melodičnosti, sve sa jednom modernom pank produkcijom. Zvuči kao gadan Frankenštajn, ali Wait a Minute, Man, kako se novi album zove je pun izuzetne svirke i sjajnog raspoloženja. Ploča za sve one smarače koji se stalno vajkaju da se više ne svira dobar rokenrol, naravno, plus presladak kaver Motorhedovog Ace of Spades. Ne propustiti:

https://solongalbatross.bandcamp.com/album/wait-a-minute-man

King Weed su za kraj godine spremili i treću kolekciju pa se sa njihovom muzikom sada možete upoznavati i putem King Weed “The Weed Theory“ Collection Part III a koja sadrži jedanaest pesama i daje se po ceni kolko date. Pošten posao, čist račun i duga ljubav. King Weed, za slučaj da baš nikad do sad niste naleteli na njih, sviraju instrumentalni stoner metal i mada nikada nisu na nekom KOSMIČKOM nivou, uvek su prijatni.

https://kingweed.bandcamp.com/album/king-weed-the-weed-theory-collection-part-iii

Nothing Is Real iz Los Anđelesa je prošle godine izdao četiri a ove godine „samo“ tri albuma. Treći, izašao baš na novogodišnje veče je i pored preprodukcije, prilično šarmantna kombinacija doom metala i vrištećeg, recimo, er, ne znam, emo metala? Nije to baš jasno iz mog opisa, ali ovo je emotivno, i melodično u isto vreme dok je teško, sporo i brutalno a čitav album je meditacija o mračnim stvarima kao iz nekakve cyberpunk pripovetke sa početka osamdesetih:

https://nothingisreal333.bandcamp.com/album/regeneration-through-self-devourment

High Inquisitor Woe iz Belgije na svom živom albumu, Lady Saliva – Live 19​/​12​/​2020, a koji je snimak, naravno, internet strima, sviraju samo jednu pesmu ali ona traje 22 minuta. Bend proizvodi prilično dobar psihodelični doom metal sa sabatovbskim korenima ali i sa zdravim interesovanjem za malo relaksiraniji, drogiraniji pristup pesmama pa se ovo lepo posluša:

https://highinquisitorwoe.bandcamp.com/track/lady-saliva-live-19-12-2020

Eye iz Murmanska kraj godine obeležava simpatičnim EP-jem Trace on Sand. Glavna zamerka koju imam na ovu kolekciju lepih, tripoznih psihodeličnih stoner pesama su naslovi koju su skoro svi na isti kalup (Electrical Forest, Biochemical Robot, Psychedelic Desert…), ali kako to ne smeta mnogo tako i nemam neke ozbiljne zamerke na Trace on Sand. Ovo je relaksirano, sporo, prijatno, sa odličnim zvukom, lepom dinamikom i prijemčivim (ženskim) vokalom. Valjaju Rusi:

https://eyeband.bandcamp.com/album/trace-on-sand

Mađare okupljene oko bendova Satorinaut i Lemurian Folk Songs sam već u više navrata hvalio (jednu pesmu LFS sam stavio i na godišnji mikstejp koji, ako ste propustili, slobodno prihvatite ovde) a sada su, za kraj godine, ovi ljudi sakupili neke lepe džemove koje su napravili tokom 2020. i objavili ih kao Finalizing 2020 Compilation, izdavača psychedelic source records. Ovo nisu nekakvi upeglani studijski snimci, ljudi sami kažu da ove džemove snimaju u bašti i na vikendici, ali, ako ste išta do sada poslušali što je došlo od ove ekipe, znate da vredi odvojiti vreme. O novcu skoro da ne vredi ni pričati jer se album daje po ceni „daj šta daš“ a ja ću dati svoju najljuću podršku ovom kolektivu jer smo dobili još jednu ploču spontane, prelepe psihodelije kojom dominira kosmička gitara Bencea Ambrusa. Obavezno:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/finalizing-2020-compilation

Maležani Ibliss su prošle godine imali dva singla a sada su je krunisali albumom izašlim baš na novogodišnje veče, a pod nazivom Demonic, Her. Ako niste ovaj biser satanističkog ali dobrohotnog stoner-doom metala uspeli da čujete BAŠ na novogodišnje veče svakako možete nepravdu učinjenu sebi da ispravite za srpsku novu godinu jer je Demonic, Her je album izvrsne muzike. Ovo je sirov, nisko naštimovan, ali gruvi i seksi metal sa gitaristom koji kapira da nije baš sve u rifu – mada ima izuzetne rifove – i koji se dosta uložio u vežbanje svirke sa wah-wahom. Ritam sekcija je moćna, sa „žvaćućim“ ukusno flendžiranim  basom i razigranim bubnjevima a pevanje, tamo gde ga ima, odlično. Ibliss imaju zdrav zvuk i njemu ni pomalo jeftina produkcija ne oduzima ništa esencijalno. Odlična ploča da započnete novu godinu ako već niste stigli da je čujete u prošloj:

https://ibliss666.bandcamp.com/album/demonic-her

Londonski Dive još nije svoj prvi EP, isto nazvan Dive, stavio na Bandcamp (iako ga ima), ali nadajmo se da će se to desiti čim se autor istrezni jer je ovo vrlo lep materijal. Mešajući psihodeliju, stoner, malo garaže pa i indie zvuka, Dive kreira prilično divlju, vitalnu i zabavnu muziku za svakog ko voli teške gitare i lake, jelte, droge, mada, hitam da dodam da se ovo sluša i strejt bez ikakvih problema. Određena nesazrelost aranžmana i sirovost zvuka u ovom slučaju nisu minusi jer doprinose istraživačkoj prirodi materijala:

Ne znam šta ćemo sa epidemijom, džidipijem i takoto, ali što se stoner roka tiče, godina je počela udarnički. I Stoneforge iz Ženeve su odabrali prvi Januar kao idealan datum za izbacivanje svog debi albuma, Ash Major, i ovo je prijatan, pomalo kontemplativan stoner rok sa lepim rifovima i dosta southern groove uticaja. Čista, prijatna produkcija, odmeren tempo, lepa svirka, bluz ali i metal u dobro odmerenim odnosima, sve dakle što pošten svet voli.

https://stoneforgeband.bandcamp.com/album/ash-major

Blackjack Mountain iz Džordžije sviraju ono što smo mi, kao klinci, zvali „rokčina“. Bend na svom debi albumu, izašlom prvog Januara, a nazvanom Holding Time vozi prijatan, u bluzu utemeljeni, solidno južnjački intonirani teški rok. Ovo nije dovoljno „moderno“ da bi bilo metal niti ima progresivističke ili ikakve velike ambicije sem da bude kvalitetan rok da se uz njega pije pivo, tapka nogom i, eventualno, vozi kamion. Ali Blackjack Mountain barem tu ambiciju eminentno ispunjavaju i Holding Time je odlična ploča za svakog od nas ko u sebi krije jednog pravog, nepatvorenog Vladu Džeta:

https://blackjackmountain.bandcamp.com/album/holding-time

I Afghan Haze iz Konektikata su odabrali prvi Januar za izlazak svog debi albuma, Nihilistic Stoner Hymns. Kako i naslov sugeriše, ovo nije neki izčilovani, kul stonerski gruv uz koji može da se lepo rola, meditira i dremka, nego bučna, preteća ploča apokaliptične atmosfere. Po zvuku ali i po svirci ovo je barem onoliko brutalni sludge metal koliko i stoner (slušajte ubitačnu Blood Ritual), sa sve jako komprimovanim masterom, ali da su Afghan Haze dobri, jesu. Ako vam je potrebno nešto za početak godine da vas protrese, izbaci iz zone komfora i išamara krvoločnim rifovima i agresivnim vokalom, Nihilistic Stoner Hymns ima sve to i dovoljnu dozu gruva pride:

https://afghanhaze.bandcamp.com/album/nihilistic-stoner-hymns

Italijani Downfall su izvrsni na albumu Passive Regression. Ovaj drugi po redu dugosvirajući uradak ekipe iz Ankone je odličan primer „modernijeg“ thrash metala koji nije puko ređanje tonova i fetišiziranje granitno čvrstog zvuka nisko naštimovane gitare, već kolekcija promišljeno napisanih, dobrih pesama. Downfall svakako operišu na teritoriji koju su svojevremeno izborili The Haunted, ali ovo nikako nije imitatorska muzika, već kvalitetan, osoben moderni thrash metal koji ima svu onu potrebnu napaljenost i nadrkanu produkciju što ih vezujemo za ovu formu ali ima i autentične kompozicije i ideje:

https://downfall1.bandcamp.com/album/passive-regression

Kelnski Anti Anti Anti završavaju godinu izlaskom prvog albuma, Burn Everything. Anarhistički nastrojeni a muzički očigledno uzgojeni na crossoveru osamdesetih, Anti Anti Anti pružaju solidan program kratkih, brzih pesama buntovničkog senzibiliteta smeštajući se na prijatnu sredinu između pankerske himničnosti i metalske discipline. Sećate se Septic Death ili Attitude Adjustment? Dobro snimljeno, sa par pristojnih hitova, ploča idealna za praznik:

https://antiantianti1.bandcamp.com/album/burn-everything

Bleed Out iz Londona nudi četiri vrlo kratke i slatke pesme na PE-ju Spit Proof, mešajući crustgrind i, recimo powerviolence. Solidno producirano, besno, bučno, prijatno.

https://bleedoutgodie.bandcamp.com/album/spit-proof-ep

Negative Force iz Nju Džersija spajaju siledžijski, ulični moshcore/ beatdown i nešto malo grindcore elemenata i mada to ne bi trebalo da funkcioniše – zapravo funkcioniše. Demo snimak Winter Demo 2020​-​21 je odlično odsviran i produciran i bend, ako volite tu neobičnu smešu beatdown klecanja i blastbitova, može da bude zanimljiv u budućnosti:

https://negativeforce.bandcamp.com/album/winter-demo-2020-21

Još metaliziranog hardcorea stiže od benda Palace Of Mourning. Discography je bučan, glasan i prilično kvalitetan koloplet besnih pesama koje u sebi imaju dosta metala ali i nepogrešivu pankersku neposrednost pa je u pitanju skoro idealna, a i sjajno producirana kombinacija. I kompilacija:

https://salsaverdefanzine.bandcamp.com/album/discography

Zapanjio sam se kvalitetom EP-ja You’re a Mutant! benda Exfiltraitor ali onda sam pogledao ko tu svira i, naravno, vidi se odmah pedigre i znanje. Naime, bubnjeve ovde udara Kévin Paradis, veteran iz Aggressora, Benighted, Nader Sadek i još milion bendova, a ostatak ekipe, što američke, što nemačke je apsolutno iskusan i na visini zadatka, sa svom muzikom koju je napisao Tony Petrocelly iz Lord itd. You’re a Mutant! znači nudi pet pesmaa izvrsnog deaththrash zvuka sa ispoliranim aranžmanima i kvalitetnom produkcijom. Ono najvažnije, kvalitet pesama, je na visokom nivou sa mnogo dobrih rifova i odličnim aranžmanima a pevač, Steve Harris (ali ne iz Iron Maiden) pruža sjajnu partiju. Vrhunski:

https://edgewoodarsenal.bandcamp.com/album/youre-a-mutant-ep

Voltaic iz Kolorada su svoj debi album, Frail Existence izbacili na novogodišnje veče i ovo je lepa, prijatna ponuda sirovog thrash metala sa blagim zanošenjima ka ranom death metal zvuku. Voltaic ne smaraju sa komplikovanim metrikama ali njihov gitarski rad podseća malo na grupu Death, a čega nam uvek treba. Dobar, abrazivan zvuk i jedan srčan, žestok nastup su takođe odlike ovog odličnog albuma:

https://voltaic666.bandcamp.com/album/frail-existence

Metal on Metal Records nastavljaju da nam na parče puštaju svoj prošlogodišnji autput pa je red došao i na novu album austrijskih CHAINBREÄKER. Relentless Night je, hvala bozima, toliko dobar materijal da ni malo ne smeta što ga čujem sa par meseci zakašnjenja. CHAINBREÄKER tresu odličan, vrlo napaljujući speed-thrash metal očigledno inspirisan klasičnim Exodus radovima ali i vršnjacima kao što su bili Razor, Exciter, Destruction itd. Bend pored odličnih rifova ima i odličan zvuk i vrlo dobar osećaj kako pesme treba da zvuče da bi imale jednake količine primitivne energije i sofisticiranosti. Još jedan klasik:

https://metalonmetalrecords.bandcamp.com/album/chainbrea-ker-relentless-night

Sjajan speed/ thrash metal na demo snimku Becoming the Yaga praškog sastava Force of Hell. Ove tri pesme idu velikom brzinom, ali je bend takođe i veoma disciplinovan, spajajući old school sirovost sa jednim očiglednim treningom i pažnjom da pesme imaju kvalitetne aranžmane. Ovo je tako negde na finoj sredini između starinskog loženja iz ranih osamdesetih i preciznog, visokooktanskog deaththrasha sa početka naredne decenije, sve spakovano u vrlo pristojan zvuk i miks i prodavano po ceni koju sami odredite. Impresivno:

https://forceofhell.bandcamp.com/album/becoming-the-yaga

Storm Siege iz madrida su thrash metal bend koji na EP-ju Masked Fear obrađuje Carnivore i Type O Negative, dajući time posvetu pokojnom Peteru Steelu. Bend ovo lepo svira, dajući klasičnim pesmama svoj pečat uz sirov ali promišljen zvuk:

Celestial Serpent iz Južnog Viskonsina na svom prvom EP-ju, Intruders, sviraju ubedljiv ako sad ne nešto preterano originalan technical death metal. Blaga zamerka odmah ide na zvuk koji zapravo nije rđav ali ovo je muzika koja, jelte, živi i umire na kvalitetu svog miksa, to joj je praktično deo identiteta, pa Celestial Serpent svakako imaju prema kom cilju da se sumere za ubuduće. Što se muzike tiče, ja sam dosta zadovoljan jer bend pored svog tehničarenja uglavnom drži liniju tvrdog death metala, bez mnogo skretanja u neke druge žanrove (da bi pokazali svoju, jelte, širinu) i to mi prija. Bend dopušta da sami odredite koliko biste ovo platili i ja tu uvek cenim. Dobar materijal, koji posle nekoliko slušanja otkriva dosta dubine:

https://celestialserpentband.bandcamp.com/album/intruders

Ukrajinski Blasphemy Squad je odličan na svom prvom i istoimenom EP-ju. Kijevska momčad nudi dve pesme (i izvrsni intro) kvalitetnog deaththrash zvuka sa opasnim, napaljenim trešeskim gitarama i poletnim, moćnim tempom. Druga pesma ima i malo elemenata blek metala koji joj vrlo lepo leže a sve je producirano odlično i zvuči super profi. Sjajna muzika i bend koji vredi pratiti:

https://blasphemysquad044.bandcamp.com/album/blasphemy-squad

Deaththrash je na programu i na debi albumu Kostarikanaca Dekonstructor. Horrid Vistas je čisto producirana i vrlo sigurno odsvirana ploča pesama koje zvuče kao Slayer koji su nastavili da evoluiraju u smeru ekstremnije muzike i u svoj zvuk uneli elemente death metala. A što je vrlo solidno mesto da se na njemu bude. Ovo je svakako više thrash nego death ploča, sa vokalima koji su razgovetni i „trešerski“ besni pa će se svideti i publici što ne voli death metal tminu. Zamerčica ide na bubanj koji je precizan ali sasvim nedinamičan sa svojim semplovima, no, to na stranu, ovo je odličan materijal:

https://dekonstructor.bandcamp.com/album/horrid-vistas

Ako ćete da objavljujete album 31. Decembra, nek bar bude upečatljiv, rezonuju losanđeleski Civerous. Njihov prvi album, The Expedition of Illness je ružna, prljava i zla kolekcija kavernoznih death metal pesama sa old school pristupom ali i bez mnogo ambicije da se ovde kreira bogznašta maštovito. Civerous hvataju na „osećaj“ i, pošto je ovo muzika koja dobrim delom i uspeva na ime svoje primitivne estetike, to prolazi:

https://civerousdeath.bandcamp.com/album/the-expedition-of-illness

Nizozemski Hellish Breed mi prija na svom prvom albumu Archives of Decay koji, slažemo se, ne puca od originalnosti niti ima neku preterano sjajnu produkciju ali nudi autentičan, sirov blackened death metal a to je ono što čoveku treba u ovom osetljivom periodu. Ima ovde malo atmosfere i kontemplativnih deonica ali Hellish Breed ih umešno prošaraju primitivističkim sirovim death nabadanjem. Divni ljudi:

https://hellishbreed.bandcamp.com/album/archives-of-decay

Erupsy je, nagađam, kako Indonežani kažu „Erupcija“ a istoimeni bend priprema svoj debi album, Kaum Muak za polovinu Februara. Kažem „priprema“, ali na Bandcampu je  već uredno moguće kupiti daunloud pa, ako vam se dopadne ovo što čujete, navalite. A moglo bi, jer Erupsy sviraju vrlo siguran i dopadljiv, blago progresivni deathcore/ death metal koji ne smara mnogo sa pozerajem i breajkdaunovima nego ide brzo i ima puno lepih rifova, zanimljivih aranžmana, dobrih ideja. Iskreno, jedina stvar koja je ovde „deathcore“ je produkcija sa vrlo dinamički ravnim bubnjevima, ali to skoro ni malo ne smeta jer bend ima u suštini zdrav, robustan zvuk koji prija ušima. Još su i tekstovi, koliko se da ukačiti, političko-socijalne prirode, pa je Kaum Muak vredan svake preporuke. Moćni Indonežani:

https://sadistrecords.bandcamp.com/album/erupsy-kaum-muak

Inhaler dolaze iz postojbine džeza, Nju Orliansa ali njihova muzika je zabavan i pomalo komedijaški nastrojen slamming death metal. Naime, EP Ultra Brutal Extraterrestrial Squeals blago parodira slem estetiku uključujući „skičeće“ vokale i naslove pesama poput „If You Aren’t Damaging Your Throat You Aren’t Brutal Enough“ ili Exhale Screams Are For Posers“. Sve je zaista na trenutak kao da smo ponovo na JuTjubu u 2011. godini, ali kvaka je što su Inhaler (nazvani tako jer ko god da ovo peva navodno koristi samo „uvlačeću“ tehniku gde se peva na udah umesto na izdah – za koju ja i dalje ne mogu da poverujem da se ozbiljno koristi i u jednom pravom bendu) zapravo vrlo dobri, pišući odlične brutal death metal/ slam pesme sa vrlo dobrom produkcijom i generalno kvalitetnim programom za ljubitelje žanra.

https://inhalerslam.bandcamp.com/album/ultra-brutal-extraterrestrial-squeals

Italijani Congenital Deformity su za kraj godine javnosti dali da čuje njihov novi demo, Sacrifice i ovo je vrlo lep – čime hoću da kažem „sračunato ružan“ – death metal vrlo primitivne provinijencije. Ovde se smenjuju atmosferične harmonije i spori, prljavi death gruv sa manijačkim brzim delovima, sa surovim hromatskim, denflovanim moš-deonicama kao da smo ponovo u 1991. godini, sa pištećim solažama itd. a preko svega poliva brutalan, pećinski vokal. Produkcija, s obzirom da je demo u pitanju, odlična. Sjajna ponuda:

https://congenitaldeformity.bandcamp.com/album/sacrifice

Volim kad naletim na bend kao što je Century. Ovaj švedski dvojac je upravo snimio svoj prvi demo, Demo MMXX i to su četiri klasičnog, pedigriranog hevi metala, kao iz kuhinje vaše bake. Ako vam je baka tamo negde osamdesetih mlatila kosom uz WASP i NWOBHM bendove popularne na svim meridijanima. U ovom bendu svira Leo Ekström Sollenmo iz Lethal Steel pa nije čudno da snimak tako dobro i zrelo zvuči. Produkcija iako jeste malo „demo“ kvaliteta je svakako dovoljno dobra da izgura muziku punu jakih rifova, brzog tempa, tradicionalnih gitarskih harmonija, solaža… Ne propustiti ako volite NWOBHM i voditi računa šta će dalje ovaj bend da radi:

https://centuryswe.bandcamp.com/album/demo-mmxx

Grci Old Serpent sviraju simpatično i kvalitetno i samo malo cheesy na svom prvom albumu, Occult Portraits. Ovo je u osnovi heavy metal NWOBHM profila, ali sa dosta čvrstom, trešerskom produkcijom  i puno „rada“. Old Serpent nisu baš progressive bend ali njihovi aranžmani su prilično kompleksni i naginju proggy filozofiji, što im lepo leži. Odlična produkcija, kako je za Grčku praktično standard zaokružuje izdanje koje bi trebalo da se svidi i speed metal i heavy metal slušateljstvu:

https://oldserpent.bandcamp.com/album/occult-portraits-2

Za kraj: Saber iz Los Anđelesa izgledaju kao da su ispali iz 1988. godine a bogami tako i sviraju, i to u najboljem mogućem smislu. Debi album ove dominantno hispanoameričke momčadi, Without Warning najavljuje da će 2021. godina nastaviti da obožava na oltaru klasičnog ’80s metala sa jednakim količinama energije i čiza. Saber su veoma dobri u ovome što rade, sa kvalitetnim rifovima, dobrim solažama, odličnom, živahnom svirkom i produkcijom koja mudro izbegava najveće zamke osamdesetih a da opet ne zvuči previše „moderno“ i beživotno. Pevač koji pola vremena piči u falsetu, himnični refreni, dobar tempo, osam odmereno dugačkih pesama – Without Warning je ploča kakva se samo poželeti može da je imate upisanu kao svoje debi-izdanje, pogotovo ako ste odrastali idolizujući našminkane, natapirane muškarce iz osamdesetih godina. A ako niste, ja vas razumem i imate moju sućut. Svaka čast Saberu:

https://saberheavymetal.bandcamp.com/album/without-warning

Poklon za novu godinu za čitaoce: Mehmet’s Psychedelic Stoner Doom New Year’s Eve Mix 2020

Kako je tokom ove godine Cveće zla i naopakog privukao mnogo interesovanja ljudi koje su zanimali moji nedeljni metalni pregledi, tako je i dosta bendova bilo srećno što njihova muzika dobija nove slušaoce i – nadam se barem – ponekog novog kupca. Ovo je, naravno, vrlo prijatna situacija za mene i pošto sam ja tu uradio vrlo, vrlo malo – jer ko sad ima vremena i volje da se još cima unaokolo oko promocije – a čitaoci su uradili sve, red je da se odužim jednim skromnim gestom.

Taj gest, konkretno, ima formu muzičkog miksa koji sam uradio odabirajući muziku sa nekoliko albuma koji su mi se jako dopali tokom godine – a koji su tokom nje i izašli – i spajajući je u jedan neprekinut muzički program duži od dva sata. Da li mislim da će ljudi uz ovo provoditi praznične večeri? Da budem iskren, ne vidim da postoji bolji način da se one provedu ali ja i jesam prilično nemaštovit.

Kakogod bilo, ovo jeste metal i nije metal miks, jer sam ipak imao na umu da ovakve stvari treba slušati u društvu i da ne valja da se ide previše u ekstrem pa je muzika uglavnom na transverzali između psihodeličnog roka i, pa, psihodeličnog STONER roka i psihodeličnog duma. Ima tu malo „čiste“ psihodelije, a onda i malo dooma, pa okultnog dooma, pa napušenih stoner džemova, ukratko, svega što je potrebno da se čovek relaksira i dobro oseća. Ima i violina. Što se tiče zvuka: dobar deo ovih pesama je masterovan bez dovoljno dinamike za moj ukus pa ja nisam dalje intervenisao uvodeći dodatne kompresije kako ne bih ionako prenapregnuti beton dovodio do tačke pucanja. Doduše, jednu pesmu sam malčice pojačao da bi bila bliža ostalima po volumenu, ali generalno kompresije sa moje strane nema i ako je uvedena, onda to ide na dušu JuTjubu.

Konačno, miks možete slušati direktno sa JuTjuba koristeći donji link ili, ako ste željni da ovo slušate u udobnijim uslovima – i bez te proklete dodatne kompresije – možete čitav miks u MP3 formatu (renderovan u ipak pristojnih 320 kbps) svući koristeći MEGA link koji sam takođe obezbedio.

Što se tiče autorskih prava, ne polažem nikakva na sam miks – dakle svako s njim može da radi šta želi – a pojedinačne pesme i dalje neotuđivo pripadaju bendovima. Napominjem da je svaka od ovih pesama uredno plaćena s moje strane, dakle, ništa od ovoga nije piratski materijal i treba ga shvatiti kao promotivnu aktivnost da što više ljudi čuje što više dobre muzike kako bi autori te muzike uživali što više plodova svog rada.

Evo i spiska pesama:

DJ Meho: Mehmet’s Psychedelic Stoner Doom New Year’s Eve Mix 2020

1. Las Historias – Ya Vendran

2. Sonic Demon – A Thousand Suns – 何千もの太陽

3. Chamán – Ganesh

4. Stoned Karma – Everlast

5. Mr Bison – The Grace of Time

6. Lemurian Folk Songs – Temple of the Moon (Live)

7. Yuri Gagarin – Oneironaut

8. Völur – Dead Moon

9. Polymoon – Lāzaward

10. Brimstone Coven – When the World is Gone

11. Dopelord – Doom Bastards

12. Burn Ritual – The Void

13. Pickman’s Model – An Astronaut’s Lament

A evo i samog miksa:

https://mega.nz/file/19RTzYQD#H4e4eLBtA79oXGpSPqsP1PK-tfBA2XVB06peVPe6EXg