Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 21-11-2020

U nedelji u kojoj ne samo da smo izgubili još jednu visokopozicioniranu versku figuru u regionu već i poslednje tragove poverenja u institucije, makar imamo novi živi album Iron Maiden i novi EP Disfiguring the Goddess, pa onda još neka otkrića vredna vrištanja od sreće. Tako to ide u životu, malo gubimo, malo dobijamo. Metal!

I to blek. Prezir je bend iz Milvokija koji nema slučajno ime na milom nam, jelte, jeziku dedova, pošto u nemu peva jedan Luka Đorđević, naše, što se kaže, gore list. Drugi album Prezira, Depredation donosi izuzetno dobro produciran blek metal koji se rado i bez stida češe sa melodičnim death metalom, na obostrano, rekao bih uživanje. Ovo je vrlo tehnički zrela svirka ali su pesme i lepo napisane, sa distinktnim temama i zanimljivim aranžmanima i, a što je meni inajvažnije, solidnim tempom. Odličan album:

https://prezir.bandcamp.com/album/depredation

Potkraj prošle nedelje, dva mlada Rusa iz Republike Karelije, a pod imenom Hexen Blood izdala su debi album. Unholy Blessing uopšte nije tipično „ruska“ ploča, ovo je sirov, primitivan i prijatan, testerišući blek metal više po finskom receptu, što, kad malo pogledamo na mapu i nije neko iznenađenje. Meni ovo savršeno leži sa svojim agresivnim ali odmerenim pristupom:

https://hexenblood.bandcamp.com/releases

Londonski Disfago omotom svog živog albuma Disfago… Live! omažiraju dizajn omota Judas Priestovog duplog živog albuma Priest Live od pre trideset i kusur godina i to je odmah simpatično. A muzika je, oh, pa odlična. Disfago su ovo snimili uživo proletos i njihov blackened thrash metal zvuči jako dobro i zabavno u lajv kontekstu. Ovo je bend koji dobro spaja pank i metal u muzici koja ima komunikativnost iako je i prljava i ekstremna baš koliko treba, i mada produkcija ovog izdanja deluje dovoljno sirovo, zvuk je i dovoljno dobar da se sluša sa uživanjem i utone u kvalitetan metalni san:

https://disfago.bandcamp.com/album/disfago-live-unleashed-in-the-enfield

Dopadljiv blackened thrash metal od Francuza Archvile King na EP-ju Vile. Ovo je sve radio jedan čovek pa ima određene hermetičnosti i self-jelte-indulgentnosti primerene takvoj postavci ali je zapravo produkcijski solidno i sa nekoliko odličnih rifova. Ponekada me je vrlo lako zadovoljiti:

https://archvileking.bandcamp.com/album/vile

Poljaci Aryman imaju malo naporan zvuk za mene na svom trećem albumu, …i nienazwanych Dyjabłów, ali valja prhvatiti da je taj relativno nedinamičan zvuk gitara praktično standard za određenu poodvrstu blek metala i da nije do njih nego da je od mene. Aryman, zato, imaju dobre ideje i pamtljive teme pa je ovo ploča koju vredi trošiti čak i ako na prvi pogled deluje zamorni za uho. Dobra je:

Grci Sad imaju  gomilu izdanja za poslednjih petnaest godina i njihov sedmi album, Misty Breath of Ancient Forests dolazi nakon serije split-izdanja sa masom bendova, kao podsećanje da ova dva mladića itekako imaju svoj identitet i određeni, jelte, brend. Misty Breath of Ancient Forests je meni bolja ploča nego što sam iz imena očekivao. A očekivao sam pomalo dosadan, patetičan, atmosferični blek metal. Ovo je, srećom, dinamičnija i produbljenija muzika od pukog ređanja shoegaze harmonija preko programiranih bubnjeva iako, da budem iskren, sa trajanjem od 54 minuta i prvom pesmom od čak osam, Sad svakako ne brinu za to da li će nam dosaditi ili ne. I to je pošteno, ovo jeste prilično monotona muzika sa mnogo ponavljanja melodičnih tema i zahteva određeno raspoloženje – i raspooženost – na strani slušaoca. Mene je, valjda, pronašla u pravom trenutku:

Ko voli post-blek metal sa američke istočne obale, ovog će se tjedna obradovati novom albumu bruklinskih Tombs. Ovaj bend je početkom decenije uživao priličnu popularnost koja je na trenutak nadišla i granice metal geta, probijajući se u medije koji pričaju o generalnoj nezavisnoj muzici, utirući put za mnoge bendove koji sebe ne vide u tradicionalnim metal tropima ali usvajaju metalske tehnike i teme. Tombs sada imaju peti album, Under Sullen Skies i ovo je zapravo prilično dobro. Ne baš toliko eksperimentalno kako ja volim, ali svakako interesantno sklopljeno od malo šugejza, malo blek metala a malo i klasičnih metal fora (solaže pre svega) da zazvuči sveže i dopadne se različitim slušaocima. Ponešto se od toga meni ni malo ne dopada a album je podugačak sa svojih dvanaest pesama i oko sat vremena trajanja, ali Tombs svakako niko ne može da optuži za nedostatak ambicije ili igranje stalno na istu kartu. Vredi čuti:

https://tombscult.bandcamp.com/album/under-sullen-skies

King ov Wyrms je još jedan od milijuna jednočlanih blek metal bendova kakvi niču na svim meridijanima. Ovaj partikularni dolazi iz Tusona u Arizoni i debi album, Lord ov Thornes (primećujete orbazac?), iako ima sve očekivane karakteristike ovakve muzike (blagu self-indulgenciju, nedinamičan bubanj) zapravo mi je vrlo prijao. Michael Sanchez piše vrlo pristojan black-death metal sa povremeno odličnim rifovima i mada muzika na momente utone i zaturi se u tipičnom hromatskom muljanju gde kombinacija mašinskog blastbita i brzog pikinga skoro identičnih nota zvuči kao da slušate ventilator kako se okreće, pesme uglavnom odmah spasavaju stvar sa nekim dobrim, memorabilnim rifom, refrenom… momentom. Ovo čak nije uopšte rđavo producirano u odnosu na primitivnu estetiku koju vozi i moram da priznam da sam proveo prijatno vreme uz prvi album King ov Wyrms.

https://kingovwyrms.bandcamp.com/album/lord-ov-thornes

Finski jednočlani Odiosior se na Metal Archivesu vodi kao „eksperimentalni blek metal“ ali moram reći da na prvom albumu, Syvyyksistä nema da se čuje BAŠ mnogo eksperimenta, ali ima da se čuje mnogo kvalitetnog skandinavskog blek metala. A. Vexd aka Joni Saalamo piše atmosferične, prijatne pesme i ima odličnu produkciju, nudeći muziku koja je i melodična i žestoka, bez, da ja mogu da čujem, mnogo odlazaka iz nekih uobičajenih skandinavskih tropa, ali mu to uopšte i ne treba, ovo je autoritativno i uverljivo:

https://odiosior.bandcamp.com/album/syvyyksist

Još jednočlanosti stiže nam iz Vladivostoka u formi projekta Hvorost i njegovog EP-ja Hexagon. Dmitrij Fokin u ovom bendu kreira interesantan blek metal koji ima elemente folka i epike, ali uopšte ne podseća na tipične ruske interpretacije ovakvih modela. Ovo je sirovo, prilično svedeno i fokusirano na gruv koji proizvode zanimljivi rifovi i dobro pevanje (slušajte Metallic Hydrogen, recimo), a onda, kad se krene u klasičan pijanistički resital (Polar Vortex), to nije samo nekakva setna tema, već razigrana, kompleksna kompozicija. Kućna produkcija svemu ovome daje dozu autentičnosti koja mi se dopada, mada se nadam da će Fokin za naredna izdanja imati para za malo bolji studijski rad.

https://hvorost.bandcamp.com/album/hexagon

Tu je i novi EP italijanskog (jednočlanog?) sastava Totalitarian, a koji ima samo dve pesme ali traje 25 minuta. Ovo nije sve vreme onako razbijački kao što je bio prošlogodišnji album Bloodlands, ali samo zato što su ovo dugačke kompozicije, sa raznovrsnošću tema i raspoloženja. EP Kulturkampf / Los Von Rom i zamišljen je kao dopuna albumu i njegova dva komada demonstriraju izuzetnu zrelost i kreativnu ambiciju benda, sa mnogo sjajnih ideja te ih preporučujem iz sve snage:

https://totalitarian666.bandcamp.com/album/kulturkampf-los-von-rom

Za pariski End of Mankind imao sam lepe reči povodom poslednja dva njihova izdanja. Sada su snimili drugi album, Antérieur à la lumière i ovo je sasvim logičan nastavak njihovih post-blek metal strategija, sa i dalje dovoljnom dozom klasičlne, drugotalasne žestine da to meni zaprija i da poželim da ga zavrtim više puta. End of Mankind imaju tačno onaj osećaj da im muzika odaje utisak „ozbiljnosti“ i „zrelosti“, izbegavajući baš najtradicionalnije metal fore, a da istovremeno čuva metalsku oštrinu i energiju. Ovo je ploča sa dosta ideja i pametno odmerenim trajanjem, vredna overe i podrobnije analize:

https://endofmankind.bandcamp.com/album/ant-rieur-la-lumi-re

Moja jedina slabost – švedski blek metal – ove je nedelje uslužena JuTjub privjuom kompletnog debi albuma misterioznog trija Serpents koji izlazi tek naredne nedelje i zove se The Brimstone Clergy. Ovo je razarački, brz, utovarivački blek metal po oprobanom švedskom receptu takvih prethodnika kao što su Setherial ili Marduk, sa mračnim rifčinama i rafalnim blastbitovima. Ne kažem, naravno, da sav blek metal treba da zvuči ovako, ali u moru bendova koji preferiraju nežne, harmonične akorde i pevaju o tome kako im je teško u samoći, prelepo je povremeno čuti nešto ovako GNEVNO. Serpents imaju i odličan miks i mastering i generalno – kidaju:

https://serpents1.bandcamp.com/album/the-brimstone-clergy

https://war-anthem-records.bandcamp.com/album/the-brimstone-clergy

Liturgy uredno izbacuju peti album, skoro tačno godinu dana posle prethodnika, a koji se meni dosta dopao i, pa, ne znam drugari, meni je Hunter Hunt-Hendrix takoreći genije. Ne da je ovo muzika za svakoga, ali njegova kombinacija moderne kompozicije, filmske muzike i metala pali i radi za sve pare i na albumu Origin of the Alimonies. Otvarač, četiriipominutna The Separation of HAQQ from HAEL je briljantan manifest onog što ovaj bend radi sa svojim naizgled beznapornim putovanjem od minimalističke moderne kompozicije do progresivističkog saundtraka za nemi film sa violinama i harfama. Da bude jasno, ovaj album ima vrlo malo „klasičnog“ metala, i mnogo je bliži Charlesu Ivesu i Johnu Cageu nego, šta ja znam, Bathoryju, ali ovde nedvojbeno imamo spoj moderne kompozicije i BENDA koji svira ekstremni „pop“ zvuk pa je The Fall of SIHEYMN, recimo, sa svojim prelaskom od kejdžovsko-ajvsovskog kolaža u atonalnu ali metalsku koljačinu onoliko dobar koliko je meni potrebno da klimnem glavom sa odobravanjem i kažem da nemamo šta da se plašimo za nasleđe Johna Zorna dok je Hunt-Hendrixa i njegovih. Drugde (SIHEYMN’s Lament) imamo spoj low-key simfonijske kompozicije i prog roka i, pa, ovo je album prepun divnih iznenađenja i maštovitih kompozicija, produciran iznenađujuće uspelo i preporučljiv za svakog ko se ne trza kad se pomene avangarda. Izvrsno:

https://liturgy.bandcamp.com/album/origin-of-the-alimonies-2

E, idemo sad na stoner i srodne muzike. Ročesterski Tyranonaut na svom prvom albumu, Marble Eye nudi interesantan, pomalo lo-fi ali maštovit i zabavan pogled na doom metal. Bend kombinuje klasične doom elemente sa psihodeličnim stremljenjima, ali i sa malo naklona NWOBHM i speed metal strategijama i to nekako ispada sasvim konzistentno i prijatno za uho. Sabatovski vokali i dobar gruv su ovde u prvom planu pa iako se braća Greywitt ne mogu pohvaliti skupom produkcijom, ona je dovoljno dobra da iznese njihovu ambicioznu viziju u kojoj ima mesta i za pesme od 26 minuta. Intrigantno i nadahnuto:

https://tyranonaut.bandcamp.com/album/marble-eye

Rusi Neuropolis sviraju vrlo školski death doom na novom EP-ju, Golem. Ovo su četiri pesme mračnih i žalobnih raspoloženja, sporog tempa i demonskog vokala. Generalno, iako ovaj snimak ne donosi neke nove prodore u žanru, pesme su korektne i prijatne za slušanje, sa lepim tenzijama i razrešenjima. Malo me žulja previše „plastičan“ bubanj, ali preživi se i to:

https://neuropolis.bandcamp.com/album/golem

Dopao mi se debi album bruklinskih Lightmaker, koji se isto zove Lightmaker i nudi prefinjeni, spori, sanjivi zvuk koji je dobrim svojim delom doom metal ali se ne stidi i džezerskih harmonija i suptilnih psihodeličnih senzibiliteta. Lightmaker umeju da ispredu kvalitetan faziran rif i pesmu koja se na njemu bazira, no jednako umeju i da pogase distorzije i sviraju muziku koja je „suva“, oslobođena efekata i zbog toga zvuči prirodno, pa i intimno. Pevačica Jade se odlično uklapa u muziku sa svojim raskošnim, moćnim vokalom a mastering izdanja je radio James Plotkin i uradio ga sa puno pažnje i duše da se uhvati lepa dinamika koju ovaj bend ima. Odličan debi:

https://lightmaker.bandcamp.com/album/lightmaker

Ahhh, Grci, da ih nema, planeta bi bila siromašnija za mnogo dobrog stoner roka. 10 Code su iz Atine i njihov drugi album, Ride je nestašna, džilitava stonerska energija sa kvalitetnom produkcijom i oprobanim rokenrol etitjudom. Grci naprosto imaju jedan nivo koji se podrazumeva i Ride je ploča koja nema samo dobre rifove i dobre aranžmane i dobar miks, nego je i napravljena sa razumevanjem kako album treba da ima neku svoju priču, dinamiku i tempo. Lepo:

https://10code.bandcamp.com/album/ride

Big Oaf iz Atlante na svom istoimenom debi albumu valjaju moćan, težak sludge-stoner metal koji ume da bude težak za uho na ime svoje glasnoće, ali je i zavodljiv na ime dobrih rifova i generalno solidnog gruva. Ovo je dobro napisano i odsvirano sa puno vatre i energije pa su Big Oaf na veoma dobrom putu. Deset pesama i dosta dobrih, svežih ideja a da je osnovni gruv uvek tu i netaknut eksperimentisanjem. Preporuke:

https://bigoaf.bandcamp.com/releases

Francuzi Subterraen su samo za najizdržljivije jer je njihov debi album – prigodno nazvan Rotten Human Kingdom – kombinacija blackened sludge i doom metala, dakle, nešto najcrnje što može da se napravi pre nego što pređete Švarcšildov radijus i kolabirate u singularitet.* No, da se ne lažemo, meni je ovo sjajno. Ponavljanje istog rifa od dva tona petsto puta dok bubnjevi zakivaju a pevač se razapinje iznad okeana buke – to je kao da ste uzeli moje ime i od njega napravili album. Subterraen totalno razumeju kako se istovremeno može biti sasvim hermetičan a opet seksi** i mada je ovo ploča neslušljiva na mnogo načina, od pomenute hipnotičke monotonije, preko jako abrazivnog zvuka pa do užasnog masteringa, ona je slušljiva na onaj najvažniji način: iskrena je.

*Nota bene: moguće je da ja uopšte ne znam šta je Švarcšildov radijus

**Kako se, eto koincidencije, i prevodi moje ime na više svetskih jezika

https://subterraen.bandcamp.com/album/rotten-human-kingdom-blackened-sludge-doom-metal

Ulking su trio iz engleskih zabiti sa vrlo osvežavajućim pogledom na stoner metal. Njihov EP, sa dve pesme, I Know ima taj neki klasični doom prizvuk tragedije i fatalizma – naslovna pesma se zapravo zove I Know (That I’m Doomed) ali je svirka organska, prirodna, i vrlo prijatna. Druga pesma je zapravo akustična varijacija na prvu i zvuči vrlo spontano i ljudski. Lepo:

https://ulking.bandcamp.com/album/i-know-ep

Francuzi Sin su power-trio koji pošteno, ali sa osećajem, krlja na albumu Royal Rum Board Night. Bend sebe prevashodno označava kao desert-rock ekipu ali to je isuviše reduktivna etiketa za muziku koja je bogata, vitalna i nikako vezana za jedan žanr. Ovo je glasan, distorziran rok koji voli i progresivu i post rok, voli i dobre, bluzerske rifove (Pitch Black) ali i kompleksne, proggy strukture (Colours) i čuje se kako muzičari uživaju u onome što rade, gradeći atmosferu malim gestovima ali onda, kad se krlja, krljajući za sve pare. Pa onda idu interludiji kao što je What if… koja ima skoro postmodernu jump-cut strukturu a nju sledi dvanaestominutni multižanrovski Purpose, i tako, deset pesama, gomila svežih ideja i interesantan, prirodan miks. Vrlo dobra ploča:

https://sin-rennes.bandcamp.com/album/royal-rum-board-night

Danas nas izuzetno idu Francuzi pa evo i debi albuma sastava Spiralpark koji se zove isto kao i bend i nudi sedam pesama garažne psihodelije koja je, pa, odlična. Nije ovo preterano lo-fi, da se neko ne prepadne epiteta „garažna“, naprotiv, snimljeno je i miksovano vrlo solidno ali Spiralpark imaju taj neki relaksirani, „sve može“ pristup psihodeličnom roku koji ih ne vezuje predugo za iste forme i ideje. Utoliko, album je kvalitetno odsviran ali zaista raznovrstan i pun prijatnih iznenađenja. Nije metal, ali je glasno i odlično:

https://poutrasseaurecords.bandcamp.com/album/spiralpark

https://spiralpark.bandcamp.com/releases

Kada dolazite iz Teksasa, pa još i mesta koje se zove, bukvalno, „Telo Hristovo“, onda je prilično kul da ste bend nazvali Switchblade Jesus. Drugi album ovog trija, Death Hymns je kolekcija napaljenih sludge-stoner komada koji vole velike, na bluzu zasnovane ali nedvojbeno metalske rifove, jake ritmove i vokal koji urla iz sve snage. Ovo znači da je muzika Switchblade Jesus vrlo konfrontativna ali ekipa tu konfrontativnost balansira dobrim, zapaljivim temama i generalno prijemčivom svirkom. Mali problem albuma je miks i mastering, koji stvari čini glasnim bez toga da im da dovoljno dubine, ali ako to ignorišemo, Death Hymns je svakako album vredan pažnje:

https://switchbladejesus.bandcamp.com/album/death-hymns

Za najmračniju stranu doom metala, evo nam split albuma (bez naziva) australijskih Abscess Lord i kanadskih Encoffinate. Sedam je to pesama bombardovanja teškim rifovima, podzemnim vokalima i agresivnim, ama sporim bubnjevima koji zakucavaju slušaoca u tlo delimično i sirovišću i težinom same produkcije. Iako ni jedan bend death-doom zvuku ne donosi ništa novo, ovo je pristojno, mošerski i ima poneki lep rif:

https://seedofdoom.bandcamp.com/album/abscess-lord-encoffinate-split

No, Empress iz Australije su bend koji će biti prijemčiv mnogo širem slušateljskom krugu. Njihov drugi album, Wait ’Til Night je lepa kombinacija doom, gothic pa i shoegaze elemenata, sve napisano i odsvirano sa izuzetnom odmerenošću takod  se drame koje muzika kreira opervaze otmenošću i dostojanstvom i ne upadnu u klopku preterane patetike. Čime hoću da kažem da patetike ovde ima taman koliko treba. Pevačica Chloe Cox ima odličan gotski stil pevanja, ali čitav bend zvuči sjajno sa dobro odmerenom vizijom kako uzeti ono što valja od Sisters of Mercy i sličnih preteča a imati svoje JA. Ovo je atmosferično, slojevito i veoma lepo:

https://brilliantemperor.bandcamp.com/album/wait-til-night

https://empressempress.bandcamp.com/album/wait-til-night

Dopao mi se treći album finskog sastava Onségen Ensemble, nazvan prosto – Fear. Ovo je progresivni rok težeg zvuka, sa, dakle, jakim udaraljkama i distorziranom bas gitarom, tako da bude bliskiji stoner publici nego hipicima sa dairama i cvećem u kosi ali su kompozicije zapravo veoma prijatno širokog zahvata, sa ritualnim elementima i odlično iskorišćenim raznovrsnim instrumentarijem, od trube do napržene, psihodelične metalske gitare. Finci su ove godine proizveli nekoliko respektabilnih psihodeličnih albuma i Fear je, sa svojim muško-ženskim vokalima i inventivnih aranžiranjem svakako među njima:

https://onsegenensemble.bandcamp.com/album/fear

Za ljubitelje ’90s doom metala – poslastičica, tj. novi EP my Dying Bride. Macabre Cabaret ima tri pesme u skoro dvadesetdva minuta muzike, klasične crkvene orgulje, mnogo melanholije ali i težak, jak zvuk gde gitarčine, iako sviraju gotsku,  uplakanu muziku, polivaju moćnim slojevima nisko naštimovanog, distorziranog metala. Od ove vrste dooma nikada nisam ni tražio bogznašta drugo a da će My Dying Bride posle tri decenije rada biti u ovakko dobroj formi jeste pravo malo čudo.

Grčki power metalci Silent Winter su toliko veseli i raspevani na singlu Holy Land of Fire and Ice da ne mogu da se ne smešim dok slušam ovu brzu, izuzetno kičastu muziku. Očigledno pravljeno planski za sezonu blagdana (na B-strani je metalska verzija We Wish You a Merry Christmas), prženje koje Silent Winter nude na a-strani u pesmi koja se, za razliku od naziva samog singla zove Holy Land Of Fire And Snow je simpatično, tako upriličeno za Božić i svo razigrano.

https://silentwinter.bandcamp.com/album/holy-land-of-fire-and-ice

Iako izašao prošle nedelje, album Mostly Dead, drugi za sastav Gravenheart iz Masačusetsa vredi da se čuje jer je ovo grubi, energični, gruvom nabijeni thrash metal koji meni zvuči simpatično. Gravenheart se očigledno grdno pale na The Haunted pa je i njihov drugi album, trinaest godina nakon prvog, sav u supertvrdom, komprimovanom, stadionskom thrash stilu tipičnom za Šveđane. I, pošto The Haunted ionako slabo rade ovih dana, Gravenheart imaju brisani prostor pred golom koji uglavnom dobro koriste. Trinaest pesama je mnogo, ali album dobro čuka i brzo ide:

https://graveheart.bandcamp.com/album/mostly-dead

Čileanski sastav Sentinels prži zabavan speed metal na svom debi albumu Trasciende. Ovo je dosta melodično i lepo, kvalitetno odsvirano sa ženskim vokalom koji je, objektivno, najslabiji element muzike delom i zahvaljujući miksu koji ističe njegove najgore strane. Jacqueline Jara ima dobar glas za ovu muziku i samo ga treba lepše miksovati. No, muzika je žestoka, brza i prijatna:

Kad smo već kod speed metala, prvo izdanje jednočlanog projekta Arcaneblaze, EP Spawn of Putrefaction, je svakako po mom ukusu. Dmitrij Borodin koji dolazi iz ruske republike Urdmutije je očigledno odrastao na klasičnom speed zvuku i ranom blek metalu pa su ove četiri pesme pune lepih rifova, odličnih solaža i demonskog pevanja, sve posloženo na jednostavne ali funkcionalne ritmičke matrice. Dmitriju mogu da zamerim da je tekst poslednje pesme malko previše mizogin za moj ukus, ali sve ostalo je veoma dobro i ovaj projekat zaslužuje podršku:

https://arcaneblaze.bandcamp.com/album/spawn-of-putrefaction

Nažalost, drugi album čileanskog (blackened) (death) thrash benda Necroripper, Amulepe Taiñ Weichan izašao je prošle GODINE a ne prošle nedelje, ali pošto ja ne igram ni po tuđim pravilima, a nekmoli svojim, uvrstiću ga u ovaj pregled jer su Necroripper tek sada ovo izdanje bacili na Bandcamp i time ga učinili globalnije dostupnim. A ovo je prelep album, brz, prepun divnih spid metalskih rifova, nervoznog, napaljenog bubnjarskog rada, poštenog urlanja i generalno metalskog preterivanja najbolje vrste. Ovo je i vrlo solidno producirano pa ima najjače preporuke s moje strane:

https://necroripper.bandcamp.com/album/amulepe-tai-weichan

Naiđe tako i poneko deathcore izadnje koje mi lepo legne. Konkretno, EP Al Mumit britanskih Divine Hatred. Ove tri pesme koje izlaze tek jedanaestog Decembra (iako nema fizičkog izdanja, pa je to kao da su već i izašle) su pune solidnih rifova, mošerskog ritma i generalno dobrog gruva kakav bi, u idealnom univerzumu, bio prisutniji u deathcoreu uopšte. Divine Hatred se trude čak i da svoje jednotonske breakdown momente ukrase nekakvim harmoničnim razrešenjima pa su mi time još miliji. Lepo:

https://divinehatred.bandcamp.com/album/al-mumit

Onda, isto iznenađujuće, prijao mi je album jednočlanog projekta iz Sent Luisa, Absence of Truth, a koji se zove Hollow. Ovo je mahom srednjetempaški djent sa malo death metal i groove metal elemenata i, pogotovo kada sve to pravi jedan čovek, zvuči kao najmanje prijatna mešavina žanrova za moje uši. No, eto šoka, dobro je! Brzo sam shvatio da sam proletos već pohvalio jedan album ovog čoveka, a on je za pola godine postao još bolji. Ozbiljno, ovo je sada odlično napisana ploča koja vrlo efektno koristi te neke djent fore i ima odličan gruv većinu vremena a kada u sve ulete solaže koje su zanimljivo komponovane i osvežavajuće harmonične, stvari baš legnu na svoje mesto. Dobro pevanje, vrlo pristojna produkcija, dajte šansu ovom divnom, skromnom čoveku:

https://absenceoftruth.bandcamp.com/album/hollow

„Hrišćanski simfonijski deathcore“ nije nužno podžanr u vrhu moje liste prioriteta, ali sam poslušao album The Evil Wolf Chronicles projekta Fire From Heaven, a koji je zapravo kolekcija pet demo snimaka i, pa… ovo je simpatično. Ovaj jednočlani projekat ima već četiri nornalna albuma koja nisam slušao ali mi se na The Evil Wolf Chronicles valjda dopada taj sudar više formi kiča koji u konačnom zbiru daje nešto simpatično, dopadljivo i ekspresivno:

https://firefromheavenmetal.bandcamp.com/album/the-evil-wolf-chronicles-demos

Prošli album Contrarian mi se prilično dopao proleća 2019. godine kada smo bili mlađi, naivniji i mislili smo da se pandemije dešavaju nekim drugim planetama. Only Time Will Tell, novi album ove ekipe notabično više nema Georgea Kolliasa na bubnjevima ali ga Bryce Butler iz Abigail Williams više nego dostojno menja. Ovo je i dalje predrkan progresivni metal, sada sa malo i manje death elemenata, za jednu još eklektičniju svirku. Da se razumemo, nije death metal napušten ovde, vokali su death, bubnjevi kidaju iz sve snage, i muzika je vrlo rifaška, čuje se taj uticaj poznog Death i sve to, ali bend je zainteresovaniji za svetliji miks, harmonije koje su bliže klasičnom metalu i roku, pa i jednu pinfkflojdovsku konceptualnost. I ja sve to pozdravljam. Only Time Will Tell jeste konceptualna ploča i mada je svakako veoma „muzičarska“, ima ovde vatre i ukusa sasvim dovoljno za mene:

https://contrarianmetal.bandcamp.com/album/only-time-will-tell

Nisam, naravno, uopšte ljubitelj ukrajinskih metalkor vedeta Jinjer ali svakako vredi da primetim da se živi album, Alive in Melbourne našao u prodaji. Na JuTjubu već par nedelja ima video verzija ovog albuma i, pa, iako ovo nije moj zvuk, moram da poštujem kvalitet:

Srećom, za starce poput mene koji ne kapiraju ništa što mladi vole, tu je i novi živi album najomiljenijeg benda svih vremena – Iron Maiden. Nights of the Dead, Legacy of the Beast: Live in Mexico City je, kako mu i ime kaže, snimljen uživo u Meksiko Sitiju na poslednjoj Legacy turneji (prošle godine, jer je ove otkazana zbog, znate već) i kako to Mejdni ionako rade svakih par godina, tačno znate šta da očekujete: set-listu sastavljenu mahom od proverenih hitova (mada i dalje sviraju Sign of the Cross, dakle, Steve pušta na volju svojim progresivističkim težnjama) sa prijatnim povratkom Revelations i Hallowed be Thy Name u rotaciju, superkvalitetnu svirku ljudi od kojih su neki već na pragu osme decenije života ali žive zdravo i vole to što rade, sjajnu atmosferu i miks koji je, ako ću da budem iskren, iznenađujušće dobar. Harris i producent i inženjer zvuka Tony Newton su reklo bi se pronašli zlatnu sredinu između superkomprimovanog zvuka koji je znao da zagadi neka Mejdn izdanja rano u ovom veku i „nećemo ništa da diramo“ radikalizma koji je Steve gurao sa A Matter of Life and Death. Ovo je glasno, žestoko, na momente svakako prekomprimovano ali dovoljno dinamično da se lepo sluša. Pa, uz izbor nekih od najboljih hevi metal pesama ikada napisanih i nezamenljivog, šezdesetdvogodišnjeg pilota Brucea na vokalu, ovo se sluša kao u najboljim danima:

Half Pelican nije, kao što bi ime sugerisalo polovina benda Pelican, postmetalskih vedeta koje volimo i cenimo, nego trio iz Kolorada koji svira, er, „Preistorijsku Amerikanu“. U praksi, i na albumu Live From The Swamp ovo je zapravo superzabavni, energični, distorzirani bluegrass sa svim očekivanim narodnjačkim elementima (keltskim, apalačanskim, skandinavskim, itd.) i zvuči sjajno. Vesela violina koja sedi u prvom planu i razigrano vozi motive i varijacije ispraćena je razobadanim udaraljkama i violončelom, sve sirovo, živo i živahno za trinaest pesama odlične zabave. Mega preporuke:

https://halfpelican.bandcamp.com/album/live-from-the-swamp

Onda malo panka: Ghetto Ghouls su Norvežani koji EP-jem Out for Justice odaju poštu akcionim filmovima sa počeka devedesetih i ovo je odličan, žestok, metalizirani (mada najviše motorhedizirani) D-beat, sa himničnim refrenima (dva pevača! Kao u najboljim danima!) i jednom slavljeničkom atmosferom. Četiri pesme, puno sreće:

https://ghettoghoulscrew.bandcamp.com/album/out-for-justice

I vašingtonski Ilsa su delom pank bend ali njihova muzika je okrenuta mračnijoj strani žanra, kombinujući tamni, distorzirani crust sa korenima u Amebix, sa metalskim izdancima slične filozofije u doom i sludge vodama. Bend sad izdaje za Relapse pa je i šesti album, Preyer pomalo i upeglan, čuvajući sirovost i težinu zvuka ali sve stavljajući u jednu disciplinovanu produkciju i uz trud da se teme i rifovi poslažu tako da se dobije maksimum iz neočekivanih melodija koje tu i tamo izniknu između treskanja i rifašenja. Lepo, bučno, sirovo i pošteno:

https://ilsa.bandcamp.com/album/preyer

Ako niste sigurni šta je tačno „epski hevi metal“, poslušajte drugi album teksaških Eternal Champion. Sve će vam se, jelte, kasti. Ravening Iron je fino doterana mešavina žestokog, rifaškog, klasičnog metala, sa epskim melodijama i malo okultne atmosfere tako da se u konačnici dobija nešto dostojanstveno i elegantno iako koristi brojne kič-elemente raznih metal žanrova. Bend uspešno meša ’80s čvrstinu sa tim nekim istraživanjima koja su hard rok i prog rok sedamdesetih podarili muzičkoj istoriji, donoseći nam nešto što je na vrlo dobroj poziciji između radničkog, hedbengerskog metala za žurke i provode i meditativnijeg, filozofskijeg zvuka koji, pored sve buke i distorzije, sugeriše dubine i promišljanja. Vokali koje isporučuje Jason Tarpey su svakako nešto što neće biti po svačijem ukusu, ali meni se sve to veoma dopada i jedini (eventualno) prigovor ide na crtež na omotu koji je radio iskusni Ken Kelly (koga znate sa mnogih Manowar i Kiss omota) a koji naprosto nema tu Frazetta-disciplinu potrebnu za ovakvu ploču. Generalno, vrlo dobro:

https://eternalchampion.bandcamp.com/album/ravening-iron

Detroitski White Magician imaju debi album, Dealers of Divinity i ovo je vrlo prijatna pokazna vežba iz sviranja klasičnog heavy metala koji opet ne zvuči ni malo derivativno niti žanrovski skučeno. Naprotiv, White Magician ovde sviraju muziku raskošno napisanu i briljantno izvedenu, a koja uzima mnogo elemenata ’70s progresive a onda ih spaja sa ranim NWOBHM pristupom. Rezultati su ekspozivni, sa muzikom koja nije ravna, svedena na jednu zvučnu, ili idejnu, dimenziju, sa miksom koji je pažljivo rađen da ispoštuje sve brojne slojeve ovih kompozicija. White Magician zvuče istovremeno i starinski i moderno na ovom albumu a to je ne samo teško postići nego i lepa stvar.

https://whitemagicianmi.bandcamp.com/album/dealers-of-divinity

Kada bend nazovete po FPS igri iz devedesetih – Shadow Warrior – a debi album vam se zove Cyberblade i na naslovnoj strani ima nekakvog futurističkog, kiber-samuraja koji katanom preseca čitavu planetu, pa, recimo da ste kod mene nazidali visoka očekivanja. Nažalost, ovaj poljski kvintet ne lansira se ovim albumom u sam vrh modernog heavy zvuka, delom zbog miksa, delom zbog određenih izvođačkih nesavršenosti, ali Cyberblade svakako nudi puno toga što ostarjeli metalac može da voli: jake NWOBHM/ speed rifove, pevačicu koja se pošteno dere, jak tempo, solaže… Ima ovde dobrog metala, ali recimo da meni Cyberblade više zvuči kao demo koji bi bend snimio da se ponudi izdavaču a koji bi u njima čuo potencijal i spakovao ih u studio sa dobrim producentom. Vokal je, recimo, miksovan previsoko i ne sedi sjajno uz pomalo potuljene gitare a bubanj zvuči programirano i prilično jefino na momente što znači da ovaj album morate aktivno slušati da biste uživali. Nadam se unapređenju kad drugi album stigne na red jer Shadow Warrior imaju štofa:

https://shadowwarrior.bandcamp.com/album/cyberblade

Debi album teksaškog dua Pneuma Hagion zive se Voidgazer i, pa, meni je njihov mračni, teški, atmosferični death metal baš po ukusu. Vidi se da je ovo projekat koji se krčkao pola decenije kroz demo snimke i rad koji je najvećma uložio Ryan Wilson a za potrebe snimanja albuma doveo je i bubnjara sa kojim svira u nekoliko bendova, Shanea Elwella i Voidgazer je kolekcija tamnih, istovremeno iznurujućih ali i prijatno hipnotičnih death metal komada gde se spori i brzi delovi smenjuju a da muzika ne menja dramatično svoju dispoziciju. Nije to ni lako postići da zvuči kako treba pa je pored odlično napisanih i odsviranih komada pošteno pohvaliti i produkciju koja je veoma dobro ugođena sa zamislima iza ovog projekta, uz lepu separaciju instrumenata i dovoljno dinamike. Devet je ovo pesama u kojima se bend ne trudi da isforsirano „iznenađuje“ slušaoca i zvuči progresivno po svaku cenu, već koje imaju jednu disciplinovanu, prirodnu ali ne stihijsku energiju i masivnost. Izvrsno:

https://pneumahagion.bandcamp.com/album/voidgazer

Kardroz su iz Austrije, iz Linca i pored toga što vole da se slikaju u belim majicama na tregere, vole i deathgrind. Nemamo zamerki. Doduše, novi im EP Exaltation | Degradation mahom vozi u srednjem tempu što za takvu muziku skoro da je jeres, ali je ovo uglavnom dobro, sa lepo odmerenim gruvom pa i dobrim idejama kada se pređe u višu brzinu (blek metalske teme u God’s Hangman, recimo). Produkcija prljava, ali snažna. Solidno:

https://kardroz.bandcamp.com/album/exaltation-degradation

Void Collapse su dva momka iz Mičigena i njihov EP Claymore je, pa… interesantan primer kako se može raditi eksperimentalni death metal koji meša klasičnu death metalsku ekspresivnost sa semplovanjem i drugim „elektronskijim“ strategijama. Ovo je pola death metal, a pola musique concrete i meni je zanimljivo:

https://voidcollapse.bandcamp.com/album/claymore

Iz Finske nam stiže treći album veterana Lie in Ruins, nazvan Floating in Timeless Streams. Nastali kao Dissected početkom devedesetih, ovi su se ljudi brzo raspali pa se u ovom veku okupili za zreliju, napredniju svirku koja, svejedno, i dalje ponosito baštini mračnjaštvo i energiju old school death metal zvuka. Floating in Timeless Streams nikako ne izmišlja toplu vodu i ovo je jedna prijatna stilska vežba iz atmosferičnog, tamnog death metala koji voli ravnomeran tempo i gitare što hipnotišu rifovima koji podsećaju na talase što udaraju o bregove i postojano ih potkopavaju i ruše. Moram da kažem da mi je miks i mastering ovog albuma jako prijatan sa dinamičnim zvukom koji pušta da se sve te ogromne gitare i bubnjevi čuju, preko njih rasprostire demonske vokale, a da sve to, ovako odjekujući, nije natrpano i spljeskano. Naravno, programska monotonija ovih kompozicija neće biti po svačijem ukusu ali meni ovo VEOMA prija, i obožavam da dobijamo još jedan monstruozan album OSDM-a pred kraj godine koja je i inače bila izdašna:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/floating-in-timeless-streams

Ovonedeljna doza odličnog švedskog death metala dolazi iz – Francuske. Naravno, švedski death metal je estetska, ne (više) geografska kategorija pa bendovi poput Skelethal imaju legitimno pravo da se takmiče sa „pravim“ Šveđanima kao što su, recimo, Lik, u težini i testeraštvu. Drugi album Skelethala, Unveiling the Threshold je, pa, odličan, sa dobrim rifčinama, jakim tempom i, uprkos veoma komprimovanom masteru, dobrim zvukom. Ovo je generalno jako solidno zaokružen paket na razmeđi, recimo, Carnage, Grave i Unleashed, sa moćnim, ubedljivim nastupom i podsećanjem da death metal može da bude i čista, nekomplikovana zabava.

https://skelethal.bandcamp.com/album/unveiling-the-threshold

Grindcore publika ove nedelje ima poslasticu u vidu novog albuma kanadskih Fuck The Facts posle pola decenije mirovanja. Pleine Noirceur je, da budemo jasni, sve samo ne „normalan“ grindcore album, ali ni Fuck The Facts nikada nisu bili normalan grindcore bend, interesujući se za sve vrste progresivnih tendencija. Tako je i ovaj album miks tehničkog, vrlo kvalitetnog grindcorea (recimo apsolutno ubilačka Ailleurs) i dužih kompozicija koje naginju melanholičnijem izrazu sa solidnom količinom blek metal začina. Nothing wrong with that, rekli bi u anglofonom delu Kanade i Pleine Noirceur je vrlo spretno sklopljena mešavina klasičnijeg d-beatu sklonog grindcorea i blackened grind strategija, sa zvučnim i filozofskim konzistentnostima koje premošćuju te neke stilske jazove, ako su uopšte bitni. Zamerka ide na užasno preglasan master koji bukvalno uništava zvuk, ali jebiga, grindcore je to, ogluvi se posle par decenija. Valjano:

https://fuckthefacts.bandcamp.com/album/pleine-noirceur

Iduće nedelje Horror Pain Gore Death Productions objavljuje split EP četiri benda od kojih je jedan i naš Terrörhammer. Jednostavno nazvan „Split“ ovaj koktel blackened speed i thrash metala donosi i bendove kao što su odlični Holanđani Vulcan Tyrant ili brazilski lo-fi teroristi Whipstriker. Terrörhammer su ovde daleko najbolje producirani i, pa, najbolji. Srbija!

https://hpgd.bandcamp.com/album/split-10

Iznenađen sam da do sada nisam pisao o projektu Codex Obscura iz Severne Karoline jer je ovo baš po mom ukusu. Nije što je Miira Cide aka Amygdala trans-žena sa masom izdanja pod imenom Codex Obscura u poslednjih osam godina, nego što je upravo izašli EP人身事故 (Human Accident) jedno autoritativno JEBANJE MAJKE. Amygdala ovde svira sve instrumente, provajduje razaračke vokale i piše muziku koja kombinuje grindcore, powerviolence i malo brutalnog/ slamming death metala sa industrial i sludge elementima (slušajte treću pesmu i njen klaustrofobični gruv na sredini) za smesu koja je visoko zapaljiva i za mene skoro idealno izmešana. Ovo su, dakle, ubistveni blastbitovi, pakleni rif-rad, neverovatno distorzirani basovi, vokali koji ubijaju, sve to spakovano u kratke ali ne prekratke i vrlo pažljivo napisane pesme pa još miksovano sa osećajem. Ja ne znam zašto ste ovo krili od mene ali nije lepo od vas. Codex Obscura je fantastičan:

https://codexobscura.bandcamp.com/album/human-accident

Za kraj: neočekivano, iznebuha, sa najavom od pola dana dobili smo novi (mini)album projekta Disfiguring the Goddess. Hoću reći, slavlje u Novembru, usred zikre, kad mu se nismo nadali. Cameron Argon, aka Big Chocolate je tokom ove decenije svoju karijeru didžeja i producenta elektronske plesne muzike eksplozivno proširio i na karijeru kreatora najbrutalnijeg death metal zvuka sa ovim projektom, mešajući slamming death metal elemente sa eksperimentalnijim pristupom zvuku za nisku uzbudljivih, moćnih ploča. Iako je u poslednje vreme rad sa Disfiguring the Goddess naoko usporio, Argon je i prošle zime a evo i sada objavio nove albume. Sooth, kako se šesti album zove je svakako do sada najeksperimentalniji rad u opusu Disfiguring the Goddess, sa sedam mahom kratkih pesama koje su mnogo bliže elektronskoj plesnoj muzici nego brutalnom slemu. Ipak, Cameron se ne odriče ni jednog elementa svog stvaralaštva pa je Sooth smela kombinacija komprimovanih gitara, dubokih, grlenih vokala, programiranih ritmova, elektronskih lupova i atmosferičnih semplova. Bilo je ovoga i na prošlim izdanjima, ali Sooth je ploča na kojoj je metalski deo lagano uglađen, izbacujući blastbitove i ekstremnu brzinu a semplovi i lupovi su gurnuti u prvi plan. I mada ovo ne bi trebalo da funkcioniše – ono ipak funkcioniše, dajući muziku koja je hipnotička i zavodljiva ako joj date šansu da vas hipnotiše i zavede. Argon jeste imao „čistiji“ metal pristup na prethodnim DtG albumima, ali je ovde eksperimentalna priroda hip-hopa, hausa i drugih „semplujućih“ žanrova uvedena u osnovu zvuka vrlo ubedljivo, poštujući sve prisutne elemente i od njih praveći jednu, na kraju, funkcionalnu celinu. Impresioniran sam i nadam se da će nas Argon što skorije obradovati još nekim sličnim izdanjem.

https://disfiguringthegoddess.bandcamp.com/album/sooth

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 14-11-2020

Pa, može se reći da se strasti vezane za američke izbore i srpska epidemijska iskušenja ne smiruju. 2020. godina sigurno nije nameravala da je pamtimo po dobru. Makar su izašle nove videoigračke konzole prošle nedelje. A mi smo slušali metal:

Krenimo odmah sa blek metalom i ODMAH sa Rusima. Ove nedelje se Moskovljani Todestriebe vraćaju posle pola decenije, trećim albumom naslovljenim In the Vortex of Destructive Creations, a koji je kao da slušate juriš orka na Minas Tirit, samo da su orci naoružani mitraljezima i minobacačima. Todestriebe su iskusna ekipa i njihov satanistički, agresivno antihrišćanski blek metal nastupa striktno u tradiciji destruktivne brzine i oštrine ali uz sve zamislive suptilnosti u pesmama koje se kreću velikom brzinom ali i uz veliku eleganciju, sa pamtljivim melodijama, interesantnim harmonskim momentima, dinamičnim aranžmanskim rešenjima. Ovo je izvrstan album sa pažljivim sekvenciranjem pesama tako da se svaki upečatljivi, himnični momenat iskoristi pre nego što se bend vrati okrutnom zakivanju, produciran pažljivo i raznovrstan a u okviru jedne jasne, dosledne vizije. Remek delo:

https://obscurantvisions.bandcamp.com/album/todestriebe-in-the-vortex-of-destructive-creations

Mađarski Thy Catafalque je bio intrigantan na albumu Geometria, pre par godina, a za novi rad, EP pod nazivom Zápor, Tamás Kátai se opet okružio interesantnim muzičarima koji su realizovali njegovu poširoku viziju melodičnog, eklektičnog blek metala. Ovo je i dalje futuristička muzika sa jasnim elementima progresivnog roka ali i elektronske plesne i pop-muzike (Neath Waters, recimo), pa i elektronskog ambijenta (Kék ég karaván). Producirano vrlo dobro i uverljivo metalski kada se actually svira metal, ovo je pola sata zanimljive multižanrovske muzike koje treba čuti:

https://thycatafalque.bandcamp.com/album/z-por-ep

The Devouring Void je jednočlani black/ death metal bend iz Portugalije i na EP-ju Dyscrasia ovaj čovek, Nuno Verdades, zajedno sa pevačem Jeremyjem Myslinskim nudi tri atmosferične ali VEOMA heavy pesme. Ovo nije blek metal prozračnih akorda već debelih, teških gitara i nepraštajućeg bubnjarskog premlaćivanja, sa atmosferom napetosti i pretnje, a pesme, iako ni jedna kraća od sedam minuta su odlično spravljene i drže pažnju. Vrlo lepo:

https://thedevouringvoid.bandcamp.com/album/dyscrasia

Uvek mi je simpatično kad bendovi za naslovnu stranu albuma uzmu Brojgelov „Trijumf smrti“ jer je ta slika u moj život ušla kao omot Sabatovih najvećih hitova, pa je automatski vezujem za dobar metal. Stormcrow su italijanski blek metal bend čiji je demo Hell on Earth snimljen još 2000. godine ali sada dobija svoje digitalno izdanje sa sve Brojgelom. Ne bih se ovim bavio da nije u pitanju supersimpatičan, divljački blek metal stare škole koji brutalno testeriše i osvaja jednostavnošću ali ne i diletantskim sviranjem. Ovaj demo ima energiju, spontanost, vrištanje i rifove za izvoz, meni dovoljno:

https://stormcrowblackmetal.bandcamp.com/album/hell-on-earth-2

Dve lepe pesme modernog, masnog, dobro snimljenog black metala imamo na singlu Find Your Way to Die australijskih Cynaet. Ovo je, za prvi snimak, vrlo profi producirano i kvalitetno napisano i ima, za blek metal u 2020. godini čak i malo nekarakterističnu tvrdoću. Meni odlično:

https://cinayet.bandcamp.com/album/find-your-way-to-die

Mitochondrial Sun, pomalo avangardni solo projekat gitariste Niklasa Sundina koga znate iz Dark Tranquilitu ima drugi album i Sju Pulsarer u priličnoj meri ispunjava svoje obećanje isporučivanja kinematskih zvučnih pejsaža. Ovo je instrumentalna, sinemaskopska muzika sa vrlo malo dinamike, sva u snolikim akordima i melodičnim temama koje se ponavljaju i sudaraju iznad matrice brzih, nabijajućih udaraljki. Sju Pulsarer je svakako prijatan album ali ne treba od njega očekivati ikakva radikalna iznenađenja, pesme uglavnom koriste isti tempo, iste harmonske opsege i to da Sundin na momente izađe sa ponekom upečatljivijom temom uglavnom proleti neprimetno pre nego što se vratimo na redovni program. No, verujem da on tako i želi i poštujem, ovo je vrlo prijatan album za kontemplaciju i relaksaciju:

https://mitochondrialsun.bandcamp.com/album/sju-pulsarer

Stormkeep su novi bend sastavljen od članova renomiranih death metalaca Blood Incantation i vestern-blek metalaca Wayfarer. Interesantan spoj, pa debi album Galdrum, očekivano, ima osoben zvuk i stil. Ovo je melodičan, pomalo srednjevekovni blek metal sa četiri dugačke pesme koje lepo spajaju epsku atmosferu sa kvalitetnom svirkom i dobrim aranžmanima. Album izlazi tek naredne nedelje pa se za sada čuje samo na JuTjubu, ali vredi ga provrteti:

Njemački duo Bestialis je deset godina unazad radio i za sada ima da se pohvali samo EP-jem pod nazivom Ritus koji je izašao juče. Ali, sa druge strane, ovo je vrlo solidno. Bestialis vole melodičnost i jedan čist, zdrav, prilično prirodan zvuk što je dobra kombinacija. Ovo nije sirovi, garažni testeraški blek metal, ali nije ni atmosferični blek metal potpoljen u jeku i zaglađen nedinamičnim masteringom, već prilično razgovetna i prijatna kolekcija lepih rifova snimljena kvalitetno i producirana sa pažnjom:

https://vendetta-records.bandcamp.com/album/ritus

https://bestialis.bandcamp.com/releases

Finci Heksearven su supersimatični na prvom demo snimku, Demo 2020 koji donosi tri pesme distorziranog folka sa blek metal vokalima. Bend nije izmislio ovakav izraz ali ga uspelo odrađuje sa pristojnom svirkom i dobrom prdukcijom, dajući skandinavskim narodnjacima jednu žestoku, metalsku oštricu a da se ne gubi imanentni šarm njihove melodičnosti. Žena (pretpostavljam) koja peva glavni vokal, Aasatar, veoma izgara na poslu i to cenim, jer njeno režanje uz sintetičke harfe i frule, preko nabrijanih gitara svemu daje jednu užurbanost koja odlično leži ovim pesmama:

https://heksearven.bandcamp.com/album/demo-2020

Saturnine sa Floride su prošle godine u saobraćajnoj nesreći izgubili gitaristu Davida Ridenoura koji je bio i predvodnik benda, pa je album, SHIELD THE LIGHT IN A VEIL OF DARKNESS, njihov drugi, objavljen sada posthumno, pretpostaviću i poslednji. Greota u svakom slučaju a partikularno i jer je ovo zanimljiv apokaliptični blek metal sa lepom doom komponentom. Bend je odličan i kada svira sporo i kada svira brzo sa jednom atmosferom kraja sveta i urgentnošću koja pali vatru, a ovo je i jedna od retkih prilika da prekomprimovan mastering odgovara muzici:

https://saturnine2.bandcamp.com/album/shield-the-light-in-a-veil-of-darkness

Nemački Ethereal Terrorblast su projekat koji za sebe tvrdi da sve improvizuje pa je tako i novi album (od pet pesama), Geheime Geschichten aus dem Graben navodno improvizovan. Što zvuči sasvim neverodostojno s obzirom da je, lo fi kvalitet zvuka na stranu, ovo očigledno vežbano i dogovoreno. Ali hajde, ima šarma u ovom abrazivnom, nedisciplinovanom zvuku:

https://etherealterrorblast.bandcamp.com/album/geheime-geschichten-aus-dem-graben

Finski duo Ymir je, u skladu sa svojim moćnim imenom izbacio odličan debi abum koji se isto zove Ymir. Bend postoji još od 1998. godine ali ako je ikada bilo opravdano što se čekalo dvadeset godina da se objavi prvenac, ovo je taj slučaj. Ne da je Ymir sad neki drugi dolazak, er, Ymira među Srbe, ali ovo je odličan, kvalitetan skandinavski blek metal sa pravilnim odnosom žestine i melodije, prelepom atmosferom leda i smrti i uzbudljivim, himničnim pesmama. Šest pesama, šesta brzina i puno kvalitetnog metala:

https://ymirblackmetal.bandcamp.com/album/ymir

Hajdemo dalje na stoner, doom, psihodeliju i sve drugo što vole mladi a partikularno stariji: Šveđani Astraal svoj istoimeni debi album najavljuju za Februar 2021. godine ali se cela stvar već sada može slušati na Bandcampu i, pa, simpatično je to. Ovo je, teoretski, stoner rok ali sa zapravo popriličnom količinom klasičnog heavy metal zvuka i filozofije u svojoj DNK. Glasan zvuk i nizak štim ne zaklanjaju činjenicu da se ovde čuje mnogo elemenata kako američkog heavy rocka iz osamdesetih, tako i NWOBHM stremljenja iz iste decenije. Naravno, kada bend uđe u klasičan stoner gruv (Man of Nothing, recimo), to je vrlo udobna sabatovska proslava rifa i ritualnog roka. Ozium records koji ovo izdaju imaju veoma dobru ponudu i ovo je album koji obećava prilično zabave za svakog ko voli teški rok.

https://oziumrecords.bandcamp.com/album/astraal-2

Tomorr su nominalno iz Italije ali je već sa omota istoimenog albuma jasno da su u pitanju etnički Albanci. Ova ekipa svira nešto što naziva „ruralnim doomom“ oslanjajući se na tradicionalne albanske folk motive i mešajući ritualne ritmove sa grubim, spontanim doom zvukom. Snimljeno i miksovano dosta sirovo, ovo je svejedno interesantno i vredno pažnje:

https://tomorr.bandcamp.com/releases

Novi King Weed je pred nama i kako sam već više puta navodio, ovi francuski instrumentalni stoner-rokeri vole da svojim albumima daju sasvim bukvalna imena, pa se tako ovaj novi, njihovo već osmo izdanje ove godine, zove King Weed Colllection Part II. Ako ste do sada slušali ovaj bluzirani, džemerski stoner metal bend, znate već šta vas čeka, osim što ga ovde dobijamo više. Sa petneast pesama i skoro stopet minuta muzike, ova kolekcija snimaka sa raznih izdanja i sa vrlo različitim miksevima je idealna za dugačke seanse meditacije ili drogiranja a King Weed još jednom uspešno dokazuju da osećaj za muziku i razumevanje žanrovskih tropa mogu da daju bolje rezultate od isforsiranog inoviranja i eksperimentisanja:

https://kingweed.bandcamp.com/album/king-weed-collection-part-ii

Sun Crow su iz Sijetla i njihov teški stoner metal je pod očiglednim uticajem Black Sabbath ali sa manje bluza a više nekakvih „modernijih“ industrial elemenata. Sve je to, da ne bude zabune, vrlo gruvi i prijatno, ali bend definitivno ne ide na „organski“/ garažni zvuk već na disciplinovaniji, progresivniji stil u kome se čuju Godflesh ili Ministry iz devedesetih i slično. To ne smeta, naprotiv i Quest for Oblivion, prvi album benda je jedno otresito parče hipnotičkog, sporog metala koje u deset pesama gura oko 65 minuta muzike, ali mu to lepo stoji. Ovo je muzika koja ide sporo, elegantno i uživa u svojoj težini.

https://suncrow.bandcamp.com/album/quest-for-oblivion

Zagrepčani Lord Drunkalot sviraju dopadljiv stoner/ doom na debi albumu Heads & Spirits. Ovo je vrlo žanrovski dosledno sa sporim, elegantnim tempom i velikim, faziranim rifovima, ali gitarista Ganjalf the Green ima jedan osoban, ličan stil i vrlo je lepo da preko njegovih psihodeličnih solaža nije nasnimljena ritam gitara jer to muzici daje zanimljivu dinamiku. Isti čovek je zadužen i za vokale koji su opet na momente iznenađujuće dobri i raznovrsni i Lord Drunkalot se time, ali i solidnim songrajtingom svakako izdvajaju od gomile stoner-kolega na svetskoj sceni.

https://lorddrunkalot.bandcamp.com/album/heads-spirits

Slično, dakle, dosta klasično, zvuče i francuzi Deep Space Mask. Njihov album, pretpostaviću prvi, Songs from the Dark Light je za možda malu nijansu izbluziraniji i bliži radio-friendly verziji stonera sa malo grunge elemenata ali ovo je svakako teški, glasni, nisko naštimovani rokenrol koji će se dopasti svakome ko ovakvoj muzici teži. Deep Space Mask imaju snažan, mada možda malčice nedinamičan zvuk ali i pesmu koja se zove Sabbath, što treba ceniti. Lep program u svakom slučaju.

https://deepspacemask.bandcamp.com/album/songs-from-the-dark-light

Evo su nam opet u goste došli i kosmonaut iz Ohaja, sa svojim već šestim albumom za malo više od godinu dana. Jebiga, neko se radi a neko – radi. Tales from the Cosmic Highway Volume One je još jedan solidan opus kvalitetno odsviranog i snimljenog stoner metala, sa vrlo lepo pogođenim odnosom bluza, psihodelije i dooma u kompozicijama i produkcijom koja uspeva da bude glasna i snažna a da ne optereti slušni aparat. Zapanjujuće za bend sa toliko izdanja u tako malo vremena, kosmonaut su puni dobrih ideja i ovo je album koji preporučujem sa apetitom:

https://kosmonautofficial.bandcamp.com/album/tales-from-the-cosmic-highway-volume-one

Finci Dö valjaju vrlo prijatan doom metal na svom novom EP-ju, Black Hole Mass. Ovo je baš onako momački fazirano i psihodelično sa jednim finim okultno-satanskim-grindhouse prizvukom. Bend sam kaže da im je ovo najteža i najagresivnija ploča ali ovakav zvuk im savakako leži. Veliki rifovi, krešteći vokali pa onda i melodični refreni, sve poplavljeno cunamijem fuzza – to je pravi recept za opuštanje i užitak. Tri pesme, mnogo radosti:

https://doofficial666.bandcamp.com/album/black-hole-mass

Švedsko-norveški Enigma Experience imaju definitivno previše grunge elemenata za moj ukus na debi albumu Question Mark, ali kada se krlja onda se pošteno krlja sa jakim fuzzom i teškim bubnjevima. Ovo je projekat Niklasa Källgrena iz Truckfighters i u pitanju je slična muzika i veoma dobro produciran album. Enigma Experience me svakako intrigiraju dobrim songrajtingom i aranžmanima koji spajaju spontanost u izvedbi sa vrlo dirigovanim kompozicijama. Vredi poslušati:

https://fuzzoramarecords1.bandcamp.com/album/question-mark

Isti izdavač, švedski Fuzzoramarecords izdao je i novi album austrijskih Witchrider i mada je i Electrical Storm za nijansu suviše „komercijalan“ za moje uši, ovo je svakako dobar, odlično produciran fuzz rock sa kul rokerskim etitjudom i lepim rifovima. Zvuk gitare je ovde moram da kažem, toliko dobar da ga je milina slušati i skoro da nije bitno šta bend svira. Ali naravno da je ipak bitno i ovo je ploča sa jedanaest pesama koje će se dopasti svakome ko voli taj neki „televizijski“ rok što se danas vrti.

https://fuzzoramarecords1.bandcamp.com/album/electrical-storm

Šveđani Aztakea su EKSTREMNO teški na debi albumu, The Crawling Chaos. Ovo je doom/ sludge zvuk napucan do eksplozije gde distorzirana basčina gazi sve ispred sebe, čak i pre nego što čujete preteške gitare i bubnjeve sve deformisane od glasnoće. Bend sve nekako drži na okupu, ne dopuštajući muzici da nestane ispod ekstremnog zvuka a pesme su lepe, spore, pomalo sjetne i pomalo epske, pomalo zle, baš kako čika Meho voli. Odlična ploča iako me od nje bole uši:

https://aztakea.bandcamp.com/album/the-crawling-chaos

Jedan od najboljih doom albuma poslednjih par meseci ponudili su Kanađani Völur. Death Cult, njihov treći album nam ovo troje mladih, lepih ljudi predstavlja u vrlo sazreloj formi gde se elementi folka, kamerne muzike i jazza udobno smeštaju uz propisno teški i spori doom metal, tako da se violina, viola, kontrabas i klavir odlično uklapaju uz moćne bubnjeve dok ne zaboravite da ovaj bend u postavi uopšte nema gitaru i da sva težina koju čujete potiče od klasičnih, ali ne i klasično odsviranih i snimljenih instrumenata. No, zvuk je važan, ali je jednako važno da Völur pišu kvalitetne pesme koje ne zapostavljaju ni jedan facet njihovog amalgama stilova, izvrsno kombinujući doom metal stileme (vrišteći vokal, hromatske teme) sa folk harmonijama, višeglasnim melodičnim pevanjem, ritualnim momentima, jazz improvizacijama… Da je ovo pritom i snimljeno vrlo lepo ne bi li se sve čulo (mada je moglo da bude MALO manje glasno u masteringu) je pravo čudo. Obavezno:

https://volur.bandcamp.com/album/death-cult

Ubrzajmo sad! Norvežani Beaten to Death su pre dve godine imali izvanredan album pomalo eksperimentalnog grindcorea, Agronomicon, a  Laat maar, deel een: ik verhuis naar Mastbos je, ako dobro čitam njihova kriptična objašnjenja, EP sa četiri pesme koji su izdali fizički ranije ove godine a sada nam donose i daunloud izdanje. I dobro je da ga donose jer ovo je (ponovo) fantastičan grindcore sa inventivnim korišćenjem melodija da se nafarba sva ta agresija, i pametnim aranžiranjem koje odlično nosi pesme od po dva minuta. Miks digitalnog izdanja je veoma grub, sa glasnim, bučnim masteringom, pa ga treba izdržati ali ovo je, da bude jasno, urađeno namerno i uklapa se uz estetiku same muzike. Izvanredno:

https://beatentodeath.bandcamp.com/album/laat-maar-deel-een-ik-verhuis-naar-mastbos

Ako su beaten to Death grindcore zagledan u budućnost onda su losanđeleski Time of Chaos katalog njegovih ranih estetskih ideja i tehnika. Eponimni album (EP?) sa sedam pesama donosi štrokav, mračan ali disciplinovan crustgrind koji se ne zamara nekakvim naprednim harmonskim teorijama i matematičkim ritmovima nego, prosto, kao što su i naši preci radili, uzima Discharge, Master, šta ja znam, Repulsion, sve ubacuje u blender i izlazi muzika kakvu su pre četvrt veka pravili Carcass Grinder ili Rot. Meni je to, naravno, drago srcu a Time of Chaos, iako rade u vrlo svedenom formalnom okviru, nisu diletanti i ovde nema krša i ispadanja:

https://timeofchaos.bandcamp.com/album/self-titled

Nothing Sacred su australijski thrash metal bend koji je svoj poslednji (i jedini) album, snimio još 1988. godine. Što se kaže, njihov poslednji prijatelj umro je još krajem prošlog veka. Ali bend se ne da i evo novog singla, First World Problems koji je, pa, zabavan. Tri su ovo pesme gruverskog thrasha koji ima malo te neke starinske, rokerske estetike, ali je nabijen modernom energijom i produciran sa ukusom. Zanimljivo je ovo i pisano, solaže u Oracle su, recimo izvrsne, a bend ima osećaj za kreiranje tenzije i ovo je, sve u svemu, prijatno iznenađenje:

https://nothingsacredau.bandcamp.com/album/first-world-problems

The Steven Seagal Project nije novi muzički bend omiljenog glumca/ aikidoke/ muzičara/ opsenara već trio iz Venecuele koji svira nekakav gruverski thrash metal na demo snimku Sobrevivir. Ovo su tri bučne, energične pesme sa odličnim pevanjem na španskom, razigranom ritam sekcijom i nekim zaista dobrim gitarskim idejama. Sreću (samo malo) kvari činjenica da je ovo, reklo bi se, snimano na bar tri različita mesta pa svaka pesma ima vidno drugačiji zvuk i miks, ali bendu se ne može poreći energija, eksplozivnost, jedna seksi dimenzija koja meni jako prija:

https://fnproductions.bandcamp.com/album/sobrevivir-demo

Split Zone je naziv split EP-ja dva italijanska benda, Kill The Slow i Manomorta i onako kako dizajn omota omažira DRI-jev klasični Thrash Zone, tako i ova dva benda prže brz i energičan thrashcore po uzoru na osamdeste. Ima ovde DRI-ja, ali ni jedan od ova dva benda nije klon i oba pružaju osoben i autentičan thrash sa eksplozivnom energijom i uverljivim besom. Žena koja peva u Manomorta, Giulietta  je, takođe, sjajna. Super:

https://cbcunited.bandcamp.com/album/split-zone

Melbunški Harlott na četvrtom albumu, Detritus of the Final Age nude veoma zreo, čak i malko progresivan thrash metal koji meni veoma prija. Ovo je kao neka poznija faza Kreatora, ako već treba da se gađamo poređenjima, ali nije kopija već više dolazak do iste teritorije sopstvenim razvojem i evolucijom. Što znači da Harlott čukaju žestoko i brzo ali da se i izuzetno trude oko aranžmana koji su ambiciozni bez gubljenja u kompleksnosti. Dakle, ovo jeste kompleksno ali pesme ne gube taj neki zamajac žestine i brzine i bend nema problem da ih spakuje čak deset komada na ploču. Album će i najnevernije Tome kupiti zatvarajući se obradom Cannibal Corpsea i thrash verzija The Time to Kill is Now je naprosto ODLIČNA. Mastering glasan, preglasan ali ovo ne uspeva da pokvari muziku i dobar miks:

https://harlottmetal.bandcamp.com/album/detritus-of-the-final-age

Još vrlo solidnog thrasha stiuže nam iz Švedske. Warfect na svom četvrtom albumu, Spectre of Devastation u svoj brzi thrash metal ubrizgavaju malčice deaththrash i black elemenata za jednu disciplinovanu, dobro podmazanu svirku koja se kreće velikom brzinom ali ima i odličnu atmosferu. Ja sam čovek koji se odmah primi kada čuje dobre, trešerske rifove preko ovako brzih bubnjeva ali Warfect, srećom, imaju i dovoljno osećaja da variraju dinamiku i pišu raznolike pesme da ovo ne bude dosadno:

https://warfect.bandcamp.com/album/spectre-of-devastation

Narkan su iz Čilea i njihov drugi album, Infestación, dolazeći trinaest godina posle prvenca, a izašao u Oktobru – sada sa digitalnim izdanjem – je vrlo autoritativna deathgrind ponuda brzog tempa i pržećih rifova. Narkan nisu filozofi i atmosferičari već pošteni ljudi i radnici, koji sviraju velikom brzinom, imaju izvrsne gitarske teme (slušajte Sealed in a Coffin!!!!) i mada nemaju najskuplju produkciju na svetu, njihov miks je makar čist i prenosi najveći deo energije koju bend proizvodi. Ovo je muzika oznojenih čela i promuklih grla, zaljubljena u brzinu i osvojila mi je srce skoro bez imalo truda:

https://narkan.bandcamp.com/album/infestacion

Guillatine iz Long Biča u Kaliforniji na prvoj pesmi maltene direktno citiraju klasični Cannibal Corpse i to je dobro jer odmah znamo da imamo posla sa old school death metalom koji je sirov, težak i nestašan. Beheaded je novi EP ovog benda i ovih sedam pesama (iz nekog razloga Metal Archives navodi samo četiri pa pretpostavljam da ih je toliko na fizičkom izdanju koje stiže u Decembru, a da su poslednje tri pesme, nekakav neobjavljeni demo, ovde dodat kao bonus) su veoma zabavne, sa jednom grubom, snažnom, prebijačkom izvedbom i baziranjem na velikim, atmosferičnim rifovima i gitarskim ukrasima. Čuju se ovde pored Cannibal Corpse (slušajte vokal!) i drugi bendovi koji su devedesetih harali death metal andergraundom pa ako volite Incantation, rani Convulse, Bolt Thrower, Baphomet itd. Guillatine bez ostatka zavređuju pažnju. Meni je, uz izvrstan zvuk na prve četiri pesme, ovo izdanje odlično:

https://guillatinewcdm.bandcamp.com/album/beheaded

Weeping iz Nju Džersija imaju prvi demo, I Don’t Hear the Angels Calling i ovo je meni odličan, onako, prljav, starinski ali kvalitetan i ne zastareo death metal. Ima u muzici Weepinga dosta te neke hardcore usredsređenosti, pa iako su gitare dobre i maštovite, aranžmani su usredsređeni na to da se ide napred, brzo i dinamično, bez gnjavaže i dobijanja u vremenu. Otud i pesme traju manje od dva minuta (jedna kraća i od minut) i bend me je ovim demom apsolutno kupio. Nadam se prvom albumu uskoro:

https://weepingdeath.bandcamp.com/album/i-dont-hear-the-angels-calling

„Pravi“ hardcore dobijamo na prvom izdanju benda Plague Thirteen koje se zove isto kao i bend i ima šest pesama pa je to kao nekakav minialbum. Plague Thirteen treskaju dobar neo-crust kako to njihov izdavač taguje na Bandcampu, venčavajući tvrde i teške D-beat ritmove sa rifovima koji pored prženja umeju da idu i u malčice emotivnije vode. Lepo to ide mada su pesme prilično dugačke s obzirom na jednostavnu formulu, ali bend dobro svira i lepo se snimio:

https://shoverec.bandcamp.com/album/s-t-7

I Lunar Blood iz Nju Džersija su nekakav hardcore, mada oni sebi kače death metal etiketu. Da se nađemo na pola puta reći ćemo da Demo 2020 nudi dve pesme D-Beata koji se transformiše u black i death metal snagom volje i da to zvuči odlično. Ovo je teška, mučna ali seksi i zavodljiva muzika dobrih rifova, paklenog vokala i visokog tempa. Plus, ovo je demo a producirano je jedno 666% bolje od većine blek metal albuma koje sam čuo ove nedelje sa ubedljivom aproksimacijom švedske death metal težine:

https://lunarblood.bandcamp.com/album/demo-2020

Još pravog hardkora dobijamo na albumu Severing The Hands Of Manipulation And Hate sastava Lie Still. Ova oklendska ekipa vidno voli brzi hardcore thrash iz osamdesetih i njihov izdavač, Horror Pain Gore Death Productions pominje Cryptic Slaughter, Attitude Adjustment ali i Minor Threat. Sve su to sasvim solidne koordinate a ja bih pomenuo i Siege, te da Lie Still imaju 23 pesme, uglavnom kraće od jednog minuta za pun hardcore užitak:

https://hpgd.bandcamp.com/album/severing-the-hands-of-manipulation-and-hate

Čikaški Advorsa sa svojim novim izdanjem, EP-jem od četiri pesme, Amalgamation of Horrors pružaju vrlo solidan death metal zvuk koji se meni načelno dopada. Ovo je vrlo klasičan death metal američke provinijencije sa brzo-sporo dinamikom i puno hromatskih denflovanih rifova, negde na tragu, recimo, Monstrosity. Advorsa nisu previše maštoviti u pisanju i pesme imaju i generičke moš-delove pored insipirisanijih elemenata (dođe mi da im vrištim na uho „svirajte brzo sve vreme!!!“) ali sve se to ipak okej sluša uz solidnu produkciju i kvalitetnu svirku. Plus, omot je super:

https://advorsa.bandcamp.com/album/amalgamation-of-horrors

Tradicionalno težak na ušima kad mi se ponudi melodični death metal, ipak sam se prilično odobrovoljio slušajući debi album montrealskih Vocyferium. When the Darkness Comes uzima klasične Black Dahlia Murder fore – koje su ionako dobar deo vremena ubrzani Iron Maiden, jelte – i od njih pravi nešto svoje. Da budem iskren, album ima previše pesama i one su predugačke za moj sasvim razoreni kapacitet za obraćanje pažnje, ali Kanađani odlično sviraju i mada u komponovanju ne idu daleko izvan već postojećeg kalupa, čuje se ovde trud da se kreiraju lepe melodije i zanimljive teme. Pa i to je svakako za pohvalu:

https://vocyferium.bandcamp.com/album/when-the-darkness-comes

Finci Decedent su daleko bliži mom senzibilitetu sa death metalom dosta stare škole i veoma heavy zvukom na svom prvom EP-ju, Kadotus. Ovo je rifaški, tvrd death metal koji zna da vozi i brzo i sporo i veoma je razuman po pitanju težine i razgovetnosti. Kvalitet!

https://decedentband.bandcamp.com/album/kadotus

Dopadljivi su i Francuzi Sépulcre čiji prvi demo Ascent Through Morbid Transcendence donosi klasičan old school death metal zvuk sa tri pesme u tradicionalnom Grave/ Autopsy fazonu. Ne originalno, ali veoma, veoma korektno napisano i odsvirano i puno divnih rifova, morbidne atmosfere i, generalno, mnogo po ukusu mene, starije osobe.

https://sepulcredeath.bandcamp.com/album/ascent-through-morbid-transcendence

Dehuman Reign su nemački bend sa misijom da se svira američki death metal iz devedesetih pa im je tako drugi album, Descending Upon The Oblivious izrazito u stilu bendova kao što su Monstrosity ili Malevolent Creation. Pričamo o bendovima koje sam veoma voleo dvedesetih (a i sada ih volim) pa mi je i Dehuman Reign simpatičan, ali ne pričamo ovde o nekoj reinvenciji formule već najpre o njenoj solidnoj replikaciji. Utoliko, Descending Upon The Oblivious nikako nije nekakva obavezna lektira ali solidno je produciran i prijatno mi zapljuskuje uho blastbitovima i mračnim rifovima. Sasvim ljudski:

https://dehumanreign.bandcamp.com/album/descending-upon-the-oblivious

Hellyseum su francuski bend koji se JAKO pali na Iron Maiden. I druge bendove, ali prevashodno na Iron Maiden, a što se dobro čuje već iz prve pesme na njihovom EP-ju Family Portrait. I dobro se pale, mislim, ovo je solidna svirka, mnogo lepih gitarskih harmonija, muzika solidnog tempa i jedan lep, himničan senzibilitet koji me zaista na najprijatniji način podseća na Maiden sa polovine osamdesetih, u vreme kada su bili najbolji. Šteta je da je ovaj EP zapravo jedna malo bolje snimljena proba jer ovakva muzika zaslužuje bolju produkciju. Ipak, Hellyseum impresioniraju i daju ozbiljno obećanje za budućnost:

https://hellyseum.bandcamp.com/album/family-portrait

Megaton Sword je vrlo cheesy ime i, svakako, ovi Švajcarci – koji se slikaju sa mačevi i kožne narukvice sa nitne – na  svom prvom albumu, Blood Hails Steel – Steel Hails Fire sviraju vrlo cheesy metal. Ali to valjda ide uz „epic heavy metal“ stilsko određenje. Meni je ovo pomalo i nedopečeno, sa pevanjem koje, recimo, zapravo može da bude mnogo izražajnije, ali za ljubitelje ovog partikularnog pogleda na metal mislim da ima dovoljno epske atmosfere i himničnosti da se lepo proguta:

https://megatonsword.bandcamp.com/album/blood-hails-steel-steel-hails-fire

Els Focs Negres – što bi na Katalonskom, iako je bend iz Portugalije, bili „crni ognji“ – sebe, a povodom svog istoimenog prvog albuma opisuju sledećim terminima: „Heavy Metal Armageddon! Speed Metal Massacre!“ Da se čovek malo uplaši i refleksno dlanovima zaštiti uši. No, kad se pusti, album zapravo ne nudi ni armagedon ni masakr već prijatan, onako, sirov ali melodičan hevi metal starije škole sa elementima (blackened) speed metala ali bez nekakvih pretenzija da to bude nešto ekstremno. Ovo je uglavnom srednjetempaška, himnična muzika koja je bučna na jedan pijan, dobroćudan način i prijaće ljudima u godinama.

https://elsfocsnegres.bandcamp.com/album/els-focs-negres-2

Ecclesia iz Francuske svoju muziku opisuju kao „Witchfinding Metal of Doom“, kako im se zvao i prvi EP pre koju godinu, ali kad čujete njihov debi album, De Ecclesiæ Universalis, zapravo shvatite da je ovo melodični power metal koji koristi elemente doom metala. Ovo je zapravo neobična kombinacija, kao da ste uzeli Yngwieja Malmsteena i Candlemass i slepili ih u jedan entitet, ali, da budemo iskreni, sastavljena je od dopadljivih elemenata. Ovde ima puno crkvenih orgulja i mračnih proklamacija, ali i puno melodičnih, višeglasnih refrena, i mada za mene Ecclesia nikada ne postiže tu neku idealnu sinergiju, ne mogu da kažem da ovo nije interesantan album da se čuje:

https://ecclesia-official.bandcamp.com/album/de-ecclesi-universalis

Neću lagati: izlazak svakog novog albuma AC/DC me razneži. Ovaj bend je bio institucija i imao iza sebe nekoliko bona fide klasičnih rok pesama mnogo pre nego što sam ja počeo da slušam metal u ranim osamdesetim godinama prošlog veka i, činjenica da su spucali skoro pola veka rada u bulju i da i dalje prave muziku koja je stilski i po senzibilitetu verna onome što su uvek radili je impresivna. Nije da se AC/DC nisu ni malo menjali tokom decenija, ali čim čujete prvu pesmu na albumu PWR/UP znaćete tačno ko je ovo, i kakav će album biti. Dosta dobar, zapravo. AC/DC nisu snimili ni jedan loš album u karijeri (a ovo im je tek sedamnaesti, da bude jasno) i ako volite njihov stil, volećete i PWR/UP. Iako bend svakako ima šta da dokazuje sa ovom pločom (Malcolm otišao iz benda zbog bolesti a zatim preminuo, zamenio ga netjak Stevie, Brian se vratio da peva), zanimljivo je čuti da to ne rade bukom i prebudženim zvukom već pre raznovrsnim, promišljeno napisanim pesmama koje uobičajenom spoju bugija i bluza dodaju komponentu britanskog glam zvuka iz sedamdesetih (Through The Mists Of Time, recimo). Čak i brže pesme (Demon Fire) su zasnovane na složenijim ekstrapolacijama bluz matrica a ne na pukom „metal“ rokanju, a AC/DC nikako ne zaboravljaju da su im himnični refreni jedno od najjačih oružja. Pažljiv, lep miks koji muzici daje prostora da diše i ne zbunjuje se misleći da je glasnost isto što i energičnost zaokružuje još jedan (ne)iznenađujuće prijatan album australijske ratne mašine:

https://powerupacdc.bandcamp.com/releases (Ovo će sa Bandcampa sigurno uskoro biti uklonjeno jer je u pitanju očigledno piratski profil, ali evo za sada)

I Macabre imaju novi album i mada bend svira tri i po decenije, Carnival of Killers je tek njihova šesta dugosvirajuća ploča. Macabre su bili dah velike svežine (ili zadah truleži, da ostanemo u death/ gore raspoloženju) tamo krajem osamdesetih kada je njihov prvi album, Gloom, spojio death metal i grindcore opsesiju nasiljem, hororm i serijskim ubicama sa muzikom koja je bila brza i „ekstremna“ ali iznenađujuće tehnički napredna pa i melodična, čak – pevljiva. Carnival of Killers dolazi tri decenije kasnije i drži se manje-više iste matrice samo sa boljom produkcijom i bez te energije iznenađenja koju je Glom imao na svojoj strani. Ovo je svakako dopadljiv i zabavan album i Macabreu ide veliko poštovanje za operisanje unutar iste formule i nalaženju načina da je unaprede u tehničkom pogledu, ali stoji i da ovo nije muzika neke ozbiljne dubine i da od Carnival of Killers treba očekivati pre svega laku zabavu. Ali to nije ništa loše:

https://murdermetal.bandcamp.com/album/carnival-of-killers

Još jedan bend iz osamdesetih ima novi album a radi se o nemačkim Accuser koji su odabrali da svoj dvanaesti album nazovu takođe Accuser. To je verovatno neka vrsta manifesta i mada bend već nekoliko godina izdaje za Metal Blade i aktivan je tokom cele protekle decenije, ima se utisak da sa novim albumom žele da naprave određen novi prodor u svest publike. Hoću reći, ovo je brza, žestoka, dobra ploča. Accuser su svoj prvi demo iz 1986. godine nazvali Speed metal, ali novi album je moderni thrash metal sa povremenim groove elementima i ovih trinaest komada uglavnom nude tvrdi, klasični nemački thrash presecan, moram da priznam, za mene potpuno neuspelim melodičnijim, groove momentima. Pesma kao što je Be None the Wiser je čist višak i naduvava album koji sa svojim klasičnim thrash programom ostvaruje dosta dobre rezultate. Accuser svakako mogu da se pohvale da umeju da pišu dobre pesme a ovo je i dobro producirano i vredi da se čuje. Svaka čast da posle više od trideset godina bend ima ovoliko energije i ljubavi prema  thrashu.

https://accuser.bandcamp.com/album/accuser

Black Soul Horde su neo-NWOBHM bend iz Atine i Grci na svom drugom albumu, Land of Demise imaju osam dobro produciranih, tvrdih ali melodičnih pesama u klasičnom stilu ali sa modernom čvrstinom i brzinom. Dosta je redovno da se u taj NWOBHM zvuk ubrizgavaju thrash elementi koji su, uostalom, iz njega i nastali pa i Black Soul Horde ovde sigurno idu ovom razgaženom stazom. Vokali su malo osobeni i treba se na njih navići, ali Land of Demise je pun energije i brzine i svakako ga preporučujem za proveru:

https://blacksoulhorde.bandcamp.com/album/land-of-demise

Life Loss iz Mičigena su svom albumu This City’s on Fire and So Am I dali bizarno ime i ne naročito prijemčiv omot a što je šteta jer je muzika zapravo vrlo zanimljiva. Life Loss su negde između klasičnijih grindcore/ powerviolence formula i modernijeg slamming death metal i djent/ deathcore nabijanja. Ovo je agresivna, ali uglavnom sporija muzika, nabijena tenzjom i nasiljem koje se ne ispucava u kratkim rafalima već je deo opšte atmosfere. No, Life Loss umeju da pišu pesme pune interesantnih preokreta i iznenađenja (slušajte On a Path of Self Destruction) i album ume čoveka da uvuče i ne pušta ga do kraja:

https://lifelosshc.bandcamp.com/album/this-citys-on-fire-and-so-am-i

Meksikanci Satón sebe opisuju i kao posthardcore i screamo ali njihov album, ni’in je i sasvim uverljiv, bučan i moćan moderni metal, sa matematičarskom disciplinom ali i jednom ljudskom, emotivnom dimenzijom. Bend svira zaprepašćujuće dobro, a nabasovan, prostoran miks je dobar kompromis sa preglasnim masteringom, pa je ovo ploča koja se sluša sa zanimanjem. Meni odlična, uz puno emotivnih krešenda, ali bez prenemaganja i melodrame:

https://jeanscenecreamers.bandcamp.com/album/sat-n-niin

Ploča nedelje dolazi iz death metal sfere. I iz Denvera. Malo je falilo da umrem od sreće kada sam čuo treći album trija Of Feather and Bone. „Ovo je sve što sam ikada želeo od death metala“ govorio sam religiozno dok su mi niz obraze slobodno tekle suze radosnice a iz zvučnika eksplodirao opus pod nazivom Sulfuric Disintegration. Of Feather and Bone su genijalni a ovaj album ima samo šest pesama zato što je šest broj neraskidivo vezan za metal i njegove mračne forme, a i zato što ni jedno živo biće ne bi izržalo više od šest ovako teških i dinamitnih komada. Of Feather and Bone spajaju najbolje iz death metal korpusa, gradeći na old school death metal temeljima masivnog, kavernoznog zvuka, velikih, himničnih rifova i demonskih vokala ali onda ubrizgavajući turbo injekciju grindcore brzine u čitavu konstrukciju. Rezultat je kolekcija monstruoznih pesama koje kombinuju težinu i brzinu na najbolje načine, skoro potpuno ignorišući za obični death metal standardno oslanjanje na srednji tempo i mošerske deonice. Nije da ih nema, naravno, ali Of Feather and Bone uspevaju da ceo album zvuči kao jedna zahuktala, zaošijana mašina koja uzleće u nebo prošarano munjama usred uragana. Izvanredni kao celina, savršeni u detaljima, posvećeno antihrišćanski nastrojeni, Of Feather and Bone čine najmanji od svih grehova time kada svoju izvanrednu muziku pakuju u jako komprimovan master. Ovo joj, zbog izvrsnog miksa, ne šteti koliko bi oštetilo neki drugi bend ali, eto, čisto da se ne kaže da je ovo album na kome nema šta da se unapredi. Ako ste ikada i za trenutak pomislili da bi trebalo da čujete makar jedan death metal album u životu, Sulfuric Disintegration je taj album. Samo pazite, mogao bi da vam se dopadne a onda smo svi u problemu:

https://offeatherandbone666.bandcamp.com/album/sulfuric-disintegration

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 7-11-2020

Pa, ako ništa drugo, imali smo uzbudljivu nedelju iza sebe sa novim vrhuncima epidemije, predvidivo haotičnim rezultatima američkih izbora i izlaskom novog singla System of a Down. Dakle, eto, poslušajmo šta je bilo novo od metala, a prvo, počasno, blek metala, pa još sprskog:

Damjana Stefanovića sam letos pohvalio za album projekta Goddess a sada se vredni multiinstrumentalista vratio sa novim, trećim albumom svog drugog jednočlanog projekta, MRTVI. Omniscient Hallucinatory Delusion je, kako mu i ime sugeriše, ploča eksperimentalnog, prilično avangardnog zvuka koji uzima blek metal formu samo kao osnovu da se dalje razvija muzika koja duguje savremenoj akademskoj kompoziciji koliko i metal pretečama. Utoliko, ovo je puno vrištanja, blastbitova i rifova, ali i atonalne svirke, improvizovanja, eksperimenata sa miksovanjem. Omniscient Hallucinatory Delusion nikako nije album koji pustite da biste se relaksirali i „uživali“ ali nije, da se razumemo ni ploča puke cerebralne muzike. Damjan prilično srećno kombinuje visceralnost i žestinu blek metala sa jednom vrlo disciplinovanom, skoro akademskom eksploracijom graničnih muzičkih strategija i mada je ovo dugačka, i za nekog svakako naporna ploča, moram da priznam da sam fasciniran kako njenom ambicijom i eksperimentatorskim žarom, tako i autoritetom sa kojim autor sklapa svoje kompozicije da i pored svog tog divljeg otrzanja formi, budu zaista dobre pesme.

https://mrtvi.bandcamp.com/album/omniscient-hallucinatory-delusion-experimental-black-metal

Da ostanemo u pravoslavnom regionu za trenutak: Grci Goat su potkraj Septembra kurcem otvorili vrata i izjurili na metaforičku pozornicu odličnim demom sa dve pesme. Evo nam sada i prvog (mini) albuma, nazvanog jednostavno Goat. Ovo je bend koji navodno postoji od 2000. godine ali šta su radili dve decenije pre ovoga zaista nije jasno. Hoću da kažem, ovo je takva divljina i šamaranje da imam utisak da se bend juče okupio i da članovi imaju po osamnaest godina i besni su u pičku materinu. To je dobro za slušaoca jer su ovo izuzetno agresivne i sirove pesme, ali odsvirane kvalitetno i uz vrlo dobru produkciju. Iako izdanje ima devet pesama, nekoliko njih su interludiji pa utoliko ovo smatram mini-albumom, ali Goat se opasno preporučuju ovakvim pokoljem. Sve to i još i obrada Blasphemy! Pa mi nismo ovog dostojni:

https://goatbm.bandcamp.com/album/goat-2

Kad smo već kod Blasphemy, retko se ovde bavim no-fi bendovima blek metal provinijencije najpre zato što nemam živaca da ih slušam, jebiga, imam i ja dušu, ali kalifornijski Abhorrency su mi tu dušu uveselili svojim demo-snimkom MMXX. Iako su ove tri pesme zapravo snimljene prošle a ne ove godine kako bi naslov sugerisao, one svakako pripadaju sadašnjem trenutku. Hoću reći, ovo su tri razmrljane, pećinske kompozicije u kojima čujete mahom pusliranja i vibracije, a samo nazirete ritam i rifove, te pevanje. A opet, sve je to tu i Abhorrency za razliku od mnogih podrumskih kolega uspevaju da kreiraju jedan zaokružem estetski iskaz. Naravno, to je estetski iskaz užasa sa pesmama što ih krase naslovi poput Choked Upon the Pentagram ili Feces Aspergillum, ali šta drugo očekujemo od benda kome se bubnjar zove, citiram: Sexslayer? Enivej, ovo je brutalno, košmarno, snimljeno na osmokanalnom analognom Tascam magnetofonu i taman gde treba da bude da od mene dobije podršku. Da ovako nešto dolazi iz Kalifornije je i pomalo sneveseljujuća pomisao. Mislim, ako je njima u „zlatnoj državi“ ovako, pa kako mi ostali treba da se osećamo?

https://abhorrency-maggotstomp.bandcamp.com/album/mmxx

Nikad nisam bio u Kvebeku al kapiram da je tamo hladno. Sorcier des Glaces sam i za prošli album lepo pohvalio kako pravilno posreduje tu atmosferu leda, pustoši, samoće, a ovaj novi, Un Monde de Glace et de Sang (ne znam Francuski, al kapiram da ovo znači „Svet leda i krvi“) je, pa, potencijalno još bolji. Za razliku od eponimne ploče iz 2018. godine, Un Monde de Glace et de Sang nije jedna kompozicija od pedesetak minuta već „normalan“ album sa osam pesama koje sve na gomili traju dobra šezdesetdva minuta, i mada je ovo poprilična vremenska investicija za slušaoca, Sorcier des Glaces je opravdavaju odličnom muzikom i produkcijom. Sada kada ne moraju da sve pišu kao deo jedne neprekinute kompozicije, autori imaju slobodu da idu u različite strane i kreiraju raskošne ali logične celine. Atmosfera leda i pustoši je i dalje tu, a bend je, ako je ikako moguće dobio još koji poen u pogledu epske dimenzije svoje mzuike. Prošli put sam pominjao Emperor kao poređenje i, zaista, mada Sorcier des Glaces ne podsećaju na Emperor zvukom, ima tu sličnog pristupa epici i jednoj poštenoj, žestokoj svirci koja me iznova osvaja. Odlično:

https://sorcierdesglacesofficial.bandcamp.com/album/un-monde-de-glace-et-de-sang

Belgijski Ihloosuhree je objavio novi EP, In de Fleur van de Sleet i ovo je odličan ogledni primer za njihov eksperimentalni, udrogirani blek metal. Glasna je ovo i abrazivna muzika ali i slojevita, spremna u svakom trenutku da prekrši žanrovska pravila i ode u neočekivanu stranu. Četiri pesme, treba izdržati (glasno je!) ali vredi:

https://ihloosuhree.bandcamp.com/album/in-de-fleur-van-de-sleet

Nijemci Slagmark su već imali album proletos ali evo sada i demo snimka Radical Malice sa četiri pesme, vrištećeg, epskog i melodičnog ali sirovog i agresivnog blek metala. Ovo zbilja ima malo „demo“ produkciju ali to muzici Slagmarka, u ovom slučaju barem, daje jedan fini dah autentičnosti koji se uklapa uz strastvenu izvedbu:

https://slagmark.bandcamp.com/album/radical-malice

Švedski Grafvitnir sa svojim sedmim albumom, Death’s Wings Widespread donosi upravo ono što mi ove nedelje treba: žestinu, ljutinu, brzinu. Ova okultno-veštčija, dvočlana postava je tokom čitave decenije vredno izbacivala albume i Death’s Wings Widespread je neka vrsta kulminacije besa, energije i brzine, album koji švedsku blek metal formulu zaoštrava do granice ekscesa nudeći rafalne blastbitove, sekuće rifove i napalm-vokale iza kojih ostaju samo ruševine i spržena zemlja. No, ono što kod Grafvitnir treba ceniti je posvećenost ZVUKU pre svega, sa produkcijom koja i pored profesionanih kvaliteta forsira jedan živi, tr00 saund utopljen u prostor, sa gitarama koje eksplodiraju i činelama koje seku na komade. Naravno, sve zavisi od ukusa, ali za mene je ovo blek metal album nedelje.

https://grafvitnir.bandcamp.com/album/deaths-wings-widespread

Britanski UKEM Records je upravo objavio besplatnu kompilaciju blek metal bendova sa raznih strana sveta i to besplatno, pa je Disciples of Blasphemy Vol 4 apsolutna i neopoziva preporuka. Među devetnaest bendova na ovom albumu naći ćete bez sumnje i neke favorite ali čista širina zahvata, različitih pogleda na žanr i interpretacija njegovih temeljnih vrednosti je ovde dovoljna da se čovek nasmeši:

https://ukemrecords.bandcamp.com/album/disciples-of-blasphemy-vol-4

Teksašanin Arnold Hablewitz je snimio vrlo prijatan singl pod pseudonimom Nihilistik. Singl se zove Darkness From the Light i ovo su dve pesme, brzog, energičnog, tehnički kvalitetnog blek metala koji razume i poštuje formu ali nudi autentičan izraz i tematiku. U domenu kućnih snimaka ne verujem da sam čuo išta bolje ove nedelje.

https://arnoldplaysguitar.bandcamp.com/album/darkness-from-the-light

Prošle nedelje su Rusi apsolutno harali u blek metal sekciji ovog pregleda, pa zašto da ove nedelje izostanu? Неживой iz Sankt Petersburga imaju prvi album, Пять башен i ovo je sirov, lo-fi black/ death metal sa testeraškim rifovima, urlanjem i blastbitom kao glavnim izražajnim sredstvom. (Ne)kvalitet zvuka i stilska ujednačenost – do monotonosti – pesama su svakako argumenti protiv slušanja ove ploče ali suva bestijalna energija koju ona nudi na konzumaciju je jak argument za:

https://spiritualwarfareprod.bandcamp.com/album/-

Švajcarski dvojac Guignol Noir na svom albumu-prvencu Mantric Malediction ima čak jedanaest pesama u bezmalo sat vremena muzike što je dobar velju for mani ako vam se dopadne njihov mračni, okultni blek metal. Švajcarci su vrlo jasno isprofilisali svoj identitet ovim albumom, radeći u tradiciji eksperimentanijeg krila frankofonskog (prevashodno francuskog ali svakako i švajcarskog) blek metala, sa atmosferom napetosti i tekobe koju kreiraju mračne harmonije i pesmama koje ne forsiraju jednu istu formulu sat vremena već istražuju različite aspekte jedne ipak dosledno abrazivne muzike. Bend radi od 2007. godine pa se i na albumu vidi da su i sam zvuk i pesme dosta sazrevali. Meni je ovo sjajno.

https://guignolnoir.bandcamp.com/album/mantric-malediction

Kad smo već kof frankofonskog blek metala, kao nekom ko je oženjen osobom čiji je veliki deo poslovne biografije vezan za velike kozmetičke brendove imao sam skoro somatsku reakciju na to da se prva pesma na novom albumu trojca iz Nice, Darkenhöld, zove Oriflamme. Mislim, dovoljno blizu. Elem, Darkenhöld se pronalaze u „srednjevekovnoj“ verziji blek metala pa je i njihov peti album, Arcanes & sortilèges pun simpatičnih tema i melodija koje kao da su ispale iz nekog renesansnog komada što se priseća srednjevekovlja. Vesela je to i raskošna muzika a bend, a što je meni plus, se svejedno drži klasičnog instrumentarija – to jest klasičnog za metal – puštajući te srednjevekovne harmonije i teme kroz distorzirane gitare i prateći ih uzvitlanim bubnjevima. Simpatično.

https://ladlo.bandcamp.com/album/arcanes-sortil-ges

https://darkenhold.bandcamp.com/album/arcanes-sortil-ges

Grcima Isolert album World in ruins izlazi za par dana i vredan je pažnje jer je ovo odličan spoj jedne depresivnije atmosfere, svirke velike žestine i kompozicija koje forsiraju gotovo neoklasičarske harmonije, a sve utopljeno u veliku količinu blagoslovene distortzije. Da ne bude zabune, Isolert nisu DSBM sastav, njihova muzika je nihilistična i pesme se zovu, recimo, „Fire, Ash, Blood“, pa onda „Burn Them“, pa „As We Die“ itd. i ovde melanholični elementi stoje u odličnoj ravnoteži sa gnevom i agresijom. Bend je vrlo ekspresivan u svirci i i pored praskavog, napucanog miksa ima dovoljno suptilnosti da malim gestovima farba velike zahvate u kompozicijama. Album traje četrdeset minuta ali je zanimljivo sekvenciran tako da se dobije jedno lepo putovanje kroz različite aspekte blek metala (slušajte Extinction, recimo) i dok stignete do poslednje, epske, desetominutne Light… Has Abandoned Us, bićete opasno investirani u Isolert.

https://isolert.bandcamp.com/album/world-in-ruins

https://nihilistischeklangkunst.bandcamp.com/album/nkk-035-isolert-world-in-ruins

Pređimo na stoner. Teksašani Direlands su prilično dobri na svom debi EP-ju, The Cave You Fear. Ovo je stoner metal sa korenima u klasičnom heavy pristupu ali i sa veoma teškim zvukom. Gitare su ovde katastrofično velike i teške, ritam sekcija kuva solidan gruv, a pevač je sav u melodičnom, ’70s/ ’80s modu rada. Bude to dobra i interesantna kombinacija i ovom izdanju kao i mnogim drugima mogu da zamerim samo preglasan mastering koji u najglasnijim delovima ploče skoro potpuno zatrpava neke od instrumenata. Dokle bre, ljudi, aman? No, dobro, Direlands svakako nisu jedini grešnici ovog tipa, pa nemojte da im zbog toga ne date šansu:

https://direlands.bandcamp.com/releases

Volite doom metal ali vas sekira što bendovi igraju na sigurno i prave pesme kraće od petnaest minuta? Nervozni ste kad čujete muziku koja ne zvuči kao da je nastajala ispod zemlje a snimana u pećini, tokom vulkanske erupcije? Mordom bi mogli da budu bend za vas! Na svom prvom albumu, Eternal Solitude, ovaj kalifornijski sastav ima samo dve pesme od kjojih ona kraća traje više od šesnaest minuta a njihov spori, monumentalni i tužni (death)doom spakovan je u pakleno abrazivan zvuk gde monstruozno distorzirana bas gitara zapljuskuje slušaočevu bubnu opnu kao da bi da se orode dok se ostali instrumenti bore za minut pažnje. Dobre su ovo kompozicije, zapravo, ali kod Mordom je sam zvuk tako značajna dimenzija iskustva da je skoro sigurno da ćete ih ili voleti ili mrzeti već posle 30 sekundi:

https://mordomdeath.bandcamp.com/album/eternal-solitude

Sličan ali manje ekstreman zvuk valjaju i zemljaci Pulchra Morte čiji je drugi album, Ex Rosa Ceremonia fina kolekcija doom-death pesama. Ovde ni jedan komad nije duži od pet i po minuta, a što je dobro za one među nama kojima pažnja lako popušta, a i sam zvuk Pulchra Morte, iako težak, distorziran i mastan, ipak je bliži nekom „normalnom“ metal proseku pa ovaj bend, uprkos dubokim i visokim death metal vokalima, svakako može da računa na širu publiku na ime svojih odličnih doom/ stoner rifova i generalno disciplinovane svirke:

https://pulchramorte.bandcamp.com/album/ex-rosa-ceremonia

Bristolski Froglord je bend (mada će ipak biti pojedinac) čiji je doom/ sludge zvuk usredsređen na ideju da će veliki žablji gospodar jednom doći i pokoriti svet. Dakle, ovo je satanistički doom, samo umesto palog anđela Božijeg imamo žapca u glavnoj ulozi? Tako je. I prilično je simpatično. Amphibian Ascending je fazirana, gruvi ploča sa lepim rifovima, dobrom atmosferom i više sviračke veštine nego što biste na prvi pogled očekivali. Ko god da je ovde na pevačkim dužnostima odlično šalta između dubokih death metal vokala i ritualnog napeva što pesmama daje novu dimenziju i ovaj album izmešta iz domena puke zajebancije u nešto nesumnjivo ozbiljnije. Vrlo prijatno a imate da vidite i zabavan spot:

https://froglord.bandcamp.com/album/amphibian-ascending

Kad smo već kod bendova sa životinjm u imenu, Dixie Goat su čileanski doom sastav čiji novi album, There’s No Light Without Darkness daje veoma lepu kombinaciju rokenrol tema i doom metal zvuka, sa nisko naštimovanim gotarama i jakim distorzijama ali i bluzerskim osnovama kompozicija i dosta psihodeličnog pevanja. Rokerski, zabavno i pijano do mere kada pesma kao što je Supershit zvuči kao čist garažni pank:

https://dixiegoat.bandcamp.com/album/theres-no-light-without-darkness

Sidnejski Kimono Drag Queens su odlični na svom prvom albumu, Songs of Worship. Ovih sedmoro muzičara ovde valja odličan, karakteran i lepo promišljen psihodelični rok koji ume da bude heavy (Hunters, recimo) ali i primereno uzdržan i zavodljiv (Wild Animals, recimo). Bend piše odlične pesme i jako dobro svira i ovo je veoma fino miksovana ploča sa pažnjom da se i vrlo sitni zvukovi postave na svoje mesto u zvučnoj slici pa utoliko moram da se požalim na mastering koji je užasno glasan i nekako neprimeren za ovako suptilnu muziku.

https://copperfeastrecords.bandcamp.com/album/songs-of-worship

Uz sve moje predrasude o instrumentalnom stoner roku, povremeno natrčim na album koji me prijatno protrese i podseti da ne treba da budem baš TOLIKA svinja. Francuski dvojac Hermit’s Weedsom (oh, kakva sugestivna igra reči) debituju sa albumom He Who Sees in the Dark i ovo je dobrih pet pesama spore, zabavne svirke koja se pomalo guši u prekomprimovanom masteringu, ali je vadi generalno zdrav zvuk i to da ova dva momka pišu solidne pesme. Naravno, sve to je meditacija u pokretu, pa treba imati inklinaciju. Ovo nije stoner zasnovan na bluzu već onaj koji voli malo „modernije“ korene, sa blago postrokerskim elementima tu i tamo, ali sa teškim saundom koji nedvojbeno stavlja do znanja da imamo posla sa metalom:

https://hermitsweedsom.bandcamp.com/releases

Novi Stone Rebel zove se The Road To Eternity i zaista ne znam šta bih više rekao za ovaj gruverski, francuski instrumentalni sastav kome su SVE ploče iste, izlaze na svakih nekoliko nedelja i opet, iako su, kako rekoh, iste, svaka zvuči sveže u svom laganom, ali dubokom instrumentalnom gruvu. The Road to Eternity je novi opus odličnih laganih komada psihodelične, nenametljive ali ne trivijalne muzike:

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/the-road-to-eternity

Ove godine se na sceni pojavio finski stoner bend Orbiter sa dva izdanja, ali onaj Orbiter o kome danas pričamo je zapravo iz Norveške i EP Lead Head mu je treće izdanje. Sasvim zbunjujuće, znam, jer i jedni i drugi sviraju stoner. U svakom slučaju, Norvežani to rade jako dobro i Lead Head ima tri odlično snimljene i sjajno odsvirane pesme jačeg tempa i melodičnih, rokerskih vokala. Orbiter pružaju kvalitetan gruv i imaju dobar miks (malo pripljeskan u masteringu, doduše), pa je sevap nadati se uskoro i nekom novom albumu:

https://orbiterrocks.bandcamp.com/album/lead-head

Mekši, psihodeličniji i svakako satanskiji zvuk dobijamo od portlandskih Devil Worshipper na albumu „3“ koji je, da bude jasno, njihov drugi album. Satanisti, šta ćete… Muzički, ovo je mnogo manje „đavolski“ nego što bi čovek očekivao kad vidi ime i omot, nudeći gruverski, disciplinovan i malo hipnotički rok koji značajno udara po psihodeličnim efektima i ne zamara se fejk „satanističkim“ pozerajem. Neobičan miks doprinosi „outre“ šarmu ovog albuma:

https://devilworshipper.bandcamp.com/album/3

Portugalski kvartet Lord Of Confusion ima iza sebe samo jedan studijski EP iz prošle godine, a ove su ga zapratili objavljivanjem živog EP-ja Witchmantia (Live At Teatro Capitólio). Moram priznati da nisam mnogo očekivao a prijatno sam onda bio iznenađen sa devetnaest minuta odličnog doom-rocka koji, mada živi snimak nema idealan miks, svoje teške rifove i okultnu atmosferu valja sa mnogo dostojanstva. Prateći bend je veoma dobar sa svojim postojanim doom-maršem ali zvezda u ovoj ekipi je svakako pevačica/ klavijaturistkinja Carlota Sousa koja jednu ipak dosta monotonu kompoziciju oživljava moćnim vokalom i sjajnim soliranjem i pratnjom na Hammond orguljama. Upamtiti ovaj bend:

https://lordofconfusion.bandcamp.com/album/witchmantia-live-at-teatro-capit-lio

Sun of Grey iz Kolorado Springsa imaju solidan debi album, Outerworld koji za tričetvrt sata isporuči lepu količinu dramatičnog, teškog i mračnog stoner-doom zvuka. Pesma koja album otvara sa svojih sedam minuta ritualnog ritma i napete atmosfere postavlja očekivanja na dobre pozicije pa Sun of Grey samo treba da sačuvaju gruv i rifove do kraja. To im uglavnom uspeva i ovom albumu zameram samo prebudžen zvuk u masteringu, ali ostalo je vrlo solidno:

https://sunofgrey.bandcamp.com/album/outerworld

Manje teški ali nikako manje zanimljivi su brazilski Caixão čiji album Da porta ao sumiço nudi razigran i radostan psihodelični rok. Ovo nije „metal“ u užem smislu, ali se svakako naslanja na bluz-rok osnovu i voli pamtljive rifove pa je zanimljivo kulturnom metalcu. Još ako taj metalac voli proggy-ritmove i ne naročito komplikovane ali maštovite gitarske teme i aranžmane, Da porta ao sumiço će mu prirediti dosta uživanja:

https://caixaocaixao.bandcamp.com/album/da-porta-ao-sumi-o

Nijemci tru’nembra (tako se piše, sve malim slovima) su doom metal bend i na debi albumu  Mare Vetus zvuče, pa, vrlo NEMAČKI. Bend iza sebe ima gomilu demo snimaka i čuje se da je ova ploča dugo pripremana i da se baš krčkala, tako da je u pitanju promišljen album epskog, odlično produciranog dooma a ta „nemačka“ dimenzija se očitava u velikoj – tevtonskoj, rekli bi neki – teatralnosti. No, ploča nije onoliko cheesy kako to ponekad ume da bude i meni se na njoj dosta toga dopalo:

https://tru-nembra.bandcamp.com/album/mare-vetus

Najcrnja doom metal ploča ove nedelje stiže iz Kosta Rike. Bloodsoaked Necrovoid su bend koji očigledno ne sanja o stadionima i intervjuima u večernjim talk show programima jer je njihova vizija doom metala ona najhermetičnija zamisliva sa kavernoznim lo-fi zvukom, vokalima koji zvuče kao gušenje samrtnika i slojevima gitara koje vrlo brzo prestaju da zvuče kao da sviraju rifove zarad jednog tvrdog, abrazivnog pokrivača distorzije i težine. Ovoje svakako muzika samo za najposvećenije ljubitelje tmine i muke ali album Expelled into the Unknown Depths of the Unfathomable od mase lo-fi i no-fi sabraće koju redovno preskačem na Bandcampu izdvaja jedna ipak izgrađena vizija u kojoj se sve ove crne i negativne estetske odluke sabiraju u jedan iskaz što ima dubinu i, čak, određeno dostojanstvo.

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/bloodsoaked-necrovoid-expelled-into-the-unknown-depths-of-the-unfathomable

Njudžersijski Green Dragon su već imali demo i EP koji su se, svaki od njih, zvali Green Dragon pa su rešili da tako nazovu i prvi album. Konzistentno ali za buduće arheologe i istoričare košmarno. Sa novim EP-jem je ova konvencija napuštena i on se zove Dead Of The Night i ovo je mutan, ali duševan, vrlo gruvi stoner rok koji radi sve što očekujete, prži velike rifove, ima odličnu međuigru basistkinje i bubnjara, uvaljuje ukusne gitarske ukrase gde treba, šara sa dinamikom, nudi sanjive, daleke vokale… Odlično je sve to na gomili, to hoću da kažem, i da bend ovo miksuje malo čistije mogao bi odmah u nadmetanje za prvu ligu. A i ovako je vrlo dobar.

https://wearegreendragon.bandcamp.com/album/dead-of-the-night

Budimpeštanski Lemurian Folk Songs su mi bili odlični prošle godine na svom drugom studijskom albumu, pa onda i proletos na trećem. Sada je na red došao i finalni test rok benda za stariju publiku – živi album. „Live“, kako se jednostavno zove ovaj snimak koncerta iz Pečuja prikazuje bend u izvrsnoj formi sa pesmama koje su dobile na tempu i energiji, a da nisu izgubile važnu hipnotičku, sanjivu dimenziju koja krasi ovaj satav. Lemurian Folk Songs nisu bend brutalnih distorzija i teških rifova, naprotiv, ovde bas-gitara i bubanj vode glavnu reč a gitara samo kreira te prozračne, nežne atmosfere preko kojih Krisztina Benus izvrsno peva i u živom kontekstu ovo dobija jednu još lepšu formu, sa bonusom na spontanost i vitalnost izvedbe. I još ga izdavač daje za dž. Pa mislim, svaka čast:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/live

(ko voli video verziju, ima ovde: https://youtu.be/OCvJkhvho7I)

Francuzi John is Late. ne sviraju baš metal ali njihov bučni i zabavni rok zagreva srce svakom časnom metalcu. EP Triptych ima tri glasne, energične pesme praštećih gitara i nabildovane ritam sekcije za dobro raspoloženje i mentalno (i metalno) zdravlje:

https://coeursurtoi.bandcamp.com/album/john-is-late-triptych

Ima više bendova sa imenom Infernal Throne a ovaj najnoviji je iz Grčke i za godinu dana postojanja, evo, spremili su nam EP Back To The Abyss sa četiri pesme nečeg što bend naziva blackened thrash metalom. I to i nije loša deskripcija jer, iako ovo sedi vrlo blizu sredine druma kad je u pitanju thrash metal, sa D-beat osnovom i pevanjem „na rif“, ima tu i sasvim dovoljno blek metalske gizdavosti u povremenim harmonskim obogaćivanjima koja se udobno smeštaju između trešerskih rifčina. Bend ima dosta dobar, jak zvuk i odlično muzicira pa je slušanje Back To The Abyss topla preporuka za svakog poštenog hedbengera.

https://infernalthrone.bandcamp.com/album/back-to-the-abyss-mini-album

Ista publika voleće i prvenac kvarteta  Überserker iz Noksvila u Tenesiju. Ovo su isto četiri pesme blackened thrash muzike koja je puna lepih rifova i promuklog dranja, sve odrađeno stamenim, rušilačkim tempom. Moja jedina zamerka ide na isuviše „plastičan“ zvuk bubnja ali bend makar ima vrlo bizarnu verziju Konana na omotu:

https://uberserker.bandcamp.com/album/berserker

Atomic Drop je već imao jedan album ove godine al kad je čovek u lokdaunu, valjda nema šta drugo da radi nego da snima treš metal sa rvačkom tematikom. U septembarskom EP-ju smo prilično uživali a novi album, Wicked Is My Love nudi nešto ambiciozniji zvuk, solidnu količinu energije i miks koji ima dobar omjer sirovosti i kvaliteta. Atomic Drop je projekat koji je lako doživeti kao puku šalu ali Lucas Taylor ovde zapravo podseća da, kada hoće, piše bolje rifove i refrene od gomile kolega. Preslušati:

https://atomicdrop1.bandcamp.com/album/wicked-is-my-love

Napalm Strike uz Tusona u Arizoni na svom EP-ju Radioactive Decay nude ukusan staroškolski thrash metal sa tekstovima koji se bave nuklearnim ratom, alkoholom i biološkim agensima. Bend na svojoj strani ima dobre, klasične rifove, ukusne solaže i odličnog, karakternog pevača a i to da su na komentar na JuTjubu da nije dobro što su Amerikanci odgovorili „Svima su nam roditelji Meksikanci, ako to pomaže“. Carevi. Hteo sam da kažem da ih malo koči mutnija produkcija, ali da se ne preteruje sad, ovo je pristojan low-budget thrash sa dobrim pesmama i etitjudom:

https://napalmstrike.bandcamp.com/album/radioactive-decay

Exorcizphobia je katastrofalno ime za ispisati ali bend koji se iza njega krije – ma šta krije, pokazuje – je solidan. Ovi Česi iz Trutnova, evropske prestonice andergraund metala, sviraju već petnaest godina i na trećem albumu, Digitotality nude sazreo i prijatan thrash metal. Ovo je prilično jako utemeljeno na formulama ranih devedesetih sa stamenim ritmovima i debelom produkcijom i nesumnjivo će se dopasti publici koja voli Testament ili Sacred Reich. Meni vrlo dobro:

https://exorcizphobia.bandcamp.com/album/digitotality

Garuda su iz Teksasa, sviraju zanimljivu smešu grindcorea i drugih žanrova ekstremnog metala, poglavito sludge i black provinijencije i njihov prvi album, Immemorial ima devet pesama dobrih rifova, jakog tempa i zanimljivih aranžmana. Bend ima vrlo „živ“, spontan zvuk a da je opet sve pod konac i da nema ispadanja i izletanja, što je dobra kombinacija. Odličan prvenac:

https://rflrecords.bandcamp.com/album/garuda-immemorial

https://garuda817tx.bandcamp.com/album/immemorial

Steel Arctus kažu da je njihov prvi album, Fire and Blood pogodan „za fanove epskog metala“. Ne lažu, ovo je cheesy, blago u power metal smeru pogurana metalčina stare škole sa jasnim korenima u onome što je radio Dio ali, još više Iron Maiden. Pogotovo je pevač, Tasos Lazaris ovde raspoložen da pusti svog unutarnjeg Brusa Dikinsona da zapeva punim plićima. Dobro je ovo i mada Grci imaju blago „plastičnu“ produkciju, sasvim se lepo sluša:

https://steelarctus.bandcamp.com/releases

System of a Down duže od decenije nisu objavili novu muziku zbog internog neslaganja u bendu o tome kuda bi dalje trebalo da se ide u umetničkom smislu. Koncerte, pak nisu imali problem da sviraju pa je bend i pored diskografskog odsustva sačuvao veliki deo svoje popularnosti. I, evo, odjednom, nitokuda, Jermeni izbacuju novi EP sa dve pesme: Protect The Land & Genocidal Humanoidz. I da vam kažem, nejasno je oko čega su se uopšte neslagali jer ovo zvuči baš onako kako su SOAD vazda zvučali, melodično ali energično, televizijski heavy, melanholično ali poletno. Ako postoji išta što bi se moglo nazvati „intelektualnim nu metal bendom“, SOAD su pokazali da se sa takvim konceptom ne samo može biti popularan već i dugovečan:

https://systemofadown.bandcamp.com/album/protect-the-land-genocidal-humanoidz

Black Tusk iz Džordžije svoju muziku nazivaju „swamp metalom“ ali naravno da je u pitanju odlični sludge zvuk. Bend već deceniju i po gura svoju glasnu, energičnu ali emotivnu muziku i šesti album, Years in Black kao da najavljuje nastavak dominacije. Ovo je album koji zvuči autentično, prirodno, besno ali bez nameštenih emocija, pa i radosno. Kod Black Tusk se baš čuje taj užitak u stvaranju i izvođenju muzike pa iako je zvuk, možda tipično za sludge, jako komprimovan u masteringu, bend i dalje pruža jedan razigran, živ program sa odličnim kompozicijama i puno sjajnih ideja. Sa čak četrnaest distinktnih kompozicija, ovo je jedan od hajlajta nedelje:

https://blacktusk.bandcamp.com/album/years-in-black

Finski bend Convulse je daleke 1991. godine izdao legendarni debi-album World Without God koji i danas stoji kao jedan od temelja onog što zovemo old school death metalom sa svojom lepljivom atmosferom i brutalnim zvukom. Bezmalo tri decenije kasnije, Convulse izdaju peti album, Deathstar i, pa, stvari su značajno drugačije. Za bend koji je za trideset godina izdao samo pet albuma jasno je da možemo da očekujemo bilo šta, no Deathstar je ploča koja u meni izaziva vrlo oprečne emocije. Muzika koja više nije death metal nego nekakav razigrani, melodični indie-progressive-hard-rock, snimljena dosta pažljivo i miksovana dinamično, je puna interesantnih momenata i emocija, ali vokal koji preko toga ide, a koji se od 1991. godine nije promenio, značajno kvari opštu sliku. Moguće je da Convulse misle da im grleno death pevanje čuva legitimitet, ali monotonost ove izvedbe je u oštroj suprotnosti sa maštovitim i energičnim izvedbama trojice članova. Slušajte izvrsnu prog-rokersku The Summoning čija međuigra poliritmičnog bubnja i himničnih gitara i klavijatura hoće da vas digne u nebo a vokal koji zvuči kao da srednjoškolac preko omiljenog JuTjub videa vežba death-pevanje sve kvari. Album svakako vredan pažnje ali ostaje žal što Convulse na najpogrešniji način čuvaju sponu sa svojim korenima.

https://transcendingrecs.bandcamp.com/album/deathstar

Niña Coyote eta Chico Tornado je izvrstan španski hard/ rok duo iz Španjolske a njihov novi singl, Superstition / White Room donosi izvrsne „teškaške“ obrade dve legendarne pesme. Superstition Steveija Wondera održava originalni soul štimung (sa sve duvačima), dodajući mu samo odmerenu količinu težine i žestine da ovo bude propisno „metal“. White Room sa druge strane, je jedna od meni najomiljenijih pesama ikad. Ako kao i ja mislite da je Eric Clapton poslednji put bio kul kada je svirao u Cream, dopašće vam se kako Koldo Soret lepo razvija njegove rifove u ovoj obradi. Pevanje na Engleskom sa jakim španskim naglaskom je poseban element a odjavna solaža je prigodno modulirana wah-wahom i prelepo distorzirana. Sedam evra je mnogo za dve pesme, ali ovo su dobre izvedbe odličnih pesama:

https://errormusic666.bandcamp.com/album/superstition-white-room

https://niacoyoteetachicotornado.bandcamp.com/album/superstition-white-room

Škotlanđanin Steven Waddell pravi iznenađujuće robustan i kvalitetan heavy metal u svom jednočlanom projektu Oath. Drugi album ovog benda, Computer Warrior, ima prilično cheesy ime ali to je u skladu sa generalnom estetikom koja forsira vrlo „žanrovski“ omaž osamdesetima sa farbanjem svega u roze i til i muzikom koja je zaista u maniru ’80s heavy metala. Ali, Waddell je vrlo dobar svirač i piše iznenađujuće autentične i pamtljive rifove pa je njegov omaž NWOBHM korenima prilično zabavan. Najslabiji element muzike je njegovo pevanje kome treba još peglanja ali ostalo je, moram da priznam, na prilično visokom nivou.

https://oath1.bandcamp.com/album/computer-warrior

Fates Warning postoje još od polovine osamdesetih i kroz svoj dosledni rad su u dobroj meri zaslužni za formu onog što se danas prepoznaje kao progresivni metal. Zajedno sa Queensryche, Savatage, Crimson Glory  i sličnim saborcima, ova ekipa iz Konektikata je unutar te neke škole radio-friendly metala kreirala ambiciozne aranžmane i narative, čuvajući metalsku energičnost i himničnost a uvaljujući multižanrovske elemente i kompeksne albume. Da se razumemo, malo toga ja nešto sad baš volim ali mi je milo da vidim da Fates Warning i dalje rade. Trinaesti album, Long Day Good Night je, odmah da kažem, sa svojih 72 minuta muzike svakako ambiciozan ali predugačak za moje uši. Bend, naravno dobro svira i ima nekoliko odličnih pesama (Shuttered World je prilično dobar primer za to kako Fates Warning mogu sva svoja interesovanja da sakupe u pesmi koja osvaja dobrim rifovima i napadačkom energijom) ali ima ovde i previše praznog hoda za moj ukus. Opet, naglašavam da ja nisam ciljna grupa ove muzike i da će ljubitelji klasičnog prog-metala ovde dobiti trinaest pesama kvalitetne svirke koja uz sve prog ambicije ne zaboravlja da treba da se spakuje u probavljive, pevljive pesme. Respekt:

https://fateswarning.bandcamp.com/album/long-day-good-night

Listenable Records su francuski metal izdavač sa širokim i interesantnim portfoliom, a u koem su meni najbliži legendarni Nizozemljani Thanatos i jednako legendarni Ujedinjenokraljevčani Xentrix. I jedne i druge naći ćete na besplatnom sempleru nazvanom prilično bukvalno  FREE DOWNLOAD​! LISTENABLE 2020 SAMPLER. Ima ovde još petnaest bendova i za svaki ukus ponešto, Devouror recimo prže surov black-death obogaćen slayerovskim rifovima, tu su grinderi Lock Up za one kojima nedostaje nedeljna doza Kevina Sharpa, tu su naši stari znanci, izvrsni škotski stoneri King Witch, prljavi doom Šveđana Saturnalia Temple, ali i urnebesni death metal iz radionice Undead Prophecies. Sve to i odličan, ubermetalski omot! Kad čovek presluša ovu kompilaciju shvati da Listenable Records imaju drsko izvrstan katalog i to onda informiše neke njegove naredne odluke u životu. Svoju kopiju preuzeti odavde:

https://listenable-records.bandcamp.com/album/free-download-listenable-2020-sampler

O australijskom death metal bendu Furnace of Babylon na internetu nema ništa ali njihov, pretpostaviću prvi album, Has never prevailed, prodavan za „reci svoju cenu“ je, pa, prilično atraktivan. Ovo je divljački, bestijalan death/ black metal koga sasvim moguće pravi jedan čovek, ali ima to svoga šarma sa iznenađujuće uspelom produkcijom i propisnom strašću u izvedbi:

https://furnaceofbabylon.bandcamp.com/album/has-never-prevailed

Phantom Crawl je jednočlani death metal projekat iz Toronta i, za razliku od većine sličnih, ovo što se čuje na njegovom drugom EP-ju, Spellbound Suffering je vrlo solidan, onako, mastan i debeo death metal starijeg senzibiliteta. Lucas Gismondi kapira kako da napiše interesantan rif i ima uho za brutalne a seksi aranžmane, a ove četiri pesme su iznenađujuće dobro producirane. Pošteno izdanje za pošten svet:

https://phantomcrawlto.bandcamp.com/album/spellbound-suffering

Atinski Mind Sculpt ima dosta interesantan, dinamičan zvuk sa svetlim, pkjeskavim basom i prozračnim miksom na svom debi EP-ju, Among the Debris. Ovo se simpatično uklapa uz njihovu smešu old school death metala sa malo thrash elemenata i u šest pesama bend nudi masu lepih rifova, blastbitova i divjčakog urlanja. Lepo:

https://mindsculpt.bandcamp.com/album/among-the-debris-full-ep

Kosmički-death-metal-koga-pravi-jedan-čovek je danas praktično žanr za sebe ali Oxyacanthous iz Kornvola u tome prilično briljira. EP Starfield Obliteration je primereno monumentalan i bučan ali     Sam Clarke to solidno piše i izvodi nudeći amtosferu, gruv i poneki pamtljiv rif. Meni dosta:

https://inversesolarreqvriem.bandcamp.com/album/starfield-obliteration

Kanadski kvintet Murder zvuči vrlo solidno na prvom EP-ju takođe nazvanom Murder. Ovo je death metal sa malčice hardcore mirisa, dakle, skloniji gruvu i teškom rifu nego petljanju sa neparnim ritmovima i alterovanim akordima, ali bend svira moćno, autoritativno i sipa rifčine mitraljeskom brzinom. Plus, druga pesma se zove Fascist Defilement. Ponekad je tako malo dovoljno da čovek bude zadovoljan:

https://murderdm905.bandcamp.com/album/ep

Ukrajinci Hell:on već deceniju i po marljivo prave (i praše) svoj death metal sa žličicom thrash rifova i dva prsta folk melodija da samo malo zamiriše. Šesti album, Scythian Stamm je stoga jedna vrlo solidna ponuda autoritativno odsviranog, žestokog death metala koji ima mnogo melodičnih elemenata ali su oni od te neke epske sorte. Hell:on su sada na prilično udobnom mestu na svojoj kreativnoj krivulji jer zastrašujuće kvalitetno muziciranje mogu da upotrebe u svrhu pravljenja razgovetnog i prijemčivog death metala a koji, mada zvuči i ozbiljno i zrelo, takođe izgara i u domenu težine, brzine i žestine. Na ovoj tački u svojoj biografiji Hell:on kao da spajaju dobre elemente kolega poput Vader i Septicflesh a to čini Scythian Stamm, i pored trajanja od skoro sat vremena, vrlo solidnom ponudom:

https://hellonband.bandcamp.com/album/scythian-stamm

Ruski Inherited Suffering Records nastavlja sa izbacivanjem solidnog slamming death metala. Mogu i da se pohvale da su izdali prvi bend koji ima „COVID“ u imenu a da je vredan da se čuje, što nije mala stvar imajući u vidu koliko je gluposti snimljeno u 2020. godini. Elem, Covidectomy su bend o kom ne znam ništa i njihov EP, jednako nazvan Covidectomy sugeriše da je snimljen u kući, sa programiranim, nedinamičnim bubnjevima i digitalno prekomprimovanim gitarama ali su barem pesme solidan slam, sa dobrim, brutalnim vokalom i rifovima o kojima je neko razmišljao duže od dve sekunde pre nego što ih je privoleo na harddisk. Vrlo pristojno za debi izdanje a Inherited Suffering nastavljaju i tradiciju odličnih omota:

https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/covidectomy-covidectomy

Za istog izdavača izašao je i debi EP francuskih The Malum Process. Historical Pathology nudi brutalni/ slamming death metal sa manje fanki gruva nego što ima prethodni izvođač ali i sa malčice eksperimentalijom, progresivnijom komponentom. Francuzi su dobro producirani, teški i morbidni, ali čisti i njihovi pomalo bizarni aranžmani umeju da budu interesantni.

https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/the-malum-process-historical-pathology

Treći u nizu za istog izdavača su Dysmorphic Demiurge iz Noksvila koji takođe daju album solidnog slam/ brutal death zvuka sa svojim prvencem As You Hunger for Pardon. Ovo je dosta promišljen slam, sa kompleksnijim aranžmanima i progresivnim gitarskim harmonijama. Kao i drugi bendovi koji snimaju za Inherited Suffering, i ovaj porodični sastav iz Tenesija ima vrlo solidnu produkciju pa je ovo milina slušati:

https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/dysmorphic-demiurge-as-you-hunger-for-pardon

Za kraj: htedoh još prošle nedelje da ga pomenem ali se još nije bio pojavio na Bandcampu, pa, eto, evo nam ga sad, dakle, novi album od strane benda Mr. Bungle je posle više od dve decenije pred nama. Naravno, „novi“ album je ovde malo komplikovan koncept jer umesto da dobijemo ploču novog materijala, ovo su stare pesme u novom ruhu a čistunci bi navodnike stavili i oko „Mr. Bungle“. Elem, znamo da članovi legendarnog eksperimentalnog metal/ hardcore benda Mr. Bungle već decenijama imaju druge projekte sa kojima su ostvarili životne karijere, Trey Spruance (i Trevor Dunn) sa Secret Chiefs 3, Mike Patton sa Faith No More, Fantomas, Dead Cross  i drugim projektima (uključujući, recimo, Mondo Cane). Sva trojica muzičara su svoje polje delovanja proširila daleo izvan izvornog Mr. Bungle koncepta (koji je već bio prilično širok), sarađujući sa ključnim likovima američke avangardne scene ali očigledno nikada nisu izbacili metal iz srca. Otud je i odluka da se ponovo snimi demo iz 1986. godine, The Raging Wrath of the Easter Bunny prosto prirodna. Bend je u ono vreme bio pod žestokim uticajem Corrosion of Conformity i SOD pa su obrade Loss for Words i Speak English or Die (preimenovana u Hypocrites / Habla Español O Muere) zastupljene na ovoj novoj verziji demoa. Ova potonja deluje kao interesantan kompromis sa originalom koji je dobra pesma ali pesma koja je polovinom osamdesetih delovala kao nevaljala i politički nekorektna ali je danas svakako klasifikujemo kao rasističku. Jer, pored Trevora, Mikea i Treyja, na ovom novom snimku mesta drugog gitariste i bubnjara popunjavaju Scott Ian i Dave Lombardo. A Ian je, pored svoje Anthrax karijere, jelte, bio i iza SOD… U svakom slučaju, nisam očekivao da u 2020. godini čujem Lombarda i Iana kako sviraju Speak English or Die koji će pevati Mike Patton, ali nova verzija The Raging Wrath of the Easter Bunny je, eto, neočekivan poklon za sve nas. Puna kvalitetnog thrasha i solidne zajebancije, ovo je ploča gde originatori thrashcorea i thrash metala, te eksperimentatori koji su ove žanrove brzo odveli na sasvim neočekivane strane, dele snimak i sa ogromnim uživanjem re-kreiraju jedan kultni zvuk osamdesetih. Ovo nije mnogo eksperimentalno i ne tone u parodiju, čuvajući iskrenost i ekspresivnost koju su ovi ljudi imali pre tri i po decenije, ali je i gruvi, zabavno, bez pretenzije da bude nekakav megaozbiljan iskaz. Što je dobro srednje rešenje. Naravno, mnoge ideje, trikovi i šale koje Mr. Bungle ovde koriste su odavno zastareli i odsvirani od strane stotina bendova u osamdesetima i kasnije ali je dobro podsetiti se ponekad ko je ove fore izmislio.

https://mrbungle.bandcamp.com/album/the-raging-wrath-of-the-easter-bunny-demo

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 31-10-2020

Umire se, ovih dana, od zaraze koju smo, nažalost svi počeli malo i da ignorišemo. A ne bi valjalo jer su nam još proletos tačno najavlili kako će biti. Sedite kod kuće i slušajte metal:

I to za početak – blek metal. Mora se priznati da je četvrti album njemačkih Streams Of Blood, nazvan Erløsung, veoma dobar. Ili makar veoma po mom ukusu. Izdavač za ovo kaže da je „brutalan, anti-human blek metal“ i jeste, ovo je muzika velike negativnosti i visokog tempa sa rafalnim blastbitovima i mračnim, pretećim rifovima a bend stavlja svinjske glave na omot, no, Streams Of Blood imaju taman toliko elegancije da svoje mizantropske pamflete uobliče na interesantne, artističke načine. Ovo su dobro napisane pesme čija površinska primitivnost skriva prilično sofisticirano aranžiranje i raspon atmosfera u dubini. Osam pesama, mnogo prženja ali i kvaliteta:

https://thehiddenart.bandcamp.com/album/erl-sung-2

Te Ruki iz Francuske Polinezije su simpatični na svom mini albumu, E Tika Mateu. Ovaj mladi kvintet vrlo lepo spaja ratnički, čvrsti blek metal, uglavnom srednjeg, marševskog tempa sa malo folklornih motiva i sve to, snimljeno vrlo dobro i pažljivo miksovano, daje jedan raskošan, epski a opet sveden i usredsređen blek metal program kakav se samo poželeti može. Bend svoju muziku naziva „tribalnim blek metalom“ i mada ovde svakako ima više metala nego tribalizma, osveženje koje Te Ruki donose žanru ne treba potceniti. Ovo su veoma lepo napisane, pamtljive pesme koje vredi slušati više puta:

https://teruki.bandcamp.com/album/e-tika-mateu

Joj, mnogo mi je simpatičan EP The Unwilling Sacrifice denverskog blek metal trojca Malum Mortuus. Ovo je starinski, prljavi blek metal sa malo speed i thrash začina, daleko od nekakvih ambicioznih multižanrovskih ili filozofskih koncepata danas popularnih u ovoj muzici. Kolorađani su, reklo bi se, rasli na brutalnom, mračnom zvuku jednih Blasphemy pa ovde ima malo te ljubavi ka muljavini i haosu ali je zapravo The Unwilling Sacrifice disciplinovanija i „čitkija“ ploča koja blek metal interpretira kao licencu da se svira slobodno i „po uhu“ radije nego da se poštuju žanrovska pravila. Lepo:

https://eternalmalummortuus.bandcamp.com/album/the-unwilling-sacrifice

Kad svoj jednočlani blek metal projekat nazovete Desperate, prilično je jasno kakvu poruku šaljete. Da, debi album ovog projekta, Echo of Madness upada u fioku na kojoj piše depresivni blek metal, ali zapravo ovo je interesantna ploča koja ima možda i više dodirnih tačaka sa psihodeličnim francuskim blek metal pretečama, pa čak i sa evokativnim industrial metalom starih Godflesh nego sa „normalnim“ DSBM programom. Ovo su hipnotičke, jednostavne pesme sa mnogo ponavljanja tema koje su disonantne ali i emotivne, vrlo malo pevanja i sporijim tempom. Solidna produkcija i dosta raznovrsnih ideja su me takođe naterali da pažljivije oslušnem ovaj album.

https://desperatee.bandcamp.com/album/echo-of-madness

Ruski atmosferični (post)blek metalci Olhava na svom trećem albumu (a već drugom ove godine), Ladoga prave muziku koja je meni neslušljiva ali verujem da će se mnogima dopasti. Ovo je izuzetno hipnotička ploča koja poziva na meditaciju i ponavlja iste smene akorda u pesmama od sedamnaest ili četrnaest minuta gde gitara, distorzirana i utpoljena u eho prestaje da zvuči kao instrument sa žicama i podseća na hujanje reke. Sve to je spakovano u master koji je doslovce bolan za moje uši pa ako niste pussy kao ja, navalite:

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/ladoga

Takođe Rusi i depresivni blek metalci, Кручина iz Nižnjeg Novgaroda sa svojim prvim albumom, Осени извечные надежды (a što bi bila jesen večne nade) takođe mi nisu preterano privlačni. No izdvajam ih jer su ipak na vidno višoj razini od prosečnih depresivnih blek metalaca. Pesme jesu jednostavne, uz mnogo ponavljanja standardnih setnih harmonija i zvuk jeste nabudžen do besvesti ali Кручина imaju nivo profesionalizma koji često fali ovakvim bendovima i utoliko svakako vrede da se čuju ako niste alergični na DSBM.

https://kruchina.bandcamp.com/album/-

Kad me već idu Rusi, evo i novog EP-ja atmosferičara Икотка (što je ime nekog ruskog folklornog demona ali i izraz za štucanje, tvrde). EP Плач Вдовы по Мужу se, kako mu i naziv kaže, bavi tugovanjem udovice za svojim suprugom a kroz pet pesama od koji se svaka bavi po jednom od faza procesa prihvatanja nečije smrti. Mračna tematika i muzika koja je velikim delom okrenuta ka kontemplativnom no, Икотка (bend koji je inače ove godine, zajedno sa ovom, izdao već tri ploče) umeju da svemu daju određenu dubinu i mada, ponovo, ovo nije nužno muzika koju bih ja prvo izabrao da slušam u civilstvu, Плач Вдовы по Мужу je intrigantna ploča.

https://ikotka.bandcamp.com/album/ep-2

Između milion bendova koji se zovu Imperium, pojavio se novi, američki, ove godine, i izdao dva EP-ja. Onaj noviji, ovonedeljni, naslovljen Spiritual Malpractice, isporučuje zao, sirov i agresivan blek metal sav u blastbitovima i pretećem pevanju. Iako Imperium nisu neki inovatori gitare, prija mi da slušam blek metal koji koristi hromatsku lestvicu i propisne rifove – malo se čovek i umori od silnog slušanja sjetnih akorda po ceo dan. Imperium rade u skučenoj formi totalne agresije ali unutar nje uspevaju da imaju određen narativ, dramu i dinamiku i to je dovoljno da ih preporučim. Grajndkor, not vor gor.

https://imperium666.bandcamp.com/album/spiritual-malpractice

Takođe iz SAD, iz Portlanda o kome smo već toliko puta pričali kao o Meki (i Medini!) interesantnog metala, dolaze i Svabhavat. Black Mirror Reflection je pošteno pržeća, odjekujuća ploča pretnje i vriske, ali sa jednom odmerenom, elegantnom dimenzijom gde bend pokazuje svedenost, uzdržanost, takoreći zavodljivost leda i tmine koji su u temelju njegove muzike. Meni ovo veoma prija jer je bazirano na umešnom ponavljanju hipnotičkih celina a opet zvuči dovoljno živo i bučno:

https://svabhavat.bandcamp.com/album/black-mirror-reflection

Iz Švedske dolazi Herodes sa debi albumom Hellish glöd. O ovom sastavu (čoveku?) ne znam ništa, ni ko su ni šta su, ali album je lep, prljav ali disciplinovan švedski blek metal koji udara brzo i nemilosrdno ali ima i melodiju u duši. Naravno, ovo su melodije zle provinijencije, ali su melodije, svakako, sa blagim folk prelivima i fino se uklapaju uz visok tempo, siroviji zvuk i bubnjarsko prebijanje. Meni vrlo prijatna ploča puna dobrih rifova i napaljivih momenata:

https://herodes6.bandcamp.com/album/hellish-gl-d

Auðn sa Islanda (što se i po imenu vidi) su naši stari znanci, ali sa novim albumom, Vökudraumsins Fangi su baš napravili vidan korak napred. Ovo ne samo da je sada vrlo dobro producirano, bežeći od razmazane, tipično „atmosferične“ zvučne filozofije nego su i Auðn svoj vikinški blek metal proširili na nova polja borbe, čuvajući žestinu i blekmetalsku glad ali ukusno i umešno dodajući elemente post blek metala, post roka itd. Sve to niti razblažuje njihovu ljutinu niti umekšava muziku i moram da priznam da mi je Vökudraumsins Fangi jedna od najintrigantnijih ploča nedelje sa svojim ambicioznim kompozicijama i odličnom atmosferom.

https://audnofficial.bandcamp.com/album/v-kudraumsins-fangi

Da se vratimo još malo u Rusiju koja baš dominira ove nedelje. Carnation Maze su avangardni blek metal sastav čiji istoimeni debi EP ima tri pesme zanimljive, bučno producirane i melodične, ali žestoke muzike. Podaci uz snimak navode bubnjara i klarinetistu tako da nije jasno šta je ovde od ostalih instrumenata „pravo“ a šta ne, ali iako Carnation Maze zvuči pomalo „kompjuterski“, ovo je svakako ploča puna ideja i ambicije. Pesme su, zato i podugačke, i neko će reći i predugačke, ali Rusi su me svakako kupili da ovo slušam sa zanimanjem, nudeći makar senzibilitet neizbrušenog dijamanta:

https://carnationmaze.bandcamp.com/album/carnation-maze

Grčki Lunar Spells ima vrlo dopadljiv debi EP, Medieval Shadows From An Ancient Netherworld. Ovo je rasviran, glasan i melodičan blek metal koji spada u „sirovo“ krilo žanra ali iako ima prljaviji zvuk i produkciju, ne beži od melodičnosti i jednog epskog zahvata. Svirka je odlična i da se ovo snimi u pravom studiju, bog da ih vidi. Ili već, preferirano htonsko božanstvo:

https://lunarspells.bandcamp.com/album/medieval-shadows-from-an-ancient-netherworld-2

Meksički Arachnae sam hteo iz principa da preskočim, ne zato što se plašim paukova* nego jer njihov black metal, sa sve violončelom, ima jednu gotsku ambiciju a ja to generalno ne volim. Ali, debi album, Strings of Hate je zapravo superzanimljiv, sa maštovitim kombinovanjem elemenata kamerne muzike i jednog malčice mekšeg ali ne mekanog blek metala. Činjenica da je ovo srazmerno lo-fi produkcija zapravo sve čini boljim za moje uši jer bend zvuči življe i autentičnije iako sve deluje kao da slušate demo bend preko koga neko vežba na čelu. Ali pesme su lepe i interesanten i Archnae od mene dobijaju palac na gore

*lažem, NARAVNO da je zato što se plašim paukova

https://arachnae.bandcamp.com/album/strings-of-hate

Mercy of the Blade se reklamiraju kao jedan od najvrelijih novih DSBM bendova u ovom trenutku i mada je ovo muzika koja vidno prelazi granice tog podžanra blek metala, moram da priznam da je istoimeni debi album odličan. Mercy of the Blade uzimaju tu depresivnu melodičnost i meditativnost kao osnovu ali prave mnogo dinamičniju muziku nego što je prosek i ovo je album koji je post-metal i post rok u jednakoj meri kao i blek metal, sa glasnom (pa i preglasnom) ali srčanom produkcijom i interesantno raznovrsnim pesmama. Da ponovimo, odličan debi:

https://psalm88.bandcamp.com/album/mercy-of-the-blade

Britanski Orcrypt, kako im i ime sugeriše sviraju tolkinovski blek metal. Njihov drugi album, Balrog & Roll donosi deset pesama zabavnog, srednjetempaškog, rokerskog blek metala koji pati od gadnog zvuka ali i u njemu uživa, kako i dolikuje. Pesme su prilično dobre, zapaljive i da nije urlanja, bile bi možda interesantne i normalnoj publici:

Norveško-italijanski sastav Funeral harvest na svom prvom i istoimenom EP-ju podseća na blek metal iz ranih devedesetih. Ovo je sirova ali ne sasvim primitivna muzika; Funeral Harvest svakako imaju ambiciju u pisanju tema i pesama samo nemaju ambiciju da ih spakuju u savremenu, doteranu produkciju pa je ovo jedan autentično zvućeći, što se kaže tr00 uradak:

https://funeral-harvest.bandcamp.com/album/s-t

Francuski Bliss of Flesh su black-death sastav koji prilično uredno izbacuje albume na svake tri godine i najnoviji, četvrti, nazvan Tyrant ima sve odlike ploče benda koji je uigran, usviran, dobro produciran, a koji se nije pretanko razmazao objavljujući prebrzo nova izdanja. Ovo je stoga zrela i snažna ploča a koja opet ima gomilu svežih ideja i pristupa. Vrlo srećna kombinacija:

https://listenable-records.bandcamp.com/album/tyrant

Švedski Svartsyn je veteran jednočlane BM scene sa karijerom koja se proteže do ranih devedesetih i gomilom izdanja u katalogu. Requiem je deseti dugosvirajući album čoveka poznatog kao Ornias i ovo je svedena, ledena, preteća i misteriozna ploča zlih, tvrdih rifova i mračne atmosfere. Svartsyn je projekat koji se uvek bavio mračnim stranama mitologije i religije pa i ovaj album održava isti kurs.

https://carnalrecords.bandcamp.com/album/requiem

Mnogo manje mračni, mistični i agresivni su Winterlore iz Solt Lejk Sitija, američka država Juta, čiji treći album, Eternal Defiance, iako se bavi nordijskom mitologijom i ima antihrišćanski stav, mnogo više polaže na melodične, pomalo i melanholične rifove i jednu snoliku atmosferu. Bend svakako svira dinamično, što malo balansira tu hipnotičnost miksa i mada su pesme preslađene za moj ukus, ima tu sirovosti koja prija:

https://winterlore.bandcamp.com/album/eternal-defiance

Black Death Cult iz Kanade imaju debi album, Devil’s Paradise i muzika na njemu je, u skladu sa mračnim imidžom ovog anonimnog benda, dosta zavodljiv black/ death metal starinskog zvuka i sofisticirane primitivnosti, sa majstorski ubačenim klavijaturama u pejsaž abrazivnih gitara. Black Death Cult zvuče prilično vanvremenski na ovoj ploči, kao da tek otkrivaju uzbudljivost primitivne, divljačke svirke i uspevaju da to uzbuđenje koje ih nosi prenesu na nas, kršeći ustaljena pravila ekstremnog metala – jer ih možda i ne znaju – i sjajno se zabavljajući. Dugačak album od preko pedeset minuta ali vredan istraživanja:

https://blackdeathcultcanada.bandcamp.com/album/devils-paradise

Idemo na stoner a sa imenom kao što je Drug Beard, a što ispunjava i ulogu imena debi albuma, i nazivima pesama poput Wall To Wall Satan i Fuckdozer, skoro da ništa ne mora ni da se napiše o ovom pensilvanijskom stoner-metal bendu. Ipak, dodajmo i da je ovo prljavi, lo-fi stoner, sa zavodljivim gruvom i sposobnošću da se svira i glasnije i tiše što albumu daje lepu hipnotičku crtu. Bend ovo lepo provlači i ne bi im smetalo da svoj ubedljivi gruv snime i u boljim uslovima.

https://drugbeard.bandcamp.com/album/drug-beard-2

Tandang Records iz Kuala Lumpura ima neobičan smisao za marketing s obzirom da izlazak EP-ja Tubes sastava Speedwitches planira za – prvi Januar 2021. godine. Znate već, datum kada ljudi tradicionalno šopinguju i kupuju stvari. Da ne pominjem da im link na Bandcampu za priorderovanje fizičke kopije vodi do nepostojeće stranice na sajtu. I da na Bandcampu izdavač o sebi govori u prošlom vremenu, kao da je prestao sa radom. Sve bolje od boljeg! No, sve to pominjem jer je Tubes odlična ploča. Speedwitches, uprkos imenu, ne sviraju spid metal (a, kad smo već kod toga, sumnjam i da su veštice) već odličan, ODLIČAN psihodelični stoner rok, sa lepim malezijskim spinom na tradicionalnu formulu. Znate već, ima ovde Sabata, naravno, ali Speedwitches su skloni i mekšim psihodeličnim strategijama pa njihova muzika izvrsno smenjuje fazirane, masne rifove i solaže sa prozračnijim, mirnijim momentima bez distorzija ili sa izuzetno malo gitare u miksu. Ove četiri poduže pesme su dobro napisane, sjajno snimljene i generalno zvuče odlično pa preporučujem rezervisanje kopije ako volite ovakav rok:

https://tandangrecords.bandcamp.com/album/tr031-tubes

Terror Parade iz Brizbejna pevaju o Holivudu i raznim zlim stvarima vezanim za njega iako su bukvalno sa druge strane planete. No, dobro, EP Hollywood Dead ima tri lepe pesme teškog roka koji je tačno negde između panka i metala sa svojom kombinacijom neposrednog, „uličnog“ izraza i sofisticirane svirke i produkcije. Vrlo dobro snimljeno i generalno za slušanje na ripit:

https://terrorparade.bandcamp.com/album/hollywood-dead

Argentinski stoneri Monje su svoj drugi album nazvali Druga Dimenzija. Zašto? Ne znam, ne vidim da je iko u bendu sa naših prostora, a pesme su sve na engleskom i španskom. No, dobro, verovatno to lepo i egzotično izgleda kad se pročita. Ni muzika nije rđava, album počinje orguljaškim recitalom a nastavlja se bombardovanjem teškim rifovima i brutalnim vokalima. Monje su ona bučnija, metalskija strana stonera, sa satanističkim tendencijama, svakako, ali i sa malo duše koja se čuje kroz manje distorzirane, meditativnije delove. No, ovo je pre svega muzika rifa i urlanja pa tako treba naštelovati svoja očekivanja:

https://monje.bandcamp.com/album/druga-dimenzija

Buffalo Tombs iz Denvera na novom mini-albumu za Forbidden Place Records, Hekhalot​/​Merkabah zvuče izvrsno. Ovo je psihodeličan, sanjiv stoner rok sa elementima okultnog roka, sa vrhunskim umećem u kreiranju atmosfere, ali i prilično tvrdim i zdravim zvukom. Bubnjevi i bas su, recimo, čvrsti i moćni (a da nisu prebudženi) dok su gitare i klavijature zavodljivo raznovrsne, hipnotičke kad treba, a kad treba, bogami, i agresivne. Izdavač ovo opisuje kao psychedelic lo-fi stoner rock ali želim da istaknem da ovo nije garažna svirka. Buffalo Tombs imaju čist snimak i multitrekovan miks sa puno psihodeličnih efekata i zavređuju pažnju svakog ko voli ovakav zvuk:

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/buffalo-tombs-hekhalot-merkabah

Grci Stonila su bili solidni proletos na albumu Stonerotica gde sam primetio da nisam inače preveliki ljubitelj instrumentalnog stoner metala ali da ovde ima dovoljno egejskog šmeka između bluz-lizanja da mi to zaprija. E, pa, Animal Instict Collection, novi album, upravo izašao, je što se ono kaže „more of the same“. To nije rđava stvar u ovom slučaju, Stonila svakako imaju dovoljno spretnosti i ideja da zaprave još jedan album prijemčivih egejskih i bluzerskih tema i da to bude prijatno i nimalo opterećujuće za slušanje. Bend jeste na ivici upadanja u manirizam, ali još uvek sa prave strane:

https://stonila.bandcamp.com/album/animal-instict-collection

Jahbulong iz Verone su vrlo spor, ali relaksiran, prijateljski nastrojen stoner bend čiji drugi album, Eclectic Poison Tones prosto isijava umirujuću psihodeličnu moć. Ovo je snažna ali umiljato metalska muzika koja ide odmerenim korakom i kreira neku vrstu bezbednog prostora da u njega smestite svoju svest i plutate u prijatno fluidnoj mešavini faziranih rifova, zapevajućih vokala i sporog ritma. Jahblong imaju tu „narkomansku“ usredsređenost na detalje, čuje se ovde jedna opsesija tonom gitare, sporošću bubnjeva itd. pa su i pesme podugačke ali to se dobro uklapa uz to kako su napisane i pored dobrih rifova imaju i odlične solaže. Ne znam zašto izdavač ovo nije stavio na svoj Bandcamp, ali evo JuTjub linka:

Sa bendovima koji imaju „Zombie“ u imenu prosto ne znate šta hoće da kažu. Evo, finski Zombie Eater – ne znate da li je to neko ko jede zombije ili zombi koji voli da jede. Muka! Makar im je novi EP, Greenskeeper lep, sa tri pesme (skoro pola sata!) masnog, valjajućeg, prljavog stoner metala. Zombie Eater imaju nula ambicije da inoviraju u ovoj muzici, ali puno ambicije da se navare ko životinje i sviraju muziku za istu takvu publiku. I ide im:

https://zombieeater.bandcamp.com/album/greenskeeper

Oh! Izvrsni Južnoafrikanci Ruff Majik imaju novi album! Voleli smo njihove prethodne radove, a Devil’s Cattle je možda i ponajbolji sa svojim izvanrednim rokenrol gruvom i lavinom, ne, CUNAMIJEM svežih ideja i pristupa. Neki bendovi jednostavno sviraju žanr ali sa Ruff Majik utisak je da ovi ljudi o žanru i ne razmišljaju i da ova muzika iz njih sama, najprirodnijeizlazi. No, treba istaći koliko je sve to dobro sklopljeno jer, da se razumemo, svakome se desi da mu izleti sjajan rif iz malog mozga, ali Ruff Majik onda oko toga sklapaju pesme koje iako žanrovski prepoznajemo kao stoner rok, istovremeno deluju spontano, živo i originalno. Trinaest pesama izvrsne rokčine i rokačine. Ko ne sluša taj je Ceca:

https://ruffmajik.bandcamp.com/album/the-devils-cattle

Yawning Man osvajaju nagradu za najbolji naslov pesme ove nedelje. Da bude odmah jasno, bend nije izdao novi studijski album ali je heavy Psych Sounds Records izbacio njihov živi album, Live At Giant Rock i ovo je skoro pedeset minuta sporog, prozračnog psihodeličnog roka . Album je snimljen u prirodi (kod džinovske stene, bukvalno), bez publike, inspirišući se onim što su Pink Floyd radili u Pompeji, i moram da kažem da sve to muzici Ywaning Man dodaje posebnu crtu meditativnosti i pored toga što ona nije nužno skroz cerebralna i svakako ima mesta za emocije. Odličan album kome sirov, živ kvalitet zvuka samo pomaže da zvuči još značajnije. A, da, taj genijalni naslov (odlične) pesme: Nazi Synthesizer.

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/yawning-man-live-at-giant-rock

Nothing is Real je tajnoviti kalifornijski stoner/ doom sastav čiji članovi (ako ih uopšte ima više od jednog) vole dve stvari: Assassin’s Creed i narkotike. Ovo prvo se vidi iz imena, ovo drugo iz muzike i činjenice da su za godinu i po dana snimili čak šest dugosvirajućih ploča. Ne ide to bez ozbiljnog drogiranja. Novi album, I Control You, je psihodelična, lo-fi, ali iznenađujuće inventivna salata doom i stoner rifova i mada je sve to prilično jeftino producirano uz programiran bubanj, krkljave vokale i kompjuterske distorzije, pesme su zanimljive a rifovi zarazni.

https://nothingisreal333.bandcamp.com/album/i-control-you

Ancient Days iz Indianapolisa su, očigledno, odrasli na istim albumima kao ja jer njihva treća ploča, Black Magic Nights prosto pršti od sabatovštine. Ovo je doom metal starog kova sa vrlo bluzerskom srži i ozijevskim, naričućim vokalima i dementnim smehom (slušajte otvarač – Black Widow), utopljen u satanizam starog kova kad se znalo da to uglavnom podrazumeva drogiranje i seksualne orgije. Ancient Days izvrsno posreduju taj vrlo ’70s koktel grindhouse bioskopa, psihodeličnog metala, narkotika i seksualne perverzije, okultizma i socijalnog bunta koji je umotan u 5-6 žanrovskih pokrova ali je i dalje tu. Bend pritom piše sjajne pesme i ima prilično zanimljiv miks. Odličan album:

https://ancientdays.bandcamp.com/album/black-magic-nights

Londonjani Possessor imaju peti album (za šest godina) i Damn the Light je bogami odlična ponuda. Ovo nije čist stoner metal, ali jeste muzika sa masivnim, lepljivim rifovima i zaraznim gruvom. No, Possessor su skloni da pored gruva udaraju i malo žešće pa njihova muzika fino kombinuje sludge metal agresivnost sa tim stoner osnovama, uplićući i klasične hevimetalske gitarske teme u sve. Album prevashodno nosi jedna rokerska, prljava estetika pa sve to na gomili veoma prija:

https://possessor.bandcamp.com/album/damn-the-light

Kanadski trešeri Mastery izdaju albume vrlo retko, Severing the Earth im je drugi za skoro dve decenije postojanja (a prvi je bio još 2012. godine) ali na njemu makar nude kvalitet. Ovo je vrlo disciplinovan, precizan, tehnički besprekoran thrash na tragu, recimo, Testament, sa pesmama koje su preteće građevine sklopljene od masivnih, znojavih rifčina i stalno promenljivog ali čvrstog ritmičkog rada. Bend je vrlo dobar u pravljenju muzike koja ima jednu grčevitu, nervoznu energiju ali i jednu himničnost koja čoveka zavede i tera na slušanje iz početka. Tim gore što je snimak u masteringu jako ispresovan pa ovo, iako zvuči zdravo, mnogo pritiska uši i one bole. Ako su vam uši mlađe od mojih, ovo treba slušati bez ikakvog ostatka:

https://mastery.bandcamp.com/album/severing-the-earth

Inhuman Nature i Road Mutant su dva benda iz Engleske koji na split singlu master of Souls sviraju prilično stariski thrash metal. Inhuman Nature daju naslovnu pesmu i ovo je baš onako, late ’80s thrash metal sa vrištećim vokalima i malo Hellbastard šmeka. Road Mutant imaju mnogo niži štim i iskomprimovaniji zvuk pa je i njihov thrash time odmah moderniji. Ovaj bend je, reklo bi se izrastao na sličnim korenima pa, ako volite Hellbastard i njihove sledbenike (Hellkrusher, jelte), ova singlica je sasvim OK:

Portorikanski Radio Muerte na EP-ju (albumu? Ovo ima osam pesama i nisu BAŠ TOLIKO kratke) Beneath the Skin svira vrlo solidno producirani thrashcore. Ovo je muzika jakih rifčina, zvonke, moćne bas gitare, agresivnih bubnjeva (sa sve blastbitovima) ali u čijoj je osnovi i dalje gruv. Prijatno je:

https://radiomuerte1.bandcamp.com/album/beneath-the-skin

Australijski Video Nasty je na svom istoimenom, debi albumu u vrlo dobroj formi. Posvećen hororu, kao žanru, pre svega filma reklo bi se, Video Nasty nudi mišićav, sjajno odsviran i lepo produciran thrash metal pun muzičkih bravura koje su, opet, sve vreme u službi pesme i atmosfere a ne stoje same za sebe kao demonstracija kvaliteta. Bubnjar je posebno raspoložen, ali čitav bend blista, sa sjajnim rifčinama i odličnim pevanjem. Sve to i na kraju obrada Sepulture. Ako volite thrash metal, VHS horor i generalno te dobre stvari u životu, ovo je izvrsno:

https://videonastythrash.bandcamp.com/album/video-nasty

A iz Danske dolaze Slet Det, bend sastavljen od ljudi prilično ozbiljnih godina pa je i muzika koju sviraju malčice starinskija. Mislim, ovo je thrash metal sa malo groove metal elemenata. I dobar je. Slet Det sve pevaju na Danskom, i album se zove Start Forfra ali svirka je na tragu Sepulture iz polovine devedesetih uz dobru produkciju i dobru atmosferu na albumu. Meni, kao takođe starijem čoveku, ovo paše:

https://sletdet.bandcamp.com/album/start-forfra

Berlinski Agent Hellfire su power-trio koji svira old school thrash metal. A to, u ovom konkretnom slučaju, na tropesmovnom EP-ju The Omen, znači da sve zvuči kao Kreator iz 1988. godine. Agent Hellfire zaista ne kriju da su im Mile i ekipa veliki uticaj pa se Kreator čuje svuda, u stilu pevanja, rifovima, tempu. I, mislim, ja tu ne vidim problem:

https://agenthellfire.bandcamp.com/album/the-omen

Francuzi Penetrator su osnovani još 1988. godine ali uprkos dugovečnosti imaju samo jedan album snimljen 1991. godine. Bend ipak održava vatru izdajući povremene EP-jeve pa tako i sada dobijamo četiri pesme pod naslovom It’s My Choice. Uz jednostavnu poruku ide i jednostavna muzika – jedan prost i srcu drag thrash metal koji se ne zanima za sofistikacije i žanrovske trikove nastale u poslednje tri decenije već ide iz srca i mada se ne da nazvati revolucionarnim ili inovativnim, deluje iskreno:

https://theoneandonlypenetrator.bandcamp.com/album/its-my-choice

Evildead je nastao polovinom osamdesetih kao sporedni projekat Juana Garcie iz Agent Steel i Mela Sancheza iz Abbatoir. Sanchez danas nije u bendu ali Garcia i pored obaveza u Body Count i Agent Steel i dalje gura i novi album, United $tate$ of Anarchy pruža vrlo generički ali vrlo prijatan ’80s thrash metal sa sociopolitičkom oštricom gde se pominju predsednički izbori i korporacijske kurve, jelte. Meni to namah prija i mada Evildead svakako ne otvaraju ikakve nove thrash metal puteve, ovo je lep omaž klasičnoj eri od strane ljudi koji su unutar nje i stvarali:

Novozelandske Stälker smo voleli na prvom albumu a volećemo i na drugom. Black Majik Terror je veoma lepo producirana ploča modernog speed metala koja se u potpunosti naslanja na ono kako je ta muzika pravljena u osamdesetima sa tom neodoljivom kombinacijom melodičnosti i sirovosti, primitivizma i rokerske sofisticiranosti. Stälker vrlo lepo kombinuju NWOBHM elemente sa klasičnijim speed programom, pogađajući tu neku istorijsku tačku na kojoj je heavy metal ubrzavanjem i zaoštravanjem ponude definisao novo, „ekstremno“ krilo žanra, pa je ovo prepuno lepih mejdnovskih harmonija i solaža, pored sve cike i vriske. Odlično:

https://stalkerheavymetal.bandcamp.com/album/black-majik-terror

Oh, Shit Life imaju novi EP sa tri pesme, par nedelja nakon odličnog split izdanja sa teksaškim Noisy Neighbors! Slavlje! Detroit’s Dankest 2​.​0 : The Last Nug čine zapravo pesme sa split EP-ja sa Lt. Dan od pre desetak godina ali snimljene ponovo da se ipak čuju. Sa naslovima poput D-beating Off i

Fuck Yer Hipster OSDM Band jasno je kakve teme ovde imamo, a Shit Life potvrđuju da je, iako su i pre jedne decenije pisali solidne pesme, sazrevanje kroz koje su prošli bilo blagotvorno i porodilo nešto od najboljeg grindcorea što danas imamo. Ovaj EP nije možda obavezno štivo ali je okej.

https://shitxlife.bandcamp.com/album/detroits-dankest-20-the-last-nug

Već sam pohvalio južnokarolinški Fucked kao jednočlani grindcore bend koji se zapravo trudi oko pesama i muzike umesto da samo pravi haos i evo sada i njegovog prvog abuma. Ovo je, svakako, woke muzika koja se uklapa uz savremene trendove (autor na Bandcamp stranici naglašava da su crni životi i trans životi važni, pa bi to moglo blaziraniju publiku da odbije), ali muzika je i dalje dosta zanimljiva, sa, ovog puta, elementima i (blek, ali i sludge) metala i trudom oko kompozicija koje su i dalje kratke ali ne i glupe. A Ceaseless and Violent Exhaustion je sa sedam pesama vrlo kratka ploča ali nabijena snagom:

https://fucked1.bandcamp.com/album/a-ceaseless-and-violent-exhaustion

Još superkvalitetnog grindcorea dobijamo ljubaznošću švajcarskog benda Icare. Album Khaos je granitno tvrda ploča grindcorea koji se susreće sa malo post-blek metala, sudarajući se u vazduhu i proizvodeći vatrenu loptu koja guta sve pred sobom. Deo ubitačnosti ovog albuma ide i na mastering koji sve pretvara u brikvol ali ovo je jedna od ploča kojoj ovako nešto pristaje, sva u paklenom prebijanju i lavkraftovskim referencama. Sjajno:

https://divisionrecords.bandcamp.com/album/khaos

Disburied je kul ime za death metal bend a mlada kolumbijska postava na svom prvom albumu, Rituals Of Death daje dobro producirano, solidno odsvirano čitanje ideja i pristupa koje su ranih devedesetih nudili asovi ovog žanra. Ako kažem da u muzici Disburied čujem dosta Bolt Throwera, to će bti shvaćeno kao pohvala, a i treba, ovo je stamen, tvrd death metal mahom srednjeg tempa sa povremeno interesantnim rifovima gde se čuju i uticaji Grave, Autopsy i drugih staroškolaša. Naravno, ima ovde dosta i samo „sviranja žanra“ ali Disburied imaju dovoljno vitalnosti i energije da ovaj album bude znatno više od pukog demonstriranja da momci umeju da sviraju.

https://disburied.bandcamp.com/album/rituals-of-death

Potlandski Vulnere su svoj debi album, Igneous objavili prošle nedelje ali je dobar i vredi da se pomene pogotovo što je ovo interesantan spoj old school death metal formula sa brutal/ technical death metal pa i progressive death metal pristupom. Sve to u sumi daje kompleksne ali interesantne pesme koje koriste žanrovsko bogatstvo death metala da idu u mnogo zanimljivih strana, varirajući atmosferu i intenzitet ali čuvajući deathmetalsku žestinu. Solidna produkcija, dobar zvuk i bend na koji vredi obraćati pažnju:

https://vulnere.bandcamp.com/album/igneous

Njemački ljubitelji Lavkrafta i monumentalnog black-death metala, Sulphur Aeon nemaju novi studijski album, što je malo greota jer su nam se prethodni dopadali, ali imaju koncertni album a to je isto lepo. Unaussprechliche Kulte – live at Culthe Fest 2019 ima deset pesama, sa vraćanjem unazad sve do prvog EP-ja benda iz 2012. godine. Ovo je vrlo lep izbor koji predstavlja karijeru benda na dostojan način a mada su bendovi ovako visokog koncepta dosta jako vezani za kvalitet produkcije, Sulphur Aeon dokazuju da i u ne-studijskim uslovima zvuče vrlo dobro. Ne „isto kao na ploči“ ali solidno u dovoljnoj meri da se ovaj album sluša sa pažnjom:

https://sulphuraeon-vanrecords.bandcamp.com/album/unaussprechliche-kulte-live-at-culthe-fest-2019

U principu ne volim prekomprimovan zvuk kakav Ritual Of Decay iz Phoenixa imaju na svojoj strani split EP-ja sa Moral Law, ali bend svira jednostavan, staroškolski death metal fokusiran na temu prava životinja pa to ipak vredi pozdraviti. Muzika je dobra, da ne bude zabune, zasnovana na rifu i gruvu, sa tvrdim, granitno tvrdim gitarama i srednjetempaškom ritmu. Vegani i strejteri Moral Law su, razume se, više straight edge hardcore ali i ovo je dostatno metalizirano i lepo legne.

https://ritualofdecay.bandcamp.com/album/split-with-moral-law

https://moralxlaw.bandcamp.com/album/split-with-ritual-of-decay

Rivers Ablaze je zanimljiv mađarski progresivni death metal projekat članova Sear Bliss, Arkhe i Special providence. Prvi album, Blood Canvas je ploča koja ima gomilu tih modernih „progressive“ fora koje ja ne volim mnogo u savremenom metalu ali ovo u principu nije ni djent ni metalcore ploča već najviše death metal otvorenije dispozicije. András Nagy i Márton Kertész su se izuzetno potrudili oko komponovanja i ovde ima i meni privlačnih odjeka klasičnog death metala po uzoru na, recimo, Death. Vrlo čista i lepa produkcija zaokružuje zanimljiv prvi pokušaj ovog projekta:

https://riversablaze.bandcamp.com/album/blood-canvas

Za još progesive otići ćemo u prošlu nedelju i jedno 400 kilometara južnije. Beogradski Phobos je izbacio vrlo ambiciozan i, odmah ću reći, impresivan debi album, Whimsical koji je kruna osmogodišnjeg rada i okapavanja po lokalnim olimpijadama kulture i demo festovima. Phobos su veoma „muzičarski“ bend sa violinama i saksofonima, klin vokalima i metalskim urlanjima, mešajući klasičan ekstremniji zvuk sa svim zamislivim progresivnim taktikama (ritmička raznovrsnost, djentovski rifovi, gudači, „nemetalske“ harmonije itd.) za jednu na kraju dana prilično ubedljivu prvu ploču. Naravno u 2020. godini ovakav metal više nije divlje eksperimentalan i nečuven, ali Phobos svakako zvuče zrelo i rasvirano i mada sam žanr u kome rade nije nužno moja šolja čaja, ovo je album na kojem se mora skinuti kapa:

https://phobos-metalband.bandcamp.com/album/whimsical

Ne znam ni šta bi značilo ime mladog baskijskog benda Skin Tortured, ali njihov prvi EP, Massive Genocide je death metal odvrnut na 12. Bend navodi Vital Remains, Cannibal Corpse, Deicide i Vader kao uzore, bazirajući se na toj nekoj ’90s estetici, ali zapravo svira brže od svih njih, sa razmahanim rifovima i veoma prijatno odrađenim blastbitovima. Nema ovde preterane inovacije ali Skin Tortured uzimaju taj neki klasični brutal death metal izraz i samo ga korektno apdejtuju za 2020. godinu, fokusirajući se na dobre rifove i bez gubljenja u „tehničarenju“. Meni dovoljno:

https://skintortured.bandcamp.com/album/massive-genocide-ep

Flesh Orchard je bend iz Atlante i njihov drugi album, A Vile Display of Carnage (kao da se masakr može prikazati na lep način) je jedna gruba, agresivna ploča death metala baziranog na prostim, ponavljajućim rifovima i iznurujućim ritmovima. Flesh Orchard sebi pripisuju „brutal“ etiketu ali istina je da je ovo mnogo bliže deaththrash formulama, sa svojim jednostavnim, mošerskim pesmama. Ne i prostačkim, Flesh Orchard sviraju vrlo solidno i imaju dobar miks, pa ako ste željni death metala koji je razgovetan i agresivan ali ne prekompleksan, ovo je dobar izbor:

https://fleshorchard.bandcamp.com/album/a-vile-display-of-carnage

U normalnim uvjetima teško da bih i kliknuo na album benda koji se zove Sodomized Cadaver, međutim, valjda su uvjeti nenormalni pa sam kliknuo na debi ovih mladih Velšana, Morbid Tales of Mutilation i, ispostavilo se da je ovo jedna zdrava ploča splatter/ gore inačice death metal žanra. „Zdrava“ naravno ne znači da se bend bavi bogougodnim i društvenokorisnim temama, naprotiv, sve se ovde okreće oko nasilja, kasapljenja, kanibalizma, užasa, ali Sodomized Cadaver se pokazuju kao vrlo dobri učenici u obdaništu koje su pre tridesetak godina utemeljili Cannibal Corpse i njihovi tadašnji akoliti pa je i Morbid Tales of Mutilation ploča vrlo zaraznih rifova, jedne neodoljive neolitske primitivnosti i jednostavnog pristupa death metalu koji porađa izvrsnost time što nije pretenciozan već iskren i u toj iskrenosti – intenzivan. Morbid Tales of Mutilation za razliku od 99% savremenog death metala, goregrinda i slamming death metala izraslog na principima „što gore to bolje“ shvata da je to „gore“ stvar estetike i simvolike a ne odsustva truda da se napišu i snime pesme. Meni divna ploča:

https://sodomizedcadaver.bandcamp.com/album/morbid-tales-of-mutilation

Finci Cynabare Urne imaju odličan debi album mračnog, okultnog death metala, Obsidian Daggers and Cinnabar Skulls. Ovo je prilično old school intonirano, sa velikim, jednostavnim rifovima i sporo-brzo pristupom aranžiranju, sa mnogo gruva a nimalo isforsirane neobičnosti modernijeg death metala. Cynabare Urne se odlično uklapaju u aktuelni OSDM rivajvl a da ipak imaju svoj zvuk i osoben pristup melodijama. Vrlo dobro:

https://cynabareurne.bandcamp.com/album/obsidian-daggers-and-cinnabar-skulls

Iz komšijske švedske stiže šesti album sastava Demonical pompezno nazvan World Domination. No, pompa je dosta zaslužena jer Demonical, u podžanru koji bismo bez mnogo uvijanja mogli nazvati „kloniranje Dismember“ ostvaruju zaista zavidan rezultat sa novom pločom. Ovo je, dakle, u vatri i snijegu kaljeni švedski death metal sa jednakim merama (velike) težine i (dostojanstvene) melodičnosti za dame i gospodu i mada Demonical ne stupaju ni korak izvan granica koje su iscrtane još pre trideset godina, kvalitet pesama, svirke i produkcije je dovoljan da ih od srca preporučim:

Lifelong Death Fantasy je prvi album kanadskih Bleeding Out i ovo ima određenih dodirnih tačaka sa švedskim death metalom iz prethodnog pasusa. Naime, Bleeding Out imaju isti taj teški zvuk, kombinaciju jednostavnog ritma, paklenog rif-rada i prijatnih melodija na gitarama. No, ovaj bend je i brži, prelazeći u deathgrind teritoriju a što sa ovako teškim zvukom može da bude pogubno za uši. Ali lekovito za dušu. Odlična ploča:

https://bleedingout416.bandcamp.com/album/lifelong-death-fantasy-2

I Insidious Disease mogu da se uklope u ovaj zvuk mada dolaze iz Norveške. Ovaj bend snima albume na svakih deset godina, ali ovaj novi, drugi, After Death je vrlo solidna ploča (švedskog) death metala moćnih rifova, dobre atmosfere, kvalitetne produkcije. Insiduous Disease bi verovatno bili poznatiji i popularniji da ploče snimaju češće jer je ovo odličan album, sa dosta maštovitih rešenja u inače vrlo kodifikovanom swedeath formatu i meni je pravo uživanje za slušanje:

Propustio sam prošle nedelje drugi album čileanskih Invincible Force a to je greota jer Decomposed Sacramentum je solidna ploča mračnog deaththrash metala. Momčad iz Santjaga svira brzo i dinamično, venčavajući trešerski pristup jednih Sadus (ili, hm, ranih beogradskih Bloodbath) sa malo blastbitova. Ovo je puno efektnih rifova i mada Invincible Force ni slučajno ne preteruju sa originalnošću, nesumnjivo je da znaju šta vole i album se lepo sluša:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/decomposed-sacramentum

Ovde često pominjem Autopsy kada govorim o zvuku death metala stare škole. E, pa, Autopsy su upravo izdali svoj prvi živi album posle više od trideset godina karijere. Bend je, inače, aktivan i mada je poslednji album izašao još pre šest godina, momci (starci!) iz Kalifornije nisu sedeli skrštenih ruku sve to vreme, pa tako i ovaj koncert iz Marta ove godine prikazuje usviran i raspoložen bend koji autoritativno izvodi kompozicije iz veoma dugačke karijere. Album počinje klasičnom Severed Survival, a bend sa dobrim zvukom i očiglednim apetitom pruža čitavih osamnaest komada death metal slavlja kojim se prikazuju i veze sa thrash i punk korenima. Lektira:

https://peaceville.bandcamp.com/album/live-in-chicago

Bastard iz Norviča kažu za sebe dve stvari: da su iz britanske prestonice senfa i da sviraju nekakav metalizirani hardcore. EP The Worst Is Yet to Come podržava oba iskaza, počinjući introm „Mustard City“ a zatim se pretapajući u metaliziran, VEOMA metaliziran hardcore koji je sav u srednjem tempu i brutalnim vokalima, ali voli i interesantne rifove, wah-wah pedalu, masne solaže… Meni se ovo prilično dopalo ako se izuzme malo problematičan crtež na omotu. Vrlo rokerski, vrlo dobro:

https://bstduk.bandcamp.com/album/the-worst-is-yet-to-come

Them imaju novi album i Return to Hemmersmoor donosi još solidnog operetskog hevi metala. Nastali kao tribjut bend King Diamondu, Them donose sav teatar i uzbuđenje koje ovako nešto podrazumeva, upakovane u dobru produkciju i vrhunsko sviračko umeće. Solidno:

Kanađani Lacerator na svom drugom EP-ju, Weaponizer nude meni sladak i pitak koktel heavy metala i nekakvog black/ thrash pristupa. Ovo su relativno spore pesme, bend voli srednji tempo, ali to mu i prija, nudeći jednu okultnu atmosferu, a i daje mu šansu da lepo pokaže sve te simpatične heavy rifove koje je napisao. Šteta je da ovo nije nešto bolje producirano jer Lacerator imaju zanimljive ideje pa demo-kvalitet snimka, iako svemu daje jedan underground šmek ipak ne dopušta da se te njihove lepe ideje čuju baš onako kako treba.

https://laceratorband.bandcamp.com/album/weaponizer

Folk metal kakav sviraju moskovski Spire generalno nije po mom ukusu. Mislim, istina je da sam veliki kičlija ali i ja negde moram da podvučem crtu. Naravno, Spire to što rade, rade odlično, mešajući (sintetičke) gajde i distorzirane gitare, mecosopran i deathmetalsko urlanje, sve je to odsvirano izuzetno dobro i producirano prilično kvalitetno tako da sam uspeo da EP SÜGIS potrošim pre nego što bi mi dosadio. Pomoglo je što je prva pesma u suštini Griegov „In the Hall of the Mountain King“ a poslednja ima najinteresantnije folk motive. Poslušajte:

https://spirefolk.bandcamp.com/album/s-gis

Generalno ne posvećujem vreme „shred“ albumima, dakle onima gde (vrlo često jedan jedini) muzičar pravi instrumentalne kompozicije koje treba da pokažu kako je tehnički nabrijan kroz kanonadu distorziranih rifova i školskih protrčavanja kroz skale. Međutim, novi singl jednočlanog projekta Lugosi Smile, a koji se zove Carnival Black me je prijatno iznenadio. Lance Bowzer je prolifičan autor sa masom EP-jeva i albuma tokom protekle decenije a ove dve pesme pokazuju da kvantitet u nekim slučajevima porađa i kvalitet. Ne sad da bih izdržao dužinu celog albuma ovakve muzike, ali ove dve pesmice su taman dovoljno kinematične (Bowzer je stavio i tag „game soundtrack“ na Bandcamp stranicu) da me tih nekoliko minuta što vrte dobre fore ne smori. Fino.

https://lugosismile.bandcamp.com/album/carnival-black

Junior Bruce je kvintet iz De Landa u Floridi čiji treći album, Pray for Death donosi osam pesama glasnog, bučnog sludge metala. Junior Bruce sviraju „prijatniju“ verziju ovog žanra, pa su ovo gruvi, pomalo i seksi pesme u kojima je užitak u gruvu važniji od toga da se slušalac smrvi u prah intenzitetom zvuka. Ne da ovo nije TEŠKO i bučno, plus puno dranja, ali sve na jedan prijateljski način.

https://juniorbrucefl.bandcamp.com/album/pray-for-death

Odličan klasični hevi metal dobijamo od lankaširskih Wytch Hazel na njihovom trećem albumu, III: Pentecost. Wytch Hazel sviraju i pišu vrlo „engleski“ heavy metal ne u smislu imitiranja Iron Maiden, Judas Priest itd. već baš naprotiv, u jednoj sponi sa muzikom iz sedamdesetih pa i šezdesetih i njenom okultnom i psihodeličnom komponentom. Ovo je, dakle muzika koja je utemeljena na Jethro Tull ili Uriah Heep formulama i pogurana nekoliko koraka ka distorziji i težini, ali uz zadržavanje lepršavosti i maštovitosti koje vezujemo za te stare bendove. Wytch Hazel uspevaju da ovo spoje sa satanističkim i okultnim elementima a da ništa ne zvuči isforsirano i pretenciozno. Ovo je odmereno, pažljivo pisana ploča ianandersonovske pripovedne snage i prelepih hevimetalskih refrena (slušajte Archangel!). Sve to spakovano u razumno dinamičan master, pa je Pentecost obavezna lektira:

https://wytchhazel.bandcamp.com/album/iii-pentecost

Nemački izdavač Pure Steel je ove godine uglavnom izdavao odlične ploče. Tako su i ove nedelje izbacili dva komada. Prvi na redu su Niviane iz Sakramenta u Kaliforniji čiji drugi album, The Ruthless Divine donosi žestok power metal zvuk. Nije ovo sasvim po mom ukusu, ume da bude i zaslađeno i sve to, ali su Niviane u principu zatočnici dobrog rifa i energične svirke. Bend ne izmišlja neke nove forme u power metal žanru ali ovo je dobro napisano i odsvirano, onako epski, cheesy i simpatično:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/the-ruthless-divine

Drugi na redu su, pak, čikaški Thrust, bend koji svira još od 1981. godine i The Helm of Awe im je peti album u karijeri (a treći ne samo u ovom veku već i deceniji). Thrust su bend stare škole, jasno, ali dobro prilagođen na novo vrijeme pa je i The Helm of Awe ploča izrazito prijatna za slušanje sa svojim poštenim, radničkim rifovima i žestokim ritmom. Pevač, Eric Claro ima jedan autoritativan metalski vokal koji podseća na to koliko je rahmetli Ronnie James Die formatirao ne samo jednu generaciju metal-pevača, a pesme su, iako savremeno zvučeće, istovremeno napisane da podsete na najbolje momente metala osamdesetih. Meni odlično:

https://thrustusa.bandcamp.com/album/the-helm-of-awe

Carcass su izdali novi EP, u laganoj najavi novog albuma i Despicable ima četiri pesme koje sasvim korektno zaokružuju karijeru ovog benda, kombinujući elemente goregrinda koji su praktično izmislili sa tehničkijim, melodičnijim death metal i rokenrol elementima iz poznije karijere. Mnogo je, da se razumemo, godina prošlo otkad sam bio impresioniran novim Carcass izdanjem pa i ovde nisam ne znam kako raspamećen ali Jeff, Bill i Daniel prilično vešto spajaju  hajlajte muzike koju je bend pravio u različitim decenijama, uspevajući u Under Scalpel Blade da čak imaju i rif koji podseća na najsvetlije njihove trenutke. Prijatno.

Za kraj, slatko: Witchtrap iz Kolumbije sviraju skoro trideset godina ali snimaju relativno retko pa je Evil Strikes Again tek njihov peti album, No, bend je verovatno zbog tog solidno retkog ulaženja u studio uspeo da sačuva svežinu i polet pa je ovo odlična speed/ thrash metal ploča koja će se dopasti i black i death metal publici sa svojim perfektnim spajanjem elemenata kakve bismo inače našli kod Possessed, Kreator, Slayer, Destruction itd. Bend ima taj neki zvuk stare škole koji ne zvuči kao napor da se uradi rivajvl već, naprosto, kao nešto što ovim ljudima prirodno leži i spontano izlazi. Tako i pesme zvuče prirodno i neisforsirano bez generičkih žanrovskih rešenja i sa odličnom produkcijom. Valjano!

https://witchtrap.bandcamp.com/album/evil-strikes-again

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 24-10-2020

Sretnem pre neki dan Daču, pevača cenjenog domaćeg treš metal benda Nadimač pa mi je čovek poklonio knjigu „Strah i kultura“ Ivana Kovačevića, Bojana Žikića i Ivana Đorđevića. Dača je pred odbranom doktorske disertacije iz antropologije a videti da se čovek i dalje strastveno i posvećeno bavi metalom je podsećanje i nama ostalima na naše dužnosti. Pa, eto, moja dužnost je danas da ukažem na notabilna izdanja iz prethodne nedelje.

Kako red to već nalaže, prvo ide blek metal. Tuluski Black March servira jednu prekopotrebnu porciju black/ thrash metala na svom novom EP-ju, Gloria in Ruinam. Pričamo o ploči od oko 23 minuta sa pet pesama poštene, znojave svirke gde se brz tempo i trešerski rifovi lepo uklapaju sa blekmetalskom izdržljivošću u forsiranju energičnog izraza. Black March imaju dobar, nabijen zvuk sa gitarama koje ukusno premošćuju razdaljinu između blek metalu primerenijeg, prirodnijeg zvuka i nabasovanijih trešerskih distorzija, bubanj je tvrd i dinamičan a pevanje je jedino „klasično“ blekersko. Bend ima odlično napisane pesme i ovo je zaista uspeo žanrovski koktel:

https://blackmarch.bandcamp.com/album/gloria-in-ruinam

Poljaci Gruzja koji su bili vrlo zanimljivi na svom prvom albumu prošle godine sada imaju split sa ruskim Neon Scaffold i Konnflikt je ploča na kojoj Gruzja odlazi podaleko od blek metala, ulazeći u različite rukavce avangardnog roka i popa koji i dalje zadržava elemente blek metala. Njihove četiri pesme ovde su raznovrstan i zanimljiv program, prilično i teatralan čime me i malo podseća na Rock in Opposition bendove (u nekakvoj alternativnoj realnosti u kojoj bi RIO došao na svet POSLE blek metala). Neon Scaffold je, neiznenađujuće, još avangardniji i na ovom, svom prvom, izdanju ima četiri pesme intenzivno teatralnog i klaustrofobičnog zvuka. Ovo nije metal u nekom preuskom smislu ali jeste žestoka, glasna muzika čija mračna dimenzija ima jednu veoma zaraznu srž i i sama podseća na ROI i slične radove. Vrlo dobro.

https://gruzja.bandcamp.com/album/konflikt

https://neonscaffold.bandcamp.com/releases

Kineski jednočlani Vitriolic Sage mi je svojim debi EP-jem, naslovljenim prosto Enlightenment bio prilično simpatičan uz sve moguće napomene o tome da je ovo u određenoj meri primitivno i jednostavno itd. itd. itd. I jeste, ali ima dušu što bi rekli naši stari. Dvadesetogodišnji Liu Zhenyang piše relativno jednostavne ali prirodne, udobne pesme koje su ekonomično aranžirane i drže se jedne centralne teme i sentimenta i meni to bude značajno upečatljivije i zanimljivije od mnogih ambicioznih blek metal simfoničara i progresivaša koji ne znaju koliko i kad je dosta. Ovo su pesme koje imaju identitet i temu i komuniciraju ih iskreno i pošteno. Volim.

https://vitriolicsage.bandcamp.com/album/enlightenment

Za melanholične dušice, tu je šesti album ruskog rodno mješovitog trojca Eptimia, nazvan Allusion. Bend objašnjava da se svakom pesmom zapravo aludira na neki od postojećih motiva sa njihovih prethodnih albuma i da su nove pesme zapravo prerada starih ideja u nekom novom kontekstu i mada se kroz karijeru Eptimije svakako da primetiti određeno napredovanje u tehničkom smislu, mislim da je fer reći da je bend u estetskom pogledu ostao na manje-više doslednim pozicijama. Tako je i Allusion pun melodičnih, tužnih tema, ekspresivnog, „emo“ blek metal pevanja, očajničkih stihova na Ruskom (i pored engleskih naziva pesama)… Eptimia su se blago pomerili u post blek metal smeru, ali ovo je i dalje zapravo prilično sveden tužni blek metal kome bubnjarska fokusiranost i neposrednost Marije Kačalove daje jedan siguran temelj što pomaže da se stvari ne rasplinu u emo-izmaglici. Lepo.

https://onismproductions.bandcamp.com/album/allusion

https://epitimia.bandcamp.com/album/allusion

Još dobrog ruskog blek metala dobijamo na (još uvek neizašlom) split (mini)albumu  Aberration Of The Abyss. Sastavi Logos i Wardra dolaze iz Moskve i dele fascinaciju okultnim no razlika je u tome da su Logos znatno oštriji, posvećeniji klasičnijem blek metal izrazu. Ne i nekakvom konzervativnom prisutpu, Logosove dve pesme su sasvim savremene ali sa jasnom duhovnom vertikalom do ranih devedesetih i jako prijaju. Wardra su, u kontrastu, značajno meditativniji. Njihova muzika je spora, naklonjenija atmosferi do mere da se može pričati i o blackened doom elementima i ovo je dobro uklopljeno split izdanje dva benda koji daju različite a komplementarne i autentične poglede na savremeni blek metal. Odlično i izvrstan omot.

https://groundmediagroup.bandcamp.com/album/aberration-of-the-abyss-2

https://logosbm.bandcamp.com/album/aberration-of-the-abyss

https://wardra.bandcamp.com/album/aberration-of-the-abyss

Za JOŠ ruskog blek metala, tu su i Путь sa novim EP-jem, Юдоль скорби (Dolina tuge, jelte). Путь su meni VEOMA „ruski“ u izrazu, sa dakle naglašenom melanholičnom komponentom i insistiranjem na tužnim melodijama, ali ovaj bend ima u postavi i harmoniku a koja simpatično farba i modulira inače prilično stereotipne atmosferične blek metal deonice. EP je i dugačak onoliko koliko je slovenska duša široka pa se ovde dobija više od pola sata umiljatog ruskog atmobleka:

https://depthsofvoid.bandcamp.com/album/vale-of-sorrow

Da presečemo malo sa Nijemcima. Death Comes in Waves kombinuju melodični black metal i melodični death metal na svom debi albumu Circle of Certainty i mada ovo nikako nije žanrovski koktel prema kome bih ja pohrlio iz niskog starta i raširenih ruku, mora se priznati da ljudi pišu dobre pesme i sviraju ubedljivo. Od blek metala ovde je, pametno, sačuvana ta neka jednostavna, neposredna ekspresivnost, a death metal donosi harmonski kompleksnije rifove i teme pa je ovo album koji meni ipak drži pažnju:

https://deathcomesinwaves.bandcamp.com/album/circle-of-certainty

Atraktivan, progresivan i generalno impresivan blek metal dobijamo na trećem albumu francuskih Void Paradigm. Ultime Pulsation | Demain Brûle ima samo dve pesme (baš te iz naslova) ali one traju svaka više od devetnaest minuta i mada ovo nije „običan“ blek metal, dakle, pričamo o puno interesantnih ideja kojima se formula „progresivizuje“ i proširuje, album je pošteno metalski i žestok sa konfrontativnim stavom i mnogo energije.

https://voidparadigm.bandcamp.com/album/ultime-pulsation-demain-br-le

Tu je i drugi album Parižana, Griffon, a koji se zove ὸ θεὀς ὸ βασιλεὐς što bismo mi preveli kao „Bog, kralj“, recimo i bavi se odnosom između spiritualne i „temporalne“ moći, šta god to njima značilo, a kroz istoriju Hrišćanstva. Ambiciozno. A i svirka je ambiciozna sa skoro pa simfonijskim aranžmanima punim neoklasičarskih harmonija i orkestracija. Meni je ovo za nijansu preširoko u zahvatu ali ne mogu da ne cenim trud i kvalitet kompozicija. Mislim da će se dopasti svakome ko voli kada blek metal malo koketira sa power metal tropima.

https://ladlo.bandcamp.com/album/–2

Whoa, Mörk Gryning imaju novi album? Ovaj švedski sastav osnovan početkom devedesetih raspao se 2005. godine uz dogovor da je eponimni šesti album poslednje što će uraditi. Kažu da je basista Goth Gorgon izgubio interesovanje za ekstrmeni metal, ali izgleda da mu se ono tokom poslednjih petnaest godina ipak vratilo jer je album, Hinsides vrede jedna komadeška klasične švedske prebijačke blek metalčine. Nije ovo puka tuča i razbijanje, da bude jasno, Mörk Gryning ovde pišu dobre pesme sa distinktnim temama i melodičnošću koja je karakteristična i za najekstremnije švedske blek metalce. Ipak, brzina koja karakteriše ovu ploču, kombinovana sa mejdnovskim gitarskim intervalima daje svemu jedan poletan, energičan identitet koji izuzetno dobro legne u ovoj nedelji punoj meditativnog i melanholičnog blek metala. Mörk Gryning uspelo premošćuju prostor između tradicionalnog blek metal zvuka i nekog, hajde da kažemo, „običnog“ metala, dajući nam kolekciju brzih, melodičnih pesama koje veoma prijaju:

https://morkgryningofficial.bandcamp.com/album/hinsides-vrede

Trojka iz Kaira, Ethereal Credence radi već više od deset godina ali tek je sada izdala prvi album, The Dawn of the Arriving Age, no, kako to ponekada bude slučaj, ovo je nešto što se dobro iskrčkalo i vredelo ga je čekati. Inspirisana „starostavnom okultnom mudrošću“ ovo je ploča evokativnog, kinematskog blek metala koja se sa lakoćom šeta kroz bogate aranžmane što jednako ubedljivo serviraju harmonične meditacije, melodično pevanje i udobnu, profi odsviranu krljačinu sa zakucavajućim blastbitovima, tremolo rifčinama i vrištanjem. Egipćani, iako sviraju u sasvim prepoznatljivoj formi savremenog blek metala, imaju dovoljno osobenih harmonskih rešenja da zvuče sasvim originalno i trebalo bi da budu zanimljivi svakome ko od ovakve muzike očekuje istraživački duh i jednu kulturološku glad. Vrlo impresivno, takoreći za nepropustiti:

https://vianocturna.bandcamp.com/album/the-dawn-of-the-arriving-age

Dva nizozemska benda koja pripadaju Haeresis Noviomagi ekipi (i izdavaču) nastupala su u Atini pre par godina i Live in Athens Split je lep i skroman EP na kome Lubbert Das i Turia nude četiri pesme nešto tamnijeg zvuka ali fine muzike. I jedan i drugi bend sviraju savremeni blek metal na tragu atmosferičnih i post metal formula, ali ih karakteriše kvalitet ideja i jedna planska monotonija koja ima hipnotički efekat. Meni ovo vrlo lepo prija:

https://lubbertdas.bandcamp.com/album/lubbert-das-turia-live-in-athens-split

https://montturia.bandcamp.com/album/lubbert-das-turia-live-in-athens-split

Poljski jednočlani atmosferični projekat Erebos sa svojim šestim albumom, Upon the Northern Shores nudi uglavnom ono što se očekuje: skromnu, ali lepo zaokruženu produkciju i aranžiranje koje se naslanja na simfonijske pristupe ali se ne proteže dalje nego što mu je guber dugačak, melanholičnu atmosferu ali i svirku dovoljno energičnu da meni to ne bude dosadno. Sintisajzerske „simfo“ deonice su zapravo meni najsimpatičnije jer su tako jednostavne a muzici dodaju sloj jednog dobrohotnog kiča koji je lepo uokviruje i izdvaja od velikog dela onog što rade kolege.

https://erebos1349.bandcamp.com/album/upon-the-northern-shores

Australijski bend (pojedinac?) ECHIDNA na svom prvom albumu, All Dead zvuči kao da svakog dana bar sat vremena provede inhalirajući Anaal Nathrakh i da je to onda povuklo i na mozak malko. Ovo mislim u najpozitivnijem smislu jer je All Dead spektakl low-cost progresivnog blek metala izmešanog sa elektronskim ritmovima, bez direktne imitacije formule Anaal Nathrakh ali sa prilično jasnim kretanjem stazama koje su oni prokrčili. Ovo se meni dosta dopada, muljaviji zvuk na stranu, jer ECHIDNA zapravo pišu dobre, ambiciozne pesme i imaju taj napadački, energičan agresivan nastup koji volim. Vredi čuti:

https://echidna666.bandcamp.com/album/all-dead

I, Voidhanger uvek imaju nešto vredno degustiranja pa tako i sada: drugi album grčkih Prometheus, bombastično nazvan Resonant Echoes from Cosmos of Old. Naslov je, dodaću, sasvim u skladu sa muzikom jer ovde ima dosta rezonance i ehoa – miks je prilično kavernozan – a taj neki šmek starog kosmosa se čuje kroz tekstove koji spajaju Lovecrafta i naučnu fantastiku. Mislim, prva pesma se zove Gravitons Passing through Yog-Sothoth. \m/\m/\m/\m/ braćo! Muzički, Prometheus zapravo operišu na nekakvoj teritoriji između kosmičkog blek metala i death metala, pa su ovo pesme sa dosta death metalskih rifova starije škole, onako pretećih, sporih, hipnotičnih (slušajte šta se dešava na polovini Azatotha), a koje imaju i klasičan blek metalski pržeći program. Prometheus ovo odlično pakuju zajedno i album je pravo uživanje da se čuje ne jednom već da se zavrti više puta u krug.

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/resonant-echoes-from-cosmos-of-old

Drugo ovonedeljno izdanje za I, Voidhanger je impresivni debi EP grčko-njemakog sastava Kosmovorus. Osnovan 2013. godine, ovaj je dvojac dosta vremena utrošio da pripremi  Glorification Sermons ali, kako reputacija izdavača uostalom obećava, ovo je apsolutno vredelo čekati. Pričamo o dve razaračke, kompleksne kompozicije od po jedanaest minuta u kojima se blek metal divljačnost prelepo kroti tako da se sačuvaju vatra i pretnja a da se sve utera u jedan viši red gde su bes i agresija artikulisani a usred rafalne paljbe ima prostora za umetničke i spiritualne meditacije. Zaista cenim blek metal koji ne gubi svoju agresivnu oštricu iako se iz sve snage trudi da granice žanrovske forme pogura što dalje može od srži koju tako pažljivo neguje. Kosmovorus su otkrovenje ove nedelje i još jedno podsećanje na to koliko se I, Voidhanger trudi da krči nove puteve u ekstremnom metalu.

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/glorification-sermons

Stoner! Swamp Thief su iz Swanseaja i u pitanju je duo koji svira lepljiv, zabavan sludge stoner metal, masivnih rifčina i lepih, pevljivih strofa i refrena. Dobra je to kombinacija i bend svakako ume da zaprži dobar gruv. Izdanje pod nazivom „I“ ima četiri pesme i lepo bi se slušalo samo da nije APSURDNO prekomprimovano u masteringu. Od ovog otpadaju uši na najstrašnije načine, ali vredi da se čuje zbog te lepe močvarne metalske mućkalice:

https://swampthief.bandcamp.com/album/i

Novi Frozen Planet….1969 je pred nama i ovo je uobičajeno izvrsno. Kako sam proletos hvalio njihov osmi album, tako ću i sada reći da tri pesme na EP-ju Hydroculture predstavljaju vrh instrumentalnog stonerskog džemovanja. Frozen Planet….1969 su utemeljeni duboko u bluzu i njihova power-trio svirka zvuči bezvremeno – ovakve stvari sam slušao još kada sam bio klinac a kasnije i sam pokušavao da sviram sa odabranim saborcima (uglavnom bezuspešno), a kod ovog benda sve zvuči prirodno, lako, spontano a da se opet ne potežu izlizane fore i klišeizirani džem-sešn fazoni. Fenomenalno:

https://peppershakerrecords.bandcamp.com/album/hydroculture

Lionski Occult Hand Order na svom prvom (mini-)albumu, The Chained The Burned The Wounded imaju pet pesama meditativnog, teškog ali zapravo vrlo mirnog doom zvuka. Sve to, razume se, treba da ima dimenziju sakralnog ili makar spiritualnog i meni se to dopada mada bend ima preglasan master za muziku koja je zapravo dinamična i ima i jako distorzirane, masne fuzz gitare ali i mnogo kontemplativnijih momenata.

https://occulthandorder.bandcamp.com/album/the-chained-the-burned-the-wounded

Lucifer Lives! su duo iz Štutgarta koji, primereno imenu, svira okultni doom-rock i njihov debi album, Love, Music, Lucifer je prilično simpatičan koktel mračnih, lepljivih faziranih rifova, sporog, hipnotičnog tempa i melodičnog pevanja na Engleskom sa nemačkim naglaskom. Sve to ima jednu vrlo goofy, vrlo low-key dimenziju i mada bend ne zvuči amaterski, deluje kao da im je bitnija ritualna komponenta muzike od toga da se ovo percipira kako nekakav ozbiljan rokenrol. Meni se to zapravo prilično dopada jer zaista zvuči okultno i satanistički na jedan svež način, rušeći malo uobičajene trendove na sceni. Imaju i obradu Husker Duove Standing by the Sea! Zanimljivo:

https://luciferlives.bandcamp.com/releases

Outer Head iz Leedsa su vrlo kul na mini-albumu  Cult Of Chaos svirajući četiri pesme napušenog, kinematskog stoner metala. Ovo je prilično lo-fi izdanje, ali ima atmosferu i taj nepogrešivi ukus britanskog stoner/ doom podzemlja u kome se mešaju narkotici, B-horor, okultizam, veštičarenje i bluz. Bend svira odlično, sa sjajnim gruvom i samo mutan zvuk – kao da grupa svira u garaži do vas – možda malo kvari devojačku sreću ali kapiram da je njima i to kul. Meni su odlični:

https://outerhead.bandcamp.com/album/cult-of-chaos

Heavenscape iz Sankt Petersburga nude mastan, u svojoj ružnoći vrlo lep sludge doom metal na svom prvom albumu, Some Sort of Mental Disorder. Ovo je spora ali dinamična muzika koja počiva na „bolesnom“ gruvu i mrvećim gitarskim rifovima, a bez ambicije da se ide samo na snagu. Hoću reći, ovde je pre svega kvalitet a ne volumen rifova ono što privuče pažnju uha. Pevač koristi uglavnom prljavi mid-range lavež (mada ima i klin delove) pa je ovo muzika za podzemlje i njegove pripadnike radije nego za radijsko emitovanje i stadione. A tako baš i treba da bude. Lepo:

https://heavenscape.bandcamp.com/album/some-sort-of-mental-disorder

Australijski Fumarole na albumu Valley of Ten Thousand Smokes svira simpatičan stoner/ desert rock koji zapravo ima dosta bleksabatovskih elemenata u zvuku iako je tvrđi i, jelte, „metalniji“. Album je neka vrsta konceptualne naučnofantastične priče i pun mrvećih rifova, solidnog tempa i, mada mu je master glasan, sa dovoljno prostora u miksu da se lepo sluša:

https://fumarole.bandcamp.com/album/valley-of-ten-thousand-smokes

Vagina Witchcraft već imenom (i benda i debi albuma – a koja su ista) sugeriše da pričamo o nekoj vrsti feminističkog doom metala i ako ste alergični na feminizam, transrodnost itd. nije vam lako ali svakako zaobiđite ovo izdanje. Mi ostali prilično možemo da uživamo u žestokom sludge-doom zvuku koji je primitivan, ali energičan, iskren i iveoma glasan. Vagina Witchcraft sviraju časno i moćno, ako već ne nešto žanrovski inventivno a Kayla Fernandes, ne-binarna front-persona benda tako vrišti da je to milina za čuti.

https://vaginawitchcraft.bandcamp.com/album/vagina-witchcraft

Malesh iz Rima nisu BAŠ metal, ali i nije da nisu. Nazivajući sebe „ethnic fusion“ sastavom, Malesh na svom debi albumu, Hermitage, sebi daju slobodu da sviraju (uglavnom) levantski gruv koji je, onako, meditativan i ima imanentno spiritualni prizvuk, ali da to onda dođe upareno sa jakim distorzijama i metalskom težinom kada im odgovara. Rezultat je izvanredno dobar, hipnotičan i intiman a istovremeno dobijamo snažan i poletan album koji može da se sluša više puta sa apetitom:

https://malesh.bandcamp.com/album/hermitage

Pallbearer su sa svoja prva dva albuma urađena u prvoj polovini ove decenije bili jedan od najzanimljivijih bendova na toj nekoj „novoj“ doom metal sceni koju pored njih predstavljaju i Khemis i Spirit Adrift. Sva tri benda ove godine imaju nova izdanja i pokazuju kako jedan, teoretski hermetičan zvuk može da se učini dovoljno „prijateljskim“ da postane praktično mejnstrim. Pisao sam o ovogodišnjim izdanjima Khemis i Spirit Adrift a za Pallbearer sam se malo pribojavao jer su u međuvremenu krenuli u jednom progresivnom smeru koji mi nije baš naročito ležao na trećem albumu, Heartless od pre tri godine. Novi album, Forgotten Days ne odbacuje ovaj proggy razvoj ali se malčice trudi da pesme imaju više gruva i „starijeg“ šmeka. I dobro, ima ovde lepih pesama, ali ima i mnogo tog nekog nežnog, emotivnog izraza koji je meni prilično nezanimljiv. Pallbearer su na ovom albumu meni najbliži kada aludiraju na sabatovski gruv (naslovna pesma, recimo, koja je album i najavljivala i dosta me hrabrila) dok ono kad su bliži tom nekom pop-folk izrazu naprosto nije moja šolja čaja. Kad se doda da album traje preko 50 minuta i da ima besmisleno iskomprimovan master, postane jasno da je ovo ploča kojoj se neću mnogo vraćati…

https://pallbearer.bandcamp.com/album/forgotten-days

Prijao mi je zato treći album bostonskih Cortez koji su nešto „komercijalnijeg“ zvuka nego što smo navikli od izdavača Ripple Music, ali Sell the Future je zdrav, radijski metal/ hard rok/ dezert rok sa prijatnom doom komponentom, odličnom, bombastičnom produkcijom i ugodnim sabatovskim monentima (naslovna pesma, recimo). Bend je odličan za uvlačenje nove publike u tu neku stonersku priču sa svojim lepim, zvonkim saundom i melodičnim pesmama:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/sell-the-future

Nisam siguran ko ili šta su Terror Blind pošto o njima na internetu ne postoji nikakav trag na nekom jeziku koji ja donekle razumem, ali album, The Gate Of Grieving Souls odvaljuje. Ovaj japanski bend (barem toliko se da ukačiti) svira veoma brz i žestok deaththrash metal koji je možda za nijansu više nagnut ka thrash strani, na ime razgovetnosti i napaljivih treš rifova, ali koji se kreće veoma visokim tempom i udara ko peglom. Jedanaest pesama koje ovde čujemo imaju mahom dve brzine: brzo i još brže, sa pevačem koji se ekspresivno dere i opakim gitarama. Problem albuma je apsurdno preglasan mastering koji ozbiljno kvari uživanje u muzici ali muzika, pa muzika je odlična.

https://terrorblind.bandcamp.com/album/the-gate-of-grieving-souls

Mass Extinction is Nju Džersija su grindcore/ crust bend koji peva o ekploataciji i pravima životinja i lepo se uklapa u ovu tradiciju i zvučno, nalazeći se na tragu Extreme Noise Terror ili Disrupt. No, kako je ovo ipak 21. vek a u bendu su samo dva brata, Mike i Tom Maher, muzika je još rastrzanija i brutalnija nego kod preteča, sa elementima powerviolence tvičeraja i moćnom kućnom produkcijom koja zvuči kao da ste jedno šest HM-2 pedala vezali na red. Kaseta Never-Ending Holocaust je vrlo impresivna za jedan, praktično, porodični projekat, nudeći veoma ubedljiv, tvrd i zapaljiv grindcrust sa svim profi elementima koje bi čovek mogao da očekuje (D-beat ritmovi i rifčine, dualni vokali, eksplozije blastbitova) i iznenađujuće zdravim zvukom. Pritom, sve zarađene pare od prodaje daunlouda idu za pomoć životinjama. Ljudski. Podržimo:

https://ratmixrecords.bandcamp.com/album/rtmx049-mass-extinction-never-ending-holocaust

https://massextinction.bandcamp.com/releases

Kako su Mass Extinction i sami prvo izdali daunloud ranije ove godine tako i dortmundski grajnderi Symmetric Organ svoj drugi album sada imaju na kaseti, iako je Amazing Disgrace izašao kao daunloud i CD još letos. Dakle, služimo i podgrejano ovde, ali samo kad su u pitanju dobri albumi a čija nam dodatna fizička izdanja daju izgovor. Amazing Disgrace je, recimo, album tehnički vrlo naprednog deathgrinda, koji ima sve šmekerske elemente brutalnog death metala: veliku brzinu, razaračke blastbitove, sjajne rifove, a bez njegovih insistiranja na prekomplikovanim aranžmanima. Pesme na Amazing Disgrace nisu ni jednostavne ni primitivne ali su pre svega orijentisane na brzinu i kretanje napred pa bend vrlo retko pravi namerno neprirodne promene tempa i isforsirano složene delove. Dakle, ovo je sve tečno, glatko, sa skoro neosetnim ubacivanjem tehnički naprednih detalja. A ima ih koliko hoćete, gitare su vrhunski amiciozne, a bend, iako deluje da samo šiba napred, zapravo ume da prođe kroz zapanjujuće kompleksan program (slušajte finale Greeddriver za stalne promene ritma i istraživanje skala). Meni je ovo, uz odličan miks, izvanredno.

https://redtruthproduction.bandcamp.com/album/symmetric-organ-amazing-disgrace

https://symmetricorgan.bandcamp.com/album/amazing-disgrace

Finski Poisoner na svom prvom mini-albumu, Beasts of Eden zvuče zanimljivo, mešajući thrash metal, black metal i tako te neke ekstremne metal žanrove za muziku koja je upečatljiva i pamtljiva sa jednim epskim a opet prilično low-key pristupom pesmama. Hoću da kažem, ovde se poštuje rif i dobra tema i mada bend voli da ima raskošne aranžmane, ne gubi se u njima toliko da se zature rifovi i teme. Fino.

https://poisoner1.bandcamp.com/album/beasts-of-eden

Čileanski Martirio imaju užasno napucan zvuk na EP-ju  Oscuros Días, sa zvonećim dobošem i preglasnim masteringom, ali su ovo tri dobre, agresivne metal pesme koje spajaju thrashcore i deaththrash na najlepše načine nudeći kao žilet oštre rifove, odlične moš-delove i ludački lavež pevača. Pretpostaviću da je ovo originalno izašlo 2012. Godine (jer tako nešto nemušto piše na Bandcamp stranici benda) ali kako ova grupa nema čak ni Metal Archives profil (ali postoje tri druga Martirija iz raznih latinoameričkih država) vredi ovaj biser – koji se prodaje i za besplatno – pomenuti i sačuvati od zaborava.

https://martirio666.bandcamp.com/album/oscuros-d-as

Australijski death metalci Syntropy na SVOM prvom mini-albumu  Manufactured Degeneracy dobro sviraju i pružaju prilično kompleksne a opet energične i udaračke pesme tvrdog (malo i pretvrdog, kad smo već kod masteringa) progresivnog zvuka. Ovo je taman gde treba ako se ja pitam, sa aranžmanima koji su ljupko složeni, sa stalnim promenama ritma i rakursa, a da sve opet ide tečno i udobno, ne narušavajući opšti šarm. Vrlo dobro:

https://syntropyband.bandcamp.com/album/manufactured-degeneracy

Britanski UKEM Records ima osmu po redu kompilaciju u svojoj seriji Disciples of Extremity. Štaviše, ovo je Disciples of Extremity – Vol 8: Part 1, dakle, biće još, i sadrži 16 death metal, black metal i, recimo, viking metal bendova sa raznih strana sveta. Ovo se, nagađate, prodaje za cenu koju sami odredite i veoma je vredno vremena i to malo para što biste ih ionako potrošili na jeftina telesna zadovoljstva, jer ćete ovde čuti uglavnom odličan, dobro produciran metal ekstremne provinijencije a to je dobro za DUH:

https://ukemrecords.bandcamp.com/album/disciples-of-extremity-vol-8-part-1

Skirt su bend koji… pa, najbolje da ih pustim da sami pojasne: „Skirt hail from Brighton, UK and are composed of a Swede, a Brit, a Swiss and a Czech. They tend to stay in a large bedroom studio whence from they produce some of the world’s finest surfadelic grunge-pop postcore metal“. Njihov novi EP, Brighton, Adieu! je njihov način da se oproste sa britanskim obalskim gradom za koji mene lično vežu lepe uspomene i ovo su četiri manične i zabavne pesme koje imaju dosta metala da to nama bude blisko a opet su dovoljno daleko od bilo kog „sržnog“ žanra da deluju sveže i interesantno:

https://originalskirt.bandcamp.com/album/brighton-adieu

Sa kraja prošle nedelje dolazi brazilski Gravekeepers sa istoimenim debi EP-jem. Šest pesama kvalitetnog thrash metala koji ima i dobru produkciju ali i karakter, sa petljajućim hromatskim rifovima ali i pevačem koji ima upečatljiv, bolan vrisak. Lepo:

https://gravekeepers.bandcamp.com/album/gravekeepers

Iz istog perioda je i prvi album kopenhagenskih Quitters, nazvan Man. Quitters sebe opisuju eitketom „sludge punk“ i ovo je vrlo fer jer je Man ploča teških, lepljivih sludge metal rifova koja uspešno hipnotiše slušaoca ali i razoružavajuće jednostavnih, neposrednih koncepata. Simpatično je to:

https://virkelighedsfjern.bandcamp.com/album/vir055-man

Lankaširski trešeri Solitary postoje četvrt veka ali im je The Truth Behind the Lies tek četvrti album za svo to vreme. No, valjda zato ovo i zvuči zdravo i napaljeno. Solitary znaju šta vole i to što vole odlično izvode pružajući tvrd, disciplinovan thrash metal u kome čujete sve što volite iz istorije žanra (dobro, možda ne SVE, ali malo Metalike, malo Testamenta, malo Sacred Reicha itd.), napisano sa dosta inspiracije i snimljeno i izvedeno vrlo dobro.

https://solitary94.bandcamp.com/album/the-truth-behind-the-lies

Još thrasha? Može! Portugalski ThrashWall imaju bizarno ime ali oni ne misle tako jer su isto ime dali i svom prvom albumu. Ako kakav je to album! Ovo je thrash metal moćnih, kao žilet oštrih rifova,  brzog tempa i teškog, primamljivog zvuka. Pesme su napisane da se maksimizuje šteta koji ti uzvitlani bubnjevi i moćne gitarčine prave na mekom tkivu slušaoca, ali imaju i nimalo prikriveni thrashcore šmek, pa je ovo sve uglavnom vrlo brzo, himnično i sa taman toliko panka u svom tom metalu da bude neodoljivo. Još kako bend suptilno menja tempo u nekim pesmama ubrzavajući već uzavrele pesme dok ne počnete da se šutirate sami sa sobom u praznom stanu. Zakivanje!

https://thrashwall.bandcamp.com/releases

Ahhh, izašao je novi Vice Squad. Bend koji je sa radom počeo 1977. godine i čija je ovo aktuelna (re)inkarnacija izdao je svoj trinaesti album, Battle of Britain i, mada su Vice Squad, razume se, esencija pank roka a ne formalno metal, Battle of Britain je album i za metalce. Ovo je, naprosto visokooktanski, tvrd, kvalitetan rok brzog tempa koji svoje muzičke kvalitete stavlja u prvi plan tek toliko da ne zakloni dobro napisane, zapaljive pesme. Sva svirka je odlična ali Becky Bondage na vokalu je svakako najupečatljiviji element. Bend je album pripremao šest godina i planirao da izađe proletos pa se desilo šta se desilo, ali ovo je svakako jedna od najboljih stvari koje sam čuo ove nedelje.

https://vicesquad.bandcamp.com/album/battle-of-britain-album

Još malo panka koji je istovremeno i metal: australijski Oratory imaju demo Dreamstate Supreme i ovo je za svakoga ko voli Amebix ili, već, moderniji sludge metal koji se drži za ruke sa D-beat pankom. Devet pesama, abrazivan zvuk, ali generalno solidno:

https://oratory666.bandcamp.com/album/dreamstate-supreme-demo

Raging Speedhorn je bend koji uglavnom znam da voli publika iz Ujedinjenog kraljevstva a što me je uvek zbunjivalo s obzirom da ova ekipa zvuči prilično američki u svojoj odabranoj nu-metal/ sludgecore žanrovskoj fiokici. Šesti album, Hard to Kill je korektan rad mada mene lično neće dodatno privući bendu koji mi nikada nije bio dovoljno zanimljiv. Raging Speedhorn je uredan u svojim rokerskim sludge rifovima i urlanju preko njih i ko ih je voleo ranije, verujem da se sada neće odljubiti. Meni sve to zvuči vrlo prvoloptaški i sračunato, bez mnogo neke, jelte, autentične emocije pa eto…

https://ragingspeedhorn.bandcamp.com/album/hard-to-kill

Glacier iz Portlanda u Oregonu su svom debi albumu dali vrlo ispravan naziv: „The Passing of Time“. Naime, ova ploča koja izlazi za par dana predstavlja prvi album benda osnovanog još 1979. godine. Zaista treba ceniti posvećenost ekipe koja je, makar u low-power modu, čekala četrdeset godina da izda prvu ploču, iako su njihovi demo snimci iz osamdesetih ali i singlovi iz ovog milenijuma nailazili na dosta dobre reakcije. Elem, The Passing of Time je iznenađujuće vitalan album tradicionalnog heavy metal zvuka koji je u sve dodao malo power metal začina. Glacier sviraju energično, venčavajući himničnost ’80s klasike sa žestinom modernijeg metala, uspevajući, naizgled bez mnogo napora, da pred nas donesu i taj neki pedigre i eleganciju doajena žanra, ali i drusnost i otresitost primereniju mnogo mlađim kolegama. Ja sam prilično impresioniran kako je ovo solidnog tempa i energično a da ima tu neku melodičnu višeslojnost klasičnog HM zvuka, koja se onda dopunjava upečatljivim refrenima. Ko voli staru školu, ovde će se prijatno osećati. Rispekt za Glacier:

https://glaciermetal.bandcamp.com/album/the-passing-of-time-3

Hoću reći, Glacier su stariji čak i od Armoured Saint koji su se ove nedelje prilično trijumfalno vratili svojim osmim albumom, Punching the Sky. Postojati 38 godina i izdati samo osam albuma obično sugeriše da nikada niste bili BAŠ najveće zvezde u svom odabranom podžanru, i Armored Saint su svakako više bend koji se ceni, poštuje i citira nego što su bend koji je mnogima najomiljenija grupa svih vremena. Tokom decenija prepoznati kao pouzdana mašina za proizvodnju stamenog kalifornijskog metala ali nažalost sakaćeni bolešću i lovokrađom članova, pre svega pevača Johna Busha koji je menjao Joeyja Belladonnu u Anthraxu, Armored Saint su zaista ostali više kultno ime nego velike zvezde. No, i to je časna pozicija i bend se svakako sa novim albumom neće obrukati. Moram da priznam da me je prvi singl, pesma koja album otvara, Standing on the Shoulders of Giants prilično odbio, nudeći jedan isuviše srednjaški heavy metal bez dovoljno krvi i energije za moj ukus. No, album je svakako bolji nego što ta pesma najavljuje i već je druga, End of the Attention Span jedan dobar, brz, rokerski komad sa lepim metalskim temama i kvalitetnim refrenom. Armored Saint su svakako suviše „komercijalni“ za moj ukus ali ovakve pesme ulaze pod kožu i pumpaju krv kroz vene. Ostatak albuma se kreće negde između ove dve granice i pruža i brže, skoro speed metal pesme, ali i nekakve power balade. John Bush pokazuje dobru formu kao i ostatak benda i mada Armored Saint ni u osamdesetima nisam mnogo voleo, pa me ni novi album neće konvertovati u ozbiljnog fana, ovo je, za nekog ko ih je voleo, razlog za prilično slavlje. Rispekt:

Album nedelje dolazi od jednog od najmlađih bendova koje danas pominjemo. Poslednjih par sezona taj neki rivajvl old school death metal zvuka doneo nam je neke od najlepših ploča koje smo slušali, a Undeath su bend iz Ročestera u Njujorku osnovan prošle godine koji se sada upisuje u birano društvo svojim debi albumom, Lesions of a Different Kind. Ovo je deset pesama koje u najboljem mogućem smislu služe kao dokazni materijal da su njihovi autori odrasli na pločama Cannibal Corpse, Autopsy, Immolation, Incantation itd., punih lepih rifova, dobrih, prilično svežih ideja kako da se uzme starinski žanr a onda unutar prilično strogih granica inovira i bude svež. Kod Undeath mi pre svega prija zvuk sa masterom koji je sutpilno dinamičan i ne teži brikvolu kao kod, na primer, poznatijih, a meni obožavanih kolega Tomb Mold, ali Undeath pišu pesme baš kako treba, čuvajući svu dubinu i prljavštinu OSDM-a ali ih onda uvrćući u neočekivanim pravcima. Odlično:

https://undeath.bandcamp.com/album/lesions-of-a-different-kind

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 17-10-2020

Kako je ova nedelja počela mislio sam da neće biti ništa zanimljive muzike pa sam dokačio i dosta stvari koje su izašle prošle nedelje a propuštene su u tadašnjem pregledu. Posle se ispostavilo da smo dobili masu sjajnih izdanja. To je lepo. No, pre nego što pređemo na muziku, svakako se vredi osvrnuti na aktuelni pičvajz u Srbijici u kome je jedna prilično opskurna retrospektivna izložba andegraund stripa i karikatura izdugnuta na nivo nacionalnog skandala za kojim su usledile pretnje povređivanjem i smrću autorima a onda i upad u galeriju i uništavanje eksponata. Sve se to, jelte, dešava, nije sporno, narod je besan a nenaviknut na nekakav „građanski“, „demokratski“ ili ako samo hoćete „uvažavajući“ javni dijalog a kako ovde zakoni odavno baš i ne važe i gleda se ko ima veći, onda nije za neko čuđenje da se to tako dogodi. Ono što jeste za iščuđavanje i predstavlja daleko ozbiljniju pretnju od toga da društvene mreže umeju da naprave odijum u kome se neki klinci jave da budu izvođači konkretnih terenskih radova, je kako je ministarstvo kulture umesto da stane iza kulture – ma kako provokativna ili neugodna bila – u svojoj osudi napada na galeriju više prostora posvetilo osuđivanju same izložbe. Ovo je samo još jedno podsećanje da ne samo nemamo institucije u zemlji koju vodi proverbijalni jedan čovek, već da ono što simulira institucije vode ljudi duboko ušančeni u jednom represivnom, kvazitradicionalističkom, kvazikonzervativnom a zapravo bedno klerofašističkom mentalitetu gde se ne razlikuju javni i privatni prostor, ne prepoznaje se sloboda govora i mišljenja i izjednačava se umetnička provokacija – ma koliko ona neukusna bila, ipak provučena kroz instituciju i sistem koji joj garantuje pravo da se o njoj diskutuje, a ne da se uništi – sa fizičkim napadom. Naravno da je nedeljni metal pregled pravo mesto da se podsetimo na ovo jer je i sam metal muzika preterivanja, provokacije i zgražavajuće ikonografije koje će, ako pustimo da ovo ide dalje, i sama uskoro biti povod za fizičke napade i blagonaklon odnos vlasti ka tim napadima. A vi vidite. Ajmo sad…

Blek metal! Stigao je novi album norveškog projekta A Diaboli – već treći ove godine. Preprodukcija je retko preporuka u blek metalu ili bilo kom drugom metalu, no A Diaboli uspevaju da svoj masivni opus u 2020. godini učine zanimljivim ako već ne stalno esencijalnim sa dovoljnom količinom ideja na svakom izdanju da ga vredi čuti. Ovaj album, nazvan isto kao i bend, nije izuzetak i njegovih trinaest pesama donose svežu, nepredvidivu kombinaciju blek metala, industrije, folka…

https://adiabolimusic.bandcamp.com/album/a-diaboli

Striges su projekat koji postoji od 2007. godine ali tek su ove nedelje dobacili do prvog albuma. Nije to sad mnogo čudno kad se zna da gitarista, Ville Pystynen svo to vreme ima pune ruke posla, svirajući u više bendova nego što je moguće zapravo zapamtiti a od kojih su najpoznatiji svakako Sargeist i Horna. Elem, Verum Veterum je album koji stiže sedam godina nakon drugog demo snimka koji je bend uradio i predstavlja ubedljiv, upečatljiv iskaz, pružajući vrlo „skandinavsku“, hladnu a emotivnu i višeslojnu muziku koja sada ima jednu vrlo zaokruženu formu. U bendu su sada i još dva člana, jedan za bubnjeve, jedan za pevanje i ovo me je vrlo impresioniralo zrelošću kompozicija koje su uraganski energične a opet meditativne baš kako ja volim. Čak i nedinamičan master se da tolerisati kada je muzika ovako dobra:

https://wtcproductions.bandcamp.com/album/verum-veterum

Self Annihilating Thought Experiment je kanadski blek metal sastav (pojedinac, verovatnije) čiji prvi EP, Machinations of a Nihilistic Mind uspeva da pored uznemirujućeg omota i naslova pesama pruži i zanimljivu muziku. Ovo je vrlo mehanički-zvučeći koloplet pesama koji uspeva da se dotakne sa industrial metalom na pravim mestima, a da istovremeno ne izgubi prljavu blek metal oštricu. Fino:

https://selfannihilatingthoughtexperiment.bandcamp.com/album/machinations-of-a-nihilistic-mind

Poljaci Odium Humani Generis su vrlo „poljski“ i vrlo dobri na debi albumu, Przeddzien. Vidi se da je bend ovo pripremao pola decenije i ploča odaje utisak velike samouverenosti i zrelosti. Uostalom, ovo počinje upečatljivim komadom Wdech, dužim od devet minuta a nastavlja se takođe dugačkim pesmama koje kombinuju energičnost i melanholičnu melodioznost prilično karakteristične za poljski blek metal. Dobra produkcija sve ovo zaokružuje za pun ugođaj. Omot sa fotografijom stereotipne istočnoevropske zgrade iz jedne socrealističke ere je tek zanimljiv detalj:

https://cultofparthenope.bandcamp.com/album/przeddzien

Iz Belorusije stiže novi album jednočlanog projekta Zaklon. Iako albuma nema ni na Bandcampu autora niti izdavača, Zychod je ploča vredna pažnje, pogotovo ako volite slovenski blek metal jer Temnarod ovo radi već duže od dve decenije i album, njegov već šesti, je odličan ogledni primer za to zašto ovaj svojevrsni podžanr uživa popularnost. Naravno, Slovena ima mnogo u mnogo zemalja i svakako bi bilo preterano reći da svi slovenski blek metal bendovi zvuče slično, ali Zaklon vrlo uspelo spaja ono što barem ja po inerciji spajam sa idejom slovenskog blek metala, te neke melanholične, zamamne melodije i jednu oštru, svedenu energičnost. Ovo je mnogo više po mom ukusu od bendova pomerenih dalje ka „melodičnom“ ili „atmosferičnom“ delu spektra blek metala, sa zdravim, organskim osnovnim zvukom oslonjenim na brze bubnjeve i oštre gitare, gde nežne harmonije čine prijatan kontrast. Odlično:

Isti izdavač izbacio je i debi album ukrajinskog Totenrune, nazvan  Towards The Universe i ovo je takođe odličan primerak te slovenske blek metal baštine. Ovde nema patine i iskustva koji emaniraju sa albuma Zaklona, ali Towards The Universe je zdrava, energična ploča blek metala koji voli svoje lepe teme i intuitivno ih pakuje u lepo uobličene, jednostavne ali himnične pesme. Kao i obično, meni je ovo bliskije i uhu prijatnije od preproduciranih atmoblek bendova koji mi postanu dosadni posle minut i po.

https://totenrune.bandcamp.com/releases

Singapurski Draconis Infernum na EP-ju Blood of the Iconophile nude dve pesme (+ intro) sirovog, brutalnog blek metal prebijanja čija je sva agresija, reklo bi se usmerena protiv ne samo hrišćanstva nego svega što postoji. Ovo je simpatično, melodično u svom nihilizmu i iako dosta monotono sa sličnim harmonijama i tehnikama u obe pesme, ne stiže da dosadi jer brzo prođe.

https://draconisinfernum.bandcamp.com/album/blood-of-the-iconophile

Tročlani meksički sastav Leprosy pruža vrlo lepu partiju na albumu Angel of Death. Ovo je tehnički vrlo siguran, autoritativan blek metal koji malčice koketira sa melodičnim death metalom, produkcija je odlična a pesme kvalitetne. Pričamo o bendu kome je ovo prvo izdanje i kao takvo izuzetno impresivno. Nadam se da ćemo još čuti za ove momke:

https://leprosy666.bandcamp.com/album/angel-of-death

Argentinci Los Males Del Mundo takođe imaju vrlo dobar prvi EP. Istoimena ploča ima samo dve pesme, ali ovo je mišićav, snažan blek metal koji osvaja zrelošću i kvalitetom izvedbe a pogotovo kompozitorskim umećem jer pričamo o preko sedamnaest minuta maštovite i veoma energične muzike koja je izuzetno dinamična i lepo spaja brzinu i melodičnost. Bend trenutno traži izdavača za prvi album sa pet pesama koji traje preko 40 minuta i ja, barem, ne mogu da dočekam da ga čujem:

https://losmalesdelmundo.bandcamp.com/album/los-males-del-mundo-ep

Za latinoamerički het-trik poslušaćemo sada Brazilce Worship Him čiji debi EP, The Curse of the Damned Souls sa svojim praktično komički preteranim nazivom sugeriše da ćemo čuti više entuzijazma nego spretnosti u ovih pet pesama (plus intro). Ali to, srećom, nije BAŠ tako. Worship Him nisu sad neki otkrivači tople vode ali nisu ni krš, naprotiv, ovo je solidan, energičan i dobar deo vremena brz blek metal čiji se satanizam promiče ne samo distorziranom gitarom, urlajućim vokalom i brzim bubnjevima nego i izdašnim količinama sintisajzera koji su ključni deo zvuka. Fina je ta lo-fi gotika, a bend deluje pomalo opsednuto prljavim seksom jer EP počinje pesmom o analnom razdevičenju majke Isusove a završava fantazijom o bludničenju sa hrišćanskim kurvama… Dobro, mlado, ludo.

https://worshiphimbr.bandcamp.com/album/the-curse-of-the-damned-souls

Kad se bend zove Sviatibor, a dolazi iz Francuske, osetljive žene poput mene odmah počnu da se pitaju u kojoj meri slovenska paganština koja je ovde na meniju mutira u nekakav etnocentrični, „beli“ nacionalizam, rasizam, fašizam itd. Jebiga, opekli smo se mnogo puta, a Sviatibor imaju jedan singl posvećen Burzumu dok prva pesma na novom albumu pominje omotane grane. Dakle, Sviatibor nisu sasvim otvoreni fašisti ali koriste ono što bi Amerikanci nazvali „dog whistle“. Ovo je bedak jer je sasvim fer i moguće praviti paganski, folkom oplemenjeni blek metal a ne biti fašista. Da budem iskren, iako je album Secrets Of The Land impresivno napisan i produciran, sa očigledno mnogo ljubavi i pažnje, on je i malo previše kičast za moj ukus pa ga ovde uvršćujem pre svega kao pouku o tome da se u igri valja igrati ali ne i zaigrati i da sanjarije o nekakvoj „evropskoj“ mitskoj prošlosti koja je bila raj na Zemlji imaju istoriju mutiranja u neprijatnosti.

https://sviatibor.bandcamp.com/album/secrets-of-the-land

Zato kelnski kvintet Beltez prijatno (ne)iznenađuje novim albumom, A Grey Chill and a Whisper, konceptualnom pričom iz pera spisateljice Ulrike Serowy, a koju je bend uglazbio u devet pesama jake atmosfere. Za bend koji se opseda depresijom, nestajanjem, progonom i suicidom, Beltez su zapravo vrlo inventivni u zvuku i komponovanju pa i novi album beži od klasične depressive/ suicidal black metal matrice i udobno se smešta u nekakav moderniji stil blek metala koji naginje post blek metal senzibilitetu. Meni se to dopada; naravno bend je vrlo ozbiljan i ambiciozan u svojim iskazima ali muzika je, ovako spakovana u dugačke, atmosferične pesme odsvirane izuzetno disciplinovano i producirane kvalitetno, izrazito prijatna mojem uhu i duhu. Album izlazi tridesetog, ali omiljeni JuTjub kanal već ima sve pesme da se čuju:

https://beltez.bandcamp.com/album/a-grey-chill-and-a-whisper

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/a-grey-chill-and-a-whisper

Relativno retko ovde pominjem američki blek metal pa i tada to uglavnom budu bendovi sa istočne obale. Bihargam jesu na istoku ali, smešteni u Kentakiju, ne dobacuju do Alantika, no ovaj bend mi je privukao pažnju pre svega svojim interesovanjem za sagu o Metabaronima Jodorowskog i Giméneza (sa kojom, kao što znamo, imam i određenu ličnu istoriju). Utoliko, slušanje upravo izašlog drugog albuma benda, Ove Tenebrae ispostavilo se kao prijatno iskustvo. Bihargam se lirički bave temama iz ovog strip-serijala a muzika je idealno ugođena sa tom raskošnom, filozofskom spejs operom , uzimajući blek metal za osnovu ali se ne iscrpljujući u njegovoj sržnoj sirovosti. Ove Tenebrae je raznolika ploča u kojoj blek metal prirodno i korektno biva ukrštan sa death metal, thrash metal ali i klasičnijim heavy metal elementima za naučnofantastični ugođaj koji ne podseća na Voivod po samom zvuku, ali podseća po ambicioznosti aranžiranja i „ozbiljnom“ žanrovskom ugođaju koji proizvodi. Izuzetno dobra svirka i miks zaokružuju ovo odlično izdanje koje ima sve moje preporuke:

https://snowwolfrecords.bandcamp.com/album/ove-tenebrae

https://bihargam.bandcamp.com/album/ove-tenebrae

Whoa, još jedan bend iz SAD, takođe sa istoka (i samo malčice severnije od Kentakija – iz Ohaja), a koji pritom svira DSBM a meni se dopada? Zaista, nedelja puna iznenađenja. Woeful Echo je samo jedan od projekata prolifičnog Daniela Collabollette, po vokaciji bubnjara a koji u ovom identitetu svira sve instrumente. I mada su bunjevi na drugom albumu Woeful Echo, Dampening Existence izuzetni, mora se reći da Collabolletta sve zapravo radi odlično. Njegovo shvatanje depresivnog blek metala je, pritom, zrelije i drugačije od onog što većina kolega radi pa ovde pored melanholičnih harmonija ima mnogo drugačijih elemenata, horor atmosfera i minuciozno aranžiranih kompozicija koje menjaju ritam i tempo maltene tehnikom filmske montaže (sluajte halucinantnu The Silence Of God). Impresivno i miljama iznad proseka jednočlanog blek metala na koji smo navikli.

https://shareyourpainrecords.bandcamp.com/album/dampening-existence

https://woefulecho.bandcamp.com/album/dampening-existence

Da postignemo i severnoamerički het-trik pomoći će nam bend koji JESTE na istočnoj obali, bostonski Lord Almighty čiji drugi album, Wither, nudi varljivo jednostavno čitanje progresivnog (blek) metala. Ovo je ploča koja je istovremeno prepuna dobrih ideja, sjajnih rifova, ali i progresivističkog žara da se pobegne od klasike i da se očekivanja slušaoca na svakom koraku predvide i u određenoj meri presretnu. Wither je album, dakle, čiji blek metal nema nikakav problem da bude i malo blackened rock’n’rolla kad treba, da se poljubi u usta sa pankom, da bude progresiva i prženje u razmaku od pola minuta. Mislim, slušajte samo Sundown, i sve što se desi u samo toj jednoj pesmi! A ima ih jedanaest! Lord Almighty vrlo uspelo beže od tih nekih ukalupljenih formi na koje smo navikli u blek metalu a da opet gradivne elemente poštuju do krvi, nudeći i testeraške rifove i blastbitove i urlajući vokal u količinama koje će zadovoljiti i najokorelije old school ljubitelje. Ovo je progresivni metal koji se ne gubi u prekompleksnim ritmovima, egzotičnim harmonijama i isforsirano komplikovanim aranžmanima, već muzika koja je progresivna jer razume – i voli – klasičnu formu a onda nalazi način da je proširi bez narušavanja njene dostojanstvenosti. Savršeno.

(P.S. Ovo je i jedan od beskrajno retkih primera gde imamo album masterovan u brikvol a da to ne smeta muzici koja je dinamična i suptilna. Čudo!)

https://lordalmighty.bandcamp.com/album/wither

Whoa, ČETIRI američka benda za redom? Pa kakva je ovo nedelja? Infera Bruo su isto iz Bostona i ako znate Esperanto, znate i da njihovo ime znači „paklenska buka“ a takođe i da je ovo progresivni blek metal bend jer ko bi drugi imao ime na Esperantu? Rites of the Nameless je četvrti album ove ekipe i mada ovde nemamo na delu divlju inventivnost kakvu su demonstrirali Lord Almighty, ovo je vrlo pristojan, uredan i, ako je to ikako moguće reći, konzervativniji progresivni blek metal. Hoću da kažem da Inferna Bruo koriste za prog očekivane harmonije i aranžmanske ideje i da album zbog toga, iako nas neće zapanjiti i iznenaditi, pruža jedan osećaj prijatne familijarnosti. Ugodna svirka, ugodna produkcija. Ugodno.

https://inferabruo.bandcamp.com/album/rites-of-the-nameless

Stanite, PET američkih bendova u nizu? Pa šta se ovo događa? Elem, Wayfarer su ekipa iz omiljenog srpskog grada u Koloradu, Denvera, i mada je ovaj grad smešten maltene na geometrijskoj sredini SAD, Wayfarer su kao okosnicu svog zvuka odabrali western estetiku. Nije baš karakteristično za blek metal da se kači sa ovakvim stvarima, čak i pored postojanja respektabilne tradicije korišćenja folka u ovakvoj muzici, no Wayfarer uspevaju da duže od pola decenije prave interesantnu muziku. A Romance With Violence, njihov četvrti album za šest godina je opus respektabilne dužine (tri od sedam pesama traju preko deset minuta) i epike primerene materijalu koji bend omažira. A to je mitolgija, naravno, radije nego istorija „Divljeg zapada“ sa muzičkim koordinatama koje idu i do Italije i Morriconeovih skorova za filmove Sergia Leonea. Ne da se ovako nešto čuje odmah, i Wayfarer oprezno i odmereno doziraju „vestern“ elemente kompozicija, odlučujući se za kinematski, evokativan blek metal koji tek na momente ima folki prizvuk i senzibilitet. Recimo da tek poslednji komad na ploči, Vaudeville, zaista kompletno izlazi iz blek metal matrice i kao takav čini dobar pančlajn jednom kvalitetnom i smelom albumu. Colin Marston koji je ovo miksovao je napravio izvrstan, primereno „widescreen“ zvuk a koji je onda pažljivo masterovao Triptykonov V. Santura. Odlično:

https://wayfarercolorado.bandcamp.com/album/a-romance-with-violence

Hajdemo na stoner. Australijski The Double D’s na albumu (EP-ju? Ovo ima samo tri pesme ali traje kojo sekund ispod pola sata) These Changes proizvode psihodelični/ space rock koji je nastao iz džemovanja i čuva anarhičnost originalne svirke dok pokušava da je utera u tor samo koliko je potrebno da se postigne „studijski“ ugođaj. Ima to rezona i mada je These Changes naizgled haotičan, iz čorbe ipak izrone lepi momenti. Pogotovo kada čujete didžeridu.

https://thedoubleds.bandcamp.com/album/these-changes

Vrlo grub, abrazivan sludge/ doom metal nude Servants of the Mist iz Tampe, Florida, na svom novom EP-ju, Lessons in Loss koji ima samo dve pesme. Ali to su dugačke pesme, sporog tempa, jakih distorzija, brutalnih, zakucavačkih ritmova i vrištećeg vokala. U svoj toj dužini, jasno, ima mesta i za nešto laganiji zvuk ali Servants of the Mist ni u jednom trenutku ne postaju „nežni“ ili „romantični“. Ovo je muzika brutalnosti i gubitka i tako je treba i slušati:

https://servantsofthemist.bandcamp.com/album/lessons-in-loss

Cannabineros su berlinski duo koji za sebe kaže da im sve pesme nastaju kroz džemovanje na probama i da je jedino pravilo da snimanje uvek mora da bude uključeno. Zvuči dobro kao filozofija a i njihov prvi album, Vol. 1 zvuči dobro, na momente odlično, pakujući energičnu, spontanu ali dovoljno disciplinovano strukturiranu muziku koja je očigledno produkt džemovanja i improvizacije u kompozicije što imaju glavu i rep. Ovo je, u konačnom produktu negde između pankerskog, slobodnijeg stila po uzoru na recimo Lightning Bolt (bas gitara vodi igru i u ovom bendu) i lo-fi psihodeličnog roka i meni se jako dopada:

https://cannabineros.bandcamp.com/album/vol-1

Irci Grief Eater na svom istoimenom prvom EP-ju sviraju teški sludge-doom metal, sa vrlo solidnim, masivnim zvukom i pesmama koje se, da budemo fer, ne ubijaju od originalnosti ali su korektne. Ako volite Iron Monkey ali biste voleli da su malo sporiji, Grief Eater su idealna ponuda jer zaista brutalnost sludge metala lepo kombinuju sa doom meditativnošću. Jim Plotkin radio mastering i ovo zvuči odlično:

https://distro-yrecords.bandcamp.com/album/grief-eater-s-t

Chained to the Bottom of the Ocean je još jedan teški sludge doom sastav i njihov drugi album, The Vestige nudi čak dvanaest pesama ogromne težine, sporog tempa, brutalno distorziranih rifova i vrištećeg vokala. Ovo postane pričlično zamorno posle određenog vremena jer dok Chained to the Bottom of the Ocean imaju zvuk i senzibilitet, njihove pesme su uglavnom ponavljanje jedne iste teme mnogo puta u nadi da se postigne hipnotični efekat što ponekad uspe, a ponekad ne. Bend ima dobar zvuk, pa je ovo svakako vredno provući kroz uši, ali meni je nedostajalo malčice više kreativnosti. Ali ja sam neprijatna picajzla.

https://chainedtothebottomoftheocean.bandcamp.com/album/the-vestige

Madridski bend Jhufus na EP-ju Tales from the onion city svira izuzetno prijatan psihodelični rok. Ove četiri instrumentalne (ne sasvim!!!) pesme su opuštene ali nikako neusmerene i mlitave. Ovo je muzika sa vrlo pažljivo kreiranim gruvom i psihodeličnim efektima koji se odmeravaju tako da se postigne korektna dinamika i narativ unutar svake kompozicije, pa iako „heavy“ delova nema mnogo, oni su krešenda i uokviruju čitav EP kao primeren za metal slušaoca koji voli da ga se kroz predigru pripremi za money shot. Potonuh sad u talog seks-metafora ali ovo je izuzetno lepa ploča koju mogu da vrtim u krug dosta puta, uživajući u njenoj lepo kanalisanoj, mirnoj, u san uljuljkujućoj ali ne sanjivoj psihodeliji:

https://jhufus.bandcamp.com/album/tales-from-the-onion-city-3

Pitao sam se da se Stone Rebel nisu možda naljutili jer je od prošlog albuma proteklo skoro šest nedelja, ali evo njih sa novim opusom i, pa, Flyin’ Earth je tačno ono što od ovog benda očekujete. Ako očekujete mirne, lepe i sanjive instrumentalne džemove nežnog gruva i umirujućih gitarskih prebiranja. Nekako ovaj bend uspeva da sve to ne zvuči ni redundantno ni plitko, pružajući sa svakim albumom izuzetno prijatan i sadržajan program. Svaka čast.

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/flyin-earth

Horizon su Španci čiji je album The White Planet Patrol izašao za takođe špansku etiketu Violence In The Veins i ovo je odličan stoner/ moderni hard rok sa vrlo faziranim senzibilitetom, ljubavlju prema upečatljivim rifovima i energičnim, jakim tempom. Hoću reći, ovo jeste stoner rok ali nije izrazito spor, Horizon se, naprotiv, voze u jednom zapaljivom srednjetempaškom gruvu, vole jake bluzerske rifove i bezobrazne gitarske ukrase i dopašće se jednako i metal i pank publici sve dok vole garažu.

https://violenceintheveins.bandcamp.com/album/the-white-planet-patrol

Sons of Otis su iz Toronta i još od ranih devedesetih valjaju svoj stoner doom. Isolation im je sedmi studijski album i ovo je vrlo lepo, pročišćeno stonersko iskustvo sa teškim, jakim zvukom koji opet ima prijatnu toplinu. Otis se baziraju na ’70s pristupu doom metalu, ali imaju osoben zvuk sa dosta prostornosti (dilej na vokalima kao najprimetnija psihodelična karakteristika) uprkos teškim basovima i jakom fuzzu. Lepo:

https://totemcatrecords.bandcamp.com/album/isolation

Najbolja vest za stoner publiku ove nedelje je svakako da Temple of the Fuzz Witch imaju novi album!!!!!!!! Veoma sam se obradovao drugoj propisnoj dugosvirajućoj ploči ovog detroitskog  trojca. Ranije ove godine izbačeni Live and Unreleased je bio dobar, ali prošlogodišnji debi, nazvan isto kao i bend je bio ploča izuzetne energije i sa mnogo obećanja za budućnost. Red Tide je sada, može se reći, ispunjenje tog obećanja i zvuk benda koji malo sazreva, ne napuštajući svoju supertešku orijentaciju ka masivnim rifovima, sporim a zaraznim ritmovima i jakoj distorziji, a da uspeva da u formulu doda samo malčice sofisticiranosti u pogledu kreiranja i razrade tema. Baphomet, koja album otvara, je odlična najava kako Temple of the Fuzz Witch uspevaju u isto vreme da zvuče i relaksirajuće i napeto, kreirajući hipnotičke, neužurbane gitarske teme, a oko njih pletući upečatljiv, mračan a zavodljiv ambijent. Čitav album je u principu ovakav, oslanjajući se na sabatovsku formulu u punoj meri ali je svirajući potpuno autentično, bez sikofantskih tribjutašenja, dajući fuzz-doom zvuku jednu ne toliko savremenu koliko bezvremenu dimenziju. Odličan miks i album za mnogaja slušanja:

https://templeofthefuzzwitch.bandcamp.com/album/red-tide

Ali nije loše ni vest da Italijani Mr. Bison imaju novi album. Ripple Music je od ovih momaka napravio ljudine, pa za već drugo izdanje Mr. Bisona ove godine  dobijamo album Seaward. Mr. Bisonovci su ovde prijatno psihodelični i svoj na bluzu bazirani stoner rok sviraju poletno, lako, proizvodeći lep ugođaj koji po ko zna koji put podseća koliko je važno da ovakva muzika ima pažljivo rađen miks i dinamičan mastering. Pogotovo jer sada Mr. Bison zaista imaju puno slojeva u svojoj muzici sa raznim multitrekovanim vokalima, preklapajućim gitarskim linijama i klavijaturama. Vrlo lepa ploča za izdavača koji praktično nume da pogreši.

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/seaward

Ljubitelji tužnog, sporog doom metala, takoreći funeral doom krila ove muzike, na svoje će ove nedelje doći sa trećim albumom interkontinentalnog projekta Aphonic Threnody, pod nazivom The Great Hatred. Odmah ću reći da ova ploča nije sasvim za mene jer ima popriličnu dozu Paradise Lost zvuka iz Gothic perioda a što nije nešto za čim čeznem, au contraire, no, mislim da će ljubitelji te neke romantične, vrlo gotske inačice doom metala ovde naći puno  razloga za ljubav. Sve te prošaptane kontemplacije, uplakane gitare koje sparinguju sa bolnim urlikom, spori, a opet ne mrtvački ritmovi, sve je to popakovano u odličnu produkciju (a koja često ume da bude rak-rana funeral dooma) i šest podužih pesama ujednačene atmosfere.

https://aphonicthrenody.bandcamp.com/album/the-great-hatred

Okultni rok bend Molasses ima istoriju koja je vezana za sada nepostojeći sastav The Devil’s Blood čiji su psihodelični muzički pristup i satanistička interesovanja u kombinaciji proizveli (o)kultni status u rodnoj Nizozemskoj i šire sa koncertima na kojima se prosipala svinjska krv i slavio Đavao. Lider benda, gitarista Selim Lemouchi je, nakon raspada 2013. godine vodio bezuspešan rat sa depresijom da bi 2014. godine, nakon što je pitao majku i sestru za dopuštenje, izvršio samoubistvo. Molasses je nastao prošle godine tako što je bivšim članovima The Devil’s Blood od strane festivala Roadburn ponuđeno da održe jedan nastup sa novim muzičkim programom. Iz toga je, sada, izronio i prvi album Molasses, Through the Hollow. Ovo je impresivna istorija čak i pre nego što shvatite da pomenuta Selimova sestra, Farida Lemouchi peva u Molasses, kao što je radila i u The Devil’s Blood. Elem, Molasses su izvrsni na debi albumu, preuzimajući baklju od prethodnog benda ali svirajući drugačije, rekao bih relaksiranije i zrelije u isto vreme. Naslovna pesma koja otvara Through the Hollow je jedanaest minuta dugačak komad progresivnog, psihodeličnog roka koji ima jednu  teatralnu dimenziju koja me, od svih stvari na svetu, podseća na The Residents. Ne da Molasses ZVUČE kao Rezidentsi ali ne zvuče ni kao The Devil’s Blood. Ovo je nova avantura i jedan vrlo sazreo, odmeren i neisforisano kompleksan, višeslojan rok izraz koji ima težinu i atmosferu što će biti drage metalcima, ali i sofisticiranost i ozbiljnost što će privući i „normalnu“ publiku. Album počiva na dugačkim pesmama koje ritualne elemente umešno ugrađuju u pomenuti teatarski pristup tako da je generalni utisak da prisustvujemo pre svega predstavi a koja se bavi složenim, teškim temama, diskutovanim na naše zadovoljstvo. Pored svega, ovo je briljantno miskovano PLUS izuzetno masterovano sa izvanredno dinamičnim finalnim proizvodom koji dopušta da čujemo sve te slojeve i elemente onako kako treba. Ne propustiti:

https://molassess.bandcamp.com/releases

Idemo na brže stvari. Distant Abuse su ruski metalizirani D-beat sastav i njihov živi album, Shallow Grave Live vredi svaki dinar koji ćete za njega dati pod uslovom da volite sirovu, energičnu hardkor pank svirku. A ko je ne voli? Fucking assholes, što bi rekao Marky Mark u jednoj od najsmešnijih scena u Pain & Gain. Ovde ima čak dvadeset pesama uglavnom između jednog i dva minuta sa zapaljivim rifovima, užasnim vokalom, stalno istim ali moćno  zaraznim ritmom i sve to snimljeno i miksovano da se maksimizuje šteta. Prelepo:

https://aasph.bandcamp.com/album/distant-abuse-shallow-grave-live

Wreck-Defy je bizarno ime za bend, ali dobro, ovaj sastav iz Thunder Bay-ja u Ontariju ima treći album, Powers that Be i, da budem iskren, verovatno ga ne bih ni slušao da na njemu bubnjeve ne svira Alex Marquez. Ne da su Wreck-Defy sad nešto loši, nisu, ali njihov thrash metal koji ima meša urbani, „core“ stav sa komercijalnijim heavy metal zahvatima mi nije idealna kombinacija. No, pošto sam ipak odvojio vreme, moram da kažem da je ovo prilično dobro. Wreck-Defy imaju izuzetnog gitaristu, pored izuzetnog bubnjara, jelte, pa je kolekcija izvrsnih rifova i solaža koje Matt Hanchuck štedro prosipa tokom ploče bila dovoljna da me drži. Strofe i refreni mi se manje dopadaju ali dobro, ovo ima malo overkillovskog šmeka pa ako se gleda sa te strane, može da prođe. Šteta je što preglasan mastering malo kvari uživanje u izvrsnom Marquezovom bubnjarskom radu i tim dobrim gitarama, no, vredi ovo čuti:

https://wreck-defy.bandcamp.com/album/powers-that-be

Gallu Xul su denverski death metal sastav čiji je debi album, Emissaries of the Underworld vrlo klasičan, vrlo, čak, predvidiv u estetskom pogledu. Ovo je glasan, jak death metal neke srednje škole, sa puno duplih bas-bubnjeva, mnogo prilika za mošing, i brutalnim ali razgovetnim vokalom. Bend me zapravo najviše podseća na Malevolent Creation ne jer liče na ijedan njihov konkretan album već po tome kako je ovo odlična kombinacija death metal ekstremnosti i thrash metal čitljivosti sa velikom pažnjom da rifovi budu kul a pevanje agresivno ama jasno. Emissaries of the Underworld je odlično produciran i ovo se vrlo lepo sluša:

https://galluxul.bandcamp.com/album/emissaries-of-the-underworld

Za pensilvanijski Hallucination na Metal Archivesu piše da više ne postoje (od 2015. godine) ali je album Only To Wilt izašao pre neki dan. Misteriozno. Dobro, bez obzira da li se bend ponovo okupio ili je ovo snimak od pre pet godina a tek sada izdat, treba reći da je ovo solidan old school death metal, vrlo tvrdog, brutalnog zvuka (prebudžen master, naravno, sa muzikom koja se davi sama u sebi kad bubnjar svira dupli bas bubanj) sa očiglednim korenima u onome što su nam u amanet ostavili Immolation i Incantation. Bend vrlo dobro operiše u ovoj formi, pišući zanimljive teme pa i upadajući u povremeno iznenađujuće zarazan gruv. Vredi čuti:

https://hallucination1.bandcamp.com/album/only-to-wilt

Shinda Saibo No Katamari (odnosno „Masa Mrtvih Ćelija“, molimlepo) je tročlani brutal death metal/ tech-death bend iz Tokija a njihov EP Ostriched Existence izašao je u Septemberu, no Bandcamp izdanje se pojavilo ove nedelje pa je u redu da ga dokačimo. Ne da su Shinda Saibo No Katamari sad neko must have otkrovenje ali ovaj EP, čudno opsednut velikim pticama (pored nojeva, na tapetu su i emui i ćurke) nudi dopadljiv deathgrind koji se ne ističe nekakvim neverovatnim tehničkim umećem ali umeće (!!) taman dovoljno „tehničnosti“ u svirku benda i u aranžmane pesama da sve to bude zanimljivo. Mislim, morate svakako imati afinitet ka ovakvoj muzici ali ako imate, ovo je puno pozitivne energije i entuzijazma i vredi da se čuje:

https://shindasaibonokatamari.bandcamp.com/album/ostriched-existence

Za još old school death metala, pa još iz Finske, evo prvog demo snimka trija Cemetery Dwell. Cold Visions of Nether ima tri pesme opasno odšrafljenog death metala koji je em jako mračan, em brz, em ima tu neku skandinavsku hladnoću kojui volimo. Iako je ovo demo, produkcija je sasvim dobra i vrlo primerena muzici a mislim da bi se ove tri sjajne pesme dopale i blek metal publici na ime svojih gitarskih tema. Odlično:

https://cemeterydwell.bandcamp.com/album/cold-visions-of-nether-demo

Teksašani Feed Your Body To The Void na demo snimku Demo 2020 imaju dve pesme užasno glasnog i teškog death metala. Ovo bi isto spadalo u staru školu sa svojom naglaskom na srednjetempaškom gruvu, težini i hipnotičkim rifovima radije nego na komplikovanim aranžmanima. Bend svira i brže na jednoj od dve pesme i ne mogu da se odlučim jesu li ubitačniji tako ili onda kada zvuče kao garažni rođak Bolt Thrower. U svakom slučaju odlično:

https://feedyourbodytothevoid.bandcamp.com/album/demo-2020

I Apparition iz Los Anđelesa provlače duboki, masivni death metal stare škole na svom singlu Granular Transformation. Ne znam kako su se tako nanizali ali i ovo je ploča sa dve pesme koje su odličan, bolestan i mračan staroškolski death zvuk sa uvrnutim rifovima i ogromnom težinom zvuka. Apparition veoma podsećaju na druge američke bendove aktuelnog talasa OSDM-a kao što su Vastum ili Sempiternal Dusk pa ovo preporučujem svakome ko se pronašao u takvom zvuku:

https://apparition23.bandcamp.com/album/granular-transformation

I Kuala Lumpur ima konja za tu trku. Obscurial su malezijski kvintet koji postoji već četiri godine ali njihov ovogodišnji demo, Exaltation je prvi studijski snimak koji su napravili. Srećom, u pitanju je prilično odlična ponuda, sa četiri pesme masivnog, glasnog staroškolskog death metala. Ponovo, originalnost nije ono po čemu ćete pamtiti Obscurial, ali kvalitet pesama, zvuka i izvedbe je na visokom nivou, sa odličnom atmosferom i puno razloga da čovek ove četiri pesme vrti u krug. Odlično:

https://obscurialmusic.bandcamp.com/album/exaltation

Štokholmski Repuked su švedski death metal bend koji ne svira švedski death metal. Ima i takvih! Drugi album ovog benda stiže sedam godina posle prvog i Dawn of Reintoxication je naslov koji obećava alkohol (votku, prevashodno) ali i bizaran seks, najčešće začinjen sa malo skatologije. Repuked nisu nimali stidljivi u svom obožavanju američkih preteča poput Autopsy i Impaled pa je i ovo album jednostavnog, staroškolskog death metala koji dosta polaže na atmosferu i težinu. Lepo je što bend ima dosta dinamičan mastering – nekarakteristično za Šveđane – mada su pojedinačni instrumenti miksovani sa mnogo kompresije pa album svejedno zvuči preglasno. Kvalitet pesama je onda, ono najvažnije jer su Repuked odlični izvođači i tu vredi reći da je ovo pristojan omaž pretečama, uz dosta low key humora i puno masivnih rif-momenata i mada Dawn of Reintoxication uglavnom ne dobacuje dalje od tog pristojnog statusa, to je sasvim dovoljno da se s uživanjem sluša.

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/dawn-of-reintoxication

Zaokružimo ovaj osvrt na ovonedeljni old school death metal ukazivanjem da je izašao novi album birmingemskih Benediction. Benediction sam uvek doživljavao kao lokalne ortake koji imaju kultni status u zajednici (ne samo lokalnoj) ali koje je malo osakatilo to što su im članove otimali uspešniji projekti, od Napalm Death, preko Bolt Thrower pa do Anaal Nathrakh. Mislim, naravno, sve je to ekipa iz kraja, ali fakat je da su Benediction respektovan ali najmanje poznat bend od svih nabrojanih. Opet, možda je stvar i u samom bendu jer su, bar za mene, Benediction uvek bili drugorazredna ponuda. Ne u nekom pežorativnom smislu, ovo je naprosto uvek bio bend koji proizvodi radnički death metal jakih rifova i jednostavnog koncepta, bez koketiranja sa podžanrovima i trendovima, i kao takav jeste zaslužio svoj kultni status. Elem, za osmi album, Scriptures, u jato se vratio pevač Dave Ingram, jedan od najzaposlenijih death metal pevača u britanskom (i skandinavskom) kontekstu a kreativna srž benda Brookes-Rew-Bate napisala je dvanaest četvrtastih, prkosno staroškolskih death metal pesama koje su prijatne, sasvim staromodne, izvrsno odsvirane i samo za mrvu previše klinički miksovane (autor kritike na Angry Metal Guy sajtu umešno povlači paralelu sa Massacreovim albumom From Beyond u pogledu toga kako kvalitetan miks uspeva da zvuči pomalo beživotno). Sasvim dobar album ako sebe ubrajate u Benediction fandom, ali posle dvanaest godina pauze možda i malo prekonzervativno držanje onog što bend najbolje zna da radi. Opet, Benediction nikada nisu davali ikakve signale da ih išta drugo u životu uopšte zanima pa je ovo upravo onakav album kakav se od njih očekuje.

Galactic Superlords sam već pohvalio za singl pre neki mesec, a sada je album koji taj singl sadrži izašao i Freight Train – kako se album zove – nudi još tog lepog, urednog hevi metala starije škole sa distorziranim ali pitomim gitarama, poletnim ali nežnim ritmovima i pevačicom koja zvuči umiljato ali i energično. Bend umešno šeta između radio-friendly komada power pop senzibiliteta (naslovna pesma koja album otvara pa i pomenuti singl) i žešćih, „metalskijih“ čukanja kao u, recimo Wrath. Ima tu i progresivnijih, ambicioznijih momenata (mejdnovska Leviathan) pa se sme reći da Galactic Superlords gledaju da se nađe po nešto za svakoga i ovaj album lepe, dinamične produkcije i zanimljivih ideja mi je prijao:

https://galacticsuperlords.bandcamp.com/album/freight-train

Škotlanđani Victorius (da, tako se piše ime ovog benda) je radio deceniju i po pre nego što je stigao do prvog albuma, ali Rise from the Flames je prilično dopadljiva ploča klasičnog heavy metala sa power metal začinima koju jedino, u mojim ušima, kvari pomalo čudan miks i mastering. Ali možda je do Bandcampa. Victorius tresu vrlo drusan, melodičan a energičan hevi metal koji za osnovu uzima dosta Iron Maiden filozofije (gitare pogotovo) a onda sve ubacuje u malo višu brzinu i servira ploču koja ne počiva na nekakvim meditativnim, reflektivnim pesmama već na rokerskim, žetokim komadima odličnog NWOBHM zvuka. To je naravno, muzika kao pravljena za mene i Victorius mogu da kažu da je potrajalo da se album napravi ali da se isplatilo jer su pesme dobrano sazrele i ovde se čuje jedna autentična glad i napaljenost dok se svira. Naravno, ima tu sitnica koje se daju kritikovati – na primer pevanje kome ne bi škodilo mrvicu više karaktera (a tehnički je sasvim na nivou), a to da album počinje pesmom dužom od šest a završava se pesmom dužom od devet minuta te i sam traje prilično dugo sigurno će biti naporno za neke slušaoce, no, da je ovo miksovano/ masterovano malo osećajnije pričali bismo o kandidatu za album godine:

https://victorius.bandcamp.com/album/rise-from-the-flames

Finski Nightstryke na svom drugom albumu, Storm of Steel, sviraju veoma sličnim stilom, uzimajući NWOBHM za osnovu i dajući svemu malčice gasa i power metal mirisa. No, razlika je što su Nightstryke ipak nešto bliži power metal nadgradnji nego prljavoj rokerskoj osnovi pa je ovo meni ipak mrvu ili dve manje drago. Nijanse su to  ali ovde ima taman toliko pop-začina da se oseti. No, opet, nijanse su u pitanju pa Nightstryke treba pohvaliti za vrlo solidan metal i kada su im pesme bliže NWOBHM matrici (kao u Dogfight, recimo), sve je apsolutno na svom mestu. Plus, bend veoma dobro svira (sjajne solaže) i ima dinamičan mastering pa je ovo, konačno, metal album koji se može glasno odvrnuti bez straha da će vam se zvučnici raspasti.

https://nightstryke.bandcamp.com/album/storm-of-steel

Danski veterani Artillery imaju novi singl, The Last Journey i naslovna pesma je, pa, metal balada u onom najklasičnijem smislu: kičasto, raspevano, preslađeno, pa onda malo tvrđe ali i dalje himnično. Nisam neki superljubitelj, ali Artillery ovo odlično rade. Srećom, B-strana sadrži obradu Metallicine Trapped Under Ice koja je izvrsna!!!!!!!!

https://artillerymetal.bandcamp.com/album/the-last-journey

North Star the Wanderer je bostonski prog-metal bend koji je izdao jedan singl pre dve godine i sada imaju još jedan EP sa dve pesme, Universal Trajectory. Bend sebe opisuje rečima „Progressive and primitive fighting each other.“ ali ovde je „primitivnost“ prejaka reč i jedini nešto siroviji element ove muzike je miks koji uopšte nije preterano sirov samo nije onako studijski popeglan kakav je kod skupljih bendova. No, North Star the Wandereru ovo daje jednu dimenziju iskrenosti a to se i dobro uklapa uz njihove prilično epske pesme zasnovane na legatu Mastodona ali autentično svoje.

https://northstarthewanderer.bandcamp.com/album/universal-trajectory

Freaks and Clowns je švedski sastav nastao 2017. godine kada su članovi Astral Doors i Chainwreck regrutovani za projekat koji bi pravio hevi metal u stilu osamdesetih. Tri i kusur godine kasnije, prvi album, Justice Elite je pred nama i mada je ovo daleko od najbolje ploče ove nedelje, daleko je i od neprijatnog. Ovo jeste ’80s hevi metal koji se oslanja jednako na andegraund i mejnstrim radove iz onog doba, smeštajući se otprilike na poziciju na kojoj su u ono vreme bili W.A.S.P. (uostalom, način na koji Christer „Chrille“ Wahlgren peva je vrlo jasan pokazatelj). Kao takav, on je himničan i bombastičan, ako ne i prepun sad neke dubine. Ovo je radio-friendly metal za ljude koji su zaista i ozbiljno slušali radio pre tri i po decenije i pate za muzikom kakva je bila nekad (uključujući Twisted Sister, Quiet Riot, Motley Crue…), pa iako nije mnogo inventivan, ovo je album pun kvalitetne izvedbe. Voleo bih življu produkciju i više varijeteta između pesama, ali Freaks and Clowns znaju šta hoće i isporučuju upravo ono što piše na pakovanju:

O istom trošku pomenuću i njujorški Disciples of Verity, novi bend Coryeja Glovera, voljenog gitariste Living Colour a čiji je debi album, Pragmatic Sanction upravo dropovao. Meni se ovo, da bude jasno, ne dopada ali cenim to kombinovanje vrlo melodičnog, vrlo ekspresivnog hard roka i nekih elemenata ekstremnijeg metala. Mislim, na prvoj pesmi gostuje Phil Demmel i to je dovoljan razlog da ja ovo pustim iako njegove gitare ovde donose mnogo više meni nebitnog Machine Head dž-dž-džkanja nego božanstvenog Vio-Lence zvuka. Ako ništa drugo, Glover je uobičajeno inventivan u svirci na ovom albumu, ali pesme su isuviše raspete između djent krljaže i radijskog pevanja da bi se meni album kao celina dopao. No ja sam, kako to obično primetimo, star i ogorčen čovek pa me ne treba uzimati odveć ozbiljno:

https://disciplesofverity.bandcamp.com/album/pragmatic-sanction

Omajgad, izvrsni italijanski hevi metal izdavač Metal on Metal Records je bio uglavnom u hibernaciji još od Septembra prošle godine i upravo se vratio najavom kompilacije Compendium of Metal Vol. 13 koja za svega četiri evra nudi izbor izvanredne muzike bendova što izdaju za ovu etiketu. Ozbiljno, ako prošle godine niste slušali Toxikull, kao da niste ni slušali metal, a ova ploča pored njih nudi i CHAINBREÄKER, Hellspike i Midnight Priest i još masu speed metal i heavy metal bendova premijum kvaliteta. Metal on Metal su firma koja kao da je nestala u nekom mom grozničavom, halucinantnom snu i ne mogu biti srećniji sada kad vidim da nastavljaju sa radom.

https://metalonmetalrecords.bandcamp.com/album/vv-aa-compendium-of-metal-vol-13

I 20 Buck Spin ove nedelje imaju novo izdanje a kakva god da je ova godina bila loša za većinu ljucke rase (loša), pitsburški izdavač je imao izvrsnu nisku izdanja od kojih sam većinu kupio čim su se pojavila (a neka i pre toga), uživajući u uniformnom kvalitetu i kreativnosti na meniju. Jedna od najboljih stvari (makar u poslovnom smislu) za 20 Buck Spin je ta spretnost da kada bend postane preveliki za taj neki andegraund i krene da izdaje za velike etikete, on i dalje ima prijateljske odnose sa 20 Buck Spin i nastavlja da radi i za njih. Tokom ove godine, to se desilo sa Khemmis ali i sa Spirit Adrift čiji novi album, Enlightened In Eternity paralelno izlazi za Century Media i 20 Buck Spin. Ovo više, da bude jasno, nije tek doom metal, već hevi metal generalnog usmerenja, sa vrlo teatralnom (povremeno skoro vodviljskom – slušajte Cosmic Conquest) komponentom i bend sada svira muziku, što se kaže, za celu porodicu i sve generacije. Simpatično:

https://listen.20buckspin.com/album/enlightened-in-eternity

Cranial Damage je ime iza kog biste se zakleli da stoji nekakav slamming death metal bend ali ovaj kvartet iz Mejvuda u Nju Džersiju na EP-ju Lacerations zapravo ima tri pesme koje kombinuju nekakav thrashcore, groove metal i powerviolence. Ne deluje kao prirodna kombinacija ali Cranial Damage zapravo ovde prave prilično organsku celinu koja je istovremeno ekstremno agresivna ali i pristojno gruvi. Odlična svirka i šteta što bend ne snima češće:

https://cranialdamage.bandcamp.com/album/lacerations

False Gods iz Njujorka su sludge metal bend koji na prvom albumu, No Symmetry​.​.​.​ Only Disillusion ide lepim rasponom od trešerskog, bržeg, napaljivijeg zvuka u Enemy Territory pa do meditativnije, melodičnije, gruvom obdarene Stay Frosty, a ovo su tek prve dve pesme na albumu! Dobar je to rejndž što bi se reklo i bend tokom albuma dobrano istraži prostor između, upuštajući se i u blek metal momente, doom pasaže itd. Vrlo zanimljiv debi za bend koji postojano radi i snima već pola decenije i samo ću malo da se sekiram zbog masteringa koji je glasan, napucan i ploču čini daleko neprijatnijom za slušanje nego što objektivno dobre pesme zaslužuju.

https://falsegods1.bandcamp.com/album/no-symmetry-only-disillusion

Tribal Scream iz São Paula su nekakva „komercijalna“ varijanta deahtthrash metala kakav je proslavio zemljake Sepulturu (a ima i malo thrashcore elemenata po uzoru na takođe zemljake Ratos de Porao) i njihov prvi EP, jednako nazvan Tribal Scream je dobro produciran i nudi tri pesme u kojima death i thrash metal dele binu sa više „televizijskim“ groove metal pristupom. Nije baš moj džem, jelte, više volim nerazblaženu verziju svega nabrojanog, ali bend je kvalitetan:

https://tribalscreamofficial.bandcamp.com/album/tribal-scream

Bay Area thrash metal legende, Death Angel, snimile su EP akustičnih pesama Under Pressure gde je naslovna pesma, dakako, obrada velikog Queen i David Bowie hita iz 1981. godine. I solidna je. Ostalo su autorske pesme u akustičnim verzijama i, pa, ako ste uvek želeli da slušate klasičan thrash metal ali su svam smetale te distorzije i glasni bubnjevi, BAŠ imate sreće.

Dosta interesantnog grindcorea sam čuo ove nedelje. Okus su Irci* čiji EP Disincorporate ima šest pesama i meša klasičan grindcrust sa elementima blek metala za jednu mračnu, ali zabavnu kombinaciu. Ovo su uglavnom brze i poletne pesme sa samo malo skretanja u neke sporije, atmosferičnije vode (Pigs), sa ekonomičnim aranžmanima i obradom Asocial na kraju. Fino:

*a ne Hrvati, hihihi

https://okus.bandcamp.com/album/disincorporate

Unsound Mind iz New Jerseyja na EP-ju Things Aren’t Getting Any Better praše metalizirani grindcore koji uspeva da zadrži tu neku eksplozivnost i oštrinu ali i da ima atmosferičnije, razrađenije aranžmane. Bend je, kada svira brzo, vrlo ubedljiv pa sve ostalo doživljavam kao solidnu predigru. Odlična svirka i produkcija i dosta „modernih“ djent/ deathcore ukrasa ali bez padanja u provaliju:

https://unsoundmind666.bandcamp.com/album/things-arent-getting-any-better

Formless Utopia Eternal je split album dva grindcore benda sa dve strane sveta. Gendo Ikari, naravno, nisu iz Japana nego se samo lože na Neon Genesis Evangelion a inače su iz Glazgova. Njihova muzika je žestoka, abrazivna, sa dosta sporijih, „atmosferičnih“ momenata, ali tako da i dalje dobijemo blastbitove i vrisku u pogodnim količinama. Kratke pesme, tehnički impresivna svirka i dobar, jak zvuk su sve njihovi aduti, pa ako volite Discordance Axis, Gendo Ikari verovatno upadaju u isto mesto u srcu. Blight Worms su iz Kanbere i sviraju dosta slično. Ovo je dakle, vrlo ekspresivan, glasan grajndkor sa dosta kvaliteta na strani svirke i moćnom, teškom produkcijom. Jedini nedostatak albuma je da se digitalni daunloud paktično ne prodaje pa morate kupiti fizičku kopiju.

https://gendoikari.bandcamp.com/album/formless-utopia-eternal

https://blightworms.bandcamp.com/album/formless-utopia-eternal

O istom trošku vredi čuti i Crisis Act, takođe grindcore bend, iz, takođe, Australije. Turn it Off je album sa 11 pesama koje prolete brzo i ugodno s obzirom da ni jedna nije duža od dva minuta a dobar broj ih je kraći od minut. Bend vrlo dobro svira i ima dobar zvuk – otud i ta ugodnost – sa gruvom koji zvuči kao da dolazi iz Pig Destroyer/ Agoraphobic Nosebleed škole i dobrim, prigodno efikasnim, aranžmanima. Lepo.

https://crisisact.bandcamp.com/album/turn-it-off

Još jedan odličan grindcore split, ovog puta EP, sa osam pesama, nam se pojavio baš kad je bilo najpotrebnije. Shit Life su detroitski grindcore duo koji sam prošle godine veoma zavoleo sa njihovim drugim albumom, Reign in Bud, a Competitive Victimhood je njihov split EP sa teksaškim sastavom Noisy Neighbors. Noisy Neighbours nisu osobito originalni ali sviraju kvalitetan grindcore sa klasičnim rifovima za ovu muziku i jednim lepim, tečnim osećajem koji kreiraju kada sviraju brzo. Pesme su ukusno protkane i solidnim moš-delovima i ovo je vrlo kompetentan klasični grindcore. Shit Life sa svoje strane ponovo oduševljavaju izuzetnim radom, pa kako me je bubnjar izvalio od oduševljenja na prethodnim izdanjima tako me i sada, da prostite, izvaljuje. Muzika je generalno još brža nego na prethodnim izdanjima i malo siroviji master ne smeta koliko bi smetao kod nekog benda lošijeg kvaliteta. Shit Life uspevaju da spoje visoku sviračku ekspertizu sa jednim vrlo prizemljenim, pankerskim pristupom grindcoreu i to ovde odlično funkcioniše. Sve preporuke, pogotovo uz činjenicu da je digitalni daunloud ovog izdanja BESPLATAN ako tako želite:

https://noisyneighborstx.bandcamp.com/album/competitive-victimhood-split-with-shit-life

https://shitxlife.bandcamp.com/album/noisy-neighbors-shit-life-competitive-victimhood

FILTHxCOLLINS su, slično Shit Lifeu, grindcore duo gitare i bubnjeva, samo iz Notingema i više old school. FxC2020 je prvi pravi album ovog dua i u pitanju je prilično sirovo snimljen grindcore gde doboš zvoni iz sve snage a pesme traju po dvadeset sekundi. No, FILTHxCOLLINS nisu antimuzičari i iako je njihova muzika izrazito prosta i programski prostačka, ona svakako kanališe izvornu grindcore energiju radije nego nekakav memekorični, ironijom nadjeveni prezir prema formi uopšte. Utoliko, meni se ovo prilično dopada, pogotovo što se bend trudi da pesme ne liče jedne na druge iako ovde ima vrlo malo moš-delova ili uopšte momenata gde možete čuti rifove. Fino:

https://filthxcollins.bandcamp.com/album/fxc2020

Loss of Infection su veoma stereotipan Deathcore bend za, recimo 2008. godinu. Sve je tu: insistiranje da je ovo što sviraju death metal, nejmčekovanje Ktulua, disharmonične gitare… No, Loss of Infection su em vrlo mladi em su južnokorejskog, jelte, etniciteta pa mi sve to nekako simpatično. Njihov debi album, Dark Dimension odiše jednom vrlo prijatno naivnošću i entuzijazmom koji je lišen poze i kulturnog kodifikovanja što ga imaju stariji i iskusniji bendovi. Ovo je simpatično, maštovito u jednom skučenom opsegu i lepo producirano:

https://lossofinfection.bandcamp.com/album/dark-dimension

Za najtvrđu stranu industrial metala dobili smo novi, ovog puta živi album projekta Author & Punisher. Kurt Ballou je nastupao uživo u ovoj godini, uprkos apokalipsi ili možda baš zbog nje, imajući u vidu koliko je bučan, abrazivan, mračan njegov muzički autput. Live 2020 B​.​C. može na prvi pogled da zbuni jer smo navikli da „B.C.“ označava staru eru, ali nek to bude tek prva od mnogih konfuzija u koju će vas Author & Punisher ubaciti ovim mrvećim ali hipnotičkim albumom odličnih živih nastupa:

https://authorandpunisher.bandcamp.com/album/live-2020-b-c

Hunter of Borneo je super ime za death metal bend, pogotovo ako ste iz Indonezije. A ovaj bend je baš odatle. Promosick 2020 je demo sa dve pesme slamming death metala koji, da bude jasno, zvuči dosta „kućno“, pogotovo u domenu vokala i bubnjeva, ali gitare su solidne i ovo je u suštini naivna, prostačka ali simpatična i ambiciozna muzika benda koji očigledno ima dosta potencijala da napreduje:

https://sadisticrecords.bandcamp.com/album/hunter-of-borneo-promosick-2020-2

Ruski izdavač Inherited Suffering Records nas je ove nedelje zapljusnuo talasom svojih izdanja. No u moru manje ili više slamcore bendova, meni je najviše legao EP Micro Surgery francuskog sastava Cryogenical Excision koji sa svoje četiri pesme nudi prilično klasičan slamming death metal sa dovoljno slemova i moš-delova da ja budem zadovoljan a bez „core“ zastranjivanja. Francuzi se trude da im pesme budu dinamične i raznovrsne, što takođe cenim i ovo je prilično hi-tech, ili, bolje, hi-fi slamming death metal za ljude koji vole ovaj stil ali ih smaraju sobni projekti koji u njemu kao da preovlađuju. Fino:

https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/cryogenical-excision-micro-surgery

Nisu loše ni njihove poljske kolege, Fetor koji za istog izdavača izbacuju svoj drugi album, Downwards to Distress. I ovo je prilično klasičan, radnički slamming death metal, sa vrlo dobrim zvukom i kvalitetnom svirkom. Slem ne bi trebalo da je neka velika filozofija, on je, slično fanku, nešto gde se više ceni osećaj nego kompleksnost i utoliko treba primetiti da se Fetor pošteno trude da svoje slemove uokvire sa dosta raznih ukrasa koji njihovoj muzici daju raznovrsnost, ali da su najbolji momenti na albumu ipak baš ti masni, masivni, napaljujući slemovi. Solidno, plus taj omot albuma koji je očiglednoprilično inspirisan jednim upečatljivim bossom iz Dark Souls:

https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/fetor-downwards-to-distress

Bostonski Goratory su kežuali dropovali album nedelje, posle pauze od, oh, punih šesnaest godina. Ova ekipa, koja je startovala početkom stoleća kada su neki od članova imali po nežnih 14, prešla je tijekom vremena put od korektnog ali ne preterano zanimljivog lo-fi deathgrinda do, pa do izvanredno zabavne, visokotehničke deathgrind svirke na novom albumu koji se zove Sour Grapes, ali se tu ne misli na kiselo grožđe u, kako da kažem, UŽEM smislu. Naime, Goratory od početka svoj identitet zasnivaju na skatološkom diskursu ali je on, za razliku od 99.9999 procenata grinderskih kolega opsednutih fekalijama, zapravo duhovit. Mislim, bend je na prvom albumu, 2011. godine, imao pesmu nazvanu Retrograde Defecation, što je prilično duhovito a prvi singl (da tako nešto postoji danas) sa novog albuma zove se I shit your pants i govori o podmetanju hipicima psihodeličnih narkotika umešanih sa laksativima. No, Goratory nemaju onu zlu, zluradu dimenziju koja je krenula od Anal Cunt i zatim se završila u današnjim nepodnošljivim grind projektima na internetu, i njihova muzika je daleko sofisticiranija od teme ove pesme. Bend je tokom sazrevanja davao članove metal imenima poput Job for a Cowboy, The Black Dahlia Murder, Abnormality, Despised Icon ili Deeds of Flesh pa se na ovom albumu može očekivati izuzetno visok nivo kvaliteta svirke – a što i dobijamo. Naravno, ovo je nominalno tech-death pa komplikovani aranžmani i stalne smene harmonija, ritmova i tempa tu idu uz teritoriju ali bend uspeva da sve to učini zabavnim i ne pada u zamku neke umišljene ozbiljnosti. Još jedan bend sa severa kontinenta je ove godine objavio album koji bih opisao sličnim epitetima i ako ste, kao ja, voleli Killitorous na njihovom ovogodišnjem ili prvom albumu od pre neku godinu, Goratory su u veoma sličnoj kategoriji, ne odričući se skatološkog deathgrind jezgra ali praveći od svoje muzike jednu urnebesnu grindcore komediju u kojoj se smejete u sebi dok se na sav glas divite apsurdnom kvalitetu svirke i načinu na koji se pesme okreću oko nekoliko osa u isto vreme. Uz odličan miks (i glasan master koji, takođe, ovde ide uz teritoriju) i činjenicu da je Sour Grapes svega pet evra za digitalni download, ovaj album je zaista izuzetna ponuda za svakoga ko voli žestok deathgrind i, pa… gomna.

https://everlastingspewrecords.bandcamp.com/album/sour-grapes

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 10-10-2020

U protekloj nedelji napustio nas je Eddie Van Halen, gitarista koji je, može se argumentovati, predstavljao ključnu sponu između gitarskih heroja prvog talasa, prevashodno Claptona i Pagea – koji su mu, pored neizbežnog Hendrixa bili i uzori – i onog što je došlo osamdesetih u figurama kao što su bili Vai, Satriani, Wylde, pa i Malmsteen. Eddie je bio ne samo vasnerijski talenat i neko ko je skidao pesme i solaže samo gledajući ljudima u prste, ne samo popularizator dvoručnog tepinga koje će osamdesetih postati stalni deo programa hevi metal gitarista, već i samouki zanatlija koji je stalno nešto majstorisao oko gitare i pravio je da proizvodi zvuke koje do tada nije mogla. Velika ličnost za metal, rok i uopšte muziku poslednjih pola veka. Nek odmori sada u velikom bekstejdžu sa druge strane. A mi da vidimo i šta je izlazilo a vredno je da ga čujemo i ispratimo Eddieja uz buku i pucanje.

Blek metal, kao stil koji izuzetno polaže na mistično, opskurno, neprozirno, tajno i nedorečeno dobija neku vrstu svog sažetka sa bendom Prosternatur za koji se ne zna ni ko su ni odakle su. I njihov drugi album, Mortuus et Sepultus počiva na ovoj misteriji i opskurnosti, nudeći mračne, hermetične blek metal pesme koje se ne kriju iza lo-fi pancira već, naprotiv, dopuštaju da se tama i neprijateljstvo dobro čuju. Nije za pevušenje i stiskavac, ali Mortuus et Sepultus u sebi krije  potencijal za transcendentna iskustva:

https://prosternatur.bandcamp.com/album/mortuus-et-sepultus

Švedski Trident su na drugi album, North, čekali deset godina, ali jasno je da nisu sedeli skrštenih ruku – nedobog, pa oni sigurno krst smatraju nečim najgorim – nego su radili i unapređivali se. Otud je North jedna lepa, ubedljiva ploča black-death metala sa kvalitetnnom produkcijom i napadačkim, ratničkim stavom, a ne bez suptilnosti. Trident odlično pišu pesme i proizvode dinamičnu, napetu svirku koja se ne oslanja sve vreme na brzinu da bi zvučala žestoko. Vrlo lepo:

https://non-serviam-records.bandcamp.com/album/north

Na ovim smo stranicama više puta hvalili različite keltske blek metal projekte pa evo sada i nekoliko lepih reči za debi album škotskog jednočlanog projekta Aonar. The Cult of Life je meditacija o propasti čovečanstva iz perspektive veštačke inteligencije koja ga nadgleda, a sve inspirisano Ellisonovom zastrašujućom i klasičnom kratkom pričom „I have no mouth but I must scream“. Ovo je, razume se, sumoran album ali muzika je žustar, energičan blek metal koji ne smara prebiranjem po molskim akordima i utapanjem u sjeti već – krlja. Craig Milne je ambiciozan autor koji počinje ploču kompozicijom dužom od 13 minuta, ali ovo je uglavnom pristojan blek metal koji opravdava svoju meditativnu prirodu temom i konceptom albuma. Lepo:

https://aonarsco.bandcamp.com/album/the-cult-of-life

Čileanski duo To Death na svom debi EP-ju Perpetual Gloom svira prijatan blackened death metal. Iako je ovo korektno odsvirano i snimljeno, muzika ima i jedan naivni, idiosinkratični pristup aranžmanima koji je čini svežom i šarmantnom. Lep početak:

https://todeath.bandcamp.com/album/perpetual-gloom

Iznenađujuće mnogo mi prija debi album bristolskih Blasfeme, nazvan Iniquity in Salvation. Ovo je vrlo uredan, pod konac odsviran blackened death metal, sa dobrim, ekstremnim ali upicanjenim zvukom i pesmama koje se baziraju na opakim rifovima, vrištanju i brzini. Album je podugačak, ovde, kad se saberu i interludiji, ima trinaest lakih komada na ploči, ali ga veoma vredi čuti:

https://wulfhereproductions.bandcamp.com/album/iniquity-in-salvation

Francuski duo mršavih mladića, Dysylumn sa svojom trećom dugosvirajućom pločom, Cosmogonie pruža publici tačno ono što ona, slutim očekuje. Mislim, intro ovde traje preko četiri minuta a za njim slede pesme duže od šest, sedam, osam pa i devet minuta ispunjene meditativnim, umiljatim ponavljanjima melodičnih i melanholičnih akorda, grubim ali toplim vokalima i ritmom koji je ujednačen i predvidiv. Dysylumn, ipak, nisu generički atmospheric black metal bend i izdvajaju se od proseka kvalitetom, kako svirke, koja je dinamična i živa bez obzira na ambiciju da bude hipnotična i repetitivna, tako i pesama koje su promišljeno rađene. Ovo je i solidno producirano pa se lako preporuči:

https://dysylumn.bandcamp.com/album/cosmogonie

Lepa blek metal sirovina stiže nam iz Portugalije, sa prvim EP-jem skupine Ventr, naslovljenim Numinous Negativity. Portugaliju, toplu mediteransku zemlju ne biste instinktivno povezali sa muzikom koja je ovako mračna, hladna i okrutna, ali eto, ima nas svuda. Numinozna negativnost je pompezan naslov za nešto što je maltene garažni snimak, sa svojim lo-fi kvalitetom zvuka i ljuljanjima u tempu, ali Ventr uspevaju da sve to pretvore u prednost dok valjaju slatke satanske teme i distorzirane đavolje rifove. Šarmantno:

https://ventr.bandcamp.com/album/numinous-negativity

Francuzi In Cauda Venenum imaju violončelo u stalnoj postavi što bi trebalo da nas unapred upozori o kakvom bendu pričamo. Njihov drugi album, G​.​O​.​H​.​E. ima samo dve pesme, svaka od njih dugačka preko dvadeset minuta, utopljene u melanholičnu izmaglicu gitara bez dinamike, violončela, sintisajzera, udaljenih vrištećih vokala, semplovanih govora, pijanističkih vinjeta… Ali da bude jasno, ako volite taj grandiozni pristup blek metalu, bez stida i brige da li neko ovako nešto smatra pretencioznim, ovo je vrlo dobra ponuda, sigurna u sebe i dosledna u onom što radi. In Cauda Venenum su pojava za sebe i to treba ceniti:

https://incdvnnm.bandcamp.com/album/g-o-h-e

Švedski veterani black-death metala Necrophobic imaju deveti album, Dawn of the Damned, što za više od trideset godina svirke i nije mnogo. Zato valjda i album zvuči napaljeno i sveže, podsećajući na klasičan švedski blek metal zvuk svojom kombinacijom melodičnosti, brzine i žestine. Necrophobic ne izmišljaju nekakve tople vode ali su i dalje prilični majstori u kreiranju metala koji je istovremeno brz, tehnički impresivan ali i prijemčiv, himničan, epski na jedan pop način. Ja sam prost čovek i meni ovo prija:

Ajmo sad stoner i dum. Psihodelija koju Across Tundras, bend sa stalnom adresom u Tenesiju, provlače ima elemente Amerikane i te neke „dream pop“ muzike ali je glasna, bučna i uzbudljiva u toj svojoj sanjivosti. Album LOESS ~ LÖSS bi zapravo i profitirao od malo mekšeg, tišeg zvuka gde bi instrumenti imali manji „panč“ i gde bi prelepi, hipnotički ambijenti kreirani gitarama i klavijaturama imali više prostora da vam se šire po ušima, ali ovo je i tako vrlo lep album prijatne, udobne psihodelije:

https://acrosstundras.bandcamp.com/album/loess-l-ss

AIAUASCA su sludge/ doom duo iz Kvebeka i njihov drugi (mislim) album, Mareacion ima dve dugačke, teške pesme koje pritom ne istrajavaju u nekoj komičnoj sporosti i svečanosti, već tu ima i dosta momačke svirke. Treba izdržati svu tu supernapucanu produkciju i ta trajanja, ali bend se trudi da principom „od šapata do vriska“ kreira zaista ekspresivnu, memorabilnu muziku (i poneki dobar doom rif) i to im mahom uspeva:

https://aiauasca.bandcamp.com/album/mareacion

Još dobre psihodelije nam stiže posredstvom odlične kasete Paradigm Shift britanskog sastava Amon Acid. Ovo je praktično acid-doom, muzika sva u orijentalističkim harmonijama međ gruvom koji za polaznu osnovu uzima Black Sabbath i Pentagram ali onda cimne MALO VIŠE iz nargila i sve se pomeri par stepeni ka nirvani. Stanju, ne bendu. Amon Acid imaju lepe doom metal rifove ali njihova muzika je nešto više od rifova, jedan primitivni ali neodoljivi ritual u kome su distorzirane gitare samo komadić priče:

https://amonacid.bandcamp.com/album/paradigm-shift

Little Hole Filled je verovatno najgore ime za bend koji svira metal bilo koje vrste a pogotovo za ovu austrijsku ekipu koja provlači prijatan, rifaški stoner/ sludge metal. Ovo nije instrumentalna muzika ali skoro da jeste jer je čitava poenta pesama na albumu And The Ants Still March On nizanje lepih, distorziranih rifova i hipnotisanje slušaoca njihovim urednim slaganjem. Utoliko, albumu svakako ne bi škodilo malo više dinamike i raznovrsnosti ali ako ste raspoloženi za nešto što drži vrlo solidan gruv i ima lepe harmonske ideje tokom čitavog trajanja albuma, Little Hole Filled će… ispuniti tu potrebu, kao nekakvu… malu rupu…

https://littleholefilled.bandcamp.com/album/and-the-ants-still-march-on

Sasvim prijatan und pristojan hard rok stiže nam iz Berlina na EP-ju The Space Between petorke Bubba Ho-Tep. Ovo je pod priličnim uticajem dobre ’60s i ’70s rok svirke, sa dosta bluzerskih rifova i gruva kakav bi pristajao Ten Years After ili Roriju Galageru. Kako sam ja to trošio u nezdravim količinama kao dječak, tako mi i Bubba Ho-Tep prirodno prijaju. Ovo je i lepo producirano da bude čisto i prijatno a da ima dinamiku što je danas maltene izgubljeno znanje. Preporučuje se:

https://bubbahotepmusic.bandcamp.com/album/the-space-between

Također Nijemci, Hexer iz Dortmunda se na svojoj promo fotografiji slikaju u kožnjacima a jedan od njih pokazuje kameri srednji prst, valjda da se uspostavi ulični kredit, no, srećom, muzika im je, na njihovom drugom albumu ipak vredna pažnje. Realm of the Feathered Serpent je kolekcija dugačkih i odmereno tempiranih pesama zamišljenog, pomalo ritualnog, pomalo meditativnog doom/ sludge zvuka sa finom dozom melanholije. Kažem „finom dozom“ da bi bilo jasno da ovo nije uplakani, terminalno gotski dum kome je naricanje ceo raison d’être već jedna spontanija muzika sa blago tribalnim prizvukom, gde su harmonije, istina je, duševne, ali bend polako i svečano, a opet energično ponavlja ritmičke i tematske sklopove puštajući slušaoca da se utapa u hipnotičkoj atmosferi. Ovo se može i prekuvati, naravno, pa je dobro da se Hexer trude da sve ipak ima dinamiku i bend pokazuje mišiće da bi bilo jasno da ovo nije ni sanjivi post-metal. Tako da je ploča na zlatnoj sredini, sa dovoljno distorzije i energije da zadovolji moje primitivne potrebe ali i dovoljno suptilne, višeslojne filozofije u kreiranju kompozicija da mi zadovolji i ono malo kognitivnog žara što mi je preostalo. Lepo producirano. Lep album.

https://hexerdoom.bandcamp.com/album/realm-of-the-feathered-serpent

Italijani Invernoir su bend koji je mnogo manje po mom ukusu ali ne treba ignorisati njihov solidni kvalitet. Njihov debi album, The Void and the Unbearable Loss zvuči baš kako mu naslov sugeriše, tužno, zamišljeno, patetično, introvertno, emotivno itd. itd. itd. Nisam siguran da emo-doom metal postoji u registru metal podžanrova pa ću reći da iako Metal Archives ovo vodi kao Gothic Doom, Invernoir imaju barem onoliko shoegaze senzibiliteta u svom zvuku koliko i gotike. Bude to i dobro, kad konačno jednom krene i mada ovo nije moj, jelte, fazon, bend svakako kapira šta hoće i kako da ga postigne pa su ovo spore, melanholične pesmice epske širine i uplakana lica. Ko voli, mislim da će voleti:

https://funere.bandcamp.com/album/the-void-and-the-unbearable-loss

Prvi album polno mješovite doom metal ekipe Yatra iz Merilenda je meni bio prilično dobar i komentarisao sam neobično pevanje Dane Helmutha kao karakteristiku po kojoj se bend izdvaja od ostatka scene. Novi, već treći (drugi ove godine!!) album je tu, i All Is Lost i dalje ima Helmuthov karakteristični pola odašaputani, pola odrežani vokalni stil ali bend ovde ulaže i dosta energije u pisanje pesama. Kompozicije su ovde maštovitije i dinamičnije od tog nekog osnovnog doom metal predloška, sa određenim trešerskim i sladžerskim aspiracijama i tvrdoćom koja ne narušava potrebnu dostojanstvenost ovakve muzike. Bend pritom sklapa solidno zaokružene komade od oko tri-četiri minuta, ne smarajući već pošteno svirajući i puštajući rifove i gruv da odrade svoje pre nego što se pređe na naredni komad. Fer. Solidan miks i prebudžen mastering ali ovo je album koji se lepo sluša:

https://grimoirerecords.bandcamp.com/album/all-is-lost

Nisam nešto lud za instrumentalnim doom/ post metal albumima, pa mi tako ni Eremit, druga dugosvirajuća ploča berlinskih Neànder nije bila po ukusu kad je krenula sa dvoipominutnim shoegaze/ drone introm koji je, subjektivno rečeno, trajao bar tri sata. No, stvari su značajno podnošljivije kada bend krene u doom smeru. Ovo i dalje jesu pesme sa pomalo predugačkim, pomalo samozaljubljenim kompozicijama koje se razvijaju presporim tempom predugo vremena, ali bend, da budem fer, ima pristojne doom rifove kad baca doom rifove i zvuči prijatno i kada ih kombinuje sa gorkoslatkim post-blek-metal pasažima. Okej je:

https://throughloverec.bandcamp.com/album/eremit

Čileanski jednočlani Rise to the Sky ne da ne svira instrumentalni doom metal nego je njegov drugi album, Death Will Not Keep Us Apart prepun pevanja svih vrsta. Ovo je vrlo melodičan, vrlo svečan, kinematski doom album, konceptualno konstruisan oko naučnofantastične priče o paru koji pokušava da preživi smak sveta, a muzički, iako relativno „jeftino“ produciran, spravljen da bude nešto što se sluša sa jednim egzaltiranim osmehom na licu i uživa u predivnoj, dostojanstvenoj tugi koju Sergio Gonzalez Catalan kanališe nežnim melodijama, anđeoskim pevanjem, dubokim death vokalima, sakralnim motivima, sporim, dostojanstvenim tempom… Ovo je veoma uspela smeša mnogih koncepata koje povezujemo sa doom metal muzikom i Catalan, pored izrazitog talenta da napiše monumentalne doom pesme od kojih ni jedna ne traje duže od šest minuta, ima i odličan zvuk gde se svi ti slojevi kompozicija doro čuju i prave željenu atmosferu. Odlično:

https://risetothesky.bandcamp.com/album/death-will-not-keep-us-apart

Warlung iz Hjustona su ponovo sa nama i kažu da su na albumu Optical Delusions našli idealnu sredinu između horor intonirane muzike sa prvog i rokenrol aspekata drugog albuma. To ćete vi morati sami da procenite koliko je ta sredina idealna, ali meni se prošli album prilično dopao a ni ovo nije ni malo loše. Naravno, Heavy Psych Sounds Records je firma koja uliva poverenje, pogotovo što je reizdala i prva dva albuma Warlung, pa je slušanje sve tri ploče za redom skoro pa prirodna reakcija poštenih ljubitelja teškog roka. Elem, Optical Delusions ponovo ima taj neprikriveno ’70s, sabatovski pristup sa lepim rifovima koji spajaju bluz gruv i metal mračnjaštvo, pamtljivim vokalnim temama i dobrom produkcijom. Lepo:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/warlung-optical-delusions

Rusi The Re-Stoned nisu nameravali da snime novi album, kažu, već samo par novih pesama da najave turneju koja je trebalo da se održi proletos, ali eto, desi se šta se desi, zavuče nam se pandemija i ono šta će, kud će – ajde u studio. Thunders of the deep je, dakle, ploča koja se desila neplanirano i kao takva ona ima i momente koji bi možda bili upeglaniji i razrađeniji da je bend sve ovo radio planskije, ali je svejedno fina kolekcija instrumentalnih stoner rok komada koje vozi pre svega lepa, fazirana gitara a pod nju se podmeće kvalitetna ritam sekcija. The Re-Stoned vole bluzerske korene svoje psihodelije i ne hvataju samo na snagu i težinu, naprotiv, ima ovde dosta dinamike i suptilnosti. Voleo bih da je album nešto zaokruženiji, delovi ovde i dalje imaju miris džem-sešna ali generalno ovo je vrlo dobro:

https://re-stoned.bandcamp.com/album/thunders-of-the-deep

Ripple Music je izdavač sa tako visokim kvalitetom autputa da se ozbiljno nosim mišlju da krenem da im plaćam pretplatu od pet dolara mesečno da bih odmah sva njihova izdanja dobijao automatski kad izađu. Današnji primer: kiparski Arcadian Child koji svoj psihodelični rok ukrštaju sa malo grčke/ mediteranske tradicije da se dobije vrela, zapaljiva smeša potentne hard ’n’ heavy muzike i hipnotičkog gitarskog rada. Protopsycho je odličan naziv za ploču koja čuva osnovni hard rok format kao osnovu ali je nadograđuje sa mnogo helenskih harmonija i gitarskih tehnika koje vuku poreklo direktno iz narodne muzike ovog dela sveta. Arcadian Child su još jedan od onih bendova na Ripple Music koji zvuče bezvremeno, savršeno uklopljeni u „klasičnu“ hard rok tradiciju a opet bez retro mirisa, čineći tu tradiciju savremenom i živom. Izuzetno.

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/protopsycho

https://arcadianchildband.bandcamp.com/album/protopsycho

Italijani Last Century se trude da na svom prvom albumu, A State of Being Aware udahnu thrash metalu novi život. Ovo je lepa ambicija i bend ima simpatične ideje i kreativna, iznenađujuća rešenja. Blago ih koči pevanje koje je, pa, recimo, malo „leftfield“ ali bend ima karakter zahvaljujući i tome, ali i zahvaljujući komplikovanim a opet prirodnim aranžmanima i dobroj produkciji. Ovo nije thrash metal jurnjave i pretnje niti hladna, laboratorijska „techno-thrash“ vežba, već topla i duševna muzika. Vredi čuti:

https://lastcentury1.bandcamp.com/album/a-state-of-being-aware

Death metalci vole da pevaju o ubicama pa tako i Slovaci Stabbed čiji EP Irena govori o poznatom slučaju žene po imenu Irena Čubírková koja je prva pogubljena žena posle Drugog svetskog rata u Čehoslovačkoj – zato što je ubila muža i kolegu, u razmaku od 13 godina, odsekla im glave i spalila tela u rerni… Mračna tematika, a Stabbed sviraju odlično na ovom stamenom, vrlo gruvi EP-u. Produkcija je sjajna, atmosfera mračna a metal nekako ozbiljan, kao da gledate nekakav dokumentarac. Fino:

https://stabbedsk.bandcamp.com/album/irena

Inferi iz Tenesija su svoj melodični death metal sa početka karijere evoluirali u rastuće „tehničkom“ smeru pa je novi EP, Of Sunless Realms ta neka apoteoza parenja melodeath i tech-death filozofija, sa naglašenom melodičnošću i komplikovanim aranžmanima gde se koriste neobične ritmičke strukture i upada u „čudne“ harmonije. Sa jedne strane gledano, Inferi spajaju sve što izrazito ne volim, ili bar za njega izrazito ne marim, u death metalu, ali ovo je impresivno sklopljen EP koji mi nije bilo naporno da slušam diveći se malo kvalitetu svirke a malo i solidnom miksu koji sve to pušta da se lepo čuje:

https://inferi.bandcamp.com/album/of-sunless-realms

Naravno, bliže mom ukusu pada novo izdanje Fucking Kill Records. Minenratten je split album između dva nemačka benda, Minenfeld i Ratfeast, sa materijalom koi je već izašao na kasetama pa je ovo sada zasluženo vinilno izdanje. Elem, ovi prvi sviraju primitivan death metal stare škole, baziran na velikim rifovima i meljućim ritmovima. Minenfeld nisu najtehničkiji bend u svojoj oblasti, naprotiv, ovo je zaista prilično primitivno, ali imaju taj primalni death metalski šmek, tu inerciju masivnosti koja mrvi sve ispred sebe bez obzira na blagi osećaj da sve u svakom trenutku može da se raspadne. Bend je obradio Bolt Throwerovu Cenotaph i to im vrlo lepo stoji ovde. Ratfeast su više thrash/ hardcore bend i njihova strana EP-ja je pankerskija u jednoj metaliziranoj verziji D-beat hardkora, na prilično tipično nemački način. Eto:

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/minenfeld-ratfeast-minenratten-split

Njemački Boundless Chaos ima lep logo, sav okovan u metal, a ni muzika na prvom im EP-ju, Of Death and Perdition, vere mi, nije rđava. Ovo je thrash metal sa sjajnim rifovima i jednom nemirnom, nepoćudnom energijom, ali i sa skoro death metal vokalom pa će prijati i jednoj i drugoj publici. Nijemci zapravo imaju i dosta izvornog speed metal šmeka pa je ovo, uz odličnu produkciju u kojoj se sve čuje i ništa ne zaklanja ono drugo, zapravo skoro idealan spoj starog i novog. Vrlo dobro:

https://boundlesschaos.bandcamp.com/album/of-death-and-perdition

Na bend po imenu Cuntcrusher ne bih, u normalnim uslovima potrošio ni dve sekunde vremena jer su šanse da ovo NIJE nekakav mizogini slamcore sastav sa ogavnom incel retorikom negde devet prema jedan. No, valjda me njuh ovog puta poslužio pa sam protivno intuiciji kliknuo na prvi album sastava baš ovakvog imena, The Countenance i ispostavilo se da je ovo zapravo lepa thrash metal ploča benda iz Čilea. Da se razumemo, možda bend ima mizogine stavove, ne umem da to istumačim iz odurlanih stihova na ovom albumu, ali ako ih i imaju, makar ih umotavaju u nekakvu poetskiju i estetski prefinjeniju oblandu. Evo, prva pesma se zove Spawn Machine, treća Unborn, sve to MOŽE da bude odvratna mizogina propaganda a može da bude i samo normalna metalska ikonogrqafija. Ko mi kriv što sam gluv pa ne razumem šta Leo Ramirez peva… Elem, da ne smaram, bend svira odličan, ODLIČAN thrash metal koji za osnovu uzima Slayer iz devedesetih i dodaje lepu količinu gruva tako da su pesme nemirne, kinetičke i imaju lep odnos napetosti i jedne prijatne opuštenosti. Bend je izvrstan u muzičkom smislu i odlično miksovan i ovo je zaista impresivno thrash izdanje koje podseća na to kako latinoamerički thrash kad je dobar – bude najbolji. Samo da nisu neka mizogina prokletinja.

https://cuntcrusher.bandcamp.com/album/the-countenance

Supernatural Elimination su pensilvanijski deaththrash sastav koji na svom prvom i istoimenom EP-ju ima tu distinkciju da se tematski bavi Ghostbustersima. Kada se ignorišu tekstovi i introi, ovo je zapravo sasvim solidna muzika, ne mnogo maštovita, ali kvalitetno odsvirana i dobro producirana. Ili, već obrnuto. Prijatno:

https://supernaturalelimination.bandcamp.com/album/supernatural-elimination

Nizozemci Anarchos zakivaju dve odlične, vrlo teške death metal pesme na split singlu sa Morbid Stench koji će se, kad izađe za koji dan, zvati Ghospels of Necromancy. Prva pesma je neka vrsta sporog, švedskog death metala, a druga je obrada Slaughtera (Tortured Souls) i nije spora nego, naprotiv, zakivačka. Anarchos imaju zastrašujuće heavy zvuk ali umeju i da sviraju i ovo je veoma dobro:

https://anarchos.bandcamp.com/album/ghospels-of-necromancy-split-with-morbid-stench

Poljski Mendax na istoimenom prvom albumu provlači vrlo školski old school death metal. Sve ovo, varvarske ritmove, mračne rifove i podzemno pevanje čuli smo MNOGO puta od početka devedesetih pa do danas i Mendax u formulu ne dodaju bogznašta sveže ili osobeno, ali ipak, ovo je vrlo korektno odsvirano i pritiska, što se kaže, svu pravu dugmad. Mene je lako zadovoljiti:

https://mendax.bandcamp.com/album/mendax

Ovonedeljni bend osnovan sedamdesetih godina prošlog veka je francuski, originalno pank a danas ponosito hevi metal sastav Nightmare. Osnovana 1979. godine, ova je ekipa posle dva albuma polovinom osamdesetih praktično pauzirala do kraja stoleća kada se reaktivirala a prvi novi album snimljen je 2001. godine, da bi aktuelni, prigodno naslovljen Aeternam, bio njihov jedanaesti. I ovo je prilično impresivna ploča sa kombinacijom „tradicionalnije“ melodičnosti i poze ali i sa savremenom produkcijom i savremenom svirkom. Aktuelna pevačica Marianne Dien ima moćan glas i puno apetita za multitrekovanje i raskošne aranžmane a bend iza nje svira epski, grmljavinom obdareni heavy metal koji demonstrira da je svestan „modernijih“ thrash ili power metal senzibiliteta. Dobra je to kombinacija, uz vrlo solidnu produkciju koja izbegava beživotnost preproduciranosti i uspeva da muzici podari jedan raskošni zvuk a da je ne udavi kompresijom i efektima. Persme su dobro napisane i mada bend ima jednu „komercijalnu“, narodsku crtu, u refrenima pogotovo, ovo je generalno zdrav, mišićav, sinemaskopski metal kakav volim:

Čileanci Q-Fonia su svoj drugi album nazvali Outro. Sem ako to znači da se raspadaju, čestitam im na duhovitom naslovu. Elem, muzika je odlična, pa ako im je i poslednje – časno je. Ovo je malo death, malo thrash metal sa izraženom progresivnom komponentom a što u ovom slučaju znači brza, nervozna, napaljiva muzika sa čestim promenama ritma i kompleksnijim rifovima. No, bend vrlo lepo balansira te svoje progresivne ambicije sa bazičnom potrebom da album krlja i da se uz njega može slobodno šutirati, pa je Outro vrlo kul. Ima ovde i melodeath elemenata, a meni najsimpatičnije je kada se na drugoj pesmi začuje Herrmannova tema iz „Psiha“ koju su svojevremeno i Caracss omažirali. Ukusno!

https://q-fonia.bandcamp.com/album/outro

Necrolord su ove godine već imali solidan album a sada su izdali EP The Twilighted Minds koji donosi još njihovog patentiranog zvuka death metala stare škole. Ovo je pristojno producirana ploča na kojoj se ritmovi poštuju i pesme uglavnom drže jedan isti tempo, birajući da varijaciju nađu u dinamici i povremeno zdravo inventivnim harmonskim rešenjima (naslovna pesma pogotovo). Lep, gruverski EP dobrih rifova i ujednačene atmosfere, kao stvoren za sumornu jesen:

https://necrolord.bandcamp.com/album/the-twilighted-minds-ep-2020

A kome je to mnogo sumorno, evo death metala nasmejana lica. Dobro, ne BAŠ nasmejana lica ali Suffocate the Skies na svom debi albumu Heathenwulf sviraju simpatičan melodični death metal sa simfonijskim aspiracijama. Ovo je meni zapravo dosta dopadljivo upravo jer Suffocate the Skies nemaju neku prenabudženu produkciju niti para za kompleksne orkestracije pa je njihov drusni death metal samo lako zaprljan sintetičkim gudačima i sve ima jednu B-movie atmosferu. Bend dobro svira i snimljen je valjano pa ovo vredi čuti:

https://suffocatetheskies.bandcamp.com/album/heathenwulf

Za slamming death metal publiku, novi singl američko-njemačkog trojca Pestilectomy, Ministry of Molested Necrophiles, doneće desetak minuta teških hromatskih rifova, bas-dropova, neljudskih vokala i rešetajućeg bubnja. Pestilectomy nisu nikakvi slam inovatori i ovo nije ploča koja sa svojom naslovnom pesmom treba da nas iznenadi originalnošću. Ovo je prosto najava novog albuma, a na B-strani su obrade Jenovavirus i Cephalotripsy u podsećanju na slavne slam prethodnike koji više ne rade. Pošteno:

https://pestilectomy.bandcamp.com/album/ministry-of-molested-necrophiles

Ko se prošle nedelje slušajući italijanski Skeletoon uželeo JOŠ power metala, evo nama novog albuma baskijskog benda Vhäldemar. Španci sviraju od početka stoleća i Straight to Hell im je šesti album pa se ovde čuju kilometraža i kvalitet. Iako ovo nije onako PRETERAN i zabavan muzički program kao kod Skeletoona, Vhäldemar pružaju vrlo ubedljiv klasičan metal jelovnik dobrih rifova, epskih refrena i tvrde, nabijene ritam-sekcije. Miks i mastering su, uobičajeno za ovu muziku, napucani do besmisla pa je meni ovo malo i naporno za uši ali o kvalitetu same svirke nema dileme, Vhäldemar su odlični, pružajući superiornu svirku i veličanstveni kič na korišćenje svima zainteresovanima:

https://fighter-records.bandcamp.com/album/straight-to-hell

Ukrajinci Degradatus na istoimenom EP-ju pružaju program vrlo solidnog, odlično produciranog metaliziranog grindcorea. Bend navodi uzore poput Terorizer, Dead Infection i Agathocles, ali Degradatus zapravo ima svoj zvuk i to je kvalitetan pristup materijalu sa dobrim rifovima, promišljenim strukturama pesama i odmerenim humorom. Vrlo lep debi:

https://trismusrecords.bandcamp.com/album/degradatus-s-t-ep

Za onu najcrnju stranu grind formule ove nedelje su zaduženi Pulmonary Fibrosis iz Francuske i Assur iz Belgije sa albumom Elvira, Mortician of the dark. Neiznenađujuće, radi se o tribjutu američkom bendu Mortician istovremeno sa tribjutom Elviri, gospodarici Tame pa je ovo kolekcija obrada Mortician presecana semplovima iz filmova sa Elvirom sa kraja osamdesetih i početka devedesetih. Kjut, što bi rekli na engleskom, ali muzika je zapravo odlična i mada oba benda zvuče sirovo i brutalno preko svake razumne mere, zapravo i dalje imaju značajno bolji zvuk od originala koje obrađuju. Meni odlično:

https://assur.bandcamp.com/album/elvira-mortician-of-the-dark-split-w-pulmonary-fibrosis

Crouching Nude nastavljaju da pumpaju ploče kao što neki posebno napaljeni bilder pumpa gvožđe. U poslednjih mesec dana ovaj portlandski avangardni sludge sastav opalio je mali milion EP-jeva koji svi imaju u sebi dosta zanimljivog eksperimenta. Ništa od toga nije možda ESENCIJALNO u smislu ulaska u istoriju muzike, ali bend gradi interesantan opus u kome se pomaljaju obrisi neke šire slike i treba pratiti rad ove ekipe. Ovonedeljno izdanje, split kaseta sa IXIAN ima četiri pesme i, pa, da, ovo se lepo sluša:

https://crouchingnude.bandcamp.com/album/ixian-split

Uprkos imenu, ruski duo 808hardcore ne svira nekakav gabba techno, nego metalizirani, gitarski hardkor. Album Край je vrlo solidno produciran a bend ima puno ideja i odlično svira, nudeći muziku koja ima i jedan mejnstrimaški, televizijski potencijal sa svojom razgovetnošću, ali voli žestoke rifove i dobar tempo.

https://808hardcore.bandcamp.com/album/–2

Grci Oria svoj album Sublimation(s) počinju plemenskim bubnjevima i tuvanskim grlenim pevanjem, čisto da slušalac odmah bude svestan da su u pitanju intelektualci širokog zahvata (ako to već nije bio svestan na ime korišćenja zagrade u imenu albuma). Kad se zasvira zaistinski, ovo bude nekakav progresivniji groove metal koji voli da se malko osloni i na Slipknot siguricu, ali i da malo komplikuje sa metrikom i harmonijama, ne bežeći ipak predaleko od udobnog groove predloška. Bend malo forsira sa objašnjavanjem kako njihova muzika nastaje „kroz disruptivni proces dekonstrukcije različitih muzičkih konvencija“ ali ovo zapravo bude vrlo lepo za uho i meni, koji nisam baš ciljna grupa za ovakav zvuk, album pored svog tog insistiranja na, jelte, eksperimentu koji je na skali intenziteta eksperimentisanja gde je 0 Girlschool a 10 Tool negde oko trojke, prija:

https://oria.bandcamp.com/album/sublimation-s

Dobro posle ovoga dođe prost, zapaljiv death metal sa jakim D-beat temeljima da plaknemo uši. Johansson & Speckmann je projekat Paula Speckmanna iz Master i Rogge Johanssona iz, pa, skoro SVIH švedskih bendova kojih možete da se setite, a The Germs of Circumstance je novi, peti album ove ekipe koji se bavi i aktuelnom pandemijom, nudeći jednostavnu ali nimalo nedostojanstvenu muziku skoro tačno na razmeđi švedskog death metala i D-beat panka. Ovo je žestoko, rušilački nastrojeno, puno jednostavnih a zaraznih rifova, ustanički napaljeno sa blastbitovima i skandiranjem u refrenima (slušajte One World One Leader koja je maltene cela refren) i podseća da je najbolja muzika ponekad zaista ona najjednostavnija. Lekovito:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/the-germs-of-circumstance

Njujorčani Sickbay na svom drugom albumu, Deaths Cold Grip (drugari, jel’ korišćene apostrofa gej?) valjaju ubitačnu kombinaciju beatdown hardcore i death metal rifčina i gruva. Ovo je teško, grubo i sa taman toliko „egzotičnih“ harmonija da se može reći i o komponenti industriala a la Skin Chamber. Nema ovde mnogo refrena niti, uopšte, elemenata po kojima biste pesme mnogo razlikovali jedne od drugih ali to je okej jer je ovo muzika koja više treba da se oseća nego da se sluša.

https://sickbay1.bandcamp.com/album/deaths-cold-grip

Malo panka dobro dođe u metalu. Wolven je belgijski jednočlani grindcore sastav i odmah da napomenem da zvuči kao pravi bend i nema veze sa hordama kompjuterskih „cybergrind“ naplavina koje zagađuju internet poslednjih godina. Ovo je kvalitetna, solidno snimljena, vrlo dobro odsvirana muzika i Generate Mass Violence je ploča prijatnog crustgrinda koja ima tvrdu metalsku produkciju i  pankerski d-beat, baš kako i treba. Vokali, mada atraktivni, do kraja budu prilično monotoni ali ovo je u načelu lepozvučeći album:

https://wolven.bandcamp.com/album/gererate-mass-violence

Nonsanto su poljski grindcore bend i njihov prvi album, Enslaved by the Grind je dobar komad teškog, mesnatog grindcorea koji ima eksplozivnost i brzinu originalnih ploča ovog žanra, sa sve tipičnim old school rifovima i nervoznim blastbitovima, ali ima i malo metalske teatralnosti. No, eksplozivnost preteže i Nonsanto su maltene powerviolence grupa kad im se hoće, sa pesmama ispod minut i visokim, grčevitim tempom svirke. Lepo:

https://783punx.bandcamp.com/album/enslaved-by-the-grind

Još odličnog grindcorea dobijamo na EP-ju Holed Up In The Lair australijskih King Parrot. Bend tri godine nije snimio ništa posle svog drugog albuma i ovo je ploča u pravom trenutku sa četiri pesme koje daju i brzinu i grčevitost grindcorea ali i kompleksniji songrajting koji bend vuče ka psihodeličnom metalu. Ovo je vrlo dobra kombinacija i zapravo mnogo uspelija od sličnih pokušaja bendova poput, recimo Brutal Truth koji su mi uvek bili ni tamo ni vamo u pokušaju da spoje ova dva stila. King Parrot uspevaju da ovo provuku prirodno, pokazujući da grindcore niti je nužno namenjen ljudima koji ne znaju da sviraju, niti mora da se svira 300 na sat da bi imao smisla. Ovo je gruverski, zabavno, ubedljivo i nadam se samo najava narednog albuma:

https://kingparrothc.bandcamp.com/album/holed-up-in-the-lair

Horrible Earth su bostonski grindcore bend kome je Horror Pain Gore Death Productions upravo izdao finu retrospektivu, Discography 2013 – 2019. Ovo je ploča sa 29 pesama koje za osnovu uzimaju brzi hardcore thrash kakav su pičili Siege, ali mu dodaje i D-beat elemente za koktel metaliziranog ali svedenog grindcorea. Pesme vrlo retko ovde traju duže od minut, svirka je čvrsta i sigurna, a bend ima izraženu pankersku, sociopolitičku crtu pa ako se nalazite u ovom opisu, navalite:

https://hpgd.bandcamp.com/album/discography-2013-2019

Nisam siguran da li bend Set Fire to the Sky stvarno postoji ili je u pitanju samo nekakva internet-prevara ali njihov debi album, Nightmares, zakazan za kraj meseca, zvuči impresivno. Nije ovo baš moj fazon, ali Nightmares uspelo spaja melodični death metal i metalcore za slatke melodije, epske refrene i napaljujuće „ajmo ruke gore“ momente, gađajući tu neku mejnstrim prijemčivost izraslu iz ekstremnog metala čiji su elementi i dalje tu (blastbitovi, pevanje koje je više tekstura nego melodija itd.). Impresivno je to i možda ovaj bend jednom bude veliki. Ako uopšte postoji:

https://setfiretothesky.bandcamp.com/album/nightmares

Jednako nisam siguran šta se događa sa miksom četvrtog albuma hrišćanskog metal benda True Strength koji se, ložački, zove  The Mighty Hand of Yahweh. Sve zvuči kao da su ljudi snimili normalan hevi metal album a onda ga dali trogodišnjaku da miksuje pa tako u finalnom produktu fali doboš, višeslojne harmonije pravljene gitarama, klavijaturama i multitrekovanim vokalima bivaju sabijene u crticu, činele maltene probijaju bubne opne koliko su jake itd. No, kad se to prenebregne, ovaj album, posvećen starozavetnim temama, ima svu potrebnu epiku i teatralnost da bude makar simpatičan čak iako niste hrišćanin:

https://truestrength-christianmetal.bandcamp.com/album/the-mighty-hand-of-yahweh

Neck Cemetery je sačuvajbože ime za bend, ali makar prvenac kojeg je ova kelnska petorka snimila, Born in a Coffin, nije loš kao to ime. Nije ni fenomenalan, da budem iskren, trebalo mi je malo privikivanja na bend koji svira klasičan heavy metal ali kao da mu sve vreme fali jedno 30% energije da bude na onom nivou koje bi moje uši prihvatile kao korektan. Pomislio sam prvo da bend možda ima tih master i da samo treba da pojačam, međutim merenja su pokazala da nije to u pitanju – ovo je glasno masterovana ploča, ali je svirka zaista za nijansu previše uzdržana. Možda najviše od svega, pevač Jens Peters treba da malko jače pusti glas jer je muzika pošten, temeljit hevi metal sa povremeno vrlo himničnim referenima (Castle of Fear, recimo), gitarama koje rade interesantne stvari i solidnim tempom. Moguće je da Neck Cemetery samo treba da sviraju energičnije jer pesme imaju sve što treba pa  urgiram da ciljna grupa ovo posluša jer će možda njoj album biti impresivniji nego meni kome se sve ideje jako dopadaju ali mi je izvedba za nijansu… kilava?

https://neckcemetery.bandcamp.com/album/born-in-a-coffin

Portlandski R.I.P. su mi zapravo značajno više prijali na svom petom albumu, Dead End, uprkos mutnijem, muljavijem zvuku. Ovo je ploča koju vodi distorzirana bas gitara sa „običnom“ gitarom koja se pošteno trudi da je isprati i bubnjevima koji su smrvljeni u masteringu, ali prljavi, sirovi rokenrol kog bend svira ne samo da preživljava produkcijsku šibu nego uspeva da na drugu stranu izađe i snažniji. R.I.P. su nominalno doom metal bend ali prvi album im se zvao Doom is Dead a ova ploča je mnogo bliže krosoveru stonberskog fuzz rocka i garažnog panka sa svojim visokim tempom, himničnim refrenima, masnim solažama i izvikivanim vokalima. No, bend piše odlične pesme i srčano ih svira i ovo je jedna od najzabavnijih ploča ove nedelje:

Dobro, skoro svake nedelje imamo po jedan album benda što je sa radom počeo sedamdesetih godina prošlog veka, pa se divimo i čudimo da su i dalje aktivni i prave dobru muziku. To su ove nedelje bili Nightmare, ali ove nedelje imamo takođe i bend koji je počeo sa radom šezdesetih godina prošlog veka. Bladi hel. Blue Oyster Cult su letos već izdali živi album snimljen pre par godina, ali evo ih sada sa svojom (tek!) četrnaestom studijskom pločom u karijeri koja traje duže od pola veka i, pa… ploča je solidna. S obzirom da je pauza od prošlog albuma trajala bezmalo dve decenije – nakon prilično aktivnih devedesetih – nisam siguran šta sam očekivao da čujem, ali Blue Oyster Cult sa The Symbol Remains prave jasan iskaz – da njihov poznati vizuelni simbol ostaje i nešto znači i na isteku druge decenije novog milenijuma, ali i da vole da sviraju i da imaju svoj stil i nakon smrti Allena Laniera koji je umro pre nekoliko godina. Oysteri su sa prošlim albumom prošli loše i nisu hteli da snimaju novu muziku jer to, kako su rekli, košta, ali ovaj album zvuči relaksirano i ne mogu da kažem da se oseća grč i potreba da se spravi komercijalni hit. Hoću reći, ovo je prilično klasičan Oyster zvuk, staromodan ali prijatan hard rok sa blago progresivnom notom, prijatnim dinamičkim rasponima i odmerenim tempom. Pesma koja album otvara, That Was Mme je vrlo pitak drumski hard rok, ali dok stignete do polubalade Tainted Blood činiće vam se da ste teleportovani nazad u sedamdesete u najboljem mogućem smislu. Bend ovde zvuči razigrano, istovremeno i epski ali i svedeno, popi, bez gubljenja u grandioznosti ali sa taman toliko „neoklasične“ dimenzije u zvuku da privuče pažnju. Naravno, ovo je dugačka ploča – preko sat vremena – i na njoj neizbežno ima i popunjavanja prostora ali bend se zaista potrudio da ispita veoma različite rukavce svojih interesovanja, Nightmare Epiphany je, recimo, blago džezirana, The Machine je tipičan top-40 heavy komad iz osamdesetih kakav smo mogli slušati na Hitu Nedelje pre tri i po decenije i vrištati iz sveg grla ne bismo li pobedili klete neoromantičare na GLASanju, a Stand and Fight je isto vrlo ’80s ali više kao saundtrak nekog filma gde holivudski lepotani igraju motoriste uz distorzirane gitare i militantne bubnjeve i sve tako. Sumnjam da će The Symbol Remains za Blue Oyster Cult značiti drugu mladost ali ovo je ploča kojom se bend ne samo nije osramotio već je sasvim dostojanstveno i podsetio na sovju neizbežnost u istoriji heavy muzike. Mislim, malo li je?

Malo sam se trgnuo kada sam video da Venom Prison imaju novi album, Primeval, pomislivši da njihov prošli album, Samsara, izašao srazmerno nedavno. Mislim, ako je Mart prošle godine bio nedavno… Elem, dilema se razrešila kada je uvtrđeno da je Primeval ploča starog materijala koji je snimljen ponovo – konkretno, sa prva dva EP-ja benda iz 2015. godine, Defy the Tyrant i Primal Chaos – plus da su dodate dve nove pesme. I mada stari materijal nema isti nivo ludačke, divljačke, razaračke energije koji je imala Samsara, ovo je vrlo lep album gde u realnom vremenu gledate kako bend od solidnog death-thrash-black-hardcore komba evoluira u sve ekstremniju stranu, završavajući sa najkompleksnijim, najmaštovitijim ali i najbučnijim pesmama koje me čine samo bješnje željnim novog pravog albuma. Ajde pa dogodine u Velsu!

https://venomprison.bandcamp.com/album/primeval

Ponekad se iznenadim ne samo time da izdavač Peaceville i dalje postoji već i da imaju nova izdanja a koja nisu samo prepakivanje stvari iz vremena kada su bili relevantni. Elem, i to se dešava, pa nam, na veliko zadovoljstvo sviju umešanih evo i albuma nedelje aka drugog albuma jednočlanog blackened thrash projekta Hellripper gde mlađani James McBain pokazuje svoj raskošni talenat i navežbanost. Voleo sam i prošli EP ovog projekta, kao i njegov prvi album, ali ovde se primećuje impresivan napredak u kvalitetu, pa, svega. McBain ima još nekoliko jendočlanih projekata, ali Hellripper je s pravom najpoznatiji jer je ovo, na albumu The Affair of the Poisons, izrazito ugodan koktel staroškolskih rifova, strastvenog dranja i brzog, treš-pank tempa. Hellripper se ugodno smešta na svetu zemlju između Motorheada i Venoma, GBH i Bathory itd. i ovo je koloplet veoma dobrih pesama. McBain voli rokerske, ’70s rifove i razigrane old school solaže a oni se zauzvrat lepo pakuju u visok tempo kojim on izvodi svoje pesme. Sve je ovo i pristojno snimljeno i miksovano i u pitanju je jedan od najzabavnijih metal albuma koje sam čuo u poslednjih mesec dana. Izvrsno:

https://peaceville.bandcamp.com/album/the-affair-of-the-poisons

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 03-10-2020

Lepa nedelja za metal je svaka ona u kojoj izađe novi Anaal Nathrakh. No, nije to i jedina dobra stvar ove nedelje u kojoj nećemo pričati o novom Six Feet Under ili DevilDriver jer ne želim da kvarim dan ni njima ni sebi. Zaronimo odmah jer kasnije će biti kasno.

Blek metal za predjelo i odmah na početku nije da je iko očekivao novi album norveških ’90s legendi Troll, čiji je poslednji dugosvirajući opus, Neo-Satanic Supremacy izašao pre čitave decenije ali evo njih, evo nas, rat hrišćanima ili tako nešto. Troll su snimili novi EP, Tilbake Til Trollberg i ovo je odlično. Bend meša sirovi, ali i psihodelični blek metal sa folk motivima i tim nekim simfonijskim stremljenjima i to se vrlo lepo kombinuje. Ovo ima tipičnu norvešku hladnoću ali i taj neodoljivi, zavodljivi satanski ukus slasti i preporučuje se iz sve snage:

https://officialtroll.bandcamp.com/album/tilbake-til-trollberg

Grci Medieval Demon sa svojim trećim albumom, Arcadian Witchcraft su nas prijatno iznenadili. Ova ekipa je imala veliku pauzu između 1998. i 2018. godine koju je iskoristila za sazrevanje pa je i u njihovoj novoj inkarnaciji taj lepi helenski, melodični blek metal poprimio sasvim simfonijsku dimenziju sa kompleksnijim aranžmanima i aspiracijama ka jednoj temeljitoj reviziji modela devedesetih. Ovaj album je svakako veoma kičast ali Medieval Demon takođe vrlo uspelo pretresaju te klasične ’90s ideje i udahnjuju im novu vitalnost. Zanimljivo:

Novi album ukrajinskih До Скону mi se zapravo prilično dopada uzevši u obzir da sam se oko prošlog dosta prenemagao. Hesychian Noise je zrelija ploča odmerenog, dostojanstvenog blek metala koji ovde, mora se priznati, ima šta da kaže i ima osoben način da to izgovori. Puno dobrih ideja i aranžmanskih rešenja ovde podsećaju da je blek metal često zarobljen u readymade formatima koje До Скону lako ignorišu za račun sopstvene ekspresije. Plus, ovo je i dalje izvrsno miksovano i producirano. Svaka čast:

https://bloodreddistribution.bandcamp.com/album/hesychian-noise

Nemački Höllenabgrund su nov bend ali njihov debi album Tote Seelen je vrlo čvrst i uverljiv primerak tevtonskog blek metala, vrlo estetski zaokružen da emituje mistične i epske vibracije ali i da bude tvrd i agresivan. Ovo je blek metal po uzoru na drugotalasne formule iz devedesetih ali osavremenjen i skoro razmetljivo dobro odsviran i produciran. Vrlo dobro:

https://hllenabgrund.bandcamp.com/album/tote-seelen

Pretpostaviću da je australijski projekat Medvetenhetens delo nekog švedskog imigranta jer njihov (njegov?) (njen?) prvi album ne samo da se zove Epokens gråt nego i zvuči veoma „švedski“ sa tipičnim gorkoslatkim harmonijama i skandinavskim temama. Ipak, ovo zapravo nije „običan“ švedski blek metal već njegova progresivna verzija pa je album pun kompleksnih tema i filigranskih ritmova. Malo razmetljivo za moj ukus ali ovo je svakako impresivno i veoma dobro snimljeno i odsvirano:

https://medvetenhetens.bandcamp.com/album/epokens-gr-t

Finski duo Staota zvuči vrlo autentično, dakle, ledeno, mračno ali emotivno na svom debi EP-ju Kuoleman kastama. Ovo je muzika samo za tvrdokorniju blek metal publiku, sa svojim mučnim urlanjem i pesmama svedenim na ponavljanje mračnih tema, ali je odrađena kvalitetno i sa velikom dozom skandinavske hladnoće:

https://staota.bandcamp.com/album/kuoleman-kastama-ep

Sa Islanda, direktno iz Rejkjavika stiže odlični EP Röð slæmra ákvarðana kvinteta Vonlaus. Ovo je, za Island tipično, maštovit, raznovrstan blek metal koji se ne zamara ponavljanjem žanrovskih opštih mesta što su ih drugi već obilato izlizali. U četiri pesme Vonlaus nude raskošnu, strastvenu i emotivnu muziku koja je pritom sve vreme aranžmanski impresivna i vrlo dobro producirana. Sjajno:

https://vonlaus.bandcamp.com/album/r-sl-mra-kvar-ana

Francuzi Hercynia Silva čak ni ne sviraju blek metal ali njihov singl, Le loup de Malzéville je takva simpatična smeša žanrova i podžanrova da mislim da bi se najpre svideo blek metalcima otvorenija uma. Ovo je emotivno, razigrano, melodično a da opet ne beži od metal oštrine. Prelepo:

https://hercyniasilva.bandcamp.com/album/le-loup-de-malz-ville-single

Simpatičan, prljav i srčan blek metal sa tim nekim „speed“ elementima na novom EP-ju jednočlanog sastava iz Italije, Hörnhammer. Neverchrist je ime ploče a muzika je neobično zarazna i pored sve svoje psihotične energije:

https://hornhammer.bandcamp.com/album/neverchrist

Američki progresivni blek metalci Amiensus nisu moja šolja čaja no novi album, treći po redu, Abreaction je svakako kvalitetno urađena ploča na koju vredi skrenuti pažnju. Amiensus na njoj kombinuju postrokerske, nežne harmonije i prozračne ambijente sa jednom ležernom atmosferom u kojoj ima mesta za melodične, sanjive refrene i optimističke gitarske ukrase, koliko i za žestok ritam i vrištavo pevanje. Album se u svojoj žanrovskoj razobručenost šeta od doom metala do nekakvog metalcorea sa akustičnim gitarama, violončelima i horovima koji sparinguju sa žestokim gitarama. Meni je najimpresivnije kako je ovo dobro izmiksovano, sa gomilama nekompatibilnih instrumenata i tehnika koje se sve dobro poslažu u zvučnu sliku i odlično čuju. Pomaže i što je mastering urađen pažljivo, da ispoštuje dinamiku koliko je moguće u ovom višeslojnom, kompleksnom miksu i Amiensus su uprkos svemu od mene zavredeli divljenje:

https://amiensus.bandcamp.com/album/abreaction

Enslaved imaju novi, bogami petnaesti album, Utgard. Ovaj bend je devedesetih bio nešto u šta se svaki pošten čovek zaklinjao, sa svojim vikinškim interpretacijama blek metala drugog talasa, ali ti dani su daleko za nama. Iako nisu stilski napravili tako radikalan zaokret kao zemljaci i ispisnici Ulver koji danas praktično zvuče kao Depeche Mode, Enslaved su iz temelja rekonstruisali svoju muziku, gradeći na blek metal osnovama da kreiraju neki svoj progresivni metal zvuk (u kome ima mesta za psihodelične solaže i duvačke instrumente) pa je i Utgard nastavak iste priče. I mada nisam preterano mario za njihovih poslednjih par albuma, Utgard makar počinje impresivno, kombinujući vikinške napeve i progresivni metal u Fires in the Dark i nastavljajući sa kompleksnim i smelim prog-blek zvukom u Jettegryta. Naravno, ne uspeva čitava ploča da bude na istom nivou pa i ovde ima dosta momenata tog nekog prog-roka iz konzerve koji nije neprijatan za slušanje ali uđe na jedno a izađe na drugo uvo (na primer Homebound pa i finalna Distant Seasons), ali bend se dobar deo vremena trudi da razbija kalupe i odvede metal na nove pozicije (slušajte elektronski pokretanu Urjotun). Utgard nije album koji me je bacio na patos ali mi jeste vratio interesovanje za Enslaved a ni to nije mala stvar:

https://enslaved.bandcamp.com/album/utgard

Immortal Rites sa Istočne Jave su prvi album, Api dari Timur snimili još pre šesnaest godina. Nisu u međuvremenu bili diskografski neaktivni ali pravi nastavak, Bhatara Api stiže tek 2020. godine i ovo je još jedno lepo podsećanje na moć i raznovrsnot indonežanskog metala. Bhatara Api je black/ death metal album koji svoju blekmetalsku sirovost lepo kombinuje sa razrađenim aranžmanima pa ćak i kontemplativnijim pasažima. Sve je to srazmerno jednostavna muzika i Immortal Rites su definitivno priključeniji na ’80s prauzore nego na neke moderne struje, ali oni to vrlo otmeno odrađuju, kreirajući album koji je sirov ali estetski zaokružen i meni vrlo šarmantan:

https://sadistrecords.bandcamp.com/album/immortal-rites-bhatara-api

Toadeater ne zvuči kao standardno ime za blek metal bend i ovaj trio iz Donje Saksonije je zapravo priklonjeniji post-blek metal zvuku na svom drugom albumu, Bit to ewigen daogen. No, ovo je svakako muzika koja od blek metala uzima žestinu, brzinu i ekstreman stil pevanja a ovo onda lepo uklapa sa melanholičnijim, melodičnim gitarskim temama. Toadeater svojoj muzici bez obzira na svu tu melanholiju, daju i jedan apokaliptični šmek, koji produbljuje shoegaze meditativnost što ide uz ovakve žanrovske iskaze. Album ima samo četiri „prave“ pesme (plus jedan intro) ali one su odlično napisane i distinktne a kad bend na kraju citira i Bakunjina da pokaže da mu je srce na pravom mestu ne mogu a da ovo ne preporučim:

https://revolvermannrecords.bandcamp.com/album/bit-to-ewigen-daogen

Naravno, vest nedelje je da je Isengard izdao treći album – Vårjevndøgn, četvrt veka nakon poslednjeg dugosvirajućeg Isengard rada. Vest, naravno, nije da je ovo bizarna kombinacija lo-fi studijskog rada i pijanog eksperimentisanja, pošto su tako zvučala i prva dva Isengard albuma. Fenriz, jedini član i autor u ovom projektu je u međuvremenu sa svojim matičnim Darkthroneom prešao ceo put od blek metal ikona do rokenrol čergara koji rade šta hoće i kada hoće pa je i Vårjevndøgn album koji zapravo ne ide sa pank-folk pristupom prva dva Isengard albuma i pretvara se u neku vrstu hevi metal ekstravagance u kojoj talentovani muzičar radi šta hoće. Snimljen između  1989. i 1993. godine ovaj materijal svakako daje i ponešto impresivno u smislu šta sve Fenrizu pada na pamet da spoji, pržeći pankerski metal, stoner rok, falseto vokale, sve nabacano redom koji kao da mu je dolazio u samom trenutku snimanja. Problem sa ovim albumom je ta vernost spontanosti do mere da se trenutak kreacije vrednuje više nego gotov produkt pa su pesme, iako zapravo kompleksnih tema i aranžmana, izvođački urađene potpuno nebrižljivo, sa stalnim ukrasima i igrarijama na bubnjevima, zajebantskim falš-vokalima, od čega se same pesme često i ne čuju. Nekome će to biti interesantno kao dekonstrukcijski napor ali problem je što je ovo u startu već žanrovski nekonzistentno i po prirodi stvari ikonoklastično pa posle dekonstrukcije TOGA, ne ostaje bogznašta da se čuje. Svakako interesantno kao dokument o Fenrizovoj karijeri.

https://peaceville.bandcamp.com/album/v-rjevnd-gn

Stoner! Krećemo sa albumom (zapravo demo snimkom) iz prethodne nedelje ali dovoljno dobrim da zavredi malo vraćanje u prošlost. Slovaci Vesmyr su vrlo ubedljivi sa svojim stoner rokom na demou Lowrider koji ima sve što očekujete od onog kako danas zvuče grčki (!!!) stoner bendovi. Dakle, bluz osnova, jake gitarčine, masne solaže, rokerski štimung i pamtljivi refreni. Ovo je pritom i vrlo solidno snimljeno s obzirom da je demo pa bih rekao da Vesmyr obećavaju jako mnogo ljubiteljima teškog roka:

https://vesmyr.bandcamp.com/releases

Teksašani Ghost Ship Ritual na svom albumu-prvencu Tenth Region Of The Night sviraju vrlo lep stoner rok sa jednim organskim zvukom, spontanom energijom i fino odmerenim količinama psihodeličnih ukrasa. Ovo nisu instrumentali, ima na ovom albumu pevanja, ali sve ima jednu energiju džem sešna i vokali tu praktično nisu ni bitni. Prijatno:

https://ghostshipritual.bandcamp.com/album/tenth-region-of-the-night

Pre jedno trideset godina bi se ono što radi pitsburški Holy Rivals zvalo grunge, pre tridesetdve noise rock a pre tridesetpet verovatno samo rok. Singl 666 ima dve vrlo fazirane, zapaljive rok pesme sa puno buke ali i puno lepog gruva i ovo će se dopadati svima kojima su Sub Pop, Rough Trade a kasnije Amphetamine Reptile i slične etikete u osamdesetima i devedesetima bile takoreći druga pupčana vrpca:

https://holyrivals.bandcamp.com/album/666

Meksikanci Weedsnake su vrlo gruvi i zabavni na svojoj strani splita sa El Escuadrón de la Muerte. Ovo je dobro produciran ama sirov i spontan doom/ stoner sa malo sludge metal elemenata, agresivan a opet nekako prijateljski i prijatan. Bend odlično svira i, uprkos svoj toj pretećoj ikonografiji, uljuljkuje slušaoca u svoje naručje buke da mu bude prijatno i toplo:

https://weedsnake.bandcamp.com/album/weedsnake-el-escuadr-n-de-la-muerte-split

Echolot iz Švicarske na albumu Destrudo nude tri veoma dugačke ali interesantne pesme progresivnog doom metala što jednim okom gleda u svemir i psihodeliju ali drugim urokljivo priziva blek metal prljavštinu. Bend pritom ni malo ne beži ni od post-metal melanholije pa je ovo raznovrsna i interesantno osobena ponuda:

https://sixteentimes.bandcamp.com/album/destrudo

Giant su Australijanci (i stoneri) a njihov prvi album, Born Again Dead Again je solidnih šest pesama rifova i gruva, uz nešto malo pevanja i dosta petljanja po gitarama da se pokaže kako ovoj ekipi kanabis nije do te mere popio mozak da se sećaju samo nekih pesama Blek Sabat (a čiji se uticaj jako čuje). Solidno je to kao koncept sa pristojnom merom psihodelije i samo bih rekao da u egzekuciji treba još malčice dotegnuti stvari da bude idealno. Ne da je ovo loše na ijedan način ali bendu fali bukvalno još godinu dana usviravanja da zvuči vrhunski. No, ovo je odlično producirano pa time i vrlo prijatno za čuti:

https://loreofgiants.bandcamp.com/album/born-again-dead-again

Čikaški Rezn ima treći album, Chaotic Divine i  njihov je psihodelični stoner ovde umilljat i nošen prozračnim, ritualnim gitarama, jakim, toplim rifovima i prijatnim napevima. Bend je veoma dobar u tišim, sanjivijim delovima, sa odličnim gitarskim zvukom pa mi skoro bude žao kad popale distorzije i krenu da rokaju ali u celini ovo je lepa, vrlo psihodelična ali vrlo zdrava ploča dobrih rok pesama koje hipnotišu i nežno ljuljuškaju:

https://rezzzn.bandcamp.com/album/chaotic-divine

Portorikanci Iglesia Atomica su na mene ostavili izuzetan utisak 2018. godine a i novi album, La Guerra del Fin del Mundo je, moram da kažem, izvrstan. Ovo je i dalje visokooktanski psihodelični doom metal sa mnogo gitarske pirotehnike i moćnim gruvom a bend i dalje pesme od petnaest minuta svira kao da traju tri minuta, ubrizgavajući u njih ogromnu količinu energije i dobrog raspoloženja. La Guerra del Fin del Mundo, iako instrumentalan album, vrlo je evokativan i sluša se sa zadovoljstvom više puta:

https://laiglesiaatomica.bandcamp.com/album/la-guerra-del-fin-del-mundo

Kanadski Eye of Doom na EP-ju  Curse of The Pharaoh svoj zabavni, lepo odmereni doom metal dopunjuju blago orijentalnom notom da podsete na te neke egipatske ambijente koji, jasno je, nemaju mnogo veze sa današnjim, arapskim jelte, Egiptom. Ali u ljubavi i doomu je sve dopušteno. Ovo je atmosferičan, vrlo prijatan EP psihodeličnog dooma lepe produkcije i pesama koje čoveka ostavljaju gladnim za JOŠ:

https://eyeofdoom.bandcamp.com/album/curse-of-the-pharaoh-2

Pensilvanijski trio Morganthus na svom EP-ju Supercult donosi dve pesme kvalitetnog okultnog doom metala produciranog sirovo ali sviranog sigurno i sa autoritetom. Ovo su teške, jako fazirane rifčine, psihodelični gruv i hipnotički vokali, spakovani da podsete na Blek Sabat ali da budu još pomereniji ka okultnom i onostranom. Bend onda EP završava obradom Sabatove A National Acrobat, podsećajući da su i manje slavljene Sabat pesme često pravi biseri moćnih rifova i gruva. Izvrstan EP:

https://morganthus.bandcamp.com/album/-

Latvijski Frailty svira od 2003. godine a Tumši Ūdeņi, njihov četvrti album je prvo izdanje koje ima naslov na lokalnom jeziku. Progres! Muzički, iako su Frailty nazivno doom-death bend, ovo ima veliku količinu romantične melodičnosti (ili melodične romantike?) koja se balansira i dalje žestokom i distorziranom svirkom uz „ekstremne“ vokale. Frailty zapravo imaju elemente post-metala u ovome što rade ali su zvučno i produkcijski još uvek čvrsto utemeljeni u klasičnom ekstremnom saundu i to je lepa kombinacija:

https://frailtymetal.bandcamp.com/album/tum-i-de-i

Heavy Psych Sounds records ove nedelje imaju interesantno izdanje. Naime, Gabriele Fiori, koji nam je dao mnogo lepih trenutaka sa svojim bendom Black Rainbows (izdaju za istog izdavača i hvaljeni su ovde ne jednom) ima i solo projekat, Pilgrim, a čiji album, nazvan …From The Earth To The Sky And Back nije uopšte klasičan (pa čak ni neklasičan) stoner rok, već više interesantna kvaziamerikana, koju pravi Italijan opsednut Amerikom. Ovo je ploča bazirana na akustičnim gitarama, sa mnogo country i folk elemenata ali i ploča koja se ne iscrpljuje samo u jednoj viziji Amerike, pa kantri zvuke sa druge strane balansiraju afrokubanske dimenzije i različite interpretacije „on the road“ muzike. Intiman,ekspresivan i eklektičan u svom pristupu, ovo je album koji nema mnogo veze sa metalom, ali mu je blizak:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/the-pilgrim-from-the-earth-to-the-sky-and-back

Malo mi je truda trebalo da uđem u album Nadie Esta A Salvo Del Mal argentinskih Fulanno, jer je ovo mutno, muljavo produciran album kojim dominiraju brljavi basovi a gitara je, sva distorzirana do neprepoznatljivosti svedena na krčanje u pozadini. No, bend ima određenog okultno-satanističkog šmeka i kada se uho navikne na njihov grindhouse saund, bude to sedam pesama slušljivog, mračnog stoner/ doom metala:

https://fulanno.bandcamp.com/album/nadie-est-a-salvo-del-mal

Berlinski King Moon And The Purple Tongues nije stavio svoj album The Golden Giant na Bandcamp iz meni nejasnih razloga, ali slušanje na JuTjubu je dovoljno da čoveka dovede u opasno raspoloženje. Ovo je vrlo dobar, težak, fazirani stoner rok, koga napred nose izuzetno moćni bas i bubanj, a preko kojih orgija gitara sva u distorzijama i wah-wah ukrasima. Zvuk benda je sirov, prirodan, sugerišući da je ovo snimano odjednom i bez naknadnog studijskog peglanja a pesme su rokerske, bluzirane i moćne. Sve kruniše odličan vokal i The Golden Giant je jedna od najboljih hard rok ploča koje sam čuo u poslednje vreme. Nadam se da će uskoro da je stave i na Bandcamp.

https://kingmoonandthepurpletongues.bandcamp.com/track/golden-giant

Nije baš metal ali se meni vrlo dopalo da čujem je snimak sešna pod nazivom Episode II ekipe DEEBBBB a koju čine pripadnici tri ruska benda, Detieti, Evil Bear Boris i Speedball Trio. Ovih deset ljudi je sedelo i improvizovalo u studiju više sati, a Episode II je snimak najboljih delova ovih improvizacija, spakovan u četiri kompozicije od po oko 20 minuta. Gruv i improvizacija umeju da lepo idu jedno uz drugo i DEEBBBB ovde pružaju odličan, psihodeličan i za uho izuzetno prijatan program u kome nema nadmetanja u tome ko će bučnije već odgovornog slušanja i pažljivog, odmerenog doprinosa. Vrlo dobro:

https://iwkc.bandcamp.com/album/episode-2

Takođe ne baš metal ali metalcima interesantan biće album Hunting Season „benda“ Canis Lupus a koji je, reklo bi se, samo alter ego vrlo talentovanog meksičkog muzičara Carlosa Bolivara. Bolivar na ovom albumu pravi gomilu (osam, zapravo) psihodeličnih rok-minijatura koje imaju metalsku glasnost, pankersku neposrednost, psihodeličnu dušu i surf-rokersku razigranost. Muzika je instrumentalna i nepoćudna, zadovoljavajući se time da žanrove označi u prolazu ali se ne priklanjajući ni jednom do kraja a izvedbe su zastrašujuće odlične, sa autoritativnim instrumentalnim ekspresijama i izvrsnim miksom. Fenomenalno:

https://carlosbolivar.bandcamp.com/album/hunting-season

Ni Death Valley Girls nisu baš metal ali ove devojke (i jedan muškarac na gitari) proizvode možda najbolji psihodelični faz- rok ove nedelje. Under the Spell of Joy je predivno gusta, višeslojna torta zvuka i dronova, ritualnih napeva, psihodeličnih klavijatura i pištećih saksofona, i mada album svakako više ide na hipnozu nego na nokaut u prvoj rundi, ovo je, da ne bude zabune, i vrlo glasna i žestoka ploča (slučajte krešendo naslovne pesme, recimo). Jedanaest vrlo lepih komada na ovom albumu, iako imaju distinktne teme i direkcije, stapaju se na kraju u jedan prelep psihodelični ritual u slavu svetlosti i radosti pa je slušanje albuma iz početka kada se poslednja pesma završi skoro imperativ.

https://deathvalleygirls.bandcamp.com/album/under-the-spell-of-joy

Peruanci Bestial Possession postoje od 2003. godine a  Altares Sangrientos im je tek drugi album. Drugim rečima, bend je sačuvao tu neku izvornu divlju, varvarsku energiju koja vrlo dobro ide uz njihov blackened thrash metal. Nisu ovo suptilno pisane pesme, da se mi razumemo, ali bend komunicira tu satanističku, nepoćudnu snagu u osam sigurno odsviranih i dobro snimljenih komada od kojih poslednji sanjari o masakru u njihovom rodnom gradu. Mislim, sik.

https://bestialpossession.bandcamp.com/album/altares-sangrientos

Čileanski Orion je nominalno deaththrash, mada bi se ovo moglo nazvati i blackened thrashom. Album Mysterivm Cosmographicvm ima tu neku staroškolsku, sirovu oštricu koju pre povezujemo sa black nego sa death metalom, ali nije da je stavljanje u pravu fioku ovde najvažnije. Važnije je da Orion dobro krljaju, sa jednom odmerenom, ali entuzijazmom ispunjenom, trkačkom kondicijom. Produkcija je takođe staroškolska ali dobra, bez umiranja u kompresiji i sa jednim ipak dinamičnim kvalitetom a rifovi su zli, poletni i meni ovo veoma prija:

https://ironbloodanddeath.bandcamp.com/album/mysterivm-cosmographicvm

Njemački Annexation sviraju vrlo klasičan thrash metal, sa tom nekom divljom oštricom – brzina, vrištavo pevanje – ali i sa disciplinom koja njihov debi album čini značajno zrelijom aferom nego što bi bilo prosto puštanje najnižim instinktima na volju. Ovo jeste klasičan thrash, dakle, klasični rifovi i solaže, ali je odsvirano vrlo savremeno, sa nepraštajuće brzim i agresivnim bubnjem i proto-slem rifovima koji mrve slušaoca na zadovoljstvo sviju. Jedanaest pesama jeste malo ambiciozno – ili sam samo ja olenjio s godinama – ali ovo je vrlo ubedljiv debi kvalitetnog, oštrog thrasha. Meni vrlo prija:

https://annexation-berlin.bandcamp.com/album/inherent-brutality

Iz prošle je nedelje ali vredi da se pomene (posebno što je originalno bilo samoizdato još u  Aprilu), dakle, da je atinski Typhus sa svojim prvim albumom, Mass Produced Perfection kreirao možda ne BAŠ perfekciju, ali svakako izvrstan album elegantnog, blago progresivnog speed/ thrash metala. Typhus kao glavne uzore navode Annihilator, Megadeth i Testament i ovo je zaista pravljeno u tom nekom maniru ambicioznije thrash svirke sa ukusno komplikovanim rifovima, ali aranžmanima koji su prijatno ugođeni sa potrebom slušaoca da pored odobravajućeg namigivanja na te lepe rifove, malo zamlati i glavom. Dakle, ovo je muzika i za cerebrum i za šutku, sa vrlo interesantnim vokalnim rešenjima i generalno jako zanimljivim miksom. Prezadovoljan sam:

https://typhusmetal.bandcamp.com/album/mass-produced-perfection

Isto iz prošle nedelje ali dobro: četvrti album kalifornijskih Madrost. Tehnički vrlo impresivan deaththrash koga ova ekipa provlači je na albumu Charring the Rotting Earth dopunjen odličnim kompozitorskim veštinama pa je ovo agresivna i bučna ploča koja pritom privlači i zadržava pažnju intrigantnim pesmama visokog tempa, jake energije ali i briljantnih ideja. Bend je vrlo agresivan i ima vrlo napucan zvuk, posebno sa bas-bubnjevima koji kopaju oči koliko su oštri, pa ovo treba podneti na čisto fizičkom nivou, ali Madrost sviraju jako dobro i album prosto vuče na slušanje:

https://madrost.bandcamp.com/album/charring-the-rotting-earth

Cyanide Grenade je odlično ime za thrash metal bend, toliko dobro da skoro pomislite kako ga je izmislio neki kopirajter za potrebe neke televizijske serije. Bila bi greota da bend sa takvim imenom ne svira dobar, ljuti thrash ali srećom, trojka iz Jekaterinburga kojoj je Kind of Virus drugi album svira vrlo solidno. Ovo je stamen, odmereno brz, disciplinovan i precizan thrash dobre produkcije i očajničkog, urlajućeg vokala. Bend se trudi oko kompozicija i aranžmana ali se unutar njih trudi da ostane veran žanru pa ovo ne inovira u nekom bitnom smeru ali to uopšte ne smeta jer Rusi prave kvalitetne, memorabilne thrash metal pesme. Odlično:

https://cyanidegrenade.bandcamp.com/album/kind-of-virus

Externatropsy je solo projekat Kvebečanina po imenu Éric Tremblay-Desbiens koji je od 2018. godine snimio čak osam albuma. Znamo već da preprodukcija solo-metal bendova obično nije preporuka u pogledu kvaliteta ali najnoviji EP, Dèstruktâ Humanakyîî je zapravo vrlo zanimljiv. Tremblay-Desbiens ovde ima i bubnjara, Simona Lacoursea a muzika je nepredvidiv i mračan death metal/ slamming death metal koji deluje onako lično i ekspresivno i ne uklapa se u postojeće formate i norme. Plus, solidna produkcija:

https://externatropsy.bandcamp.com/album/d-strukt-humanaky

Indonežani Concussion zaista izazivaju kontuzije svojim brutalnim death metalom na EP-ju Evocation of the Demon. Ovo im je posle promo singla iz 2018. godine prvo izdanje i momci zakivaju sa vidnom inspiracijom i željom da podsete da se u Indoneziji svira jedan od najboljih metala na svetu. Ovo je dobro producirano i vrlo dobro odsvirano sa vrlo klasičnim pristupom žanru gde rafalne blastbitove prepeglane hromatskom rifažom sa sve flažoletima smenjuju srednjetempaški slemovi a preko čega ide nerazaznatljiv, monoton ali brutalan vokal – i tako sve u krug. Nije, dakle, za širu publiku, ali unutar BDM podžanra, ovo je vrlo dobro, Concussion imaju ukusa za dobar slem gruv i ne komplikuju kada to nije potrebno a da muzika opet ni u jednom trenutku ne pada ispod visokog tehničkog standarda postavljenog na početku. Ja vrlo zadovoljan:

https://brutalreignproductions.bandcamp.com/album/evocation-of-the-demon

Japanski Nine Faze na EP-ju Greed Outrageous Torture prže vrlo solidan deaththrash sa nekim „modernijim“ rešenjima u vidu breakdown momenata koji će možda privući mlađu publiku. Ali ovo je u globalu dopadljivo i energično i bučno i  meni se sviđa:

https://ninefazeband.bandcamp.com/album/greed-outrageous-torture-2

Kanađani Into Oblivion na vrlo simpatičan način spajaju okultnozvučeći death metal i black metal na EP-ju  Winds of Serpentine Ascension. Ovo su tri pesme upečatljivih gitarskih tema i zanimljivih aranžmanskih rešenja a produkcija koja je sva prirodna i neprskana vrlo pristaje ovako razigranim, maštovitim kompozicijama. Kada se na vrlo ambicioznoj, skoro dvadesetominutnoj Eagle of the Serpent Sun ispašu violine i violončela znate da bend ovo ozbiljno misli ali su vam do tada već ušli pod kožu. Fino:

https://blackdeathtriumphant.bandcamp.com/album/winds-of-serpentine-ascension

Rusi Mastemath na singlu Under the Cover of Mastemath pevaju, između ostalog, o epidemiji crne kuge u Evropi. E baš ste naboli temu za ovu godinu, rođaci! Inače, naslovna pesma isporučuje lep, glasan i odlično odsviran death metal sa dosta ideja u komponovanju, a sa druge strane je obrada My Belief od Possessed. Sve to za samo dva dolara! Vredi!

https://mastemath.bandcamp.com/album/under-the-cover-of-mastemath-single

Priznajem da za američki heavy metal bend Hittman nisam nikada čuo iako rade od polovine osamdesetih. Olakšavajuća okolnost jeste da su poslednji album snimili 1993. godine no, evo sada, skoro tri dekade kasnije, i trećeg albuma, Destroy All Humans i ovo je, reklo bi se, robustan povratak na scenu. Ne da je ovo sasvim po mom ukusu – čak ni video igru Destroy All Humans nisam nešto voleo – ali Hittman zvuče zdravo i napaljeno na albumu koji ima modernu produkciju ali i jedan patiniran, prijatno starinski ali ne staromodan prizvuk. Pritom, ovo je album sa osam pesama u 42 minuta, dakle, Hittman se nisu odali poroku preobilja koje danas mnoge muzičke umetnike odvede stranputicom. Ovo je, dakle, pristojan, klasični heavy metal koji se ne trudi da rezurektuje ’80s cheese i zvuči dostojanstveno i prijatno:

Znate da se u Africi svira metal, zanima vas da malo proučite al vas mrzi da se cimate. To je sasvim u redu, 21. Vek je. Al BAŠ za vas je onda kompilacija  Fangs Volume 2 johanesburškog izdavača Mongrel Records. Ovde u zgodno probavljivom paketu imate odličan presek scene Južnoafričke Republike, vrlo informativan, sa trudom uloženim da se overe i važni i etablirani bendovi sa jedne strane, ali i da se da prostora mladim nadama. Ovo je i žanrovski agnostično pa rame uz rame dobijate slamcore bendove poput Vulvodynia, repersko-metalski Dividng the Element ili sludge intonirani Papang, te alternativce Monstroid. Odličan katalog za dalja istraživanja:

https://mongrelrecords1.bandcamp.com/album/fangs-volume-2

Ako su vam se prošle nedelje dopali švedski D-beat pankeri偏執症者 (Paranoid) na albumu Out Raising Hell, pa, ove nedelje imate i EP sa još pet pesama za koje nije bilo mesta. Out Raising Hell – Outtakes donosi još tvrdog, heavy švedskog d-beat hardkora sa jakim rifovima, grubim  pevanjem i tekstovima na engleskom iako bend sve naslove piše na japanskom. Uvrnuto! Al dobro je!

https://pndftw.bandcamp.com/album/out-raising-hell-outtakes

Rumunjski Anger Dose takođe sviraju hardcore ali njihova muzika ima i melodičniju crtu. I ritmički je raznovrsnija. U osnovi, njihov album Aimless Generation je brz, žestok, crsutpunk ali sa mnogo naklona ka metalu i melodičnijim formama hardkora pa sve to lepo curi i dopašće se i metal publici:

https://angerdose.bandcamp.com/album/aimless-generation

Zagrepčani Nether desetak su se godina zvali Asylum a sada, pod novim imenom koje nose od 2018. godine imaju prvi album, Beyond the Celestial Sphere. Ovo je ambiciozna ploča mračnijeg thrash metala sa pesmama koje biju i preko devet minuta, imaju razrađene introe i aranžmane iz mnogo delova sa promenama ritma, tempa i raspoloženja. Ovo je, dakle, jedan sazreo, futuristički thrash metal koji ima elemente death zvuka (vokal, pre svega) ali se ne utapa u neprozirnosti koju vezujemo za death metal već uglavnom drži razgovetnost i energiju tog nekog tradicionalnijeg thrasha. Ima ovde gomila odličnih momenata, sa memorabilnim rifovima i nadahnutim ritmičkim rešenjima i Nether su me vrlo prijatno iznenadili time kako se pošteno drže thrash osnove i nadograđuju je progresivnim elementima ali da to ide sa jednim poštovanjem trešerskog senzibiliteta i bez nasilničkih upadanja u džez i flamenko i štajaznam. Odličan debi album!!!!!

https://tothenether.bandcamp.com/album/beyond-the-celestial-sphere

Hjustonski Blastheory svira, naravno, brutalni death metal. Njihov debi album, Anomalous Revelation se uklapa u većinu žanrovskih klišea ali ovo nije sasvim generička i derivativna muzika. Bend svojim blastbit opusima dodaje određenu dozu godfleshovske disharmonije koja, iako ne narušava kritično osnovni brutal death predložak, ipak uspeva da ga oplemeni:

https://blastheory.bandcamp.com/album/anomalous-revelation

Novozelanđani Resurrections takođe sviraju death metal ali njihov ovogodišnji debi album, Spewed Forth from Hell je više srednjetempaška, više gruvi ploča. Ali dobra. Nije ovo death metal koji izmišlja neku novu formu ali ovde ima mesta za zaista tvrde, dobre, mosh delove, ali i za briljantno osmišljene melodije koje podsećaju na Iron Maiden i lepo se uklapaju uz tvrđu, ekstremniju podlogu:

https://resurrections.bandcamp.com/album/spewed-forth-from-hell

Jednočlani Skull je iz istog mesta na Novom Zelandu, ima vrlo sličan logo a i muzički je dosta sličan pa ću naslutiti da tu ima nešto više od prijateljstva. Skull ima dužu diskografiju i Deathless mu je deseti album (a ima i album koji se zove Resurrections, čisto da bude jasno), i ovo je ponovo odličan, uglavnom srednjetempaški ali drusan, udarački death metal, dobre svirke i produkcije, koji ne izmišlja neke fraktalne matematike ali unutar izabranog stila kreira dovoljno maštovitu i veoma heavy muziku:

https://skullmetalbandnz.bandcamp.com/album/deathless

Slovaci Funus drže jednu svetlu tradiciju death metala a ta je da imaju ženu (well, devojčicu) na bas-gitari. Odobravamo, mada u suštini žudimo za više žena koje će svirati bubnjeve. Demo 2020, prvi studijski snimak ovog vrlo mladog benda je solidan death metal stare škole koji zvuči kao da je došao ravno iz 1991. godine, sa dosta trešerskih rifova, sjajnim mladalačkim vokalima i jednim lepim mošerskim senzibilitetom. Ako volite Obituary i tražite nešto u istom stilu ali sirovije, ovo je idealno:

https://funus.bandcamp.com/album/demo-2020

Conjureth iz San Dijega na svom drugom demo snimku, The Levitation Manifest drndaju old school death metal koji nije ni specijalno maštovit ni sad tu nešto kao impresivno produciran. Ali bend zvuči iskreno, napaljeno i svirka ima jedan živi, spontani osećaj što se lepo uklapa uz njene lepljive rifove i agresivne ritmove. Lepo:

https://conjureth.bandcamp.com/album/the-levitation-manifest

Još old school death surovosti, ali ovog puta sa tom nekom dimenzijom kosmičkog horora dobijamo na EP-ju  Shitslime benda Wharflurch sa Floride. Ove četiri pesme su veoma mračne, ali imaju dobre, mrveće rifove i iako ovo nije brza muzika, dobar, pokretan gruv. Wharflurch su death doom bend pa ovde ima dosta te neke dostojanstvene sporosti i to se odlično uklapa uz mračnu, B-movie atmosferu:

https://wharflurch.bandcamp.com/album/shitslime

Japanke Stigmatize na svom drugom demo snimku, Severe Catastrophe takođe donose divan death doom (ali i više od toga), sa dve spore ali ne karikirano spore, teške pesme u kojima ima mesta i za interesantne harmonske preokrete. No, ovo je pre svega definisano gitarom koja zvuči kao da slušate lavu što se postojano sliva niz padinu vulkana i brutalnim vokalom  basistkinje Nao. Druga pesma je, zapravo brža i podseća da je ovo bend i sa „blackened“ komponentom. Stigmatize su predivno opresivne:

https://stigmatize.bandcamp.com/album/severe-catastrophe

Finski teroristi Gorephilia na svom trećem albumu, In the Eye of Nothing sažimaju sva svoja znanja o death metalu u devet pesama mračne atmosfere, mrvećih ritmova i moćnog rif-rada. Ovo je death metal koji se ne kiti „old school“ etiketama i zapravo pruža više minuciozne svirke nego što je u OSDM trenutno trend, sa puno promena ritma i kompleksnijim aranžmanima, ali Finci se ovde prevashodno drže atmosfere i horor-ugođaja koje kreiraju raspoložene gitare a zanimljiva razrešenja koja umeju da naprave (slušati Ouroboran Labyrinth) veoma osvežavaju ovaj klasični pristup. Odlično:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/in-the-eye-of-nothing

Oh, novi Second to Sun je tu! Rusi su me pre manje od godinu dana radovali svojim sedmim albumom, Legacy a novi, Leviathan je još jedna kolekcija raznovrsnih, multižanrovskih a opet stilski i suštinski ujednačenih pesama. Ovo je ponovo album pun iznenađenja na prvo slušanje, pun zanimljivih, sasvim smelih estetskih odluka, ali i album koji zavređuje dosta ponovljenih slušanja sa svojim vrlo sigurnim hodanjem po žici između post-metala i različitih podžanrova ekstremnog metala. Sjajno:

https://secondtosun.bandcamp.com/album/leviathan

Flesh for Shredder iz Valensije u suštini sviraju melodični death metal sa elementima metalcorea ali njihov drugi album, Flowers Of Flesh bez obzira na taj spoj žanrova koji meni nisu previše bliski, uspeva da bude prilično eminentno slušljiva ploča. Ovo je, pre svega, žestok death metal sa puno rada na gitari koji je meni vrlo simpatičan. Koji god gitarista od dvojice da je sve ovo napisao je, verovatno i šef benda jer se svi ostali instrumenti i aranžmani generalno, okreću oko gitarskih delova, prateći ne samo dinamiku , tempo i harmoniju već samu strukturu melodija. Ali dobro je to, usredsređeno uglavnom na visok tempo i mnogo promena ritma. Pevačica Marina svemu daje finalnu notu prljavštine i agresije koja veoma paše mom ukusu. Divno.

https://fleshforshredder.bandcamp.com/album/flowers-of-flesh

Klivlendski Vanik na svom četvrtom (a ne trećem) albumu, III, nude izvrstan blend speed i heavy metala. Uzgojeni, očigledno, na najlepšim delima NWOBHM i speed metal žanra, Vanik su napravili zabavnu ploču visokog tempa i odlične produkcije. Ovo je praktično moderna abeceda metal muzike pa preporučujem svima kome se vrti u glavi od žanrova i pod-žanrova da probaju Vanik koji je tako jednostavan a tako esencijalan:

https://vanik.bandcamp.com/album/iii

Season of Vengeance sa Floride sviraju interesantan heavy metal sa korenima u klasičnom zvuku, ali sa energijom koja je modernija, nemirna i zapaljiva. Istoimeni debi EP je stoga kao nekakav primer heavy metala kakav sviraju moderni klinci kojima su ekstremni metal pravci „normalni“ a ovako nešto im je interesantna diverzija. Da je produkcija malo suptilnija ovo bi bilo još bolje ali i ovako je zanimljivo:

https://seasonofvengeance.bandcamp.com/album/season-of-vengeance

Brave the Cold je projekat u kome Dirk Verbeuren, bubnjar-veteran koji je svirao u milion bendova, notabilno sa Devinom Townsendom, svira sa Mitchom Harrisom, gitaristom koga znate iz Napalm Death ali koji je, meni važnije, stojao i iza Righteous Pigs i Meathook Seed, bendova što su širili granice grindcorea (i industrial metala) osamdesetih i devedesetih godina. Harris je i sa Mickom Harrisom, sa kojim je jedno vreme svirao u Napalm Death imao i projekat Defecation a Brave the Cold je kao nekakva futuristička, dvadesetprvovekovna verzija Defecation sa ogromnim uplivom Meathook Seed industrijske hladnoće i gruva u žestok grind-death zvuk. Nije ovo, album nazvan Scarcity,  legenadrna ploča i ima dosta generičkih neo-napalm momenata ali Harris je oduvek bio kompozitor posebnih interesovanja i senzibiliteta i na Scarcity dobijamo dosta uvida u njegovu maštovitost i ambiciju da i dalje istražuje granice žanra. To cenim:

Novozelandski Monsterworks su ozbiljno vredan bend. Nanizali su čak šesnaest albuma za manje od dve decenije snimanja ali činjenica da je najnoviji, ovogodišnji Malignment vrlo dobar svedoči o tome da u nekim slučajevima kvantitet zaista donosi kvalitet. Malignment je konceptualni album, nastavak kosmičkih priča sa Spacial Operations i Singularity, dva albuma još iz prošle decenije i ovakav pristup svakako zahteva širok zahvat i dubinu obrade. Monsterworks, srećom, isporučuju, pakujući svoj progresivni metal u dugačke, meditativne ali na kraju dana zadovoljavajuće kompozicije koje čine delove jednog većeg narativa. Monsterworks svakako ne pišu „hitove“ i ovaj album treba slušati pre kao jedan kontinuirani rad u osam stavova nego kao kolekciju pesama, jer će tako konzistentnost atmosfere, ritmička repetitivnost i gitarska hipnoza imati pravi smisao. Lepo:

https://monsterworks.bandcamp.com/album/malignment

Još progresive stiže od švicarskih The Erkonauts, čiji je treći album, I Want It to End vrlo „sviračka“ ploča sa puno kvalitetnog materijala, ali koja u prvi plan gura pesme. The Erkonauts vole polirtimiju, nagle dinamičke promene, pristup toplo-hladno sa vokalima koji čas viču, čas uzdržano metanišu, bas čupa a gitare se vesele i sve je to spakovano u devet pesama koje kreiraju i jedan viši, interesantan narativ. Impresivno napisano, odsvirano a bogami i producirano:

https://erkonauts.bandcamp.com/album/i-want-it-to-end

Power metal publika svakako može da se poraduje četvrtom albumu italijanskih Skeletoon a koji je kao da ste Helloween i Blind Guardian umotali u jednu sarmicu, posolili, pobiberili, dodali malo rakije pa zapalili i zgutali u jednom zalogaju. Nemesis je kolekcija brrzih, žestokih, neverovatno zaslađenih melodija posle kojih Helloweenov Eagly Fly Free deluje kao mračna, namrštena pesma, sve odsvirano kvalitetno, otpevano sa puno multitrekovanih intervala i savršeno kontrolisanih falseta. Album je za moja shvatanja predugačak i ne mogu ja ovo da odsedim iz jednog cuga, ali je sigurno jedna od najimpresivnijih power metal ploča u ovoj sezoni sa svojim gotovo evrovizijskim nivoima spektakla (slušajte Arcana Opera!!!) koji se savršeno pakuju uz brzi metal. Rispekt:

https://scarletrecords.bandcamp.com/album/nemesis

Tu je i novi Sumac, o kojima sam već pisao više puta, pa i na najnovijoj kolabroaciji titana sludge i post metala već treba znati šta da se očekuje. May You Be Held je nova kolekcija improvizacija u kojima se ekstremni metal oslobađa okova forme rok pesme i hrabro hrli u nepoznato. I dalje nepoznato, jer Turner, Cook i Yacyshyn i dalje nisu u potpunosti transformisani u free improv muzičare koji se zaista ne brinu za žanr i njegove značajke dok se poput treniranih budista prepuštaju transcendenciji čistog zvuka. Ovo znači da su i dalje na ovm albumu mnogi gestovi „naučeni“ radije nego proživljeni i da prelazak iz potpuno neidiomatskog zvuka u prepoznatljivije „metal“ formu i dalje ume da deluje kao hvatanje za pojas za spasavanje. No, to ja sad mudrujem iz svoje kule od bjelokosti: kod free improv muzike proces je svakako poenta, proizvod je samo njegov trag pa i ovaj album treba slušati otvorena uma i bez „želje“, a otkrovenja će onda možda i doći:

https://sumac.bandcamp.com/album/may-you-be-held

Naravno, izdanje nedelje, a dobrim delom i godine je svakako novi, već jedanaesti (!!!) album birmingenskog esktremnog dvojca Anaal Nathrakh, nazvan prosto Endarkenment. Dobro, nije to prost naziv, trebalo mi je nekoliko dana da se naviknem na ovu reč ali mi je, pozitivno gledano, tih nekoliko dana slušanja ovo galbuma donelo mnogo lepih momenata. Mick Kenney i Dave Hunt čitavu ovu deceniju izbacuju albume uredno, na dve godine, čineći mi svaku drugu jesen manje mračnom iako je njihova muzika, pa – kako i naslov ovog albuma sugeriše – najvećim delom sastavljena od mraka. No, i od mraka ima mračnije i Endarkenment je ploča kojim Anaal Nathrakh signalizuju da su stvari zapravo još GORE nego što smo u svojim metal/ gejming fantazijama zamišljali. Prošli album, A New Kind of Horror, koji se meni dosta dopao, meditirao je o stogodišnjici završetka prvog velikog modernog rata ali Endarkenment nije meditacija. Ovo je vrisak, razvučen na pola sata, očaj i nihilizam stavljeni pod presu i ispaljeni pravo u mozak slušaoca, da mu se stavi do znanja da odlaska sa OVOG dna više nema i da u nedostatku nade treba da razmatra svoje druge mogućnosti. Iako su i raniji albumi Anaal Nathrakh bili pesimistični i mračni, Endarkenment je jedan od najoporijih iskaza benda već utoliko što je ovde njihova muzika svedena na svoju srž. Endarkenment nema introa, nema orkestarskih aranžmana, nema industrial ukrasa ili dubstep diverzija, ovo je album koji počinje grindcore razbijanjem, ubrzavajući od nula do dvesta za pet sekundi i mada svakako dobijamo Kenneyjeve ironmaidenovske i neoklasicističke harmonije, te Huntovo melodično, epsko pevanje, i pesme ostavljaju NEŠTO mesta za disanje, preovlađujući utisak je da je ovo baražna vatra iz sve snage svo vreme. I zapravo, mada su bend mnogi, pa i ja poveremeno, često optuživali da ima formulu koja sa vremenom daje umanjene prinose, Endarkenment je demonstracija toga koliko ova formula zapravo i dalje ima snage.

Jer, ponovo, ovo su pesme lišene trikova, eksperimenata sa novim formama i pristupima, ovo su Anaal Nathrakh koji rade tačno ono po čemu ih znate i to, sasvim neiznenađujuće, uspeva da bude ne samo dovoljno već da vas obori na pod intenzitetom i kvalitetom. Ali to je samo potvrda da je formula u startu bila dobra. Kenney i dalje kompulzivno menja ritam svaki čas, Hunt i dalje menja stilove pevanja od psihotičnog vriska, preko demonskog urlanja do kingdajmondovskog falseta, pesme su i dalje višeslojne i vrtoglavo guste sa multitrekovanjem gitara, efekata i vokala dok vam se ne učini da su vas, dok niste gledali, teleportovali u pakao, ali sve to zvuči kako treba, moćno i ubedljivo iako bend bukvalno ne donosi ništa novo na meniju. Ponovo, ovde se potentnost formule, dobrano utvrđene i izlizane, veoma potvrđuje – uzmite recimo Beyond Words koja je samo niska Kenneyjevih rifova koje toliko stereotipno šeta po skali da je sasvim zamislivo da je ovo napisao dok je jedno veče odsutno prebirao po gitari, zagrevajući se za probu dok je gledao televiziju. Ali Kenney ih svira fantastično, kombinujući operetsku atmosferu sa nabijajućim, superbrzim bubnjevima da kreira pozornicu na kojoj Hunt sa svojim raskošnim tehnikama donosi narativ. Ovo je ono što Anaal Nathrakh rade već godinama i decenijama ali je Huntov anasmbl ličnosti koje se čuju preko zaošijane muzike toliko moćan da na kraju pesma impresionira iako ste svesni da ste svaki njen pojedinačni element već čuli na prethodnim albumima benda.

Endarekenment je i lirički zastrašujuće mračna ploča koja čak i u pozitivnim, optimističnim momentima (prelepa, benjaminovska Create Art, Though the World May Perish, naravno) ne ostavlja ni tračak nade da će biti bolje ili da će iko preživeti – opcija je samo da se umre časnije ili manje časno, a beščašće ilustruju opscene vizije poput Thus Always to Tyrants i Libidinous (A Pig with Cocks in Its Eyes). Ova druga, inače najbliža „pop“ muzici što ovaj album prilazi, dala je albumu i omot koji je toliko ekstreman da ga nećete videti ni na jednom striming servisu. Čak ni nama koji smo album priorderovali na Bandcampu omot nije dat uz daunloud, valjda da gnevni roditelji ne bi tužili Metal Blade i bend kada vide svinjsku glavu sa kurčevima koji vire iz očnih duplji…

Anaal Nathrakh su snimili album koji uspeva da inspiriše pa čak i mobiliše svojom energičnom, moćnom izjavom da nade nema. A kada nada prestane, mogu da nastupe ili poništenje ili katarza. Pa vi birajte.

https://anaalnathrakh.bandcamp.com/album/endarkenment

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 26-09-2020

Nije ova protekla nedelja bila toliko loša koliko sam ja loš čovek. Ali i loši ljudi zaslužuju dobru muziku – to je pravilo koje nećemo kršiti. Tokom nedelje smo čuli iznenađujuće mnogo dobrog speed i thrash metala pa hitamo da to i još mnogo više (sjajan grindcore!!!!! izvrstan stoner rock! zapanjujuća progresiva!!!!!) podelimo sa auditorijumom zemlje (A i drugih zemalja!) koja će uskoro dobiti turističku atrakciju: jezero nazvano po još živom čoveku koji u toj zemlji nikada nije bio. Ridžojs!!!!!

Krećemo sa blek metalom i to – nežnim i atmosferičnim. Švedski jednočlani bend Frozen Dreams izbacuje albume ko na traci. The Eclipse of Eternity je već drugi ove godine i ovo je, u okvirima one-man black metal konceta, prilično dobro. Weird, koji sve ovo svira i peva ima smisla i za komponovanje i za produkciju pa su ovo vrlo skandinavske, vrlo epske pesme urađene u svedenom, prijatnom aranžmanu, sa odličnim zvukom i miksom. Omot je prelep i ovo je u celini lepo:

 

https://frozendreams.bandcamp.com/album/the-eclipse-of-eternity

 

Prošlonedeljni al dobar pa još britanski, treći album benda The Internal Sea, pod nazivom Negotium Crucis nudi izvrsne pesme, sjajnu produkciju i jednu robusnu, razuzdanu izvođačku sigurnost koja šarmira. Ovo je organski, ručno rađen blek metal sa himničnim refrenima i jednom pobedničkom atmosferom, ali i sa vrlo oštrim zvukom i agresivnom svirkom baš po mojoj meri. Odlično:

 

https://apocalypticwitchcraft.bandcamp.com/album/negotium-crucis

Ne znam koliko ljudi ima u grčkom bendu Goat ali njihov je prvi snimak, Promo 2020, obezbedio sa svoje dve pesme (plus jednim introm) da ću ih pratiti u budućnosti. Ovo je sirov, vrlo energičan i napaljujući black-death metal stare škole ali sa vrlo lepom savremenom produkcijom. Goat sviraju furiozno, testerišući po gitarama i premlaćujući bubnjeve iz sve snage, ispunjavajući obećanje da je ovo za ljubitelje Beherita, Sarcofaga i Blasphemy ali sve umotavajući u kvalitetan, moćan miks. Sjajno:

 

https://askio-productions.bandcamp.com/album/goat-promo-2020

Dvočlani ekvadorski Satanic Count nudi vrlo bazičan ali dopadljiv blek metal na drugom albumu, UtterHell Scorn. Ovo je parada testerisanja po gitarama,  organskih blastbitova i vriske koja ima taman dovoljno harmonskih ideja da ne bude dosadna već prijatno predvidiva. Volim blek metal bendove koji ne filozofiraju već imaju osećaj za žanr i sviraju ga bez rezervi. Satanic Count su takav bend a ovo je i sasvim prihvatljivo producirano:

 

https://sataniccount.bandcamp.com/album/utterhell-scorn

Poljaci Cursebinder debituju istoimenim EP-jem sa pet pesama kvalitetnog, vrlo standardno poljskog blek metala koji lepo spaja čvrstinu i agresivnost sa melodičnošću i atmosferom. Ovo je vrlo dobro producirano i napisano i ima i solidno trajanje pa se radi o ubedljivom prvom iskazu:

 

https://cursebinder.bandcamp.com/album/cursebinder

 

Finski blek metal bendovi Kalmankantaja i Iku-Turso su već pominjani na ovim stranama – uglavnom po dobru – pa je vrlo kul to što sada imaju split kasetu. Tj. imaće je naredne nedelje ali se materijal već da čuti na Bandcampu. Oba benda su poznata po svom melodičnom, atmosferičnom zvuku pa je unapred jasno šta ćemo ovde dobiti, ali oba benda su i daleko od atmoblek proseka i imaju prefinjen, osoben pristup atmosferi, sa dobro napisanim pesmama i odličnim osećajem za mračan, preteći a opet primamljiv štimung. Odlična priča:

 

https://analogragnarok.bandcamp.com/album/ikuinen-tuli

 

Proscription su takođe iz Finske ali to što na debi albumu, Conduit, zvuče vrlo američki imaju da zahvale činjenici da je osnivač, gitarista i pevač – Amerikanac. Terry „Christbutcher“ Clark je karijeru započeo u Koloradu ali živi u finskoj već duže od decenije i tamo je imao uspešan projekat Maveth po čijem je razlazu, 2017. godine osnovao Proscription. Conduit je dobro producirana, kvalitetno odsvirana ploča black/ death metala koji mene nešto ne obara na pod originalnošću ili kreativnošću ali ne mogu da kažem da je ovo neinspirisano ili da muzičari ovo ne sviraju sa dosta strasti. Po zvuku negde između Immolation i, recimo, Emperor, Proscription se ovde pokazuju u dobrom svetlu po pitanju komponovanja i aranžiranja, sa pamtljivim temama koje izranjaju iz tamne močvare rifova i dubokih vokala i ovaj  debi album je vrlo solidan iskaz:

 

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/conduit

Da ostanemo još malo u Finskoj, pre neki tjedan smo pohvalili novi album Blood Red Fog, a dvojica članova ovog projekta su sada izdala i novi album sa svojim drugim projektom, Sammas’ Equinox. Ovaj projekat, gde su još pojačani basistom po „imenu“ Voidraugr (što mi deluje kao englesko-islandski portmanto za prazninu i demona, ali možda intenzivno grešim) je u jednoj drugoj ravni blek metala od Blood Red Fog a prvi album, Tulikehrät, koji izlazi za par dana, traje vitkih 32 minuta i nudi sirov ali melodičan i epski blek metal sa nepogrešivo skandinavskim mirisom. Ovo je muzika koja kroz svoj borbeni, drusni ritam, oštre gitare i psihodelične klavijature vrlo jako posreduje tu estetiku severa, hladnoće koja je istovremeno strastvena i uzdržana, dotičući se mitova i legendi na jedan simpatičan način. Blago muljava ali organska produkcija se ovde savršeno uklapa. Odlično:

 

https://sammasequinox.bandcamp.com/album/tulikehr-t

https://youtu.be/3rtVv7M3K0c

 

Prvi album čikaškog jednočlanog projekta Annihilus, Ghanima počinje vrlo mučnom, sporom ali i neočekivano melodičnom pesmom Epilogue i to dosta govori o tome kakav album ovde imamo. Ovo jeste blek metal, ali je u isto vreme i izvan žanra, spajajući blek metal izraz sa sludge, noise ali i synthwave elementima. Ima, naravno, mnogo bendova, posebno jednočlanih, ovog tipa na Bandcampu ali Annihilus se izdvaja i kvalitetom i vizijom. Naravno, ljubitelji stripa i naučne fantastike prepoznaće u imenu autora referencu na Fantastičnu četvorku a u imenu albuma i nekim tekstovima reference na Franka Herberta i Neila Gaimana, no album se i bez „predznanja“ sluša kao abrazivna ali prijatno kinematska ploča bučne, konfrontativne ali lične i izražajne muzike:

 

https://annihilus-sounds.bandcamp.com/album/ghanima

Rusi Dor Feafaroth su vrlo dobri na EP-ju IX Arcan čije su dve pesme snimljene odavno ali do sada neobjavljene. Bend svira još od devedesetih pa je IX Arcan demonstracija izvrsnog vladanja formom i ovo su odlično napisane pesme bazirane na rifčinama, moćnom ritmu i virštanju koje ipak imaju minimalno neophodnu količinu melodičnosti da uđu pod kožu. Vrlo kvalitetana produkcija, takođe:

 

https://dorfeafaroth.bandcamp.com/album/ix-arcan

 

Mysthicon je poljski „misteriozni“ projekat začet 2015. godine od strane članova Vader, Lux Occulta, Hate i Batushka što je prilično jaka reprezentacija ondašnjih death i black metalaca. Na Metal Archives se i dalje svi članovi vode pod pseudonimima, ali prvi album, Silva – Oculis – Corvi nam makar otkriva da su za zvuk albuma odgovorni članovi Decapitated, Behemoth, Agressiva 69 i Sweet Noise, štagod to značilo. I, mislim, štagod, ovo je previše mistifikacije za ploču koja je okej ali me nije sad nešto sravnila sa zemljom. Mysthicon, s obzirom na kombinovani pedigre autora zvuče prilično low key, praveći kombinaciju black i death metala sa nešto doom dodataka koja je simpatična, sa dobrom produkcijom i lepim rifovima ali koja zapravo nema onoliko drame kako bih očekivao od članova Hate ili Vader. Ovo je taman, mračan black-death zvuk sa lepim prelivom melodije ali bez aranžmanskih uzbuđenja koja bi barem mene sad nešto zatekla nespremnog. Ipak, sasvim fin album koji samo možda ne dobacuje do visine hajpa što ga je najavljivao. Al lep omot:

 

https://mysthicon.bandcamp.com/album/silva-oculis-corvi

Grčki Varathron je snimio svoj prvi živi abum. Glorification Under the Latin Moon već nazivom sugeriše da je rađen u južnoj Americi i, tako je, ovo je snimljeno prošle godine u Sao Paolu, a bend na ovaj način obeležava trideset godina krvavog rada. I ako volite Varathron, ovo je obavezna lektira. Album počinje kako i treba, epskim introm i prelaskom u jednako epsku Ouroboros Dweller i dalje sve ide po programu, sa petnaest muzičkih komada i kvalitetom miksa koji je dovoljno dobar da isprati višeslojnost muzike a dovoljno sirov da prenese štimung žive svirke. Varathron su klasičan grčki blek metal sa mnogo epike i folklornih motiva u svirci i ovaj album je izvrstan presek njihovog opusa:

 

https://agoniarecords.bandcamp.com/album/glorification-under-the-latin-moon

Japanci Bafomet su svoj demo The Black Flame Still Burning sami objavili još u Junu ali je sada stigla i propisna kaseta za Goat Lordth Records iz Kuala Lumpura. Divan primer andergraund saradnje i potpuno u skladu sa muzikom koja je divan, vrlo staroškolski black/ speed metal. Bafomet sviraju žestoko, sirovo, sa kvalitetom snimka koji gotovo da bi me prevario ako bi mi neko rekao da je ovo snimljeno 1983. godine. Naravno, mastering je ipak preglasan za tako nešto, ali ovaj snimak ima puno autentične sirovosti i garažnog mirisa a pesme su čiste, predivno naivne u svom odsustvu poziranja i naizgled beskrajno lakom doticanju samog srca metala. Prelepo:

 

https://goatlordthrecords.bandcamp.com/album/goat-33-bafomet-the-black-sky-still-burning

Bristolski trio Svalbard sviraju praktično shoegaze rock sa agresivnim vokalom i to, pretpostavljate nije baš moja čašica šljivovice. Još taj naziv novog albuma, When I Die, Will I Get Better?, koji sugeriše previše forsiranja depresije za moj ukus, no Angry Metal Guy je ovome dao vrlo dobar prikaz pa sam se i ja podvrgnuo slušanju iako sam pre toga album preskakao i… pa ovo i dalje nije muzika za mene ali Svalbard sviraju odlično i kada se apstrahuju shoegaze gitare, muzika ispod je zapravo solidan hardcore. Eto.

 

https://svalbard.bandcamp.com/album/when-i-die-will-i-get-better-2

 

Portlandski melodični blek metalci Uada imaju novi album, Djinn i ovo je, u nastavku priče sa prethodnih izdanja, prijatna ponuda koju vrlo cenim čak i kada je ne volim svim srcem. Za prošli album, Cult of the Dying Sun koji je bendu isposlovao dosta pažnje u metal zajednici pisao sam da je „ovo album vrlo promišljenih kompozicija koje, da ne bude zabune, možda na kraju ispadaju skoro pa previše promišljene za moj ukus i fali im mrvica blek metal ekscesa da bi bile sasvim za mene. Opet, eksces je ovde svakako to povremeno nepraštajuće skretanje u pop-smeru posle junačkog udaranja u blastbitove i Uada svakako dobro znaju šta rade“, no Djinn kao da ipak odlazi na neki sledeći nivo. Muzika je ovde organskije sklopljena, sa rok i pop elementima koji se prirodnije uklapaju uz blek metal osnovu i kompozicije su ovde zanimljivije, sa manje tog nekog očiglednog promišljanja o stilskim elementima a više unutarnjeg žara koji se ispoljava kroz pisanje i svirku. Bend se ovde još više uložio u pisanje dugačkih pesama pa imamo komade i od trinaest i kusur minuta, ali album se, uprkos glasnom masterngu, vrlo lepo sluša. Ovo je „mekši“ blek metal koji meni ipak ne zvuči slabašno, muzika koja je, čini se, našla lepu ravnotežu između promišljenosti i intuicije i moram da kažem da mi je Djinn iznenađujuće mnogo prijao:

 

https://uada.bandcamp.com/album/djinn

 

Prošle sam godine bio prilično oduševljen debi albumom francuskih Vous Autres, a oni su vredno radili i pred nama je njihova druga ploča. Sel de Pierre je praktično nastavak Champ du sang, istim sredstvima, jedna crna, gušeća smeša sintisajzerskih ambijenata, sintetičkih ritmova, post-metalskijeh gitara i vrištavog pevanja. Vous Atreus na novom albumu uspevaju da zvuče još snažnije i da svoj kavernozni, do gušenja crni post metal još više približe doom estetici a da ne izgube taj sopstveni identitet i zvuk. Album je, istina, kraći od prethodnog i to može da bude problem za slušaoca kojem je epska dužina prethodnika bila važan element uživljavanja u program Vous Atreus. Legitimno. Ali imam utisak da je bend uspeo da svoju „poruku“ ovde kondenzuje na manje prostora i da ona nije izgubila na potentnosti i snazi. Uz bolji miks i još elegantnije odabiranje malih gestova da se posreduje velika slika, rekao bih da je ovo album koji ne razočarava:

 

https://vousautressom.bandcamp.com/album/sel-de-pierre

 

Bukureštanski Akral Necrosis su na svom trećem albumu totalno u „all hands on deck“ modu operisanja jer je ovo izuzetno ambiciozna i dugačka muzička predstava od preko 65 minuta teatralnog ali energičnog i bučnog blek metala. The Greater Absence je konceptualni album o osobi koja se zainteresovala za okultno ali svojim turističkim pristupom na sebe navlači priličnu nesreću. Bend istražuje ovu temu kroz deset pesama koje koriste i neobjavljenu poemu jednog od, kažu, najinteresantnijih mladih rumunskih pesnika u ovom trenutku, Davida Topale, kao povezujući lirički materijal i sve je to vrlo konceptualizovano ali i – dobro. Bend svira odlično, veoma disciplinovano, sa kompozicijama koje su pravilno podešene da se uklope u uokvirujući narativ i ovo je album što se sluša kao celina radije nego na parče, bez obzira na njegovu dužinu i glasnoću. Ovo je veoma dobro i podseća da blek metal kao forma sasvim legitimno može da se gleda i kao neka vrsta ujedinjujuće umetnosti u kojoj se filozofija, estetika i moral spajaju u skladnu celinu. Vrlo lepo:

 

https://loudragemusic.bandcamp.com/album/akral-necrosis-the-greater-absence

Stoner! Helsinški Desert Lord sviraju, kako se po imenu da i očekivati, solidan Desert Rock. Njihov drugi album, Symbols generalno prolazi kroz sve očekivane gestove servirajući težak ali organski zvuk, ali i komponovanje i aranžiranje koje je ambicioznije od stoner rok proseka i koje bend stavlja u komšiluk sa bendovima klasičnog heavy metal opredeljenja. Desert Lord od utapanja u suvom proseku spasavaju identitet i karakter koji se čuju, a što muzici daje jednu siroviju, pomalo outsider komponentu. Sluša se to sasvim okej.

 

https://desertlorddoom.bandcamp.com/album/symbols

 

Lizard Queen iz Goricije svoj novi EP, Cult of Lotus započinju, pa, vrlo smelo, četrnaestominutnom obradom The Doorsove The End. Ovo je pesma koja je, u mnogo smislova, nedodirljiv rok klasik i, da budem iskren, toliko vezan za interpretaciju od strane pokojnog Morisona da mi do sada nije padalo na pamet da bi to neko mogao da tu sad nešto „obradi“. Lizard Queen se zapravo odmiču podaleko od predloška, zadržavajući njegove glavne elemente ali pružajući osobeno i interesantno čitanje. Psihodeličnost originala je ispoštovana sasvim sopstvenom formom psihodelije i moja jedina prava zamerka je mastering, kao i inače. Preglasno. Ostale dve pesme na EP-ju su originali i vrlo solidni komadi bluziranog stoner metala. Samo da je mastering mekši…

 

https://lizardqueenband.bandcamp.com/album/cult-of-lotus

Vredni Španac Napoleon Rigor Mortis ima novi album svog projekta Monegros Acid Resort kojim zatvara ovogodišnju letnju sezonu i The Bad Trip je instrumentalni doom metal koji se nikud ne žuri, ide sporo, gazi teško i ne loži se da daje „pesme“ već više zvučne pesjaže. Ovo nije, striktno govoreći „drone“ muzika jer ima rifove, ritmove i sve što treba ali deli sa njom većinu tih nekih soporifičnih kvaliteta. Ovo je dobro snimljeno i miksovano i pošto traje neverovatno dugo, odlično dođe za noćne seanse.

 

https://napoleonrigormortis.bandcamp.com/album/the-bad-trip

Somnus Throne su bend koji je svoj istoimeni prvenac, kako njihov izdavač kaže, snimio sedeći na različitim krajevima sveta. I to zvuči iznenađujuće odlično. Ovo je zdrav i gruvi doom metal sa jednom tradicionalnom okultnom crtom ali bez direktnih imitiranja preteča. Izdavač jeste na Bandcampu stavio i tag „electric wizard“ i mada nema neke sumnje da će se ovo dopasti ljubiteljima muzike Electric Wizard, Somnus Throne zapravo nisu klon ovog benda. Njihova svirka ima za nijansu „hladniju“ dimenziju, možda bliže Sleepu (koji su takođe među tagovima, zlu ne trebalo) ali Somnus Throne su dovoljno svoji. Njihov album je spor, težak ali vrlo zarazno gruvi, sa lepim psihodeličnim i spiritualnim prelivima. Kao da su mene pitali. I ovde su pesme veoma dugačke pa se može baš uživeti u atmosferu:

 

https://burningworldrecords.bandcamp.com/album/somnus-throne

Portlandski Crouching Nude na EP-ju three studies (tako, malim slovima) nudi tri pesme ekstremno sporog i hermetičnog sludge doom metala Neobično je da ovako spora i teška muzika traje ovako kratko, ali s druge strane, zanimljivo kao test da li vam se nešto ovako uopšte dopada. Meni da i rado ću poslušati još (a bend je tokom nedelje i objavio još, pa poslušajte):

 

https://crouchingnude.bandcamp.com/album/three-studies

 

Bluziran, težak i prijatan stoner rok nude Scorched Oak na svom albumu Withering Earth. Ovaj dortmundški trio ima u svom zvuku malo ritualnog šmeka koji kreiraju ritmovi i jako teška, toplo distorzirana gitara, te dualni muško-ženski vokali ali se ne ide predaleko u psihodeliju, i ekipa se drži jakih rifčina i dobrog gruva. Lepo:

 

https://scorchedoak.bandcamp.com/album/withering-earth

Konačno je izašao DOOM SESSIONS VOL​.​2 – 1782 // Acid Mammoth, drugi album u seriji split izdanja svojih bendova koje izdaju italijanski Heavy Psych Sounds records. Oba benda donose po tri nove pesme za ovaj album i u ponudi je više od pola sata psihodeličnog i blago okultnog doom metala. 1782. zvuče za nijansu spontanije i „življe“ ali Acid Mammoth imaju izvrsnu produkciju u kojoj se sjajno pevanje Chrisa Babalisa ističe na najbolji način. Od ovog izdavača navikli smo na vrhunski kvalitet i Doom Sessions se pokazuje kao pun pogodak:

 

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/doom-sessions-vol-2-1782-acid-mammoth

 

Isti izdavač me je vrlo poradovao albumom Psychosis Ritual losanđeleske trojke Mountain Tamer. Ovaj bend je već uradio dva dugosvirajuća albuma pa je Psychosis Ritual zrela i savremena ploča izuzetno pedigriranog psihodeličnog teškog roka koja kreće naslovnom pesmom što bije direktno u čelo i obećava užasnu zabavu za ostatak albuma. Kako i naslov sugeriše, ovo nije nužno sasvim relaksirajuća muzika, ima tu napetosti i borbe, ali ovo je prvorazredni psihodelični rok koji se ne oslanja samo na fuzz i teške rifove već ima nijansiraniji, višeslojni pristup sa jakim dinamičkim varijacijama, puno efekata i pre svega raznovrsnim pesmama. Heavy Psych Sounds nisu firma koja će objaviti ploču svakog nasumičnog hašišara koji zaluta u Rim pa je i Psychosis Ritual jedan izuzetan doprinos modernoj istoriji psihodelične muzike, ploča za psihodelične sladokusce koju jedino zbog pretvrdog zvuka u finalnom masteringu neću slušati onoliko puta dnevno koliko zaslužuje. Izvanredno:

 

https://mtntmr.bandcamp.com/album/psychosis-ritual

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/mountain-tamer-psychosis-ritual

Rusi Bongtower su prvi album izdali u Aprilu ove godine i meni je to bilo solidno. Novi album, prikladno nazvan Last Summer Days umanjuje „svemirsku“ a uvećava „drumsku“ komponentu ove muzike, pružajući bučniji, rifaškiji stoner metal nego prvenac. Sasvim to solidno Bongtower rade, sa pevačicom Annom Pisarenko koja se dobro uklapa uz surove bluzirane rifčine i težak, gazeći ritam. Blago čuđenje ide na činjenicu da je ovaj album pun „filmskih“ uvoda koji nisu, kako biste očekivali, semplovi iz postojećih filmova već zapravo glumljeni, u studiju snimani komadi u kojima ljudi pričaju engleski sa ruskim naglaskom. Heh. Enivej, album ima i tiše, ambijentalnije momente, jedan vrlo narodnjački, drugi džezerski i Bongtower se potvrđuju kao bend pun ideja i kvaliteta:

 

https://bongtower.bandcamp.com/album/last-summer-days

Pensilvanijski SpellBook su snimili dva albuma pod imenom Witch Hazel, ali pošto postoje već dva benda pod tim imenom, novi album, Magick & Mischief je došao uz promenu identiteta. Ali ne i promenu zvuka. SpellBook veoma vole okultni hevi metal saund sedamdesetih i bogami ga dobro sviraju, nudeći kinematičnu, atmosfere punu ali žestoku, živu rokenrol svirku. Ovde ima prostora i za vrlo „retro“ zvuk, zabluziran i mastan (slušajte usnu harmoniku u Black Shadow) ali bend se ne iscrpljuje u tome i ima razrađene, kompleksne a opet organske aranžmane u kojima svi muzičari rade na kreiranju „veštičije“ atmosfere i promidžbi dobrih metal rifova. Ako volite Blue Oyster Cult, Deep Purple, Pentagram i slične bendove, kod SpellBook vam neće prijati samo ta divna kombinacija prog-roka i hard roka sa okultnom oštricom, odlične kompozicije i šmekerski personaliti već i miks koji je (iako bučno masterovan), veoma prijatno prozračan i daje da se čuju razni slojevi zvuka. Odlično:

 

https://spellbookband.bandcamp.com/album/magick-mischief

 

Ocean Towers iz Nove Škotske u Kanadi su hibridni, delom post rok delom, recimo post stoner doom metal bend ali su u svemu tome na albumu Strange Roads zapravo dobrodošlo psihodelični i puni dobrog gruva. Ovo je pritom solidno miksovan album sa dosta širine, dubine, generalno prostora i pesmama koje lepo razvijaju svoj gruv. Uz sve, Strange Roads nije instrumentalna ploča i ima vrlo solidne pevačke delove. Odlično:

 

https://oceantowers.bandcamp.com/album/strange-roads

 

Vrlo dopadljiv EP nazval Totalloss za Changeörder iz Nju Džersija. Ovo je lep, maštovit stoner rok koji se oslanja na dobar gruv ali se u njemu ne iscrpljuje, nudeći i dobre vokalne aranžmane i jednu dinamičniju atmosferu nego što je norma. Četiri pesme na ovoj ploči su taman dovoljno dugačke da ne smore i bend, čini se, ima potencijala da snimi odličan prvi album. Bend nas pritom instruira: „smoke weed. kill fascists.“ i mada ja nikako ne podržavam korišćenje opijata, ovo su ljudi koji pokazuju da njihovo korišćenje može da dođe u paru sa dobrom muzikom. Što se ubijanja fašista tiče, recimo da sam više za odgovoran odnos prema javnim politikama:

 

https://changeorder.bandcamp.com/album/totalloss

 

Švedski Laser Dracul imaju kul i šaljivo ime ali muzika na albumu Hagridden je vrlo solidan doom/ stoner rok velikih rifova i napucanog zvuka. Laser Dracul vešto operišu između emulacije Black Sabbath (High tide striding je očigledan omaž Electric Funeralu) i jedne palpi estetike, nudeći muziku koja ima grindhouse dramu uz svoj fini gruv. Mala zamerka ide na natrpan miks u kome se napucani bas i gitara čuju dobro ali se orgulje, recimo, jedva naslućuju. No ovo je vrlo pristojno i zabavno za svakog ljubitelja ovakve muzike:

 

https://laserdracul.bandcamp.com/album/hagridden

Finski sastav ssSHEENSss ima užasno ime, slažem se, i siguran sam da mašine za pretraživanje misle da ih zajebavate kad to ukucate i iz inata vam sledećih pola sata štagod da tražite izbacuju doggo mimove, ali isti taj sastav ima i odličan novi album, Haminian Stallions. Nije da je ovo metal ali jeste dobar, energičan, distorziran rok kakav prija svakom ko voli da čuje gitare, bubnjeve i melodično ali ne prenemažuće pevanje. Bend piše dobre pesme koje su dovoljno jednostavne da ne moraju da se odmiču predaleko od centralne ideje a opet imaju dovoljno kompleksne centralne ideje da one iznose komade od tri minuta. Super:

 

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/haminian-stallions

 

Da ni ovonedeljna stoner ponuda ne prođe bez tradicionalnog grčkog doprinosa pobrinuće se odlični Atinjani Rollin’ Dice sa svojim drugim albumom, Reroll. Ovo je tipično grčki, bluzirani heavy rock sa desert i stoner rock začinima ali i tipično grčki odlično napisan i kvalitetno produciran. Kod Rollin’ Dice se može govoriti i o solidnom personalitiju na ime sjajnih gitarskih momenata i pevanja lidera Antonisa Karathanasopoulosa. Njegov prodorni androgini vokal i promišljeni gitarski ornamenti muzici benda daju finu metalsku oštricu koja nije u koliziji sa bluzi osnovom i ovo je na baš dobrom secištu žanrova za moj ukus i potrebe:

 

https://rollindice.bandcamp.com/album/reroll

Pravu poslasticu su nam za ovu nedelju pripremili Ripple Music, a sa debi albumom kalifornijskog dua Crystal Spiders pod nazivom Molt. Crystal Spiders su onaj najjednostavniji, najbazičniji format rokenrola, sa dvoje ljudi na ritmičkim i harmonskim dužnostima, sve uživo, oznojeno, bez studijskog trikeraja. Stvari su još tvrdokornije u ovom slučaju jer bend nema ni običnu gitaru u postavi već pevačica Brenna Leath (da, da, i ja sam odmah pomislio „Lepa Brenna“, niste baš toliko duhoviti koliko mislite, a čekajte samo da joj vidite tetovaže) pored odličnog pevanja odlično svira i bas gitaru, tresući iz nje rifčine pa i solaže kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Bend zvuči vrlo spontano i živo, ali treba i istaći da ovo nisu puki džemovi ili iz džemova nastale sabat-meditacije, i da je album vrlo rokerski, vrlo bluzoidan, sa pesmama koje upadaju u bržu, šutkama podesniju formu stoner roka. No, Brennino pevanje sve drži uvek u toj psihodeličnoj, hipnotičnoj ravni koju ni brutalni ritmovi Tradda Yanceya ne mogu da naruše. Ovo je album za slušanje u krug sa svojim minimalističkim a opet tako ekspanzivnim programom i izuzetnim kvalitetom izvedbe. No, Crystal Spiders pre svega imaju karakter a to se ne da ničim zameniti. Ripple Music ne da ne znaju da promaše nego su sve bolji a ove nedelje nude i popust od 20% na sva izdanja ako ukucate reč „heavy“ u polje za popust na Bandcampu. Šta čekate, zaboga?

 

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/molt

Early Moods ne zvuči kao ime za metal bend ali debi mini-album ove losanđeleske ekipe, Spellbound nudi izuzetno slušljiv, prijatan old school doom metal/ okultni hard rok koji kao da je moja podsvest napravila dok ja nisam pazio. Early Moods peglaju lepe, valjajuće rifove i imaju promišljene vokalne aranžmane, bazirajući se na bluzu u kritičnoj meri, ali ga nadograđujući metalnim rif-radom. Tako dobijamo vrlo gruvi muziku koja pritom ima kinematsku atmosferu, sve u miksu koji forsira bas-frekvencije ali uspeva da ne zatomi zvonko pevanje i lepe gitare. Bend je ovo izbacio još u Aprilu ali tada sam ga propustio pa, pošto je meni je ovo izvrsno evo Dying Victims Productions reizdanja (Dying Victims su ove nedelje imali gomilu jakih ploča o kojima ćete dalje još čitati):

 

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/early-moods-spellbound-2

 

Charity Case sa Floride su krenuli kao grindcore bend ali se vremenom sve zakomplikovalo pa je EP Brain Grind „progresivnije“ usmeren. Ovo je muzika koja čuva grindcore žestinu i eksplozivnost ali beži u disharmiju i poliritmiju više nego što je za grindcore normalno. Dobro to zvuči, onako nervozno i izlomljeno, uz miks koji nije nimalo neprijatan za uši. Ako ste voleli Naked City, Scrawl i slične bendove početkom devedesetih, ovo bi moglo da vam bude po ukusu:

 

https://charitycase2.bandcamp.com/album/brain-grind-ep

Kanađani World of Pleasure na omot svoje istoimene kasete stavljaju Diznijevog zeca Osvalda jer im se može, a muzički nude tri pesme straight edge hardcorea koji je toliko  metaliziran da sam ja oduševljen. Generalno, velika količina ovakve muzike meni ne donosi zadovoljstvo, ali World of Pleasure, kako im i ime sugeriše, su veoma stručni u njegovom izazivanju: teške rifčine, brutalan ritam, vokal (ženski?) koji fenomenalno vrišti, a sve dinamično i snažno. Vrlo dobro:

 

https://worldofpleasure.bandcamp.com/album/world-of-pleasure

 

Haine Eternelle (tj. vječna mržnja) je ima kanadsko-britanskog projekta u kome peva AOS Heirdrain, kvebečki pregalac sa masom bendova i solo projekata u biografiji a svira, pa, Ash iz engleske. Harpy’s Wrath je EP sa četiri pesme na razmeđi melodičnijeg death metala i black metala i zapravo zvuči vrlo kul. Ovo je manje melodično i emotivno nego što sam očekivao, zadržavajući se pre svega na dobrim rifovima i glavomlatećim ritmovima. Pristojno:

 

https://haineeternelle.bandcamp.com/album/harpys-wrath

 

Kanadski Kataklysm odavno meni nisu specijalno zanimljivi pa sam i najnoviji album, Unconquered, četrnaesti u njihovom opusu, pustio više iz osećaja dužnosti nego iz autentične znatiželje. Dobio sam šta sam očekivao. Kataklysm su izvanredni muzičari i znaju da pišu pesme tako da budu „komercijalne“ ili barem razgovetne i dramatične a da se ne odmaknu sasvim od death metal predloška na kom su nastali. Za to ide respekt. No, ovo istovremeno ima previše deathcore rifova, melodeath patetike i plastične produkcije za moj ukus. Ne da ja sad tu nešto osuđujem, ni bend koji TAČNO zna kako da gađa svoju publiku, ni tu publiku što ovo voli, to samo nije muzika za mene:

 

https://www.youtube.com/watch?v=Ku-rjJ5HXyU&list=PLBzBwYhHpqLK68zueG0LUKKqQBIXeIBo6

 

Viskonsinski Morta Skuld u svojoj aktuelnoj inkarnaciji, slično, tačno znaju kakvu muziku hoće da prave, bez nekakvih eksperimentatorskih ambicija ili ekscesa. Novi album, Suffer for Nothing je vrlo generički death metal sa groove komponentom, kakvog će za jedno godinu-dve da prave algoritmi. Ne da je to sad nešto loše, naprotiv, svaki zvuk je ovde na svom mestu i bend svira dobro, sa solidnim miksom, ali ovo je muzika dobra za kratki hedbeng i ne mnogo drugog. Ali opet, hedbeng je hedbeng, pa uvršćujem Morta Skuld u ovonedeljni pregled:

 

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_kH78ZOZiObCmZjmcrUkjC0LuPxBfXMQUw

 

Fatal Punishment na svom prvom i istoimenom EP-ju nude pet pesama četvrtastog, tvrdog thrash metala koji je odlično isproduciran i onako, mio za uho. Česi nemaju bogznačime da se pokažu u pogledu originalnosti ali ovo je sigurno shvaćen i interpretiran žanr, sa pesmama koje su pune dobrih rifova i uzbudljivog pevanja. Pa još odlična produkcija. Tačno mogu da zamislim šutke koje se prave na njihovim koncertima!!!!!!

 

https://fatalpunishment.bandcamp.com/album/fatal-punishment

Milanski Reionized su kao neka lo-fi verzija Voivod. Ne da je muzika na albumu  Exiting the Galaxy specijalno lo-fi, naprotov ovo je solidno snimljeno i miksovano, samo ipak zvuči kao svedenija, jeftinija verzija Voivod. No i to je za mene vrlo solidna preporuka – ovo je thrash metal koji ima pravi omjer sirovosti i sofisticiranosti, oslonjen na naučnofantastičnu tematiku i prijatan za istraživanje:

 

https://reionized.bandcamp.com/album/exiting-the-galaxy-2

 

Londonski Thrasherwolf za sebe kažu da su „sama definicija novog talasa thrash metala stare škole“ pa su valjda zato i svoj debi album naslovili We Are Revolution. Ne da je ovo specijalno revolucionarno, a što novotalasanje stare škole valjda i ne može da bude, ali je energično i prilično simpatično. Kad se uho navikne na nešto siroviji miks, ovo je simpatičan album, sa nekim dobrim idejama i dosta brzine, žestine, energije i jednim svežim, pankerskim pristupom thrash metalu koji zaista podseća na izvesno krilo stare škole. Ne radi sve ovde jednako dobro ali je album svež i zabavan:

 

https://thrasherwolf.bandcamp.com/album/we-are-revolution

Norveški Evoke sa svojim debijem, Seeds of Death nudi „pravu“ old school atmosferu, sa sve reverbom na vokalima i zapaljivim speed metal rifčinama. Ovo je producirano odlično i odsvirano matematički precizno pa nema ni govora o tome da old school ovde podrazumeva nekakvu „prljavštinu“ i amaterizam, ali najvažnije je da su pesme vrlo dobre i da bend svoju „blackened thrash“ orijentaciju koristi na najbolji način da izbegne srednjetempaška thrash smaranja i fokusira se na vratolomnu jurnjavu. Izvrsno:

 

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_mUI_-1FnrHA2rIRTajSMD_3D4gamkMyaA

 

Kolumbijski Inhumanity na svom, pretpostaviću prvom albumu, Beyond the Saviors kombinuju thrash metal sa malo melodije i malo death težine za jednu prijatnu, bučnu ponudu dobro produciranog materijala koji je olčigledan proizvod iz ljubavi i spretnosti:

 

https://inhumanitymed.bandcamp.com/album/beyond-the-saviors

Francuzi Hexecutor su na svom drugom albumu, Beyond Any Human Conception of Knowledge, vrlo old school. Ovo je speed metal po uzoru na ranije radove nemačkih vedeta osamdesetih, kao što su Destruction i Kreator (vokal!!!), sav u jednom izražajnom klimaksu, bez taktiziranja koje će kasnije doneti thrash formule. Hexecutor sviraju tačno na onoj tački u kojoj je NWOBHM ubrzavanjem i zaoštravanjem pristupa postajao speed metal, pa ovde ima i mejdnovskih solaža, ali bend zapravo celom ovom stilu prilazi sa jedne vrlo kreativne strane, donoseći nečemu što bi mogla biti samo stilska vežba iz nostalgije – puno svežih rešenja. Solidan miks i puno truda uloženog u komponovanje i aranžiranje se ovde isplaćuju u vrlo zabavnoj, stalno mutirajućoj muzici koje je prkosno tradicionalna ali u okviru te tradicije vitalna i živa. Izvrsno:

 

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/hexecutor-beyond-any-human-conception-of-knowledge-2

Isti izdavač ima i drugi album bavarskih Blackevil i Forever Baptised in Eternal Fire je takođe solidan album blackened speed metal muzike, mada ne tako inspirisan i raznovrstan kao što su uradili Francuzi. No, ni Nijemci nisu za bacanje, daleko od toga. Ovo je album na kojem se bend svojski trudi da inače jednostavnu formu oplemeni složenijim aranžmanima a da ne izgubi brzinu i melodičnost. I to sasvim dobro prolazi. Ovo je teatralna, epska muzika koju od klizanja u pretenciozni blek metal pastiš spasava ta nervozna, grčevita speed metal komponenta što pesme drži uglavnom vitkim i ne pušta da se obilje ideja pretvori u rasplinutost. Pritom, ovo je lepo masterovano, sa dinamičnimm zvukom koji prija lepom, čistom miksu pa je milina za slušanje.

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/blackevil-forever-baptised-in-eternal-fire-2

I ponovo isti izdavač sa novim EP-jem čileanskih spid metalaca, Armoured Knight. The Sacred Flame donosi tri nove pesme melodičnog i instant-prijemčivog speed metala koje Čileanci izvode sa puno ljubavi i bez ikakve rezerve se bacajući u pravcu magičnog, epskog, a tako slatko naivnog zvuka osamdesetih. Ovo je brzo, energično a tako prijateljski intonirano da imate utisak da vas muzika grli. EP dopunjavaju i tri pesme sa singla Ashes of Glory iz 2017. godine koje su isto dobre pa je ovo odličan dil da se upoznate sa Armoured Knightom:

 

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/armoured-knight-the-sacred-flame-ashes-of-glory

 

Mnogo prostačkiji ali šarmantan speed metal dobijamo na demo snimku Speed Enforcers britanskih AVIATÖRR. Ove dve pesme su ružne, prljave i zle – prva se zove „Do it for Satan“ – ali umeju da podignu atmosferu a bend svira zapravo mnogo kvalitetnije nego što sam očekivao. Ap di ajrons!

 

https://aviatrr.bandcamp.com/album/speed-enforcers-demo

 

Španci Death Bringer posle tri godine pauze stižu sa novim EP-jem, Rawness i ovo je, ako se koriguje za fakat da je u pitanju (melodični) death metal, zapravo sasvim na suprotnoj strani od „sirovosti“. Naprotiv, ovo su VRLO producirane i VRLO aranžirane tri pesme (i predugačak intro) koje možda malo i pate od insistiranja na raznovrsnosti. Ovde se stalno menjaju ne samo tempo i harmonija nego maltene i žanr u kome bend svira. Da se sve to ipak drži na gomili svedočanstvo je o kvalitetu benda. Samo nek rade i nek ova simpatična devojka (čije ime na našem jeziku znači „golubica“) nastavi da peva:

 

https://deathbringerband.bandcamp.com/album/rawness

 

Just Before Dawn imaju novi, četvrti album i An Army at Dawn je upravo ono što smo navikli da očekujemo od ovog švedskog death metal projekta: više od pedeset minuta mlevenja slušaoca rifovima i teškim ritmom u emulaciji gaženja tenkovskim gusenicama. Album, prigodno, ima tenkove na omotu a ovo bi trebalo da se dopadne svakome ko je plakao kada su se Bolt Thrower razišli. Po običaju, bend smenjuje različite pevače – ali i solo gitariste – na različitim pesmama pa je ovo, iako se drži ustaljene formule, prigodno raznolik album srednjetempaškog i sporijeg ali dozlaboga TEŠKOG death metala.

 

https://rawskullrecordz.bandcamp.com/album/an-army-at-dawn

 

Maltežani Ascendor su nerazmetljivo solidni na svom četvrtom albumu Circle of Violence. Omot i naslov sugerišu thrash metal i to i dobijamo osim to su Ascendor skloni i blago gruvi izrazu pa je ovo, iako oštro i sirovo, donekle i prijemčivo širem krugu publike kojoj će se dopasti razgovetnost ovakog pristupa:

 

https://ascendor.bandcamp.com/album/circle-of-violence

 

Iranski jednočlani Amongst The Ashes na EP-ju Agonizing Awakening nudi dopadljiv, vrlo soldino napisan i snimljen thrash metal sa death elementima. Aelian Hallaji je ozbiljno talentovana osoba i ne samo da ovo zvuči kao pravi bend, već su aranžmani zanimljivi a miks impresivan. Za prvo izdanje, ovo je vrlo dobro:

 

https://amongsttheashes.bandcamp.com/album/agonizing-awakening-3

 

Takođe solidan thrash sa death elementima, ali ovog puta iz Rima dobijamo na EP-ju Sleeping Above Dead Giants dua Feeding Upon. Nema ovde mnogo filozofiranja, ovo je muzika zasnovana na dobrim rifovima i stamenom ritmu, sa grubim vokalom i funkcionalnom produkcijom. Ko ne hedbenguje, taj je pritajeni ljubitelj Depeche Mode:

 

https://feedingupon.bandcamp.com/album/sleeping-above-dead-giants

 

Isto iz Italije stiže nam i četvrti album postave Mindwars, ali ovo je bend u kome svira Mike Alvord, čovek koji nam je sa Holy Terror u osamdesetim godinama podario neke od najmaštovitijih i najkreativnijih ploča klasičnog thrash talasa. The Fourth Turning je, dakle, očekivano dobar album modernog thrash metala koji uspeva da istovremeno ima jednu patiniranu, tradicionalnu dimenziju a da ne deluje zastarelo. Dobar deo ovoga donosi Alvordov vokal, koji je prijatno nesavršen i jedan od najprepoznatljivijih u metalu, ali songrajting i rifovi su ovde veoma visokog kvaliteta. Mindwars ne pokušavaju da ponovo od nule izmisle thrash metal formulu  već da u okviru poznatih, dobro istraženih granica nađu još zanimljivog izraza i to im bez tračka sumnje uspeva. Alvord je još sa Holy Terror takođe i uspostavio standard pametne sociopolitičke angažovanosti pa Mindwars na ovom albumu imaju pesme poput (izvrsne!!!!) [Who’ll Stop the] Aryan Race, Digital Dictatorship, The System, Marching off to War itd. a album zatvara autoritativna obrada manične Slayerove Criminally Insane. Moćno! Na sve dolazi i izvrstan, dinamičan mastering i Alvord može mirno da kaže da je napravio još jedan izvrstan thrash metal album:

 

https://www.youtube.com/watch?v=P1YOvgNTHyQ&list=OLAK5uy_mra-FjXaG4VnLBa_Fo6eNjFSzx6kkFdik

 

Šveđanima 偏執症者 (Paranoid) nije dosta što su Šveđani nego se i pretvaraju da su Japanci. Mislim, album, Out Raising Hell ima peme sve na engleskom jeziku ali, kao i u slučaju imena benda, za svaki naslov dobijamo i japanski prevod. S obzirom da bend svira vrlo švedski-zvučeći D-beat hardcore, nisam siguran čemu tolike japanske reference. Hoću reći ovo je mnogo bliže bendovima poput Anti-Cimex, Discard ili Meanwhile nego japanskim D-beat zvezdama poput Disclose, Gism ili Death Side. No, to na stranu, ovo je dobro! Kako kod Šveđana zna da bude, iako je ovo pank, gitarčine su moćne a rifovi maštoviti i 偏執症者 imaju dosta metal šmeka a da ovo nije presvirano i preterano aranžirano da se izgubi pankerska inercija kretanja napred. Album je miksovao Joel Grind za koga nisam bio svestan da je neka producentska sila, ali je obavio solidan posao i dao ploči još metal-kredita. Fino:

 

https://pndftw.bandcamp.com/album/out-raising-hell

Prošle nedelje smo imali odličan ruski blackened grindcore a ove nedelje – odličan ruski grindcore sa death metal elementima u vidu EP-ja Болотник gde bend Tsygun sarađuje sa Broken Orchestra. Prva pesma, naslovna, je izvrstan, veoma kvalitetno produciran grindcore dok je druga elektronski komad, neka vrsta „remiksa“ kakvi su rađeni sa devedesetih kada su grindcore i industrial/ garage/ house scene otkrivale jedna drugu. Bend inače baštini ciganske mitove i legende u svom radu pa je i ovo izdanje na istom tragu. Vrlo lepo:

 

https://tsygun.bandcamp.com/album/–2

Digital Prison iz Francuske odaju utisak jednočlanog, sobnog benda ali u pitanju je kvartet koji samo voli „meme“ estetiku. Muzika na EP-ju  (づ｡◕‿‿◕｡​)​づ EP 2K20 je zapravo solidno koncepcijski zaokružena kombinacija doom metala, buke, blek metala i nešto sludge metala, ružna, prljava, zla ali sa taman toliko elegancije da bude dostojna slušanja. Vredi ih probati:

 

https://digitalprison1.bandcamp.com/album/ep-2k20

 

Fucking Kill Records je prošle nedelje izbacio i split EP bendova Ixaxaar Nexia i Gorge. Ovi drugi su klasičan radnički deathgrind iz Nemačke, dobro producirani, bez mnogo ideja koje do sada nismo čuli ali sa solidnim zvukom i jednom pankerskom energijom koja prija. Kanadski Ixaxaar Nexia je mnogo hermetičniji, provlačeći brutalnu kombinaciju black i death metala što zvuči kao autentični komad primordijalnog haosa iz kog je kosmos nastao:

 

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/ixaxaar-nexia-gorge-split

 

Nisam siguran zašto francuski studio Krucyator drži cenu od 666 evra za album  KRUCYATOR STUDIO WORKS koji je kompilacija nekoliko death metal bendova što su kod njih snimali. Mislim, čovek bi očekivao da ovo bude besplatan daunloud jer reklamira & promoviše rad studija, no, hajde, verovatno će se cena promeniti nakon par dana. Muzički, ovo donosi snimke sedam death metal, deathcore, black metal i darkwave bendova, koji su uglavnom odlični, kako snimci, tako i bendovi koji trpaju kavernozan, težak, mračan i povremeno poletan i zabavan rokenrol (i darkwave):

 

https://krucyator.bandcamp.com/album/krucyator-studio-works

 

Rusi Cenobite imaju debi album, Dark Dimension i ovo je vrlo težak, mesnat old school death metal sa izrazito švedskim zvukom i senzibilitetom. Gitare su pretvorene u motorne testere putem HM-2 pedala, pevanje je brutalno ali ekspresivno a muzika pored sve težine ima prostora i za melodiju i jednu organsku, izražajnu izvedbu. Jedanaest pesama je malo mnogo, pogotovo što bend svira uglavnom sporijim srednjim tempom, ali ovo ima štofa i odličan zvuk:

 

https://svanrenne.bandcamp.com/album/dark-dimension

Turski Grotesque Ceremonium je u principu jednočlani old school death metal bend mada za potrebe živog nastupanja talentovani multiinstrumentalista Batu Çetin ima i dodatne muzičare. Elem, na novom albumu, Sanctum of Demoniac Deviance, Çetin ne izmišlja neku novu formulu niti otkriva toplu vodu, ovo je mešavina velikih, teških rifova, sporog, mrvećeg ritma i snažnih ejakulacija brzine i žestine, sve garnirano brutalnim vokalom. Nekome će ovo biti monotono ali Grotesque Ceremonium svoju snagu crpi iz te hipnotičke dimenzije ove muzike i ako volite album gde ne razlikujete pesme ali koji vas obavija sa svih strana, Sanctum of Demoniac Deviance je vrlo solidno produciran i lep za slušanje:

 

https://grotesqueceremonium.bandcamp.com/album/grotesque-ceremonium-sanctum-of-demoniac-deviance

Trojica Meksikanaca iz benda Infesticide (što ne znam ni šta bi značilo – stari Latini bi se prekrstili pa samorazapeli da vide šta im radimo sa jezikom) na promo slikama prave gadne face i nose kožnjake s nitnama i meni je to supersimpatično jer death metal bendovi danas (i poslednjih trideset godina) preferiraju da se slikaju kao nešto ozbiljno, zamišljeno, samo u crnim majicama i uskim pantalonama, pa je ovaj troubek stilu poziranja speed metal bendova sa početka osamdesetih nekako drag. No, Infesticide se uopšte ne zajebavaju kad je muzika u pitanju i njihov drugi album, Envenoming Wounds izašao za cenjeni Blood Harvest (čija smo izdanja bendova Ruin ili Gutvoid ove godine hvalili) i ovo je jedna od originalnijih death metal ploča koje sam čuo u poslednjih mesec dana. Infesticide sviraju muziku koja je varljivo prosta jer ovde nema tradicionalnih indikatora da je u pitanju nekakav „pametan“ death metal – ni dugačkih introa, ni fretless bas-gitare ni flamenko elemenata – a opet, Envenoming Wounds je ploča vrtoglavo kompleksnih aranžmana i svirke koja je impresivno disciplinovana sa bendom što zvuči divljački i napaljeno a da se opet cela zahuktala mašina zaustavlja i skreće pod pravim uglom kao da je to najlakša stvar na svetu. Pritom, iako Infesticide na prvi pogled zvuče kao old school death metal bend, oni istovremeno izbegavaju program danas uobičajen za ovaj podžanr. Naime ovo nije ploča bazirana prevashodno na teškim, velikim rifovima gitara debelih žica naštimovanih iz D i kolo ovde vodi pre svega razularena solo gitara koja svira teme, ukrašava svaki rif, i generalno čini muziku tehnički melodičnijom nego što biste uopšte očekivali. Onda shvatate i da bend povremeno ima zaista zanimljiva harmonska rešenja i da uopšte ne razlikujete kad se ovde svira brzo ili sporo pošto sve zvuči brzo i jako dinamično. Infesticide zvuče kao bend sa početka devedesetih ali BOLJE od 99% ičega sa početka devedesetih, sažimajući najbolje kvalitete bendova poput Morbid Angel ili Atrocity na impresivan način u paketu koji me je oduševio. Obavezno slušanje:

 

https://bloodharvestrecords.bandcamp.com/album/envenoming-wounds

 

Zeit iz Italije za sebe kažu da su posthardcore i ja to razumem. Ali njihov posthardcore je odlčan, vrlo tehnički ali i emotivan, pomalo avangardan metal. Ovo je vrištava i napeta muzika, ali sa puno duše kakvu često nemaju powerviolence bendovi sa kojima bih uporedio Zeit samo kad ovi ne bi imali dugačke pesme i sklonost i ka melanholiji koja se odlično meša sa agresivnim materijalom što se ovde svira. Album se isto zove Zeit i Venecijanci se ovde preporučuju na najbolji moguć način. Izvrsno:

 

https://zeithc.bandcamp.com/album/zeit

 

Mötörwölf je gotivno ime za muzički projekat a njegov vlasnik je muškarac koji se na promo slikama oblači u ženski veš i ima tetoviranu precrtanu notu na nadlaktici. Previše se trudi, rekli bi neki ali EP Burnin’ Daze pokazuje da ovaj kanadski roker zna šta radi. Ovo su tri pesme odličnog heavy metala koji se nalazi tačno između dva pola osamdesetih, sirovog speed metala i sleazy ali seksi glam metala. Dakle, Mötörwölf ovde zvuči kao da ste izmešali Lizzy Borden, Hanoi Rocks i malo panka, sa sirovom ali generalno estetski vrlo zaokruženom produkcijom. Glavno je da Mötörwölf ima mnogo personalitija a to da je ovaj momak u suštini anarhista i antifašista dolazi samo kao lep bonus.

 

https://motorwolf.bandcamp.com/album/burnin-daze

Faaaaaaak, argentinski goregrinderi Hatefilled mora da su uz majčino mleko posisali i sve albume (i garažne snimke) švedskih Regurgitate jer je njihov demo, Extreme Torture Execution, praktično nastavak rada Regurgitate, pa, istim sredstvima. Elem, Hatefilled istorija neće pamtiti po originalnosti ali hoće po izvrsnosti njihovog D-beatom žestoko informisanog goregrinda. Ovde nema mnogo metalske filozofije već, kao i kod Regurgitate jednog zdravog pank pristupa ovakvoj muzici a što se očitava u jednostavnim, zaraznim kompozicijama a ne u nekvalitetu svirke ili produkcije. Fantastičan demo i nada da će prvi pravi album brzo!!!!!!!!

 

https://hatefilled.bandcamp.com/album/extreme-torture-execution

Slično tome, japanski Crash Syndrom se grdno pale na Carcass sa vokalom koji je 100% skinut Jeff Walker i muzikom koja je između Carcassovog goregrinda sa Symphonies of Sickness i kasnijih, heavy metalu bližih radova. Encyclopedia Of Putrefactive Anomalies je njihova strana split EP-ja sa FesterDecay i ovo je solidno napisano i producirano sa jasnom idejom o tome gde u žanru bend želi da se pozicionira.

 

https://crashsyndrom.com/album/encyclopedia-of-putrefactive-anomalies

 

Još grindcorea? Nema problema. Pain Ritual nisu orijentisani ka gore krilu ove muzike, više ka metalcore varijanti (drop-d štimovanje, malo nu-metalskih Slipknot fora u pevanju) ali je EP Face of Death vrlo solidan, mešajući grindersku eksplozivnost sa malo metalcore gruva. Dobra produkcija, dobre pesme, dobra Kalifornija:

 

https://painritual13.bandcamp.com/album/face-of-death

 

I JOŠ grindcorea dobijamo na kompilaciji australijske firme Good Times Records a koja se zove First Blood Vol 1 Compilation i sadrži 35 pesama grčevite, brze muzike sa puno blastbitova i dranja. Vrlo dobra stvar u vezi ovog izdanja, pored toga da plaćate cenu koju sami odredite je to da su bendovi ulgavnom bliži pank strani grindcorea pa se ne davimo u stereotipnim sobnim goregrind i digigrind projektima već je većin apesama bliža „normalnom“ panku i roku, samo brža. Neki bendovi su snimljeni bolje, neki lošije, ali DRUGA dobra strana ovog izdanja je da su pesme uglavnom toliko kratke da čak i ako vam se neka ne sviđa, sledeća je udaljena najčešće svega nekoliko desetaka sekundi. A to su dve dobre strane jedne ploče! Kupite:

 

https://goodtimesrecordsfast.bandcamp.com/album/first-blood-vol-1-compilation

No, grindcore apoteoza se dostiže sa novim albumom rodajlendskih Dropdead. Nazvan jednostavno „Dropdead“ (kao i prva dva albuma), ovaj opus od 23 pesme – u 24 minuta – je diskografski povratak legendarnih grajndera iz devedesetih koji su, uz Destroy!, Assuck, Disrupt, Hellnation itd. činili udarno krilo anarhističke grindcore scene od pre četvrt veka. Dropdead su, naravno, bili pankerski deo tog krila, sa ubrzanim d-beatom i jednostavnim rifovima u osnovi svog zvuka i ovo se nije značajno promenilo posle toliko godina. Novi album nastavlja tamo gde se stalo samo je nešto razgovetniji i više „pank“ od prethodna dva, sa vokalima koji su bliži normalnim ljudima i muzikom koja više forsira brzi d-beat a manje se oslanja na spastične blastbitove. To jeste nekakvo razočaranje za mene ali malo jer je ovo uglavnom vrlo dobar hardcore punk rađen po starim, tradicionalnim receptima, a sa uobičajeno odličnim sviračkim kvalitetima na koje su nas Dropdead navikli, i vrlo dobrim miksom, ovaj album se sluša sa uživanjem. Pank rok:

 

https://dropdeadhc.bandcamp.com/album/dropdead-2020

 

Za nežnije duše, Francuzi ORKHYS na EP-ju Awakening nude vrlo prijatnu i kvalitetnu smešu žanrova koja se na kraju ovaploćuje u simfonijskom metalu, ali sadrži elemente sa raznih krajeva spektra, od ekstremnijih death i black formula pa do superkomercijalnog Nightwish zvuka. Bend ovo spaja vrlo autoritativno, sa dobrim osećajem kako da se smešaju folki teme i metalski trikovi i odličnim instrumentalnim elementima mada je možda najupečatljiviji element kristalno čisto pevanje harfistkinje po imenu Laurène Telennaria. Neće njen stil biti po svačijem ukusu, neko voli više snage u ovakvoj muzici ali Laurène ima tako jasan i zvonak glas da je nemoguće malo se ne nasmešiti kada je čujete ako plete lepe keltske motive. Fino:

 

https://orkhys.bandcamp.com/album/awakening

 

Islanđani Dynfari su i sami nežni na svoj način na atmosferičnom i ekspanzivnom novom albumu, Myrkurs er þörf. Njihov post-metal ima u sebi dosta blek metal elemenata i album pogađa dosta dobru sredinu između emotivne, meditativne muzike koja evocira puste islandske krajolike i metalske žestine. Vokali su posebno dobro pogođeni sa svojim stalnim mutiranjem pristupa a albumu se da zameriti nešto muljaviji miks, no ovo nikako nije dilbrejker:

 

https://dynfari.bandcamp.com/album/myrkurs-er-rf

 

Ako ipak više volite cheesy stranu metala, kanadski Hrom ima drugi album, Legends of Powerheart: Part II i ovo je veoma cheesy i epski power metal sasvim na tragu Helloween ali i Blind Guardian, samo sa jednim svedenijim, jednostavnijim pristupom komponovanju. Ne i lošim, da se razumemo, meni ovde najviše smeta ružan zvuk bubnja koji kao da je teleportovan sa nekog demo snimka iz osamdesetih. Muzika je derivativna ali umiljata i da imam 12 godina ovo bi me ozbiljno rajcalo:

 

https://hromcan.bandcamp.com/album/legends-of-powerheart-part-ii

Poslednjih nedelja smo ovde pominjali više industrial metal bendova koji su provlačili kasični ’90s stil pa evo sada i ekipe Realize iz Tuskona u Arizoni čiji je album, Machine Violence vrlo programski na tragu ovog zvuka. Njihov izdavač, Relapse, pominje Godflesh što je možda malo preambiciozno jer, iako Realize svakako imaju isti taj kombo rifova, distorziranog basa i programiranih udaraljki, oni ipak ne igraju u istoj ligi. No, ovo je svakako muzika koju ćete voleti ako ste pored Godflesh voleli i Treponem Pal, Soulstorm, pa i Nailbomb i Meathook Seed koje Relapse takođe nejmčekuju. Realize ne donose bogznašta novo u oprobanu formulu ali ovo je korektno i sa dovoljno strasti da ga ja bez rezervi preporučim za preslušavanje:

 

https://realizeindustrial.bandcamp.com/album/machine-violence

 

Odličan album kompleksnog progresivnog metala od strane jednočlanog projekta The Reticent iz Severne Karoline. Chris Hathcock je izuzetno talentovan multiinstrumentalista koji sa varljivom lakoćom na svom četvrtom albumu The Oubliette šeta između žanrova i instrumenata, u jednom trenutku bombardujući slušaoca tvrdim death metalom, a u drugom kuvajući nežni gruv sa klin vokalima i saksofonom. Manje osetljivi prikazivači nazvali bi ovaj pristup shizofrenim ali 1) Hathcock je veoma dobar u komponovanju i uspeva da te disparatne elemente muzike spoji na iznenađujuće organske načine, tako da se šavovi praktično ne primećuju i 2) ovo je album o mentalnoj bolesti, da, ali o sedam stadijuma Alchajmera. Kao takav, ovo je ozbiljan, ali ne pretenciozno-smoren album, već jedna impresivna šetnja kroz muzičke ideje i njihovu sinergiju da se ispriča zanimljiva, dirljiva priča:

 

https://thereticent.bandcamp.com/album/the-oubliette

 

I španski progresivni kvintet Obsidian Kingdom ima novi album. Meat Machine je njihova četvrta ploča, sve unutar osam godina, i bend za sebe tvrdi da je inspirisan vrlo dobrim imenima kao što su Kenneth Anger i Alejandro Jodorowsky koje mi ovde svi cenimo. Dobro, Meat Machine jeste zanimljiva, eklektična ploča na kojoj se ekstremniji metal meša sa psihodelijama i eksperimentima raznih vrsta. Ovo je rokenrol (ili metal) kao moderni teatar i eksperimentalni film ako pod „modernim“ podrazumevate „pre pedeset godina“. I ovo mislim u najboljoj mogućoj konotaciji jer sam i ja tako star da su mi stvari rađene u to vreme nekako uvek bile primer kako se u ovim poljima eksperimentiše na najsmelije načine. Naravno, Obsidian Kingdom nisu TOLIKO eksperimentalni ali njihova muzika jeste impresivno široka u zahvatu i dovoljno usredsređena u egzekuciji da se ne zagubi u toj širini pa Meat Machine zavređuje trud:

 

https://obsidiankingdom.bandcamp.com/album/meat-machine

Evo nama još jednog benda osnovanog sedamdesetih godina prošlog veka a sa novim (solidnim!) albumom. No, ovde su stvari malo komplikovanije jer su Hexx krenuli 1978. godine pod imenom Paradox, da bi 1983. godine, kada im je demo isposlovao ugovor sa izdavačem promenili ime u Hexx. No, komplikovan deo priče je u tome koliko je ovaj bend promenio žanrovskih usmerenja tokom karijere. U prvom periodu Hexx su svirali heavy metal/ power metal kakav je bio normalan za tu neku eru prve polovine osamdesetih, no od polovine, verovatno poneseni plimom thrash metala koja je brisala Ameriku, Hexx su i sami pivotovali prema thrashu i, moram da kažem, tu napravili čudo. Njihov EP, Quest for Sanity iz 1988. godine mi je i dalje jedna od najomiljenijih metal ploča u životu. Dalje je bend u svoj zvuk unosio više elemenata progresive i death metala što će kulminirati albumom Morbid Reality iz 1991. godine a nakon kojeg je napravljena ogromna pauza da bi u drugoj polovini decenije koja je sada na izmaku Hexx ponovo počeli da rade heavy/ power metal. I tako posle albuma Wrath of the Reaper iz 2017. godine sada dobijamo i novi, Entangled in Sin. I, sad, ne mogu da kažem da je ijedan od ova dva albuma rđav, naprotiv, Hexx su suviše dobar bend da bi išta što snime bilo ikako manje nego intrigantno i kvalitetno, ali i dalje me malo žacne pomisao da je bend u vreme kada je svirao thrash bio kriminalno zapostavljen jer je imao neke od najboljih žanrovskih momenata druge polovine osamdesetih, a da se danas bave drugačijom muzikom. No, Entangled in Sin svakako podseća na to da je ovo bend visokih kvaliteta, sa sjajnim solažama i odličnim songrajtingom. Aktuelni pevač Eddy Vega se odlično uklapa u trenutni saund benda koji meša klasičan heavy metal pristup sa tim nekim progresivnijim, ranotrešerskim zahvatima i Entangled in Sin nudi zapravo iznenađujuće brzu i energičnu muziku i odličnu produkciju. Hexx se verovatno nikada neće vratiti na stil iz kasnih osamdesdetih ali Entangled in Sin je ploča čiji je kvalitet takav da počinjem da mislim da je to sasvim u redu. Slušajte:

 

https://www.youtube.com/watch?v=Q4Cz-JB8H7Q&list=OLAK5uy_k2ixhSK_qD5L9P7ujjs9AuuavzkTLhgS4

 

Legendarni poljski sastav Kat ove godine slavi četiri decenije postojanja i to albumom The Last Convoy na sjajnoj nemačkoj etiketi Pure Steel. Kat su još osamdesetih bili speed-thrash institucija pa je i The Last Convoy zapravo sjajan, međutim, izdavač iz nekog razloga ne stavlja na raspolaganje daunloud albuma (a ne šalje diskove zbog pandemije) pa moramo da se poslužimo nepotpunom JuTjub listom na kojoj nema obrada Deep Purple, Scorpions i AC/DC što ih je bend snimio. Bedak! Ali originalni materijal je, koliko se da čuti, vrlodobar, zreo i staromodan u jednakoj meri:

 

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/the-last-convoy

 

https://www.youtube.com/watch?v=zC1TBx2iGxo&list=OLAK5uy_ng_TP_X4LIsdwsq8KcUuRYFXOywhX8a9Y

Srećom, isti izdavač izbacio je i novi, a zapravo prvi album teksaških Byfist, In The End. Jeste malo čudno nazvati debi album ovako, ali Byfist su osnovani još 1987. godine, raspali se posle par demo snimaka i jednog EP-ja, ponovo se osnovali pred kraj veka i drljali do sada da snime prvi album. Mislim, da je posle svega In The End bezvezna ploča tačno bih se rasplakao. Ali nije, ovo je visokooktanski old school heavy metal sa power/ thrash elementima koji podiže adrenalin i količinu cheesa u krvi na najbolje načine. Byfist sviraju brzo i energično, sa melodičnim power rifovima i pevanjem u falsetu, a pesme su im nekomplikovane, ložačke i, ponovo staromodne na najbolji način. Produkcija je možda malko pretreblovana za moj ukus ali bend generalno ima dobar zvuk i ovo je za svakog ko lamentira da se danas ne pravi metal po uzoru na Judas Priest, Metal Church i slične arhimandrite žanra. Pravi se nego ste vi matori:

 

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/in-the-end

Gore pominjani Ripple Music su izbacili i novi singl meni omiljenih heavy metalaca War Cloud. Za razliku od većine Rippleovog autputa, War Cloud sviraju u NWOBHM stilu i izuzetno sam hvalio njihova prethodna izdanja, pa nije neko veliko iznenađenje ni da mi se Chain Gang dopada. Naslovna pesma je klasičan heavy komad u standardnom War Cloud stilu dok je druga, Satisfied Then Crucified, obrada britanskih metal boginja, Rock Goddess, snimljena sa ljudinom kao što je Thee Slayer Hippy iz Poison Idea za miks pultom i sa vokalima koje je provajdovala Janiece Gonzalez iz Wild Eyes. Slavlje metala. Treba li dapodsećam na popust koji Ripple Music daju ove nedelje?

 

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/chain-gang-ep-2

 

Završimo sa malo švedskog death metala. Kojeg, za promenu zaista sviraju Šveđani. Švedski bend Lik sam već hvalio na ime prvog albuma, Carnage, koji je te davne i mračne 2018. godine jednom mlađem i glupljem Mehmetu podario taman onoliko utjehe da pretekne i bude ovde i 2020. godine i hvali iste te ljude što tačno znaju šta mu treba. Lik nisu nekakvi mladi i neiskusni momci, ovo je bend sa članovima Bloodbath, Katatonia, Witchery, Face Down i još milion drugih bendova a njihov program, da budu Dismember u odsustvu Dismember, je i u 2020. godini potentan i ispravan kao što je bio u bilo kojoj tački u poslednjih pola decenije. Hoću reći, nije da nema bendova koji sviraju melodičan a brutalno težak death metal po uzoru na Dismember ali Lik sa Misanthropic Breed pokazuju da su najbolji nastavljači opusa velikih prethodnika. Ovo je ploča koja tačno pogađa jednostavnost ali i savršenu epičnost (epskost?) muzike koju su Matti i ekipa pravili kroz tri decenije, vaskrsavajući je kroz čak jedanaest pesama testeraških rifova, prelepih melodičnih tema na gitarama, preteških bubnjeva i brutalnog pevanja. Lik (inače reč za „leš“ na Švedskom) su na ovom albumu sofisticiraniji nego na prethodna dva, shvatajući još bolje formulu koju su preuzeli i mada se ne odmiču preterano daleko od Dismember predloška (sem oko sredine albuma kada malčice eksperimentišu), ovo je toliko dobro urađeno da nedostatak originalnosti ni malo ne smeta. Hoću reći, pesma kao što je Funeral Anthem, recimo, spora ali epska i tragična je sasvim u klasi sa najboljim stvarima koje su Dismember uradili. A kada Lik sviraju brzo to je – brzo i moćno i poletno. Ovo je album koji ima ambiciju da pokaže kako klasični švedski death pristup danas i te kako ima prostor da bude raznolik i savremen a da ne pobegne od svojih čvrsto ukorenjenih postulata i mene to uspeva da osvoji bez mnogo napora:

 

https://likofficial.bandcamp.com/album/misanthropic-breed

 

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 19-09-2020

Ova nedelja u metalu je donela nekoliko visokoprofilnih i dugo očekivanih izdanja, poput novih albuma Finntroll i Napalm Death ali i novi Vatican Shadow pedigriranog i talentovanog Dominicka Fernowa (a što uopšte nije metal, ali je metalu srodno), a sa druge strane dosta interesantnih izdanja malo poznatih izvođača. Uronimo u magični svet fantazije i distorzija:

Prvo blek metal i odmah u totalni pokolj na prvom albumu indonežanskog blek metal orkestra Antichrist koji se zove Blurred Stay in Hell. Ovo je agresivna, muljava ali dobro napisana i odsvirana muzika u kojoj se satanistički bije i preti. Ako ovde ima momenata refleksije oni nisu povezani sa melanholijom nego sa hladnoćom i propašću. Indonežani odlično sviraju i ne zvuče kao flavour of the month blek metal koji se generalno pravi, sa jednim brutalnim pristupom žanru i osvežavajućom energijom.

 

https://antichrist6.bandcamp.com/album/blurred-stay-in-hell

 

Pariski Sunnudagr zvuče vrlo raspoloženo na svom prvom albumu, Le silence. Bend je 2013. godine imao dva EP-ja a onda im je bio potreban najveći deo decenije da snime debi dugosvirajuću ploču ali je zato ovo odlična kolekcija pesama koje spretno mešaju staroškolske, sirove blek metal instinkte sa novijim tendencijama. Ovo je emotivan album – slušajte početak Le Dernier Bastion sa sve recitacijom preko razloženih akorda – ali uvek u ravnoteži sa propisnim premlaćivanjem. Produkcija je dobrodošlo sirova, takođe, i ovo je jedan od najzabavnijih albuma ove nedelje:

 

https://sunnudagr.bandcamp.com/album/le-silence-black-metal-2020

Ukrajinci Khors su iskusna blek metal ekipa pa je i njihov sedmi album, Where the Word Acquires Eternity jedan kvalitetan paket slovenskog metala: ovo je emotivna ali žestoka muzika koja ima ljubav prema melodiji ali i jednu mračnu, demonsku atmosferu koja meni veoma prija. Bend svira srednjetempaške, žestoke pesme čija himničnost i energija vrlo dobro dolaze do izražaja zahvaljujući izuzetno solidnoj produkciji. Mnogi bendovi iz Ukrajine ili Rusije su naprosto previše melodični ili emotivni za moj ukus, ali Khors veoma uspešno venčavaju tu slovensku emotivnost sa za mene bitnijim elementima blek metal žanra pa mi je ovaj album lego ko budali šamar:

 

https://khors1.bandcamp.com/album/where-the-word-acquires-eternity

 

https://ashen-dominion.bandcamp.com/album/khors-where-the-word-acquires-eternity

Moskovljani Morokh na svom novom EP-ju, Serpent’s Nest kombinuju blek metal napravljen po uzoru na skandinavske preteče ali svakako zatim temperiran širokom slovenskom dušom (pa time i često jako melodičan i osećajan), sa modernijim, gruverskijim metalom. Rezultati su zanimljivi. Morokh svakako umeju da naprave, jelte, žurku, i ovo je ploča koja drži pažnju i impresionira produkcijom koja je kvalitetna i podaleko od blek metal modela. Utisak je da je ovo podjednako blisko i metalcore publici, barem koliko i nekakvim blek metal pozitivcima, a sa svojim instrumentalnim i ambijentalnim lutanjima u drugom delu bend kao da se kandiduje i za mnogo više. Zanimljivo!

 

https://morokh.bandcamp.com/album/serpents-nest-ep

Nešto navalili ovi Sloveni da snimaju solidne blek metal albume, pa evo i poljska ekipa Ragehammer. Ovi ljudi na omotu abuma Into Certain Death imaju ništa manje nego medveda kog proždire čopor besnih vukova a na promo fotografijama poziraju sa isučeni noževi i mračne face, pa znamo da je u pitanju ozbiljna priča. No, muzika je odlična. Into Certain Death ima blek metalsku širinu ali i jedan solidan trešerski pristup koji ploči donosi lepu kombinaciju epike i naturalizma. Danas su blek metal albumi prilagođeni potrebama klasičnih hedbengera više izuzetak nego pravilo pa Ragehammer ovde donose ploču koja lepo pokreće i telo i dušu svojim finim tempom i dobrim rifovima. Odlično:

 

https://paganrecords.bandcamp.com/album/into-certain-death

A evo opet Ukraijna: Mørkt Tre imaju drugi album, Земля забута богом і людьми i mada je ovo u teoriji MNOGO nežno i emotivno za moj prostački i sociopatski ukus, moram da pohvalim ukrajinsku braću. Njihov blek metal je vrlo epski, vrlo folklorni, vrlo mitološki ali ne zaboravlja da bude METAL, dakle, da ima žestinu, dobar rif, energiju. Svi koji vole folklornu, progresivističku struju u blek metalu, pogotovo sa istočne polulopte, ovde će se sigurno oduševiti, ali čak i ja, ovako mator i konzervativan, sam vrlo uživao:

 

https://mrkttre.bandcamp.com/album/–2

Skrećemo onda malo do Belorusije za potrebe sedmog albuma projekta Raven Throne. Ono što je počelo kao paganski blek metal se do albuma Viartannie (Chroniki źmiainaj ciemry) pretvorilo u atmosferičnu, melodičnu i teatralnu ponudu blek metala koji ne beži od nekakvog artificijelnijeg zvuka – slušajte programirane bubnjeve, pogotovo na prvoj pesmi – i generalno ubedljivo prodaje svoj epski, teatarski pristup. Nisam ljubitelj miksa i masteringa na ovoj ploči koja je u pogledu samog, jelte, zvučanja, prenatrpana i preglasna, ali Raven Throne nude tačno ono što se od njih očekuje u muzičkom pogledu, jedan sažetak svih blekmetalskih grandioznosti u prijemčivom i probavljivom paketu:

 

https://raventhrone.bandcamp.com/album/viartannie-chroniki-miainaj-ciemry-the-return-the-chronicles-of-the-serpent-darkness

 

Pa onda opet Rusi!!!!!!! Šta je ovo, ludnica! Elem, Dodmorke je praktično jednočlani bend, čiji je album „I“ programski napravljen da bude primitivan i prost. Ovo je blek metal-pank sa prostačkim aranžmanima čija snaga počiva u toj nekoj privlačnosti ponavljanja istih tema. I to uglavnom prolazi. Bend namerno nema više od dva rifa po pesmi i sve je sklopio da bude sirovo i primitivno, ali ima šarma u toj repetitivnosti. A vokali su HAOS:

 

https://dodmorke.bandcamp.com/album/i

 

Da malo odemo na zapad: kad vidite sliku Francuza koji stoji iza projekta Ardente (a zove se Secret Corridor) verovatno vam zaigra brk, ali mladić na demou Le Château sous les Étoiles pokazuje mnogo duše. Naravno, nije ovo sazrela muzika, aranžmani su veoma samozadovoljni i pomalo hermetični ali nekako sve to ima emociju i vitalnost:

 

https://secretcorridor.bandcamp.com/album/le-ch-teau-sous-les-toiles-demo

 

OK, vraćamo se u Poljsku. Slavland je jednočlani projekat koji skoro već dvadeset godina vredno izbacuje albume brzog, žestokog blek metala prepunog folklornih elemenata i melodičnih napeva. Doduše, u ovoj deceniji je Stal biała, krew czerwona tek drugi album za ovaj projekat, ali je zato dobar. Ovo su odlično napisane pesme koje uspelo spajaju svoje folklorne i metalske motive sa sve gajdama i brdom tradicionalnih instrumenata a sve u jednom vrlo svedenom, skoro pa lo-fi kontekstu. Ne da album zvuči mutno, naprotiv, ali ovo nije napucana produkcija velikih folk-metal imena, već očigledan rad iz entuzijazma sa puno znoja i duše uloženih u proizvodnju muzike. Otud je čak i malo šuntavo sviranje blastbitova zapravo snaga ovog albuma koji deluje stvarnije i autentičnije od ogromne većine preproduciranih ploča sličnog usmerenija:

 

https://slavland.bandcamp.com/album/stal-bia-a-krew-czerwona

Kad sam spomenuo preproducirane ploče sličnog usmerenja NISAM mislio konkretno na novi Finntroll jer je Vredesvävd zapravo vrlo zabavan album. Finske vedete narodnjačkog blek metala definitivno jesu skupo producirane i epski nastrojene na svom sedmom albumu ali je kvalitet komponovanja, aranžiranja i svirke uglavnom na tako visokom nivou da mi je srce na mestu a na licu uglavnom igra osmeh. Naravno, voleo bih malo „suvlji“ miks ali Finntroll u dobroj meri idu na efekat kiča koji njihova muzika baštini svojom kombinacijom narodnjačkih motiva i blek metal pičkaže pa se tu i ova vrsta produkcije uklapa. Ovo je dobra, brza i, ponoviću, prilično zabavna ploča koja se, uprkos promuklom dranju, lako može slušati sa dobrim delom porodice. Lepo:

 

https://www.youtube.com/watch?v=yiSNF-z810g&list=PLBzBwYhHpqLK0yPFvNVHdxDJjpF-Eiz8p

 

Rumunija nije deo slovenskog talasa ove nedelje, ali je pružila jedan dobar EP. Temišvarski Ordinul Negru je svoj EP Nebuisa napravio igrajući se sa alternativnim pristupima već objavljenom materijalu, završivši na kraju sa četiri nove pesme avangardnog i intrigantnog blek metal zvuka koji pravi simpatične ekscese i istraživačke ekspedicije u razne strane, ali se ni malo ne stidi svog osnovnog, vrlo tamnog i energičnog zvuka. Rumuni, iako ispituju veoma različite harmonske opsege u onome što rade, vole i čvrst, pravoveran metal rif i ovo je za mene veoma lepa kombinacijua, pogotovo uz solidan miks i zaista jaku posvećenost istraživanju:

 

https://loudragemusic.bandcamp.com/album/ordinul-negru-nebuisa

Idemo na stoner, i odmah sa albumom koji ZAPRAVO nije stoner. Arcade Messiah je solo projekat Johna Bassetta koji ima još nekoliko solo projekata (Sacred Ape, KingBathmat) a sa Arcade Messiah – što je, inače, odlično ime – kreira neku vrstu progresivnijeg hard roka, vrlo prijatnog za ostarele, žedne uši poput mojih. The Host je ploča dugačkih, ali dinamičnih, drusnih rok pesama koje vole da se odmaknu od ritam-i-bluz predloška kako bi se dotakle raznih vrsta eksperimenata sa zvukom i instrumentarijem a da se ipak ostane čvrsto u okvirima (progresivnijeg) roka. Dakle, ovo su pesme u kojima se eksperimentiše, ali su vrlo jasno na prvom mestu pesme sa minuciozno napravljenim aranžmanima. Bassett dobro peva i majstor je atmosfere, ali na prvom mestu je to da pesme, bez obzira na dužinu i razne stilske diverzije kroz koje prolaze, nikada ne gube inerciju kretanja napred i očuvanja energije, čak ni kada skoro otvoreno idu na hipnotičke, snolike igrarije sintisajzera. Simpatično!

 

https://arcademessiah.bandcamp.com/album/the-host

I ovde ima Slovena. Moskovski Kamni („kamenje“, naravno) ima treći album, Mandala i kvartet ovde kreće vrlo naglašeno istočnjačkim obrednim dronom da bi prešao u teški gitarski stoner metal. Lepo otvaranje! Ostatak albuma je u sličnom maniru, sa psihodeličnom dimenzijom stoner roka u prvom planu, teškim gitarčinama i rokerskim pevanjem i dobrim kombinovanjem hipnotičkih efekata sa pravovernim treskanjem. Moja jedina zamerka ide na preglasan mastering koji muziku inače punu dinamike prilično zaravnjuje. No, ovo je dobar album psihodeličnog stoner metala – delom pevanog na Ruskom – koji i tako vredi čuti:

 

https://kamni.bandcamp.com/album/mandala

Void Rot iz Mineapolisa na svom prvom albumu, Descending Pillars pokazuju kako treba masterovati ovakvu muziku. Njihov duboki, preteški death doom na ovoj ploči dolazi uz dinamičan, „mekan“ master koji omogućuje da čujete razlike u intenzitetu u svirci i da pustite album glasno a da vam se zvučnici ne raspadnu od klipovanja. Dakle, bend me je, što se kaže, kupio na keca. I muzika je dobra, spora, nadrkana, kao Bolt Thrower, Grave i Disembowelment spojeni pa pušteni na 16 obrtaja, sa pretećim, mračnim rifovima i nemilosrdnim mlevenjem bas-bubnjeva, te podzemnim vokalima. Mislim, meni je malo potrebno za sreću, jelte. Mračno je ovo i hermetično a sa dovoljno elegancije i pažnje za detalje da ne bude tek monotono i neprozirno. Nije to lak balans za držati – pola bendova na Bandcampu na koje kliknem prekidam posle pola sekunde jer to ne umeju – i Void Rot svakako treba ceniti i zbog toga a i zbog lepog, dinamičnog masteringa koji ovu ploču, inače tešku i napornu, čini lakom za slušanje. Nema ovde mnogo varijacije u odnosu na osnovnu formulu ali bend pruža mekani, topli zvuk i prijemčivu tminu u kojoj se može izgubiti sa zadovoljstvom. Fakat je da je ovo album gde sve pesme liče jedna na drugu ali ako se ubacite u taj, jelte, đir, vrtećete ga u krug besomučno:

 

https://sentientruin.bandcamp.com/album/descending-pillars

Nick Olliveri iz Kyuss/ QOTSA/ Mondo Generator/ The Dwarves itd. udružio se sa Full Tone Generator za singl Without A Sound / If You Want Me i ovo je baš onako kako zamišljkate: abrazivni stoner/ punk/ rock/ metal za loša pijanstva i dobre tuče:

 

https://hurricanemusic1.bandcamp.com/album/without-a-sound-if-you-want-me

 

Orphans Of Doom iz Kanzas sitija su manje doom a više nekakav sporiji i teški, ali topli i duševni post metal. EP koji se zove samo „EP“ izašao ove nedelje donosi tri melodične i lepe pesme bez pevanja, sa solidnim zvukom i dosta energije. Prijatno:

 

https://orphansofdoom.bandcamp.com/album/ep

Živi albumi danas nisu onakav događaj kakav su nekad bili, ali kod bendova koji sviraju ekstremni metal su zapravo srazmerno retki jer je njihov zvuk teško korektno snimiti u neidealnim uslovima. Otud, moram veoma da pohvalim  Live at Fall of Man berlinskih Praise the Plague koji su se posle jednog studijskog albuma i jednog EP-a sada dokazali odličnom živom pločom čiji prihodi još i idu u dobrotvorne svrhe. Praise the Plague pored dobre duše imaju i dobar zvuk i dobre pesme pa njihov blackened doom metal na ovoj ploči zvuči moćno i nezaustavljivo, osvajajući i snagom i pameću u isto vreme. Ovo je i jako dobro snimljena i miksovana ploča a da zadržava tu snagu i sirovost žive svirke, pa, ako volite doom metal, ovo spada u obaveznu lektiru:

 

https://praisetheplague.bandcamp.com/album/live-at-fall-of-man

Francuski gitarista i klavijaturista Tom Penaguin ima, pored svojih bendova Djinn i Orgöne, i solo projekat, Captain Blind Chameleon i prvi album pod ovim imenom zove se Tales of a Floating Man. U pitanju je konceptualni album, sastavljen iz dve „svite“, a muzički pričamo o vrlo prijatnom, duboko isfaziranom ali prijateljskom i poletnom, psihodeličnom stoner zvuku koji bi trebalo da prija i metal publici ali i ljubiteljima lepih melodija koje se mogu pevušiti dok perete sudove. Penaguin je vrlo talentovan muzičar i solidan kompozitor a album je snimljen korišćenjem isključivo analogne opreme i ima topao i prijatan zvuk. Vrlo lepo:

 

https://tompenaguin.bandcamp.com/releases

 

Cruthu iz Mičigena na drugom albumu, Athrú Crutha, sviraju divan doom metal. Ovo je mekana, prijatna i razigrana muzika koja ne zaboravlja svoj skrušeni, lamentirajući osnovni ton ali je veoma zabavna i ekspanzivna sa širokim harmonskim zahvatom, dinamičnim aranžmanima i pevačem koji je toliko gotivan da bih ga stavio između dva parčeta hleba i pojeo kao sendvič. Ozbiljno, ovo je, onako, old school ali ne zastarelo i veoma prija mojim ušima:

 

https://cruthu.bandcamp.com/album/athr-crutha

Lord Sin su Portugalci koji svoj psihodelični doom metal improvizuju najvećim delom. Što je smelo. Očekivao sam da ovo više bude nekakav stonerski džem, ali album Portrait of the Devil zapravo ima i tekstove i pevanje i, pa, to je njegova najslabija strana. Treba ovo slušati jer jako dobro pokazuje zašto se ne improvizuje muzika koja zahteva kompleksnije, „jezičke“ strukture. No, treba ga slušati i jer delovi gde se ne peva umaju da budu izvrsni. Ovo je vrlo psihodelično, sporo i atmosferično na momente, pa ga vredi malo i trpeti:

 

https://lordsin13.bandcamp.com/album/portrait-of-the-devil

Trevor William Church iz Beastmaker i Haunt je pre jedne decenije imao i bend Inside the Sun koji je istoimeni album snimio 2012. godine a ploča je tek sada izašla. Lepo je ovo odstojalo a u pitanju je pristojan, sirov stoner rok/ metal sa dobrim gruvom, agresivnim vokalima i razigranim metalskim gitarama. Dobra kombinacija i vrlo simpatični izleti u NWOBHM/ thrash smeru:

 

https://churchrecordings.bandcamp.com/album/inside-the-sun

 

Flying Anomaly Theorised su francuski stonerski trio čiji EP, What’s Up Moony ? sa svojim garažnim zvukom ostavlja utisak jedne prijatne sirovosti iako je muzika dovoljno sofisticirana da bend razume i kako da hipnotiše a i kako da kazni. Instrumentalno ali solidno, sa dobrim gitarskim radom:

 

https://flyinganomalytheorised.bandcamp.com/releases

Ne znam šta Las Trumien – ime benda i bendovog prvog EP-ja – treba da znači ali ovi Poljaci krljaju dobar doom metal, vrlo sabatovskih rifova i agresivnog, vrištećeg sludge vokala, a što se iznenađujuće dobro uklapa jedno uz drugo. Las Trumien pritom zvuče kao da su se snimili u garaži ali nekako im to ni malo ne škodi i moć gitara koje ovu muziku nose nije ni najmanje oslabljena. Odlično:

 

https://lastrumien.bandcamp.com/releases

Chronic Lethargy iz Kanzas Sitija (već drugi bend ove nedelje iz tog grada u Misuriju – ko zna šta im stavljaju u vodu tamo) sviraju vrlo dopadljiv stonerski, psihodelični rok na albumu Stonan kome je svaki naslov pesme nekakva stonerska aluzija na Konana. Detinjasto ali ja sam poslednja osoba koja će TO nekom zamerati. Više zameram sirovost zvuka koja je načelno dobrodošla ali malo ometa slušanje ovih zapravo dobrih, pomalo ritualnih pesama koje bih voleo da čujem u nešto skuplje snimljenim verzijama. Ali prijaju:

 

https://chroniclethargy.bandcamp.com/album/stonan

 

Za mlade koji više vole nešto emotivnije i monumentalnije, SUNDR iz Melburna imaju novi album, Solar Ships. Ovo je post metal sa sludge zvukom i doom sporošću, koji je sav u očaju i vrištećoj emociji sa četiri jako dugačke pesme i aranžmanima koji su manje maštoviti nego što bih ja voleo ali bend makar svoje duge, iscrpljujuće tužbalice razvija na srazmerno organski način. Puno, dakle, post rok harmonija, distorzirane melanholije i urlika za one koji vole:

 

https://sundr.bandcamp.com/album/solar-ships

 

Mom brutalističkom ukusu bliže je novo izdanje Fucking Kill Records, split album Abyssal Doom Oriental japanskih Anatomia i tajlandskih Shambles. Ovo je kombnacija studijskih i živih pesama, te neobjavljenog i objavljenog a teško nabavljivog materijala i ko voli lo-fi doom metal, sav u užasno sporim rifovima i velikoj težini, uživaće u dve dugačke pesme koje Anatomia nudi. Shambles su više death metal bend pa njhova strana ima više ritmičke raznovrsnosti ali i ovo su dugačke, teške i iznurujuće pesme samo za posebnu klijentelu:

 

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/anatomia-shambles-abyssal-doom-orientalsplit

 

Kostarikanski Depleted imaju lep omot za svoj prvi album, Throes. Muzika je raspoloženi melodični death metal koji zvuči kao, recimo, demo snimci The Black Dahlia Murder i mada ovo zvuči kao da se podsmevam Depletedu, zapravo se meni to jako dopada. Ovo je nekomplikovan, energičan „koraški“ melodeath koji ide napred i čuka bez mnogo filozofiranja pa je time vrlo šarmantan i prijatan za slušanje meni koji nemam mnogo živaca za neke visoke koncepte u ovom žanru:

 

https://depletedcr.bandcamp.com/album/throes

Argentinci Silverheart su solidan power metal sastav koji je rešio da u ovoj godini odigra JuTjub kartu i snimio EP obrada Queena. Queens of Metal ima šest Queen pesama u metaliziranim obradama, mada su Queen ionako bili dobrim delom i metal bend. Hoću reći, ovde tako dobijamo brzu verziju We Will Rock You, Tie Your Mother Down, Don’t Stop me Now i Innuendo a koje su vrlo bliske originalima. I want to break free mora da se malo „utvrdi“ da bi bila metal i to je sad jedan spoj maltene djent oštrine i radio friendly pop muzike, a Who Wants to Live Forever je raspevana power balada. Silverheart se ni malo ne trude da se odlepe od Queen preldoška i ovo je, dakle, igranje na zicer. Naravno, masivan respekt za kvalitet izvedbe ali žal za malo smelijim obradama ostaje:

 

https://silverheart.bandcamp.com/album/queens-of-metal

Španski Intolerance imaju ime kao da sviraju nekakav hardcore, ali kad pustite njihov EP, Laments from the Dripstone Cave, to je death metal stare škole. Vrlo jednostavan, vrlo primitivan pa ima i neke dodirne tačke sa hardcoreom, barem onako kako ga ja, stariji čovek shvatam. No, ima ovde lepe atmosfere i po kojeg rifa i prođe dan. Hoću reći, bend, iako ne izmišlja ništa novo u staroj formuli, odiše autentičnošm prljavštinom i ima dovoljno sviračkih kvaliteta da ovo bude plrijatan OSDM album:

 

https://intolerancedeathmetal.bandcamp.com/album/laments-from-the-dripstone-cave

 

Meksički duo Skeletal Throne na debi albumu, Human Deterioration svira vrlo knjiški, udžbenički death metal. Dobar i kvalitetno odsviran i produciran ali četvrtast i bez sad nekih svežih ideja i novih horizonata u koje se gleda. Ovo napominjem jer mi se album dopada, njegova mošerska, čvrsta estetika je vrlo zdrava i ova dva čoveka apsolutno umeju da sprave i zvuk i da napišu pesme. To što ovo nije bogznakako originalno zapravo nije problem i album se vrlo lepo sluša:

 

https://skeletalthrone.bandcamp.com/album/human-deterioration-2

Kanađani Chasmdweller na svom drugom albumu, Bacterial Lotus nude vrlo taman, kavernozan zvuk i veoma mračan pristup death metalu uopšte. Ovo je death metal koji zna i za lepe, razrađene melodije na gitarama ali čiji je prevashodni interes da ponavlja hipnotičke rifove i provlači skoro neljudski dubok vokal koji slušaoca prenose u izmenjeno stanje, jelte, svesti. No, ovo je em lepo napisan album em je snimljen vrlo solidno, izbegavajući tipičan blur core zvuk za račun pristojnog, razgovetnog miksa. Opuštajuće! A muzika je žestoka, dinamična i odlična:

 

https://chasmdweller.bandcamp.com/album/bacterial-lotus

 

Australijski Verethragna kažu da je njihov (debi?) album Living Hell opasna materija: „The ending of this album creates worldwide chaos, madness and war … we do not call anyone to violence, this record expresses creative impulses“. Mislim, svakakvi se disklejmeri daju pročitati danas na pločama. No, muzika je solidna iako ne smem da tvrdim da slušanje albuma do kraja izaziva globalni haos. Ovo je pristojnjikav deaththrash metal dosta naklonjen mošingu, sa mnogo srednjeg tempa i rifova uz koje je merak mlatiti glavom. Bend se povremeno izvuče iz ove matrice i zasvira nešto lepše i melodičnije (recimo, refreni Do not forget) ali je generalno ovo vrlo rifaški i mošerski album solidne produkcije:

 

https://verethragna.bandcamp.com/album/living-hell

Kad vidite da se bend zove Carnal Ruin, čak i pre nego što saznate da su iz Tampe, američke, praktično, postojbine death metala, jasno vam je kako će im EP The Damned Lie Rotting zvučati. Dakle, da bude jasno, ovo je death metal ali nije tradicionalni „Tampa“ zvuk već više old school death metal po skandinavskoj formuli. Carnal Ruin nisu baš sad nešto originalni i njihova muzika uzima podosta svog identiteta od švedskih preteča, ali je ovo dobar, kvalitetan EP, dobre produkcije, koji, iako se oslanja na stare trikove, podseća i da ti stari trikovi i danas dobro pale:

 

https://carnalruin.bandcamp.com/album/the-damned-lie-rotting

 

Pathetic je čudno ime za death metal bend ali što da ne – valja se ponekada isticati. Ova ekipa je okupljena oko AJ Kovara iz Witches Hammer i svira mračni, satanistički death metal starijeg pristupa, sa fino doziranim blek metal dodacima. Rezultat je da je EP The Pestilence Born of Unclean Acts (izašao ni mesec dana nakon drugog albuma, Cleansing the Land of the Infidel) jedna, onako, divljačka i brutalna kolekcija mračnih i zapaljivih pesama za posvećenike i ljubitelje muljavijeg ali čvrstog zvuka. Bend odlično svira i piše dobre pesme pa je ovo samo na prvi pogled primitivno a zapravo sofisticirano u svojoj brutalnosti:

 

https://pathetic666.bandcamp.com/album/the-pestilence-born-of-unclean-acts

Ko od nas nije poželeo da je Šveđanin? Ja to dnevno poželim bar pešes puta, ali ja sam Balkanero, a jeste malo neobično kada tako nešto žele – Belgijanci. Carnation na svom drugom albumu, Where Death Lies potvrđuju da su se napajali na izvorima koje su potočili Entombed, Bloodbath, Unleashed i druge švedske preteče i mada ovo nije neka ploča zbog koje sam ostao zalepljen za zid, Belgijanci su sasvim prihvatljivi. Glavna kritika, ako je tako možemo nazvati, je da Carnation, bez sumnje u plemenitoj ambiciji da ostave sopstveni pečat na jednom prilično jasno omeđenom žanru, možda malo preteruju sa aranžiranjem pa pesme imaju više ideja i delova nego što im je potrebno. Bend je meni najjači kada se zapravo tvrdo drži pravoverne Entombed formule gde se pesme razvijaju organski i izrastaju iz pre svega dobrog rifa. Naravno, nije lako ispišati pedeset dobrih rifova za jedan album pa ja ne zameram Belgijancima što se trude da muziku obogate složenijim aranžiranjem, ispadima odličnih blastbitova i velikom količinom breakdown/ bridge itd. međudelova. No, to i znači da ploča nije cela ubojita onako kako su ubojiti njeni najbolji delovi, ali dobro, i ja sam star i umoran čovek. Ovo je odličnozvučeći album čiji je mastering glasan ali u skladu sa muzikom i bend generalno zvuči zdravo i ubedljivo. Valja!

 

https://carnation.bandcamp.com/album/where-death-lies

 

Moja ljubav ka sleming death metalu me često dovede u neprijatne situacije gde klikćem na albume bendova čiji je jedini kvalitet mizoginija. A to, primetimo, nije STVARNO kvalitet. Posle se osećam onečišćeno i niko od nas nije srećan. Awaken the Misogynist su internacionalni projekat u kome sviraju članovi Slamentation, Facelift Deformation, Crepitation itd., kapirate već, a to da su na Fejsbuku morali da napišu „Don’t worry, we DO NOT hate women in any way :-)“ je valjda dovoljan signal da su i oni svesni koliko je slem povezan sa najgrđim incel instinktima današnjice i kako njihovo odabrano ime zvuči prilično problematično. Enivej, njihov prvi EP, Abuse of Consumption zapravo se bavi neodgovornim odnosom ljudske rase prema planeti i njenim resursima, što je pohvalno, a muzika je brutalni, onako, iznurujući slamming death metal. Tri pesme koje ovde dobijamo teško da će biti hitovi na ijednoj radio stanici koji iko na svetu sluša, nema tu pamtljivih tema i refrena, ali ovo je jedan dosledan, krvoločan slem koji ima onu važnu komponentu gruva i poleta i meni je, na kraju dana, pored kvalitetne svirke i dobre produkcije – prijao. Omot, iako ide na titranje mizogine dražice kod slem publke zapravo forsira metaforu o nasrtaju na majku Zemlju koji izvode militarizovani i industrijalizovani (kvazi)mužjaci pa mada Awaken the Misogynist nisu baš suptilni – a što slemu nije baš ni prirođeno – za sada se može reći da imaju dobru nameru.

 

https://awakenthemisogynist.bandcamp.com/album/abuse-of-consumption-ep-2020

Soara su indijski prog-metal duo danas nastanjen u San Francisku čiji je EP, Dharm, daleko preko granice slušljivog preproduciran i masterovan u neizdrživi brikvol. Ali muzika je, oh, vrlo zanimljiva, mešajući žestoki metal sa indijskom klasičnom muzikom. Ploča ima i instrumentalne verzije ponuđenih pesama da se divite filigrtanskom vezu na gitarama i bubnjevima ali bez klasičnih vokalnih aranžmana ovo je samo umereno interersantan prog-projekat. Sa pevanjem ovo dobija nekoliko dimenzija više i sluša se otvorenih usta. Samo da je mastering malo… prirodniji. Ali, generalno, ovo je sjajno.

 

https://soaratheband.bandcamp.com/album/dharm

 

„Tom Cline is the only real member“, piše u internet-biografiji projekta Cline’s Mind. „He writes, plays and records all the music, vocals and drums in his home studio.“ I, Tom  je tako snimio već šest albuma, a sedmi, A Beautiful Chaos me je zapravo iznenadio kvalitetom i zrelošću. Ovo je melodični thrash metal sa malo power metal elemenata, ali onako, drusan, napadački i odsviran vrlo ubedljivo. Ovo nije prosečan kućni metal projekat već promišljena, veoma dobro odrađena muzika čoveka koji bi, da može da svira koncerte, možda imao i ozbiljnu karijeru. Vrlo dobro, kažem:

 

https://clinesmind.bandcamp.com/album/a-beautiful-chaos

Poljaci Mind Enforcer nude jelovnik prijatnog, sirovog lo-fi thrash metala na debi albumu Brainwashed. Ovo nije „lepa“ muzika, zvuk je muljav, pevač samo vrišti i sve tako, ali bend svira solidno kvalitetno i vrlo je posvećen toj nekoj mračnijoj, brutalnijoj strani thrash metala sa povremeno vrlo upadljivo dobrim gitarskim radom. Meni dovoljno:

 

https://mindenforcer.bandcamp.com/album/brainwashed

 

Njujorčani Sunlord su dosta dobri u svom thrash/ heavy zvuku na novom albumu, 222. Ovo je dobro produciran metal koji voli thrash brzine i gruv ali voli, bogami i motorhedovski zvuk i senzibilitet. Ljudi odlično sviraju, imaju lepe rifove, dobre kompozicije i jedan stav koji izaziva poštovanje. Vrlo slušljiv album:

 

https://sunlord.bandcamp.com/album/222

 

Jednočlani treš-metal bendovi sa tematikom profesionalnog rvanja su neka vrsta trenda, čini se. Atomic Drop je ove godine objavio jedan album a evo sada i EP-ja Meatsauce Mountain koji je, pa, sasvim solidan za to što jeste: mid-fi thrash metal koji je napisao i odsvirao jedan čovek a koji, taj čovek, ima priličnu količinu talenta za ovu muziku. Treba tu malo šlifovanja, možda malčice stilske dorade jer je Atomic Drop trenutno raspet između thrasha i nekakvog simpatičnog hard rocka, ali ovo se vrlo lepo sluša:

 

https://atomicdrop1.bandcamp.com/album/meatsauce-mountain

 

Napaćenoj duši ponekad treba nešto BAŠ poput drugog albuma detroitskih Plague Years da se malo oporavi od svagdašnje muke. Circle of Darkness je moćan, glasan i nadrkan trešerski album trešerskog metala sa taman onoliko starinskog hardcore zvuka da bude smatran thrashcore/ crossover atrakcijom prvog reda. Dakle, ovo se naslanja na tu neku tradiciju osamdesetih i njene moderne reinvencije poput Power Trip ili Iron Reagan, ali Plague Years su žešći, mračniji, BUČNIJI od većine kolega, svirajući crossover koji ima zdravu količinu death metal šmeka u svom zvuku. A taj je zvuk debeo, TEŽAK, sa mrvećim rifovima i bubnjevima koji zvuče kao čekić kojim u nekakvoj paklenskoj kuhinji omekšavaju vaše meso pred pripremu. Ako ste ikada voleli Slayer, Death i Bloodcum u isto vreme – a ko nije, taj je u životu dosta zalutao – Plague Years su idealan spoj za vas. Fen om en ALNO:

 

https://plagueyears.bandcamp.com/album/circle-of-darkness

Raven su novi prilog za našu rubriku o bendovima koji su karijeru počeli još sedamdesetih godina prošlog veka a ona traje i danas. Osnovani 1974. godine i sa prvim albumom iz 1981. godine, Raven su praktično ispisnici Iron Maiden i jedan od prepoznatljivijih NWOBHM bendova koji, pritom, nije pravio neke ogromne pauze poslednjih 40 godina. Raven su dosta uredno diskografski aktivni mada su u poslednjoj deceniji imali samo jedan album pa je zgodno da se sada, na njenom isteku pojavljuje novi – Metal City. Generički naziv zapravo ne krije jednako generičku muziku i Raven ovde sviraju sa dosta šarma i autentične energije, izbegavajući staromodna rešenja i pokazujući da su držali korak sa evolucijom metala. A opet, da nije vrlo savremene produkcije (sa jako „istačkanim“ bas bubnjevima, recimo) i modernijeg izvođačkog pristupa, mnoge od ovh pesama bi mogle da budu zaista komadi iz ranih osamdesetih, a što je odlična kombinacija. Bend zvuči raspoloženo i svira žestoko (sa sve blastbitovima!), venčavajući klasičan metalski glamur i epiku sa tvrđim, ekstremnijim pristupom u izvedbi. Album je produciran odlično, sa zvukom koji je žestok i čvrst ali bez prenapucanosti i Raven su me ovde, zaista, veoma prijatno iznenadili:

 

https://raven15.bandcamp.com/album/metal-city

Heathen su deset godina mlađi od Raven – a što znači da je takođe u pitanju prastar bend – pa je i njihova muzika „modernija“. Heathen su jedan iz originalne generacije Bay Area Thrash bendova i kroz njihovu postavu prošla je zadivljujuća reprezentacija likova koji su svirali u Exodus, Lizzy Borden, Hirax, Metal Church, Mordred, Angel Witch itd. itd. itd. itd. itd. Heathen su, dakle, real deal bez ikakve sumnje pa iako nikada nisu bili prepoznati kao bend formata komšijskih ekipa poput Testamenta, Exodusa – ili Metalike – imaju svoje važno mesto u istoriji thrash metal žanra. Novi album, Empire of the Blind je tek četvrti u diskografiji Heathen – po jedan snimljen u svakoj deceniji postojanja benda – i, odmah da kažemo, ne donosi previše nov ili originalan doprinos žanru. Ali donosi vrlo dobro shvaćenu klasičnu formulu i izvedbu koja će zadovoljiti i najprobirljivije slušaoce. Heathen su uvek bili „tehničkija“ strana thrasha, pa ni od Empire of the Blind ne treba očekivati divljačnost kakvu ja najviše volim u ovakvoj muzici, već dobro napisane pesme, klasične rifčine i razrađene, melodične gitarske i vokalne aranžmane. Album je, kao celina, za moj groš predugačak sa nekoliko pesma koje su, hajde da kažem, eksperimenti što su mogli da ostanu na harddrajvu Leeja Atlusa i da ne izađu međ narod (skoro petominutna Sun In My Hand sa svojom himničnošću izmešanom sa anthraxovskim proto-djent seckanjem je primer), ali ne mogu bendu koji snima jedan album po deceniji da sada kao nešto zameram što se trudi da pokaže raznovrsnost interesovanja i pristupa. Dakle, u celini, ne sasvim zadovoljavajuće, ali Empire of the Blind ima odličnih momenata koje vredi propustiti kroz uši.

 

https://heathenthrash.bandcamp.com/album/empire-of-the-blind

Norvežani Sinsid su bend osnovan u ovoj dekadi ali sa ozbiljnom ambicijom da zvuče starinski i patinirano. Na drugom albumu, Enter the Gates ovo se manifestuje jednim drusnim, „prirodnijim“ zvukom samog benda ali i nekim možda pomalo nesrećnim estetskim odlukama. Sinsid stvaraju u tradiciji te neke varvarske epike Manowar, sa solidnim punjenjem germanskog hevi metal čiza na tragu Accept. Što je, naravno, okej, ako volite ovakve stvari ali ume da zazvuči i pomalo odležalo. Naročito se pevanje koje isporučuje Terje Singh Sidhu nalazi na meti kritike ljudi po internetu koji smatraju da je skoro parodično. No, kako Sinsid svakako igraju na terenu kiča, meni ovo nije element koji mi kvari opšti utisak. Sinsid su generalno kičasti i imaju zaokružen zvuk i estetiku, pa kome se sviđa, evo:

 

https://pitchblackrecords.bandcamp.com/album/enter-the-gates

 

Ko voli metal klasiku ne može da ove nedelje nađe nešto klasičnije od toga da gitarista Kissa obrađuje Cepeline i Parpl, jel’ tako? Tako je: legendarni Ace Frehley je izdao Origins Vol. 2, kolekciju obrada pesama svoje mladosti a koje su, incidentno, i pesme moje mladosti samo što sam ih ja slušao kao već deifikovane komade rokenrol istorije a on ih je slušao dok su osvajale omladinu, radio-stanice i koncertne dvorane krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. Ace je uvek bio među manje problematičnim članovima Kiss pa sa zadovoljstvom mogu da kažem da je ovaj album lep za slušanje. Da bude jasno, izbor pesama je čisto ubistvo – ovo je krem de la krem svoje epohe, bez obzira što Frehley nije išao na NAJVEĆE pesme svojih uzora, ali kad pričamo o Led Zeppelin, zaista ne morate da uzmete Black Dog, Rock’n’Roll ili Stairway to Heaven kad imate Good Times, Bad Times. Slično, Smoke on the Water i Child in Time su već skoro pa i izlizane pesme, a Space Truckin’ je jedan od najmoćnijih komada klasične epohe Deep Purple. Tu je i Creamov Politician sa moćnim Kleptonovim kompulzivnim bluz rifom, Stonesov Jumpin’ Jack Flash, ali i I’m Down od Beatlesa… Hoću da kažem, skoro na svakoj sledećoj pesmi u oči mi navru suze i krene plima uspomena jer se setim svega što je bilo (i što nije bilo, a htelo se, naravno), ali nije sve samo u pesmama, nešto je i u izvedbi. Frehley, naravno, ne mora da sad nešto objašnjava svoj CV i pedigre i mada su Kiss poslednju pesmu koja mi je bila zanimljiva snimili pre skoro 40 godina, on ovim pesmama daje lep lični pečat ne odmičući se ni malo od osnovnog pristupa, ali svirajući ih ipak na dovoljno svoj način da slušanje ovog albuma bude posebno iskustvo. Hoću reći, niko ko svira Hendrixa nikada nije zvučao kao Hendrix pa tako i Frehleyjeva verzija Manic Depression pametno razdvaja bitno od nedostižnog i zvuči odlično bez pokušaja da zapravo ponovi Džimijevu magiju. Naklon drugoj strani okeana sa obradom We Gotta Get Out of This Place Burdonovog The Animals je odličan primer za to kako Frehley svim ovim – mahom tvrdim, na bluzu utemeljenim – pesmama daje sopstveni senzibilitet i u njih ubrizgava malo Kissovog sleaze/ glam šmeka a da ih to čini interesantim i svežim za slušanje u 2020. godini. Ovo je dakle kompilacija obrada koje ne zasenjuju originale ali ih poštuju i daju im respektabilne i slušljive alternativne verzije. Sasvim na mestu.

 

https://acefrehley.bandcamp.com/album/origins-vol-2

 

Ove sam nedelje slušao neke starije grindcore albume (dakle, od pre neki mesec) pa mi se na njih neviđeno dobro nadovezao ruski Блёв sa svojim, pretpostaviću prvim albumom, Земля. Takođe ću pretpostaviti da je ovo jednočlani bend jer je informacije prilično teško iskopati zahvaljujući Emsiju istog imena koji se širi po ruskim društvenim mrežama. Elem, Земля nije čist grindcore, daleko od toga, zapravo ovo je neka vrsta amalgama svog ekstremnog metala, spajajući brzinu i žestinu koje dolaze od grindcorea, blek metala, death metala, thrash metala i sve pakujućio u jedan sirov ali prijemčiv paket. Zvuk albuma je naporan, sa trzalicom koja cepa magnete i naprženim distorzijama, te blekmetalskom vriskom koja probija uši, ali svirka je za DESETKU, sa odličnim rifovima i savršenom izvedbom, gde se brzina definitivno pokazuje kao vrlina. Ako su vam uši odmorne, i ne odbija vas užasna slika na omotu –tu stavljena iz, cenim, najbolje namere – ovo je veoma, VEOMA preporučljivo:

 

https://blackenedvomiting.bandcamp.com/album/-

 

Možda donekle slično, jer kombinuje grindcore sa black metalom, zvuči Pari´sya iz Minhena. EP Sog je skoro sigurno produkt jedne osobe jer je muzika prebrza za normalne ljude i očigledno digitalno editovana ali je ovo i zanimljiv, napet harmonski program koji kapitalizuje činjenicu da ide preko neljudski agresivne podloge. Ima ovde i poneki dobar rif koji se doduše jedva čuje u masteringu koji je skoro pa atentat na sluh. Ali sa očiglednim estetskim opravdanjem:

 

https://parisya.bandcamp.com/album/sog-ep

 

Pariiah iz Nju Džersija su, kako sami kažu post metal-pank bend, što u praksi zvuči kao nekakav modernizovani Amebix ili Deviated Instinct. A to meni dosta prija. EP Swallowed by fog je mračan ali poletan, zvuči spontano i energično ali ima disciplinu i kvalitet zvuka i mogu da ga zdušno preporučim.

 

https://pariiah.bandcamp.com/album/swallowed-by-fog

Poljaci Samurai Cop čeznu za devedesetima – što se vidi ne samo po tome kako se oblače već i po tome da im je muzika na albumu Samurai Cop II fankoizirana i psihodelična, kao da ste spojili Red Hot Chilli Peppers, Faith no More i, recimo Mr. Bungle. Ovo poslednje znači i da Samurai Cop imaju jednu izraženu eksperimentatorsku crtu i da im je muzika i pored jakog gruva dosta hermetična. Što je zanimljivo:

 

https://samuraicop.bandcamp.com/album/samurai-cop-ii

 

Da kažemo da je novi album Napalm Death, Throes of Joy in the Jaws of Defeatism, pa… izašao. Nije neka tajna da sam ja sa Napalm Death raskrstio još 1989. godine, sa kratkim flertom u 1992. ali da posle Utopia Banished svaki njihov album dočekujem sa osećajem dužnosti da ga makar preslušam do kraja i to, po pravilu, ne uspevam. Sa Throes of Joy in the Jaws of Defeatism stvari stoje identično: otvaračka pesma „Fuck the Factoid“ je solidan udarac među rogove sa dobrim omjerom klasičnog grajnderskog programa i post-grinderskih, godfleshovskih harmonija, a njena dva i po minuta trajanja su taman dobro pogođena. No, dok se stigne do pola albuma dotle se i moj entuzijazam istopi. Napalm Death već četvrt veka eksperimentišu sa formom, trudeći se da pokažu da to što su njihovi (bivši) članovi izmislili grindcore ne znači da će mu oni zanavek robovati. No, bend se nikada nije zaista odlepio od grindcore matrice, držeći je se kao pojasa za spasavanje i oprezno gledajući kako da se ode u razne strane. Tako je i Throes of Joy in the Jaws of Defeatism ta neki mišmeš proverenih grajnderskih elemenata, sludge metala, malo post-metal melanholije i „industrijalizovanog“ D-beat panka. Ovo je, kao i u poslednjih četvrt veka uglavnom interesantno na nivou forme i Napalmi, za moj groš, ni ovde ne dostižu taj neki revolucionarni žar koji bi pokazao da zaista vide nove horizonte. Ovo je uglavnom grajndkor sa dodacima gde ni sam grajndkor ni dodaci ne deluju naročito inspirisano. I da se razume, ako iko ima pravo da kaže da mu je dosta klasične forme, to je ovaj bend, čiji su (ponavljam, bivši) članovi izmislili ovu formu, ali ovo niti znači da je sama forma prevaziđena niti da je odmicanje od nje automatski dobro. Throes of Joy in the Jaws of Defeatism pati od istih problema kao većina poslednjih albuma ND u tome da niti ima eksplozivnost i lasrerski fokus/ čistotu vizije njihovih ranih izdanja (na kojima, jelte, niko osim Shanea nije ni svirao) niti su duže pesme ovde opravdane nekakvim songrajterskim darom. Naprotiv, ovo je salata gruva, brejkova, blastova, d-beatova itd. koji su poslagani jedni uz druge bez neke zanimljive narativne ili kakve druge ideje. Slušljivo, neuvredljivo, ali i nezanimljivo, sa naslovima pesama koji su skoro svi odreda igre reči za koje Barni očigledno misli da su vrhunac rok poezije. Naravno, ja sam svakako u manjini ovde jer narod uglavnom voli ovo što Napalmi rade poslednjih par decenija, pa je i ovaj album dobio odlične ocene, ali ne mogu da ne pomislim kako sa jedne strane imamo bendove poput Scorn i Godflesh (nimalo slučajno, bendovi baš onih ljudi koji su izmislili grindcore u ranim fazama Napalm Death) koji su devedesetih godina zaista inovirali u formi praveći autentičnu nadgradnju grindcore osnove, a sa druge imamo savremene grajndere poput Grid, Shit Life, Agronomicon, Shock Narcotic, NO/MÁS, Cloud Rat, Formless Master, Walking Corpse, Besta, Meth Leppard itd. itd. it faking d koji ne smatraju da je forma iscrpena i unutar nje nalaze nove i uzbudljive načine da se izraze. Novi Napalm Death je korektan album koji bi trebalo da ima upola manje pesama a one koje sačuvamo da budu upola kraće i onda bi prišao blizu revoluciji koju je ovaj bend izveo u osamdesetima.

 

https://www.youtube.com/watch?v=Hqh4_l3T2_E&list=PLikYqaQseGejetwz-iU82vOBFKAWTybig

 

Srećom, za mene je tu novi Fawn Limbs. U Februaru sam pohvalio njihovu kompilaciju Trek Through a Black Maw, a bend nije bio lenj i pred nama je novi album, Sleeper Vessels koji je neka vrsta veličanstvenog vrhunca „Geometric Noise Mathematical Chaos“ pristupa što ga bend baštini. Naravno, treba imati naklonosti prema ovako agresivnom i hiperkinetičkom izrazu ali za mene su Fawn Limbs upravo ona evolucija grindcore forme koje me, evo, i posle tri i po decenije, uzbudi, razgali, potakne na aktivno slušanje i razmišljanje, naprosto mi jelte, kao čoveku ispostavi izazov na koji treba da odgovorim. A to je upravo ono što je grindcore originalno i bio za mene: kršenje pravila i razbijanje forme da se revolucioniše forma i pronađe jesu li (i koja) pravila na mestu. Fawn Limbs na Sleeper Vessels spajaju sludge težinu, grindcore eksplozivnost, mathcore kompleksnost ali pesme su im i pored čestih izleta na sasvim stilski različita mesta, zapravo izuzetno usredsređene na centralnu „poruku“ i plastično pokazuju kako se forma može rastegnuti skoro do pucanja a da se niti napusti niti prezre kao zastarela i prevaziđena. Ako kupite samo jedan grindcore album ove nedelje, to bi morao da bude Sleeper Vessels:

 

https://fawnlimbs.bandcamp.com/album/sleeper-vessels

Da završimo nečim sasvim nemetalnim. Ali metalu, kako rekosmo, srodnim u solidnoj meri. Omiljeni izdavač 20 Buck Spin je već nekoliko meseci unazad jako hajpovao novi album projekta Vatican Shadow a što je tek jedan od muzičkih identiteta prolifičnog multimedijalnog umetnika po imenu Dominick Fernow. Fernowa je većina nas upoznala pod imenom Prurient a pod kojim je napravio masu power electronics izdanja, a u skorije vreme sam ja dosta slušao njegov ambijentalniji i bitovima oplemenjen Rainforest Spiritual Enslavement. Oba ova projekta pokazala su da je Fernow, inače rođen u Viskonsinu, iako odrastao na death metalu, zapravo muziku pravio pod solidnim uticajem post-Napalm Death autputa ljudi kao što su Mick Harris, Justin K. Broadrick i Nic Bullen. I mada novi album Vatican Shadow, Persian Pillars Of The Gasoline Era ne zvuči kao Godflesh ili Scorn, na njemu se VEOMA čuje ta Harris/ Bullen/Broadrick škola mešanja analognih bitova, sintisajzera i lupova da se kreiraju hipnotički, evokativni ambijenti koji imaju i svoju kinetičku dimenziju. Drugim rečima, Persian Pillars Of The Gasoline Era će se dopasti ljudima kojima su drage ezoteričnije ploče Techno Animal i raznih kolaboracija Micka Harrisa i Nica Bullena, a, kako i ova kao i sve druge ploče ovog projekta, tematski obrađuje bliski istok, recimo da bi i nekakva Muslimgauze publika mogla da bude zadovoljna. Fernow pravi mnogo muzike i ona je retko vrhunski fokusirana; ne mogu da se setim ni jednog njegovog albuma koji bih smatrao jakim, definitivnim iskazom. Umesto toga njegova karijera je zapis eksperimentisanja i traganja, možda zainteresovanija za proces nego za krajnji rezultat. U tom smislu i Persian Pillars Of The Gasoline Era treba slušati u kontekstu, kao još jedan korak a ne krajnju destinaciju pa su utoliko njegove sigurno vođene, sugestivne atmosfere vrlo prijatne za uho iako ne mogu da kažem da album kao celina govori išta značajno ili glasno. No ovo je svakako ploča koju ću zavrteti mnogo puta jer je njena forma naprosto matematički ugođena sa mojim ukusom, a Fernow je njom zaradio moju pažnju za bar još nekoliko sledećih izdanja.

 

https://listen.20buckspin.com/album/persian-pillars-of-the-gasoline-era