Pročitani stripovi: Tono Monogatari

Pročitao sam sa velikim zadovoljstvom Tono Monogatari, vrlo važan, vrlo cenjen pozni rad velikog japanskog autora stripova, Shigerua Mizukija. Čitaoci će se možda setiti da sam  pre nekoliko nedelja pisao o publikaciji istog autora pod nazivom Kitaro, a koja je originalno izašla – na Engleskom jeziku – još početkom prošle decenije, ali je u pitanju bila kolekcija klasičnih Mizukijevih radova iz šezdesetih godina. Ovo je bila svojevrsna priprema terena jer je Mizukijev Tono Monogatari već bio izašao u tom trenutku i pripremao sam se da i njemu posvetim vreme, pogotovo što je ovo strip koga je Mizuki radio pred kraj svog života i predstavlja zreo rad jednog od najvažnijih manga autora u istoriji medijuma. Mizuki je priče iz Tono Monogatari crtao i objavljivao 2008. i 2009. godine u magazinu Big Comic a one su sakupljene u kolekciju 2010. godine – sa dobrim razlogom, kog ćemo nešto niže pojasniti. Više od decenije kasnije, Zack Davisson, vrsni prevodilac  i izučavalac Mizukijevog dela je preveo i priredio ovu kolekciju za anglofono tržište i Drawn & Quarterly su je izdali početkom Marta ove godine, obezbeđujući zapadnoj publici uvid u jedan značajan japanski kulturni artefakt.

Naime, Tono Monogatari, a što bi se najpre moglo prevesti kao „Priče iz okruga Tono“ je i naslov kapitalnog etnografskog dela iz 1910. godine koje su sastavili Kizen Sasaki i Kunio Yanagita, zbirka narodnih priča i lokalnih legendi iz okruga Tono a koja je označila i neku vrstu otpora tadašnjoj ubrzanoj urbanizaciji i modernizaciji Japana koja je podrazumevala svojevrsni – maltene propisani – prezir spram tradicionalnog folklora. U svom opširnom uvodu u Englesko izdanje kolekcije, Davisson daje kontekst: Kunio Yanagita je bio službenik tadašnjeg Ministarstva poljoprivrede i trgovine i više nego puki ljubitelj narodnih predanja – on je bio duboko uveren da je srž japanske duše upravo u stalnoj, neprekidnoj komunikaciji sa njihovih proverbijalnih „osam miliona božanstava“, da verovanje u jokaije i kamije predstavlja osnovu identiteta nacije. U tom trenutku se on nalazio na sasvim suprotnoj poziciji od snažne inicijative koju je promicala tadašnja administracija a koja se ovaploćivala u ubrzanoj modernizaciji i približavanju Japana zapadnim standardima savremenog društva. Japan je, da podsetimo, više od dve stotine godina bio zatvoren za ostatak sveta, braneći ikakvu pomorsku trgovinu i, uopšte, kontakte sa drugim nacijama i kada je polovinom devetnaestog veka tadašnji šogunat bio praktično primoran da otvori svoje luke – doslovno pod pretnjom oružane sile tadašnje Amerike – kulturni šok je bio ogroman. Japan je i dalje tehnološki i socijalno bio duboko u feudalnoj eri, sa vojnom državom, konjicom i jedrenjacima, dok su Amerikanci imali parne brodove i sva druga moderna čuda. Transformacija Japana nakon ovog saznanja je bila ništa manje nego fascinantna, sa hitrom promenom državnog uređenja i načina života koja je „zaostalu“ naciju veoma brzo primakla tadašnjim svetskim silama.

No, jedna od posledica ove inicijative modernizacije društva, izgradnje industrije, urbanizacije i usvajanja novih socijalnih paradigmi bilo je i snažno odmicanje od tradicionalne, folklorne kulture a predvodnik ovog napora bio je Inoue Enryo, filozof i osnovač „jokailogije“, čovek koji je napisao nekoliko knjiga o jokaima – prvenstveno Lekcije o proučavanju Jokaija iz 1896, studiju na dve hiljade strana a koja je bila usmerena na dekonstrukciju mitova o natprirodnim bićima i osudu praznoverja. Iza nje su usledile dalje Enryove studije koje su praznoverje i verovanje u jokaije klasifikovale kao psihički poremećaj.

Enryoov rad je bio u skladu sa preovlađujućom klimom modernizacije a dalje se uklopio u imperijalističke ambicije Japana u prvoj polovini dvadesetog veka, gde se smatralo da „starinski“ sistemi verovanja koji su pripisivali po jednog „boga“, „duha“ ili „đavolčića“ svakom predmetu, svakoj prirodnoj pojavi i svakom konceptu neadekvatni za naciju koja treba da se ujedini oko jednog cilja i vladara i da bi monoteistički sistem bio pogodniji za moderni Japan.

No, Yanagita je bio čovek sa dobrim poznavanjem japanske i kineske mitologije i folklora, koji je čitao klasične japanske prozne radove o duhovima i fantastičnim bićima (Genji Monogatari iz jedanaestog veka koji se smatra i moguće prvim romanom napisanim na svetu, te Ugetsu Monogatari iz osamnaestog veka), ali i bajke Braće Grim i njegov susret sa mladim Kizenom Sasakijem, poreklom iz okruga Tono odveo je obojicu na putovanje koje je bilo namenjeno isključivo sakupljanju i beleženju narodnih priča iz ovog kraja Japana. Njihov rad je sakupljen u kolekciji Tono Monogatari 1910. godine i sasvim je jasno zašto će ovo biti važna knjiga za Shigerua Mizukija koji je i sam bio neka vrsta amaterskog ali veoma posvećenog etnografa i sakupljača narodnih priča. Kitaro je, uostalom i nastao kao njegova adaptacija folklornih predanja a Mizuki je tokom svog života proputovao čak šezdeset zemalja sveta i u njima tražio narodne priče i lokalne mitove.

U vreme kada je izašla, Tono Monogatari je bila uglavnom neshvaćena pa i ismevana knjiga kritikovana što se bavi prežvakanim sujeverjima sred novog Japana što hrli u budućnost, ali je pogotovo posle Drugog svetskog rata dobila revalorizaciju i novo poštovanje od strane nekih važnih kulturnih poslenika, uključujući Yukia Mišimu koji ju je smatrao jednim od najvažnijih dela na Japanskom jeziku. Na Engleski je prevedena polovinom sedamdesetih godina prošlog veka i bila zaslužna za značajan porast turističkog interesovanja za region Tono, a na stogodišnjicu njenog izlaska urađen je novi prevod, ali i ova Mizukijeva kolekcija o kojoj danas pričamo.

Već smo rekli da je Mizuki jedan od najvažnijih i najvećih manga autora u istoriji medijuma, sa fascinantnom životnom pričom – između ostalog, čovek je čitavu svoju karijeru proveo crtajući jednom rukom – i praktično presudnim uticajem da se „starinski“ folklor uvede u modernu popularnu kulturu i postane njen prirodan, živ deo. Kitaro mu je doneo i slavu i novac ali mu i omogućio da se i dalje bavi svojom pasijom otkrivanja i prikupljanja narodnih predanja.

Njegova verzija Tono Monogatari je stoga i neka vrsta njegovog ličnog hodočašća – odavanja pošte velikim prethodnicima Sasakiju i Yanagiti, ali i postmoderni rad u kome će Mizuki crtati samog sebe kako šeta Tonom i tamo od lokalnog življa sluša stare priče o duhovima, životinjama, neobičnim događajima, nesrećama… Ova manga je isprva trebalo da bude adaptacija svih priča iz knjige po redu ali je Mizuki posle određenog vremena shvatio da je privlačnije da se skoncentriše na one koje su mu najzanimljivije. Čak i tako, ovde imamo više od sto priča na oko 250 strana stripa, sa sve umetnutim kratkim Davissonovim esejističkim intervencijama koje daju zapadnom čitaocu kontekst u kome se priče događaju. Ovo je stoga dragoceno izdanje jer ne samo da dobijamo jedan od vrhunskih Mizukijevih radova u izvrsnom prevodu već i priređivački napor koji će, bez sumnje, mnogog čitaoca poslati u dalja istraživanja i upoznavanje sa jednom za njega novom kulturom.

Mnoge od ovih priča nemaju pouku, pančlajn, čak ni zaključak i u tome deluju tako autentično. Poznavaoci kažu da je, iako su originalni Tono Monogatari Sasaki i Yanagita potpisali kao ravnopravni autori, sam tekst na kraju bio isključivo Yanagitin i da su Sasakijev lokalni kolorit – i dijalekt – uglavnom izbačeni kako bi knjiga bila bliža čitaocima širom Japana. No, Mizukijeva adaptacija je, iako formalno još više „pop“, ne najmanje zato što je urađena u formi stripa, u velikoj meri sačuvala taj duh starih priča koje, često, zaista nemaju jednu jasnu autorsku nameru. Izrasle iz incidenata, prepričavanih, poluupamćenih, transformisanih od usta do usta, nakićenih od strane desetina pripovedača što su ih predavali jedan drugom, ove priče su često zaista same emanacije duše lokalnog življa, njihovi strahovi uobličeni u priče o šumskim divovima, o ćerkama koje odlutaju u šumu da se nikada više ne vrate, o drvosečama i sakupljačima pečuraka koji vide stvari što nisu namenjene ljudskim očima. Druge imaju pouke i zaključke i često se bave tradicionalnim učenjem o vrlini skromnosti  i vrednosti nesebičnosti, kao i o destruktivnom delanju gramzivosti i sebičnosti. Iako su do nas došle kroz rad nekoliko modernih autora, one svoje poente, kada ih imaju, ne ulepšavaju savremenim formama već čuvaju originalni, često veoma nemilosrdni naboj fatalnosti. Ruralni Japan starog doba je, kao i ruralni krajevi bilo gde drugde, bio mesto na kome se teško živi, lako umire i gde su ljudi smišljali komplikovane, jako fantastične načine da kontekstualizuju svoje živote i smrti.

No, Mizukijev ton je sve vreme izrazito vedar, bez obzira što se mnoge priče završavaju doživotnim osudama, smrtima, čak i komadanjima tela. Njegova ljubav prema narodnom duhu i glasu koji stiže iz kolektivne podsvesti Tonoa i Japana su isuviše jake da bi strip verzija Tono Monogatari bila išta drugo do jedne neprekidne proslave narodne imaginacije i dubine njegovog verovanja. Jokai i Kami ni sami nisu puke paralele zapadnih demona i bogova pa tako ni priče o njima nisu puke japanske verzije zapadnih basni i bajki a Mizuki ih dodatno kontekstualizuje crtajući samog sebe u stripu, komentarišući pouke i završnice priča, prikazujući ubedljivo koliko je, čak i u poznim osamdesetim godinama svog života, uzbuđenja osećao uživljavajući se u ove narative.

Njegov crtež ovde je, naravno, jedna proslava ne samo karijere koja je do ovog momenta trajala više od pola stoleća već i lepote japanske ruralne, planinske provincije – uostalom, četiri petine japanske teritorije čine planine i Davisson naglašava zašto planine u japanskom folkloru imaju tako prominentno mesto kao mesta magičnog, svetog i onostranog, do mere da je ženama često bilo zabranjeno da idu u njih – ali i začudnosti bića o kojima su priče ispredene, bizarnih interakcija običnih ljudi sa stvarima i pojavama od one strane. Mizukijev stil je uvek bio čist, jasan, vrlo prijateljski, namenjen, uostalom, mladim čitaocima, pa su i ovde njegovi likovi neodoljivo simpatični, i snažno ekspresivni u svojim karikaturalnim gestovima i izrazima lica. No, Mizuki je slavu stekao i kombinovanjem folklorne strave sa deci bliskim crtežom pa su ovde elementi horora – ljudožderski divovi, umrle stare žene koje ustaju i hodaju unaokolo bez reči itd. – veoma upečatljivi. Najupečatljiviji su svakako veliki kadrovi prirode, visokih planina i dubokih šuma, mesta na kojima podsvest odnosi prevagu nad svešću i racionalnim mislima i Mizukijev Tono Monogatari je jedno putovanje geografijom ali i psihogeografijom jednog Japana koji iako potisnut, nikada nije pristao na brisanje i nestajanje.

Naravno, danas, u dvadesetprvom stoleću, Japan je jedna od najurbanizovanijih nacija na svetu i nacija sa ozbiljnim demografskim deficitom, pa je utoliko čuvanje ove vrste predanja, nastalih kao kolektivni rad mašte ali uobličenih u konkretne umetničke radove, još važnije. Tono Monogatari je, dakle, obavezna lektira a sebi ovaj strip u digitalnoj formi možete priuštiti ovde.

Pročitani stripovi: Kitaro

Pročitao sam kolekciju Kitaro koju je 2013. godine izbacio kanadski izdavač Drawn & Quarterly. U odličnom uvodu za ovu zbirku klasičnih manga radova iz šezdesetih godina, Matt Alt* ističe da je u pitanju verovatno najpoznatiji japanski strip serijal za koga zapadna publika nije čula, a što, da budemo fer, i nije neko preterano iznenađenje. Mange iz šezdesetih godina su na zapadu ipak objavljivane vrlo retko (Astro Boy je, recimo, zvanično publikovan od strane Dark Horsea tek počev od 2002. godine, Golgo 13 je izlazio osamdesetih u SAD, Lone Wolf & Cub isto krajem osamdesetih…), a Kitaro je imao i dodatno otežavajuću okolnost što se bazirao na japanskim folklornim predanjima, narodnim pričama i bićima iz nacionalne i lokalne mitologije, pa je time i verovatno bio manje interesantan izdavačima koji su dugo vremena bili mnenja da zapadna publika želi da čita japanski materijal koji je bliskiji „našem“ senzibilitetu.

*o čijoj ću recentnoj knjizi Pure Invention pisati čim uhvatim malo vremena…

No, Kitaro je u Japanu bio zaista svojevrsni game changer i ostaje centralni deo opusa njegovog autora, mangake iz Osake po imenu Shigeru Mizuki. Mizuki je rođen 1922 godine, a umro 2015., time u toku jednog životnog veka ne samo svedočeći neverovatnim promenama u ljudskom društvu već i u dobroj meri utičući na ove promene, makar u domenu kulture. Za Mizukija kažu da je bio nezgodne naravi kao klinac, da je tražio kavgu i voleo da se tuče, ali mu je već u osnovnoj školi identifikovan veliki talenat za crtanje. Mladi Mizuki je tako na kratko bio i lokalni selebriti sa organizovanjem izložbe njegovih crteža od strane škole, a izašao je, što se kaže i u novinama. Druga važna karakteristika njegovog detinjstva bilo je izraženo interesovanje za narodne priče, bajke, lokalne legende o duhovima itd. koje je slušao prevashodno od starije žene po imenu Fusa Kageyama*. Ova Mizukijeva pasija će biti presudna za njegovu kasniju slavu isto koliko i njegov crtački talenat, a sakupljanje folklornih predanja pretvorilo se u praktično celoživotnu aktivnost.

*kasnije će joj posvetiti jedan strip

Mizuki je, nažalost, 1942. godine bio mobilisan u Imperijalnu armiju pa se brzo obreo i na ratištu, konkretno na Papui Novoj Gvineji gde je ne samo iz prve ruke iskusio strahote rata – kasnije je tvrdio da je jedini preživeli iz svoje jedinice – već i preležao malariju a zatim i izguvio levu ruku u jednom bombardovanju. Kako je leva ruka bila ona kojom je crtao, ovo je mogao da bude i kraj njegovog bavljenja finim umetničkim radom, pa je svoje dvadesete godine Mizuki proveo ne samo lutajući od posla do posla – uključujući prodaju ribe – već i gradeći jedan pacifistički svetonazor, pod dubokim uticajem strahota koje je iskusio tokom rata, ali i aktuelne američke opkupacije Japana, kao i činjenice da mu je stariji brat, oficir Imperijalne armije bio osuđen za ubijanje ratnih zarobljenika.

No, umetnički instinkt i potreba za stvaranjem su bili jaki i Mizuki se jednim delom izdržavao radeći kao ilustrator za tadašnje „crtane medije“, a koji su prethodili mangama kako ih danas razumemo. Kashi-hon je bio biznis zasnovan na iznajmljivanju stripova, magazina i knjiga pa je Mizuiki prvo radio za izdavače u ovom poslu, da bi onda dobio i posao kao ilustrator kartica za japanski „ulični teatar“ kamishibai. Kamishibai je na neki način bio preteča televizije (u smislu pop-kulture) jer su putujući umetnici svoje predstave izvodili prevashodno za decu, kreirajući minijaturne narative na drvenim i kartonskim pozornicama čije su ilustracije služile za promenu scena i okruženja. Posleratno okruženje u Japanu, sa velikom nezaposlenošću i siromaštvom pogodovalo je procvatu ove „industrije“ pa postoje procene da je u urbanim okruženjima i do milion dece dnevno posmatralo kamishibai predstave. Uprkos tome, ne pričamo o biznisu koji je zarađivao mnogo novca, pa je Mizuki jedva sastavljao kraj sa krajem. No, jedna važna dimenzija kamishibaija je bila i ta da su priče u ovim komadima bile bazirane i na narodnim skaskama i legendama, pa se Mizukijevo interesovanje za folklor pokazalo kao veoma korisno kada ga je 1954. godine tadašnji poslodavac instruirao da kreira nove priče u nekada popularnom kamishibai serijalu Hakaba No Kitaro (odnosno Kitaro s groblja).  Hakaba No Kitaro je bio baziran na narodnim verovanjima i sujeverjima i bio primer folklornog horora, u prepakivanju starih priča o duhovima i yokai-stvorenjima, nastavljajući se na postojeću tradiciju yokai-fikcije koja nije imala samo „čisto“ folklornu već i pop-kulturnu dimenziju iznenađujuće veliki broj godina unatrag.

Štaviše, uvodnik za ovu kolekciju navodi da je ilustrator Sekien Toriyama još krajem osamnaestog stoleća kreirao prvi ilustrovani vodič za yokaije sa profilima pedeset ovih đavolčića. Ovo ne samo da je prvi zabeležen slučaj da je neko seo, nacrtao i objavio grafičke prikaze mitskih stvorenja, već je i Toriyama pored nekih tradicionalnih yokaija dodao i neke koje je sam izmaštao sa satiričnim namerama. Njegov vodič je bio toliko popularan da je Seiken napravio još tri nastavka. Početkom dvadesetog veka je američki novinar Lafcadio Hearn bio autor serije knjiga sačinjenih nakon ekstenzivnog putovanja po japanskoj provinciji i prikupljanja narodnih umotvornina, a koje su, nakon prevoda na japanski proizvele interesovanje za foklor i ovu dimenziju tradicije i među urbanijom, obrazovanijom populacijom. Na ovo se nastavila knjiga Kunia Yanagite iz 1910. godine, Tōno Monogatari koja je bila uticajna u rastu akademskog interesovanja za folklor i proučavanje, između ostalog yokaija.

Yokai je termin koji se ne može baš 100% tačno prevesti na naš ili, uopšte, zapadne jezike. Politeistička japanska kultura podrazumeva prisustvo božanstava, duhova i natprirodnih bića (koja se poimence broje u milionima) u gotovo svemu što nas okružuje, u predmetima, zgradama, pojavama, elementima, konceptima… Yokai su jedan deo ovog ekosistema, možda u nekoj meri analogni našim, slovenskim, „vilama“ i vilinskim bićima, koja nisu nužno dobroćudna niti nužno zloćudna već često pre svega svojeglava, prevrtljiva i sa sopstvenim agendama, sklona da se u kontaktima sa ljudima ponašaju kao da se igraju, nanoseći nam štetu već time da ih mi ne razumemo i nismo obavezno svesni kakve posledice ta igra može imati.

Mizuki se, dakle, nastavio na jednu postojeću folklornu tradiciju ali je onda putem Kitara uspostavio dominaciju koja je praktično trajala pola veka sa ogromnim uticajem na japansku pop-kulturu, do mere da se danas i neki od tradicionalnih yokai likova smatraju njegovim kreacijama, već utoliko što su njihov grafički prikaz i prisustvo u kulturi zasnovani na Mizukijevim predlošcima. No, uspeh nije došao preko noći. Iako su prvi radovi na Kitaru pokazali kako je Mizuki u stanju da rafinira folklorne priče i osavremeni ih u jednoj meri, kashi-hon i kamishibai su bile industrije na zalasku. Tek kada je krajem pedesetih manga kao medijum postala defakto mejnstrim, sa etabliranim izdavačima, tržištem i populacijom čitalaca koji su mogli da priušte kupovinu nedeljnih magazina, i Mizuku je video svoju šansu. U stanju da drži korak sa brutalnim tempom proizvođenja nedeljnog stripa, Mizuki je tek ovde mogao da računa na redovnije prihode. No, čak i tako, Hakaba No Kitaro je jedno vreme tavorio u poluanonimnosti – iako objavljivan u nedeljnom tempu (u magazinu Weekly Shonen Sunday) ovaj strip je bio uglavnom zaobilažen od strane producenata animiranih serija koje su donosile, jelte, prave pare i slavu, a Mizukiju je sugerisano da je problem u naslovu koji je, eskplicitno pominjući groblje bio malo previše heavy za mlade čitaoce – glavnu ciljnu grupu – ali i sponzore. Mizuki će naziv mange na kraju promeniti u Ge Ge Ge No Kitaro, aludirajući na svoj nadimak iz detinjstva (kao dete je svoje ime Shigeru izgovarao kao Gegeru) ali i na onomatopeju žabljeg glasanja, tradicionano vezanog za yokaije, ali možda ključni korak ka osvajanju nacionalnog tržišta i ulazak u samo srce kulture glavnog toka je bila pažljiva promena duha samog stripa.

Naime, priče u kolekciji Kitaro su zasnovane na folklornim predanjima, ali ih sve povezuje upravo lik samog Kitara, dečaka sa natprirodnim moćima i dobrim poznavanjem populacije yokaija. Priče o Yokaijima koje je do tada Mizuki radio imale su jasno izraženu folk-horor komponentu, u skladu sa narodnim pripovedanjima pa je njegov ključni doprinos sa Ge Ge ge No Kitaro bio upravo da je uvedena naizgled mala ali presudna žanrovska izmena. Matt Alt u svom uvodniku povlači paralelu sa superherojskim stripom, ali ovo treba tumačiti više u ključu japanske strip-tradicije (od Astro Boy do, recimo, One Punch Mana) nego čitati kao kopiranje američkih predložaka. „Klasične“ horor priče ovde su adaptirane uvođenjem Kitara kao neke vrste modernog katalizatora koji je ne samo omogućio Mizukiju da poveže narative iz sasvim različitih delova Japana i lokalnih kultura u jednu tonalno konzistentnu celinu već i da ima priče u kojima se tradicionalni zapleti o yokaijima koji ljudima donose strah ili gubitke prepakuju u herojske narative gde požrtvovani momak u japankama i prugastom prsluku štiti te ljude kombinacijom dovitljivosti, znanja, natprirodnih moći ali pre svega srčanosti i požrtvovanosti koje skriva iza jedne indiferentne persone što luta Japanom bez cilja i praktično slučajno nailazi na nove slučajeve kojima će se baviti, spasavajući decu i poražavajući često zastrašujuće demone.

Mizukijev rad je proizveo pravu mali pop-kulturnu revoluciju pa je pored brojnih enciklopedija Yokaija koje će Shigero uraditi u narednim decenijama, Kitaro poroditi i gomilu televizijskih serija i igranih filmova a čak se i recentni Yo-kai Watch fenomen (video igre, filmovi…) u dobroj meri bazira na njegovim predlošcima.

Stripovi u ovoj kolekciji su namenjeni deci, pa je Mizukijev crtež jednostavan i efikasan sa likovima koji su urađeni kao jasne, brze karikature, tako da budu izražajni i prilagođeni tonu koji treba da nosi i dramu i horor ali i herojski narativ. Sam Kitaro je posebno upečatljiv na ime toga kako u sebi spaja „svakodnevnost“ i onostranost, na prvi pogled delujući kao običan provincijski klinac sa neurednom frizurom, a na drugi pokazujući da nije sasvim od ovoga svijeta, sa sopstvenim ocem – natprirodnim bićem po imenu Medama-oyaji koje je posle smrti vaskrslo u formi sopstvene očne jabučice – koji mu živi u levoj očnoj duplji. Sam ton stripa je bio pogođen na idealan način, kreirajući suptilne komične scene paralelno sa folklornim hororom koji nikada nije prelazio granice što bi ga učinile nepristupačnim ili odbojnim za decu. Utoliko, priče u ovoj kolekciji su „strašne“ i bave se duhovima koji posedaju decu, kidnapuju devojčice, isteruju ljude iz zgrada itd., ali su i energične i duhovite, sa Kitarom koji prolazi kroz herojske akcione scene gde će se i fizički boriti sa yokaijima, ali i demonstrirati neke svoje natprirodne sposobnosti – nevidljivost, mimikriju, kontrolu nad odvojenim delovima tela (tj. delovima tela odvojenim OD tela…), ekstremnu izdržljivost, korišćenje vlasi kose kao oružje itd.

Drugi ključan element uspešnosti ovog stripa bila je modernizacija koju je Mizuki sproveo, postižući srećan spoj između tradicionalnih motiva i zapleta sa jedne i savremenog okruženja sa druge. Ovo se prevashodno videlo u dizajnu samih yokaija i njihovom korišćenju nekih savremenih tehnoloških i socijalnih izuma (bejzbol utakmica sa yokaijima, voz za pakao u jednoj od ranih epizoda, ali i demonska agencija u jednoj od kasnijih, iz koje Kitaro isteruje yokaije paleći opuške od cigareta prikupljene u dve metalne kofe), ali i u jukstapozicioniranju japanskih natrpriodnih bića sa onima iz zapadnjačke tradicije te savremen(ij)e popularne kulture.

Danas su takvi krosoveri i mešapovi uobičajena stvar ali danas znamo da živimo u, kako reče Liotar, postmodernom stanju – šezdeseth godina prošlog veka je spajanje zapadnjačkih vampira sa japanskim yokaijima bilo originalno, pa malo i transgresivno i predstavljalo i neku vrstu pobune Japana protiv dominacije (kulturne i druge) zapada. Jedna rana epizoda sa vampirom je tek topla proba za kasniju, mnogo dužu i kompleksniju u kojoj Kitaro okuplja (preko oglasa u novinama, jasno) reprezentaciju japanskih yokaija što će se suprotstaviti invaziji zapadnjačkih čudovišta koja kreće sa jednog udaljenog japanskog ostrva. Vukodlaci, vampiri, veštice i Frankenštajnovo čudovište su, naravno, spoj tradicionalnog i pop-kulturnog u duhu ovog stripa, ali i ne preterano prikrivena alegorija za zapadnjački (kulturni, militaristički i ekonomski) imperijalizam koji je u Japanu i od pre Drugog svetskog rata percipiran kao jedna od velikih pretnji za Carstvo izlazećeg sunca.

No, možda najinteresantnija a svakako najduža priča u ovoj kolekciji ne samo da ima dugačak uvodni deo koji formatira Kitarov narativ kao herojsku potragu ekspedicije što se uputila na daleku, egzotičnu lokaciju – u odjeku avanturističke literature, filmova itd. iz poslednjih 60-70 godina – već ima i dublji socijalni komentar o sukobu modernizma i tradicije (ovde provueno kroz opoziciju nauke i „magije“), ali onda i urnebesnu, spektakularnu drugu polovinu koja je možda najbolje sažela Mizukijev melanž tradicionalnog i savremenog, dajući mladim čitaocima kinematsku kaiđu-akciju dok se džinovsko čudovište prekriveno kosom i ogromni robot koga vozi „naučnik“ sukobljavaju u urbanom centru Tokija.

Kitaro je, dakle, vrlo značajna kolekcija za svakog koga interesuje „klasična“ manga iz šezdesetih ali i jedan prevratnički rad koji je u velikoj meri preokrenuo tok razvoja savremene popularne kulture u Japanu. Vredi još dodati da je prevod u ovom izdanju izuzetan. Jocelyne Allen je ekstremno iskusna kanadska prevoditeljka sa dubokim poznavanjem japanske kulture i savremenog jezika i mada joj je Kitaro jedan od ranijih prevodilačkih radova, način na koji su jezik i ton prilagođeni engleskom duhu a da nije izgubljena osobenost japanskog izraza je ovde veoma uočljiv. Latinični letering koji je ovde zamenio japanski izvornik u domenu zvučnih efekata je takođe vrlo solidno prilagođen crtežu pa pričamo o izdanju koje, uz opširne fusnote i katalog yokaija na kraju  ima moje tople preporuke. Digitalna kopija nabavljiva je ovde.