Pročitani stripovi: Omni-visibilis

Za danas sam se vratio čitavu deceniju u prošlost i pročitao grafički roman Omni-Visibilis koga je napisao iskusni i nagrađivani Lewis Trondheim a nacrtao takođe iskusni i nagrađivani Matthieu Bonhomme. Nije iz zle namere, nego je ovaj strip, iako ga je belgijski Dupuis izdao još 2010. godine, tek prošle nedelje dobio svoj engleski prevod i papirno izdanje, a onda i digitalno izdanje na Komiksolodžiju. Moje neznanje Francuskog me po ko zna koji put stavlja u poziciju skorojevića i budale koja dolazi do bisera savremenog stripa tek onda kad su ih prava gospoda i šmekeri odavno potrošili kao paklicu najjeftinijih cigareta. Majka se trudila oko mene, nije da nije, ali najviše Francuskog što znam ostaje čuvena Iznogudova rečenica o tome da želi da bude kalif na mestu kalifa

Elem, Lewis Trondheim je ugledni francuski strip-autor koji je, kao i mnogi drugi, započeo izdajući sopstvene amaterske radove putem fotokopiranog fanzina. Iako i scenarista i crtač, Trondheim je važan za strip-istoriju i kao jedan od osnivača a zatim i urednika nezavisnog izdavača L’Association koji radi od 1990. godine  i publikuje ne samo zanimljive radove francuskih andergraund stripadžija, već je umeo i da objavi francuske prevode stripova srodnih američkih autora kao što su Jim Woodring ili Julie Doucet. Trondheim je devedesetih radio za Dargaud, publikovao za Delcourt i Dupuis i smatra se jednim od uspešnijih francuskih scenarista novije generacije, sa solidnim profilom brojnih albuma koje je radio u različitim kolaboracijama, od kojih su neki dobili i televizijske adaptacije. Pomenuću samo Les Cosmonautes du futur, Formidables aventures de Lapinot (koji se na engleskom objavljuje kao The Marvelous Adventures of McConey), dugački serijal Donjon, ili Coquelicots d’Irak, a koji izmeđ sebe ilustruju ogromnu širinu interesovanja i žanrovskog zahvata koje Trondheimu dolaze sasvim prirodno. Nagrađivan u Francuskoj i Belgiji više puta, Trondheim je i jedan od onih francuskih autora koji su i u SAD ostavili solidan trag, pa je i tamo nominovan više puta za nagrade Eisner, Harvey i Ignatz.

Njegov partner na ovom stripu je Matthieu Bonhomme o kome sam opširnije pisao pre izvesnog vremena osvrćući se na njegovu „gritty“ priču o Taličnom Tomu. Omni-Visibilis je, koliko umem da kažem, prva saradnja između ova dva autora, a čini se da je bila udobna za obojicu jer je vrlo brzo nakon nje stigao i dvotomni Texas Cowboys, vestern koga su ova dva autora uradila za Dupuis a na našem jeziku ga je publikovala Fibra, zgodno, sve u jednom tomu, da se ne mučite. Možda je Omni-Visibilis bio i neka vrsta probne vožnje za Teksaške kauboje, jer ne samo da je i ovo jedan nestandardno dugačak roman za franko-belgijske kriterijume, sa svojih 150 strana, nego i glavni junak, Hervé, fizionomijom jako podseća na protagonistu Texas Cowboys. No, kada naletite na dobru facu, jasno je da želite da je koristite što duže možete a Bonhommeov crtež je i u ovom stripu toliko dobar da bi mi prosto bilo žao da nije posle njega došlo još nešto slično.

Da bude jasno, Omni-Visibilis, sem grafički, nema mnogo veze sa Texas Cowboys, ovo je moderan, urbani strip sa savremenim senzibilitetom i mizanscenom, a žanrovski se smešta u onu malo „levlju“ traku fantastike koju bismo u nekom trenutku naše povijesne zbiljnosti obeležili nazivom slipstrim, pa na sve to dodaje elemente komedije.

Glavni junak Omni-Visibilis je, dakle, Hervé kancelarijski trut, u, recimo poznim dvadesetim godinama koji je na početku stripa oslikan sa jasnim karakteristikama osobe što joj moderno vreme ne prija preterano. Hervé ima blagi OCD i uvod u priču u kome gledamo ne samo njegovo ponašanje već i misaoni proces u toaletu kancelarije, a zatim u samoj kancelariji je zapravo bolno realističan. Hervéove dileme, brige i „nevolje“ su naglašeno trivijalne i ne bi ni predstavljale osnovu za nekakav dramski zaplet da ne živimo u vremenu u kome su svi* sve vreme na izvolte svima drugima. Iako napisana i objavljena u 2010. godini, ova priča u vrlo dobroj meri hvata atmosferu panoptikuma u kome se danas živi i anksioznosti što ide uz znanje da su naši postupci, iskazi, pa maltene i naše misli predmet posmatranja skoro pa čitavog sveta.

*iako ne baš „svi“ svi, ipak pričamo o cajtgajstu i jednom simboličkom značenju reči „svi“

Opet, srećom, ovo je strip nastao u 2010. godini i on svoje premise – filozofske i čisto tehničke – tretira na jedan srazmerno nevin način. Danas smo svi svesni da su moderan život i komunikacija (ne samo) onlajn i neka vrsta minskog polja doksovanja, pomnih i ne uvek dobronamernih istraživanja nečije prošlosti, malicioznog laganja i vađenja iz konteksta, uvreda i provokacija, ali i pogrešno usmerenih napora da se dosegne socijalna pravda i, da je Omni-Visibilis nastajao u, recimo, 2020. godini, verujem da bi bio u pitanju mračniji, oporiji narativ. Ovakva kakva je, ovo je jedna brza, dinamična, pa i vesela priča o tome šta se dešava kada nestane i poslednji prisenak privatnosti. Naime, naš Hervé, socijalno pomalo neuklopljen, rekosmo već, pomalo opsesivno kompulzivno posvećen određenim rutinama i ličnim ritualima, ipak vrlo blizu tog nekog ideala „prosečnog čoveka“, sa običnim poslom, običnom vezom, običnim prijateljima i interesovanjima, jednog se jutra budi i shvata da se nešto promenilo. Isprva su to samo čudni pogledi neznanaca na pariskim ulicama i u metrou, ali zatim mu postaje jasno da neki od ljudi – koje nikada u životu nije sreo – tačno znaju šta je on radio tog jutra pre nego što je krenuo na posao.

Omni-Visibilis je, rekoh, pre svega brz i veseo, možda tipično „francuski“ rad, spekulativna komedija koja svoju premisu ne tumači na jedan imanentno zastrašujući način. Gubitak privatnosti za Hervéa pomalja se postepeno i kroz jedan metodičan, zanimljiv pripovedni postupak gde veoma retko napuštamo perspektivu samog protagonista i zapravo su momenti kada nismo sa Hervéom samo neophodni, praktično uokvirujući kadrovi da se pokažu razmere neobjašnjivog fenomena u čijem se centru on nalazi. Držanje blizu glavnog junaka skoro sve vreme je svakako ograničujuća pripovedna tehnika ali ona služi dvema svrsama. Prva je da se sam Hervé pokaže do kraja stripa kao zaista običan čovek, lik koji ne samo da nema odgovore na komplikovana egzistencijalna pitanja koja se sama od sebe nameću već koji je u određenom smislu i žrtva okolnosti za koje nije sam kriv i koje ni sam – kao ni ostatak planete – zapravo ne razume. Ovo humanizuje glavnog junaka, a što je potrebno radi druge svrhe: čitalac, čvrsto vezan uz Hervéa, a koji je, iako je većinu vremena zbunjen i ne zna šta da radi, zapravo sasvim relatabilan, strip doživljava kao „svoje“ iskustvo, nešto viđeno iz prve ruke, štaviše iz, jelte, „perspektive subjektivnog kadriranja“ a što je savršeno za strip kome je „prenos“ ličnog iskustva iz te iste perspektive, bez filtriranja, bez ikakve kontrole, zapravo osnovna tema.

Da li su Trondheim i Bonhomme ovde imali na umu komentarisanje već zahuktalih društvenih mreža i pomaljajuće kulture „prenosa življenja“ koja će tokom decenije što će uslediti nakon izlaska Omni-Visibilis izrasti kroz rad i ogromnu popularnost raznih Jutjubera, Tvičera, Instagramaša, TikTokera? Nije ni važno da li su svesno i racionalno govorili o njoj, tek Omni-Visibilis je onaj primer umetničkog rada koji u dobroj meri sažima kulturni fenomen koji je tek u zametku i, kroz formu brze i humane komedije, upozorava i na njegove najmračnije strane. Omni-Visibilis je prepun ljupkih epizoda u kojima viđamo sa jedne strane „obične“ ljude, strance ali i ljude koje Hervé poznaje, kako sasvim zaobilaze njegou ličnost, pa čak i ljudskost, i prave gotovo maničan (paničan?) napor da ga iskoriste za komunikaciju, ponekada i za marketing, a sa druge strane, Hervéove najbolje ortake koji, iako im ni samima bogaćenje nije strano kao ideja – pa prave sulud plan o licitaciji putem signalnih raketa, koji, naravno, ne uspeva – služe i kao moralno težište stripa, pokazujući nedvosmisleno da im je do Hervéa, pre svega njega, lika koga znaju i sa kojim provode vreme, stalo više nego do Hervéa kao „medijuma“.

Ovo je postavka koja možda ne bi funkcionisala tako dobro da strip nije crtao Bonhomme. Rekosmo već da je ovaj čovek u velikoj meri bio inspirisan Peyom i Morrisom i Omni-Visibilis je prosto jedna oda lakoći, lepršavosti i izražajnosti franko-belgijskog stripa. Crtan u urednim, jasnim tablama sa (najveći deo vremena) po šest kadrova Omni-Visibilis je svejedno izuzetno dinamičan, brz strip. Sa svojih stopedeset strana, ovaj roman ima mnogo prostora da svoje pripovedanje dinamizuje i zasnuje na blago dekompresovanim scenama i vizuelnim gegovima što nose atmosferu i narativ unapred brzim tempom. Ovo je strip u kome je glavni junak većinu vremena zbunjen i ima vrlo malo delatne suverenosti ili, čak, ideje šta bi radio, dok oko njega izrasta sve nekontrolisanija masa ljudi koji ni ne znaju kako ali žele da ga iskoriste, pa je Bonhommeov disciplinovan ali razigran crtež idealan medijum da kroz njega pratimo priču sve do finala koje ima i određene egzistencijalne dimenzije. Činjenica da je ovo monohromatski strip – pored beline hartije i crnila tuša jedino još imamo plavo toniranje tabli – u velikoj meri oslobađa crtež da bude brz i dinamičan i onoliko malo ili mnogo detaljan koliko je to u datoj sceni potrebno, sa atmosferom koju dobijamo svetlom i izrazima lica blago karikiranih likova i gde bi bogatiji kolor zaista delovao suvišno. Bonhomme ovde demonstrira zaista vrhunsko majstorstvo, radeći u tradiciji čistog crteža bez mnogo senčenja, ali i bez previše pozadinskih detalja, dajući svemu utisak lakoće i brzine.

I Omni-Visibilis se svakako brzo čita, sa stopedeset strana koje prolete u jednom cugu, razdeljenim na umešno formatirane table koje su skoro uvek celina za sebe, i poentom koja – napravljena na poslednjim stranama u jednom očekivanom ali vrlo zarađenom preokretu – iako osmišljena majstorski tako da dobijemo emotivnu zadovoljštinu, zapravo, pogotovo kada strip čitate danas i svesni ste šta se sve u drugoj dekadi ovog stoleća dešavalo sa internetom, ima sasvim zlokobnu dimenziju. Jesu li Bonhomme i Trondheim bili vizionari ili su samo intuitivno napravili strip koji se pokazao istinitijim od svojih spekulativnih premisa? Tko zna? Stoji da je Omni-Visibilis odlična priča, koja je, iako bez pretencioznog tona i didaktičkih ambicija, samo dobila na značaju i težini sa vremenom koje je prošl od od njenog originalnog izlaska. Pročitati bez rezervi.

Pročitani stripovi: The Lions of Leningrad/ Les Souris de Leningrad

The Lions of Leningrad, ili, u originalu Les Souris de Leningrad je dvotomna priča o opsadi Lenjingrada od strane fašističkih snaga tokom Drugog svetskog rata, prikazana iz perspektive četvoro mladih osoba – danas bismo ih zvali tinejdžerima – čije su nežne godine adolescencije imale tu nesreću da se poklope sa jednim od najgorih perioda dvadesetog veka. Originalna dva albuma na Francuskom izdao je Dupuis a Engleski prevodi su nam, kao i obično, postali dostupni u digitalnoj formi putem Europe Comics inicijative. Ovo su dosta sveži radovi, sa prvim tomom koji je izašao krajem 2019. godine i drugim koji se, na Engleskom, pojavio prošle nedelje, zaokružujući čitavu priču, pa je pravi trenutak da se osvrnemo na ovaj rad.

Scenarista ovog diptiha, Jean-Claude Van Rijckeghem je možda ne baš renesansna ličnost, ali svakako osoba koja se nije libila da radi različite stvari pre nego što će napraviti karijeru u svojoj pasiji. A to, o iznenađenja, nisu stripovi, već film. Nekada prevodilac i novinar, Van Rijckeghem je osnivač produkcije A private View koja je do sada u raznim koprodukcijama uradila već pedesetak celovečernjih filmova. Ko je znao da se toliko uopšte snima u Belgiji? U svakom slučaju, i pored toliko posla, Jean-Claude je našao vremena i da napiše dvotomnu epopeju o sovjetskim tinejdžerima primoranim da odrastu u paklenoj atmosferi straha, nestašice i nepoverenja. Crtač, takođe Belgijanac iz Genta, Thomas Du Caju je svoje profesionalne početke napravio u animaciji, ali već deceniju i po radi stripove. Sa Van Rijckeghemom je već imao uspešnu saradnju na Betty & Dodge krajem prve decenije ovog veka pa je The Lions of Leningrad neka vrsta rijuniona starog benda. Du Caju je, da bude jasno, vrlo dobar crtač i njegov rad na ovom dvotomnom romanu je u velikoj meri zaslužan za kompenzovanje nekih, za moj ukus, blago upitnih elemenata same priče.

Opsada Lenjingrada je jedna od najpoznatijih a svakako najviše mitologizovanih epizoda Drugog svetskog rata, bez sumnje jedna od najdužih u modernoj istoriji sa svojim trajanjem od Septembra 1941. godine pa sve do Januara 1944. Sovjeti a kasnije Rusi nisu bez razloga ovo iskušenje pretvorili u jedan od najvažnijih elemenata svog narativa o Drugom svetskom ratu, sa naglašavanjem heroizma branilaca, ali i patnjama civilnog stanovništva. Nemačke snage su u početku imale podršku finskih trupa (dok Finci nisu vratili deo teritorije koji su im Sovjeti oduzeli u Zimskom ratu iz 1939./1940. godine), bilo je tu i nešto italijanskih vojnika, a od 1942. su se Nemcima pridružili i španski dobrovoljci, čuj mene „fašisti“, sve u istrajnom naporu da se sruši odbrana jednog od simbolički najvažnijih uporišta Sovjetskog saveza i bivše prestonice, u to vreme nazvane po arhitekti sovjetskog komunizma. Naravno, Operacija Barbarossa nije kreirana isključivo na simboličkim osnovama – Lenjingrad je bio i strateški važna tačka na ime svoje razvijene teške industrije, značajne za sovjetski ratni napor, ali i zbog toga što je bio baza sovjetske Baltičke flote. Da bude jasno, Nemci ovde nisu imali nameru da grad prosto osvoje i drže pod svojom kontrolom; dokumenti dostupni u arhivama pokazuju da je okupaciona vojska imala jasno naređenje da uništi stanovništvo, da odbije bilo kakve pregovore o predaji, grad sravni sazemljom a preživele prepusti njihovoj sudbini, kako bi se ova teritorija u celini predala Finskoj na korišćenje. U tom smislu,  izglađivanje stanovništva i gađanje civilnih ciljeva nisu bili samo nesrećni sporedni efekti ratovanja već deo strategije i činjenica da se u nekim novijim istorijskim osvrtima na opsadu priča i o genocidu nije baš bez osnova.

Na kraju je rezultat bio užasan za obe strane, sa preko pola miliona vojnika koji su poginuli i na nemačkoj i na sovjetskoj strani, ali i dodatnih 642.000 civila koji su umrli od gladi, bolesti, smrzli se ili izgoreli u požarima izazvanim bombama i granatama u samom gradu, plus još 400.000 koji nisu preživeli povlačenja i evakuacije pod granatama i strašnim vremenskim i epidemiološkim uslovima. Konteksta radi, američki istoričar Michael Walzer daje uslužno poređenje da je tokom opsade Lenjingrada poginulo više civila nego što dobijate kada saberete žrtve bombardovanja Drezdena, Hamgurga, Nagasakija i Hirošime.

Naravno, kada imate ovako masivan događaj, sa kompleksnim uzročno-posledičnim sistemom i godinama trajanja, pitanje kako da ga predstavite u stripu – ili bilo kom drugom pop-kulturnom formatu – je vrlo prirodna dilema. Van Rijckeghem se za ovu priliku odlučio za provereni i sasvim legitimni pristup pogleda „sa zemlje“, bez pokušaja da se ikako zaista obuhvati masivnost stradanja i herojstva koji se vezuju za Opsadu, ali uz rezon da će čitalac steći dublji uvid ako se sve prelomi kroz vizuru osoba koje su u svemu učestvovale, ne kao vojnici, pa čak ni kao puki civili već kao adolescenti koji su se nalazili upravo u fazi sticanja nekog permanentnijeg pogleda na svet i usvajanja trajnih vrednosti.

The Lions of Leningrad tako formatira svoj narativ kao jedan veliki flešbek, sa početkom priče u 1962. godini i misterioznim incidentom na koncertu Lenjingradskog simfonijskog orkestra, vraćajući se, za potrebe objašnjavanja zamršenih odnosa među likovima nazad u 1941. godinu i poslednji dan proleća, nekoliko meseci pre nego što će rat zahvatiti ovaj deo Rusije.

Odmah da kažem, prvi indikator da ću tokom čitanja ovog grafičkog romana više puta podizati obrvu bio je već na prvoj tabli, gde je ime simfonijskog orkestra napisano stilizovanom latinicom, uz transkripiciju, čime strip već na prvu loptu odbacuje nekakve pretenzije da će biti „autentičan“ u vizuelnom smislu i priklanja se jednoj „žanrovskijoj“ estetici. Naravno, ne znam je li ovo samo u varijanti na Engleskom jeziku – ostatak stripa uredno koristi rusku ćirilicu za natpise na zidovima, voznim vagonima itd. pa je ovaj prvi utisak ne samo estetski upitan već i pomalo zbunjujući.

No, dobro, priča prati četvoro omladinaca – u početku petoro ali najmlađi od njih gine u prvom susretu sa nemačkim okupacionim snagama – koji su pre početka rata bili najbolji drugovi, ali, pošto pričamo o tri momka i jednoj devojci, onda tu ima i određene, sasvim prirodne romantične i erotske tenzije – a čiji životi grubo i iz korena bivaju promenjeni kada rat dobaci do Lenjingrada. Početak narativa pokazuje inicijalni pokušaj da se deca i omladina evakuišu na sigurno, ali, nakon njegovog neuspeha i jedne iznenađujuće „akcione“ sekvence, klinci završavaju nazad u gradu, sa svojim porodicama.

Kako diktiraju i pravila žanra, deca ovde dolaze iz različith slojeva i scenario pravi vidan napor da sovjetsko društvo prikae kao srazmerno heterogeno. Iako se klinci autentično lože na narativ o revoluciji i svi se pale na legendu o heroju revolucije, Vasiliju Ivanoviču Čapajevu, postepeno uviđamo da ipak dolaze iz različitih društvenih slojeva i klasa koje je sovjetsko društvo nastojalo da demontira. Scenario je uspešan u prikazivanju postojanja i crvene buržoazije, ali i društvenog uticaja koji nosi mesto visoko pozicioniranog birokrate u partiji, a zatim i okretanja „kamere“ ka prostom narodu i prikazivanja kako se lenjinizam i, u ovom trenutku već i staljinizam, dešavao u, jelte praksi. Jedan od podapleta tiče se upravo suludo upornog lokalnog NKVD agenta koji proganja jednog od četvoro klinaca iz sasvim banalnih razloga, konstruišući čitavu komplikovanu priču o tome da su mu roditelji bili špijuni i da su nakon hapšenja priznali saradnju sa neprijateljem.

Ova atmosfera paranoje i neizvesnosti unutar čitavog narativa o opsadi grada i umiranja od gladi, zime i nemaštine je sasvim legitimno izmaštana i ima svoje mesto u priči, pogotovo što se zapravo razvoj odnosa između likova na kraju zapravo najviše i dešava pod uticajem tog indicenta vezanog za istragu protiv momka koji je u bekstvu (i krije se, nećete verovati, u ispražnjenom Ermitažu iz kog su vlasti sklonile sve umetnički i kulturno vredne eksponate da ih se fašisti ne dočepaju). Njegovi drugovi i drugarica su hteli-ne hteli, prinuđeni da sazrevaju ne samo pod fašističkom opsadom već i uz shvatanje da su određeni delovi sistema u kome žive patološki iskrivljena vizija nasleđena od originalnih, jelte, komunista što su junački jurišali na Zimski dvorac.

Strip dolazi na najbolju temperaturu u drugom tomu kada prikaz patnji civilnog stanovništva tokom dugih meseci opsade dobije jednu manje žanrovsku, autentičniju formu, sa dobro postavljenim epizodama u kojima vidimo kako se raspada ne samo koncept socijalističkog morala već i ljudske empatije i solidarnosti uopšte. Likovi su gladni, očajni i čine stvari koje nisu „normalne“ ali koje u kontekstu doživljavamo kao katarzično uverljive i ovde je The Lions of Leningrad svakako najbolji.

Ono gde sam imao određene rezerve je, očekivano, to da dva belgijska autora naprosto nemaju „osećaj“ za Sovjetski savez, Ruse, Slovene generalno i mada ovaj strip može delovati uverljivije zapadnom čitaocu, meni, koji, jelte, čak i nisam Rus, nije mogao a da ne ostavi i utisak mestimično sasvim pogrešnog tona. Naprosto, zapadnjaci su toliko dugo proveli u ideologiji individualne samorealizacije i slavljenja slobode za pojedinca da im je nezamislivo da postoji društvo u kome kolektivizam nije formatiran i percipiran isključivo kao represivan koncept. Otud, iako je sasvim legitimno što strip prikazuje klince kao buntovne, pa i na momente neprijateljski nastrojene ka birokratski pervertiranom sistemu komunističke pravde, on istovremeno potpuno propušta da podvuče patriotski ton, jednu duboko usađenu, a pogotovo među omladinom snažnu emociju spram svoje zemlje, rodne, jelte, grude, koja je pod nastrajem fašista i koja, emocija, služi i kao gorivo da se premoste glad, očaj, nemaština, bolest. Pa je tako ovaj strip veoma elegantan kada pokazuje, recimo, žrtve koje roditelji čine za svoju decu ali mu je potpuno strana ta dimenzija patriotizma i prkosa koja je esencijalna za priču o Lenjingradu i opsadi.

Razumem, naravno, da zapadnjaci naprosto ne umeju da o Rusima/ Sovjetima misle kao o nekom ko je u podređenom položaju (sem u odnosu na represivni komunistički sistem, naravno) i ko prkosno podnosi žrtve, no ovo je, bez obzira koliko ja sada kritikovao strip za nešto što nema umesto za nešto što ima, naprosto nedostatak koji ne mogu da previdim. The Lions of Leningrad nam ne daje dokumentarističke podatke, ne pokazuje nam u ciframa razmere patnji koje su pretrpeli civili u ovoj oblasti tokom opsade, fokusira se na individualne priče, sve je to legitimno, ali mu nedostaje značajna crta u tim individualnim pričama koja bi „stvarnije“ prikazala duh vremena.

U kontekstu toga, sitnije materijalne greške nisu toliko značajne ali mi je jedna malko izbola oči: vojnik Vermahta u jednom momentu sugeriše ubijanje dece jer „za Sovjete ne važe Ženevske konvencije“, ali ne samo da su dokumenti koji se danas zovu Ženevskim konvencijama potpisani tek 1949. godine već se i oni koji su im prethodili, notabilno oni iz 1929. godine odnose pre svega na tretman ratnih zarobljenika i ranjenika na bojištu – što sve nema veze sa hladnokrvnim ubistvom nenaoružanih maloletnika.

No, ne bih da ispadne da ovaj strip odjednom ništa ne valja. On je svakako snažniji u epizodama nego kao celina pa nam u njima i pruža nekoliko memorabilnih scena, zaključno sa onom u kojoj gledamo naše protagoniste kako spontano i sami učestvuju u borbi i u katarzičnom finalu odbijaju juriš nemačkih trupa i gde mlada violinistkinja Anka mitraljezom sama ubija gomilu jurišnika u lepom podsećanju na doprinos sovjetskih žena ratnom naporu koji se nije iscrpljivao samo u radu iz pozadine.

Thomas Du Caju je vrlo solidan crtač i njegov prikaz jednog teškog vremena ali i grada sa mitološkom aurom je zapravo autentičniji od samog teksta. Sa uverljivim likovima i dobro pogođenom atmosferom, The Lions of Leningrad izgleda vrlo lepo iako mu je priča sve samo ne „lepa“. Moja jedina zamerka, ali ovo je verovatno više stvar ukusa, ide na malo komprimovano pripovedanje, pogotovo prema kraju priče, sa mnogo, pa i previše panela po jednoj tabli, gde Du Cajuov jaki talenat zapravo ne možemo da vidimo u punom sjaju. No, u globalu The Lions of Leningrad je nikako savršen, ali svakako dobrodošao rad koji se dotiče važne epizode naše moderne istorije i mada joj nije dao priču kakvu bih ja smatrao idealnom, bez sumnje se da govoriti o časnom naporu. Na Comixologyju su albumi po svega šest dolara pa se možete počastiti.

Pročitani stripovi: Django – Hand on Fire

Ponekada me neprijatelji i zavidljivci kleveću, uostalom sasvim opravdano, da se ne razumem u evropski strip. Ne čitam ga dovoljno, ne poznajem ga dovoljno, ne pratim ga dovoljno i to je u državi u kojoj se evropski strip ipak vazda pratio i voleo, neretko uzrok sramote. Svojevremeno me je tadašnja urednica kulturnog dodatka Politike zvala da me pita da li bih za ovu publikaciju pisao o stripu a pošto sam znao da je žena francuski đak, bilo je potrebno da nekako u pet sekundi smislim kako da joj objasnim da ja eventualno poznajem stripove u kojima se leti i izbacuju laseri iz očiju te da sam sasvim bespomoćan čak i kad je u pitanju Zagor a kamoli nešto ozbiljnije, a da sve to zazvuči kul i muževno. Srećom, moj power move u tom momentu bio je da joj dam kontakt Pavla Zelića pa se sve nekako završilo na opšte zadovoljstvo.

Elem, u tom smislu, hteo sam da kažem da je inicijativa koncerna Mediatoon, nazvana prosto „Europe Comics“ gde se licenciraju radovi različitih izdavača (u Mediatoonu uostalom zajednički učestvuju Dargaud, Urban Comics, Kana, Dupuis, Le Seuil, Abrams i La Martinière), prevode na engleski i digitalno ojbjavljuju za anglofono tržište, što onda meni, primitivcu koji na francuskom ume samo da opsuje majku, na španskom da otera čoveka u pičku materinu a na nemačkom da mu seksualno napadne koleno* daje mogućnost da odabrane evropske radove kupujem na Comixologyju i čitam ih ne samo u dobrim prevodima već i sa dobrim leteringom, što, kad ste obnevideli kao ja – mnogo znači. Ovo je, svakako još jedan primer kako je piraterija iskrčila put, pokazala da interesovanje postoji, praktično kreirala tržište, i sada, a zahvaljujući i podršci Evropske Unije, više ne moramo da se (mnogo) bakćemo sa scanlation „izdanjima“ požrtvovanih entuzijasta već imamo, kako rekoh, dobre prevode i profi urađen letering. Što, znajući da je letering ponekad u evropskom stripu užasan, nije mala vajdica.

*ozbiljno

Elem, za danas bih se osvrnuo na strip-album Django – Hand on Fire koji je prošlog proleća objavio belgijski Dupuis a onda je dobio i svoju verziju na engleskom. Ovo je i pravi „evropski“ projekat utoliko da ga je objavio belgijski izdavač, originalno na Francuskom jeziku, u pitanju je biografija čoveka koji je rođen u Belgiji a proslavio se u Francuskoj uprkos tome što je došao iz populacije Roma, lutalica, dok su autori– Španci.

U originalu nazvan Django Main de feu ovaj strip album je, naravno, pomalo romansirana biografija jednog od najvećih evropskih muzičara dvadesetog veka, makar ako pričamo o popularnoj muzici ili, uže govoreći – o džezu. Naravno, Django Reinhardt nije počeo kao džez muzičar niti je džez uopšte bio poznat u Francuskoj kada je mladi čergar odlučio da ga sviranje violine ne interesuje i da želi da nauči da svira bendžo, ali je, a to uvod za ovaj strip-album podvlači, na kraju svog prekratkog života, bio jedini evropski muzičar za koga se može reći da je ostavio uticaj na američki jazz, barem u nečemu što smatramo klasičnom epohom. Ono što je nesporno je da je Django bio jedan od najvećih gitarista dvadesetog veka, inovator, eksperimentator pa i, uz rizik da nas ponese emocija, genije koji je ne samo kreirao sasvim nove tehnike sviranja već i maltene samostalno definisao prostor u kome će savremeni i budući džez-gitaristi istraživati šta sve sa ovim instrumentom može da se radi u okviru žanra.

Django Reinhardt je u moj život ušao negde krajem osamdesetih, više od tri decenije posle smrti, kada smo kolektivno gledali da malo istražimo i istoriju džeza koji smo u to vreme krenuli ozbiljnije da trošimo. Prva vinilna iskustva kojih se sećam da sam sa Djangom imao odnosila su se na njegovu svirku sa Stéphaneom Grappellijem, verovatno najčuvenijim violinistom u džezu a koji je sa Djangom sarađivao negde od polovine tridesetih pa sve do posle rata i poziva Djangu da svira sa Bennyjem Goodmanom, „kraljem svinga“, koji je ovaj posle kraćeg razmišljanja odbio, da bi svojih poslednjih par godina proveo eksperimentišući sa električnom gitarom i pronalazeći načine da bebop svira u svom stilu.

Naravno, snimci sa Grappellijem – započeti kada je Django bio u srednjim dvadesetim godinama – su zapravo „zrela“ faza njegove karijere, čoveka koji je pre svoje osamnaeste godine smatran legendom a sa devetnaest preživeo tragediju koja bi za svakog drugog muzičara predstavljala kraj karijere i, praktično, života. Sam strip, Django Main de feu se zapravo i ne bavi Djangovim zaista slavnim danima i umesto toga se usredsređuje na njegovo detinjstvo i adolescenciju, pokušavajući da pokaže kako je dečak prevazišao sudbinu života na margini a onda, kada su slava i bogatstvo bili praktično u šaci, sve izgubio, samo da bi morao da ponovo, pre svega sebi, a onda i svima ostalima još jednom od nule dokaže da je zaista ono što je za sebe tvrdio već nekoliko godina: najbolji na svetu.

Scenarista ovo stripa, Salva Rubio je istoričar koji piše stripove i među njegove prethodne radove spada i strip-biografija Monet koja se bavi životom slavnog slikara, rađena sa talentovanim crtačem po imenu Ricard Efa a koji je crtao i Djanga. Rubio ima gotovo idealan pristup biografskom materijalu, sa sistematičnošću i naučnom doslednošću kakve se očekuju od istoričara koji barata pre svega dokazivim, proverljivim činjenicama, ali onda i sa senzibilitetom proznog autora koji shvata da mitovi nisu prepričavanje činjenica i da bi, uostalom, kreiranje „tačne“ biografije Djanga Reinhardta bio uzaludan posao već na ime nedostataka brojnih biografskih podataka koji bi se strogo uzev smatrali obaveznim za ovu formu.

Naravno, nije neko iznenađenje da o čoveku rođenom 1910. godine u porodici Manuš Roma koja je život provodila putujući između Italije, Belgije i Francuske, svirajući i plešući za ad-hok publiku uz put prodajući sitne rukotvorine da se prehrani, da o takvom, dakle, čoveku nemamo baš precizne biografske podatke. Django je rođen negde na putu, u porodici koju je otac kasnije napustio – strip ovo simbolički sažima pokazujući majku samu na drumu kako hrabri nerođenog sina da još ne krene napolje, barem dok ona ne stigne do mesta na kome je čerga postavila logor za tu noć – i iako strip verodostojno pokazuje da su deca u ovoj zajednici zapravo imala mogućnost da idu u makar improvizovanu osnovnu školu (organizovanu u školjki rashodovanog autobusa), on sam, nikada, do kraja svog prekratkog života nije naučio da čita.

Ovo je, svakako, zajedničko mnogoj romskoj deci i danas, nažalost više od stoleća kasnije, ali strip makar vrlo uspelo prikazuje Djangovo detinjstvo u „Zoni“ i percepciju da je življenje u nečem što čitalac prepoznaje kao socijalnu marginu i tešku materijalnu deprivaciju – da ne pominjemo rasističke incidente kada se dođe u kontakt sa većinskom zajednicom – za stanovnike Zone (i drugu romsku decu drugde), delom i doživljavano kao život slobode, rasterećenosti, neprebrojnih mogućnosti.

Strip perfektno hvata drčnost i ambicioznost klinaca iz Zone, Djangovo fantaziranje o američkim gangsterima koje doživljava kao uzore u jednom momentu svog detinjstva, hvalisanje da će brzo napustiti ovu rupu i živeti ko car u Americi, i mada prikazuje težak život koji je vođen na obodima Pariza, on svoje karaktere nisi sažaljeva niti ponižava. Zajednica Manuša u Zoni je vitalna i dinamična na jedan samo blago romantizovan način u ovom stripu, sa razumevanjem kako se teško živi ali bez kuknjave ili idealizacije „drugog“ koji bi bio predstavljen kao savršeni, plemeniti uzor čitaocu opterećenom „white guilt“ kompleksima. Romi u ovom stripu su likovi, karakteri, nosioci vrline koliko i negativnosti, sam Django je složen, kompleksan karakter čiji natprirodni talenat i izuzetna snaga volje ne prikrivaju činjenicu da je ovaj romski klinac bio i, pa, tipičan klinac kome će brz put do (nekakve) slave i (nekakvih) para krerati svu silu narcisoidnih kompleksa i od njega napraviti i čoveka koji se ponaša neodgovorno, arogantno, pa i povremeno sasvim sadistički prema svojoj okolini.

Strip je utoliko pošteniji i pitkiji za čitanje jer se ne bavi osudom ni glavnog junaka ni zajednice u kojoj se on nalazi. Kada Djangu, njegovom bratu Josephu (za kog u stripu koriste isključivo nadimak Nin-Nin) i polusestri kažu da u klub na Pigalu gde se svira džez nema ulaska bez plaćanja, „posebno za prljave Cigančiće“, ovo je jedan sasvim naturalistički prikaz rasizma, bez popovanja ili nepotrebnih analiza koje bi kontekstualizovale ovakav incident za modernu publiku. Sam Django se ne potresa preterano i klinac veče provodi uha prislonjenog uz vrata kluba, slušajući rani jazz hit The Sheik of Araby i učeći ga, samo na sluh, napamet.

Django je, naravno, u stripu pokazan kao muzički superheroj a što je, pošteno govoreći i bio. Kao klinac je violinu sasvim savladao i smatrao dosadnom još pre nego što mu je izrastao prvi brčić, želeći da umesto nje svira šmekerski bendžo i praveći haos po školi i tukući se sa vršnjacima sve dok mu ga majka nije kupila. Iako bendžo nije od Djanga napravio dobrog učenika i odgovornog člana zajednice, pomogao mu je da pokaže fascinantan prirodni sluh i talenat, te gotovo bezgraničnu volju za vežbanjem koje je posedovao. Svaki muzičar će se sigurno identifikovati sa scenama u kojima Django besprekidno vežba, čak i kada nema instrument u rukama, samo površno uključen u konverzacije i socijalni život zajednice oko sebe.

Naravno, to što je neko genije, ne znači i da je socijalno priilagođen i strip pažljivo trasira Djangov put od dokazivanja lokalnim romskim muzičarima starijim od njega deset i više godina, preko otimanja između već ozbiljnih bal musette bendova za momka koga svi žele da slušaju, pa do podizanja nosa u nebo, kockanja, odvajanja cura i jednog sasvim prezirnog odnosa prema ostatku sveta koji nije obdaren ni njegovim genijem ni njegovim talentom da naoko beznaporno zarađuje. U jednom momentu jedan od stanovnika Zone primećuje da Django zaradi za jedno veče više nego što on zaradi za godinu dana i mada Django često te pare isto veče i potroši kockajući se i pijući, ovde nema resantimana i bolesne zavisti. U zajednici se prepoznaje Djangov božanski talenat a činjenica da je mladić privukao pažnju i belih muzičara iz prestižnijih pariskih lokala – poput u tom momentu slavnog harmonikaša Jeana Vaissadea – pokazuje, bez mnogo objašnjavanja, da je ovo na neki način i legitimisanje same romske zajednice iz Zone.

Ova periferija Pariza, inače zamišljena polovinom 19 veka kao zaštitni pojas ispred grada na kome je gradnja zabranjena postaće improvizovani dom za više od trideset hiljada Roma i vizuelni – pogotovo kolorni – kontrast između mekih pastela Zone i srazmerno tamnijih kadrova koji se događaju u centru grada (sa svim tim ljudima u odelima i kamenitim ulicama) je suptilan i evokativan.

Ricard Efa svakako pazi i da svojim blago karikiranim pristupom fizionomijama ne upadne u ikakve rasne stereotipe a da opet pokaže karakteristične elemente stila i mode Manuša naspram onoga što je bilo moderno u Parizu dvadesetih godina prošlog veka. Sam Django je crtan kao mladić čija energija uvek ima element bunta i besa – navikao da ga gledam kao nasmejanog tridesetogodišnjeg i starijeg brku sa fotografija koje su išle uz albume što ih je kasnije snimao, ovaj strip me je uspelo podsetio na odrastanje koje je bilo, iako puno novca i slave, i puno internih i eksternih iskušenja kojima klinac, i pored svih svojih fantastičnih muzičkih talenata nije bio uvek dorastao. Django u ovom stripu zna da bude i sebičan i neprijatan, često jako arogantan, i Efin rad na izrazima lica, ali još više na položaju tela govori mnogo o dubini karaktera i protivrečnostima koje su, naprosto, ljudske a to se u stripu koji pričaju o herojima često zaboravlja. S druge strane, umešno urađene Efine „filmske“ montaže i sažimanja vremena su baš ono kako žanrovski radovi najbolje pričaju priču o heroju, bez mnogo „objašnjavanja“ a sa puno pokazivanja.

Django Main de feu je svakako formatiran kao herojska priča koja sa dobrim razlogom pokriva samo prve dve decenije života svog protagoniste ne baveći se, moglo bi se argumentovati, zanimljivijim periodom njegovog života sa turnejama, pločama koje je snimao, susretima sa velikim muzičarima poput Dukea Elingtona, Colemana Hawkinsa i Louisa Armstronga i načinima na koje je Django spajao svoje romsko nasleđe sa džez formama u kojima je počeo da se oseća kao kod kuće. Django Main de feu je pre svega priča o tome kako je dečko sa samog dna društvene lestvice sebe dva puta pretvorio u najvećeg muzičara na planeti, jednom rodivši se i zainteresovavši se za muziku na uštrb svega ostalog, drugi put nakon što će pretrpeti povrede koje je trebalo da stave tačku na veličanstvenu karijeru u nastajanju.

Požar u čergi koji je Django jedva preživeo je zanimljiv i kao metafora prevrata utoliko što pokazuje da je momak, čak i tako popularan u Parizu sa velikim muzičarima koji su se otimali o njega i obasipali ga novcem da preleti u njihov orkestar, bez obzira na svoje dečačke snove o Americi, i dalje živeo na mestu koje je za njega predstavljalo dom, ma kako siromašan i socijalno marginalizovan. Nakon požara Django ne napušta romsko naselje u Zoni, štaviše, svesni da opekotine koje je pretrpeo ne samo da mogu da mu ugroze život već i da će, ako preživi, biti nesposoban da svira, komšije i rođaci čine sve da se skupi novac kako bi mu se pružila zdravstvena nega. Strip uspelo sažima Djangov period oporavka, sumnje koje su lekari imali u to da će ikada ponovo prohodati a kamoli uhvatiti instrument u ruke i najvažniji deo mita o Djangu, onaj o muzičaru koji, da bi ikako dotakao svoju nekadašnju virtuoznost mora da izmisli sasvim novu tehniku sviranja.

Neobično iskrivljeni prsti na vratu gitare su svakako jedna od prvih vizuelnih asocijacija koje mi danas imamo na Djanga a potreba da smisli kako ponovo da svira je i bila presudna u odluci da sa bendža (odnosno „gitdža“, hibrida bendža i gitare) pređe na gitaru i ne samo se paklenim vežbanjem brzo vrati na nivo koji je imao pre nesreće već i da nastavi dalje, pravo prema stratosferi bukvalno potpuno menjajući mesto gitare u džez muzici i zadajući potpuno nove horizonte istraživanja kolegama. Neću da tvrdim da je Djangova gitara bila jedini razlog što je bendžo praktično nestao iz džez-muzike nakon dvadesetih godina, ali je sigurno da džez-gitara danas ne bi zvučala onako kako je poznajemo da Django nije pretrpeo opekotine, promenio instrument i izmislio „svoju“ tehniku sviranja.

Strip se ovim i završava, prikazujući ovaj momenat kao ponovno Djangovo rođenje, trenutak u kome je mladić konačno pokazao i dokazao da ne namerava da se do kraja života vozi na sirovom talentu i njemu srazmernoj arogantnosti. Povratak staroj ljubavi iz dečačkih dana, sa kojom će se onda i oženiti i sve glasniji zvuci džeza koji su se čuli po Parizu (ne najmanje zaslugom Engleza Jacka Hyltona, „Britanskog Kralja Džeza“, a koji će doći u Pariz samo da čuje Djanga i da mu na kraju ponudi posao što će ga ovaj prihvatiti i krenuti u osvajanje anglofonog sveta), te širenje diskografske industrije vodili su mladog gitaristu iz uspeha u uspeh i od njegovog života napravili legendu.

Reinhardt će umreti premlad, sa svega 43 navršene godine ali će u tom vremenu postići mnogo više nego što maltene bilo ko drugi na planeti, a pogotovo onaj rođen u čergi negde na belgijskom drumu, može za sebe da kaže. Django Main de feu je romantizovana ali ne zaslađeno romantična priča o dečaku koji je, možda uprkos i sebi a svakako uprkos sudbini koja ga je veoma grubo kušala, postao čovek i mladalačku aroganciju opravdao fantastičnom inovacijom i inspirisanjem maltene svih muzičara koji će posle njega svirati džez. Nije to mali legat a ovaj strip vrlo umešno hvata taj formativni period i nalazi čoveka iza legende, dečaka iza genija, ali i zajednicu iza napaljenog klinca. Cena ovog stripa na Comixologyju je veoma niska pa ohrabrujem kupovinu, pogotovo uz vrlo solidni dokumentaristički materijal koji Salva Rubio dodaje uz strip. Da su nas ovako učili u školi, rekao bih, mešajući mit i fakat u idealnoj srazmeri, danas bih i ja imao neku diplomu.

Bonus: Mikstejp Djangove muzike koji sam sklopio za vaše uživanje:

Slobodno ga daunloudujte sa ovog linka.

Spisak pesama:

01. Blue Drag

02. Charleston

03. Runnin’ Wild

04. Swing Guitars

05. I Got Rhythm

06. China Boy

07. Japanese Sandman

08. Time on My Hands

09. My Melancholy Baby

10. Hungaria

11. Oriental Shuffle

12. Georgia on My Mind

13. Nagasaki

14. In A Sentimental Mood

15. Parfum

16. Alabamy Bound

17. The Sheik of Araby