Pročitani stripovi: The Resistance

Dugo sam pružao otpor ali na kraju sam seo i pročitao serijal The Resistance koga su za novog, ozbiljnog i ambicioznog izdavača, AWA, uradili J. Michael Straczynski i Mike Deodato Junior. Ovo je zaista jadna igra reči, ali ispostaviće se, adekvatna za ovaj projekat.

Kao što smo već pomenuli, a sada samo da utvrdimo gradivo – AWA Studios je izdavački projekat koga je Axel Alonso pokrenuo sa Billom Jemasom kada je abdicirao sa mesta glavnog i odgovornog urednika u Marvelu pre par godina i u pitanju je neka vrsta „prestižnog“ strip-izdavača koji, manifestno, na prvo mesto stavlja same kreatore (skraćenica AWA je od Artists, Writers & Artisans) ali ne pretvara se da je u pitanju nekakva partizanština nego ozbiljan biznis kog predvode ljudi sa decenijskim iskustvom i sa ambicijama da ovo što se pravi bude kvalitetno i, po mogućstvu, nastavljeno i u drugim medijima. Jak kapital sa kojim je AWA Studios krenuo znači da je solidan deo prve lige američkih strip-autora odradio ili radi projekte za ovu kuću, od Gartha Ennisa i Michaela Morecija, preko Benjamina Peryja, Bryana Edwarda Hilla, Jasona Starra i Victora Gischlera do Petera Milligana ili Cullena Bunna. Primetiće se da sam nabrojao i dosta autora kojima je pisanje stripova sekundarni posao, a koji su glavni deo svoje reputacije stekli pišući prozu. Što se crtača tiče, nema TOLIKO velikih imena, ali AWA generalno ima vrlo dobar kvalitet u grafičkoj sferi, sa Deodatom koji jeste najjače ime na rosteru, ali tu su i C.P. Smith, Will Conrad, ACO, naši Dalibor Talajić i Goran Sudžuka, pa koloristi Frank Martin, Ivan Nunes, Lee Loughridge i naravno, Sudžukin sjajni saradnik Miroslav Mrva.

Očigledno, JMS i Mike Deodato su među najvećim imenima ove postave, Deodato kao čovek koji je u Marvelu izgradio ogromnu reputaciju i evoluirao svoj stil tokom decenija da od brzog i prljavog brazilskog crtača dobaci do prestižnog autora koga danas uzimaju za najveće projekte, dok je Straczynski sa Babylon 5 sebe svakako upisao u istoriju televizije, ali je i za Marvel (i nešto manje za DC) radio ako ništa drugo ono upamćene superherojske stripove, a imao i sasvim solidne projekte u „creator owned“ sferi američke strip-industrije.

Kako su sa njima dvojicom na The Resistance sarađivali Frank Martin na koloru i Sal Cipriano na leteringu, obojica brutalni profesionalci, i kako je ovaj strip i na sajtu izdavača objavljivan u onlajn verziji te se prvih nekoliko epizoda tamo može i dalje pročitati, i još kako je polovinom Januara izašao i one-shot The Resistance – Reborns, formatom prilagođen čitanju na pametnim telefonima sa njihovim ekstremnim aspektom ekrana, jasno je da AWA, ne bez rezona, tretira ovaj serijal kao neku vrstu svoje lične karte, nudeći je kao „gateway drug“ čitaocu koji treba da je zguta, navuče se i otkrije da je uvek želeo da čita te neke „odraslije“, „ozbiljnije“ stripove koji, istina je, tretiraju slične motive kao i američka mejnstrim superherojština, ali na jedan savremeniji način, bežeći od u palpu utemeljene estetike i decenijskih kontinuiteta, kapirajući da ljudi od stripa žele isto što od televizije, samo, jelte, na papiru, ili već, ekranu telefona…

Zamislite onda koliko je bilo moje iznenađenje kada sam shvatio da me The Resistance ne samo ne radi na prvu loptu, nego da sam, nakon odustajanja od čitanja, pa borbe sa grižom, savesti, i na kraju povratka stripu te konačnog proverbijalnog trijumfa volje, zaključio da je ovo, eh, smeće?

Dobro, „smeće“ je jaka reč a mi smo stariji ljudi, ne treba da se izražavamo u ekstremima, može nešto da nam pukne, ali The Resistance je primer stripa koji je toliko zaokupljen postavkom sveta, tim, jelte, proverbijalnim worldbuildingom, toliko skoncentrisan na kreiranje „realistične“ atmosfere i ubedljivog mizanscena u kome će nam klasični trilerski/ akcioni tropi delovati ubedljivije, uzbudljivije, realističnije itd. da su nekako do kraja zaboravili da u njega treba da stave zaplet, radnju i likove.

Dobro, DOBRO, ne sasvim zaboravili ali za strip gde u impresumu pročitate da u firmi ima pet različitih urednika za različite aspekte produkcije, a tu bukvalno ni ne računam ostale ljude koji imaju titule „Inženjer operacija“ ili „Stariji konsultant“ – sam Alonso je Chief Creative Officer, naravno – The Resistance je šokantan proizvod pored kog  izgleda da urednik nije ni prošao, strip sklopljen od strane nekoliko prekaljenih profesionalaca što su naprosto pružili jedan tehnički minimum ali kome zaista izrazito nedostaje razlog da postoji. Ovde se, da bude sasvim jasno, vodim principom Hanlonove oštrice, koji kaže da ne treba pripisivati zloj nameri ono što se može pripisati prostoj nekompetentnosti, ali neko manje dobronameran od mene bi svakako The Reistance mogao da protumači i kao ciničan projekat u kome je najviše vremena posvećeno upravo tim elementima što se lako stave u kratki pič za Holivud ili već neku od produkcija koje prave sve te televizije što ih danas svi gledaju na internetu, uz punu svest da ljude koji odlučuju u šta treba uložiti pare ne zanimaju radnja i karakterizacija (kamoli literarnost ili osoben grafički identitet) već samo komprimovani koncepti što staju u pet sekundi i mogu se spakovati u prvih nekoliko trenutaka trejlera koje će 99% ljudi videti na Jutjubu/ Netfliksu pre nego što kliknu da idu dalje.

Ja nisam cinik pa to ne želim ni drugima i zapravo sebe ubrajam u prilične fanove JMS-ovog (i Deodatovog, ali on je ovde manje kriv… mada je kriv) strip-rada. Daleko od toga da je sve što je JMS u stripu radio bilo dobro, ali jedan period Spajdermena je bio, izvinićete, sjajan i apsolutno onaj zreliji pristup potreban ovom serijalu kada ga je Howard Mackie doveo na niske grane početkom veka. JMS je radio i Squadron Supreme za Marvel, dajući ovoj Marvelovoj varijaciji na DC-jeve superheroje jedan zreliji, interesantan ton, postavljajući već tada svoj koncept superherojskih stripa za „odraslije“ a The Twelve, jedan od njegovih poslednjih radova za Marvel bio je meni prilično drago odavanje pošte likovima iz doba palpa na opet nekakav „odrasliji“ način. Straczynski je u Marvel doneo taj „televizijski“ kvalitet pisanja, sa zrelijim karakterizacijama i jednim jasnim, odmerenim pripovedanjem za koje, da bude jasno, ne mislim da treba da budu predložak za sve stripove svuda, ali su imali svoje mesto u tom nekom momentu naše povijesne zbiljnosti.

No, The Resistance je to isto – po tonu i generalnom pristupu obradi tema – ali bez trunke inspirisanosti u domenu zapleta, priče i likova, a onda i bez trunke napora da se od svega napravi makar interesantan narativ.

Ponovo, najgora stvar u The Resistance je što deluje kao da je pisan da se lako objasni našmrkanim egzekjutivima u TV/ filmskim studijima zašto je sve to kul i potencijalno VELIKI budući hit, a čemu su žrtvovani ne samo zanimljiv zaplet i karakteri već i bazični pripovedački kvaliteti. Ovo je, naime strip čija čitava prva epizoda ide kao hronika zastrašujuće pandemije koja je zahvatila planetu Zemlju – ovu našu, savremenu, bez ikakvih odstupanja od onog što doživljavamo kao deljenu stvarnost – i sve je to prikazivano kroz „skakanje“ kamere sa kraja na kraj sveta, kroz lica televizijskih spikera koja pričaju o zastrašujućoj brzini kojom se bolest širi i ogromnoj stopi smrtnosti, kroz sastanke Saveta bezbednosti i individualnih kriznih štabova u raznim nacionalnim državama, kroz prikaze masovnih katastrofa i malih, individualizovanih tragedija… Deodato sve ovo vrlo ubedljivo crta – sa godinama je njegov crtež dobio određenu „fotografsku“, dokumentarističku dimenziju a da nije sasvim izgubio na energiji i elegantnosti, pa je ovde to preletanje preko planete urađeno dobro, ali strip, bez obzira što stiže da nam pokaže i likove koji će u kasnijim epizodama biti nešto najbliže protagonistima što ćemo dobiti, do kraja prve epizode ostaje izrazito depersonalizovan, više, zaista, kao da je u pitanju pič sa seriju, jedna produžena montaža nego priča sama za sebe.

Nažalost, ovako ostaje i nadalje. The Resistance započinje kao priča o pandemiji, ali se nastavlja kao priča o svetu koji je pandemiju ipak preživeo a da mu je ona donela i neočekivani bonus u formi „buđenja“ latentnih supermoći kod desetak miliona stanovnika i zapravo se „The Resistance“ iz naslova odnosi na grupicu novopečenih „superljudi“ koja shvata da sada ima moć da promeni svet ali da će im se na tom putu isprečiti vlade i krupni kapital – svi oni koji profitiraju od status kvoa. Telepatski povezani, željni da pomognu ljudima širom planete da budu slobodni – a Rusija je, nagađate, tokom pandemije iskoristila priliku da okupira Belorusiju*– a onda pojačani i donedavnim savetnikom predsednika SAD za pitanja bezbednosti koji se ne slaže sa idejama novog predsednika da u post-pandemijskom periodu od Amerike napravi fašističku diktaturu gde će građani biti, jelte, bezbedni, ako ne već slobodni, „Otporaši“ imaju smeli plan da u globalnu revoluciju krenu šireći ljubav a ne mržnju…

*strip navodi da su hteli isto da urade i sa Ukrajinom, Moldavijom, Srbijom i, er… Hrvatskom(?) kako bi kompletirali svoj istorijski prostor ali se pandemija završila pre nego što su se Rusi snašli…

The Resistance, dakle, počinje kao „realistična“ priča o pandemiji (u kojoj Kinezi, jelte, bombarduju čitave svoje gradove da spreče dalje širenje smrtonosnog virusa – toliko o „realizmu“) a nastavlja se kao superherojština-sa-realpolitikom i mada su tonalni prelazi malo „jaki“, ja bih to svakako izgutao samo da je zapravo bolje urađeno. JMS je ovde mogao da se osloni na mnogo preteča, od Wildstormovog The Authority, pa onda Black Summer, Suicide Risk i Jupiter’s Legacy pa svakako i do nekih Marvelovih radova (partikularno Civil War u kome je i sam aktivno učestvovao), ali njegovo rukovanje materijalom u ovom stripu je neobično nenadahnuto. Politika mu je trapava, klišeizirana, sva u opštim mestima (Amerikanci razmišljaju o fašizmu, Kinezi i Rusi ga sprovode…) a sama superherojština bez ikakvog šarma. Osim jedne epizode u kojoj vidimo mladog čoveka-sa-moćima koji bi da ih stavi u službu čovečanstva a susreće se samo sa agencijom kojoj je najvažnije kako će mu izgledati kostim i da ne bukira pojavljivanja na rođendanima i promocijama a da oni ne dobiju svoj procenat, ostatak tretmana superherojskih motiva i njihovog odnosa sa svetom je veoma tunjav. Stzraczynski se ne trudi da sagradi „klasičan“ ekosistem superheroja i superzločinaca, rezonujući da to nije realistično, ali se umesto toga odlučuje za jedan globalni pokret za mir kog predvode ove osobe a koji je tek prepun klišea i likova koji nemaju ni trunku karakterizacije ili ikakve, znate već, ličnosti. Likovi imaju samo uloge, pokupljene iz žanrovskih radova (uključujući, dakako i prethodnih JMS-ovih radova, poput, recimo, Sens8) i tako dobijamo harizmatičnu predvodnicu koja povezuje druge svojom telepatijom, snažnog, neranjivog Rusa koji se odrekao „svojih“ kad su pokušali da ga stave pod, jelte, kontrolu itd. itd. itd. ali niko od njih ne deluje ne kao „stvarna ličnost“ nego ni kao stripovski lik, ostajući isključivo na razini upotrebljivosti da bi se kakva-takva priča koliko-toliko izgurala do kraja. Ovde dolazimo i do Deodatove krivice koja se svakako očitava u nikakvoj karakterizaciji likova, nula napora da se od njih napravi išta više do kolekcije manekena*, stereotipnim kompozicijama…

*sem u slučaju amerikog predsednika koji je, sasvim očigledno, nacrtan po uzoru na Eda Harrisa…

Priča, dakle, nije sjajna naprosto jer se paralelno pokazuje i kako je pandemija započela i šta su o tome mislili svetski moćnici i mada ovde ima zanimljivih spekulativnih, naučnofantastičnih motiva vezanih za poreklo i funkcionisanje virusa, strip i njih tretira isključivo utilitarno, dajući nam jednu – u najgorem smislu – televizijsku triler-klackalicu u kojoj različiti stručnjaci iznesu svoje hipoteze i mi do kraja nemamo pojma koja od njih bi mogla biti tačna a klifhenger na poslednjoj tabli treba da nas oznoji i narajca za sledeću sezonu.

No, ja se posle svega nadam da sledeće „sezone“ neće zapravo biti. The Resistance je neshvatljivo loš projekat koji, sem na bazičnom zanatskom planu – dakle, tempo izlaganja ideja, broj panela po stranici i slova po jednom panelu, a što je sve na mestu – nema baš ništa čime bi se preporučio za čitanje. Sa jedne strane imamo „trilerizovanu“ priču o pandemiji čija se stereotipna priroda, igrom slučaja, mnogo naglašenije primeti kada je čitate usred stvarne pandemije koja pogađa planetu. Ja nisam od kamena, i svakako bih dobar – ma koliko stereotipan – narativ o pandemiji, iskušenjima koje naučnici prevazilaze da bi, uz žrtve, spasli čovečanstvo ne samo od bolesti nego i od kratkovidih političara, čitao bez problema. Ali The Resistance to nema, odnosno ima ga samo u tragovima. S druge strane, „superherojski“ deo narativa je slab, isprazan i naglašeno lišen karaktera, sa likovima koji treba da deluju zrelije i realističnije od tipičnih superheroja, ali završavaju samo kao čak ne ni skice nego ideje za likove, napisani – ali i nacrtani – samo u opštim crtama.

Deodatov crtež svakako donekle spasava stvar ali svakako bih naglasio da Brazilac, pored sve svoje sklonosti kontemplativnijim radovima u poslednje vreme, zaista najviše blista kada radi akciju i energičan crtež. Utoliko, njegovi neprebrojni prikazi ljudi koji sede (ili stoje) u zamračenim prostorijama, gledaju u ekrane i tihim, prisilno smirenim glasovima pričaju jedni sa drugima naprosto nisu zanimljiv „sadržaj“. Deodato to sve crta „dobro“, trudi se da dinamizuje lejaut sada već i pomalo manirističkim dodavanjem okvira koji jednu veliku sliku dele na pregršt manjih, Martin svemu daje primereno „mračan“ i zreo (čitaj „smeđ“) kolorni izgled, ali to zaista nije interesantno za čitanje.

The Resistance se sa šestom epizodom završio krajem Septembra prošle godine, a kolekcija je stigla u Oktobru i ja sam već izvesno vreme sa samim sobom u debati da li da uopšte počinjem da čitam spinof Moths koji treba da krene sa izlaženjem ovog proleća. Na kraju krajeva, sve ovo do sada deluje kao samo pripremni rad za neku potencijalnu buduću televizijsku seriju u kojoj će se pričati „prave“ priče, a pokušaj čitanja one-shota The Resistance – Reborns koji je izašao polovinom Januara završio se na dvadesetpetoj od pedesetak strana koliko ova kolekcija kratkih vinjeta iz „The Resistance univerzuma“ ima. Jeste da je moje vreme bezvredno, ali bar još uvek mogu da biram na šta ću da ga trošim. Recite „ne“ The Resistanceu (kog na Comixologyju imate ovde) jer će time ovi, meni inače dragi autori, moći da na vreme uvide da rade nešto potpuno besmisleno i možda začeti neke bolje projekte.

Pročitani stripovi: Avengers of the Wastelands, Savage Avengers, Berserker Unbound, A Walk Through Hell, Machine Gun Wizards i Space Bandits

Danas bih dao kratak, neobavezan, sasvim žovijalan pregled nekih od stripova koje sam čitao poslednjih dana. Biće tu i superheroja, i nesuperheroja, varvara i kriminalaca, svemirskog i drugog tipa. Biće i Mark Millar koji je sve to odjednom. Neće biti lako ni njemu ni nama.

No, hajdemo prvo u smeru superheroja, alternativnih budućnosti, medmaksovštine i markmillarovštine kanalisane preko najmanje dva stepena apstrakcije. Hoću reći, pogledajmo na šta je ličio Avengers of the Wastelands, miniserijal od pet epizoda koji je izlazio u prvoj polovini ove godine, dok je još delovalo da ljudska rasa ima šansu i da nismo osuđeni na skoru, neumitnu propast.

Naime, „Wastelands“ iz naslova ovog stripa nije samo korektan opis naše sutrašnjice već i lokalitet u Marvelovom vremeprostoru kog je izmaštao Mark Millar pre više od jedne decenije za svoju Old Man Logan priču o ostarelom Wolverineu u budućnosti koja je krenula po zlu – kao i svaka budućnost u Marvelovom multiverzumu, sem što je ova bila vezana baš za samog Wolverinea koji je pobio čitav svoj X-Men tim zaveden Mysteriovim iluzijama i time doveo do pada čitave svetske civilizacije kada su superzločinci uleteli da popune vakuum, počistili superheroje sa scene i zaveli vladavinu terora na planeti (ili makar u SAD u kojima se sve ove priče događaju).

Premotamo li deceniju unapred, znamo da je Old Man Logan bio kasnije srazmerno uspešan serijal koga je prvo vodio Jeff Lemire a onda je predat na staranje Edu Brissonu koji ga je dostojno i dostojanstveno dovezao do kraja sa maksi serijalom Dead Man Logan prošle godine, puštajući ostarelog (anti)heroja da se konačno odmori ali i kreirajući usput nekoliko zanimljivih likova koji su ostavili mogućnost za pričanje novih priča u ovom okruženju.

Avengers of the Wastelands je upravo to – nova priča u alternativnoj budućnosti Wastelands univerzuma, sada sasvim nevezana za Wolverinea ili X-Men, sa ambicijom da istraži deo potencijalno bogatog simboličkog i drugog materijala što ga nudi razrušeni svet kojim vladaju superzločinci.

Više puta sam već pominjao da je Brisson jedan pouzdan profesionalac koji ne mora da vas sruši na pod hikmanovskim uzletima vizije niti kingovskim dubokim zaronima u likove i njihove najintimnije nutrine, ali koji je veoma sposoban da osmisli priču, da joj uverljivu dramsku strukturu, žonglira među nekoliko likova i šaltajući prirodno između akcije, drame i komedije, ponudi zaokružen paket. Avengers of the Wastelands je manje-više upravo ovo, uz ukazivanje da je ovde Brisson praktično po prvi put pušten da u centar stavi likove koje je sam kreirao, prikači im par klasičnih trećepozivaca i onda ih usmeri protiv neprijatelja koji, iako ne potpuno stran klasičnim Avengersima, tradicionalno ima mnogo više veze sa Fantastičnom četvorkom.

No, ako se podsetimo da je i sam Old Man Logan prvi put viđen upravo na stranicama Fantastične četvorke u vreme kada je Mark Millar sa Bryanom Hitchom radio ovaj serijal, ispada da Brisson praktično dovodi čitavu priču kući.

Neke od najboljih priča o Avengersima su one u kojima tim supermoćnih pojedinaca mora da se suoči sa daleko nadmoćnijom pretnjom, bude rastrzan neverovanjem u sebe, možda spoljnjim političkim pritiscima, možda međusobnim nepoverenjem, i na kraju pobeđujući unutarnje demone pobedi i spoljne izazove. Hickmanov cenjeni trogodišnji opus je na kraju dana bio upravo to, a mogle bi se navesti neprebrojne priče iz klasične ere koje su imale ovakvu potku. Avengers of the Wastelands je baš ovo, priča o okupljanju tima u svetu u kojem superheroji praktično ne postoje a i ako se pojave, budu skršeni združenim radom kriminalnih vladara pustošnog sveta, osim što Brisson ima mogućnost da se pozove na istoriju ovog sveta i uzor u superherojima vremena prošlih pa je okupljanje tima koji, isprva vrlo uzdržano, sebe naziva Avengersima, zapravo simpatična lekcija iz skromnosti, verovanja u ideju ali sumnje u sebe itd. Glavni junaci, koje smo upoznali u Dead Man Logan, su Danny Cage i Bruce, nove verzije Thora i Hulka, interesantne varijacije na klasične arhetipove sa karakterizacijama koje su višeslojne i moćima koje nisu nužno samo u domenu grube sile i ogromne snage. Od početka serijala, Danny i Bruce, udruženi sa novim Ant Manom su praktično na putu, gde će anpasan pokupiti Viv Vision ali i novog Kapetana Ameriku, jedan interesantan antiherojski lik, a sve pokušavajući da osujete suludi plan Doktora Dooma koji je, vidi se to sve vreme, sa svojim nakupljenim iskustvom, resursima, magijom i tehnologijom, mnogo jači od svih njih zajedno.

Brisson uspeva da okrutnu markmillarovsku postavku u svetu bezvlašća i ogoljenog nasilja prirodno proširi tako da vidimo da postoje i oblasti sa sačuvanom tehnologijom i društvenim strukturama – približavajući tako Wastelands okruženje Fist of the North Star standardima, i odmičući se od Mad Maxa koji je bio očigledna predložak za originalni Old Man Logan – a sukob (novih) Avengersa i Dooma na kraju ima jednu veoma zadovoljavajuće filozofsku dimenziju i ne završava se na tome čiji su bicepsi veći i ko ima više robota da baci na onog drugog. Likovi imaju prostora za rast a neizbežne sumnje i rascepi u timu razreše se na veoma odmerene načine.

Marvelove priče u Wastelands mizanscenu su do sada imale sreću da ih crtaju veoma dobri autori pa je tako posle Stevea McNivena, Mikea Deodata, Marca Checchetta, Mikea Hendersona (i drugih) na red stigao mladi Jonas Scharf. Ovaj Nemac je uglavnom poznat po radu sa Cullenom Bunnom na horor serijalu Bone Parish gde je blistao a Avengers of the Wastelands mu je izvrsna vizit-kartra za dalji superherojski rad ako ga poželi. Scharf je ekonomičan pripovedač sa velikom gustinom informacija po tabli a da tempo pripovedanja zbog toga ne deluje isforsirano, naprotiv, sa taman dovoljno patosa i predaha da sve ima jednu dobrodošlu „epsku“ dimenziju. Pritom, taj epski stil svakako je primeren ovakvoj priči i očitava se u mnogim ikoničkim tablama, ali Scharf ima i sasvim humane elemente u svom crtežu, približavajući nam likove koji su mahom ili vrlo ili potpuno novi tako da ih prihvatimo i upoznamo. Finale u Novoj Latveriji je primereno dramatično i ovde kolorist Neeraj Menon signalizuje promenu biranjem tamnijih, „metalnijih“ tonova da se napravi jasna razdelnica u odnosu na pustinjski mizanscen prethodnih nastavaka. Vrlo pristojan mali strip.

Drugi serijal za danas isto ima Avengers u naslovu ali je tekućeg tipa. O „pravim“ Avengersima ću pisati kada za to bude pogodne prilike, ali ovom prilikom recimo koju o možda i iznenađujuće zabavnom serijalu Savage Avengers koji izlazi od Maja prošle godine i u dosadašnjih šesnaestak brojeva je, iznenađujuće, uspeo da jednu skoro šaljivu, a svakako jednodimenzionalnu premisu, razvije u narativ koji ne osvaja inteligentnošću ili dubinom, ali kao da uspeva da jake strane likova koji ga nose iskoristi na najbolji način.

Naime, Savage Avengers je jedna od onih priča u kojima imamo gomilu supermoćnih individua od kojih neke pripadaju ili su pripadale već postojećem timu, a koje se udružuju silom prilika da bi zaustavile iznenadnu novu pretnju, a što ih tokom vremena isprofiliše u novi tim sa posebnom dinamikom i senzibilitetom. Otud „Avengers“ u imenu ovog magazina treba shvatiti prilično uslovno jer je ovde od „pravih“ Avengersa prisutan praktično samo Doctor Strange (i, ajde-de, na guzove, i Doctor Voodoo), dok je ostatak ekipe sastavljen od profesionalnih ubica, pljaškaša, psihopata, pa i jednog sertifikovanog poludemona. Gerry Duggan, scenarista i kreator serijala je prošle godine primetio da bi jednako pošten naziv bio i „Stabby Avengers“ s obzirom na to koliko ubodnih oružja ovde ima po članu tima. Svakako je jasno da ovo nisu Avengersi vašeg dede koji su bili i dalje inspirisani idealima pravične borbe iz još uvek svežeg u sećanju Drugog svetskog rata. Ovo je tim koji, za razliku od originalnih Avengers, ne da nema problem da ubija već kome je možda osnovni cilj da iznađe način da jednom zauvek ubije jednu od najvećih pretnji ikada u Marvelovom glavnom univerzumu.

Ova najveća pretnja, pak, dolazi – iz sveta Konana Varvarina.

Šašavi krosoveri su, naravno, Marvelov hleb svagdašnji i ne treba zaboraviti da je i sam magazin Conan the Barbarian već u jednom od prvih svojih brojeva ranih sedamdesetih imao krosover sa multiverzumom Michaela Moorcocka. Konan, dakle, nije gadljiv na multiverzum i krosovere – pre neku godinu dok su prava još bila u Dark Horseovom privremenom vlasništvu, Gail Simone je za DC uradila zabavan miniserijal gde su se Konan i Wonder Woman nakratko udružili, a sada kada je Konan ponovo „kod kuće“ u Marvelu, pogotovo sa Gerryjem Dugganom koji je pisao prvu priču u novom Savage Sword of Conan, nije neko iznenađenje da ova verzija Avengersa u svoje redove ubraja i omiljenog Varvarina.

Štaviše, onako kako je Avengers of the Wastelands suštinski baziran na konceptu iz Fantastic Four, tako je i Savage Avengers zapravo neka vrsta „nastavka“ priče iz klasičnih Uncanny X-Men 190 i 191 gde su Chris Claremont, John Romita Junior i Dan Green prikazali kako Kulan Gath, moćni čarobnjak iz Konanovog univerzuma, magijom pokorava moderni Marvelov univerzum. Ova prilično sumanuta priča sa polovine osamdesetih daje osnovu za aktuelni serijal u kome se Konan, transportovan kroz vreme, udružuje sa likovima kao što su Wolverine, Elektra, Black Widow, Doctor Voodoo, Punisher, Doctor Strange, Magik itd. za mnogo krvopljusne zabave i na uživanje masa koje od stripova ne traže nužno uvek dubinu i filozofiju.

Savage Avengers, da bude jasno, nije strip dubine i filozofije već akciona ekstravaganca u kojoj posle pet strana predigre odmah dobijate money shot u vidu prizora kako se Konan bori protiv gomile nindža, u kome Elektra i Doctor Strange imaju snošaj u bestežinskom stanju, Punisher Konanu pozajmljuje automatsku pušku za jedan prilično težak sukob sa nadmoćnijim neprijateljem a sam Konan, posle noći u kojoj je od seksa odvalio ne manje od tri prostitutke (trefikovane od strane meksičkog narko-kartela, naravno, a koji posle najebe), uzima prostetičku nogu jedne od njih da ubije emanaciju demona Shuma-Goratha koja u ljude ulazi kroz kokain. Savage Avengers se ovde bore protiv asgardskih zmajeva i čudovišta iz pakla, glave se seku, udovi lete na sve strane a čarobnjaci plaćaju strašne cene za putovanja kroz vreme, oživljavanje mrtvih i – u jednom momentu – pridobijanje Konana na svoju stranu nakon što mu je Doktor Doom poslužio vrlo ukusnu večeru.

Gerry Duggan je vrlo spretan scenarista, kadar da se prilagođava materijalu i sa Savage Avengers imamo utisak da je čovek sebi stavio imperativ da se dobro zabavi. Utoliko, indikativno je da ovo već šesnaest brojeva uspeva da vozi jednu priču, umešno razdeljenu na prirodne epizode, ali sa jasnim ciljem, jasnom motivacijom likova i energijom što je daje osećaj neverovatno ogromne pretnje i požrtvovanih napora gomile likova koji uglavnom ne očekuju da prežive ovu avanturu. Ne znam koliko Duggan može da održi ovaj balans, ali da budem iskren, nisam ni očekivao da premisa „Konan i rendom grupa superheroja se biju sa nindžama koje rade za Kulana Gatha“ može da izgura više od tri broja stripa. Duggan pametno pušta da harizme protagonista odrade najveći deo proverbijalnog „heavy liftinga“ i mada likovi nemaju produbljene filozofske dijaloge, teško je poreći da se Savage Avengers u velikoj meri vozi na hemiji koja se prirodno razvija kada spojite Punishera, Elektru, Daimona Hellstroma, Doctor Voodooa, Doctor Strangea, Black Widow, Magik i Wolverinea i stavite ih u situaciju u kojoj će se svet završiti ako oni ne budu 100% ono što jesu – jedva kontrolisana hodajuća oružja sa dubokim psihološkim ožiljcima i previše moći na raspolaganju.

Naravno, lavovski deo posla obavljaju crtači i Savage Avengers veliki deo svoje prijemčivosti duguje tome da ga rade Mike Deodato Junior i Patch Zircher. Deodato je, jasno, već decenijama, pravi čovek kada vam treba neko ko će crtati sumanutu akciju sa mnogo ubadanja i odsecanja, krupnih mišićavih tela i ovde on ni malo ne razočarava nudeći gritty ali dinamičan, brz, vrlo kinematski crtež gde se ne smara sa puno objašnjavanja i filozofija (i Duggan mu se mudro uklanja s puta ne opterećujući priču sa previše dijaloga kada to nije apsolutno neophodno) i pored krvoločne akcije ima mesta i za psihodelične magične vizije. Patrick Zircher preuzima od Brazilca pristup pripovedanju, sa jednostavnim lejautom i brzim tempom, ali ima samo za nijansu humanije likove, da se stripu da ta fina doza melanholije koja ide uz imena što su uživotu mnogo toga izgubila. Koloristi Frank Martin i Java Tartaglia zaokružuju gritty-ali-widescreen ton stripa izbegavajući efekat klaustrofobije i hermetičnosti kakav se često prikrade superherojima kada hoće da budu „krvavi“ a letering Travisa Lanhama je dinamičan i uklapa se uz energiju stripa.

Ukratko, Savage Avengers je „glup“ ali inteligentno glup strip, superherojski akcijaš „R“ tipa, sa energijom koja se crpe iz likova što su svi veći od života i sudaraju se jedni s drugima u toku avanture koja je veća od čitavog sveta na kome se događa. Ko stripove čita da ostavi utisak sofisticiranosti i intelektualizma ovde se neće osoliti. Ostali, samo napred.

Da ostanemo u temi, sledeći strip koga ćemo pogledati je Berserker Unbound, miniserijal što je prošle godine izlazio za Dark Horse a proletos je izašla i kolekcija. Iako su izlazili skoro u isto vreme, Berserker Unbound skoro da se može gledati kao „umetničkija“, zrelija, pomalo opora, gorkoslatka i zamišljena varijacija na Savage Avengers, strip u kome, istina, ponovo imamo varvarina sa mačem koji biva transportovan kroz vreme u moderni svet, i koga ponovo crta Mike Deodato a koloriše Frank Martin, ali koji pored dosta momenata u kojima se pušta krv i sječe mačem ima i momente ćutanja, dijaloga koji su tu samo zato što likovi ne mogu da podnesu tišinu, zagledanosti u prazninu, mira, tišine, kontemplativnosti američke severnjačke provincije… Ako do sada nije bilo jasno, Berserker Unbound pisao je kralj melanholije lično – Jeff Lemire.

Lemire nije prvo ime koje bi vam palo na pamet kada pomislite na mačevi-i-sandale podžanr fantazije pa je tako i Berserker Unbound pre svega jedna diverzija. Ona priča o varvarskom ratniku što će kasnije postati kralj a zatim izgubiti sve u borbi sa moćnim, zlim osvajačima, a koji, posredstvom magije završava u pustoj severnoameričkoj provinciji gde, ranjen i izgubljen, sklapa neočekivano prijateljstvo sa starim beskućnikom koji živi u šumi i jednom nedeljno se spušta do grada da pokupi konzerve koje distribuira lokalna banka hrane.

Iako Berserker Unbound ima dovoljno scena u kojima Mike Deodato potvrđuje da je više nego rođen da crta Konana i njegove klonove, sa flešbekovima na Berserkerovu prošlost, ali i svežim sukobima u kojima se poteže mač a na usta udara pjena ratnog ludila, ovo je pre svega jedna „fish out of water“ priča u kojoj autori istražuju ljudskost svojih likova, od kojih su obojica izgubila praktično sve i na svetu imaju samo sebe i, ako se stvari srećno poklope, jedan drugog. Lemire je na ivici komedije u nekim segmentima, igrajući na prirodno apsurdističke situacije u kojim se orijaški varvarin sa mačem – bez razumevanja jezika – suočava sa elementima modernog civilizovanog sveta, ali je preovlađujuća atmosfera ona lemireovska melanholija ovde pristojno uobličena oko koncepta dva muškarca bez ikoga i ičega na svetu koji čak ni ne mogu da razumeju jezik kojim onaj drugi priča, a koji će imati komplikovan proces ispitivanja sopstvenog muškog ponosa i unutarnju diskusiju da li mogu i žele da posle svega puste još nekog u svoj život. Naravno, ovo je žanrovski strip pa ima dovoljno zlih čarobnjaka i zlih, er, običnih, svakodnevnih nasilnika da se kreira drama koja će pomoći protagonistima da se promene.

Treba reći i da je Berserker Unbound izrazito dekompresovan strip sa Lemireom koji tekst rasteže na mnogo više kadrova nego što je tehnički neophodno kako bi Deodato kreirao atmosferu sporog, umirenog filma, jedne praktično mumblecore situacije gde ćemo gledati ljude kako sede, izgubljeni u svojim mislima, setni i nesigurni kako – i da li – dalje da žive. Ovo jeste neka objektivna slabost Berserker Unbound jer se do kraja ipak sve dešava baš onako kako očekujete i utisak je da je potrošeno previše strana da se dođe do jedne sasvim očekivane, mada tople, ljudske poente. S druge strane, ja sam prilično slab na Lemireov melanholični nastup pa mi dekompresovanost nije MNOGO smetala.

Deodato i Martin su, naravno, apsolutno autoritativni u scenama koje se događaju u Berserkerovom svetu kreirajući atmosferu opresivne, beznadne drame i neverovatnu, veću-od-života akciju, no, zaista je odmor za oči gledajući scene u savremenom svetu gde nema (mnogo) ikoničkih poza i herojskih podviga i gde su pitoma šuma, samoća i tišina preovlađujući elementi atmosfere. Deodato krerira nešto dinamike u objektivno sporim scenama deleći (nepotrebno) table na male kadrove koji zapravo tvore veliki kadar i mada je ovo pomalo i larpurlartizam, dinamičnost svakako biva dobrodošla u nečemu što je ovako spora priča. Martin je heroj ovog ansambla sa maltene kompletnom kontrolom nad tonom, pažljivo kreirajući rasterizovane pozadine u preosvetljenim dnevnim scenama i igre senki u noćnim kadrovima da nam prikaže protok vremena bez potrebe za nedijegetičkim alatima.

Berserker Unbound je prijatan mali strip koji svoju kompleksnu fantastičnu premisu koristi pre svega da bi izgurao jednu ličnu, dirljivu priču o (neočekivanom) prijateljstvu i mada je predvidiv, vredi ga pročitati.

A sada nešto posve drugačije. Čime hoću da kažem da sam čitajući serijal A Walk Through Hell i sam osećao kao da prolazim kroz pakao. Što je, nesumnjivo i bila namera njegovih autora, no, mislim da mi je nešto gorkog ukusa u ustima nakon poslednje, dvanaeste epizode, došlo i na ime činjenice da ima utisak da sam gubio vreme. S obzirom da sam A Walk Through Hell počeo da čitam još 2018. godine kada je krenuo i da mi je trebalo ovoliko vremena da ga završim – to nam nešto govori.

Dobro, govori da sam lenj ali i to da Garth Ennis, scenarista ovog stripa definitivno više nije na mojoj listi autora koji se moraju čitati odmah i kompletno. Pričamo o čoveku koga sam rutinski proglašavao nečim najboljim što američki strip ima na ime nekih od radova koji mi i dalje stoje u samom vrhu strip-iskustava: Preacher, Hitman, Punisher, The Boys…

Ovo poslednje je i neka vrsta Ennisovog pojasa za spasavanje jer je strip koga su on i Darick Robertson radili kao gritty superherojsku satiru pretvoren u vrlo uspešan Amazonov televizijski serijal i to da Ennis ima priliku da piše nešto što zna a za medij koji bolje plaća i nudi više kulturnog, jelte, kašea, je za njega dobro. Jer, kako da kažem, stripovi kao da mu više ne idu od ruke. Jimmy’s Bastards, njegov prethodni rad za Aftershock Comics je bio, odličan crtež na stranu, nepodnošljiv za čitanje, tipičan primer „old man yells at cloud“ situacije u kojoj se ostareli progresivac ne snalazi u toj novoj maniji levičarskih klinaca za rodnim identitetima i sejf spejsovima pa pravi bolno trapavu satiru na ove teme.

A Walk Through Hell je, srećom ozbiljniji projekat, egzistencijalna horor-drama bez namere da bude smešna, didaktična, pa čak ni cinična i moram da priznam da me je prvih par epizoda ohrabrilo prikazujući Ennisa u jednom turobnom ali kontrolisanom tonu, sa ozbiljnom, mračnom tematikom i vrlo dobrom sinergijom između iskusnog irskog scenariste i meni dragog hrvatskog crtačko-kolorističkog tandema u sastavu Goran Sudžuka-Ive Svorcina.

Ovaj serijal Ennisa vraća nekim njegovim opsesivnim temama i mada ne pamtim kada je obrada bila baš OVOLIKO brutalna i nepraštajuće mračna, dobro je videti da se Irac ponovo rve sa konceptima preko kojih je svojevremeno napravio neke od najvažnijih stripova novije ere. A Walk Through Hell se dotiče i te neke progresivističke politike, ali samo u prolazu i mada Ennis ne propušta priliku da kritikuje ono što vidi kao isključivost i tribalizam na levom krilu današnje omladine, ovo je u priču upleteno spretnije i odmerenije nego u prethodnom radu za Aftershock i ne bode oči. Glavni, pak, deo priče u stripu vrsti se oko tipično enisovskog propitivanja koncepta zla u ljudima i sveta u kome postoji bog koji, možda, zapravo nije dobar onako kako knjige o njemu ispisane sugerišu.

Crtež Gorana Sudžuke je jedna od ključnih dimenzija zbog kojih A Walk Through Hell može da funkcioniše. Iskusni crtač ovde veoma uspelo kreira atmosferu „cop show“ serije sa Foks Krajma ili kakvog drugog kablovskog kanala, sa protagonistima koji su FBI agenti, svaki sa pogolemom količinom psihološkog bagaža. Uz Ennisov tipično životni dijalog i Sudžukine karakterizacije i „glumu“ likova, osnovni ton A Walk Through Hell je taj o gritty policijskoj drami gde u seriji flešbekova gledamo kako FBI odeljenje igra komplikovanu igru mačke i miša sa serijskim zlostavljačem i, sumnjiči se, ubicom dece koji svoju užasnu praksu – uključujući morbidne „igre“ sa delovima tela – radi tokom godina kroz više američkih saveznih država a da Biro ne uspeva da prikupi dovoljno dokaza ne bi li monstruma poslao u zatvor.

Elementi dobre pandurske drame su svakako tu, uključujući par agenata (ona nadrkana ženturača koja nema u životu ništa sem posla, on emotivni ali u sebe zatvoreni gej muškarac) koji imaju košmare zbog svega što otkrivaju kroz istragu, izgorele, besne šefove, ali i iznenađujuće harizmatičnog, izluđujuće tuđinskog osumnjičenog koji sugeriše da iza svega ima nečeg višeg… No, A Walk Through Hell se veoma brzo pretvara u strip-alegoriju sa protagonistima koji smatraju da su bukvalno umrli i da su u paklu i serijom eskalirajućih epizoda zastrašujućih scena horora i nasilja i do kraja radnja ne uspostavlja balans koji bi pomirio realističku postavku i fantazmagorični imaginarijum.

Naravno, veliki deo privlačnosti i energije koje A Walk Through Hell emanira u prvih par epizoda svakako otpada na taj kontapunkt naturalističkog cop show senzibiliteta i neobjašnjive, natprirodne horor misterije u koju se sve pretvara, ali imam utisak da je Ennis gubio kreativno gorivo kako je strip odmicao – moguće i zato što se ovo preklapalo sa početkom rada na TV adaptaciji The Boys – i prema razrešenju, iako dobijamo zanatski zadovoljavajuća zaranjanja u prošlosti likova, povezivanje svih motiva u finalu ne donosi zadovoljavajuću ili makar spektakularnu završnicu. Naravno, sasvim je moguće argumentovati da je to jedna od poenti scenarija: da je zlo neizbežno i toliko sveprisutno da se ono neće manifestovati kroz spektakularn, dramatičan žanrovski ulaz na scenu, no ostaje utisak da se A Walk Through Hell kroz svoju drugu polovinu kreće na autpilotu, manjkajući sadržaj da ispuni predviđenih dvanaest brojeva i više se zadržavajući na kliničkim, ekstenzivnim prikaza sadizma, nasilja i patologije nego na pomeranju zapleta unapred zato što zapravo ne zna šta bi tačno rekao kada dođe do tog „unapred“.

Naravno, ne treba propustiti da se naglasi da ovde ima dosta „stare“ Ennisove magije sa likovima koji imaju distinktne glasove i dublje karaktere, no smeštanje tih likova – dobar deo vremena – u jedan apstraktan, neshvatljiv ambijent donekle ograničava domete ove dimenzije stripa. S druge strane, insistiranje na izrazito morbidnom, svirepom sadržaju, prikaz različtih tipova nasilja, grafičkog, psihološkog, seksualnog, sve to može čitaocu da bude i malo mnogo. Ne sumnjam da će horor-frikovi umeti da uživaju u najmračnijim segmentima A Walk Through Hell ali imam utisak da će finije poente simbolike, kada je ima, biti malo zatrpane stalnim insistiranjem na morbidnom.

Svakako, Sudžuka i Svorcina ovde obavljaju izvrstan posao. Sudžuka na momente ide na čistotu i jednostavnost stripa-baziranog-na-likovima kakvu pamtim iz njegove saradnje sa Macanom u serijalu Svebor i Plamena, a koji će na pola napustiti da bi započeo svoju „američku“ karijeru radeći sa Delanom Outlaw Nation. Ovo svakako veoma lepo leži uz izrazito dramatične horor scene kojima je strip natrpan i gde se veliki deo tenzije izvlači upravo iz tog kontrasta „normalnog“ i karakternog sa onostranim i morbidnim, Svorcina, pak, ima prilično težak zadatak da krene iz svedenog, „zatvorenog“ kolora mračnije policijske drame a da onda ode u još mračniju stranu slikajući atmosferu mesta koje nije stvarno mesto ali u kome su strah i užas najstvarniji. Rezultat je da A Walk Through Hell ima dosta ujednačen kolor koji, u okviru zadatog tona pravi čuda sa dinamikom. Letering Roba Steena je, u skladu sa naturalizmom postavke funkcionalan i nenametljiv.

Nisam zaista „uživao“ u A Walk Through Hell a fascinacija koju su izazvale prve epizode jeste u dobroj meri isparila prema kraju koji je došao prekasno i nije doneo zadovoljavajuće razrešenje, no, ovo je strip kome moram da pohvalim kako filozofsku ambiciju, tako i psihološku dubinu protagonista i jedan opšti zanatski kvalitet. Ako ste ljubitelj horora, svakako ovo morate proveriti.

Kada sam pisao o Jimmy’s Bastards, pisao sam i o serijalu Abbott koga je, po scenariju Saladina Ahmeda (o čijim aktuelnim, prilično dobrim Marvelovim serijalima nameravam uskoro da pišem) crtao odlični Finac Sami Kivelä. Tom prilikom sam kritikovao Ahmeda da ima sa sobom izvrsnog crtača za neo-noir a da zatrpava panele prevelikim količinama teksta umesto da pusti čoveka da radi svoj posao. Tako sam se onda i prošle godine poradovao videvši da će za svoj naredni Dark Horse rad Kivelä crtati strip takođe smešten u noaru blisko okruženje a po scenariju koga je radio čovek svakako bliži senzibilitetu crtača već na ime toga što je u pitanju takođe pedigrirani crtač – Christian Ward. Britanca sam ovde već hvalio za njegov izvanredni grafički rad na naučnofantastičnom serijalu Invisible Kingdom, a u pogovoru za Machine Gun Wizards on veli da u njemu čuči i retko realizovani scenarista i da je prve korake u kreiranju ovog miniserijala napravio još početkom ove decenije.

Elem, Machine Gun Wizards je prošlog leta krenuo pod naslovom Tommy Gun Wizards ali je posle treće epizode promenio ime, gotovo sigurno zbog toga što je neko negde zapretio tužbom zbog narušavanja intelektualne svojine. Proizvođači oružja svakako nisu poznati kao ljupke, darežljive firme, a četiri epizode serijala koje tvore celinu sakupljene su u kolekciji Bewitched Bullets što je izašla još proletos. Planovi da ovo nastavi sa izlaženjem su možda i postojali ali imam utisak da je burna 2020. godina i ovaj serijal naterala da stavi katanac na vrata – no barem smo dobili kompaktnu, zaokruženu pripovest.

Ne i sjajnu, da ne bude zabune, malo sam se i iznenadio koliko sam manje dobio od ovog stripa nego što sam očekivao, no Machine Gun Wizards je svakako vredan pažnje.

Kako i ime sugeriše, ovo se događa u vreme kada je Tompsonova mašinka bila neka vrsta simbola urbanog rata, konkretno u doba prohibicije i borbe američke policije protiv hobotnice organizovanog kriminala koji je na svojoj strani imao podršku ogromnog dela populacije već utoliko što je prosečan Amerikanac onog doba, ipak, voleo da popije. Prohibicija će ostati kao primer ogromnog sociološkog eksperimenta ali i političke poduke koja pokazuje kako restrikcije, pogotovo vezane za nešto što se toliko traži, pogoduju razvitku kriminala koji onda infiltrira sve državne strukture i kreira neprevaziđen nivo korupcije i u samom sistemu. Policijska jedinica Eliota Nessa će biti kanonizovana i u pop kulturi, pored  istorije, upravo jer je u atmosfri gotovo totalne potkupljivosti državnih službenika, uspela da se izoluje i smelim – neretko i malo, er, kreativnim – policijskim radom dovede do spektakularnih hapšenja i osuda velikih imena mafije.

Machine Gun Wizards je bukvalno ovo, dakle, prohibicija, Al Capone, Eliot Ness i Nesalomivi samo što umesto alkohola ovde imamo magijsku supstancu koju žargonski zovu „lick“ a koja korisnicima daje razne natprirodne sposobnosti.

Wardov scenario se samo malčice dotiče sociloških elemenata prohibicije i toga kako je organizovani kriminal tokom nje cvetao oslonjen na klasne izazove u američkom društvu i potrebu građana da imaju neku vrstu ventila u inače teškim vremenima. Umesto toga on plete priču koja kombinuje gritty policijski akcijaš sa Nessovim pandurima koji su sve drugo u životu ostavili po strani i jedino što imaju u životu je rat protiv Ala Caponea, sa fantastičnom pričom o onostranom poreklu magije i čarobnjacima koji Caponeu pomažu u održavanju i širenju kriminalne imperije. Ima tu momenata u kojima se policija stavlja pred novinare koji direktno pitaju zašto se troše toliki resursi na borbu protiv nečega što najveći deo građana želi i – mada je protivzakonito – svejedno koristi i mada sam se nadao da će ovo biti prošireno u interesantnu raspravu, to se ne događa. Ward metaforu o tome da je alkohol „magija“ ostavlja sasvim na površini i više se bavi time kako je magija uopšte došla na ovaj svet, te atraktivnim scenama borbe u kojim se pucnjava iz Colt Government pištolja i Tompsona meša sa ofanzivnim i drugim čarolijama.

Ovo je svakako atraktivan strip generalno i mada ni jedan od autora nije Amerikanac, sa vrlo solidnim kanalisanjem tog duha makar filmova koji su obrađivali doba prohibicije. Kivelä umešno spaja taj pandurski palp sa karakternim, distinktnim likovima koji su svi od reda tipski i odmah prepoznatljivi iz pop kulture (oslanjajući se na stvarne članove Nessove jedinice), sa okruženjem koje mora da pomiri pojačanu, arhetipsku realističnost Čikaga sa početka tridesetih godina prošlog veka, sa fantazmagoričnim elementima magije i nekog drugog sveta iz kojeg ona dolazi. Ovo mu veoma dobro polazi za rukom, pogotovo sa atraktivnim kolorima koje su radili Ward i Dee Cunniffe i Machine Gun Wizards uspešno miri nekoliko potencijalno suprotstavljenih tendencija: tu da bude gritty „pandurska“ priča, tu da ima ikoničnost vezanu za ranije verzije ove priče unutar popularne kulture ali i ikoničnost koja sugeriše „starost“ magije kojom se ovde trguje i vitla unaokolo. Kivelä ima interesantna geometrijska rešenja za neke table, dajući priči okultne tonove, a drugde se držeći sasvim filmskog noar realizma.

No, samo pripovedanje, iako vizuelno atraktivno, nema posebno veliku dubinu. Wardovi likovi su uglavnom ravni, bez mnogo karaktera i distinktnih glasova kad se apstrahuje lep grafički dizajn. Priča je takođe prilično klišeizirana i, uprkos naporu da se personalizuje i prikaže kao sukob nekoliko strana od kojih svaka ima svoje motive a koji se nekada mogu i poklopiti, prilično emotivno ravna i bez stvarne drame koja bi čitaoca upecala i držala na udici do spektakularnog finala. Ako ništa drugo, Machine Gun Wizards ne oskudeva u spektaklu i kome je dovoljno da vidi ikoničke prizore i atraktivne akcione scene neće mu smetati malo nedopečen scenario.

Za kraj – obećani Mark Millar. Space Bandits je ako ne nastavak njegovog Sharkey the Bounty Hunter (o kome sam, eto još jedne simetrije, pisao isto kada i o Dead Man Logan) a ono strip sličnog senzibiliteta koji se događa u istom naučnofantastičnom svemiru. Millar je za svoje Millarworld radove iz poslednjih nekoliko godina uglavnom birao sasvim odvojene svetove, kontekste i ideje tako da je ova najava „deljenog svemira“ simpatična. Moguće je da je Sharkey odskočio kvalitetom (a objektivno je bio nešto bolji ili makar zabavniji od većine recentne Millaroworld produkcije koju sam čitao) pa da je stari mešetar uvideo priliku da se nasloni na isti kosmos i isti senzibilitet. Kako god bilo, Space Bandits je slično Sharkeyju, zabavna svemirska pustolovina, spejs opera sa letenjem između planeta, pucanjem i dosta bizarnog seksa, sa tom nekom u Millaru novopronađenom ljudskom toplinom i humanošću što je dosta nedostajala likovima njegovih stripova poslednjih godina.

Space Bandits je strip o dve žene koje su profesionalni kriminalci i njihovim naporima da još gore kriminalce od sebe pronađu, osvete im se za nanesene nepravde i, ako je moguće, preuzmu njihovu ionako nečasno stečenu imovinu. Iako bi gritty osvetnička priča o ženama koje pronalaze muškarce koji su ih zlostavljali pa ostavili da trunu u svemirskom zatvoru bila tipična za „starog“ Millara, Space Bandits je mnogo vedrija priča nego što bi ovakva postavka sugerisala, sa glavnim likovima koji su simpatični, relatabilni i čija je osvetnička misija em opravdana em lišena sadističkih tonova. Sa druge strane, iako strip prikazuje beskrupulozne, potpuno amoralne kriminalce koji ubijaju bez povoda i sa zadovoljstvim, skloni su svim vrstama seksualnog nasilja i sadrži scene komadanja tela i kupanja u krvi, Space Bandits nema nihilistički svetonazor i pornografsko opsedanje opscenim. Uz rizik da se prepustim nedozvoljenom psihologiziranju, utisak je da je „novi“ Millar pobedio neke svoje unutarnje demone i Space Bandits je više zainteresovan za maštovitost i nesputanu psihodeličnu energiju koju nudi šareni stripovski svemir, pa ovo, donekle slično Sharkeyju, puca od „šašavih“ koncepata (na primer, svemirski zatvor u telu džinovskog kosmičkog jastoga) koji su opet, Millarovim nepobitnim zanatskim profesionalizmom, držani pod kontrolom tako da priča ima jasan, prirodan tok, zarađene preokrete i zadovoljavajuće finale. Na kraju dana, ovo je više storija o prevrtljivim i pohlepnim osobama iz naših života nego o od života većim svemirskim kriminalcima.

Naravno, s obzirom da je ovo crtao Matteo Scalera, Space Bandits prosto insistra da bude čitan. Sjajni italijan koji je radio i za Marvel i za DC ali je svoju karijeru definisao kreiranjem serijala Black Science za Image sa Rickom Remenderom je idealan autor za strip kome je u prvom planu začudnost svemira i eksplozivna akcija na bizarnim vanzemaljskim lokacijama. Sa kolorima koje daje iskusni Brazilac Marcelo Maiolo, Space Bandits je ona proverbijalna kaleidoskopska kosmička pustolovina gde je sve neobično, atraktivno i fluidno, sa potencijalom da svakog trenutka eksplodira ili mutira u nešto drugo, a da crtež ne žrtvuje jasnoću pripovedanja ili karakterizaciju likova ni jednog trenutka. Prijatan, stilizovan a čitak letering Clema Robinsa samo podvlači ovu poentu.

Space Bandits je Mark Millar koji je opušten, siguran u svoje sposobnosti i sa zdravom nostalgijom ka starim filmovima koje je gledao i starim stripovima koje je čitao. Ako je dobar deo recentnog Millarworld autputa otpao na stripove koji su završeni onog trenutka kada je Millar oformio ideju a realizacija je bila praktično neprijatna obaveza, Sharkey the Bounty Hunter i Space Bandits kao da su pokazatelji da nije baš sve u idejama i da ima nečega u tome da autor očigledno uživa u oblikovanju priče i vođenju likova kroz pripovest. Meni drago.