Pročitani stripovi: Neil Gaiman’s Troll bridge, Jupiter’s Legacy i New Superman

Superheroje sam preskočio u prethodnom javljanju, ali to ne znači da ih nisam čitao. Čitao sam ih dosta ekstenzivno, kombinujući staro i novo i uviđajući kako se ovo novo poziva na ono staro i kako tu postoji jedno, što bi Niče rekao, večno vraćanje. Zanimljivo.

 

Ipak, prvi strip koji bih ovom prilikom pomenuo nema nikakve veze sa superherojima. U pitanju je grafička novela starog kova, Neil Gaiman’s Troll Bridge, a zapravo jednotomna grafička adaptacija Gaimanove stare kratke priče Troll’s Bridge koju je uradila pedigrirana Amerikanka Colleen Doran.

 

Nazivam ovo „novelom“, radije nego romanom jer je u pitanju kompaktno pakovanje Gaimanove originalne pripovetke koje je tranzicijom u novi medijum, istina, dobilo novu dimenziju ali nije ispalo, jelte, predimenzionirano. Doranova, hvala svemu što je u islamu sveto, nije smatrala da Gaimanova proza zahteva proširenje, da likovima treba dati više bekgraunda ili da situacije u kojima se oni nalaze valja razrađivati, tako da je NGTB zaista samo ilustrovanje originalne pripovetke tako da se njenoj pravolinijskoj, jednostavnoj prozi doda fini preliv atmosfere i vizualizacija koji će je učiniti, eh, čarobnijom, bez ambicije da je „bolje objasni“.

 

Originalna Gaimanova priča je iz 1993. godine tako da se ne radi o najranijem, najiskrenijem njegovom stvaralaštvu, ali je svakako u pitanju jedan pročišćen, jednostavan koncept koji se nalazi na interesantnoj razmeđi između klasične fantazije, štaviše bajke, i realističke, eh, te neke post-pank proze, a što je karakterisalo (ne samo) Gaimanov autput u drugoj polovini osamdesetih i ranim devedesetima. Grafička adaptacija direktno prenosi tekst iz priče i ima dosta elegancije u Gaimanovim jednostavnim rečenicama kojima opisuje život dečaka što izrasta u čoveka, zamenjujući misterioznu, fantastičnu i bajkovitu mirnoću engleske provincije stvarnošću odrasle osobe u metropoli. Ovo je priča, pre svega, o gubitku nevinosti koji praktično neizbežno dolazi sa godinama ali Gaimanovo majstorstvo je svakako u tome što uspeva da se izmakne pukoj sentimentalnosti kada roni kroz nostalgična prisećanja na bosonogo detinjstvo, ali i programskom cinizmu kada razmatra fundamentalnu amoralnost života u sredovečju. Pančlajn priče je i dan-danas snažan i uzbudljiv i, ako niste čitali originalni predložak, iznenađujući i emotivno potentan.

 

Colleen Doran je žena sa ogromnim brojem stripova u svom CV-ju, a neki od njih su ekstremno mejnstrim (mislim, radila je ekstenzivno za Marvel), ali NGTB je urađen gotovo kao serija slikarskih platna (platana? Nemoguće, to su drva!!!), ne toliko po kompozicijama koliko po prelepom pastelnom koloritu i dinamici pripovedanja. Ovaj rad ne napušta stripovsku filozofiju i njegove ilustracije nisu zamrznuti polaroidi u vremenu već punokrvno sekvencijalno pripovedanje, ali Doranine ilustracije perfektno prate Gaimanovo jednostavno, dinamički ujednačeno pričanje, pogađajući savršeno atmosferu i zaista delujući kao prirodna nadgradnja teksta radije nego njegova nekakva interpretacija.

 

Neil Gaiman’s Troll Bridge je skoro pa idealan poklon nekome koga volite (pa, čak i sebi ako tako inklinirate) jer uprkos nihilističnom srcu koje kuca u njegovom, er, srcu, ovo je na kraju dana duboko humanistički rad koji podseća na to da ljudi nikada neće biti savršeni, ali da ljudsko društvo nikada i nije bilo izgrađeno na savršenstvu, samo na ideji da ono negde, možda, jednog dana može da postoji. Prelepo!

 

Dalje, a prvi u nizu superherojskih naslova za ovu priliku je Jupiter’s Legacy Marka Millara i Franka Quietlyja. U pitanju je petodelni miniserijal serijal iz 2013. godine koji je zapravo prva polovina priče a koja se bavi komplikovanom međugeneracijskom superherojskom tenzijom i revolucijom što ostavlja pečat na čitav svet.

 

Millar je, zna se, ništa ako nije ambiciozan, njegovi stripovi su po pravilu spektakularne pripovesti u kojima su posledice po svet, istoriju i čovečanstvo često ogromne, ali otkada je odlučio da radi striktno nezavisne stripove i oslobodio se proverbijalnog korporacijskog jarma, njegove radove karakteriše jedna vidno kalkulantska dimenzija. Ovim hoću da kažem da su mu stripovi, sve osetnije, pre svega bazirani na ideji, dok je razrada rutinerska, često neinspirisana a na momente i neskriveno cinična. Ovo je, uostalom, sasvim u skladu Millarovim poslovnim pristupom u kome stripovi koje proizvodi služe samo da se prava na njihove adaptacije prodaju holivudskim producentima a njihovi skript-doktori će ionako od njegovih nerazrađenih ideja da naprave nešto svoje. Nije neka velika jeres reći da su ekranizacije Kick-Ass ili Kingsman bile osetno bolje od svojih strip-predložaka (a deluje kao i da će Logan biti bolji od svog Old Man Logan originala) a na ovom topiku već pominjani Chrononauts ili Huck su opisani kao relativno slaba preduzeća.

 

Sa Jupiter’s Legacy situacija je nešto bolja, ovo je strip čija je premisa malo razrađenija kroz pripovedanje i koji je generalno ambiciozniji. Uostalom, razlog što sam do sada čekao da ga pročitam je što se završetak drugog toma očekuje negde narednog meseca, pa je ovo sa deset brojeva u totalu (plus spinoff u vidu Jupiter’s circle) jedna od najdužih stvari koje je Millar napisao još otkada je prestao da radi za Marvel.

 

Jupiter’s Legacy je Millarov pokušaj pisanja „odraslije“ superherojštine, pogled na svet u kome su se superheroji vaistinu pojavili tridesetih godina prošlog veka i to kako je njihovo delanje oblikovalo globalnu (a pre svega američku, jasno) kulturu i istoriju. Protagonisti stripa su supermoći dobili na izgubljenom atlantskom ostrvu čiji su položaj saznali u snu, a ovo im je garantovalo i dugovečnost koja ih čini živim i aktivnim i u našem vremenu. Sržna tema prve polovine priče je, čini se, kontrast između originalnih superheroja, očigledno oblikovanih po uzoru na superheroje zlatnog doba američkog stripa, i njihovog potomstva, rođenog sa moćima, ali sa vrednosnim sistemima i prioritetima primerenim milenijalsima. Od Millara, terminalnog gunđala se svakako dalo očekivati da dobijemo mračnu satiru koja će se podsmevati današnjoj omladini, ali ovaj strip se ove teme zapravo ne drži ni konzistentno ni dugo i brzo evoluira u obrađivanje tematike građanskog rata među superherojima koji se bazira ne toliko na generacijskom jazu koliko na razlici u interpretacijama odgovornosti koju moć sa sobom nosi.

 

Razume se, mnogi prilično ozbiljni autori su se već bavili obrađivanje sličnih tema, od Moorea i njegovog Top 10 (društvo potpuno oblikovano superherojskim prisustvom), do Ellisa u Black Summer  (superheroji pokušavaju da preuzmu političku vlast svesni da političari ne rade nužno u svačijem interesu) ali i Waida i njegovog Irredeemable, no Millar ovde prevashodno otima sam od sebe, služeći se bez mnogo zadrške predlošcima kao što su The Authority koga je radio za Wildstorm početkom stoleća i, dakako, Civil War koji je pisao za Marvel pre deset godina.

 

Ovim neću da kažem da ovo nije „ozbiljan“ strip, koliko to da Millar zapravo ne pokreće neku novu i revolucionarnu raspravu na zadate teme i da njegova egzekucija relativno bezbedno varira stvari koje je na bolje (The Authority, Red Son) ili lošije (Civil War) načine već odradio u prethodnoj deceniji. Opet, za razliku od Chrononauts ili Huck, Jupiter’s Legacy je strip čiji likovi makar deluju uverljivo, sa jasnijim motivacijama i ako ne baš produbljenim, a ono makar postojećim psihologijama a priča nije samo niska najizlizanijih klišea pokupljenih od drugih autora, već, makar, varijacija na relativno uspele radove samog Millara. Ne deluje kao neka jaka pohvala, nije, ali ovo je intenzivno čitljiv strip, bez iritantnih millarovskih insistiranja na spektaklu kojim se prikriva odsustvo volje da se razmišlja o supstanci, a čitalac je legitimno zainteresovan za sudbine likova i planete.

 

Opet, Millar definitivno ne ide preduboko u ovome što radi – tematski, strip se u jednom momentu temelji na raspravi o tome da li superheroji treba da se zadovolje tučom sa zalutalim asteroidima ako imaju moć da pomognu u rešavanju globalne ekonomske krize, ali kasnije se pretvori u špijunsko-ratni spektakl – tako da je lavovski deo simpatija koje imam za Jupiter’s Legacy zapravo zaradio crtač Frank Quitely.

 

Millarov škotski komšija Vincent Deghan, poznatiji pod svojim duhovitim pseudonimom je svakako jedan od najboljih crtača koji su stavili pero na papir u američkom stripu poslednjih dvadeset godina. Čuven na ime sada već klasičnih saradnji sa oba velika škotska scenarista u američkoj industriji (The Authority sa Millarom, te New X-Men, We3, Batman and Robin i, dakako All-Star Superman sa Grantom Morrisonom), Quitely je meni jedan od najdražih superherojskih crtača ikad na ime jedne nezemaljske gracioznosti koja karakteriše njegove radove. Jupiter’s Legacy nije izuzetak, Quitely ovde tako pažljivo rukuje geometrijom da su mu table prava mala remek-dela ukusa i raspoređivanja linija u prostoru na način koji u mom mozgu izaziva hormonske emisije zadovoljstva čak i pre nego što on (moj mozak) shvati da se na slikama radi o superherojima. Quitely ima taj idealni spoj čistote i dinamičnosti crteža koji je karakterisao pokojnog Mebijusa, pa je kadar da i najužurbanije scene pretvori u perfektno estetične vizuelne objekte obožavanja, a to je veoma primereno superherojskom stripu. Naprosto, čini mi se da i neko kome superherojski strip nije baš prva ljubav ne može a da ne bude zaveden ovakvom lepotom koja se opet ne zasniva (ili barem ne sasvim) na obožavanju arijevskih karakteristika ljudi sa supermoćima – nešto što se da primetiti kod Alexa Rossa ili Bryana Hitcha.

 

Enivej, Jupiter’s Legacy je, u svojoj prvoj polovini pristojan strip o superherojima koji su se igrali pa zaigrali. Od Millara sam, nažalost, počeo da očekujem stripove koji ne dosežu čak ni nivo pristojnog, tako da je ovo prilično dobra preporuka. Uzgred, prava na filmsku adaptaciju su, ima li potrebe da se to naglašava, prodata još 2015. godine.

 

Pročitao sam sa velikim zanimanjem i prvih pet epizoda novog DC-jevog serijala New Superman koga piše Gene Luen Yang a crta Viktor Bogdanovic.

 

Gene Yang je pisao odličnog Supermena u prethodnoj DC-jevoj fazi, nastavljajući se na Geofa Johnsa i uspevajući da temeljito humanizuje jednu od najvećih američkih popkulturnih ikona a da se istovremeno uklopi u širu uredničku viziju koju je DC u tom trenutku imao. Ovim je zaslužio da posle Rebirtha dobije sopstveni serijal o Supermenu koji sada ide paralelno sa dva glavna serijala (Superman i Action Comics) i, kako to vele ljudi diljem interneta, ovo je trenutno najbolji strip o Supermenu koji izlazi.

 

Yang je verovatno najpoznatiji kao kompletan autor ne-baš-autobiografskog stripa American Born Chinese koji je pokupio silne pohvale i po koju nagradu svojim interesantnim obrađivanjem tema vezanih za amalgamizaciju kulture kineskih imigranata i njihovog potomstva u melting potu američke nacionalne kulture a nakon marljivog rada za Dark Horse rekao bih da je strip o kineskom Supermenu zanimljiva – i duboko ispravna – upotreba njegovih veština i znanja.

 

Kineskom Supermenu? Tako je, kineskom Supermenu. Supermen čije doživljaje pratimo u New Superman nije ni jedna od do sada poznatih inkarnacija čoveka od čelika već sasvim nova kreacija koja uspeva da pokrene pravu lavinu intreresantnih pitanja i tema, zadržavajući usput formu akcione avanture za mlade (i, eh, one koji se tako osećaju) nadevenu humorom i spektakuarnim tučama.

 

U prvom redu, razume se, nije nikakava tajna da je veliki deo entertejnment industrije SAD – prevashodno filmske – danas baziran na kineskim investicijama i očekivanim prihodima od kineskog tržišta (na ovo i Trampa poslednjih dana upozoravaju kineski investitori u nadi da će da iskulira malo sa protekcionaškom ekonomskom politikom koju najavljuje), pa tako mnogi holivudski filmovi danas kao svoj primarni market zapravo gledaju Kinu (od World of Warcracft pa do aktuelnog Great Wall). Stripovi su, razume se, druga priča, njihova je penetracija na tržišta drugih zemalja daleko manja, ali vredi pomisliti da u poplavi identitetske reprezentacije i diversiteta koju konkurentski Marvel uspešno provlači u svojoj strip-produkciji, DC elegantno pronalazi demografiju koju Quesadina armija još nije pokorila i okreće se brojnoj domicilnoj populaciji istočnoazijskog porekla nudeći joj kao znak pažnje ne bilo koji lik već – samog Supermena, svoj krunski dragulj.

 

New Superman je strip koji možda ne možemo nazvati nacionalističkim jer ga piše državljanin SAD rođen u Kaliforniji, ali ovo je svakako interesantan primer visokoprofilnog korporacijskog stripa sa visokoprofilnim brendingom čija se radnja dešava unutar kanonskog kontinuiteta, a na teritoriji Kine, čiji su protagonisti kineski građani zaposleni u državnoj službi i čiji je opšti ton nesumnjivo patriotski u odnosu na NR Kinu. Svakako, i DC i Marvel su u prošlosti imali stripove koji su koketirali sa „orijentalnim“ elementima, ali New Superman je stvari pogurao na distinktno sledeći nivo.

 

Razlika je svakako, između ostalog i posledica toga da je Kina poslednjih godina postala više „kul“ nego što je nekada bila. Politika Đinpingove administracije je još naglašenije liberalna u ekonomskom pogledu od onoga što je pokrenulo ogroman kineski rast u prvoj deceniji ovog veka – na kraju krajeva nije li ovaj Vučićev drugar u Davosu pre dva-tri dana govorio o slobodnom tržištu a protiv protekcionizma sa žarom koji bi i Miltonu Fridmenu naterao suzu radosnicu u oko – a sa kretanjem kapitala kreću se i druge stvari. Pomenute holividske filmove dopunjavaju savremene konzole za igru (prethodna generacija konzola nije smela da se legalno prodaje u Kini) i kineski građani su sve ravnopravnije učesnici u globalnoj popkulturnoj razmeni.

 

New Superman odlično hvata ovaj dah moderne Kine, zemlje brzog ekonomskog rasta i radikalnih promena životnog stila, određene vesternizacije kineskog mentaliteta ali i karakterističnih kulturnih odlika istočne Azije koje se spajaju sa zapadnim uticajima i tvore savremeni identitet ove velike države. Ovo je urban strip koji pokazuje zemlju u periodu intenzivnog privrednog razvoja praćenog kulturnom ali i političkom evolucijom i mada je Yang svakako napravio idealizovanu verziju ovog istorijskog trenutka, to je sasvim u skladu sa estetikom superherojskog stripa. Uostalom, ovo je strip prevashodno o likovima koji treba da istorijskom mizanscenu udahnu život.

 

Glavni junak, šangajski srednjoškolac Kenan Kong nije tipičan superherojski materijal, pomalo je narcisoidan, traume zbog poginule majke leči maltretiranjem školskih drugova a sa ocem, časnim automehaničarem koji savija grbaču da sinu obezbedi bolju budućnost ima predvidivo zategnute odnose. Ipak, kada u jednom neočekivanom momentu ispolji veliku smelost (opet rezultat narciosidnosti i potisnute agresije) a to snimi jedna od popularnih televizija, Kong postaje ne samo kratkovečni selebriti u užurbanoj infosferi savremenih društava već i neko kome će svevideća kineska administracija ponuditi posao.

 

 

Naslov prve priče, „Made in China“ ukazuje na zanimljivu temu koju Yang obrađuje pokazujući kako kinesko rukovodstvo ima tehnologiju da kreira nove superheroje (pored već u DC-jevom univerzumu postojećeg državnog superherojskog tima The Great Ten koji radi za vojsku), ali pored supermoći jednako je važno da im se daju identiteti koji će imati moderno značenje. The Great Ten su superheroji sa atributima vezanim za kinesku mitologiju ali projekat stvaranja kineske Lige Pravde koji pratimo u New Supermanu je vrlo svestan napor da se stvore superheroji koji će imati univerzalnu prepoznatljivost i, pogotovo Amerikancima, demonstrirati da Kina prepoznaje globalni kulturni i istorijski trenutak, da je spremna da bude kul, da je spremna da bude uvažavajući konkurent ali i partner. Made in China u ovom stripu – i u savremenom kineskom političkom naporu – treba da prestane da bude sinonim za jeftine i nekvalitetne kopije već za produkte koji će imati globalnu prijemčivost i kul senzibilitet.

 

Razume se, članovi kineske Lige Pravde – pored Supermena koji je najnoviji član tu su i Batman i Wonder Woman – su veoma mladi ljudi različitog porekla ubačeni u žrvanj nacionalne i globalne politike, sa zadatkom da redefinišu identitet ne samo sopstveni, ili svoje generacije već i najveće nacije na svetu i Yang spretno piše young adult pustolovinu u kojoj klinci, ma koliko inteligentni i supermoćima obdareni bili, na kraju dana rade ono što mladi uvek rade – bune se protiv nepravdi, delaju impuslivno, neretko ishitreno i žele, zaista žele da kreiraju bolji svet. Sudar sa kineskom birokratijom koja ima nekoliko nivoa što ne samo da ne funkcionišu kompatibilno već neretko i ratuju međusobno, naravno nije lak, i naši junaci sa Kenanom na čelu brzo se upliću u složenu zaveru koja ih tera da odaberu stranu na koju će stati.

 

Realistično, sukob sa mangupima u sopstvenim redovima je uvek i morao da bude sukob koji će biti u centru ovavkog stripa, nismo sigurno očekivali da kineski Supermen doleti u Ameriku da preslišava „pravog“ Supermena a bilo je i jasno da ovaj strip ne može biti neka hladnoratovska fantazija u kojoj Superheroj ruši autoritarnu kinesku vlast i vodi kineski narod putem demokratije zapadnjačkog tipa, no za sada ja nemam zamerki na njegovu predvidivost. Pomaže što Yang svoje likove piše jednako uspelo i životno kao što je radio dok je pisao „običnog“ Supermena, samo ovde još ima mnogo više slobode da ih razrađuje na svoje načine, lišen tereta 80 godina istorije. New Superman je zato veoma zabavan strip, nabijen mladalačkom energijom, britkim dijalozima i humorom. U DC-jevoj post—Rebirth ponudi jedan od svakako najsvežijih serijala a daleko ispred Tomasijevog sržnog Superman magazina.

 

Viktor Bogdanovic koji ovo crta je čovek sa potrebnim veštinama da Yangovu scenarističku energiju pretoči u vizuelnu dimenziju i ovo je strip koji superherojsku ikonografiju provlači lako, dajući nam sve scene tuče i letenja koje očekujemo, a da je istovremeno i blago karikira, prateći taj neki pomalo subverzivni ton stripa koji se bavi idejama kopiranja ikona i redefinicije identiteta. Ne znam koliko će ovaj serijal poživeti ali u inače po tonu veoma ozbiljnoj ponudi DC-jevih glavnih serijala, ovo je pravi dah svežine i energije koji preporučujem svakome, pogotovo jer ne zahteva poznavanje dugih istorija likova ovog izdavača.

Pročitani stripovi: 17. Novembar 2015.

Čitao sam malo superheroja, naravno. Pročitao sam do kraja Waidov/ Samneejev poslednji Daredevil serijal, dakle, DD V4 koji se završio u Septembru i posle svega još jednom znalački klimnuo glavom potvrđujući samom sebi da je ovo bio jedan od najboljih superherojskih stripova koji su za bilo kog izdavača izlazili poslednjih godina. Waid je zapravo još 2011. godine pokazao da će biti sasvim na nivou najboljih momenata ovog dugovečnog serijala i nemam nikakve probleme da kažem kako ću u budućnosti njegove četiri godine na serijalu pominjati u istom dahu sa onime što su radili Miller, Bendis i Brubaker. Ovo mi je i još jednom potvrdilo staru (i uvek iznova iznenađujuću) istinu da je Daredevil Marvelov serijal sa najkonzistentnije dobrim kvalitetom od svih koje imaju. Istina je da imam omiljenijih Marvelovih radova (Weinov i Conwayjev Spider-man, Davidov X-Factor, Claremontov Uncanny X-Men i New Mutants, Morrisonov New X-Men, Ennisov Punisher itd. itd.) ali kada se sve sabere i oduzme, Daredevil je strip koga najviše imam na papiru. Cifre ne lažu.

Elem, Waid je scenarista koji ume da uradi izvanredan superherojski strip kada se kockice slože, bez obzira da li radi u etabliranim korporacijskim univerzumima (JLA, Captain America…) ili u sopstvenm stripovima (meni omiljeni Irredeemable/ Incorrruptible za Boom!) ali to ne znači da će svaki njegov superherojski strip biti izvanredan. Recimo, iako je meni Spajdermen najomiljeniji superheroj ikada, a Waida volim, Waidovi recentni(ji) radovi u okviru Amazing Spider-man su mi bili tek solidni. No, sa Daredevilom je Waid ne samo demonstrirao dubinsko razumevanje lika (i empatiju prema njemu, što je takođe važno jer, primera radi, Miller za Daredevila nije imao empatije) već i razumevanje na koji način će ostaviti sopstveni pečat na serijalu, demonstrirajući usput da se jako dobro provodi dok ga piše. Drugim rečima, Daredevil je JAKO dugo bio jako mračan strip, pogotovo tokom svojih vrhunaca (Miller, Bendis, Brubaker, pa onda i Diggle) i često se zaboravljalo da su originalne Leejeve i Thomasove epizode imale i notabilne optimistične tonove (Joe Kelly je ovo prepoznao i to se videlo za njegova vakta). Waid je već sa prvom epizodom, 2011. godine, pokazao da ga ne interesuje depresija i nihilizam koji su bili prevalentni kod velikih prethodnika i njegov Daredevil je odlično izbalansirao tragediju (koja se ne može izbeći kod ovog serijala) sa ne samo optimizmom, već i hedonizmom glavnog lika, a koji su opet i element njegove manično-depresivne ličnosti, pa sve to povezano sa njegovim nikada umrlim katolicizmom. Poslednji serijal, koga je nacrtao Chris Samnee ovo je sve izmešao sa pričom koja je – u vitkih dvadesetak epizoda – imala taman toliko prostora da se čita kao jedan veliki zaplet, razrada i rasplet u kome je Waid imao mogućnosti da istraži sve elemente lika koji ga zanimaju, pronađe spone sa nekim od njegovih najstarijih neprijatelja (The Owl, pre svega), radikalno promeni status kvo nekoliko likova, izbegne „obavezne“ veze sa tekućim događajima (Secret Wars pre svega) i ostane veran ideji da je Daredevil strip sa odraslim likovima (što ne znači uvek da su oni i zreli – Matt Murdock je ovde sklon sujetnoj samozaljubljenosti koja ga navodi da pravi greške) i da im se zbog toga može uraditi svašta, da je takođe i realističan, dakle, da uprkos svoj suludoj superherojštini ima dovoljno reality-check elemenata da ga čitamo i kao ljudsku dramu o prijateljstvu, strasti i ljubavi, a da u sve to uspe da umeša i svoje ideje o tome kuda Daredevil može da ode i šta sve sme da mu se desi. Takođe, zahvaljujući vedrom, swashbuckling tonu stripa (koji i dalje ne znači da tragedija nema), jedna duga tradicija, u kojoj se decenijama istrajavalo, ovde je pažljivo prekinuta i konačno imamo ženski lik sa imenom, prezimenom i ličnošću, koji se se zavoleti sa Metom Mrdokom, a da to ne znači i instant-smrtnu presudu. Samneejev crtež i kolor Matta Wilsona su Waidovu optimističnu ali i dalje tragičnu viziju poduprli na najbolji moguć način i ovo je jedan od onih superherojskih serijala koji se mogu preporučiti za čitanje i ljudima koji bi želeli da uđu u superherojštinu ali ih plaše neozbiljnost materijala i nužda poznavanja decenijskog kontinuiteta.

Takođe sam i disciplinovano čitao Supermena.  :lol: :lol: :lol: Znam da to zvuči sasvim nezanimljivo, ali, zapravo, DC se otkada je ributovan ceo univerzum, dosta potrudio da im centralni lik dobije kvalitetne autore. Ovo bez sumnje ima veze i sa tim da se Supermenovo filmsko bitisanje pretvorilo u mnogo više od pitanja da li publika želi da ozbiljno shvati muškarca sa gaćama preko pantalona koji nosi božanske prerogative. No, koji god da je razlog, Superman i Action Comics su u poslednjih nekoliko godina imali više pogodaka nego primašaja, koristeći kombinaciju proverenih veterana i novijih autora. Naravno, Morrisonov inicijalni rad na Action Comics je jedan od hajlajta. Doduše, zahtevan je, sećam se da sam svojevremeno u DJMS-u pisao kako je Morrison i ovde otišao previše u konceptualizaciju a premalo u pisanje čitkog narativa, međutim, na ponovljeno čitanje, Morrison je svojih godinu dana sa Supermenom iskoristio valjano, temeljito preispitao neke od elemenata lika i uveo nekoliko sebi svojstvenih ideja u ovaj deo DC univerzuma, a koje će tiho, iz pozadine, obeležiti sledećih pola decenije ili deceniju stripova o Supermenu.

Razume se, doći na serijal posle Granta Morrisona nije lako, pa se Action Comics dalje šetao od scenariste do scenariste. Andi Diggle se zadržao vrlo kratko, očigledno i sam nezadovoljan ovim poslom, pa je strip posle njega preuzeo veteran Scott Lobdell čiji je rad meni pristojno legao. Činjenica da se posle toliko decenija i dalje može pisati prihvatljivo uverljiv strip o prvom pravom superheroju je prilično fascinantna i donekle opravdava ideju o ributovanju celog univerzuma i podmlađivanju lik(ov)a. Lobdellov rad je pritom delovao kao radikalniji zahvat od onoga što je John Byrne radio osamdesetih zahvaljujući tome što se odvijao u univerzumu koji zbilja kreće od nule i menja neke temeljne postavke koje su važile dekadama. Za Lobdellova vakta desio se i krosover Doomed koji je, s obzirom koliko ja mrzim DOGAĐAJE razbijene na nekoliko nezavisnih serijala bio prilično podnošljiv. No, otkada Action Comics piše Greg Pak rekao bih da smo dobili novi klasik. Pak je meni scenarista čiji su mi neki stripovi tek čitljivi do solidni (uključujući aktuelni Superman/ Batman serijal i dobar deo Hulka) dok se u neke kunem (Incredible Hecules, nešto X-Men koje je radio) a Action Comics koji radi sa Aaronom Kuderom je bliži tom kultnom statusu. Pomaže, svakako to što je Supermen ovde dramatično oslabljen (DALEKO više od onoga što je doživeo kod Byrnea) i Pak se ovde zapravo odlično nadovezuje na Morrisonov početak serijala istražujući ideju o mladom superheroju kome je važniji detalj srce u junaka nego pesnica kojom može da sruši zgradu. Važna razlika je dakako to što je Morrisonova ambiciozna metafizika zamenjena sociopolitičkom komponentom koju je i Morrison imao ali je ovde znatno naglašenija. Uz Kuderov neodoljivo šarmantni vizuelni redizajn ikoničkog heroja i zaplete koji su sada mnogo bliži „običnom“ čoveku od (polu)kosmičkih avantura iz Lobdellovog perioda, Action Comics je veoma dobar serijal koga iz meseca u mesec čitam sa radošću.

S druge strane, „glavni“ magazin o velikom plavom heroju, Superman je od početka delovao kao, meni, neodoljiva ponuda. Dok je Morrisonov Action Comics bio nameran da redefiniše osnove lika i događao se pet godina u prošlosti, Superman je započet kao potpuno klasičan strip o Supermenu, onaj u kome imamo odraslog Klarka Kenta, u kome svemirska čudovišta od kojih treba odbraniti svet imaju isti screen time kao i uzbudljiva događanja u redakciji i dramatični novinarski scoopovi. Pogotovo je bilo neodoljivo što je prvi scenarista bio veteran George Perez u čijem se radu nije dalo primetiti skoro nikakvih arhaizama kakve često srećemo kada neki od scenarista iz sedamdesetih dobije da radi nove stripove, a dalo se primetit koliko Perez uspeva da teksta, radnje, karakterizacije i akcije spakuje u standardnu svesku tako da ništa ne deluje natrpano a da uvek imamo utisak da smo čitali punokrvnu avanturu. Perez je odlično balansirao civilni i superherojski život glavnog junaka a kako u New 52 univerzumu Lois Lane i Clark Kent nisu par, melodramski elementi priče su imali interesantne postavke i preokrete. Lobdellov rad koji je usledio je bio solidan, no mene je najviše interesovalo kako će Superman izgledati kada ga bude pisao Geoff Johns a crtao John Romita Junior. Ovaj šampionski dvojac je na kraju isporučio samo jednu priču, fokusiranu pre svega na „kosmičkije“ elemente supermenovskog mitosa i mada je bio čistiji i fokusiraniji od H’El on Earth/ Krypton returns krosovera, nisam na kraju bio patosiran ni Johnsovim pisanjem (pogotovo što je centralni element zapleta naprosto previše eksploatativan da bi se shvatio ozbiljno) ni Romitinim crtežom koji poslednjih godina osciluje između apsolutne izvanrednosti (jedan od kadrova stripa trenutno imam na desktopu) i skoro pa žvrljanja. No, makar je aktuelni status kvo dobrim delom potekao iz Johnsovog rada, pa novi, oslabljeni Supermen koga piše Gene Luen Yang prilično solidno koristi premisu o superheroju sa daleko umanjenim moćima i prikazuje nam Supermena koji mora da se oslanja na svoj intelekt više nego na mišiće, a to prija.

Takođe sam iskoristio izlazak kolekcije The Multiversity da pročitam najnoviji ekscentrični superherojski opus velikog Granta Morrisona. Multiversity mi je već nekoliko meseci na tabletu i u planu za čitanje ali kombinacija izlaska kolekcije (dakle, neću morati da razmišljam kojim se redosledom čitaju epizode!) i odlaska na put je značila da je pravi trenutak kucnuo.

Sa Morrisonovim recentnim superherojskim radovima, prvi ću to reći, nikada čovek unapred ne zna na čemu je. Šanse su gotovo podjednake da će čitati izvanredno pametnu superherojsku storiju koja mnoge elemente mitosa osvežava i pokazuje iz novog ugla (New X-Men, JLA, Batman RIP, gorepomenuti Action Comics) ali i da će čitati nakrivo nasađenu metafikcionalnu građevinu koja je možda trebalo da se pojavi u vidu eseja pre nego u vidu grafičko-proznog dela. Delovi Batman Inc. su bili takvi, ali ovde, dakako, prevashodno mislim na Final Crisis koji sam u vreme kada sam o njemu pisao za UPPS gotovo pa prezirao. Morrisonova namera o tome da prodiskutuje prirodu modernog superherojskog stripa, jukstapozicioniranu u odnosu na ikoničke radove Jacka Kirbyja, njegova ambicija da izvrši svojevrsni kreativni patricid i egzorcira duhove Alana Moorea i Franka Millera – čiji su radovi, dakako, utrli put i njegovom ulasku u američki strip – i vrati superherojskom stripu izvornu začudnost, sve to jeste bilo vidljivo u Final Crisis, ali je sam narativ naprosto jecao i ugibao se pod pritiskom metafikcijskog tereta, a prosečan čitalac se osećao potpuno izgubljen suočen sa poplavom referenci koje naprosto nije umeo da pozicionira u bogatoj istoriji DC-ja. Izjava da sada piše za ljude koji stripove čitaju uz google i diskutuju o njima u komentarima po blogovima kao da je i profetski ukazala kako će Final Crisis na kraju dana biti primljen sa entuzijazmom ali ispraćen sa apatijom i mada ćemo jednog dana videti koliko je za sve bio kriv sam Morrison a koliko urednici, mislim da danas nema mnogo ljudi ili žena koji ne bi sa određenom zebnjom reagovali na pretpostavku da je Multiversity neka vrsta „nastavka“ Final Crisis.

No, gde je zebnja, tu je i nada, naravno, a Multiversity nije toliko nastavak Final Crisis (jer, uzevši u obzir završetak tog DOGAĐAJA, sve što se dalje dešavalo u DCjevom univerzumu je nastavak) koliko produžetak Final Crisis drugim sredstvima. Zapravo, Multiversity se sa jedne strane može gledati i kao kolekcija izolovanih priča u različitim univerzumima koje labavo i nebitno povezuje jedan premošćavajući narativ, ili kao gigantska epizoda u stalno evoluirajućem Morrisonovom narativu o DC-ju, bogatstvu njegovih svetova i univerzuma, konceptu multiverzuma i slobode koju daje postojanje mnogo verzija istog meta-lika, epizoda koja nikako nije poslednja. Final Crisis naravno nije bio „final“ a Multiversity, ako se tržišne okolnosti dovoljno dobro postave, dobiće i svoj nastavak u Multiversity Too.

No, ono što je s druge strane prepoznatljivo je da zapravo nije toliko bitno da li će nastavka biti. Morrison završava Multiversity svojevrsnim klifhengerom, ali ovo je strip sa toliko naglašenom metanarativnom komponentom da se čitalac oseća kao podvojena ličnost: s jedne strane zna da bi ga interesovalo da sazna šta je bilo dalje, ali sa druge, svestan je da je samo postojanje klifhengera – pogotovo ovako siledžijski izvedenog – Morrisonovo poigravanje sa tropima i našim očekivanjima i da, ako nastavka i bude, to nikako ne znači da ćemo zaista videti šta je bilo dalje.

Ovo se uklapa i uz samu strukturu DOGAĐAJA/ serijala. Multiversity, (donekle po uzoru na vrlo solidni Morrisonov Seven Soldiers) ima prvu i poslednju epizodu (crtao Ivan Reis) koje pokazuju borbu multiverzalne kolekcije superheroja protiv pretnje koja stiže od izvan multiverzuma i, čak i da ne pročitate ni jednu epizodu između, imaćete sve potrebne podatke da kažete da ste ovaj strip „razumeli“ ili makar ispratili. No, sedam epizoda između su zatim priče koje mogu biti čitane skoro bilo kojim redosledom, a koje pokazuju pojedinačne univerzume sa sopstvenim specifičnostima i koje imau tek skoro pa fakultativne veze sa glavnim narativom. Morrison je stari postmodernista i njega ovde očigledno više zanimaju fragmenti nego veliki narativ, mada se s druge strane ne može reći da se nije uložio u kreiranje veziva između svih tih fragmenata. Glavna „meta“ komponenta ovog DOGAĐAJA je ideja o stripu kao medijumu komunikacije koji ne samo da nadilazi puku zabavu (u jednom momentu narator se obraća direktno čitaocu i staloženo objašnjava da to što je on puki konstrukt mastila i boje ne znači da mi njegov glas ne čujemo u glavi dok nam govori) već koji i bukvalno nosi u sebi univerzume koji su stvarni onoliko kao i druga stvarnost o kojoj možemo da razmišljamo, pa su ovde stripovi jedog univerzuma zapravo dokumentarni prikazi stvarnosti drugog univerzuma itd. Ovo je još lepša ideja kada se vidi kakve sve univerzume Morrison ovde zamišlja i u njima se igra – Charlton Comics univerzum koji je parodija na, naravno, Watchmen, pa Major Comics univerzum koji parodira Marvel, palpoidan univerzum gde Dr. Fate i Anthro imaju mnog značajniju ulogu od Supermena i Betmena, univerzum blaziranih potomaka superheroja koji su toliko dobro iskorenili zločin na Zemlji da njihova deca provode vreme LARPujući bitke iz slavne istorije svojih roditelja… Morrisonu se nikada nije moglo zameriti da nema ideja i mada je Multiversity naravno shizofreno pripovedan, sa mnogo glasova koji se bore za pažnju čitaoca u isto vreme (između ostalog, neki od titlova su i parodija na komentare čitalaca u kojima se čuje kako je Morrison opet „weird for weirdness’ sake“ i „zašto za promenu ne urade staromodan avanturistički strip?“), nekoliko centralnih ideja su dovoljno jake da se probiju do konzumenta, da ga malko i protresu (pogotovo kada sam strip upozorava da daljim čitanjem rizikujete da upadnete u klopku) i nateraju da počne da meditira o fikcionalnim realnostima i arhetipskim likovima koji ih naseljavaju.

Možda sam se ja i toliko navikao na Morrisona da mi ne smeta apsolutna oversaturacija gomilama i gomilama likova u masovnim scenama koje gube epsku dimenziju i pretvaraju se u salatu kostima i boja, jer ovo sam već navikao da očekujem, ne smeta mi sudar tonova u kome ultra-gritty Betmen iz postapokaliptične radijacijom okupane budućnosti ćaska sa chiby Betmenom, dok se Kapetan Marvel bori rame uz rame sa Captain Carrotom. Morrison je ove stvari nekada svakako radio elegantnije i manje bučno i Multiversity samo podseća na najsvetljije trenutke Flex Mentallo, ali ovo je daleko prijatniji strip za čitanje od Final Crisis (koga sam, kunem se, ponovo pokušao da čitam pre nekoliko meseci i bio zapanjen koliko me iritira), njegova „meta“ dimenzija je razigranija, slobodnija, ton razbarušeniji pa je time i Morrisonovština, čini mi se, bolje kanalisana. Naravno, ne smeta ni što su crtači svi odreda vrhunski, od Reisovog uobičajeno epskog zahvata, pa preko Chrisa Sprousea i Franka Quietlyja do Camerona Stewarta, Morrison izvodi pred čitaoca reprezentaciju najboljih superherojskih crtača srednje generacije i ovo je u vizuelnom smislu baš onako jako kako bi se očekivalo od stripa ovog kalibra.

E, sad, što je glavni negativac „zlo jaje sa krilima šišmiša“ to je već druga stvar  :lol:

Od nesuperherojskog sadržaja, sa zadovoljstvom sam iščitao prvu priču u nečemu za šta se nadam da će biti zaokružen serijal pod imenom Injection.

Warren Ellis je jedan od meni najdražih scenarista u američkom stripu pogotovo jer ume da svoju napadnu englesku ličnost efikasno plasira u prekomorske radove tako da to deluje istovremeno i nadmeno i šarmantno (nešto slično, mada na svoj način, radi Si Spurrier) ali i zato što je u pitanju autor veoma zainteresovan za naučnu fantastiku u onom klasičnom smislu, koji i kada piše „prave“ superherojske stripove to radi iz sopstvenog ugla, baveći se i metafikcionalnim elementima na osoben način. Planetary je verovatno jedan od najboljih primera kako Ellis, čovek koji po sopstenom priznanju prilično prezire superheroje a stalno im se ponovo vraća, može da ima smislen dijalog sa superherojskim nasleđem, pozicionira ga nsuprot drugim žanrovima i istraži potencijale drugačijih evolucija koje su mogle biti, kako u popularnoj kulturi tako i u stvarnom životu.

Ovo pominjem jer Injection ima vidne elemente prethodnih Ellisovih stripova, pre svega Planetary i Global Frequency (dok mu je Trees, drugi serijal koji trenutno radi za Image, drugačiji i prilično svež po tonu i zapletu) utoliko što imamo na meniju jednu smešu hi-tech trilera, naučne fantastike i prstohvat proto-superherojštine i što bi prvi utisak o stripu mogao da bude i „hm, pa ovo sam manje-više već čitao“ ako ste dobro upućeni u Ellisov opus. No, ovo je JAKO dobro urađeno. Tim koji radi ovaj strip (uz Ellisa tu su crtač Declan Shalvey i kolorista Jordie Bellaire) okupljen je za kratki rad na Marvelovom Moon Knightu (koga sam negde na ovom topiku već hvalio) pa nastavio da radi Injection i ovde, u produkcionom i zanatskom smislu pričamo o vrhunskom radu. Injection je pripovest koja se razvija na sve strane odjednom i čitalac je veoma sigurnom rukom vođen od potpunog neznanja o svetu i protagonistima  prema sve začudnijim i dramatičnijim saznanjima. Utoliko, to što Ellis koristi neke motive koje je već koristio se može oprostiti jer je njegovo pripovedanje ovde izbrušeno do brilijantskog sjaja i mada su ideje koje na kraju čujete nešto što ste možda već čuli, put kojim se stiže do njihovog artikulisanja je esktremno elegantan. Ellis ovde kombinuje omiljene koncepte: futurizam kao ne puko spekulisanje već aktivno oblikovanje budućnosti, sastavljanje tima vrhunskih operativaca koji su svi podjednako intelektualci, ekscentrici i cinici, poigravanje sa konceptom fiktivnih realnosti koje se mogu, korišćenjem tehnologije (i/ ili magije) postvariti u dovoljnoj meri da se mogu istraživati kao bilo koja druga nepoznata teritorija… I ti koncepti se lepo uklapaju da Injectionu daju krvi i mesa dovoljno da vas vuče napred čak i ako ste čitali Planetary, Global Frequency, (nikad završeni) Doktor Sleepless itd. Ako niste, mislim da će vam Injection biti još impresivniji. Pet epizoda zaokružuje prvu priču i mogu se nabaviti i kao kolekcija a šesta kojom se započinje nova priča se najavljuje za Januar.

Da ostanemo i dalje u Image Comicsu, reći ću i da mi se prva priča u serijalu Bitch Planet prilično dopala mada imam i neke ozbiljne zamerke.

Zamerke ne idu na ime sadržaja, ideološkog i političkog, koji karakteriše ovaj strip, već najpre na odsustvo zaokruženosti narativa koju bi čovek očekivao od prvih pet epizoda koje se zvanično prodaju kao „volume 1“ ovog serijala. No, idemo redom.

Bitch Planet je, već i samim naslovom, očigledno strip čija je ambicija u startu bila da provocira i uznemirava duhove. Kelly Sue DeConnick, srećom, nije klinka koja bi samo da šutne osinje gnezdo ne bi li videla šta će dalje da bude, pa su provokacije u ovom serijalu deo jednog dobro urađenog world buildinga i solidno vođene priče. Naravno, iako se naslov Bitch Planet može učiniti i kao polušaljivo igranje na prvu loptu, ovo je zapravo strip koji vrlo ozbiljno pokušava da bude diskusija o savremenom feminizmu, identitetima, odnosima moći u društvu i onome na čemu se oni temelje. Na prvi pogled, naravno, koncept u kome naučnofantastično društvo bliske budućnosti ima planetu-zatvor za žene koje su antisocijalnim ponašanjem zaradile robiju deluje kao ili parodija ili bestidna eksploatacija, ali DeConnickova uspeva da ovu naizgled nebuloznu premisu provuče sa velikom elegancijom. Antiutopija društva koju ovaj strip predstavlja ubedljiva je već utoliko što se planetarni zatvor za žene predstavlja dovoljno naturalistički, bez prikazivanja negativaca kao predimenzioniranih čudovišta sa suludo zlim agendama. Feministički potkovana, scenaristkinja vrlo dosledno ekstrapolira određene elemente današnjih društava zapadne hemisfere i kreira jednu ubedljivi negativnu utopiju u kojoj su žene de fakto podređena kasta, držane u mekom ropstvu kombinacijom potrošačkih navika, viralnih medija i stalnih propitivanja svog telesnog izgleda i rodnog identiteta. DeConnickova, dakle, kreira svet u kome su žene tretirane kao manjina iako su polovina stanovništva i prikazuje sve odlike društva u kome se podrazumeva da lider treba da bude sredovečno beli muškarac. Što je zaista samo za dlaku udaljeno od našeg sveta, a to je odlika uspešne naučne fantastike – promeniti samo detaljčiće i posmatrati ogromne posledice ovih promena.

Bitch Planet solidno funkcioniše kao prison-movie u stripu, sa svim posebnostima koje podrazumeva all-girl postava i mada zapravo likova/ likuša ima mnogo i nema vremena da se posvetimo svima u ovih pet epizoda, Kelly Sue ima sigurnu ruku kada se bavi karakterizacijom, zna kada treba da posreduje priču kroz dijaloge, kada da pusti slike da pričaju same za sebe i, najvažnije, zna kako da se bavi politilčkim temama a da to deluje organski a ne pamfletski, što je odlika kvalitetnih žanrovskih dela. Ovde su pitanja i rodnog i rasnog i klasnog identiteta jasno i dobro obrađena u prvom planu a da čitalac nikada nema utisak da mu se popuje ili objašnjava kao detetu (za to, ako baš treba, mogu da posluže eseji koji stižu uz svaku epizodu, pisani od strane raznih feminističkih autorki sa različitih strana rasnog, političkog i socijalnog spektra).

Valentine De Landro doprinosi dojmu time što je njegov crtež sigurno utemeljen u glamuru i eksploataciji sedamdesetih godina prošlog veka, sa jakim teksturama, ali i jakim volumenom tela u pokretu ili u stazisu. Nago žensko telo kao jedan od najprepoznatljivijih barjaka feminizma iz bilo kog talasa ovde je obilato prisutno u različitim svojim formama i zapreminama, a raspoređivanje akcije po dubini unuta jednog kadra uvek je izvedeno besprekorno i ovaj strip je jako,jako dobro vizuelno pripovedan. Kao, uostalom i tekstualno i utoliko tu imami tu moju najveću zamerku što je „kraj prve priče“ zapravo na potpuno arbitrarnom mestu i kako se i Bitch Planet priklanja sada već uobičajenoj Imageovoj praksi da se između dva voljuma pravi pauza za kolekciju, nervira me što sada moramda čekam sledeću godinu da vidim šta je bilo dalje iako nisam dobio zaokružen narativ ni u prvoj priči. Opet, shvatam zašto je deljenje na zasebne celine pametno – sve veće pauze između epizoda Chew ili Morning Glories su BOLNE, AGONIČNE – ali trebalo bi malo bolje odmeriti gde se pravi pauza.

Bitch Planet je izazvao i solidnu reakciju u ciljnoj populaciji sa tetovažama i haštagovima koji se šire po internetu i, ako imate inklinacije ka feminizmu ili vas makar zanima strip u kome se gole žene vataju pod tušem a posle se peglaju sa stražarima, ovo bi moglo biti štivo za vas.

(I nisam ni jednom pomenuo Matta Fractiona pišući ovo. Uspeh!!!!)

Najslađe sam ostavio za kraj. Već sam negde gore pominjao Briana Wooda, američkog scenaristu specifičnog po tome što je kao vrlo mlad i nepoznat dobio da radi serijal za Vertigo i sa njim postigao pogolem uspeh, a da ne samo nikada ranije nije pisao superherojske stripove, već ih, po svom tvrđenju, nije ni čitao. DMZ je bio, da ne bude zabune, ne-superherojski strip, koji se meni nije mnogo dopao, a Wood ga je onda ispratio vikinškim serijalom Northlanders koji mi se još manje dopao i baš kada sam pomislio da ću dići ruke od njega, on je počeo da piše superherojske stripove i potpuno me iznenadio koliko mu to dobro ide.

Posle nekoliko uspelih X-Men radova, spreman sam da Woodu pružim priliku svaki put kada radi nešto novo pa mi je tako zadovoljstvo da izvestim kakoje njegov novi serijal za Image, Starve, jedan jako doobro urađen projekat.

Zapravo, ovo je toliko sigurno rađen strip da ću biti zapanjen ako saznam da Wood nije uradio i nekakav pič za televizijske producente i da nema agenta koji ovo dok mi pričamo pokušava da proda AMC-u ili HBO-u. Starve je, naprosto, neka vrsta perfect storma ideje, egzekucije, tematske i tonalne harmonije, strip koji savršeno kombinuje ljudsku intimnu dramu sa, takođe ljudskom sklonošću ka spektaklu koja naša društva često ume da odvede na vrlo bizarne civilizacijske pozicije.

Starve je naučnofantastični strip ali po tonu mnogo više podseća na Williama Gibsona ili Ridleyja Scotta sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih nego na klasičan tvrdi SF, njegov mizanscen je na svet, pomeren samo nekoliko godina u budućnost, promenjen, ali samo malo, efektima globalnih klimatskih promena. Ovde nema čak ni disruptivnih tenologija ili radikalnih društvenih inovacija jednog Transmetropolitana, Starve je toliko utemeljen u svetu koji poznajemo da je njegova sociopolitička satira time ubojitija: tek povremeno se, čitajući ga, setimo da neke od stvari koje u njemu vidimo ipak, Alahu hvala, ne postoje u našem svetu. Ali smo i priličnos igurni da će uskoro postojati.

Centralna priča ovog stripa vrti se oko vrhunskog televizijskog kuvara koji je osmislio spekatkularan šou što je svojevremeno probijao sve rekorde gledanosti, ali ga je potom napustio, razočaran i u šoubiznis i u svoju porodicu. No, stvari se menjaju i Gavin Cruikshank je prinuđen da se vrati na televiziju iz svog ugodnog, depresivnog samoizgnanstva u jugoistočnu Azoju. No, televizija više nije onaj uzbudljivi medij kojim se bez mnogo para putuje kroz čitav svet i predele mašte, već gladijatorska areana rijaliti programa u kojoj će morati da uzme učešća i pogazi većinu svojih principa ako želi da sačuva ostatke svetinja koje je nekada imao u životu.

Ovo je veoma sočno pričan strip. Cruikshank je izvanredno portretisan antiheroj čiji cinizam ne može da zakloni strast koja ga vodi i ljubav koja ga tera da rizikuje. Televizija i šou koji se radi prikazani su uz puno ubedljivih detalja, sa likovima koji, iako su bačeni u kavez i naterani da ratuju jedni protiv drugih, zapravo imaju više od jedne dimenzije i potencijala za evoluciju. Wood uspešno izbegava „stripovsku“ karakterizaciju i „stripovsko“ preterivanje u kreiranju saspensa, pa je Starve time još „televizičniji“ i čitaoca privlači svojom realističnošću a zavodi smelim ekstrapolacijama naše današnjice.

Naravno, ogroman deo zasluga ide na Danijela Žeželja koji ovde blista svim svojim tamnim sjajem ali i uspeva da strip ne deluje kao kakva danse macabre pozorišna postavka u kojoj bi demoni izgovarali tekst namenjen ljudima. Ovo je donekle bila zamerka njegovim radovima iz osamdesetih ali ga je pečalbarenje po Americi izbrusilo i sada imamo jednog novog Žeželja na poslu, koji nije izgubio ništa od tame i jakih kontrasta koji su mu od početka zaštitni znak, ali koji ne definišu atmosferu stripa kao uniformno preteću i mračnu već imaju potreban opseg raspoloženja. Naravno, jako dobro urađen kolor Davea Stewarta zaokružuje vizuelnu dimenziju ovog stripa.

I Starve posle pete epizode pravi pauzu, da bi se nastavio u Februaru, ali ovo je strip koji prvom sezonom isporučuje sve što treba. Tople preporuke.