Jazz Nedeljom: Zeena Parkins, Mette Rasmussen, Ryan Sawyer: Glass Triangle

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Za ovu nedelju bacićemo se u pravcu čiste, klasične slobodne improvizacije koja, da bismo održali formu, deo svojih korena bez ikakve sumnje duguje džezu. Na primer, jedan od instrumenata koji se ovde čuju je alt-saksofon i mada ćete čuti manje bluz-skala i prepoznatljivog svingovanja nego na nekoj „normalnoj“ ploči, saksofonistkinja Mette Rasmussen bez sumnje je utemeljena u free jazz tradiciji, možda najpre u onoj evropskoj, sa Peterom Brotzmannom na čelu. Što i nije neko čudo, s obzirom da je gospođa Rasmussen Dankinja koja trenutno operiše u Norveškoj ali je snimala sa raznim muzičarima, uključujući Amerikance kao što su Alan Silva i Chris Corsano. Album o kome danas pričamo je, takođe, snimljen sa Amerikancima a daleko najpoznatije ime na njemu je Zeena Parkins, avangardna harfistkinja i jedno od najdražih imena klasične njujorške free improv scene. Treći muzičar je bubnjar Ryan  Sawyer, rođeni Teksašanin ali danas i sam stanovnik Njujorka koji je tokom decenija ipak ostao mesto što se poistovećuje sa free jazzom i pogotovo free improv muzikom više nego maltene ijedno drugo na svetu.

Album Glass Triangle izašao je pre malo manje od dva meseca i prilika da ponovo čujem Parkinsovu, ovog puta sa nešto mlađim muzičarima (rasmussenova je 1988. godište, Sawyer 1975.) podsetila me je koliko volim njen eklektični, eksperimentalni pa i ikonoklastični stil, a rad sa adekvatnim sparing-partnerima gotovo uvek garantuje muziku koja širi granice uma i razveseljava duh. Parkinsova se u Njujork iz rodnog Detroita doselila polovinom osamdesetih i tamo sarađivala sa kremom avangardne i improv scene okupljene oko kluba Knitting Factory, uključujući takve teškaše kao što su John Zorn, Bobby Previte, Anthony Braxton… No, njene saradnje sa drugim „električnom“ muzičarima kao što su free gitaristi Nels Cline, Lee Ranaldo ili Elliott Sharp su, čini mi se, bile vrlo bitne sa proširivanje jezika i interesovanja te klasične improv scene koja je bila utemeljena prevashodno u džezu i ne nužno zainteresovana za amplifikovanu muziku i električne – kasnije digitalne – efekte. Album Psycho–Acoustic iz 1994. godine gde ona i Sharp bacaju jedno drugom gotovo neprepoznatljive zvuke izvučene iz amplifikovanih i filtriranih električnih gitara i harfi je i danas jedna od meni najomiljenijih free improv ploča ikad.

Naravno, Parkinsova ima klasično obrazovanje – teško da iko harfu uzme da svira da bi tezgario u kafani na ćošku – i danas je ona stipendista Gugenhajm fondacije i profesor na Mills koledžu u Oklendu, ali upravo je njena eksperimentatorska glad i potraga za novim zvukom, novom paletom zvuka i tehnika, kroz amplifikaciju i korišćenje progresivno sve više efekata ono čime je izborila svoje mesto – i osobeni umetnički identitet – na njujorškoj a zatim i svetskoj improv sceni. Ovo joj je donelo i prepoznatljivost izvan avangardnog geta, pa je Parkinsova imala i neke praktično mejnstrim kolaboracije, gostujući na albumima Yoko Ono, Bjork ili Hole. Naravno, radila je i sa likovima kao što su bili Tom Cora i Fred Frith, notabilno u sastavu Skeleton Krew koji je spajao improvizaciju i avangardni rok…

Sve u svemu, lepo je videti Parkinsovu kako i posle tri i po decenije improvizovanja i CV-a sa kojim bi svako bio srećan da se penzioniše i dalje ne samo ima entuzijazma za free improv susrete sa mlađim muzičarima već i da pruža izuzetno dinamičan, zabavan program u njima.

Glass Triangle je snimljen negde u leto 2019. godine i neka je vrsta proširenja saradnje dve žene koja je začeta svirkom na festivalu Counterflows u Glazgovu od pre pet godina. Pojačane za bubnjara, eksplozivnog ali pažljivog Sawyera (ovde priča o tome da je kao klinac želeo samo da svira što brže i glasnije može a da se danas trudi da svira sporije i sa osećajem), ove improvizatorke pružaju nam program urnebesne svirke, prepune sitnih detalja ali i jasne grupne improvizacije koja ima smer, zaokružen duh i formu u svakoj kompoziciji.

Hoću reći, ovo je najbliže studijskom albumu što ćete dobiti u improv muzici: performans snimljen u pravom studiju, sa dovoljno vremena u toku dana da se stane, porazgovara, odmori, pa vrati natrag u sobu za snimanje. Ogroman broj improv ploča su samo snimci koncerata, neprekinutih izvedbi od 40 minuta, ponekada – nikako i uvek – razdeljenih na distinktne kompozicije i mada mnogi to smatraju samom suštinom free improv etike i estetike – „čista“ in situ svirka, nikakvi dogovori, samo spontanost na licu mesta – Glass Triangle podseća kako dobro može da zvuči kada imate vremena da muziku editujete, da promenite setap svoje opreme ili mikrofona u sobi ili samo da popijete vodu između dva komada. U tom smislu, ovo je album zbilja moćnih, eksplozivnih improvizacija, ali koji pleni svojom brzinom, gustinom, energijom sabijenom u jedinicu vremena i nema praznih hodova i traženja. Opet, ovo nisu unapred pripremane kompozicije i u njima nema tema i njihovih razrada osim onih koje se spontano kreiraju, na licu mesta. Begiunners, begges, beattle, belt, believers,a koja album otvara, recimo, odmah ide nogom u mošnice, sa Rasmussenovom koja para nebo visokim tonovima i dubokim, brotzmannovskim eksploracijama teksture, a ispod koje Sawyer prosipa kišu sačme po svojim bubnjevima, pazeći da ne zagluši kolege volumenom, dok Parkinsova izvlači praktično „rifove“ na svojoj harfi. Rasmussenova ovde svira i neke klasične džez linije, ali sabijene u mikrometarski prostor, dok se Parkinsova gađa laserskim zracima pa ulazi u hromatske skale, puštajući distorziju da radi veliki deo posla. A to je samo početak!

Nat Bygone, just biggone je mirniji, atmosferičniji komad sa Sawyerom koji pokazuje kakve sve egzotične udarajke ima u svom koferu i sa Parkinsovom koja plete disonantnu ali toplu mrežu zvukova (što se zatim utapaju sami u sebe zahvaljujući korišćenju jakih gate efekata) preko koje će Rasmussenova zasvirati slobodnije i – skoro – nežnije. Trinaestominutna Flod of Trees ima pomalo free jazz senzibilitet, makar utoliko što Sawayer ovde svira poliritmički i brzo a saksofonistkinja preko solira kao da su u „normalnom“ bendu ali Parkinsova je i ovde divlja karta sa gomilama kinematskih efekata koji potpuno rekontekstualizuju taj džez „osećaj“ ove kompozicije. The crystal chain letters je, sa svoje strane, drugi pogled na free jazz, sa avetinjskim uvodom ali zatim i freakout razradom gde Rasmussenova ponovo dobija priliku da proradi skale i da malo bluz tona celoj priči. Merlin and the Gleam je skoro pa jazz-metal sa atraktivnim, superbrzim jurnjavama po skalama na saksofonu, ali i Parkinsovom koja ozbiljno distorzira svoj instrument i pruža tešku, nabasovanu podlogu za Sawyerovo obrušavanje iz visine preko koga Rasmussenova neustrašivo solira. U ovakvim trenucima se uvek zapitam kako posle da se vratim „normalnoj“ muzici koja nema ovu vrstu brzine misli i potpuni prezir za bezbednost na drumu u svojoj srži. Mislim, sedam i po minuta ovakvog cepanja – od toga čovek može malo da se izgubi u uživanju.

Konačno, Melts into Surface je adekvatna koda sa još malo užurbane, dinamične svirke ali ovog puta nešto naklonjenije atmosferi i hermetičnoj a opet prijateljskoj paleti boja. Glass Triangle je fantastična ploča za ljubitelje improv-zvuka, snimljena kvalitetno i miksovana sa razumevanjem tako da slušalac dobije utisak da je u istoj prostoriji sa izvođačima a da se opet eksperimentalna, apstraktna priroda zvuka ne izgubi, dajući vašem trećem oku puno zanimljivih prizora da njima luta. Velika Zeena Parkins je velika, ispostavlja se, i jer ume da izabere izuzetne saradnike a onda iz njih izvuče ono najbolje. Glass Triangle je melem za moju ranjenu (dobro, ne baš MNOGO ranjenu) dušu i pravi užitak za slušanje:

https://relativepitchrecords.bandcamp.com/album/glass-triangle

Jazz Nedeljom: Paulo Curado, João Madeira: Ou – Ou.

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Album koji sam sa zadovoljstvom trošio protekle nedelje a koji lepo paše i ovom lenjom Nedeljnom danu u kome je proleće već počelo na opštu radost, zapravo ne zvuči ni malo prolećno. Ne zvuči, ako ćemo pošteno – nikako. Ne u smislu da je u pitanju loša ploča, pa ne bih valjda ja uživao u lošoj muzici,* nego u smislu da imamo posla sa neidiomatskom improvizacijom koja ne zvuči kao išta drugo i radi se najpre o „organizovanom zvuku“ radije nego o nečemu što se može opisati u terminima harmonija, ritmova, tema…

*retoričko pitanje, ne očekuju se vaši odgovori u komentarima

Dosetka da je „pisanje o muzici kao plesanje o arhitekturi“ je bila smešna poslednjih nekoliko decenija, ali i uspešno pobijana time što je muzika, pogotovo sa sve većom proliferacijom popularne muzike u masovnim medijima, zapravo davala dovoljno tema da se o njoj može razložno pisati, odmičući se od svoje imanentno apstraktne prirode u kojoj nema nikakvih značenja i dajući bogatstvo socijalnih, žanrovskih, diskurzivnih elemenata o kojima se moglo pisati i diskutovati. No, onda naletite na ovakav album i podsetite se da je muzika najpre za slušanje, da ona nije nužno ni socijalno iskustvo, ni emotivna vožnja kroz prepoznatljive slike, najmanje diskurzivan fenomen koji nešto govori ili, nedobog, znači. Ovde ne da nema označitelja ni označenog, nego bi zlobnici rekli da nema ni muzike.

Pričamo o albumu naslovljenom Ou – Ou. a koji je serija (well, triling) slobodnih improvizacija što ih izdovi duo portugalskih muzičara: kontrabasista João Madeira i flautista Paulo Curado. Je li ovo džez? Pa, ako džez prepoznajete kroz teme, ili harmonije, ili ritam ili barem strukturu kompozicija, ne, ovo nije džez. Ali kako su žanrovske odrednice ionako nesigurne, nestalne, efemerne i služe samo za lakšu klasifikaciju stvari u (fizičkim ili virtualnim) skladištima i robnim kućama, tako se i ovde podsetimo na razliku između preskriptivnog i deskritpivnog. U lepoj inverziji uobičajene koncepcije da žanrovski opis nije preskriptivan – jer je to ograničavajuće – nego deskriptivan i služi kao poštapalica, ovde možemo da sa zadovoljstvom kažemo kako je naprotiv, žanrovsko određenje ovog albuma kao džez albuma upravo preskriptivno: njegovi autori svoju muziku smatraju free jazzom, zato što potiču iz ove kulture i osećaju pripadnost istoj. Free jazz nije, dakle, ono što zvuči kao free jazz nego ono što muzičari koji sebe samoidentifikuju kao free jazzere, smatraju za free jazz.

Najbolje je ne razmišljati previše o ovim stvarima ali reči imaju moć – da je nemaju ne bismo ih toliko koristili – pa je značajno razmišljati iz koje perspektive posmatrate album Ou – Ou. Ovde nema svinga, nema bluza, nema tema i razrada, nema hedova i solaža, veliki deo vremena nema ni prepoznatljivih nota i legitimno je reći da se ovde džez ne čuje. S druge strane, slobodna, neidiomatska improvizacija je pre svega ideološka forma, ne estetska, i ona je tokom dvadesetog veka nicala u brojnim kontekstima, na akademiji, u džez klubovima, u podrumima gde se svirao psihodelični rok, među pankerima i pesnicima itd. Utoliko, to što se na Ou – Ou. džez „ne čuje“ ne znači ništa, jer džez je i sam odavno prevazišao ideju da ga definišu takt i harmonija, pretvarajući se i sam u kulturni identifikator – ako ne i u čist ideološki konstrukt – pa je Ou – Ou. svakako džez album. Ovo je, na kraju krajeva, album na kome dvojica muzičara stvaraju muziku bez pripreme i vežbanja, kreirajući je in situ, dajući jedan drugom sav potreban kontekst i zajednički gradeći zvučne skuplture koje su jedino kompletne i „smislene“ kada obojica muzičara osećaju da je to što stvaraju „ono pravo“. Ako to nisu reči kojima biste mogli da opišete MNOGO džeza u poslednjih osam i kusur decenija, onda se ni ja ne zovem Mehmet.

Portuglaska free improv scena ima dosta solidnu tradiciju i ima skoro dve decenije kako sam sa zadovoljstvom kupovao diskove njihovih improvizatora i zaključio da i izvan uobičajenih evropskih centara za ovu vrstu zvuka ima mnogo uzbudljivog. Paolo Curado je klasično obrazovan saksofonist i flautista (između ostalog studirao na Nacionalnom konzervatorijumu u Lisabonu), sa interesovanjem za džez, improvizaciju ali i druge muzičke forme, notabilno u kombinaciji sa plesom, pozorištem, video radovima i animacijom. João Madeira je kontrabasista sa ogromnom količinom improvizacija u svom CV-ju (pogledajte mu samo Soundcloud). Podrazumeva se da je susret naživo ova dva improvizatora uzbudljiv.

S druge strane, treba da budete pripremljeni i na jednu spartansku svedenost ovog albuma. Curado i Madeira sviraju „na suvo“, koristeći isključivo akustična svojstva svojih instrumenata, bez amplifikacije ili ikakvih digitalnih intervencija. Ovo je free improv „stare škole“, ako to uopšte postoji, u kome muzičari koriste ceo spektar tehnika u sviranju, fokusirajući se na totalitet svojih instrumenata. Hoću reći, za razliku od formalnijih akademskih „free“ i eksperimentalnih radova od pre pola veka i jače, Curado i Madeira ne tretiraju svoje alatke isključivo kao „pronađene predmete“ i mada ovde nema „tema“, muzičari ne beže od nota. Naravno, i kad ih ima one su organizovane u atonalne celine ali najveći deo kompozicije koja album otvara, Enten, bavi se „klasičnim“ tehnikama sviranja i može se u njoj prepoznati i dinamika i tehnika vezana za nekakav free jazz. Dodajte ovoj dvojici muškaraca bubnjara koji ume da svira poliritmični gruv i Enten bi zaista na momente zvučao kao jazz.

Naravno, svirka bez ritma ima svojih draži pa su Curado i Madeira slobodni da menjaju i tempo i raspoloženje i pristup, te je negde na polovini kompozicije prelaz u sviranje gudalom od strane Madeire signal za ulazak u „klasični“ deo seta gde se istražuju tonalne srodnosti između kontrabasa i flaute, ma koliko one na prvi pogled ne bile intuitivne. Muzika ovde i dalje ume da bude užurbana, ali se izrazitije istražuje tekstura i puštaju tonovi nego u prvom delu.

Središnji deo albuma, Eller, traje duže od trinaest minuta i ovo je apstraktnija kompozicija sa mnogo perkusionističkog rada u uvodu, gde oba muzičara prelaze u mod „pronađenih predmeta“, koristeći nestandardne tehnike i nestandardne delove instrumenata za proizvodnju zvuka. Ovakve stvari su, naravno, uobičajene za free improv muzičare ali jesu i jedan od najosetljivijih delova ovakvih setova jer za čas od fine, avanturističke eksploracije zvuka umeju da pređu u puko manirističko igranje u kome nema stvarnog eksperimenta i ambicije. Srećom, Madeira ovde nudi Curadu pregršti tonova ponovo rađenih gudalom, koje će ovaj moći da prihvati pa između kliktanja i kuckanja flauta počne da proizvodi i kratke, sasvim klasično muzikalne gestove. Eller postaje i vrlo glasna kompozicija kada Madeira „odvrne“ kontrabas i , i dalje se držeći gudala, podseti da se od ovog instrumenta može zatresti i patos. Do kraja kompozicije Curado skakuće između probadanja Madeirinog kontrabas-crnila visokim tonovima i puštanja flaute da ispušta avetinjske zvuke pukog prolaska vazduha, bez tonova i tema.

Nakon krešenda u Eller, naslovna numera na kraju je – gotovo sigurno, s obzirom da je ovo snimljeno uživo 2018. godine – povratak na bis, sa vrlo asptraktnim početkom u kome gotovo da ne prepoznajete o kojim se instrumentima radi, pa čak i kada Madeira ponovo krene sa gudalom, Ou – Ou. je neprozirna, vrlo smela pustolovina ČISTOG zvuka, bez vraćanja na fabrička podešavanja i klasičnu teoriju.

Posle ove kompozicije, ja ostajem prilično gladan za još. Album traje manje od pola sata, što je svakako korektno s obzirom da je muzika zahtevna i daje vrlo malo prostora za odmor slušaocu, ali sa druge strane ovo je abrazivna, smela slobodna improvizacija koja tek načinje intelektualne koncepte koje smo oko muzike ispleli i treba je slušati još. Album se daje po ceni koju sami odredite i ovo je vrlo dobra prilika da proverite ima li nečeg u toj silnoj apstrakciji o kojoj pričam:

https://joaomadeira.bandcamp.com/album/ou-ou

Jazz Nedeljom: Henriette Müller: Memories of a Swan Song i Dudek/Windisch/Baumgärtner/Sundland

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Za današnji džez osvrt pripremili smo dva albuma. Zašto? Otkud znam, oba su mi se baš dopala i mrzelo me da tu kao nešto taktiziram i razvlačim ih na dve nedelje. Mislim, uleteće tu već nešto novo, evo, Satoko Fujii ima novi album improvizacija izašao pre neki dan, i, uostalom, prvi put čujem da se neko buni da dobija dvaput po ceni jednog.

E, sad, što su oba albuma poreklom iz Nemačke, za to već nemam opravdanje. Zaklonit ću se iza smokvinog lista kvaliteta muzike i neka ostane na tome.

Istini za volju, ovaj prvi, Memories of a Swan Song, saksofonistkinje i kompozitorke Henriette Müller ima i neki malecni element programskog uvršćivanja u ove moje preglede, a najviše na ime prisećanja da, bez obzira što gazimo treću deceniju dvadesetprvog stoleća, neke besmislene rodne podele i dalje tvrdogalvo opstaju.

Ne da ja mislim da je to nekakva zavera koju moramo skršiti svojim woke moćima, pre će biti u pitanju istorijska istina o diskriminatornom odnosu prema ženama u društvu, uključujući kreativne sfere, pa je tako i dan-danas skoro pravilo da žene u džezu imaju samo i isključivo vokalne dužnosti.

Naravno, tu one imaju kompenzaciju da su lice i glas sa kojim se identifikuje cela predstava, zovu ih ponekad i divama itakoto, ali, naravno, stoji da pored pevačkih, ženama u džezu još možda sleduju pijanističke dužnosti i da se, statistički gledano, priča tu maltene kompletno završava. Surovi muškarci su ti koji čukaju u bubnjeve, cepaju kontrabase, duvaju u trube i trombone i tako je uglavnom po nekoj inerciji, pa na jednu Mary Halvorson na gitari dobijamo verovatno hiljaduipo mužjaka na raznim instrumentima.

Žene-duvače je početkom devedesetih u mejnstrimu legitimisala Candy Dulfer, ćerka nizozemskog džez saksofoniste Hansa Dulfera, zabadajući kratak period popularnosti (i, kada je to prošlo, gostovanje na Nišvilu) ali koje nije zaista donelo nešto to bih nazvao merljivim pomerajem na polju prisustva žena u duvačkim delovima džez-orkestara.

I, naravno, ne možemo žene na silu terati da sviraju džez, to bi bilo suludo, ali možemo da pomognemo da se njihovo stvaralaštvo, kada ga ima, čuje i prepozna kao vredno.

Utoliko, obradovalo me je kada se nedavno na Badncampu pojavio trio albuma Henriette Müller – a koji su, koliko ja umem da kažem, celokupna njena diskografija kao liderke orkestra. Müllerova je prvobitno školovana za lekara i obišla je solidan deo i „prvog“ i „trećeg sveta“ pre nego što će u Njujorku 1994. godine na Menhetnskoj školi muzike odbraniti magistraturu iz kompozicije. Danas se najvećim delom bavi vizuelnim umetnostima, slikanjem i kreiranjem umetničkih objekata, ali je devedesetih i početkom ovog veka snimila tih nekoliko albuma koji su je predstavili kao promišljenog, istraživački nastrojenog kompozitora ali i sjajnog izvođača. Dok je poslednji album, Silberne Lachtränen, iz 2003. godine više okrenut savremenoj kamernoj kompoziciji, ovaj prvi, o kome danas pričamo, pokazuje Müllerovu kao vrsnu predvodnicu malih džez orkestara i odličnu saksofonistkinju.

Svakako ću prvo istaći da je Müllerova pre svega autor, pa su na Memories of a Swan Song sve kompozicije njene, a izvode ih mešoviti (muški) ansambli gde preovlađuju Amerikanci, kolege sa fakulteta na Menhetnu, ali i sjajni austrijski kontrabasista Peter Herbert koji je takođe u ono vreme živeo u Njujorku.

Kažem „ono vreme“ i, zaista, Memories of a Swan Song snimljen je pre sada već respektabilnih četvrt veka, 1996. godine, a svojom toplom, kamernom atmosferom i impresionsitičkim razvijanjem tema na neki način predviđa talas interesovanja za kamerni i kinematski džez koji će pogotovo Evropom krenuti negde u to vreme i pred kraj stoleća i u ranim godinama novog veka doneti mnogo muzike koja nije dolazila iz tradicionalne jazz sfere i nije gađala tradicionalnu jazz publiku ali joj jeste približila razne aspekte jazza.

Naravno, Memories of a Swan Song nije kao da slušate Cinematic Orchestra, ovo je primetno življa muzika, više okrenuta improvizovanju, i ne bih je mogao nazvati „lounge“ svirkom, no već je na ovom albumu vidno interesovanje Müllerove za kamernu kompoziciju.

Iako je, dakle, muzika ovde srazmerno mirna i ne pronalazi se u jakom volumenu, to ne znači da ona nije i dinamična niti da ovo nije free jazz dobrim svojim delom. Kompozicija koja album otvara, Searching for a Place to Be, recimo, pokazuje Müllerovu kako solira izvan očekivanih harmonija i oslobađa se svih pretpostavki o tome kuda bi njena muzika mogla da ode jednim vrlo manifestnim muzičkim iskazom. Ima još vraćanja free jazzu na albumu, recimo u Harmonic Dance koja je i harmonski i ritmički jedan od najavangardnijih komada sa liderkom koja se igra skalama na sopran-saksofonu  dok Herbert i bubnjar Jeff Brillinger voze komplikovani gruv. No, iako Müllerova dosta eksperimentiše sa harmonijama, album svakako ima mnogo „konvencionalno“ prijatnih tema, od naslovne kompozicije sa sedam minuta sopran-meditacija dok ritam sekcija puzi kroz bluz, preko Crazy Cradle koja ima uzbudljiv hed, ali i zatim lenji, sanjivi impresionistički solo na tenor-saksofonu, pa do cool jazza West 25th Street kakav bi sebi poželeo i Sonny Clark.

Ta kombinacija opušteno odsviranog hardbopa i harmonskih istraživanja izvan njegovih granica vrlo lepo leži ovom albumu i pijanista David Berkman, koji svira na četiri kompozicije svemu dodaje ugodnu pratnju ali i solaže koje zapravo pojačavaju gas i daju ekspresivniju, kompleksniju svirku od onog što radi sama Müllerova.

Ona je, dobrim delom albuma, veoma relaksirana, dajući Herbertu gotovo isto prostora koliko i sebi da sam razvija teme i improvizuje oko njih, vraćajući se u kompoziciju lepim varijacijama na temu, ali neretko i nimalo usiljenim, ali maštovitim solažama – recimo u Back Home Where it’s Quiet, još jednom istovremeno i žestokom ali i intimnom komadu.

Prema kraju albuma Müllerova kreira i par „groove“ pesama, sa fank ritmom u Will You Kiss and Smile, ali sa tenor saksofonom koji sa kontrabasom pleše dosta složen korak, pa onda sa Reggamania koja po atmosferi i gruvu (mada ne po temi) podseća na Mancinijevu poznatu temu za Pink Pantera i pruža Brillingeru malo prostora da se potvrdi kao sjajan, maštovit, ali ne i nametljiv bubnjar. Konačno, album zaokružuje improv-duo tenor saksofona i bubnjeva (koje ovde svira Steve Davis), prizivajući u sećanje kosmički free jazz koji su tridesetak godina ranije izmaštali Coltrane i Ali, ali, u skladu sa ostatkom albuma, Müllerova i ovde svoja istraživanja sprovodi bez ulaska u naglašen volumen zvuka, vozeći se kroz „normalne“ ali i neke nenormalne skale i završavajući album kako ga je i počela, smireno, tiho ali smelo. Izvrstan zvuk na svim snimcima sa prostornošću i dinamikom miksa je razlog više da ovo izdanje pohvalim i preporučim za kupovinu i slušanje. Pa se možda Müllerova jednom i vrati saksofonu. Nije da ne bi imala šta da kaže:

https://henriettemueller.bandcamp.com/album/memories-of-a-swan-song

Drugi album danas je kolekcija čistih, lepih improvizacija, uglavnom bez unapred pripremljenih tema ili makar dogovora o tome šta može ili ne može da se svira, dakle, klasičan free improv, ali koji, pošto ga ipak izvode jazz muzičari, zadržava dobar deo idiomatskih elemenata uprkos slobodi.

Dudek​/​Windisch​/​Baumgärtner​/​Sundland je ime i grupe i albuma, a u pitanju je četvorka okupljena oko mladog berlinskog jazz pijaniste po imenu Julius Windisch, koji je završio školu u Bernu i već nekoliko godina svira sa raznim postavama, kombinujući džez sa elektronikom i tražeći različite načine da se izrazi. Windisch je rođen 1995. godine, dakle, godinu dana pre nego što je snimljen album o kome sam gore pisao, ali njegovo sviranje već pokazuje široka interesovanja i ambiciju da se istovremeno ispoštuje tradicija ali i da se izađe iz njenih okvira. Tako je prošlogodišnji album Julius Windisch Kvartera, Chaos (preporučujem!), bio skretanje ka free jazz izrazu sa samim pijanistom koji je svirao naglašenije perkusionistički i deakcentovao (ne i napuštao) harmoniju, a ovogodišnji improv album koji sada slušamo je, na neki način logičan korak dalje.

Za početak, naravno, Windisch ovde i ne svira klavir već sintisajzer i samo jedna od kompozicija (ovde izvedena u dve varijante) ima nekakav zapis. Ostalo su „čiste“ improvizacije mada naravno ne treba misliti da ćete čuti neku razliku, većina muzike ovde zvuči ugodno spontano ali i kreirana uz pažljivo slušanje i ideju o tome kakav se dinamički i „atmosferički“ produkt želi napraviti.

Otud, recimo, ne treba da se začudimo kada Improvisation B, četvrta na albumu, zazvuči skoro kao „čista“ elektronika, sa alt-saksofonom Fabiana Dudeka koji samo pušta pojedinačne legato note preko pulsirajućeg ritma i ambijentalnih sintisajzerskih pasaža – ovde džeza ima u tragovima ali bez saksofona teško da biste o ovoj kompoziciji uopšte razmišljali kao o džezu.

No, Dudek svakako velikim delom drži album ukotvljen makar blizu jazz-obale. Work in Progress 1 izrasta oko primitivne, dvotonske „teme“ sintisajzera i dok bubnjar Moritz Baumgärtner i basista Dan Peter Sundland kreiraju adekvatno robotski gruv, Dudek pronalazi u sebi free jazz solo koji se perfektno uklapa u napetu, varvarsku pratnju. Improvisation A je prepoznatljivije „džezerska“ sa Baumgärtnerom koji nervozno svinguje oko Dudekovih ekspresivnih solaža dok Sundland manijački prebira po tankim žicama a Windisch kao da u pozadini prizemljuje mlazni avion. Ort Kvintol je onda prijatno iznenađenje jer u njoj lider povremeno prati saksofon čak i harmonski, uz ritam koji iako slobodan, prilazi ideji gruva. Ovo svakako ne bi prošlo u nekom baru na Burbon Stritu pre pedeset godina, ali Windisch i njegova ekipa majstorski osciluju između lepe džez-teme i distorziranih improvizacija bez gubljenja koraka i siledžijskih ispada.

Kultni Boormanov naučnofantastični film, Zardoz dobija primereno „elektronsku“ posvetu u istoimenoj kompoziciji, gde Dudek i Windisch postavljaju koncept uvodom sklopljenim od sinusoidnih tonova, da bi se pesma transformisala u skoro plesni gruv do kraja, mada je teško reći da ikada dosegne prepoznatljivu metriku. Ono što mi se dopada kod ovog Windischovog kvarteta je kako se kompozicije ne završavaju izlivima buke koji treba da predstavljaju ekspresiju i mada svakako ima dinamičkih promena i krešenda, ovo se jednako postiže brzinom i harmonskim subverzijama, koliko i glasnoćom. Work in Progress 2 koja album zatvara je, pak, mnogo brža i žešća od verzije koja album otvara, dajući nam još jedan ubedljiv free jazz frikaut kreiran oko prostih sintisajzerskih tema i moram da priznam da sa velikim interesovanjem očekujem sledeća Windischova izdanja. Improvizacija naprosto zvuči lekovito kad je ovako dobra a valjda nam je lečenje danas svima potrebno.

https://juliuswindisch.bandcamp.com/album/dudek-windisch-baumg-rtner-sundland

Jazz Nedeljom: Simon Nabatov – Takashi Seo – Darren Moore: Live in Matsuyama

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Imam sto godina i čovek bi očekivao da sam pametniji nego pre, recimo sto godina, ali đavola. I dan-danas, kada vidim jazz trio bez duvača prva mi je pomisao da tu nešto nije u redu. „Ovde nešto fali“, kažem sebi, nesvesno, refleksno, „ovo je samo pratnja, nedostaje lider.“

Naravno, ovo su gluposti i drago mi je da sam sebi po ko zna koji put dokazao da sam glup slušajući najbolji jazz album do sada izašao u 2021. godini. Simon Nabatov – Takashi Seo – Darren Moore: Live in Matsuyama je eksplozija slobodne improvizacije i fontana ideja i energije i mada je istina da su ova tri muzičara svirala kao trio samo zato što predviđeni saksofonista Akira Sakita nije uspeo da stigne na prva tri nastupa na kratkoj japanskoj turneji Decembra 2019. godine, istina je i da se njegovo odsustvo ne oseća ni na jednom planu.

Naravno, Simon Nabatov nije neko ime koje treba da mi se dokazuje i čim sam video da ima novi album izašao prošle nedelje, krenuo sam da klikćem od znatiželje. Rođen u Moskvi 1959. godine, Simon je bio sin pijaniste i dirigenta Leona Nabatova koji je posle ratovanja protiv fašista, u Crvenoj armiji, tokom Drugog svetskog rata, bio raspoređen u da služi u Berlinu jer je dobro govorio Nemački. Tamo se, tvrde, sretao sa Amerikancima sa kojima je mogao da podeli svoju fascinaciju džezom. Ipak, džez je u Rusiji tada bio prilično proskribovana ideja pa je ono što je otac propustio na kraju uradio sin, Simon. Svirajući klavir od treće godine a komponujući od šeste, Simon je praktično bio predodređen da živi muziku, ali je gledanje nastupa Dukea Ellingtona u Moskvi 1971. godine bila presudna tačka u kojoj se odlučio za jazz. Porodica je emigrirala iz SSSR-a 1979. godine i mada su roditelji planirali da se nastane u Izraelu, Simon je imao druge naume pa je čekajući vizu za SAD u Rimu svirao džez u klubu Mississippi Jazz i pripremao se za životni poziv. Familija će se na kraju naseliti u Kvinsu a Simon će pohađati ugledni konzervatorijum Julliard na kome su studirali i recimo Chick Corea, Teo Macero, Yo Yo Ma i Miles Davis (doduše ovaj potonji je zapalio posle jednog semestra, zadovoljan što je ono malo teorije koju su ga tamo učili potvrdilo njegove ideje o tome kuda jazz dalje da povede), i od ranih osamdesetih kombinovati različite vidove avangarde i džeza za plodnu višedecenijsku karijeru u kojoj je svirao sa kremom free improv scene iz čitavog sveta.

Nabatov od 1989. Godine živi u Kelnu koji je, ako pričamo o Nemačkoj, pravi melting pot ulične i akademske avangarde pa je poslednje tri decenije njegova muzika samo postajala još gladnija istraživanja i izazova, nikada se ne odvajajući sasvim od svoje džez osnove.

Ni ostala dvojica na ovom albumu nisu početnici. Moore je rođeni Škot, odnegovan u Australiji, danas živi i predaje u Singapuru a brojne svoje kolaboracije napravio je sa japanskim muzičarima od kojih su neki, poput Toshija Nakamure naši stari znanci (sarađivao je i sa Junjijem Hirosheom, Sugom Dairom…). Kontrabasista Takashi Seo je najmlađi od sve trojice ali ako je bilo ikakve treme što svira sa dvojicom uglednih veterana, to se na ovom snimku ne čuje. Ovaj muzičar rodom iz Saporoa vrlo je aktivan na japanskoj jazz i improv sceni sa brojnim saradnjama ne samo sa muzičarima već i sa butoh plesačima, nastupajući i na world music festivalima.

Ovaj nastup je treći i poslednji koji su trojica muzičara odradila bez saksofoniste Sakate, i urađen u Monk klubu u Macujami, demonstrira zaista najfiniju slobodnu improvizaciju koja svoje veze sa džezom nikako nije presekla ali se ne oseća nimalo obaveznom da prolazi kroz zadate vežbe kojima bi se dokazala vernost nekakvom idiomu. Štaviše, jaka strana ovog albuma je upravo to da se čuje inspirisanost i energija koje muzičari jedni drugima prenose, bežeći sasvim od „mehaničke“ improvizacije kakvu ponekad čujemo gde se svaki od muzičara bavi onim što voli i zna, i ne obraća previše pažnje na ostale.

Live in Matsuyama je zaista sušta suprotnost ovome sa ubedljivim zvukom benda, kao da se radi o muzičarima koji vežbaju zajedno a ne da im je ovo treće veče na kome se vide. Prva i najduža kompozicija, One Down počinje vrlo energično sa Nabatovim koji se strmoglavljuje niz skalu i dvojicom ritmičara koji pucaju rafalno, vrlo brzo stižući od nula do sto u jednom vatrometnom prikazu energije i žestine. Za improv nastupe nije retkost da se kreće bučno, ne bi li se volumenom malo maskiralo traženje između muzičara, no početak One Down je sve samo ne ulazak „na snagu“. Trojica muzičara se veoma intenzivno slušaju i paze da energija i brzina koje demonstriraju ne „pojedu“ kolektivnu improvizaciju pa su prvih nekoliko minuta, iako veoma uzbudljivi, istovremeno i cerebralni, sa lakim prelaskom u apstraktniji mod rada, gde Takashi uzima u ruke gudalo a Nabatov svira tiho, podržavajući kontrabasistino istraživanje registara koji nisu sasvim uobičajeni za ovaj instrument. Moore je, takođe, izrazito pažljiv, osetljiv udarač, sa potencijalno najglasnijim instrumentom na bini, ali sa mnogo pažnje da svojim sviranjem ne zakloni ostalu dvojicu, pa su udarci bas-bubnja veoma retki i zapravo, proći će gotovo šest minuta pre nego što Moore uopšte uzme palice u ruke, svirajući uglavnom četkicama i gudalom do tog trenutka, bez obzira na povremeno uzvitlani tempo.

Kada bubanj krene „odistinski“, to je par minuta fantastičnog solo-gruva kojim Moore pokazuje da mu ostala dvojica zapravo nisu ni neophodni, a i najava solo-deonica za druga dva muzičara kasnije u kompoziciji koje će često zaći na teren proširenih tehnika, napuštajući u potpunosti tonalnost i baveći se čistim, apstraktnim zvukom. One Down je, sa svojih skoro dvadeset minuta, tako jedno putovanje kroz razne aspekte (jazz) avangarde, pružajući mahom apstraktniji rad, uglavnom užurban i energičan, ali sa sasvim džezerskim naklonom ka melodičnosti onda kada ona prirodno izađe iz improvizovanja.

Druga kompozicija, skoro jedanaestominutna Deliverance je najbliža „pravom“ džezu utoliko da trio ovde ne baš svinguje ali svira energični poliritmični juriš nalik na free jazz prvoborce iz šezdesetih, sa Mooreom i Takashijem koji Nabatovu daju urnebesnu, glasnu ali ne zaglušujućiu pratnju da se prošeta kroz bluz skale, impresionističke maštarije ali i ceciltayolorovski klavirski perkusionizam. „Mirnija“ druga polovina kompozicije u kojoj Moore opet svira metlicama zapravo uopšte ne zvuči kao da je tiša i dinamički svedenija (iako jeste) zahvaljujući vrlo energičnoj, brzoj svirci i Nabatovljevom autoritativnom vođenju benda ka finalu koje zvuči kao da je uvežbavano nedeljama.

Završni komad, Turbid Medium je tipični finalni crodwdpleaser za publiku koja posećuje free improv koncerte, relativno kratka, žestinom nabijena improvizacija koju Nabatov gradi oko jednostavne, čak primitivne teme svirane levom rukom, koja kao da se sa klavirom sreće prvi put, isprva udarajući po prigušenim dirkama kao da se pita je li u redu da se ovo ovako svira, desnom rukom odvlačeći pažnju ubacujući fragmente bluza i honkytonka, samo da bi onda levica krenula da temu svira sve sigurnije, zvonkije a desnica krenula da prosipa urnebesne atonalne rojeve nota. Takashi i Moore prihvataju igru i poslednja dva minuta su ponovo ceciltaylorovski uzvitlani atonalni džem gde se gudala i metlice ostavljaju po strani i svira se rafalno.

Vredi i reći da je ovo izvanredno snimljen i miksovan rad. Free improv, po svojoj partizanskoj prirodi, neretko ima tendenciju da se snima u nimalo idealnim uslovima, pogotovo kada se radi o koncertima, pa produkti umeju da budu bez dinamike i sa „ravnim“ miksom. Ovo je, pak, snimao trio veoma posvećenih inženjera zvuka (Toshihiro Toyoshima, Mitsuru Itani i Naofumi Sato) a Itani je i miksovao i njegov pedigre rada sa, recimo, kultnom pijanistkinjom Satoko Fujii se ovde dobro čuje u miksu koji je živ, dinamičan, prozračan a opet snažan tako da se svaka nota i svako doticanje koža i metala čuje kako treba. Mastering iskusnog kelnskog građanina Stefana Deistlera (sarađivao sa… svima… ozbiljno, maltene nema imena evropske improv scene za koje ste čuli sa kojim Deistler nije radio) je urađen pažljivo, sa ljubavlju i razumevanjem koje, da budem iskren, free improv – sa njegovim fokusom na proces a ne na proizvod – zapravo retko dobija. Fantastična ploča i veoma ohrabrujući start za 2021. godinu.

https://simonnabatov.bandcamp.com/album/live-in-matsuyama

ImprovE 2.5: New York VS. Belgrade, Ustanova Kulture Parobrod, 15. Maj 2013.

 

Večerašnje izdanje ImprovE-a može da se pohvali sa najmanje dve stvari. Prva je da su u njemu učešća uzele neke istinske zvezde improvizovane muzike i – uopšte – avangarde poslednje tri ili četiri decenije. Međutim, druga, a važnija je ta da zvezde niti su ukrale šou, niti su susret sa lokalnom improv gerilom doživele kao neprijatnu dužnost koju valja odraditi kao kakvu nametljivu šiparicu, da se zadovolji domaćin, pružajući samo solidno glumljeni faksimil nekakve interakcije i zajedničke muzičke vizije. Naprotiv, ovo veče je bilo vrlo uspelo u tome što su domaće snage i cenjeni Amerikanci (uključujći Chrisa Cutlera za koga sam u Subotu, od Bojana Đorđevića saznao da je rođen u Vašingtonu i ima američki pasoš!!!!) zbilja došli do one tačke prožimanja u kojoj se gube lične istorije i afiniteti i muzika se pretvara u fluidni, amorfni ali dostojanstveni amalgam zvuka, tišina, ideja i blagoslovenog bezumlja.

 

Naravno, Annie Gosfield (intervju koji je sa njom uradila Zorica Kojić možete naći ovde) je svoj trio u Beograd dovela prevashodno kako bi sutrašnjim nastupom odradili najavni koncert za ovogodišnje izdanje, osamnaesto po redu, Ring Ring festivala, no, u prirodi muzičara koji se bave improvizovanom muzikom je da se rado odazivaju na nenajavljene pozive, rado izlaze na neplanirane nastupe i stupaju u ring (ring) i ful kontakt sa ljudima koje nikada pre toga nisu ni videli, a nekmoli sa njima svirali. Tako je bilo i večeras, radostan sam da izvestim, na priličnu polzu i muzičara i publike.

 

Odabrani prostor Ustanove Kulture Parobrod je svakako bio inspirisana ideja, uzevši u obzir da ipak pričamo o jednom solidno uređenom stanu u kome nikakav pravi koncert ne bi imao smisla. Konfiguracija soba, da ne pominjem akustika izlomljenih uglova i manje-više golih zidova su prilična garancija da ovde ništa sem nekakve poštene anarhije ne bi umelo da se snađe. Dakle, ostaju vam ili pank koncerti na kojima se ne zna gde je bina a gde publika, gde svi skaču jedni drugima na glavu i deru se ko nenormalni, ili, pak, improv koncerti na kojima se ne zna gde je bina a gde publika, gde svi sede na jastucima na patosu i čačkaju svoje smartfounove, dok se preko njihovih glava muzičari dobacuju tuđinskim harmonijama i sitnim perkusijama.

 

Ali dobar je to seting. Muzičari su se za ovu priliku rasporedili u krug, načelno gledajući jedni druge u lice ali u stvarnosti tako da svako ima svoju autonomnu zonu unutar koje može da odabere i da ne sluša ostale, pa čak i da svira za svoju dušu ako poželi (i ako je ima), a publika je – barem jedan njen deo, bila raspoređena po velikim jastucima u centru kruga, valjajući se tamo u udobnosti, dok smo mi ostali stajali u dovratcima i podupirali leđima zidove. Od svakoga prema mogućnosti, svakome prema potrebama, rekli bi naši stari.

 

Ne znam koliko će se sve to videti na snimcima koje moj telefon tradicionalno loše pravi, barem što se tiče vizuelne komponente snimaka, pa se nadam da će Ivana Čutura svoje fotografije sutra publikovati negde – na Jazzinu na primer – da bi se lepo osmotrilo kako je ovo pravi raspored za jedan koncert koji ionako programski ide na to da poništi ikakve zamišljene hijerarhije među muzičarima, pobriše kilometraže koje su pređene, filozofske sisteme koji su građeni i usavršavani decenijama i pruži priliku ljudima koji se ne znaju da zajednički stvore smislen zvuk.

 

I stvorili su ga. Zbilja jesu.

 

Naravno, Amerikanci su ovde došli sa oreolom priličnih zvezda. Roger Kleier je poznat po svom dosta složenom muzičkom pedigreu u kome se mešaju studije savremene kompozicije, posvećenost improvizaciji ali i velika naklonost bluzu i kantriju, dok je Chris Cutler čovek koga ne treba posebno predstavljati – jedan od patrijarha evropske avangarde, čovek uz koga se vezuju termini poput Henry Cow, Pere Ubu, Cassiber, Art Bears, Rock in Opposition, ReR Megacorp… uostalom, ako vas ne mrzi, na Jazzinu ima ekskluzivan intervju sa čovekom, pa pročitajte.

 

ImprovE ekipa je ovde nastupila u nešto drugačijem sastavu u odnosu na prošli put. Svetlana Maraš je raspoređena u publiku, nesumnjivo da odande radi nešto zastrašujuće u pripremi za svoj nastup na Ring Ringu kroz par nedelja, a njeno mesto pred publikom zauzeo je Woo. Igor Čubrilović je zauzeo busiju iza miksete, Igor Štanglicki se držao svog vernog laptopa, a Milana Zarić se za ovu priliku vratila svom matičnom instrumentu – harfi.

 

I time je sebi, dalo se pomisliti, možda učinila i pomalo medveđu uslugu. U setu instrumenata gde gotovo svi mogu da održavaju dugačke neprekinute zvuke (čak i bubnjar, ako koristi gudalo), instrument poput harfe, em tih, em bez velikih rezonatorskih kapaciteta je delovao malo rizično.

 

Zaista, dobar deo prvog seta se i bavio dronovima i dugačkim tonovima. Chris Cutler je, čak, posle relativno kratkog freetime pasaža u kome je isprobavao vodu i proveravao je li neko voljan da se sa njim dobacuje, zaključio da se večeras igra više na gledanje i čekanje onog drugog da prvi trepne pa je, ponevši par činela, odjurio do koncertnog klavira u dnu sobe i tamo rovario (protiv države i sistema) po njegovoj utrobi. Kompjuteri Štanglickog i Gosfieldove su davali generalnu atmosferu dok su gitaristi prihvatali ideju amorfne, na sve strane usmerene ali ne i agresivne buke. U ovom okruženju, harfa naprosto nije imala previše prostora da prodiše i Zarićeva je posezala za raznim proširenim tehnikama kako bi smisleno doprinela kolektivnom zvuku. Bilo je tu dobrih momenata, kako diskretnih pregršti nota u pravim trenucima, tako i korišćenja tela harfe kao perkusionističkog instrumenta. No, stoji da ovaj prvi set definitivno nije bio naklonjen ritmu.

 

U njemu je možda presudnu reč vodio Kleier koji je demonstrirao neverovatan autoritet u spuštanju izvanredno potentnih tema u amorfnu, ključalu masu zvuka. Bilo da je nervoznim pokretima čupao žice i proizvodio insektoidne šumove na kobilici, bilo da je hvatao propisne akorde, Kleier je – uz vrlo sveden, čak siromašan set elektronskih pomagala – uspevao da čitavom proširenom ansamblu određuje smer. Woo ga je pratio prilično diskretnim ali na momente izvrsnim, efektnim dronovima, pokazujući da dobro razume manje-je-više estetiku koja u improvizovanoj muzici ima možda i presudnu važnost, a i Zarićeva je ovde dobila dobrodošli prostor da demonstrira svoje intimno poznavanje harfe. No, Kleier je skoro pa ukrao šou pretvarajući svoju gitaru u raskošni orkestar kome su, na momente, ostali muzičari bili samo solidan garnirung.

Drugi set je bio kraći i, u suštini tiši, ali i još efektniji. Zarićeva je ovde imala još slobodnije soliranje i jedan izuzetan produženi pasaž, Woo i Kleier su na momente svirali kao telepatski povezani blizanci, Gosfieldova… pa nisam siguran šta je radila ali se videlo da rukama treska po svojoj opremi a Štanglicki i Čubrilović su se dobro udružili da obogate opšti zvuk ansambla. Štanglicki je ovog puta, iako i dalje vidno reagujući na gestove drugih muzičara, držao distancu tako da ne ulazi u direktne komentare i odgovore na njihove ideje i zvukove pa je u tandemu sa Cutlerom doneo sastavu jednu dobrodošlu ritmičku dimenziju, još pospešivanu Čubrilovićevim intervencijama. I Cutler je ovde demonstrirao sofisticiranost koja dolazi posle više od četiri decenije provedene na prvoj liniji fronta, kombinujući slobodni stil sa gotovo rokerskim ritmovima. Ovi potonji su se sjajno uklopili u strukture koje su zajedničkim snagama izradili Woo i Zarićeva, ponovo predvođeni Kleierom, baš zato što je Cutler stalno oscilovao između držanja ritma i sabotiranja tog istog ritma, dajući privid stabilne, na taktovima izgrađene kompozicije iako se u njoj ništa zapravo nije ponovilo. Slobodno se može reći da je deo drugog seta demonstrirao najfiniji improv-groove kakav bi se i duže dao istraživati. No, Kleier je očigledno i elektroničarima – svojoj šefici pre svega, držim – hteo da podari još malo prostora pa je inicirao prekid paljbe, posle koga su u vazduhu ostali duhovi ritma, viseće izolovane note, odjeci i šumovi. Drugi set je više izbledeo u tišinu nego što se decidno završio ali iako je trajao svega sedamnaestak minuta, bilo je posve prirodno i zadovoljavajuće zaokružiti ga na taj način i na toj tački u vremenu.

Dakle, za moj groš, prilično trijumfalno veče. Sutra uveče (to jest, večeras ako ovo čitate nakon okrepljujućeg sna) u Reksu gledamo Annie Gosfield, Chrisa Cutlera i Rogera Kleiera kako trio-nastupom najavljuju Ring Ring a pre koncerta ćemo prisustvovati otvaranju izložbe Ivaninih fotografija i degustaciji vina iz vranjanskog kraja, ali sa dalmatinskim poreklom. Ako i to propustite, za vas zaista nema nade.

Ring Ring Festival 2012, treće veče: Sonore i Quat

Prethodno veče bilo je kontemplativno i pomalo hipnotičko. Utisci i mnogo lupetanja o Wittgensteinu su na Jazzinu, baš ovde. Za tl;dr ekipu reći ćemo da su tamo i linkovi do JuTjub snimaka oba nastupa pa da mogu i sami da se uvere koliko autor zna znanje a koliko, hm, ne zna neznanje…

 

U svakom slučaju, Subota veče, obeležena finalnim mečom Lige šampiona, Noći muzeja ali i Đokovićevim trijumfom nad Federerom, obećavala je sve samo ne kontemplaciju i hipnozu. Brutalni piling lica i unutrašnjih organa, to da.

 

Jer, imati priliku da gledamo trojicu najvažnijih, najvećih, najglasnijih svakako, belih saksofonista na svetu iste večeri je privilegija kojoj smo se potajno nadali ali nema sumnje u to da ovakav sonični masakr treba izdržati. Direktor festivala, Bojan Đorđević veli da su za dolazak Sonorea delom „krivi“ čitaoci Jazzina koji su u anketi na sajtu pominjali ova tri muzičara kao najželjenije goste u Beogradu. Nešto dobro smo dakle u životu uradili.

 

Petera Brotzmanna, Kena Vandermarka i Matsa Gustafssona zaista ne treba posebno predstavljati nikom ko makar uzgredno sluša savremeni fri džez, na kraju krajeva, sva trojica su bili u Beogradu – Brotzmann i Gustafsson po dva puta a Vandermark jednom pre tri (?) godine i opet pre dva dana sa Kurzmannovim El Infierno Musical – ali i to na stranu, radi se zbilja o muzičarima koji ponosno i, zašto da ne, prkosno nose baklju onoga što se u novinarskim trenucima nadahnuća naziva ekstatičnim džezom i muzikom vatre.

 

Peter Brotzmann, po vokaciji inače slikar, fluksusovac, je još krajem šezdesetih u Evropi zapatio školu hiperintenzivnog, politički nabijenog fri džeza koji su mnogi poredili sa Albertom Aylerom, što je, ponovimo, komparacija koja nikome, pa ni Brotzmannu (a sigurno ne bi ni Ayleru da je poživeo da je čuje) ne deluje previše opravdano. Brotzmann svira zastrašujuće glasno već više od četiri decenije, njegov saksofon cepa zemlju i nebo kad god ovaj stameni Nemac u njega dune, ali između Aylerove anđeoske, glasne muzike i razjarenog tevtonskog traganja za transcendentnim u kalu svakodnevnog nema mnogo suštinskih sličnosti.

Ken Vandermark je, naravno najveći čikaški saksofonista u ovom trenutku i čovek sa neverovatnim brojem muzičkih identiteta koji ga pokazuju kako jednako sigurno svira sve od najljućeg fri improva, pa do poštenog hardbopa sa fank i rok dimenzijama. Gustafsson, sa svoje strane, drži sranje realnim u Skandinaviji, najpre kroz svoj trio The Thing u kome, oslonjeni na Dona Cherryja, dva Šveđanina i jedan Norvežanin gaze granice žanrova (kako već negde rekoh: fri džez muzičari koji na elektronskim instrumentima sviraju rok obrade). Kako je to izgledalo u Beogradu pre četiri godine, možete pročitati ovde, a Gustafsson pored ovog projekta ima i mnogo drugih koji se kreću od elektronske buke pa do sviranja klasičnog švedskog džeza. Gustafsson je, kako i Džoni reče u linkovanom prikazu – stvarno najbolji.

 

Dakle, trio u kome ova trojica muzičara, i inače poznata po čestoj saradnji (bilo u formi kvarteta u kome ih prati Paal Nilssen Love na bubnjevima, bilo u okviru Peter Brotzmann Chicago Tenteta ili u drugim kombinacijma…) nastupaju bez pratnje, samo duvajući u razne instrumente sa piskom – to mora da je esencija savremenog fri džeza, zar ne?

 

Pa, da, da, naravno, osim što to, ako ste nežna duša, treba fizički izdržati.

 

Sonore svakako nije tek mačevanje penisima između tri narajcana alfa mužjaka, kako na momente može da zazvuči, niti je takmičenje u tome ko je glasniji ili brži, mada, da, ima i takvih trenutaka. Sonore je pre svega proslava zvuka, slobodnog od većine formalnih ograda, puštenog s lanca da ječi, urla, trese zemlju i prozore, pevajući iz sve snage u slavu muzike, života, političkih sloboda i ma koje druge stvari koju u glavi čuju trojica izvođača. Svirajući na podu sale u Reksu, bez ozvučenja, duvajući svoju pljuvačku kroz metalne i drvene cevi pravo u lice publici, Sonore su istovremeno izvanredno nepretenciozna grupa umetnika koja nam pruža samo krv, suze i znoj bez ikakvih trikova, efekata i veštačke kontekstualizacije – pravi WYSIWYG – ali i banda muzičkih siledžija koja vam u lice baca rukavicu i kaže da će oni dati sve da iscrpu sopstveni poslednji atom snage – imate li vi snage da to izdržite?

 

Sudeći po aplauzima i prepunoj sali – beogradska publika je ima. Od prvog sekunda nastupa, kada Brotzmann (a ko bi drugi do Patrijarh mogao da započne?) krene sa frenetičnim alt soliranjem, atmosfera u Reksu je pozitivno uzavrela. Osmesi na licima posle nastupa svedoče da pedeset i pet minuta muzike sve vreme dovedene do belog usijanja može da deluje terapeutski na ljudski organizam. Trojica muzičara svakako deluju kao da je za njih ovo vrlo ozbiljan rad – Brotzmann, čovek u osmoj deceniji života je toliko glasan, toliko intenzivan da naprosto ne možete da isprocesujete sav taj moćni vrisak koji stiže iz njegovo ugla, još manje da ga mentalno povežete sa slikom sedog gospodina koji deluje kao da sa svakim izdahom deo sebe uliva u instument, dok ne ostane ništa što bi taj instrument držalo. Brotzmann nije suptilni stilista, i nikada nije naučio da svira nežno – večeras nije to ni pokušavao, silazeći najniže do debelih, jakih bluz pasaža koji su se dobro uklapali uz ostatak muzike – ali je toliko moćan i posle četrdeset godina da to zaista nema veze.

Vandermark je u ovoj postavi neka vrsta dobrog momka (a ako je Brotzmann loš, Gustafssonu ostaje uloga zlog) – isprva on Brotzmanna prati na klarinetu, bacajući šurikene oko Patrijarhovih ekstremno mačevalačkih pokreta. Tokom koncerta, Vandermark će svirati i tenor i bariton saksofon, demonstrirajući najveći opseg tehnika i senzibiliteta od sve trojice, od kao žilet oštrih klarinetskih vrištanja pa do fanki tema na baritonu.

 

Gustafsson sa svoje strane izgleda kao zajebani desperado, sa svojom Fiend Club majicom, kaubojskim čizmama i izgrebanim bariton saksofonom (za razliku od uglancanog, sjajnog Vandermarkovog instrumenta). On jedini tokom nastupa ne menja saksofon i mada na početku izgleda kao da je njemu namenjena uloga basadžije u sastavu gde bi Brotzmann vodio a Vandermark pratio sa povremenim izletima u prvi plan, to nije način na koji Sonore funkcioniše.

 

Ovaj trio svesno izbegava podelu posla kakva je inače norma u duvačkim kvartetima (i, hm, trijima) gde zaista znamo ko svira temu, ko bas liniju a ko solo. Sonore demoliraju ovu postavku slobodno se krećući od jedne do druge uloge u sastavu a neretko bežeći od bilo kakve prepoznatljive forme pesme i prepuštajući se ekstazi zvuka i daha koji juri kroz metal i drvo da donese značenje namesto dogovorenih apstrakcija.

I  funkcioniše to. Naravno, u svakoj improvizovanoj muzici ima slepih ulica, višaka, neuspeha, pogotovo ako je bazirate na brzini i glasnoći i bilo bi vam oprošteno ako biste na momente rekli „pa ovde svira svako šta hoće!!!“ Ali tu biste svakako mašili onu glavnu poentu. Da, Vandermark i Brotzmann jedan drugog sigurno i ne čuju kad obojica soliraju u istom trenutku, stežući dijafragme i lomeći prste da nadglasaju i preteknu onog preko puta, da, Gustafsson svoje upade u „soliranje“ (i polivanje prvih redova sadržajem svojih pluća) izvodi celim telom i ono se svodi na seriju krikova eskalirajuće glasnoće, dok ne pomislite da vas oči varaju jer ste sigurni da pred sobom u stvari gledate mamuta koji umire u agoniji, ali baš je to muzika koja na kraju mrvi u komadiće sve uspostavljene norme kojoj se muzika, šatro mora priklanjati. Sonore su proslava zvuka, proslava, eh, života, trojica odraslih muškaraca koji prolaze ceo put od strukturirane svirke do totalne buke u okviru pet minuta, pronalazeći ponovo ono dete u sebi i nama koje svet gleda i sluša bez apstraktnih koncepata i fascinirano je lepotom nečega što je živo, glasno i neukrotivo. Kao bonus, Džoni tvrdi da je nastup bio posve različit od onog prethodne večeri u Novom Sadu, drugačije dinamike i bolji (mada je to možda i normalno kad imate pet puta više publike) pa nam je sad manje žao što još nismo ovladali veštinom istovremenog prebivanja na dva mesta.

Naravno, posle Sonorea je skoro nemoguće nastupati i originalni plan je bio da oni sviraju drugi ovo veče, ali je Brotzmann ovo glatko odbio obrazlažući odluku time da želi da vidi kraj utakmice. Bajern je na kraju izgubio i slutimo da Patrijarh nije imao mirne snove.

 

No, drugi rodonačelnici improvizovane muzike u Evropi su posle Sonorea imali zadatak da publiku temeljno protresenu prvim nastupom sad uvedu u svoju problematiku. Kako reče Paul Lovens u kratkom razgovoru posle nastupa u kome sam mu se zahvalio za miniintervju što nam ga je dao: posle Sonorea moraš da svoj nastup počneš drugačije.

 

Ali ko uopšte da se brine za sastav u kome Lovens svira sa Fredom Van Hoveom? Njih dvojica su praktično izmislili evropski free improv pre četiri i kusur decenije, otkinuli deo autonomne teritorije od nečega što je u početku bio fri džez sa jasno američkim uticajima, izmisli novi jezik i filozofiju (uz naravno druge muzičare poput Alexandera Von Schlippenbacha, Evana Parkera, AMM, Dereka Baileyja, Spontaneous Music Ensemble itd.). Quat je tek novo poglavlje u njihovoj saradnji, improv kvartert osnovan relativno nedavno u kome veterani bubnjar i pijanista priključuju još jednog iskusnog bubnjara u liku Martina Blumea ali i mladu (i videće se, sjajnu) vibrafonistkinju po imenu Els Vandeweyer.

 

Ono što Quat svira je kvintesencijalni, takoreći školski free improv. Čak bismo je, u svetlu novijih razvoja u ovoj muzici poslednjih deceniju i po mogli nazvati i malo staromodnom. Quat nisu redukcionisti, nisu skloni dinamičkoj ujednačenosti i kontemplaciji, kod njih nikada nema melodija niti repetitivnih formi. Ovo je improv kakav su svirali naši dedovi, muzika koja kreće ni iz čega prkosnim gestom stvaranja, muzika u kojoj muzičari sve vreme pomno slušaju jedni druge, reaguju, komuniciraju, uspostavljaju pravila i jezik dok konverzacija traje i, kada se ona završi, ponovo kreću od nule sa sledećom.

I to je sjajno ako ste novi u ovoj muzici jer možete da prisustvujte jednoj pokaznoj vežbi iz improva i da lično svedočite pretvaranju pojedinačnih gestova u kolektivnu kompoziciju, sledeći magiju intuicije i lične odgovornosti. Ali, a ne znam da li ovo mogu dovoljno da naglasim: sinoćni nastup Quat ne samo da nije bio tek pokazna vežba ili nekakva uzmi-novac-i-bježi tezgica ovejanih improvizatora, već punokrvna muzička bahanalija u kojoj smo uživali slušajući najuzbudljiviju svirku na svetu.

 

Quat nisu u sve-vreme-svom-snagom fazonu kao njihovi prethodnici, ali, Alahu hvala nisu ni nekakvi osluškivači jedan drugog koji bi nam dali više tišine nego sviranja. Fred Van Hove je čovek zastrašujuće kilometraže i autoritet sa kojim on vodi ovaj sastav (četvoro ravnopravnih muzičara) je za divljenje. Njegovo sviranje klavira je mekano, nenametljivo a opet autoritativno i sve vreme prisutno. Van Hove nije perkusionista na dirkama, njegovi su pokreti tečni, a muzika koju proizvodi suptilna, bilo da se razliva sa klavijature ili da izlazi iz utrobe klavira kada pijanista okida žice ručno. Van Hove sluša ostale ali niti pokušava da ih agresivno usmerava niti da sam juri za tuđim frazama – najviše deluje kao da ih sluša iz zadovoljstva što je u skladu i sa Lovensovom izjavom u intervjuu („četvoro muzičara koji se trude da zadovolje jedno drugo u jednakoj meri kao i publiku“).

 

U poređenju sa njim, Vandeweyerova je mlada, drčna, ambiciozna, željna da popuni muziku svojim zvucima. Njeno sviranje vibrafona je spektakl proširenih tehnika i stalnog pomeranja fokusa. Ona je čas agresivni soler koji ostatak sastava mora da pokuša da isprati, čas avetinjsko prisustvo u pozadini koje dodaje čevrtu dimenziju svirci kolektiva.

 

Bubnjari su naravno hiperdinamični, ali uvek spremni da ostave vazduha dovoljno da muzika živi. Lovens, koji pola koncerta svira žmureći, duboko uronjen u zvuk, sklon je povremenim agresivnim izletima u buku i diverziju, pokazujući ko je prvi do prvog među jednakima, ali nema ovde momenata u kojima bubnjarska brutalnost zasenjuje ostatak ekipe. On i Blume se razumeju baš kako treba, ne bacajući jedan drugom fraze koje treba ponoviti ali savršeno uklapajući senzibilitet i dinamiku. Kada Lovens krene da gazi po gasu, Blume se i sam ubrzava, kada Blume uđe u teksture i tembr, Lovens mu ostavlja prostora.

Quat su toliko impresivni jer je totalitet njihovog zvuka neupitan. Spori, tihi delovi sa zvonima, gongovima, okidanim žicama i dodirivanim pločicama vibrafona su zaokruženi, logični, prirodni i bis koga su svirali pokazuje da bi mogli čitave kompozicije da baziraju samo na ovoj tihoj dinamici. Ali, naravno, užurbanost koja se u muziku uvlači sa svakim otkucajem sata dovodi nas spontano do moćnih krešenda koja opet nemaju ni prisenak nekakvog gubljenja kontrole i adolescentskog pražnjenja. Quat naprosto sviraju uraganski groove, usisavajući svu energiju free jazza bez obaveze da kopiraju i njegove teme i harmonije. I onda drže publiku suspendovanu u neprekidnom orgazmu minutima dok joj na kraju ne daju priliku da predahne uz frenetični aplauz. Free improv kakvog bi svaki savestan lekar prepisao za lečenje depresije, pesimizma i impotencije.

Nakon što se fudbal završio a Brotzmann otišao u hotel da, nesumnjivo, tiho jeca, festival se preselio u za ovu priliku, na jednu noć otvoren Muzej savremene umetnosti na Novom Beogradu, gde su Vandermark, Gustafsson i Svetlana Maraš didžejisali. S obzirom da smo poslednji put na Ring Ring after party programu bili pre punih dvanaest godina (i šest dana), đuskajući uz dramenbejs na Kolosu, to nas je malo (i zastrašujuće) podsetilo koliko smo matori. Zaista pripadamo u muzej.

 

Prostor muzeja je dopadljiv na onaj način na koji su to prljava, nedovršena mesta na koja dolazi hip, urbani svet iz više srednje klase da troši avangardnu muziku ne plešući, a šank smešten dva nivoa niže. Makar je piće bilo pristojne cene.

 

Dosta slabo ozvučenje nije preterano pomoglo Matsu Gustafssonu koji je sat vremena vrteo singlice provlačeći sve od Crampsa i Rolanda Kirka pa do Lassea Marhauga. Sledila ga je Svetlana Maraš svojim moram da kažem izvrsnim elektronskim komadom Rekonstrukcija. Moj problem sa ovim izvođenjem je što Svetlanina granularna, sporoevoluirajuća elektronska tekstura što se poput leda hvata na bubnoj opni i kori mozga nije baš potpuno kompatibilna sa after party atmosferom i idejom da se zezamo, pijemo, šetamo i pričamo. Zato valjda nismo ni dočekali Vandermarkov set za koga nam je Džoni pred spavanje SMSom dojavio da je uključio i Curtisa Mayfielda. Bah!!!!!!!!!

A za malo sređenije i profesionalnije iskucane misli, izvolećete trknuti do Jazzina i pročitati Džonijev prikaz iste večeri!

Ring Ring Festival broj 17: Prvo Veče, KC Rex, 17 Maj 2012 (Ultima Armonia, El Infierno Musical)

Tokom najave otvaranja festivala i prvog nastupa, koju je potpuno ispunjenoj sali Kulturnog centra Rex isporučio neki malo pogubljeni brka, palo je dosta teških reči. Te da će ovo biti najbolji Ring Ring do sada, te da ćemo gledati istorijski nastup dvojice muzičara praktično mitske veličine… Trebalo je takvu bombastičnu retoriku ispratiti jednako bombastičnom svirkom.

 

No, istina je, najavno veče festivala prošlog Petka je bilo uistinu dobro. Pisao sam o njemu za Jazzin evo baš ovde, pa i sam konstatovao da bi ovaj festival zaista mogao da bude najbolji u nizu koji traje, evo već sedamnaest godina.

 

Inače, Voja Pantić je po završetku prve večeri umesno primetio da ja ne bi trebalo da pišem o festivalu u ulozi kritičara ako sam nekako već umešan u njegovu promociju – što jeste svojevrstan sukob interesa – no vredi pomenuti da ove godine nisam imao baš nikakvu ulogu u pripremama i promociji festivala (a da je, ruku na srce i prethodnih godina bila minorna, svedena pre svega na dobre facijalne malje) pa da sve što pišem – pišem slobodna uma i čista srca.

 (A Džonijev oficijelni Jazzin prikaz koncerta je ovde.)

Ako smo to stavili ad akta, priznaću da sam bio nervozan kao mlada čekajući prvi veliki nastup (jer svirke u Pančevu ne mogu nositi taj epitet, kaže komisija) sastava Ultima Armonia. Lako je sabrati dva i dva i zaključiti da ovakav sastav muzičara sa ovakvom postavkom projekta ne može da bude išta drugo do potpuni trijumf. Ali muzika nije matematika (mada je istina da ja jednako loše sviram kao što i računam) i bilo je i sasvim razumnih napada paranoje koje sam morao da istrpim.

 

Na kraju krajeva, Boris Kovač je demonstrativno prestao da svira improvizovanu muziku, distancirajući se i od nje i od džeza još polovinom osamdesetih godina. Kao dobar analitičar samog sebe, Boris je i veoma detaljno obrazložio ovu svoju odluku, pišući naširoko o tome kako je i zašto izašao iz te priče. Kakav je zaokret doživeo u poslednjih godinu dana, videlo se večeras jer je Ultima Armonia sastav koji se strastveno češe o džez kad god se sa njim sudari u kupatilu, a iako su celine koje smo čuli očigledno delom bile unapred pripremljene, muzika je u punom smislu te reči večeras bila improvizovana, bez napisanih nota, oslonjena na intuiciju i iskustvo aktera.

 

Naravno, Stevan Kovač Tickmayer je još jedno ime ogromne težine i čovek koji je, pre svog napuštanja ovih krajeva u potrazi za podnebljem malo naklonjenijim umetničkoj muzici bio vitalan element reinvencije Borisa Kovača kao autora kamerne muzike sa etničkim mirisom, a koji je u poslednje dve decenije ostvario ozbiljnu karijeru i reputaciju diljem Evrope. Njegov povratak nastupanju po Srbiji, zajedno sa Borisovim povratkom improvizaciji i džezu – ta grudi su mi se nadimale od iščekivanja.

 

I Ultima Armonia – analizirana od samih autora nadugačko i naširoko – je večeras opravdala ta iščekivanja.

 

Sasvim je fer priznati da su Kovači u pravu kada se distanciraju od džeza i uobičajene improv muzike, jer Ultima Armonia je pre svega pokušaj da se dođe do nekakve totalne muzike. Ona svakako ne vrednuje proces iznad proizvoda, kao klasičan free improv, ali istovremeno pokušava da stvaralačku napetost koja postoji kada se radi bez nota i na instinkt održi živom dok se iz kolektivnih pokreta i daha prizivaju unapred dogovorene strukture.

Da je ova muzika konvencionalno lepa, u to nema nikakve sumnje, ali njena spontana priroda rasteruje i primisli na zloduh nekakvog ornamentalnog kvaliteta. Daleko bilo! Najveći kvalitet Ultima Armonia je baš u tome što svaka nota, svaki udar i prevlačenje gudalom preko žica bivaju teško izboreni, postavljeni baš tu i baš tako posle decenija promišljanja i pokušavanja da se razume suština lepote, ne njena forma. Boris je, primera radi, pružio partiju života na tri instrumenta koja je koristio, samurajski kontrolisan u tihim delovima u kojima je promicala impresionistička pomrčina, sa tonovima koji su plesali, uzdizali se i gasnuli poput zraka kakvog tamnog sunca, ali i obesno razigran u krešendima koja su pozajmljivala dinamiku ako ne sasvim i jezik hardbopa i fri džeza. Njegov duet sa Milošem Matićem, gde su mrmljanja kontrabasa umekšavana gotovo podzemnim brujanjem bas klarineta bio je naprosto hipnotički. Matića, inače mislim da nikada nisam gledao u slobodnijoj formi i na njemu se takođe vidi kilometraža i staž, ne samo u rasponu tehnika koje koristi već u značaju koji ima svaki zvuk kome dopusti da se čuje.

 

Lav je najmlađi u bendu i na njemu se vidi da još uvek traga za konačnim identitetom. Ne sad da je njegova svirka po kvalitetu negativno odskakala od ostatka muzičara – nikako – ali mladić još uvek više prati nego što ravnopravno stvara i ovo je, da ne bude zabune više opservacija stila nego ozbiljna kritika. Uostalom znam mnogo iskusnijih bubnjara o kojima sam rekao istu stvar (recimo… Frank Rosaly!!!). Lavovo proživljavanje svakog poteza je očigledno nasledna osobina i biće interesantno pratiti njegov razvoj u narednim decenijama.

 

Ali Stevan Kovač Tickmayer!!! Moram da priznam da od čoveka koji – po mojim skromnim utiscima – ne nastupa uživo baš prečesto, nisam očekivao ovakav šou. Tickmayer je naprosto uraganski snažan, ne nužno u smislu glasnoće (mada je bilo tih nekoliko frikaut momenata u kojima je ravnopravno bučao), koliko u smislu dubine sviranja. Naizgled potpuno nezavisne ali potpuno komplementarne ruke, savršena kontrola dinamike, duhovitost koja nikad ne prelazi u komedijaško šegačenje, ekspresivnost koja ne upada na teren larmanja, vrhunski ukus koji dostojanstvom ispunjava i najlirskije pasaže – Tickmayer je neko ko bi mogao da sa bine oduva Marilynn Crispell i da pokojnoj Alice Coltrane pokaže nekoliko fora. Toliko je dobar.

Zajedno, dakle Ultima Armonia je muzički događaj na razmeđi narodne muzike, kamernih slikanja bogatih životnih impresija i jakog, mišićavog improvizovanja, odrađen sigurno, ubedljivo, moćno. Jedno od najboljih otvaranja festivala  u njegovoj istoriji.

Pauza između dva nastupa prošla je – klasično ringringaški. Moj prijatelj Mićun je nasrnuo na Tibora Szemza – koji nastupa sutra – i iako njih dvojica međusobno govore nekoliko jezika ali nijedan zajednički, imali su srdačan i zanimljiv razgovor o Witgensteinu, njegovom bratu, jednorukom pijanisti i ocu industrijalcu koji je od Ravela naručivao jednoruke klavirske koncerte za zlosrećnog sina. S obzirom da sam ja služio kao interpretator, veliko je pitanje kakve su verzije priče njih dvojica čuli jedan od drugog.

 

O Szemzou ćemo sutra na Jazzinu, a večeras smo gledali prvi od tri nastupa čikaškog saksofoniste Kena Vandermarka, ovom prilikom sa sastavom El Infierno Musical. Na predavanju koje je Mićun, uz moju opstrukciju održao prošle nedelje u Kulturnom centru Studentski Grad i na kome je Vandermark predstavljan, konstatovali smo koliko je to lep čovek. Vandermark, ne Mićun, mada ni Mićunu ja ne bih oprostio. Ali večeras je Vandermark samo potvrdio ovu konstataciju donoseći pred beogradsku publiku opake, ali opake brkove.

 

Vere mi, ni muzika nije bila loša. Vandermark je u ovom bendu „samo“ jedan od muzičara, ne i vođ, a, ova uloga pripada Christofu Kurzmannu, austrijskom laptopisti, klarinet(osaksofon)isti i recitatoru koji je nastupao na Ring Ringu sa duom Schnee pre pet godina, a dobivši pre četiri godine od festivala Music Unlimited u Welsu (Austrija, ne Britanija), na rođendan tu mogućnost, osnovao bend sa članovima sa tri kontinenta.

 

I, kako je sve počelo, ovo je bio izvanredan nastup! A počelo je Kurzmannovim recitovanjem i pevušenjem stihova argentinske pesnikinje Alejandre Pizarnik (čiji smo glas kasnije i čuli putem magije digitalnog semplinga). Pizarnikova nije nikakav anonimus, zabola je za života i Gugenhajmovu i Fulbrajtovu stipendiju, ali našim neznalačkim ušima je, priznajemo, njena poezija zazvučala kao izvod iz dnevnika nekog petnaestogodišnjaka.

 

Možda je za sve kriv Kurzmann koji nije neki recitator ali ni veliki pevač i početak nastupa je, uz dobru ali uzdržanu svirku ostatka ansambla delovao kao neugodan pokušaj da se avangardi – po definiciji apstraktnoj i tako često frustriranoj što publika ne shvata šta ona znači – veštački doda kontekst. Šta je jednostavnije nego posegnuti za prečicom poezije, kao da se upitao Kurzmann.

 

No. Stvari su se vrlo brzo razvile u povoljnom smeru pa je kako se nastup nastavljao sve više smisla imala kombinacija recitovanih poema (mahom na engleskom, delom na španskom) i polumprovizovane muzike. Kurzmann je manipulisao semplovima na laptopu i odradio i jedan pristojan solo na alt saksofonu, ali je većinu vremena sa zadovoljstvom prepuštao svojim muzičarima da rade ono što najbolje znaju.

 

A znaju. Thomas izgleda kao nrd iz američkih filmova ali je njegovo sviranje kontrabasa raskošno, nenametljivo a apsolutno esencijalno u držanju na okupu ostatka benda u razjarenijim momentima u kojima Brandlmayr svira kao spastična hobotnica ne upadajući u preglumljivanje i ostavljajući svima dovoljno prostora da se čuju. Njegovi su dijalozi sa Thomasom i Reiterovom bili sjajni, a Reiterova je takođe bila izvrsna svirajući svoju violu da gamba, celim spektrom od gitarskih razlaganja, preko avangardističkih struganja pa do propisne svirke. Da ne pominjemo njene druge talente. Kada se bacila na amplifikovani vijetnamski dan bao zvučalo je to kao nekakav Hendriksov alkoholni košmar i publika je to pozdravila ovacijama.

 

Razume se, Vandermark je u svemu bio jedno gigantsko prisustvo, nežni klarinet koji ledi između stihova, ali i razuzdani bluz saksofon koji bi, samo da hoće mogao da ugodno živi prateći Wyntona Marsalisa. Ali neće i frenetična štektanja i pisci u najekspresivnijim deonicama su nam pokazala fri džez majstora koga ćemo ponovo gledati u Subotu.

 

Nastup El Infierno Musical završen je neverovatno nežnom i gracilnom pesmom čileanskog pesnika Victora Jare za koju je Kurzmann ustvrdio da je svojevremeno izašla na nekoj Jugotonovoj singlici. Dostojanstvena emocija i muzika toliko suptilna da je i Kurzmannovo pevanje odjednom postalo ubedljivo bejahu sjajno finale jednog interesantnog, originalnog nastupa. Ring Ring je ove godine, zbilja dobro započeo.

 

El Infierno Musical @ Rex, Ring Ring Festival, 17 May 2012 01

 

El Infierno Musical @ Rex, Ring Ring Festival, 17 May 2012 02

 

El Infierno Musical @ Rex, Ring Ring Festival, 17 May 2012 03

 

El Infierno Musical @ Rex, Ring Ring Festival, 17 May 2012 04

 

El Infierno Musical @ Rex, Ring Ring Festival, 17 May 2012 05

 

El Infierno Musical @ Rex, Ring Ring Festival, 17 May 2012 06

Ring Ring 2011. Peto veče: Neuroleptic Trio i Sol6

Poslednje veče ovogodišnjeg Ring Ring Festivala bilo je eksplozivno.

 (A fotografije na kojima nije Phoenix Marie je ponovo uradila Ivana Čutura i zahvaljujem se njoj i Nikoli http://jazzin.rs na dopuštenju da ih upotrebim. Takođe, izvinjavam se Neuroleptic Triu što nema njihovih fotografija – nije bio ko da ih zapravi.)

Prvi su na redu bili Subotičani, Neuroleptic Trio. Njihov poslednji album, objavljen, pomalo ekscentrično, za etiketu Zdenka Franjića zvučao je interesantno, mada još uvek neizbrušeno venčavajući improvizaciju i ritmični džez (sa primesama roka i fanka) i trudeći se da entuzijazmom, brzinom i energijom (koje ovi momci zbilja imaju za izvoz) premoste momente neusmerenosti i upadanja u opšta mesta. Rispekt za trud. Veliki.

 

Uživo, to je zvučalo… izuzetno bučno. Makar što se tiče bubnjeva koji su dobar deo vremena pretili da progutaju sve što rade ostala dva muzičara u bendu. Krenuvši od tihe džezi meditacije koja me je odmah podsetila na Stjepka Guta kako gostuje kod Leba i Soli, jednog Kasnog popodneva, Neuroleptici su veoma brzo zakuvali agresivan gruv, koga su zatim sa manjim pauzama da publika uzme vazduh držali sledećih sedamdeset-osamdeset minuta.

 

Bubnjevi, bas gitara i truba, postava sa albuma Heroic Improvisations ovde je proširena time što je Nenad Knežević polovinu vremena provodio odlažući trubu i sedajući za veliki koncertni klavir. Ovo je bilo dobrodošlo osveženje tona i tonusa benda, dopuštajući da u mišićav zvuk trojke uđe i nešto više topline. Knežević je na trubi gotovo celo veče zvučao dosta hladno i distancirano, puštajući ritam sekciju da se rve sa distorzijama, žicama, kožom i metalom, vozeći daleke teme kroz komplikovanu metriku koju je diktirao pre svega bubnjar Robert Ambruš. Njegovi pijanistički pasaži su zvučali razrađenije, sa više nota ali i više raspoloženja koja su mogla doći i do jačeg izražaja da samo ritam nije tako nemilosrdno dominirao zvučnom slikom.

 

Koliko god to zvučalo suludo kada dolazi od mene (bubnjara, metalca), Robert Ambruš treba da svira manje. Ne samo tiše, jer njegovu agresivnu svirku je možda peglanje miksa moglo da malko zauzda, već zaista manje. Da ne bude zabune, čovek je izvrstan bubnjar, prepun energije, sa maštovitim, smelim rešenjima na svakom koraku, ali njegovo insistiranje na gruvu koji je ispunjen udarcima na svakom milimetru svoje površine, koji je najkomplikovaniji što može da se izvede u datom trenutku sa četiri ekstremiteta i standardnim setom bubnjeva, ovoj muzici vrlo brzo počinje da oduzima više nego što joj daje.

 

Na kraju krajeva, gruv je, baš kao i improvizovana muzika, umetnost raspoređivanja tišina, ćutanja između zvukova koji onda nešto znače. Ambruš se užasava tišine, užasava se ćutanja, ne dopušta praznine u svojoj muzici i čak su i momenti najbliži baladama koje je trio izveo bili zasićeni do očiju njegovim rolovanjem, brejkovima, činelama, obodima i timpanima. Drugim rečima, njegov gruv prestaje da bude gruv i postaje gotovo apstraktna tekstura udaraca koja zvuči fascinantno – kao da slušate tri albuma Blooda Ulmera odjednom – ali joj nedostaje duše.

 

Da ne ispadne Ambruš tu jedini okrivljeni, reći ću i da između njega i basiste Aleksandra Petrovića zapravo nema dovoljno prave komunikacije. Na albumu mi je ovo zvučalo bolje, možda i zato što su bili bliže fank kuvanju, dok je večeras sve bio razigrani džez u kome je Petrović svirao nešto svoje, Ambruš takođe nešto svoje, a ako su se i pronalazili usput, to je delovalo više kao srećan akcident nego zajedničko improv pregalaštvo.

Nije ovo, razume se, bilo sasvim neprijatno, na kraju krajeva, glasna i energična muzika je sama po sebi šarmantna, ali Neuroleptic Trio su večeras plastično pokazali koje su sve zamke improvizacije bazirane na gruvu. Neki momenti su bili uspeli, pogotovo u poslednjih petnaestak minuta kada je Ambruš na kratko stišao svoj napad na bubnjeve i vozio nervozan ali kontrolisan sving, Petrović uspeo da ispliva iz ritma prijatnim bas linijama, a Knežević lenjo opleo po klaviru, no ovakvi su trenuci bili brojčano nadjačani bučnim ali ultimativno neusmerenim pasažima koji su trajali poduže i neretko odavali utisak da gledamo bend na probi kako džemuje u nadi da će im na pamet pasti neke nove ideje. To da je Petrović nekoliko puta morao da stane sa sviranjem i počne da se smeje jer je Ambruševo bombardovanje seta zaglušilo sve ostalo na bini, kao i činjenica da je Ambruš završavao kompozicije tek kada bi mu bas pedala otkazala poslušnost (mada je u jednom momentu nekoliko minuta svirao i bez nje, a rupa u zvuku se nije ni primetila) svedoči o tome da su improvizacije koje smo gledali i slušali manje trio na delu, više trojica muzičara koji sviraju u isto vreme i nadaju se srećnim spojevima.

 

Možda najoštrija kritika stigla je od jednog gledaoca iz prvog reda koji je posle sat vremena svirke ispred bine odglumio infarkt jer mu se nije dopalo kako bend odrađuje svoj set. Malo preterana reakcija, svakako, ali činjenica je da su Neuroleptici svirali puno a proizveli srazmerno malo muzike. Kada to kaže čovek kome je preterivanje po definiciji najdraža stvar na svetu, onda treba da tu opasku shvate ozbiljno. Srećom, improvizovana muzika je živa materija i nadam se da ovi momci uče jednako brzo kao što sviraju.

 

Za kraj festivala stigla je i prava poslastica. Sol6 je neka vrsta Ring Ring supergrupe, gde je polovina članova već publici pružila neke divne doživljaje prethodnih godina. Pijanista i vođa, Veryan Weston se posle trinaest godina vratio u Beograd i doveo sa sobom Luca Exa čiji smo bivši bend prošle godine gledali, vrišteći i skačući na nastupu The Ex, ali i Tonyja Bucka. Buck je treći put za redom na Ring Ringu, što je svakako svojevrstan rekord i od ovog rekorda fascinantnija je samo sumanuta razlika između njegovog pristupa muzici sastava sa kojima je dolazio. Sa matičnim The Necks Buck je zen-monah u meditaciji, čovek koji bubnjeve svira maltene samo oštrim pogledom i jedva primetnim pokretima prstiju. Sa [project] Transmit, on je post-rok gitarista koji za bubnjeve seda tek da malo uzburka atmosferu. Sa Sol6… pa, recimo da sa Sol6 Buck otkriva svoju siledžijsku prirodu i ta je priroda divlja i genijalna.

 

Weston, Buck i Ex su ljudi sa velikom kilometražom i ono što Sol6 pruža je neka vrsta sublimacija dugačkih karijera muzičara koji delaju na različitim poljima nove, avangardne ili alternativne muzike. Ako bih morao da izdvojim jedan sastav ili izvođača iz istorije Ring Ring festivala koji bi na najbolji način neupućenom slušaocu pokazao šta je suština te mitske „Nove Muzike“, Sol6 bi bili izvrstan izbor, odmah uz Ground-Zero ili Ivu Bittovu. Weston i ekipa imaju isti totalni pristup muzici koji uključuje sve od dilentantizma do virtuoznosti, od slobodne improvizacije do rigidne strukture, od ljute atonalne avangarde do nevine pop muzike i večeras je to publiku u Reksu dovelo do eksplozije oduševljenja.

 

Trojici iskusnih muzičara u bendu društvo prave violinistkinja Mandy Drummond (jedina žena sa tetoviranim sisama u istoriji Ring Ringa) i čelistkinja Hannah Marshall, a saksofonistkinju Ingrid Laubrock zamenio je nedavno tenorista Yedo Gibson i zbog ovoga mi je bilo posebno drago, ne zato što je Laubrockova loša, nego zato što je Gibson izvanredan.

 

Kako je Ex svirao akustičnu bas gitaru – doduše sa pikapovima i nekoliko pedala – jedini električni instrument na bini bila je Drummondina skerletna violina, ali iako Sol6 rado koriste termin „kamerna“ da opišu svoju muziku, on ni iz daleka ne sugeriše eksploziju energije koju ovaj sastav proizvodi. Razume se, za razliku od Neuroleptic Trio, energija Sol6 je precizno kanalisana i bazira se jednako na uzdržavanju koliko i na ekscesu. Već sam početak nastupa, sa atonalnim vinjetama koje su svi članovi benda savršeno se dopunjujući svirali u isto vreme pokazao je šta znači kada imate disciplinovane muzičare koji kada improvizuju zvuče kao da su se uvežbali, a kada sviraju po notama to zvuči kao hardcore improv. U ovih prvih nekoliko minuta Sol6 je bez napora kanalisao uzbudljivi duh pradavnog Spontaneous Music Ensemble, jednog od prvih manifestno improv sastava u Evropi, prolećući kroz apstraktne strukture samouverenošću koju imaju samo ljudi sa misijom. Zatim su usledile kamerne teme, pa moćni gruv od koga bi i Neuroleptic Trio imali šta da pokupe, pa Westonovo šarmantno sviranje klavira, pa pevanje Marshallove posle koga se bend sunovratio u siloviti krešendo… Eric Satie se sudarao sa Burtom Bacharachom, Johnom Cageom i Steveom Laceyjem, u muzici koja je ipak pre svega pripadala Westonu i njegovoj ekipi.

 

Ono što Sol6 savršeno pokazuje je da avangardna muzika, čak i kad se da nazvati kamernom, ni slučajno ne mora da bude salonski umivena i doterana. Zapravo, usudio bih se da kažem da domaći sastavi i izvođači sličnog usmerenja posle gledanja ovog nastupa neće više imati mnogo izgovora da se prenemažu. Sol6 je BUČAN bend. Oni vole i melodiju, vole i da zapevaju (Weston je pevao Satijeve songove na francuskom sa teškim britanskim naglaskom), vole i balade i fanki gruv, vole i složene, gotovo prog rok momente (Mićun je s pravom pominjao King Crimson pri kraju nastupa), ali vole i da dižu paklenu buku koja nije nekakav složeni ideološki iskaz već najprimalnija muzička energija. Publika je ovo intuitivno prepoznala pa su furiozna krešenda u koja je ekipa uletala svako malo bila ispraćena gromoglasnim navijanjem. U ovoj kiši metala i varnica, Buck je svakako bio najluđi, transformišući se iz meditativnog džez intelektualca koga znamo iz The Necks u zver koja po svome dobošu prosipa paklene blastbitove između epizoda moćnog gruva. Čak je i jedna Bacharachova balada koju je Drummondova pevala završena poluminutnom grindcore detonacijom a na radost i sreću svih okupljenih.

 

Bilo je ovo finale festivala kakvo se samo moglo poželeti sa publikom koja je bis dobila potpuno zasluženo i bendom koji je posle još nekoliko minuta jakog prženja sišao niz skalu apstrakcije sve do individualnih tonova i udaraca što su samo na jednom prestali. Mogao bih još mnogo da pišem o Sol6, o tome kako Yedo na momente zvuči kao Coltrane a na momente kao John Zorn na samrti, o tome kako su on i Marshallova savršen improv par koji kao da komunicira telepatijom dok izmišlja muziku na licu mesta, o tome kako Luc Ex svira celim telom, koristeći i pod bine kao instrument, ali ako niste bili, to će vam samo nabijati zazubice a ako jeste znate da su reči ovde nemoćne. Fantastična završnica i zalog za iduću godinu. Vidimo se.