Arhiva za free jazz

Ken Vandermark: Uživo u Kulturnom Centru Drugstore, 11 Maj 2013. godine

Posted in Uncategorized with tags , , , , , , , , , on maj 12, 2013 by mehmetkrljic

Dakle… kada jedan od mojih najomiljenijih živih saksofonista odsvira za kraj svog prvog solističkog nastupa u Beogradu pesmu jednog od mojih najomiljenijih saksofonista ikad, to je razlog za malo slavlje. Kada je ta pesma emotivni i zvučni krešendo jednog apsolutno razbijačkog nastupa – četvrtog po redu kojeg čikaški titan izvodi u prestonici Srbije i vaskolikog Balkana – to je razlog za poprilično slavlje. Ken Vandermark, ponovo u Beogradu, zvanični deo koncerta zatvara Aylerovom Love Cry. Ko tvrdi da makar suzu iz oka nije otro – laže ili je gluv.

 

(Takođe, muziku pred nastup, koja je išla pre polusatnog bloka kompozicija Freda Andersona birao je lično Jelen – to je razlog za raskalašno slavlje)

 

Nije to sad neka mračna tajna da volim Kena Vandermarka. Pisao sam o njemu. Više nego jednom. Držao predavanje o njegovom stvaralaštvu. Intervjuisao ga. Naravno, i gledao sam sve njegove nastupe u Begradu do sada – jedan sa Timom Daisyjem na Ring Ring festivalu pre pet godina, dva prošle godine na Ring Ringu (sa El Infierno Musical Christoffa Kurzmanna i sa Triom Sonore) imam hiljadu njegovih albuma (gde je hiljadu broj između deset i stotinu), često ga slušam u osami svoje sobe, razmišljam o njemu, govorim o njemu, uzbuđeno i pomalo zastrašujuće odano, neretko svojoj ženi bez razloga kažem da je Ken Vandermark prelep čovek i da ga volim. Da sam ja žena, sasvim je moguće da bih ga odradio i rodio mu dete.

 

U tom smislu, prva solistička turneja ikada (barem po Evropi) najvažnijeg „novijeg“ čikaškog saksofoniste i četvrti nastup Kena Vandermarka u Beogradu bili su idealna prilika da se ova naša ljubav podigne na viši nivo. I podigla se.

 

Vandermark je onaj tip muzičara kakvog je, sad bez sve šale, nemoguće ne voleti i jako poštovati. Odrastao na najmanje dve plemenite kulturne tradicije podjednako dubokih etičkih temelja, Vandermark već više od dve decenije baštini nasleđe (fri) džeza i filozofiju (hardkor) panka. Neumoran u smislu muzičkog odrastanja, sazrevanja i pronalaženja svežih uglova iz kojih će gledati svoju muziku, Vandermark je i veliki radnik, čovek koji je ne samo zagledan u prošlost gde sa suzama u očima nemo upućuje religiozne reči odanosti Fredu Andersonu, Roscoeu Mitchellu, Anthonyju Braxtonu i drugim velikim prethodnicima već i pravi baštinik najplemenitijih elemenata njihovog nasleđa, neumoran u sviranju koncerata i turneja ali i u pružanju ruke pomoći drugima da sviraju, opstanu, žive. Vandermark je u neku ruku i najvažnije ime „novog“ čikaškog džeza, velika bela nada koja je u poslednjih petnaestak godina iskrčila zajebanu džunglu ostalu iza AACM/ AEOC strahopoštovalaca, simbolički dala snagu svim drugim belim muzičarima svoje generacije da prestanu sa drhtanjem pred moćnim prethodnicima i zagrizu svoje jebene isntrumente i na kraju krajeva, povela veličanstvenu borbu sa Njujorkom za titulu najvažnijeg džez grada u Americi.

 

Nije to malo za čoveka tako skromnog stava i tihog govora kao što je Vandermark. Ali ide jedno uz drugo, videlo se to ove večeri u njegovim skoro pa stidljivim (mikrofon je napustio već posle prve kompozicije) najavama u kojima je pun gotovo dečačkog štovanja govorio o velikim prethodnicima (mnogi od njih još su živi, da ne bude zabune) kojima je posvetio pesme a zatim u furioznim improvizacijama kojima je rečene pesme iz ravni koncepta i ideje dovodio u ravan belo usijanog zvuka.

 

Pretpostavljam da je ova solo turneja samo logičan nastavak očajničke ekonomske spirale u kojoj je fri džez zatočen već… pa, neki bi rekli oduvek, ali svakako izvesno vreme. Pričalo se o tome ovde, a videvši da Vandermark 5 više ne postoji, da je DKV Trio reduciran na samo povremene, praktično godišnje koncerte, da čak i duo nastupi u kojima bi drugi čovek bio iz Amerike izgleda postaju preskupa zabava, nije nimalo iznenađujuće videti Vandermarka na turneji koju svira potpuno sam, u društvi tri instrumenta, ogoljen pred publikom i sveden na svoje najsuštastvenije ja.

 

Ali to je, ispostavilo se, u umetničkom smislu sasvim dobra ponuda, čak veličanstvena na momente. Kulturni Centar Drugstore nije neki veliki prostor – nalazeći se u nečemu što je pretpostavljam bivša kancelarija u administrativnoj zgradi jedne, eh, nekad velike i uspešne jugoslovenske firme –  ali je skoro pa idealan za nastup u kome će jedan čovek pred nekoliko desetina ljudi svojih trideset godina intimnog poznavanja saksofona uliti u pedesetak minuta strastvene muzike.

 

Naravno, ova solo turneja bila je idealna prilika da Vandermark promoviše svoj ne-više-tako-novi album Mark in the Water, kolekciju improvizacija odsviranih u Poljskoj a posvećenih velikim saksofonistima mahom fri džeza i ovo večeras je bila dve i po godine kasnije urađena varijacija na istu temu sa energijom i strašću, novim idejama i novim posledicama starih ideja koje su doneli svi ti meseci koji su prošli.

 

Beše moćno. Prva pesma je bila posvećena čikaškoj tenor-legendi i pokrovitelju mlađih muzičara, rahmetli Fredu Andersonu – koji nije imao posvetu na albumu Mark in the Water – i Vandermark je njome za manje od pola minuta izbrisao svaku bojazan da će ovo biti solo koncert baziran na nekakvim trikovima i dosetkama. Prva kompozicija je pokazala saksofonistu u ubitačnom izadnju na tenor saksofonu, sa gotovo agresivnim uvodom sastavljenim od velikih dinamičkih kontrasta – teških arpeđa i dubokih dronova – sve odsvirano sjajno i autoritativno ali i sa vidnim trudom da se bude na nivou zadatka.

 

Vandermark neke od kompozicija večeras – uključujući uvodnu svira uistinu impresivno, improvizujući oko generalnih ideja (insistirao je da „nije imao plan“), ali tako da se u muzici smenjuju teme i pratnja, solaže i diverzije, citati i komentari. Ovo je odlika nekih pesama koje su svirane na tenor saksofonu, ali i onih za koje je koristio gorostasni bariton saksofon – primer je, recimo, treća kompozicija posvećena Art Ensemble of Chicagou i Roscoeu Mitchellu, razigrana i moćna, nikako direktna aluzija na AEOC-ovu postmodernu karnevalsku muziku ali dovoljno jasno oslonjena na njen koncept igre i zvučnog spektakla  rituala.

 

Klarinet, koga je na svom prvom koncertu u Beogradu 2008. godine koristio mahom za meditativnije pasaže i dinamički tišu svirku, večeras je, pak, bio oružje masovnog uništenja bubnih opni. Već na prvoj kompoziciji, sa promuklim urlicima tenor saksofona sam se ugrizao za jezik što mi u prethodnog dana objavljenom prikazu boks seta DKV Trija jedan segment otpada na hvaljenje Vandermarkovog legato stila sviranja i isticanje kako on skoro pa da uopšte ne svira na snagu, a kada je druga kompozicija, posvećena Anthonyju Braxtonu krenula, KC Drugstore kao da se pretvorio u ratnu zonu.

 

Ovo nije bio toliko ghost trance koliko FUCK trance music, sa klarinetom koji je izbacivao zastrašujuće rafale nota što su rikošetirale o belo okrečene zidove, crvene lampe i drvene prozore i bušile nam meka tkiva ali i lobanje jureći u najviše registre, nedostupne metalnoj rodbini koja je naslonjena na stalke nesumnjivo gledala sa zavišću i čekala da se Vandermark umori od gotovo ultrazvučnog cvrkutanja. Još nekoliko puta je u toku nastupa klarinet imao prilike da zasvira i svaki put je bilo napeto, bolno i egzaltirajuće.

 

Uopšte, čitav koncert je bio procesija izvanrednih strukturiranih improvizacija, prepunih jasnih formalno muzičkih segmenata ali nikada fiksiranih u kamenu. Vandermark se sa zastrašujućom rutinom kretao kroz solaže dajući sebi teme na razradu, uništavajući ih brutalnim overblowingom za pet sekundi, vraćajući se nazad do teme, skačući za pola takta pratnje dve oktave niže, vraćajući se u temu i ponovo je razgrađujući solom. I tako četrdeset minuta. Izražavajući želju da iz usta izvadi pisak a u njih utoči pivo, Vandermark je za kraj najavio Aylerov Love Cry a zatim ga i odsvirao ulivajući svu svoju snagu, reklo bi se, u Aylerovu božansku melodiju i njenu strastvenu razgradnju u avetinjskim gornjim registrima, ulećući u falš onda kada ni usta ni prsti nisu više imali gde više da se popnu, vraćajući se u melodiju, ranjen ali ne obeshrabren, ponovo pevajući Aylerov mistički zanos, pokazujući da čak i sredovečni beli momak sa brčićima i u kariranoj košulji može da dotakne nebo.

 

Ovacije koje su usledile su Vandermarka naterale da kaže kako nikada nije imao ovakve reakcije na svoju muziku a posle prvog bisa koji je bio fantastičan bariton-bluz sa sve ekstatičkom razradom morao je da doda da nikada do sada nije imao dva bisa. Završna kompozicija pripadala je Joeu McPheeju i tenor saksofonu, apstraktna, dinamički ambiciozna, čudna. Mogli smo ovde da budemo do jutra, ali valjalo je izgleda piti to prokleto pivo.

 

Vandermark je ponovo učinio jedino što od njega očekujemo: nemoguće. Odsvirao je solo koncert na kome je bilo više muzike i duše nego na mnogim koncertima koji imaju desetine muzičara, dao posvetu ljudima što su odavno izrasli u svece a pokazao da je u svojoj skromnosti i raskošnom muzičkom znanju, vredan da ga uz njih svrstavamo. Volimo te, Kene.

 

Ken Vandermark @ KC Drugstore, Belgrade 11 May 2013 Part 1

Ken Vandermark @ KC Drugstore, Belgrade, 11 May 2013, Part 2

Mostly Other People Do the Killing: Beogradski džez Festival, Dom Omladine, 29. Oktobar 2012.

Posted in Uncategorized with tags , , , , on oktobar 29, 2012 by mehmetkrljic

Kako je ove godine kriza udarila jače nego ikad, tako je i inače relativno skroman budžet Beogradskog džez festivala pretrpeo još veći nalet skromnosti pa se selektorski dvojac Pantić/ Ambrozić valjao dokazivati kako je kadar stići, uteći, na strašnom mestu postojati, ali i sklopiti interesantan program od manje zvučnih i manje atraktivnih imena.

Tako smo verovatno došli i do toga da isto veče, u istoj zgradi, mada, priznajem, u različitim salama, nastupaju Jovan Maljoković sa svojim Salsa projektom, ali i Mostly Other People Do the Killing, njujorški “bebop teroristi”. Bio je ovo prvi nastup cenjenih Njujorčana u Beogradu i dobrodošla infuzija anarhičnog, zaraznog, slobodnijeg zvuka koji je došao kao logična ekstenzija onoga što su od deset sati na bini Dansing sale Doma Omladine radili Poljaci Trzaska i Mazur. Publici je, reklo bi se, sve to vrlo prijalo.

Mostly Other People Do the Killing su prilično cenjen bend kod američke kritike i ovo, mislim, nije slučajno jer je rezultat njihovog sad već decenijskog plesa na uistinu uzanoj ivici između nekakve avangardne priče i ambicije da budu pre svega dobri zabavljači. Njihov pedigre u improvizovanoj muzici večeras se dobro čuo: iako je bend prolazio kroz unapred dogovoren set pesama pokupljenih sa do sada izašlih albuma, rastegljivost motiva i hvatanje varijacija u letu, prevrtanje, prepričavanje, dodavanje jednih drugima i eksplozivni izlasci iz jedne perspektive da bi se vratolomno uletelo u drugu – sve je ovo delovalo spontano a uigrano, baš kako i treba da bude. Moppa Elliott, kontrabasista i vođa ekipe u intervjuima insistira da je ovo pravi bend, ne samo grupa muzičara koja povremeno nastupa zajedno i ova se distinkcija prilično dobro čuje.

No, možda najvažnije od svega, čuje se, a i vidi, da se ova četvorica momaka prilično dobro zabavljaju dok sviraju, a da muzika uspeva da ni jednog momenta ne sklizne u nekakav jeftini, provincijski kozeraj. Čak i kad Kevin Shea na bubnjevima karikaturalno presvirava Elliottove fank linije, on to čini sa dovoljno osećaja da ne naruši baš sasvim momenat koji kompoziciju tera napred.

Peter Evans, trubač MOPDtK je, dakako, naš stari znanac, sa najmanje dva Ring Ring nastupa iza sebe, prekaljeni improvizator i istraživač zvuka, ne samo harmonskih i melodijskih kapaciteta muzike koju izvodi. U intervjuu koji je sa bendom urađen za Jazzin, Peter će objasniti da je njemu zvuk i inače uvek prioritet kada bira saradnike za svirku – zainteresovanost za istraživanje, analizu i mutiranje samog zvuka, opsesivna usredsređenost na detalje pre nego na arhitekturu komada – i mislim da ovo dobro opisuje njegovo sviranje u ovom projektu. Nije da Peterova truba nije imala savršeno odsviranih melodijskih pasaža ove večeri ali distorzirana preduvavanja i mikrotonalna čegrtanja su ono čime je ostavio najviše utiska, možda i time što je njima davao jak kontrapunkt saksofonisti Jonu Irabagonu. Irabagon je, uz Elliotta, ona možda tradicionalnija polovina grupe, glavni nosilac melodijske baklje, ali i muzičar čija izvedba iako i u njoj ima igre i karikaturalne stilizacije, najviše od svih prilazi nekakvom osobenom izrazu koji pored aproprijacije tradicionalnih motiva pre-free i free jazza donosi i određeni lični pečat i nekakvu emotivnu gravidnost. Nije ovo opterećujuće za bend, jer Elliott, Shea i Evans isuviše brzo menjaju tempo, dinamiku, čak i žanr u kom sviraju da bi Irabagon uspeo da ih odvuče u nekakve ozbiljne vode, no jedan veoma lep hardbop pasaž u kome su se Shea i Elliott pošteno vozili iza njegove solaže, bez sprdnje i miniranja, a Evans pauzirao, pokazao je da ima ovde štofa i za suvlju, čak rizičniju svirku.

No da je ceo koncert takav, to onda ne bi bio ovaj bend – MOPDtK ne žele da nas drže vezane za jedan instrument i jednu misao, u njihovom bendu nema lidera i pratnje, svi su ravnopravni autori kada su na bini pa je tako i međuigra instrumenata, skokovi između tema i apsurdističkih zvukovnih incidenata ono što ćemo zapamtiti. Shea, definitivno najkulji član benda (večeras nalik na trideset godina mlađeg Scotta Walkera) i pored toga što svira nekih 189% više nego što kompozicije zahtevaju (ili, čak, mogu da izdrže), očigledno mora još nečim da hrani svoj ADHD pa su gotovo nasumični upadi na sempleru naterali čak i njegove kolege iz benda da se smeju.

Mostly Other People Do the Killing su jedna od boljih realizacija tog nekog belačkog obožavanja džez tradicije koje pokušava da je nadgradi radikalnim metodama skakanja između žanrovskih pravila i unošenjem nereda u negdašnju hijerarhiju. No, ne sme biti zabune, oni su jedna od boljih realizacija ovakvog projekta prevashodno jer su zabavni, jer su dobri muzičari koji znaju kad treba da se glumi, kad da se improvizuje, kad da se svira toliko uvežbano i čvrsto da pomislite da slušate disk, ali njihova muzika, pored svog tog citiranja, prepričavanja i naživog ukrštanja stilova, tempa, dinamika, žanrova, zapravo ne znači baš mnogo sama za sebe. Ovo ne mora da ikome smeta – svaka muzika uz koju možete da se ritmički mrdate i osmehujete u isto vreme je dovoljno dobra da opravda svoje postojanje – ali i ne sme da bude baš sasvim dovoljno jer tako ne da nećemo ići napred, već ćemo nazadovati. Brak avangarde i zabavljaštva koga MOPDtK za sada uspešno održavaju, ekshumirajući tradiciju, odsecajući komade koji im se dopadaju i prišivajući ih grubim pokretima jedne na druge, za sada je još uvek dovoljno svež da bismo mu želeli lepu budućnost. Ali budućnost će morati da donese produbljivanje formule ako misli da peva onako kako sužnji danas pevaju o njoj.

Prvi deo nastupa na JuTjubu

Drugi deo nastupa na JuTjubu

Ring Ring Festival 2012, treće veče: Sonore i Quat

Posted in Uncategorized with tags , , , , , , , , , , , , , on maj 20, 2012 by mehmetkrljic

Prethodno veče bilo je kontemplativno i pomalo hipnotičko. Utisci i mnogo lupetanja o Wittgensteinu su na Jazzinu, baš ovde. Za tl;dr ekipu reći ćemo da su tamo i linkovi do JuTjub snimaka oba nastupa pa da mogu i sami da se uvere koliko autor zna znanje a koliko, hm, ne zna neznanje…

 

U svakom slučaju, Subota veče, obeležena finalnim mečom Lige šampiona, Noći muzeja ali i Đokovićevim trijumfom nad Federerom, obećavala je sve samo ne kontemplaciju i hipnozu. Brutalni piling lica i unutrašnjih organa, to da.

 

Jer, imati priliku da gledamo trojicu najvažnijih, najvećih, najglasnijih svakako, belih saksofonista na svetu iste večeri je privilegija kojoj smo se potajno nadali ali nema sumnje u to da ovakav sonični masakr treba izdržati. Direktor festivala, Bojan Đorđević veli da su za dolazak Sonorea delom „krivi“ čitaoci Jazzina koji su u anketi na sajtu pominjali ova tri muzičara kao najželjenije goste u Beogradu. Nešto dobro smo dakle u životu uradili.

 

Petera Brotzmanna, Kena Vandermarka i Matsa Gustafssona zaista ne treba posebno predstavljati nikom ko makar uzgredno sluša savremeni fri džez, na kraju krajeva, sva trojica su bili u Beogradu – Brotzmann i Gustafsson po dva puta a Vandermark jednom pre tri (?) godine i opet pre dva dana sa Kurzmannovim El Infierno Musical – ali i to na stranu, radi se zbilja o muzičarima koji ponosno i, zašto da ne, prkosno nose baklju onoga što se u novinarskim trenucima nadahnuća naziva ekstatičnim džezom i muzikom vatre.

 

Peter Brotzmann, po vokaciji inače slikar, fluksusovac, je još krajem šezdesetih u Evropi zapatio školu hiperintenzivnog, politički nabijenog fri džeza koji su mnogi poredili sa Albertom Aylerom, što je, ponovimo, komparacija koja nikome, pa ni Brotzmannu (a sigurno ne bi ni Ayleru da je poživeo da je čuje) ne deluje previše opravdano. Brotzmann svira zastrašujuće glasno već više od četiri decenije, njegov saksofon cepa zemlju i nebo kad god ovaj stameni Nemac u njega dune, ali između Aylerove anđeoske, glasne muzike i razjarenog tevtonskog traganja za transcendentnim u kalu svakodnevnog nema mnogo suštinskih sličnosti.

 

Ken Vandermark je, naravno najveći čikaški saksofonista u ovom trenutku i čovek sa neverovatnim brojem muzičkih identiteta koji ga pokazuju kako jednako sigurno svira sve od najljućeg fri improva, pa do poštenog hardbopa sa fank i rok dimenzijama. Gustafsson, sa svoje strane, drži sranje realnim u Skandinaviji, najpre kroz svoj trio The Thing u kome, oslonjeni na Dona Cherryja, dva Šveđanina i jedan Norvežanin gaze granice žanrova (kako već negde rekoh: fri džez muzičari koji na elektronskim instrumentima sviraju rok obrade). Kako je to izgledalo u Beogradu pre četiri godine, možete pročitati ovde, a Gustafsson pored ovog projekta ima i mnogo drugih koji se kreću od elektronske buke pa do sviranja klasičnog švedskog džeza. Gustafsson je, kako i Džoni reče u linkovanom prikazu – stvarno najbolji.

 

Dakle, trio u kome ova trojica muzičara, i inače poznata po čestoj saradnji (bilo u formi kvarteta u kome ih prati Paal Nilssen Love na bubnjevima, bilo u okviru Peter Brotzmann Chicago Tenteta ili u drugim kombinacijma…) nastupaju bez pratnje, samo duvajući u razne instrumente sa piskom – to mora da je esencija savremenog fri džeza, zar ne?

 

Pa, da, da, naravno, osim što to, ako ste nežna duša, treba fizički izdržati.

 

Sonore svakako nije tek mačevanje penisima između tri narajcana alfa mužjaka, kako na momente može da zazvuči, niti je takmičenje u tome ko je glasniji ili brži, mada, da, ima i takvih trenutaka. Sonore je pre svega proslava zvuka, slobodnog od većine formalnih ograda, puštenog s lanca da ječi, urla, trese zemlju i prozore, pevajući iz sve snage u slavu muzike, života, političkih sloboda i ma koje druge stvari koju u glavi čuju trojica izvođača. Svirajući na podu sale u Reksu, bez ozvučenja, duvajući svoju pljuvačku kroz metalne i drvene cevi pravo u lice publici, Sonore su istovremeno izvanredno nepretenciozna grupa umetnika koja nam pruža samo krv, suze i znoj bez ikakvih trikova, efekata i veštačke kontekstualizacije – pravi WYSIWYG – ali i banda muzičkih siledžija koja vam u lice baca rukavicu i kaže da će oni dati sve da iscrpu sopstveni poslednji atom snage – imate li vi snage da to izdržite?

 

Sudeći po aplauzima i prepunoj sali – beogradska publika je ima. Od prvog sekunda nastupa, kada Brotzmann (a ko bi drugi do Patrijarh mogao da započne?) krene sa frenetičnim alt soliranjem, atmosfera u Reksu je pozitivno uzavrela. Osmesi na licima posle nastupa svedoče da pedeset i pet minuta muzike sve vreme dovedene do belog usijanja može da deluje terapeutski na ljudski organizam. Trojica muzičara svakako deluju kao da je za njih ovo vrlo ozbiljan rad – Brotzmann, čovek u osmoj deceniji života je toliko glasan, toliko intenzivan da naprosto ne možete da isprocesujete sav taj moćni vrisak koji stiže iz njegovo ugla, još manje da ga mentalno povežete sa slikom sedog gospodina koji deluje kao da sa svakim izdahom deo sebe uliva u instument, dok ne ostane ništa što bi taj instrument držalo. Brotzmann nije suptilni stilista, i nikada nije naučio da svira nežno – večeras nije to ni pokušavao, silazeći najniže do debelih, jakih bluz pasaža koji su se dobro uklapali uz ostatak muzike – ali je toliko moćan i posle četrdeset godina da to zaista nema veze.

 

Vandermark je u ovoj postavi neka vrsta dobrog momka (a ako je Brotzmann loš, Gustafssonu ostaje uloga zlog) – isprva on Brotzmanna prati na klarinetu, bacajući šurikene oko Patrijarhovih ekstremno mačevalačkih pokreta. Tokom koncerta, Vandermark će svirati i tenor i bariton saksofon, demonstrirajući najveći opseg tehnika i senzibiliteta od sve trojice, od kao žilet oštrih klarinetskih vrištanja pa do fanki tema na baritonu.

 

Gustafsson sa svoje strane izgleda kao zajebani desperado, sa svojom Fiend Club majicom, kaubojskim čizmama i izgrebanim bariton saksofonom (za razliku od uglancanog, sjajnog Vandermarkovog instrumenta). On jedini tokom nastupa ne menja saksofon i mada na početku izgleda kao da je njemu namenjena uloga basadžije u sastavu gde bi Brotzmann vodio a Vandermark pratio sa povremenim izletima u prvi plan, to nije način na koji Sonore funkcioniše.

 

Ovaj trio svesno izbegava podelu posla kakva je inače norma u duvačkim kvartetima (i, hm, trijima) gde zaista znamo ko svira temu, ko bas liniju a ko solo. Sonore demoliraju ovu postavku slobodno se krećući od jedne do druge uloge u sastavu a neretko bežeći od bilo kakve prepoznatljive forme pesme i prepuštajući se ekstazi zvuka i daha koji juri kroz metal i drvo da donese značenje namesto dogovorenih apstrakcija.

 

I  funkcioniše to. Naravno, u svakoj improvizovanoj muzici ima slepih ulica, višaka, neuspeha, pogotovo ako je bazirate na brzini i glasnoći i bilo bi vam oprošteno ako biste na momente rekli „pa ovde svira svako šta hoće!!!“ Ali tu biste svakako mašili onu glavnu poentu. Da, Vandermark i Brotzmann jedan drugog sigurno i ne čuju kad obojica soliraju u istom trenutku, stežući dijafragme i lomeći prste da nadglasaju i preteknu onog preko puta, da, Gustafsson svoje upade u „soliranje“ (i polivanje prvih redova sadržajem svojih pluća) izvodi celim telom i ono se svodi na seriju krikova eskalirajuće glasnoće, dok ne pomislite da vas oči varaju jer ste sigurni da pred sobom u stvari gledate mamuta koji umire u agoniji, ali baš je to muzika koja na kraju mrvi u komadiće sve uspostavljene norme kojoj se muzika, šatro mora priklanjati. Sonore su proslava zvuka, proslava, eh, života, trojica odraslih muškaraca koji prolaze ceo put od strukturirane svirke do totalne buke u okviru pet minuta, pronalazeći ponovo ono dete u sebi i nama koje svet gleda i sluša bez apstraktnih koncepata i fascinirano je lepotom nečega što je živo, glasno i neukrotivo. Kao bonus, Džoni tvrdi da je nastup bio posve različit od onog prethodne večeri u Novom Sadu, drugačije dinamike i bolji (mada je to možda i normalno kad imate pet puta više publike) pa nam je sad manje žao što još nismo ovladali veštinom istovremenog prebivanja na dva mesta.

 Sonore @ Rex, Ring Ring Festival 19 May 2012

http://www.youtube.com/watch?v=46hCdgbJ_c8

Naravno, posle Sonorea je skoro nemoguće nastupati i originalni plan je bio da oni sviraju drugi ovo veče, ali je Brotzmann ovo glatko odbio obrazlažući odluku time da želi da vidi kraj utakmice. Bajern je na kraju izgubio i slutimo da Patrijarh nije imao mirne snove.

 

No, drugi rodonačelnici improvizovane muzike u Evropi su posle Sonorea imali zadatak da publiku temeljno protresenu prvim nastupom sad uvedu u svoju problematiku. Kako reče Paul Lovens u kratkom razgovoru posle nastupa u kome sam mu se zahvalio za miniintervju što nam ga je dao: posle Sonorea moraš da svoj nastup počneš drugačije.

 

Ali ko uopšte da se brine za sastav u kome Lovens svira sa Fredom Van Hoveom? Njih dvojica su praktično izmislili evropski free improv pre četiri i kusur decenije, otkinuli deo autonomne teritorije od nečega što je u početku bio fri džez sa jasno američkim uticajima, izmisli novi jezik i filozofiju (uz naravno druge muzičare poput Alexandera Von Schlippenbacha, Evana Parkera, AMM, Dereka Baileyja, Spontaneous Music Ensemble itd.). Quat je tek novo poglavlje u njihovoj saradnji, improv kvartert osnovan relativno nedavno u kome veterani bubnjar i pijanista priključuju još jednog iskusnog bubnjara u liku Martina Blumea ali i mladu (i videće se, sjajnu) vibrafonistkinju po imenu Els Vandeweyer.

 

Ono što Quat svira je kvintesencijalni, takoreći školski free improv. Čak bismo je, u svetlu novijih razvoja u ovoj muzici poslednjih deceniju i po mogli nazvati i malo staromodnom. Quat nisu redukcionisti, nisu skloni dinamičkoj ujednačenosti i kontemplaciji, kod njih nikada nema melodija niti repetitivnih formi. Ovo je improv kakav su svirali naši dedovi, muzika koja kreće ni iz čega prkosnim gestom stvaranja, muzika u kojoj muzičari sve vreme pomno slušaju jedni druge, reaguju, komuniciraju, uspostavljaju pravila i jezik dok konverzacija traje i, kada se ona završi, ponovo kreću od nule sa sledećom.

 

I to je sjajno ako ste novi u ovoj muzici jer možete da prisustvujte jednoj pokaznoj vežbi iz improva i da lično svedočite pretvaranju pojedinačnih gestova u kolektivnu kompoziciju, sledeći magiju intuicije i lične odgovornosti. Ali, a ne znam da li ovo mogu dovoljno da naglasim: sinoćni nastup Quat ne samo da nije bio tek pokazna vežba ili nekakva uzmi-novac-i-bježi tezgica ovejanih improvizatora, već punokrvna muzička bahanalija u kojoj smo uživali slušajući najuzbudljiviju svirku na svetu.

 

Quat nisu u sve-vreme-svom-snagom fazonu kao njihovi prethodnici, ali, Alahu hvala nisu ni nekakvi osluškivači jedan drugog koji bi nam dali više tišine nego sviranja. Fred Van Hove je čovek zastrašujuće kilometraže i autoritet sa kojim on vodi ovaj sastav (četvoro ravnopravnih muzičara) je za divljenje. Njegovo sviranje klavira je mekano, nenametljivo a opet autoritativno i sve vreme prisutno. Van Hove nije perkusionista na dirkama, njegovi su pokreti tečni, a muzika koju proizvodi suptilna, bilo da se razliva sa klavijature ili da izlazi iz utrobe klavira kada pijanista okida žice ručno. Van Hove sluša ostale ali niti pokušava da ih agresivno usmerava niti da sam juri za tuđim frazama – najviše deluje kao da ih sluša iz zadovoljstva što je u skladu i sa Lovensovom izjavom u intervjuu („četvoro muzičara koji se trude da zadovolje jedno drugo u jednakoj meri kao i publiku“).

 

U poređenju sa njim, Vandeweyerova je mlada, drčna, ambiciozna, željna da popuni muziku svojim zvucima. Njeno sviranje vibrafona je spektakl proširenih tehnika i stalnog pomeranja fokusa. Ona je čas agresivni soler koji ostatak sastava mora da pokuša da isprati, čas avetinjsko prisustvo u pozadini koje dodaje čevrtu dimenziju svirci kolektiva.

 

Bubnjari su naravno hiperdinamični, ali uvek spremni da ostave vazduha dovoljno da muzika živi. Lovens, koji pola koncerta svira žmureći, duboko uronjen u zvuk, sklon je povremenim agresivnim izletima u buku i diverziju, pokazujući ko je prvi do prvog među jednakima, ali nema ovde momenata u kojima bubnjarska brutalnost zasenjuje ostatak ekipe. On i Blume se razumeju baš kako treba, ne bacajući jedan drugom fraze koje treba ponoviti ali savršeno uklapajući senzibilitet i dinamiku. Kada Lovens krene da gazi po gasu, Blume se i sam ubrzava, kada Blume uđe u teksture i tembr, Lovens mu ostavlja prostora.

 

Quat su toliko impresivni jer je totalitet njihovog zvuka neupitan. Spori, tihi delovi sa zvonima, gongovima, okidanim žicama i dodirivanim pločicama vibrafona su zaokruženi, logični, prirodni i bis koga su svirali pokazuje da bi mogli čitave kompozicije da baziraju samo na ovoj tihoj dinamici. Ali, naravno, užurbanost koja se u muziku uvlači sa svakim otkucajem sata dovodi nas spontano do moćnih krešenda koja opet nemaju ni prisenak nekakvog gubljenja kontrole i adolescentskog pražnjenja. Quat naprosto sviraju uraganski groove, usisavajući svu energiju free jazza bez obaveze da kopiraju i njegove teme i harmonije. I onda drže publiku suspendovanu u neprekidnom orgazmu minutima dok joj na kraju ne daju priliku da predahne uz frenetični aplauz. Free improv kakvog bi svaki savestan lekar prepisao za lečenje depresije, pesimizma i impotencije.

 http://www.youtube.com/watch?v=oWfF1Aqwgr8

http://www.youtube.com/watch?v=kGNHegTHwVQ

Nakon što se fudbal završio a Brotzmann otišao u hotel da, nesumnjivo, tiho jeca, festival se preselio u za ovu priliku, na jednu noć otvoren Muzej savremene umetnosti na Novom Beogradu, gde su Vandermark, Gustafsson i Svetlana Maraš didžejisali. S obzirom da smo poslednji put na Ring Ring after party programu bili pre punih dvanaest godina (i šest dana), đuskajući uz dramenbejs na Kolosu, to nas je malo (i zastrašujuće) podsetilo koliko smo matori. Zaista pripadamo u muzej.

 

Prostor muzeja je dopadljiv na onaj način na koji su to prljava, nedovršena mesta na koja dolazi hip, urbani svet iz više srednje klase da troši avangardnu muziku ne plešući, a šank smešten dva nivoa niže. Makar je piće bilo pristojne cene.

 

Dosta slabo ozvučenje nije preterano pomoglo Matsu Gustafssonu koji je sat vremena vrteo singlice provlačeći sve od Crampsa i Rolanda Kirka pa do Lassea Marhauga. Sledila ga je Svetlana Maraš svojim moram da kažem izvrsnim elektronskim komadom Rekonstrukcija. Moj problem sa ovim izvođenjem je što Svetlanina granularna, sporoevoluirajuća elektronska tekstura što se poput leda hvata na bubnoj opni i kori mozga nije baš potpuno kompatibilna sa after party atmosferom i idejom da se zezamo, pijemo, šetamo i pričamo. Zato valjda nismo ni dočekali Vandermarkov set za koga nam je Džoni pred spavanje SMSom dojavio da je uključio i Curtisa Mayfielda. Bah!!!!!!!!!

A za malo sređenije i profesionalnije iskucane misli, izvolećete trknuti do Jazzina i pročitati Džonijev prikaz iste večeri!