Pročitani stripovi: The Island of Dr. Moreau

Pročitao sam The Island of Dr. Moreau, strip-adaptaciju čuvenog romana H.G. Wellsa a koji je 2019. godine u dva dela izdao američki IDW, no sam ja ovom prilikom čitao kolekciju izašlu prošlog Aprila, a koja pored svog sadržaja iz dve originalne sveske dodaje i bonus u formi praktično kompletnog stripa samo u olovkama, bez tuša, oblačića, titlova i kolora, a kako bi crtači mogli da gledaju i uče od jednog od velikih savremenih majstora zanata – Gabriela Rodrigueza.

Rodriguezov partner na ovom projektu bio je lično IDW-ov osnivač, Ted Adams. Adams je firmu koju je osnovao sa nekolicinom ortaka i u kojoj je bio CEO zvanično napustio 2018. godine ali je ovo očigledno bio projekat rađen iz ljubavi pa je urađen bez kompromisa i sa visokim kvalitetom produkcije na koji nas je, uostalom, IDW i navikao.

Rodriguez je, naravno, veliki deo svoje reputacije i slave stekao crtajući IDW-ov serijal Locke & Key sa scenaristom Joeom Hillom, sinom, jelte, Stephena Kinga ali i vrlo sposobnim piscem i scenaristom. Locke & Key je bio jedan od najboljih horor-stripova urađenih u ovom stoleću i mada je iz njega nastala relativno mlitava TV-serija, nema sumnje u to da su njime Rodriguezove crtačke veštine predstavljene u izvanrednom svetlu pa je i rad na Wellsovoj adaptaciji za njega bio neka vrsta počasnog kruga.

Adams i Rodriguez su pre pokretanja ovog projekta diskutovali otome koji roman iz klasične ere viktorijanske fantastike da zapravo odaberu za adaptaciju. Pored Wellsovog Nevidljivog čoveka, u kombinaciji je bio i Verne sa 20.000 milja pod morem i, evo, malo se stresam od pomisli na to kako bi Rodriguez crtao Nautilus i čudesa podmorskog sveta. Dobro, možda jednog dana… Ostrvo Doktora Moroa, odabrano na Adamsov predlog je svakako bio dobar izbor ne samo zbog prilike da sjajni crtač oživi na papiru košmarne himere koje će etički-deficitarni biolog/ hirurg  kreirati u svojoj potrazi za „unapređenim“ čovekom, već i zbog jedne šokantno sveprisutne relevantnosti ovog narativa. Wellsov roman je izašao pre 125 godina ali ne samo da njegove teme ne deluju zastarelo, nego su, sa svojevrsnom renesansom koju fašizam i etnonacionalizam trenutno proživljavaju i kojekakvim suverenističkim dimnim zavesama koje pokušavaju da ih prikriju, solidno dobile na značaju u novom stoleću. Metafora o visokoobrazovanom „Doktoru“ koji unapređuje zveri putem vivisekcije i pretvara ih u ljude, namećući im zakon što treba da ih očoveči a koga će one ponavljati kao mantru, u sujevernom strahu od kazne i stalnom rascepu između svojih urođenih nagona i prisilnog, stihijskog projekta „socijalizacije“ je toliko moćna i danas da je vrlo malo čudo da smo u poslednjih četvrt veka imali nekoliko bioskopskih verzija i nastavaka ove priče, uključujući svakako poslednji veliki juriš Marlona Branda na ketering dostupan diljem holivudskih setova iz 1996. godine.

Ovaj roman je toliko puta bio adaptiran, obrađivan, omažiran i „nastavljan“, u praktično svim zamislivim medijima, da je zapravo priličan izazov smisliti kako da se tako nešto uradi ponovo a da se pronađe svež, do sada neisproban ugao gledanja na priču i njene likove. Adams i Rodriguez, a na Rodriguezovu sugestiju, kao prvu i najočigledniju promenu uvode novu protagonistkinju. Umesto Edwarda Prendicka koji je bio narator romana, sada imamo Ellen koja je, poput samog Edwarda obrazovana i u stanju da razmišlja i o biološkim ali i o etičkim implikacijama eksperimenata što se izvode na ostrvu. Rodriguez veli da mu je inspiracija za ovo došla iz razmišljanja o samom Doktoru Morou kao o nekakvoj emanaciji muške fantazije o moći i dominantnosti, sa svim tim motivima nauke upregnute u (praktično nasilno) unapređivanje životinja da budu ljudi a što se svakako uklapa u ono kako je krajem devetnaestog veka doživljavano prosvetiteljstvo i „primenjena nauka“ od strane ne beznačajnog dela zapadne populacije.

Dok je jedna od fundamentalnih tema ove knjige empatija prema drugima a koju protagonistkinja stripa, Ellen vrlo prirodno razvija, prelazeći put od zgroženosti bićima koja u njoj izazivaju uncanny valley efekat i razne druge emocije na spektru od sažaljenja do gađenja, ovo stripovsko čitanje uspeva, velikim delom zahvaljujući Rodriguezovom crtežu da zaista ponudi i nove uglove gledanja. Wells je svakako svojim romanom predvideo zastrašujuće eksperimente koje su nacistički naučnici vršili u logorima, kao i recitovanje zakona kao pesmice u jednoj fuziji religijskog i svetovnog pristupa inženjeringu društva (a koje će biti svojstveno mnogim totalitarnim sistemima u dvadesetom i dvadesetprvom veku, sa teističkim i ateističkim, levim i desnim predznacima), no način na koji Rodriguez crta stvorenja koja nastaju Moreauovim eksperimentisanjem, način na koji je svako različito od svih drugih, ali tako da dele jedno vrlo izraženo iskustvo u kome se mešaju agonija i nerazumevanje onog što im se dešava – a neki prave ozbiljan napor da to razumeju dok su drugi prkosno buntovni i ne žele da se odreknu svoje prirode – iskombinovan sa triom belih likova koji su im „prirodno“ nadređeni svemu daje jaku crtu kritike kolonijalne istorije zapadne, u ovom konkretnom slučaju anglofonske civilizacije i njenih zaklanjanja iza rerligije, božije misije, a zatim humanizma i želje da manje razvijenima od sebe pomognu tako što će ih učiniti sličnijim sebi.

Da se to u ovom stripu dešava kroz scene zastrašujuće vivisekcije, hirurških zahvata na živim, zdravim jedinkama koje su posle svega nepovratno „pokvarene“ iako Moreau stalno ponavlja da želi da ih „vozdigne“, a ispraćeno je kultističkim ponavljanjem zakona koji insistiraju na tome da je životinjsko ponašanje ne samo dostojno prezira već i kazne, i prizorima belih, zapadnjačkih osoba koje na kraju dana svoje „podanike“ podučavaju i kažnjavaju bičevima – to sve Adamsovom i Rodriguezovom stripu daje vrlo dobrodošlu dimenziju istorijskog pozicioniranja narativa u epohu koja sa kolonijalnim praksama i idejama ni izdaleka još nije bila raskrstila bez obzira na ponos prosvetiteljskom erom, koja je sto godina ranije dovela Evropu (ali i Ameriku) u moderno dobra.

Sam kraj stripa je za nijansu „mekši“, empatičniji od Wellsovog originala, sa pričom koja je svakako morala biti kondenzovana da bi stala na 48 tabli ali i finalnom scenom u kojoj Ellen pokazuje volju i istrajnost da pomogne u ispravljanju nepravdi i zločina nanesenim životinjama na Morovom ostrvu, a što, naravno, jako odstupa od originalnog predloška koji je bio mnogo pesimističniji i odlikovao se izvesnom horor-dimenzijom.

No, ovaj strip nije zaista horor i on iz Wellsovog originala upravo izvlači elemente koji se prevashodno tiču načne fantastike, posmatrajući naučnu i sociološku ambiciju kao opasna oružja u rukama onoga ko već po prirodi stvari ima svu moć na svojoj strani. Rodriguez i Adams ne pokušavaju da na silu dovedu ovaj strip u moderno doba niti da ga uklope u sve metafore 21. veka, shvatajući da je njegova osnovna priča, ona o eksploataciji slabijih, skrivenoj iza parola o unapređenju i vozdizanju ne samo aktuelna i danas već i, praktično, univerzalna u modernijoj istoriji čovečanstva.

Adams iznenađujuće malo interveniše u tekstu i dijalozima koji su, tamo gde ima potrebe da ih bude, najvećim delom preneseni direktno iz Wellsovog romana. Ovo je svedočanstvo poštovanja prema izvorniku, ali i podsećanje da je Wells bio pisac zapravo zagledan u budućnost, bez želje da se uklapa u preovlađujuće stilske i žanrovske forme svog vremena, stvarajući  dela koja će u ogromnoj meri biti odgovorna za stvaranje žanra naučne fantastike onako kako ga tradicionalno prepoznajemo.

Dijalozi zbog toga imaju osoben karakter, sa ekscentričnim, karakternim izražavanjem Doktorovog pomoćnika Montgomeryja čija karakterizacija ovde dobija i sasvim prirodan dodatak u vidu dugo potiskivane seksualne želje koja, naravno, dobija neprijatnu formu kada se na ostrvu pojavi mlada žena koja, jelte, ne može da ga napusti. Adams i Rodriguez sve ostavljaju samo na nivou dijaloga i Montgomeryjevih pičkopaćeničkih aluzija tako da strip ne odluta predaleko od osnovnog zapleta ali da podvuče tu pomalo patološku crtu situacije u kojoj dva muškarca, zarad „nauke“ i viših ciljeva sede na ostrvu i rade životinjama užasne stvari.

Grafički, ovo ne samo da je strip koji demonstrira koliko je Rodriguez svestran crtač već je i svojevrstan spektakl. Sam Gabriel primećuje da je među Wellsovim knjigama ova možda sa najviše „fizičke“ akcije u kojoj protagonist direktno učestvuje (uz mogući izuzetak Nevidljivog čoveka) pa je i rad na tome da Ellen zaista postane deo ostrva i da čitalac zajedno sa njim otkriva njegove tajne, strašne prizore ali i konačnu empatsku sponu sa bićima koja nisu tražila da budu vozdignuta nešto u čemu crtač očigledno uživa.

Svakako treba primetiti kako Rodriguez, po vokaciji arhitekta i neko ko se sa Locke & Key proslavio upravo na ime opsesivno detaljnog, impresivnog arhitektonskog osmišljavanja gotske kuće u kojoj se većina priče događa, ali i dizajna različitih ključeva i drugih predmeta od važnosti, ovde uopšte ne pokušava da se osloni na ove svoje jake strane. The Island of Dr. Moreau je u ovoj izvedbi priča koja se pre svega dešava u eksterijerima, na ostvru koje ima vrlo malo struktura podgnutih ljudskom rukom i ogroman deo Rodriguezovog napora uliven je presvega u karakterizaciju ljudskih likova a zatim davanje karaktera i unutrašnjeg života i onim poluljudskim, bestijalnim ali na kraju dana jednako živim i empatije vrednim likovima. Neke od njegovih kreacija ovde, kao čovek-leopard koga Ellen sreće bez najave, ništa ne sluteći, ali i tužni čovek-slon, su fantastične, i izazivaju i u čitaocu koktel emocija (gađenja, sažaljenja ali i divljenja) koje proživljava i sama Ellen.

Sa druge strane, ovaj strip je karakterističan po tome da je praktično ceo (sem dve-tri table) predstavljen u dvostranim spleš kompozicijama, stavljajući ucentar jednu veliku sliku koja prelazi na obe strane, i nekoliko manjih oko nje. Ovo scenama u stripu daje jedan raskošan, monumentalan izgled a da Rodriguez ne gubi korak u pripovedanju i umešno vodi oko čitaoca po stranici da mu obezbedi tu sekvencijalnu naraciju po kojoj je strip poznat. Adams sam kaže da je uživao radeći strip Marvelovim metodom gde je crtač na sebe preuzeo praktično kompletnu tehnologiju pripovedanja, sa scenaristom koji će posle samo upisati dijaloge tamo gde je to potrebno, a ukazujući i da za veliki broj scena tekstualna deskipcija nije ni bila nužna jer su Rodriguezova rešenja vrlo jasna, vrlo kinematska kada je to potrebno, sa dinamičnim korišćenjem malih panela oko jedne velike slike. Ako poredimo ovaj strip sa Locke & Key, pored toga što je kolor Nelsona Daniela svakako življi i evokativniji, svakako može da se primeti koliko je crtež dinamičniji, delom na ime tanjih linija i užurbanijih kompozicija stranica, ali delom svakako i u samom sadržaju scena koje su emotivne, energične, često i akcione, iako, naravno, ovo nije stvarno „akcioni“ strip.

Rodriguez je naravno perfekcionista koji načelno ne zna za podelu prioriteta po planovima pa su mu crteži izuzetno oštri i puni detalja, i napred i u pozadini, ali ovde je svakako postignut jedan likovni sklad sa velikim kompozicijama koje će često imati i desetine likova ali koje neće delovati ni pretrpano ni nefokusirano, uvek sa jasnim geometrijskim pravilnostima i linijama-vodiljama za čitaočev pogled.

Rodriguez naglašava da mu je ideja za to da čitav strip bude urađen u spleš-stranicama došla nakon čitanja strip-adaptacije filma Petera Hyamsa, Outland, a koji je uradio legendarni Jim Steranko. Steranko je takođe čitav film spakovao u vitkih 48 strana, a Rodriguez naglašava da je odluka da svaka strana bude spleš podrazumevala i odlučivanje o tome koji je element kompozicije onaj najvažniji i zašto ga treba naglasiti čitaocu na račun drugih.

Sve u svemu, The Island of Dr. Moreau je u ovoj verziji vrlo lepo zaokružena priča koja jeste namenjena poznavaocima Wellsovog romana – sa tim svojim blagim odmacima od zapleta, humanijim zaključkom, tematskim produbljivanjem – ali se pre svega čita kao izuzetno lep strip gde uz Rodriguezov izuzetni rad i Danielov savršeni kolor ide i veoma dobar letering Robbieja Robbinsa. U globalu, ovo izdanje podvlači prirodu stripa kao posebnog medija i uz Rodriguezovo vrhunsko pripovedanje koje predvodi orkestar vrsnih profesionalaca, podseća da je reč o formi u kojoj je maltene sve moguće.

Serija: Locke & Key

Problem sa novom Netflixovom serijom Locke & Key je sigurno i u tome da su moja očekivanja zidana duže od jedne decenije  i nazidana na visinu na kojoj ih verovatno ništa ovozemaljsko nije moglo dosegnuti. Strip Locke & Key je počeo da izlazi još 2008. godine za američki IDW i odmah se izdvojio iz ondašnje creator-owned ponude vrhunskim ugođajem horora izmešanog sa mračnom fantastikom i standardnom omladinskom literaturom. Joe Hill je pisao bolje dijaloge i imao jače likove od bar 70% tadašnjih strip-scenarista a Gabriel Rodriguez je, činilo se, čitavog života čekao da groteskne slike koje je nosio u glavi stavi na papir i u činu egzorciranja sopstvenih demona u našim glavama proizvede mnogo živih košmara. Ja i inače imam običaj da kažem da su tvrdo koričene kolekcije jedini način da se stripovi zaista čitaju, ali ovo je jedan od stripova gde je ovo objektivna istina. IDWove fantastične kolekcije tvrdih korica i visokokvalitetne štampe su zbilja medijum u kome Rodriguezov crtež i sugestivni kolor dobijaju dostatan tretman.

 

Naravno, kada sam tamo početkom decenije sa DušManom pričao o tome kako bi se naziv ovog stripa preveo kod nas a on insistirao da je „Lokot i ključ“ jedini način da se očuva sonornost originala nisam ni slutio da će za koju godinu Darkwood zbilja i objaviti kolekcije ovog stripa pod baš tim naslovom. Čuda su se događala pa tako i najava, pre nekoliko godina, da je Hill u pregovorima za ekranizaciju stripa, pa onda i prve slike scenografije, sve to je delovalo kao najprirodniji način da se jedan od najboljih stripova prošle i ove decenije približi publici širokog zahvata. Uostalom, Joe Hill je sin svoga oca i mada je napravio častan – i ogroman – napor da se od toga distancira i pokaže da je osoba za sebe i kreativac sa sopstvenim kapacitetima koji se ne kači na ćaletovu slavu, sigurno nije odmoglo što mu je najpoznatiji strip bio u priličnoj meri uporediv sa nekim atributima poetike Stephena Kinga. Locke & Key je imao elemente omladinske (tj. young adult) proze po uzoru na ono što je King radio osamdesetih (notabilno sa It), ali i prefinjenu metafizičku, a opet vrlo telesno ovaploćenu stravu malog grada u američkoj provinciji u kome je zlo poprimilo opipljivu formu kroz nebrojene male postupke malih ljudi – mala zla koja su na kraju porodila veliko zlo, da tako kažemo.

No, Hill je sin svoga oca, izgleda, i po drugim osnovama – Kinga je ne godinama već decenijama pratila i pravilnost da su njegova dela ekranizovana neadekvatno ili naprosto loše. Nakon vrlo dobrih početaka sa Shining i Carrie u sedamdesetima – a koje su radili pedigrirani Kubrik i De Palma – većina ekranizacija Kinga u osamdesetima i devedesetima je bila u najboljem slučaju osrednja a često totalni treš. Hill još uvek nema film snimljen po nekom svom romanu, (ispravio me je drug Ex-pistol: https://www.imdb.com/title/tt1528071/?ref_=nv_sr_srsg_0) ali pokušavam da kažem da problem sa Netflixovom serijom Locke & Key nije samo u mojim previsokim očekivanjima.

 

Da se još malo bavimo mnome: moj trenutni stav prema prestige televiziji je da je mnogi autori shvataju pogrešno. Televizijska serija nije film arbitrarno isečen na komade i dobre serije u prestige TV epohi i dalje razumeju da serijska naracija podrazumeva drugačiji tempo, drugačije strukture pripovedanja, drugačije naglaske. Nasuprot ovome, imam utisak da ogroman broj serija danas potpuno igoriše ovakav pristup i dobijamo filmove od pet, osam ili deset sati koji, pa, da tako kažem, nemaju opravdanja da traju toliko. Ne pričam ovde samo o serijama koje moja žena strpljivo gleda a ja se edžektujem posle pilota – tejk jor pik: Sinner, Dark, OA, Left Overs – već i o univerzalno hvaljenim uradcima poput lanskog Černobilja. Svakako, izbirljiv sam, možda do perverznosti ali Breaking Bad je bila serija koja je u potpunosti razumela serijsko pripovedanje i davala u svakoj epizodi akcentovanu temu i zaokruženu naraciju. Čak je i zlosrećni Westworld čiju drugu sezonu nisam mogao da izdržim do kraja imao makar naznake da shvata da su epizode celine za sebe i pravio makar simbolične napore da se njima na taj način i bavi.

 

E, Locke & Key je serija koja je ASPOLUTNO napravljena kao film od osam sati, jedna neprekidna naracija arbitrarno isečena na deset delova se narativnim lukovima koji traju daleko preko granica jedne ili dve epizode, sa tempom koji nije spor zato što se time postiže atmosfera ili nekakav osećaj uživljavanja u živote protagonista nego naprosto jer njeni autori misle da se ovako danas pravi televizija.

 

Drugim rečima, Locke & Key je serija koja nije razvučena u elementima, režija je uglavnom efikasna i scene su rešavane korektno, televizijski, sa sasvim uobičajenom dinamikom za ovakav medijum, ali koja je razvučena kao celina jer u njoj ima premalo priče. Ili, da budemo precizniji, premalo smislene priče.

 

Da je ovo petodelna ili četvorodelna miniserija, Locke & Key bi,čini mi se, mogla da bude značajno efikasnija. Autori bi time bili prinuđeni da skinu salo i ostave samo mišiće i ovo je mogla biti uzbudljivija i ubedljivija serija o velikom zlu koje se pomalja u gradiću Matheson u Masačusetsu i deci koja ga ne razumeju ali ga makar intuitivno prepoznaju pa ga onda, ne mogavši da se oslone na odrasle, zagubljene u formalnim socijalnim ritualima i racionalizacijama što im ne dopuštaju da vide ne- i natprirodno čak i kad ih ujede za facu, uz velike žrtve i odricanja i – pobede. Mislim, nije li to stivenkingovska formula i nije li u 2020. godini ta formula toliko izučena da bi profesionalni televizijski autori trebalo da su u stanju da je ispišu bez mnogo filozofiranja?

 

Delom, Locke & Key ima problem upravo jer dotični autori nisu idealno izbalansirali mračni fentezi sa horor elementima sa jedne strane i young adult fikciju sa druge. Kingovština u ovom kontekstu podrazumeva ulazak u neke prilično turobne životne detalje, u to neko zlo koje nije ni samo stvar ličnosti ni samo stvar mentaliteta ni samo stvar nefunkcionisanja institucija već prebiva baš u njihovom preseku. Hillov i Roriguezov strip-predložak ovakvu kingovštinu vrlo spretno oživljava i samo prelistavanje prve kolekcije ovih dana me je podsetilo koliko taj strip u čoveku izaziva nelagode, prikazujući polomljenu porodicu koja se jedva drži na okupu posle velike tragedije, ali i druge jedinke u društvu čije je zlo rezultat spleta nesrećnih socijalnih okolnosti ali koje je izraslo u razorni socijalni toksin.

 

Serija ovo ni slučajno ne uspeva da ponovi. Sam Joe Hill je pisao prvu epizodu koja, konsekventno, i ostavlja najbolji utisak i deluje kao da će ući u teme koje je strip uspostavio, no ostatak je napisan i režiran primetno „običnije“ sa veoma umekšanim socijalnim i porodičnim tenzijama. Porodica Locke je ovde, istina, preživela užasnu traumu, ali ne deluje zaista istraumirano, serija se vrlo simbolično dotiče izopštenja dvoje tinejdžera – Tylera i Kinsey – iz socijalnih krugova i klika srednjoškolske i smalltown scene, dok je majka, Nina, u stripu ozbiljno ruinirana alkoholom kojim pokušava da izleči zjapeću ranu u centru svog života, ovde jedna draga i simpatična Halmark-mama čiji su sudari sa flašom toliko usputni i neproblematični da je gotovo uvredljivo da je ova vrsta adikcije uopšte tretirana u narativu na ovako lapidaran način.

 

Serija se, dalje, prilično trudi da akcenat stavi na „magiju“, da simbolika ključeva i brava koja je u težištu priče bude oslikana najpre začudnim tonovima, bez previše ulaženja u to da je virenje u nutrine ljudske duše ne samo veoma intiman već neretko i katarzičan čin koji će i onog koji roni i onog u kog se zaranja nepovratno menjati. Tako je ovde ta „magija“ prikazana značajno vedrije, po uzoru na Narniju ili čak (HBO seriju) His Dark Materials a ovo, povratno, značajno otupljuje horor-oštricu koju serija pokušava da ipak donekle zadrži. Glavni „negativac“ ovde i sam/ sama zbog toga ima jednu young adult dimenziju koja mu umanjuje i harizmu i opasnost, pretvarajući ga/ je u blago frustriranu i siledžijsku osobu koja ima srazmerno male ambicije i sukob sa kojom nema dimenzije sudbinskog susreta sa onostranim. Primera radi, momenat u seriji u kome Dodge koristi Krunu senki da napadne kuću Lockeovih  je kulminacija radnje i violentno razrešenje mnogih dotadašnjih napetosti ali u stvarnosti je veoma pešadijski režiran i svodi se na gotovo prostački jednostavnu ideju da se senke, naravno, teraju svetlom. U kontrastu sa tim, Crown of Shadows priča u stripu je monumentalni, simbolički ali i fizički gigantski interpunkcijski znak u dužem narativu gde se dotadašnja logika ključeva i brava resetuje kako bi se pokazalo da ono što shvatamo kao realnost nije ništa više od jedne moguće interpretacije.


Serija, dakle, nema ni psihološku ni metafizičku snagu koju je strip imao, ali joj prema kraju ponestaje i bazičnih pripovedačkih oruđa. Preokret u poslednjoj epizodi je još i zanimljiv ali uglavnom zato što su gledaočevi kriterijumi značajno spušteni do ovog momenta, ne najmanje vrlo prostačkom naracijom u finalu. Likovi što se ni do tada nisu mogli pohvaliti prevelikom psihološkom dubinom u finalu postaju samo marionete u rukama scenarista koji su svesni da ne mogu da ponove set pisove iz stripa pa je kretanje od scene do scene, ulaženje iz jedne u drugu odluku primer kako narator može da izgubi gledaoca uterujući likove u postupke na silu, protivno ne samo logici iz sveta gledaoca već i logici koja je do tada važila u samom narativu.

 

Svakako i sa vizuelne strane serija pati od jedne nemaštovite, pešadijske izvedbe. Sama kuća Lockeovih je dobra i ključevi su lepo dizajnirani ali ovo je samo jer su scenografi ovde mogli da direktno prepisuju od Rodrigueza. Tamo gde je teže ponoviti njegovu psihologiju likova, njegovu grotesku ali i tenziju koju daje scenama, njegova šokantna, eksplozivna razrešenja – pa, tamo serija ostaje u domenu young adult srednjačenja sa šarenim CGI-jem i gotskim stilizacijama, nadajući se da je to ono što klinci danas vole.

 

Možda i vole, ja sam svakako premator da bih bio ciljna grupa ove serije, ali ostaje žal za tim da jedan od najboljih recentnijih stripova u mojoj kolekciji nije dobio dostojnu ekranizaciju. Kada sam pre nekih devet godina pisao o ovom stripu za UPPS napisao sam i ovo: „Najjači utisak koga Locke & Key ostavlja već početkom prve priče je taj da se ovde besprekorno kombinuju jedna visceralna brutalnost, psihopatsko nasilje, i jedan izraženi humanizam. (…) Hill uspeva da priču u kojoj ljudi ginu i bivaju ponižavani od strane sadističkih psihopata (od kojih su neki paranormalna a neki… er… normalna bića) ne pretvori u tek redovnu horor eksploataciju. Ovde mi, publika, zaista brinemo za likove, saosećamo sa njima, čak i proživljavamo njihove živote, bilo da se radi o predbubertetlijama, o tinejdžerima ili o odraslim ljudima.“ Kako stvari stoje, ova serija nema ni ambiciju, ali ni potrebna znanja da se upusti u sličnu avanturu te ja, sledstveno tome,  nisam siguran da ću se PRETERANO cimati oko druge sezone.

Pročitani stripovi: Tales from the Dark Side, Han Solo, Lando, Tokyo Ghost i The Auteur

Imao sam malo vremena ovih dana da iščitam neke stripove koji su mi odavno u planu i programu, pa… zavalite se udobno… Trudiću se da budem sažet ali poslednji put kad sam to rekao, stvari se nisu dobro završile…

 

Dakle, pročitao sam Tales from the Dark Side, četvorodelni miniserijal strave koga je izdao IDW a koji je neka vrsta gorkoslatkog čupanja minijaturne pobede iz čeljusti supstancijalnog poraza.

 

Naime, TFTDS je osamdesetih godina bila televizijska serija rađena kao antologija, slično formatu Zone sumraka, dakle, sa zasebnim pričama u svakoj epizodi i solidnim onostranim tendencijama. Notabilna je po tome što je njen kreator bio niko drugi neko George Romero pa je na osnovu njegove zvedzaške harizme, ali i uloženog rada, gurala solidnih pet godina, donoseći ekranizacije Harlana Ellisona, Frederika Pohla, Clivea Barkera, Roberta Blocha pa i Stephena Kinga.

 

Pre četiri godine CW je u kooperaciji sa CBSom počeo pripreme za ribut serije a u kreativnu stolicu je postavljen niko drugi do Joe Hill, Kingov kvalitetni sin, no, nakon obećavajućih signala, CW se popišmanio a nakon što je kreativni tim poljubio vrata kod još nekoliko studija, od svega se oustalo i postojeći Hillovi skriptovi su adaptirani za strip od strane Michaela Benedetta.

 

Srebrni pervaz na tom mračnom oblaku je što je sve četiri epizode ovog stripa ilustrovao Gabriel Rodriguez, Hillov pouzdani saborac sa sada već klasičnog Locke & Key, ali i što su Hillovi scenariji u principu zabavni.

 

Opet, ne treba od ovoga očekivati rad kalibra Locke & Key, TFTDS je naglašeno „retro“, pa čak i „kempi“ u određenoj meri u svom pristupu i glavni element ovih priča je njihova začudnost te strava koja proizilazi iz neobjašnjivog, a ne minuciozna karakterizacija i složena pozadinska priča sveta u kome se sve dešava. Hill se ovde vraća na izvor „mejnstrim“ horora koji je zabavljao američku publiku putem televizijskih ekrana pedeset godina unatrag i njegovi zapleti su jednostavni, oslonjeni na primalne šok-efekte prikazivanja „normalnog“ američkog života koji se razara pod uticajem onostranog a poente i naučene lekcije su sve u klasičnoj orbiti narodne mudrosti.

 

Opet, ovo je elegantno plasirano i pod uslovom da ne tražite od ovog stripa više od onoga što on očigledno – i manifestno – jeste, sasvim ćete uživati u onome što pruža. Ovo, razume se, sve pojačava Rodriguezov crtež koji je na momente besprekorno disciplinovan, pokazujući sa kliničkom mirnoćom neke uznemirujuće prizore, a onda, u drugim momentima, razigran i groteskan na najbolje načine. „Mali“ strip koji, opet, to što ima, isporučuje vrlo efikasno i bez nepotrebne pompe.

 

Dalje, još uvek držećoj Star Wars euforiji solidno hranjenoj uspehom Rogue One želeo bih da doprinesem pohvalama za dva miniserijala u okviru aktuelne Marvelove Star Wars ponude. Iznenađujuće, onaj od koga sam očekivao manje je bolji. Zaista živimo u vremenu čuda.

 

Prvi serijal o kome bih da zborim je Han Solo. Kako je ovo pisala meni draga Marjorie Liu i kako se radi o liku na osnovu kog sam ja modelovao celokupno svoje ponašanje u životu, bezbedno je reći da je u pitanju petodelni strip od koga sam očekivao MNOGO. Verovatno i previše i zato je važno da ovde ukažem na njegove jake strane ali i na potencijalno problematične, kako bi vaša očekivanja bila razumnija i, konsekventno, užitak u njegovom čitanju potpuniji.

 

Elem, da odmah uklonim zabunu, Han Solo je sasvim dobar strip. Kao i najveći deo aktuelnih Marvelovih radova, dešava se u periodu između A New Hope i Empire Strikes Back i ovo je, razume se, savršeno mesto na kome želimo da Han Solo bude. Naime, iako se već svojim dotadašnjim aktivnostima korelijanski krijumčar svrstao uz pobunu i dospeo na imperijalne liste za odstrel, Han Solo koga u ovom stripu vidimo je daleko od idealiste koji će u Return of the Jedi svoj brod prepustiti drugom na staranje a sam predvoditi specijalne pobunjeničke jedinice u akciji sabotaže od koje zavisi ishod čitavog rata. Han Solo u ovom stripu je mnogo bliži onom loveable rogue modelu u koga smo se, uostalom, zaljubili nakon scene sa Greedom u kantini u Mos Ajsliju – on je krijumčar, gunđalo, buntovnik protiv zakona a ne protiv ideologija i, da bi pobunjenici uopšte mogli da računaju na njegove usluge na opasnoj, skoro samoubičakoj misiji u kou bi da ga pošalju, moraju da primene komplikovanu kombinaciju prisile, ucene i podilaženja njegovom egu.

 

Ovo je dobra početna smeša i Liujeva dalje razvija razumno složenu whodunit spletku u kojoj su Solo i Chewbacca jedini koji mogu da pomognu grupici deep cover agenata pobune među kojima je jedan izdajnik, razbacanim po nekoliko planeta udaljenog sistema. Solo pristaje na misiju ne samo zbog para već i zato što mu je učestvovanje u ozloglašenoj interplanetarnoj trci svemirskih brodova idealna maska za nju. Cela postavka iz filmova o Hanovom nabreklom egu i hvalisanju pilotskim veštinama daje prirodan temelj za razvoj zapleta koji je delom Trka Kenonbol a delom Agata Kristi i Liujeva spretno vodi priču koja je u jednakoj meri napeta partija pokera i vratolomna akciono-vozačko-letačka ekstravaganca.

 

Ovo je jedan klasičan model u kome se scenaristkinja snalazi bez ikakvih problema: tu je glavni junak koji je zbog ega pristao da učestvuje ali da bi pobedio mora da izgubi, to jest da ego suzbije i podredi misiji, tu su ostali učesnici nadmetanja koji dobijaju kratke ali potentne karakterizacije i izgradnja čitave mitologije oko trke, njenih sumanutih pravila, kodeksa koji vlada među natjecateljima, ali i stava Imperije prema ovom hleba-igara-i-krvi spektaklu, sve je to vrlo dobro i zaokruženo u solidnom preokret-koji-ste-znali-da-mora-doći-al-evo-još-jedan finalu.

 

Zamerke koje imam, pak, odnose se na to da je Liujeva, nakon što joj je na staranje poveren jedan od najikoničnijih likova popularne kulture poslednjih 40 godina otišla možda mali korak predaleko u njegovoj razradi. Opet, sasvim je moguće da sam ja ovde budala i lupež i da mi smeta kad se moj totem osvetli i iz nekog drugog ugla, ko zna kakvi sve tu strahovi od emaskulacije prorade, no, čini mi se da je Han Solo lik kome nije bila potrebna dodatna humanizacija i da ona samo nespretno pokušava da podvuče nešto što smo o njemu već svi znali.

 

Hoću reći, Han Solo je tako uspeo lik baš zato jer svojom masivnom kurčevitošću prikriva bilo kakve unutarnje dileme, strahove, nesigurnosti, on je neko koga vidimo kao osobu koja pobeđuje svoje demone time što o njima ne priča i pravi se neranjivim, iako smo uvek svesni da a) nije neranjiv, b) ima sve nesigurnosti koje imamo i mi i c) shvata da nam ne treba još jedan ortak koga treba da razumemo već figura za ugled koja ustaje i RADI stvari umesto da kuka kako možda više ništa ne može da se uradi.

 

Liujeva svakako prikazuje Soloa kao obavljača posla, ali mi čitav deo koji se tiče njegovog unutarnjeg života deluje kao višak, prikazujući nam ono što o Solu već znamo i što smo već svesni da je prevazišao samim tim što svako jutro ustaje iz kreveta. No, ako vama ovo nije toliko bitno kao meni, neće vam ništa od toga ni smetati.

 

Max Brooks koji je ovaj strip nacrtao je na visini zadatka, svi likovi mu izgledaju kako trebaju a i junački se izborio sa povremeno masivnim količinama teksta na stranici. Čitati!

 

S druge strane, na petodelni miniserijal Lando praktično nemam zamerki i ovo je skoro pa udžbenički primer kako se radi „expanded universe“ materijal koji do tančina pogađa karakterizaciju sporednog lika kog smo zavoleli u filmovima, a onda je proširuje na smislene načine. Charles Soule koji je napisao ovo zabavno poglavlje iz života omiljenog haslera Landa Calrissiana je čak uspeo da ode korak dalje i iskoristi lik koji je u filmovima imao ulogu nemog sajdkika crnog epizodiste za emotivno težište ove priče.

 

Možda sam ja samo naštimovan da mi se dopada Souleovo pisanje (čime činjenica da mi aktuelni Daredevil nije baš legao još više dobija na paradoksalnosti), a možda je ovo zaista tako dobro. Soule u ovoj priči prikazuje Calrissiana baš onako kako treba da bude, kao ponositog, veštog prevaranta, mahera sumnjivih poslova čiji veliki uspeh i odlazak u penziju nikako da dođu samo zato što pored svih svojih kriminalnih sposobnosti ima i te neke skrupule, lojalnost za prijatelje koja nadilazi instinkte onda kad mu oni govore da uzme novac i bježi. Ovo je lik humanizovan kroz ono što govori i ono što čini kada gomno udari o fen, oslikan pripovedanjem brzog tempa i sa minimumom potrebnih reči. Soule poštuje i Calrissiana i čitaoca, pa ovde nema potrebe da se ulazi u Landou glavu i slušaju misli u kojima se isti ždere i prevrće šta bi trebalo da uradi, da li da izda prijatelja kome je obećao stvari koje ionako nikada neće moći da ispuni ili sebe kome je obećao prijatan život na nekom tropskom ostrvu u dugačkoj, dosadnoj mirovini. Naprosto, ovo je besprekorno urađen pastiš vintidž bleksploatacije i jedna od najuzbudljivijih stvari koje su sa ovim likom urađene posle Empire Strikes Back, a što, uostalom podcrtava da se posle trećeg filma veliki deo Star Wars likova pretvorio u dosadne drde idealizovane daleko preko mere zanimljivog.

 

Sam zaplet je takođe veoma zabavan i Soule uspeva da glatko pređe sa ravni malog heist movie zapleta na OH SHIT nivo skupe space opere gde ulozi odjedared postaju astronomski visoki a neka bitna imena Star Wars univerzuma se pojavljuju na sceni. Uzbuđenja ne nedostaje, kameo pojavljivanja su perfektno odmerena, a finale je odlično i ostavlja mnogo mogućnosti za neke buduće slične stripove.

 

Na sve ovo dolazi i poslovično izvrstan crtež komšije Alexa Maleeva koji se ovim, pretpostaviću, kandiduje za ponovno crtanje Daredevila kad se Garney i Sudžuka umore. Maleevu odlično ide bleksploatacija-u-svemiru i mračniji ton koji on stripu nameće zapravo podseća na to u kojoj su meri prva dva filma u serijalu nastojala da budu „ozbiljnije“ priče za odrasle pre nego što će RotJ stvari pogurati više ka tween i mlađoj demografiji.

 

Da Billy Dee Williams nema godina koliko ima – seriously, čovek je već ozbiljno bio zagazio u četrdesete još kad je snimao Empire Strikes Back – ovo bi glatko mogao da bude predložak za solo film o Landu Calrissianu, a ako se Disney ipak odluči da ga radi, Jamie Foxx verovatno već ima pripremljene slike sa ovakvim brčićima spremne da se pičuju gde treba. Fak jea!

 

 

Dalje, pročitao sam drugi, poslednji tom Tokyo Ghost Ricka Remendera i Seana Murphyja i, kako sam se nadao, dobro sam se udao. Doduše, moji utisci o prvom trejdu su bili pozitivni, ali drug Neomeđeni se o drugom tomu izrazio decidno odmereno trudeći se da ga pohvali koliko može ali se očigledno ne gušeći u naletu entuzijazma

 

Možda je najveći problem sa Tokyo Ghost to što Remender svoju sociopolitičku agendu prezentira sa svom suptilnošću udarca pesnicom u oko. Povodom prvih pet epizoda prigovarao sam pomalo nedorađen tempo pripovedanja ali sa drugim trejdom mi se čini da postaje jasno kako je ovo naprosto simptom činjenice da je Remender besan, željan da svoje poente zakuca čekićem u glavu čitaoca i da je građenje priče sa likovima koji bi te poente preneli efikasnije, da ne pominjem nijansiranije, ipak stajalo negde u drugm planu. Posledica ovoga je i da su u drugom trejdu protagonisti, to jest pozitivni likovi decidno nezanimljivi a što je popriličan problem kada vam u centru zapelta stoji idealizovana ljubavna priča koja transcendira vladajuće kulturne trendove i usvojene mentalitete i koja treba da, do kraja balade, spase svet.

 

No, ono što malo balansira stvari i zbog čega mi je drugi deo TG prijao je da je Remender ovo kompenzovao malo većim odlaskom u razradu negativaca koji su zapravo zanimljiviji, pričaju i rade interesantnije stvari od protagonista i na njihovim sumanuto ambicioznim planovima, da ne pominjem veličanstvenog prezira dostojnim karakterizacijama ova priča najsigurnije i počiva. Do kraja stripa skoro pa da i navijamo za negativce ne zato što njihovi planovi deluju progresivno nego zato što su oni kao likovi produbljeniji a hipi-agenda o životu u skladu sa prirodom koju imaju pozitivci je nekako bledunjava u poređenju sa suludim strastima koje svet treba da provedu kroz traumatičnu transformaciju.

 

Čime hoću da kažem da je Tokyo Ghost na kraju možda trebalo da bude strip o svojim negativcima a u kome bi sila koja im se suprotstavlja bila neimenovana, skoro lišena vidne motivacije, takoreći imunološka odbrambena reakcija same prirode – baš ono što je Remender, reklo bi se i želeo da dobije ali se pogubio u previše objašnjavanja i, za mene, ne sasvim dovoljno ubedljivoj ljubavnoj priči.

 

Opet, crtež Seana Murphyja je toliko dobar da bi ovaj strip zaslužio preporuku sve da u njemu nema nikakve radnje. Sve što sam rekao za njega prošli put (kao i za koloristu Matta Hollingswortha), važi i dalje i ovo je praznik za oči svakome ko je ikada imao oči. Pa vi vidite.

 

Onda, konačno sam seo i pročitao svih deset epizoda Oni Pressovog serijala The Auteur i bio patosiran. Priznajem, strip sam pratio iz prikrajka, podsećajući sebe da treba da mu u nekom momentu posvetim pažnju, znajući da je Rick Spears, njegov scenarista, u  prošlosti imao vrlo simpatičnih radova (na primer, meni dragi Repo), ali tek je prošlogodišnje ukazivanje druga Siniše na ovom topiku u meni proizvelo osećaj urgentnosti. Poređenja sa Garthom Ennisom se ne potežu olako i bio sam ozbiljno intrigiran, a opet sumnjičav i u tom natezanju, eto, prođe deset meseci, đavo ga odnio. Mislim, toliko o urgentnosti.

 

Dobra vest je da je The Auteur izvrstan strip, zbog koga vredi baciti sve drugo iz ruku kako biste ga pročitali što pre možete. Loša vest je da je meni za to trebalo više od godinu dana, pa, evo, sad ja da predam baklju dalje, ukažem i podstaknem da i drugi ne bi činili grijehe koje sam ja počinio.

 

Zašto The Auteur nije imao više ekspoužra? Zašto ljudi koji o stripovima na internetu pišu nisu sa vrhova zgrada izvikivali imena njegovih autora, zašto nisu uzimali taoce i pretili da će delove njihovih tela UPSom slati nasumično izabranim sedmogodišnjacima sve dok se The Auteuru od strane čitalaca ne posveti pažnja koju on svojim kvalitetom zaslužuje? Ovo će ostati jedna od onih misterija na koje filozofi, naučnici i klerici milenijumima traže pravi odgovor. A možda i jesu, nego sam samo ja bio grdna, ignorantna svinja, pa ne bi bilo prvi put.

 

Elem, The Auteur je strip orgijastičke energije. Naracija u njemu nije toliko linearna koliko je… halucinantna? Spears je za ovu priliku zahvatio poduboko u comix bunar i napio se psihodelične, satirične vode sa izvora u koji decenijama piške autori poput Chestera Browna, Gilberta Sheltona ili Roberta Crumba, ali je zatim sve uokvirio jednim ipak razumno disciplinovanim narativom koji pored divljačkih odlazaka u tangente ipak funkcioniše kao priča o jednom čoveku, njegovim strastima, ambicijama, porazima i, eh, sazrevanjima, ispričana na planu bespoštedne satire holivudskih mitova.

 

The Auteur je na jednom nivou zaista ekstremno sažižuća parodična pripovest o tom sudaru kreativnog i kapitalističkog u utrobi holivudske zvijeri, divlja, nepraštajuća disekcija svega lošeg što taj amalgam na kraju porađa, serija portreta polomljenih ljudskih bića koja čine užasne stvari u ime pohlepe i degenerisanih vizija o sopstvenoj kreativnosti i njenoj ulozi u daljem razvoju ljudske rase. Ali The Auteur, sa druge strane ima mnogo, mnogo ljubavi – ne samo razumevanja – za svoje likove i u njima konzistentno uspeva da pronađe humanizujuće elemente tako da kod čitaoca preovlađuje ne zgađenost nad onim što mu se pred očima odvija (od narkotičkih orgija do krvavih ubistava u ime „umetnosti“) već prepoznavanje da bi, u nekom drugom univerzumu, možda sasvim lako baš on (ili ona) bio jedan od likvoa koji se ponašaju ovako kako se ponašaju i čine to što čine.

 

Ovo jeste odlika uspešne satirične proze, ne puko ukazivanje na nečije loše strane, već ukazivanje zašto su te loše strane deo kulturne (ponekada i biološke) matrice kojoj i sama publika pripada, neizgovoreno a snažno podsećanje da „biti pristojna osoba“ i „imati pristojno društvo“ nisu default podešavanja na kontrolnoj ploči univerzalnog kosmičkog regulatora nego aktivni procesi u kojima osoba mora da odabere da svesno učestvuje. The Auteur tako pokazuje ljude koji čine nezamislivo ružne stvari ali i sasvim jasno oslikava kontekst koji ih je doveo i situaciju da te stvari čine, dao im ne samo moć već i racionalizaciju za to da ih učine. Ovaj kontekst čini, naravno, čitavo društvo, ovde oličeno u publici koja gleda holivudske filmove i The Auteur je jedno potentno podsećanje na to da zapadna civilizacija danas u velikoj meri počiva na industriji zabave, čije su prominentne ličnosti zamenila proroke, heroje, pa i bogove nekih starijih vremena. A kako bogovi odvajkada imaju moć proporcionalnu verovanju koje im daruju mase, tako je i The Auteur potentan prikaz privilegija koje idu uz život u zemljama razvijenog sveta i dekadencije koja stiže uz zaboravljanje da su privilegije ipak – privilegije, a ne podrazumevano stanje stvari.

 

E, sad, možda to neće biti svakome smešno i zabavno kao meni, ali The Auteur svoje poente pravi na jedan veličanstveno neuredan način, kupajući se u telesnim izlučevinama, psihodeličnim narkoticima i strasti koja možda nema opravdanje ali i ne namerava da se pravda. Spears i njegov saborac James Callahan na crtačkim dužnostima ovde prizivaju jednu pazolinijevsku liniju društvene kritike svesni da ništa ne pravi poentu tako dobro kao seks a ništa ne smrdi tako dobro kao govno. Doduše, ovde je skatološka dimenzija zauzdana, a akcenat je više na telu i njegovoj disocijaciji, krvi, amputacijama, koji su ponekada stvarni, ponekada samo simbolični, u potrazi za višim znanjima o našim realnostima onako kakosu za njima tragali i, jelte, šamani.

 

Ili, drugim rečima, ovo je strip o holivudskom producentu poznatom po eksploatacijskim filmovima koji, iako svestan da radi prevashodno za pare, nikada u sebi nije zatomio žudnju da njegovi filmovi na kraju dana nešto i kažu. Kada mu ambiciozna spejsoperetska trilogija propadne na blagajnama, studio mu daje još jednu šansu da se iskupi snimanjem klasičnog slešera. Glavni junak, koga ni pod kojim uslovima niko ne bi mogao da opiše kao moralno biće, u nekom momentu shvati da on želi da njegov film ipak izrazi nešto više od pukog ponavljanja žanrovskih tropa.

 

Ono što protagonistu, Nathana T. Rexa inspiriše na ovaj zaokret je… pa, neko bi rekao ljubav ali u pitanju je ipak pre novootkriveni, veoma krambovski intoniran, fetiš za crnkinju sa ogromnim afrom i ogromnom stražnjicom. Coconut je mlada starleta koja traži uspeh u Holivudu a Rex je matori perverznjak koji će joj dati šačicu obećanja i oduzeti dušu. Stara priča o istrošenim ljudima tehnologije i kapitala koji traže injekciju života u ljudima prirode i siromaštva.

 

Ili barem tako sve izgleda na površini, ali The Auteur ima toliko skretanja pod pravim uglom, da ne pominjem toliko pirotehnike, narkotika i amputiranih udova da do kraja ovo postaje priča o pokušaju jednog muškarca da sazri, iako je svestan da je korektan period za sazrevanje prošao pre nekoliko decenija i da je sada zarobljen u personi koja je nekada možda ipak bila samo maska, ali koji uprkos svemu želi da učini pravu stvar.

 

Ili to, ili je ovo sprdnja sa nemačkim imigrantima u amazonskoj džungli koji hoće da snime eksploatacijski zatvorski film u kome su nacisti pozitivci, a jedno od urnebesnih finala pokazuje psihopatskog serijskog ubicu koji ostrvo preplavljenom zombifikovanim životinjama opisuje kao „veličanstveno“. Hoću da kažem da Spears uspeva da highbrow koncepte zgodno zapakuje u sasvim geeky lowbrow entertejnment i da strip uspeva da profitira od obe strane medalje, dajući dirljivu priču o duši koja zna da ne može biti spasena (ali je to i čini vrednom makar razmatranja za spasenje) u isto vreme kad i ekstravagantnu vožnju toboganom u kojoj suludi ansambl likova koje bismo sve redom pregazili kolima da ih sretnemo na ulici ipak deluje kao draga porodica. Neobično! I za američki mejsntrim strip realtivno retko pa zato još jednom treba ukazati na to da je Spears uspelo spojio underground comix elemente sa aktuelnim tendencijama u nezavisnom stripu i napravio kvalitetnu, krvavu smešu.

 

James Callahan je zapravo više ilustrator nego strip-crtač, skejter po ubeđenju, sa radovima objavljivanim u Thrasheru i Viceu, ali njegovo relativno skromno strip-iskustvo se ni malo ne primećuje u ovom serijalu koji je konzistentno vizuelno impresivan kombinujući ponovo tu andergraund primitivnost sa veoma suptilnim tempom i kompozicijama, te psihodeličnim vizijama visoke složenosti. Da je poslednja, deseta epizoda zapravo sklopljena od dve priče od kojih se jedna prezentira samo u formi iskucanog scenarija a druga je soporifična serija simboličkih vizija je šokantno smela odluka koja ukazuje na visokoartističku prirodu ovog stripa dobro uvezanu sa njegovim drugim, ekscesivnim elementima. Veoma dobro i, naravno, nadam se da će Spears i Callahan u nekom momentu da se vrate The Auteuru ili da se ujedine u nekom drugom stripu jer bi bila grehota da sve ostane samo na ovih deset brojeva. Esencijalno.