Pročitani stripovi: Seven Days

Svakako je krajnje vreme da nešto kažem o miniserijalu Seven Days koji je izdavač Lion Forge izbacivao na svom imprinty Catalyst Prime od Oktobra 2019. godine pa – zbog pandemijskog kašnjenja – do juna 2020, dok je kolekcija stigla u Novembru. Kako se i iz imena da naslutiti, ovo je sedmodelna saga i jedan preloman trenutak u istoriji Catalyst Prime, a, da odmah dodamo, i u pitanju je staromodni, udobni superherojski krosover u kome nemate komplikovane interpresonalne odnose gde brat udara na brata a borba se odvija „u porodici“ već kinematska, widescreen priča o tome kako šačica supermoćima obdarenih pojedinaca staje na poslednji branik planete kada na nju nasrne gigantski međuzvezdani zavojevač.

Predistorija je ovde važna a svakako i zanimljiva jer je Catalyst Prime nastao sa ambicijom da kreira nov superherojski univerzum ali da, čineći to, ugradi u njega više raznovrsnosti – etničke, „neurodivergentne“, seksualne – nego što je po definiciji slučaj sa već postojećim superherojskim svetovima koje volimo. Svakako, superherojski univerzumi su odraz vremena u kome nastaju i razvijaju se. Kada su Lee, Ditko, Kirby itd. stvarali „moderni“ Marvel početkom šezdesetih on se od superherojštine Zlatnog doba razlikovao po tome da urbana omladina nije tretirana kao pozadina za priče koje će pratiti „odrasle“, starije muškarce u ulogama heroja, već su Spider-man i X-Men, pa donekle i Fantastic Four u glavne uloge stavile upravo klince sa kojima se sada većinska čitalačka populacija mogla identifikovati. Novi Daredevil je, za razliku od starog, bio slepi advokat sa komplikovanim privatnim životom, da ne pominjenmo šta je Kirby radio kad je došao u DC, kreirajući složenu novu teologiju za multiverzum koja se još uvek snažno baštini u stripovima ovog izdavača. Imageovi superheroji iz devedesetih su bili „ekstremni“ u skladu sa vremenom, a jedan od najuspešnijih je bio Afroamerikanac vraćen posle smrti iz pakla, opremljen lancima koji su, umesto da budu simbol ropstva, postali njegovo oružje.

Negde u to vreme je bio osnovan i Milestone Media, te njihov Milestone Comics, kao izraz želje nekolicine prominentnih afroameričkih strip-autora da se poboljša prisustvo i prepoznatljivost njihove etničke grupe, kako u samoj industriji tako i u stripovima koje će kreirati. Milestone stripovi su publikovani kroz DC i danas se pamte serijali poput Static/ Static  Shock (čija je nova verzija bila i deo DCNU inicijative od pre jedne decenije a sam strip je imao i uspešnu adaptaciju u animiranu seriju), Icon, Hardware ili Blood Syndicate.

Sa svoje strane Lion Forge je 2011. godine osnovan sa idejom da bude „raznovrsniji“ strip-izdavač od onoga što već postoji, kako u pogledu različlitih imprinta koji će biti namenjeni različitim ciljnim grupama (uključujući decu ispod osam godina, decu od 8 do 12 godina itd.), tako i u pogledu zastupljenosti etničkih grupa i manjina u pulu kreatora i u samim stripovima. Iz svega toga je pre četiri godine krenuo i imprint Catalyst Prime, Lion Forgeova „superherojska“ linija, a na čije čelo je stao Joe Illidge, danas izvršni urednik u Heavy Metalu, a inače čovek sa dosta iskustva u DC-ju, Valiantu itd. a koji je u devedesetima radio za Milestone Comics. Catalyst Prime je time povukao jasnu vertikalu do ranih devedesetih i zbilja doneo jednu opipljivu energiju na savremenu superherojsku scenu.

Jer, da se razumemo, iako su danas superheroji popularniji nego ikada ako se gleda njihova, da prostite, penetracija u mejnstrim kulturu, veliki deo toga je na ime uspešne eksploatacije likova, ideja i propertija starih po šezdeset ili osamdeset godina. Poslednji put kada smo imali lansiranje novih superherojskih univerzuma a koji su bili dovoljno uspešni da u nekoj opipljivoj formi žive i danas bilo je, pa, da, devedesetih godina, sa Imageom i Valiantom. Valiant danas baštini iste likove koje je imao u to vreme, sa MNOGO manje komercijalnog uspeha a Image jedva da izdaje superheroje, sa serijalima kao što su Spawn i Savage Dragon koji su praktično jedini ostaci „stare“ Image orijentacije. Ne zaboravimo da je „otcepljeni“ deo Imagea, imprint Wildstorm buknuo početkom ovog veka kada ga je Jim Lee doveo u DC, ali da je i on na kraju ugašen, pretopljen u mejnstrim DC i da danas samo povremena pojavljivanja Griftera ili Midnightera podsećaju na njegovu slavnu istoriju.

Utoliko, Catalystov univerzum je, rekao bih, kreiran oprezno ali pametno, sa pažljivo odabranim autorima ali i pažljivo postavljenom koncepcijom tako da se kreira nekoliko odvojenih, autonomnih serijala sa distinktnim glavnim junacima koji imaju svoje glasove i senzibilitete, ali da postoji set povezujućih motiva koji će svemu dati auru „događaja“. Konkretno, asteroid koji treba da se sudari sa zemljom biva „okidač“ za to da neke osobe na planeti razviju supermoći, a dok je dobar deo heroja koji su nastali u prvom talasu Catalyst Prime radova sledio „klasične“ ideje (heroj sa velikom snagom, telekinetik, brzi heroj, heroj koji kontroliše plazmu…), činjenica da su nastali krajem druge decenije XXI veka se odrazila i na njihove rodne i na njihove etničke i na njihove druge identitetske karakteristike, dajući nam osvežavajuće širok spektar likova i karaktera koje će pisati sasvim različiti autori.

Ovde svakako treba naglasiti da „diverzitet“, odnosno raznovrsnost, kako ih shvataju Amerikanci imaju svoja jasna ograničenja i „slepe tačke“ i da Catalyst Prime stripovi ne odstupaju od jedne amero-centrične slike sveta, sa diverzitetom koji podrazumeva da se likovi – čak i oni koji nisu Amerikanci – ponašaju sukladno, jelte, američkom senzibilitetu i svetonazoru. Naglašavam ovo jer je nesumnjivo da će biti ljudi koji će ovo da pročitaju i prvo će da pitaju ima li tu neki superheroj koji je Srbin, pravoslavac i domaćin ili su sve muškarci koji se ljube u usta sa drugim muškarcima i žene koje nikad u ruke nisu uzele oklagiju i tepsiju i umesile gibanicu. Ne bi trebalo da vas iznenadi da smo svakako bliže ovom drugom nego ovom prvom – ali stvari UVEK treba gledati u kontekstu: diverzitet u američkoj pop-kulturi danas znači ravnomernije (i senzitivnije) bavljenje entičkim manjinama u AMERIČKOM društvu, ravnomerniju zastupljenost i normalizaciju seksualnih manjina, brisanje tradicionalnih rodnih uloga za račun jedne slobodnije postavke itd. itd. itd. Ovo jeste korak napred u odnosu na to gde smo bili (sa Amerikom) pre dve decenije, i ne treba napredak smatrati beznačajnim samo zato što nije idealan.

Elem, kada je Joe Illidge otišao da radi u Heavy Metalu, iz Lion Forgea je najavljeno da će arhitekta sledeće faze Catalyst Primea biti Gail Simone, a što je, mora se priznati, bio fantastičan izbor, ne samo u meri u kojoj su žene i dalje manjina u američkom superherojskom stripu, već i što pričamo o ženi koja je svojeručno unela značajne promene u percepciju žena kao kreatora (njen Deadpool se i danas citira kao veoma značajan) ali i žena kao likova u superherojskom stripu (uključujući, bez sumnje, legendarni rad na DC-jevom Birds of Prey). Simoneova je jedna od mojih personalnih heroina, veliki majstor zanata i neko ko vrlo glasno ponavlja koliko je na nju uticao Milestone Comics, a time je i njen dolazak u Lion Forge, na čelo Catalyst Prime bilo jedno lepo zatvaranje kruga. Kao bonus, negde se u isto vreme i Christopher Priest pojavio da piše za ovog izdavača, unoseći jedan dobrodošli haos u ove stripove, i na taj način i sam zatvarajući krug koji je započeo kada je bio jedan od inicijatora Milestone Media ali otišao pre nego što je to izraslo u stvaran biznis.

Elem, Simone je svoj kreatorski rad na čelu Catalyst Prime započela stripom o kome zapravo danas pričamo, sedmodelnim krosoverom Seven Days a koji je neka vrsta zaključka prve faze Catalyst Prime stripova i pripremanje terena za narednu fazu. Simone je žena ne samo visokog zanatskog nivoa već i neko koga zovete kada hoćete da vam strip ima „karakter“. Catalyst Prime stripovi nisu doduše manjkali u ovoj oblasti, ali company crossover radovi su često radovi koji umeju da zature upravo karaktere i karakterizacije međ svim spektaklom odbrane sveta (univerzuma i svega ostalog) i desetinama likova koji moraju da dobiju mesto pred kamerom. Više od toga, krosoveri su, kako smo više puta pominjali pričajući o njima, i interne diskusije o tome šta ovi stripovi znače u kontekstu istorije medijuma, te momenti u kojima se menja interna paradigma, odnosi između glavnih motiva u nekom univerzumu, usmerenje u kome će se univerzum dalje kretati…*

*Za više na tu temu, videti šta sam pisao o Secret Wars ili Death Metal

Ali da bude jasno, Simone se sa Seven Days vrlo uspešno drži na dobroj strani ove nezgodne ograde. Pomaže svakako što je ovo mlad univerzum, sa ne mnogo nakupljenog kontinuiteta i paradigmi, no veoma je osvežavajuće kada jedan strip koji jeste u osnovi pospremanje kuće i priprema za narednu fazu, ima tako jasnu, čistu i plemenitu centralnu narativnu nit u kojoj se grupa superheroja koji se mahom ni ne poznaju međusobno, predvođena, ili, radije, upravljana najbogatijom ženom na svetu, suprotstavlja kosmičkoj pretnji koja je toliko ogromna i nazgled nepobediva da je svima jasno da će čitava ljudska rasa nestati za sedam dana, koliko joj je dato da se, jelte, međusobno izoprašta. Simone je u intervjuima pominjala DC-jev Crisis on Infinite Earths, originalni company crossover koga danas mnogi imitiraju, kao glavnu inspiraciju, ali Seven Days je „čistiji“ od ovoga, ne samo po tome da nema potrebu da pegla kontinuitete i konsoliduje istorije likova sa pola veka staža, već po tome koliko je ovo dinamički efikasan, za praćenje lak narativ.

Drugim rečima, Seven Days je maltene idealan slučaj company crossovera u kome će publika koja je do te tačke pratila  Catalyst Primeove serijale imati jedan odličan pančlajn sa gomilom poznatih likova koji po prvi put rade zajedno, dok će sasvim nova publika imati neočekivano jasan i za razumevanje i praćenje lak superherojski strip u kome nema mnogo vremena za opuštanje jer su osećaj urgentnosti i energetski naboj ogromni.

Meni lično Seven Days je bio kao nekakav dajdžest klasičnih DC-jevih krosovera iz kasnih osamdesetih i devedesetih, poput, recimo, Giffenovog Invasion! ali i The Death of Superman, sa mnogo akcije, mnogo užasno napetih momenata, cheesy ali pravovernih herojskih epizoda požrtvovanja i čuvenih poslednjih reči, žrtava i među „našima“ ali i neverovatnih povrataka u borbu…

Simone je majstor u onome što radi a to što radi je maltene idealan balans karakterizacije i naracije o ratu koji se vodi na čitavoj planeti. Ovo nije „filozofski“ strip, ali Simoneova ima svoje filozofije i one se očitavaju u jednom vrlo prirodnom načinu na koji snažni ženski likovi isplivavaju na površinu, a queer odnosi deluju toliko prirodno da tek na možda drugo čitanje shvatimo da je to zato što Simoneova inače piše humanizovane, „žive“ likove koji zapravo imaju stvarne odnose sa drugim osobama, imaju i strasti i strahove, i neprežaljene poteze i promašaje u svojoj prošlosti, i autentičnu brigu za druge, pa to da li su ti drugi istog ili nekog drugog pola postaje sasvim sekundarno u odnosu na činjenicu da se čitalac investira u TE likove i TE odnose.

U Seven Days je ovo i „programski“ ušiveno u srž ideje otpora međuzvezdanom okupatoru, sa govorom koji Noble drži nekoliko trenutaka pre nego što će poginuti (ili da li će?) gde u kameru kaže da je jedini ispravan način borbe protov ovako nečeg to da svakoga na planeti tretiramo kao člana svoje porodice. Ova liberalno-levičarska ideacija je i u samom stripu tretirana sa više aspekata, kao iskren i duboko proživljen sentiment plemenitog superheroja što je položio život za svoju planetu, ali i kao propagandni slogan koji koriste ljudi što vuku konce iz pozadine a koji, shvatajući da ako svet ode u materinu, sa njim odlazi i sve što im je ikada davalo vrednost, pa i sami ulaze u fajt. Simone nam ovde ne daje „negativce“ sem tog jednog glavnog negativca koji dolazi iz svemira i zapravo je više etički „drugačiji“ nego što je „zao“, i, recimo, portret najbogatije i najmoćnije žene na svetu je za nju uobičajeno višeslojan sa dimenzijom pretnje pa i određene sociopatije koja ide uz toliku moć ali i sa jednim mentalitetom borca koji je nemoguće ne poštovati. Slično i serijalu Clean Room koji je pisala za Vertigo, Simone i ovde pokazuje ženski lik koji nije „moralan“ u onom jednostavnom smislu, ali koji i tako nemoralan čini sve što može da spase svet i čitalac za nju, na kraju – navija. A što bi bilo značajno teže da je urađena rodna zamena i da na mestu ovih likova imamo nekog sličnijeg Jeffu Bezosu ili Marku Zuckerbergu.

Dakle, imamo dobar, čist narativ, odlične, relatabilne likove, sjajnu dinamiku pripovedanja, ali sve bi to bilo prilično beskorisno da je ovaj strip crtao neko neadekvatan. Srećom, Simone je ovde za partnera imala spektakularnog Brazilca po imenu José Luis (a nije Garcia-Lopez, da bude jasno) koji je čovek sa sada već prilično impresivnim tragom što ga je ostavio diljem severnoameričkog stripa, radeći za DC, Marvel, Valiant, Dark Horse, Dynamite… José Luis je neko ko superherojski strip naprosto ima u krvi i Seven Days je rad prepun energije što prosto šiklja sa svake strane, a opet bez „ekstremnog“ pristupa i sa finim osećajem za dinamiku. Simone je ovo programski pisala da praktično svaka tabla ima jednu svoju mini-priču – a što je verovatno najbolji pristup kada imate strip sa ovoliko likova i događajima na više lokaliteta odjednom – i Luisovi lejauti, a zatim i tranzicije između likova i mesta na kojima se radnja dešava su fantastični. Crtač ima i praktično prirodan instinkt za dizajniranje tuđina koji će nam biti odmah prepoznatljivi kao arhetipovi, za čitav spektar prikazivanja superheroja (od viteških, plemenitih figura većih od života, pa do tinejdžera sa Daunovim sindromom koji, na kraju, spasava stvar) ali i za akciju koja je ekonomična, upečatljiva i uvek brza i dinamična. Seven Days se, vođen Luisovom rukom, čita izuzetno lako, bez ikakve konfuzije ili umora, sve do spektakularnog finala,a ovde svakako moramo pomenuti i doprinos koji su dali Jonas Trinidade (izuzetan tuš), Michelle Madsen (živ, vibrantan kolor) i Saida Temofonte (letering sa bezbroj primera mudrog, elegantnog dizajna i plasiranja teksta).

Seven Days nije revolucionaran strip, naprotiv, on je malo i konzervativan, ne baveći se zaranjanjem u podsvest i istoriju medija niti diskutujući o njegovim tradicionalnim motivima. Kao takav, on neće „starijem“ čitaocu delovati „duboko“ ako taj stariji čitalac intertekstualnost smatra jedinom dubinom koja se u stripu sme tražiti. Suprotno, on će verovatno biti idealan mladom, novom čitaocu koji želi da vidi kako se zemaljski heroji udružuju da jebu kevu zlom tuđinu, ali i onom starijem čitaocu koji želi da ponovo oseti uzbuđenje što čita staromodnu, junačku priču o satu* sudnjeg dana koji otkucava i junacima koji se bore do poslednje kapi krvi čak i kada deluje da je sve izgubljeno.

*well, kalendaru

Drugim rečima, tako je osvežavajuće čitati strip koji je izlazio na kraju druge decenije XXI veka a koji nije polemika sa Watchmenom i Dark Knight Returns, da Seven Days moram da preporučim čak i ako nikada u ruke niste uzeli ni jedan jedini Catalyst Prime rad. Probajte, može da vas iznenadi tom kombinacijom svežine i klasične energije, a kako je, zbog pandemije, dalji rad ovog izdavača prilično usporio, mogućnost da retroaktivno pohvatate i već postojeće serijale je sasvim realistična ako vam se ovo dopadne.

Pročitani stripovi: Southern Cross, Crosswind i 4 Kids Walk Into a Bank

Evo kratkog pregleda onoga što sam pročitao preko praznika, a u skladu sa mojim nepodnošljivim političkim i seksualnim ubeđenjima, sve su to na kraju bili stripovi pisani i crtani od strane žena i manjina. Žena i manjina koje sam nedavno hvalio u vezi sa Punisherom, štaviše.

Prvi je Imageov tekući serijal Southern Cross koji već nešto duže od dve godine rade donedavna Punisherova gazdarica Becky Cloonan na mestu scenaristkinje i Andy Belanger na mestu crtača. Serijal izlazi relativno sporim tempom pa je zbog toga do sada nazidao jedva trinaest epizoda, ali 1) ovo su epizode duže od standarda za severnoamerički strip i 2) ovo je prilično dobar i izrazito intrigantan serijal kome sam spreman da dam koliko god je neophodno vremena da diše i razvija se jer me odistinski zanima šta će biti na kraju.

Southern Cross je pripadnik tog nekog, recimo, novog talasa naučnofantastičnog stripa na Image Comicsu u koji možemo ubrojati serijale poput, na primer, FTL, Eclipse, The Fuse, Descender, pa i Roche Limit. Ne da tu sad postoji ikakav manifest ili „zvanično“ nastojanje da se ovi stripovi predstave kao deo nekakvog pokreta, ali ja među njima vidim određenu, koliko god labavu povezanost u smislu da su ovo sve radovi koji se bave „pravom“, žanrovskom naučnom fanatstikom (dakle, visoka tehnologija, svemir, astronomija, robotika, egzotična fizika ili biologija…), bez naklona fenteziju ili kakvoj fantazmagoriji, ali i da su očigledno inspirisani klasičnim žanrovskim naučnofantastičnim tropima iz literature, sa filma i televizije.

Southern Cross je mene najpre podsetio na neke od radova Karla Hansena ili Harryja Harrisona koje sam kao klinac čitao u Siriusu, mada hitam da ukažem kako ovo nije military SF i kako su sličnosti samo u tome da je ovo prljav, umazan futuristički mizanscen u kome se sva ta neka magična naučna dostignuća (gravitacioni pogon, kosmički brodovi, eksploatacija vanzemaljskih resursa) uparuju sa depresivno familijarnim socijalnim postavkama u kojima ljudi jedni druge izrabljuju, zastrašuju, lažu i kradu. Titularni Južni krst je zapravo ime svemirskog broda koji dvaput godišnje dovozi i odvozi radnu snagu sa Zemlje do Saturnovog najvećeg meseca, Titana na kome rudarske kolonije prepune nezadovoljnih i frustriranih radnika kopaju resurse od kojih se kompanija na Zemlji posle bogati i, uprkos naslovu serijala, samo se prvi deo priče zapravo dešava na ovom brodu.

Taj pomenuti prvi deo je intrigantna i napeta misterija smeštena u razumno klaustrofobični enterijer kosmičkog plovila, sa protagonistkinjom koja ima kriminalnu prošlost ali je u ovom trenutku na putu ka Titanu kako bi preuzela telo svoje tamo nastradale sestre. Southern Cross je čudo tehnike i tehnologije, naravno, ali njegova posada i putnici su ljudski, odveć ljudski, počev od kapetana koji je konfliktna ličnost, preko oficira i službenika koji svi kao da imaju prste u raznim koruptivnim pričama, pa do nekih od saputnika koji su strejt-ap gangsteri. Kada ljudi počinju da nestaju a protagonistkinja da halucinira (or is she?) Souther Cross krene da poprima formu svemirskog horora koji je nešto manje Alien a možda nešto više Event Horizon mada bi najtačnije bilo reći da se Cloonanova ovde inspiriše Lovecraftovom metafizičkom stravom.

Sve ove silne reference koje sipam da bih delovao načitanije ne treba da sugerišu kako je Souther Cross izrazito derivativan rad. Scenaristkinja vrlo sigurno demonstrira da u glavi ima neku svoju priču i sopstvene ideje o tome kako da je ispriča pa su i scene halucinantnog horora autentične i snažne na svoj način, a strip posle bučnog krešenda tog prvog dela priče vrlo smelo menja skoro sve: mesto odvijanja radnje, glavnog junaka, donekle čak i žanr.

Ovo je jedna od najhrabrijih ali i svakako najriskantnijih odluka koje je Cloonanova napravila u pisanju i druga sezona Southern Cross nastavlja se na Titanu, sa novim likovima (i jednim od epizodista iz prve sezone u glavnoj ulozi) ali u priči koja se direktno nastavlja na kraj prethodne sezone i istu misteriju napada iz drugog ugla. Navikavanje na nove likove i komplikovane odnose na rudarskoj koloniji zahteva određeni napor i to stripu može da oduzme malo na tempu. Videćemo, uostalom, koliko će i to pored sporog ritma izlaženja da mu zaista naudi. No, ono što je nesumnjivo je da Cloonanova piše tvrdi, sirovi SF horor sa zapletom koji uspeva da izbalansira elemente onostrane strave sa uzemljenijim „radničkim“ plotom u kome ima mesta za socijalni komentar i likove koji prolaze kroz značajne lične krize. Do trinaestog broja niti pripovesti iz prve i druge sezone počinju da se zadovoljavajuće prepliću i sasvim je realno očekivati velika krešenda i potrese u trećem delu priče koji će biti zaključen osamnaestom epizodom. Za sada mogu da kažem da je ovo strip koji dosta rizikuje sa svojim promenama protagonista i (pod)žanrovskim meandriranjima ali da ima snagu kojom vuče na čitanje i čija će možda najveća vrlina biti spajanje različitih tokova radnje u jedan tokom narednih brojeva.

Andy Belanger je izvrstan izbor za crtača ovog serijala. Ovog Kanađanina uglavnom poznajemo sa serijala Kill Shakespeare i njegov veoma prepoznatljivi stil je perfektno ugođen sa ambiciozno diversifikovanim tonom ovog stripa. Belanger kvalitetno posreduje neurednost i prljavštinu, neobrijane muškarce i raščupane žene, depresivne metalne hodnike i musave kantine, strašnu ali na kraju dana banalnu površinu Titana, no, njegov talenat se na tome ne iscrpljuje. Belangerov dizajn u ovom stripu blista (podvučeno i bonus stranicama sa prikazima robe koju prodaje kompanija čiji su zaposleni u centru narativa), dajući, recimo, samom brodu Souther Cross jedan impresivno pomorski izgled i time besprekorno komunicirajući senzibilitet sveta u kome se strip događa. Tu su i oklopi i oprema korišćeni na Titanu, a kada treba nacrtati scene onostranog, halucinantnog užasa, Belinger prelazi na potpuno drugi nivo i isporučuje vrhunsku psihodeliju. Kolor iskusnog Leeja Loughridgea dopunjava Belingerove crteže karakterističnim hladnim tonovima i ovo je strip koji verovatno nikada nećete nazvati „lepim“ ali čiji vas karakter sigurno neće zaobići.

Southern Cross je strip koji se ne kreće perfektnim, ujednačenim tempom niti susreće čitaoca na svakom koraku pružajući mu ono što u tom trenutku očekuje. Ovo ga ne čini automatski više „umetničkim“ od drugih stripova koje možete kupiti u ovom trenutku ali podcrtava njegovu buntovnu energiju koja je sasvim u skladu sa karakterizacijama glavnih junaka i, kako rekoh, ima tu jake vučne sile koja ne da da odustanemo pre nego što vidimo kraj. Nije kasno da se uključite.

Drugi strip koji sam pročitao je takođe Imageov šestodelni Crosswind čija je poslednja epizoda izašla prošle nedelje zaokruživši priču i završivši prvu „sezonu“ ovog stripa. Ako druge nikada i ne bude, nećemo biti oštećeni jer je prva sezona potpuno samodovoljna i na zadovoljavajući način istražuje posledice svoje spekulativne premise. Opet, ako je ne bude, biće to šteta jer se tokom ovih nekoliko meseci osećalo da su autorke vrlo inspirisane i da bi verovatno imale šta da kažu u potencijalnim narednim nastavcima.

Crosswind je napisala veteranka Gail Simone i mada ona nikada nije pisala Punishera, postoji njen tvit iz 2014. godine u kome kaže da bi volela da ga piše. Pametnom dovoljno!

Ne da je to bitno, ali u kontrastu sa nedavno završenim Clean Room na Vertigu, sa Crosswind Simoneova kanališe vrlo solidno istesan senzibilitet gangsterskog stripa koji bi sasvim lepo pristajao Punisheru, tako da smo i dalje tu negde u temi. Kako god bilo, Crosswind je interesantan rad jer uzima jednu od najizlizanijih „mekih“ spekulativnih premisa ali onda sa njom gradi ubedljiv, dobro postavljen narativ u kome se likovi nepovratno menjaju prolazeći kroz drame koje već na startu imaju veliki potencijal da budu prost(ačk)e farse.

Naime, Crosswind se bavi zamenom tela u kojoj se muškarac budi u telu jedne žene a ona u njegovom i ovo je, razume se zaplet Schekleyjeve Trampe Svesti, pola srednjebudžetnih komedija iz osamdesetih PLUS trećeg nastavka serijala Mi nismo anđeli koga je napisao naš Cripple, pa bi vam bilo oprošteno ako biste pomislili da je ovo tako temeljito izraubovan gimik da nemate snage da čitate još jedan strip na istu foru.

No, Simoneova je suviše dobar scenarista da bi iko smeo tako lapidarno da je otpiše i Crosswind ne ide linijom manjeg otpora oslanjanja na farsu i komediju kao primarne izvore zabave.

Razume se, farse i komedije ima, ali najviše kroz likove koji su svesni farsičnosti postavke i ispisani kao trodimenzionalni, živi ljudi sa ozbiljno uokvirenim karakterizacijama. Glavna energetska linija priče je svakako u tome što je muškarac o kome pričamo mafijaški plaćeni ubica navikao na uniformni respekt gde god se pojavi, skupa pića i skupe žene, dok je žena o kojoj pričamo klasična dobrostojeća suburbana frustrirana domaćica, „fudbal-mama“ sa mužem koji je smatra glupačom (i kontinuirano je vara) i posinkom koji je prezire.

Zamena tela omogućava Simoneovoj da se pošteno izigra ispitujući i razarajući rodne klišee i strip uspeva da zabavi na nekoliko nivoa, pokazujući kako „nova mama“ transformiše porodicu ubrizgavanjem parčenceta mafijaške kurčevitosti u bogato predgrađe ali i kako se prekaljeni revolveraš blagim feminizovanjem zapravo vidno humanizuje. Opet, ovo nije satiričan strip niti jednodimenzionalni politički pamflet i Simoneova natenane istražuje oslobađajuće dimenzije zaticanja sebe u drugom telu sa životom koji ne poznajete. Cason Bennett tako shvata koliko je zapravo za njega zanimljivo da se maje po kuhinji i rešava probleme svog zbunjenog posinka umesto da ubija ljude, a Juniper Blue po prvi put posle mnogo godina ima iskustvo da je ljudi tretiraju sa poštovanjem i gledaju sa divljenjem.

Simoneova strip sigurnim potezima dovozi do finala u kome protagonisti moraju da rade zajednički kako bi sačuvali ne samo novopronađene, inspirativne živote već i živote uopšte i krimi rasplet koji priču zaokružuje nije specijalno originalan ali služi da pokaže način na koji se svaki od dvoje protagonista promenio i podvuče novopronađene vrednosti u životima koje su donedavno više podnosili nego voleli.

Tetovirana ilustratorka Cat Staggs je fenomenalan crtač sa solidnim iskustvom u filmskoj i strip industriji a Crosswind je podsećanje da bi joj trebalo češće davati da radi čitave stripove (umesto naslovnih strana za koje je specijalizovana). Crosswind se odlikuje jednim naturalističkim stilom izuzetno pogodnim za polu-krimi-polu-sapunica priču kakvu je Simoneova napisala i Staggsova uspeva da iskombinuje ilustratorsku disciplinu sa dinamikom i izražajnošću kakve zahteva sekvencijalno pripovedanje uopšte i Simonein sočni scenario partikularno. Ponovo, blagi farsični tonovi koji se ne mogu izbeći u ovoj postavci savršeno su balansirani realističnim, ozbiljnim crtežom i kolorom koji je u ponudi.

Crosswind je uspela varijacija na staru temu, iznesena snagom svojih likova i životnošću situacija u kojima smo ih zatekli. Simone i Staggs obećavaju i nastavke i ostaje da se vidi hoće li umeti ponovo da isti motiv obrade sa jednakom energijom. Čekaćemo!

Konačno, petom epizodom se završio miniserijal 4 Kids Walk Into a Bank koji je neujednačenim tempom izlazio tokom više od godinu dana, držeći nas na proverbijalnoj ivici sedišta i u stanju zapitanosti koje će sve još bizarne granice njegovi autori do kraja srušiti. Finale je, odmah da kažemo, veoma zarađeno i duboko zadovoljavajuće, dovodeći postepenu eskalaciju motiva i intenziteta pripovedanja u ovom stripu do prave erupcije. Sasvim ima smisla da je ovo izašlo za Black Mask Studios, jednog od najnovijih američkih izdavača, osnovanog tokom tokom Occupy Wall Street groznice a sa ciljem da publikuje stripove koje drugi izdavači ne bi ni pipnuli. Matthew Rosenberg, scenarista ovog serijala je u međuvremenu počeo da radi Punishera i još neke Marvelove serijale (Secret Warriors, recimo) i mada mu to dobro ide, veoma se pitam koliko će vremena proći pre nego što od njega ponovo dobijemo nešto ovoliko sveže i eksplozivno. Ali to je valjda ta razlika između rada za Dizni i rada za izdavača koji je nastao iz ideoloških pobuda da bi slavio transgresivnu umetnost.

4 Kids Walk Into a Bank je strip koji je Kieron Gillen opisao kao „Tarantino koji radi Goonies“ i to je zapravo jako dobar deskriptor. Rosenberg i njegov crtački saradnik Tyler Boss su uspeli da spoje senzibilitet detinje pustolovine sa decidno ne-detinjim senzibilitetom bizarne kriminalističke priče prepune sumnjivih likova u sukobu sa svakojakim zakonima. Pritom ovde je perfektno izbalansirana dečija naivnost sa „odraslijim“ tonom centralnog zapleta, bez idealizacije ili umekšavanja detinjstva i sa jasnim shvatanjem da su mlađi tinejdžeri, iako nominalno racionalne osobe, kadri da naprave gluposti galaktičkih razmera.

Svaka od epizoda ovog serijala tako započinje scenom u kojoj protagonisti stripa, klinci kao ispali iz Stranger Things, rade nešto sasvim klinački – igraju igre na tabli, trkaju se automobilima na daljinsko upravljanje ili šamaraju lokalne arkadne automate – sa sve totalnim uživljavanjem u svoje virtuelne uloge, a što pravilno uokviruje njihove kasnije postupke u kojima se ponašaju kao naizgled zrele osobe sposobne da planiraju i izvode vrlo „odrasle“ poteze. Protagonisti su izuzetno živi likovi sa karakterizacijama koje sadrže ogromne količine komičnog preterivanja ali istovremeno čuvaju sponu sa naturalističkom ubedljivošću i ovde Rosenberg zaista demonstrira prefinjenu veštinu u rukovanju likovima, dajući im bezbroj urnebesnih gegova u kojima će konstantno biti na ivici apsurda ali i uspevajući da čitaocu proda i sasvim uzemljene elemente zapleta koji se tiču vršnjačkog nasilja i disfunkcionalnih porodica.

Ove potonje teme su verovatno i razlog što ovakav strip teško da bi u neizmenjenoj formi mogao da izađe za nekog drugog izdavača, pogotovo jer Rosenberg nema nameru da humor žrtvuje patosu i neki od najriskantnijih motiva (seksualni grabljivci, zloupotreba narkotika) provučeni su kroz najsmešnije scene u serijalu. Na ovom mestu verovatno treba i eksplicitno reći da je 4 Kids Walk Into a Bank ekstremno duhovit strip, kombinacija komedije i, uh, drame, od koje su mi više puta išle suze na oči od smeha i, uz na ovom topiku već pominjani The Fix, svakako najbolja demonstracija kako se piše smešan strip u kome su vizuelno pripovedanje i komedijaški tajming perfektno uklopljeni jedno uz drugo da postignu maksimalan efekat.

Pritom, Tyler Boss sa ovim stripom nikako nije išao na nekakav uredan i konzistentan stil, i crtež koji ovde rabi je ćudljiv, energičan i naivan baš kao i sami protagonisti. Opet, ovo je potpuno u skladu sa tonom stripa i nešto što možda i ne bi prošlo kod nekog konzervativnijeg izdavača. 4 Kids Walk Into a Bank crtežom ruši konvencije i prilagođava sliku trenutnoj potrebi skripta, demonstirajući sinergiju između dvojice autora kakvu odavno nismo videli. Ovo je pravi primer indi stripa koji nema produkcijske kvalitete mejnstrima ne zato što su mu nedostižne nego jer bi to ugušilo njegov jedinstveni identitet, ali koji ako i u nekim momentima deluje „jeftino“, to čini na jedan u sebe siguran, pankerski način. Valjda se to uklapa sa činjenicom da je jedan od vlasnika Black Mask Studios i gitarista Bad Religion… Plus, naravno, veliki deo humora je u vizuelnim referencama.

Finale ove priče uspeva da bude i tragično i optimistično uz žestoku količinu nadrealističkog i sve vreme netaknuti humor i lagao bih ako bih rekao da se, uprkos jakoj zaokruženosti ove, ne nadam da će Rosenber i Boss uspeti da nađu načina da urade još jednu priču i protagonistima koji su mi se uvukli pod kožu daju još prostora da prave haos ali i rastu i sazrevaju. Pred novu godinu Boss je na tviteru i najavio „tajni projekat“ koji će dvojica autora sledeće raditi ali, razume se, to možda i bude nešto za Marvel. Kako god bilo, 4 Kids Walk Into a Bank je možda i najbolji strip koji sam pročitao u 2017. godini i žestoka infuzija nekontrolisane energije koju bih, da sam doktor, prepisao svakome. Pa vi sad vidite.

Pročitani stripovi: Cry Havoc, Clean Room i Citizen Jack

Evo malo i mojih impresija o pročitanom poslednjih dana…

 

Čovek bi pomislio da strip o timu komandosa sa specijalnim, mitološkim sposobnostima koji je poslat u Afganistan da se pozabavi pretnjom što može da ugrozi čitav svet mora da bude ili a) relativno glup ili b) prilično dobar. Ispostavlja se, međutim da je prvi (za sada, i na neodređeno vreme i jedini) tom serijala Cry Havoc sa podnaslovom Mything in Action koji je nekom sigurno nekada morao zvučati kao pametna igra rečima, da je dakle taj strip zapravo a) solidno pametan ali i zapravo b) ne naročito dobar. Nesrećna kombinacija za sve umešane, rekao bih, pogotovo za mene, koji sam od ovog serijala očekivao dosta.

 

Očekivanja su bila tu jer je tim koji je ovih šest epizoda supernaturalne akcije i mitologije sklopljen od strane odličnog britanskog scenariste Simona Spurriera i odličnog američkog crtača Ryana Kellyja. O Spurrieru sam ovde u više navrata već pisao, kako dotičući njegove X-Men spinofove tako i hvaleći pre nekoliko dana njegov odlični natprirodni gangsterski strip Weavers, dok je Kelly iskusni profesionalac sa radovima poput Lucifera i Books of Magic u portfoliu pored gomile dobrih kolaboracija sa Brianom Woodom.

Cry Havoc me je, nažalost razočarao jer sam pod utiskom da su profesionalne veštine i nagomilana iskustva dvojici autora dopustila da naprave visokoprofilni, kvalitetno producirani strip pukim mehaničkim spajanjem elemenata koji bi u teoriji trebalo da budu zanimljivi nekakvoj Imageovoj publici, da ne upotrebim onu ružnu reč „komercijalni“. Drugim rečima, ovo je strip za koji sam čitajući sve vreme imao utisak da je prvo postojao u formi powerpoint prezentacije, sa urednom čeklistom elemenata koji moraju da budu uključeni: zanimljiva trivija o divljim životinjama osmotski pokupljena uzgrednim slušanjem šta priča voditelj na Diskaveriju – ček; motivi iz različitih svetskih mitologija smuljani tako da služe priči umesto da ukazuju na značaje tradicije i podsvesnog u našim životima – ček; rasno i rodno diversifikovana ekipa protagonista – ček; glavna junakinja koja je buntovna lezbijka – ček, naravno.  Kad je došlo vreme da se od sastojaka napravi obrok, rekao bih da je ovo strip koji je na kraju nastao na silu.

 

Osnovni zaplet je naprosto isuviše artificijelan, isforsiran i, a što je obično signal da scenarista na kraju nije znao šta da radi sa svojom pričom, verbalno prezentiran od strane jednog od likova – pritom, za bonus poene, glavnog negativca – u formi klasičnog infodamp solilokvija koji je u meni izazvao veoma slabašne rezonance. Spurrier je svakako za ovaj strip imao dobru nameru, da upari high concept premisu sa street-level likovima i to je plemenit pristup problematici. Tako se Mything in Action bavi idejom o tome da se folklorni mitovi ostvaruju i postvaruju, da postaju deo naše stvarnosti na veoma imanentan, opipljiv način i da je ovo posledica određenog istorijskog/ psihološkog trenutka u razvoju ljudske rase. Zvuči kao nekakav Vertigo plot sa početka devedesetih, ne c’est pas, ali Spurrier je čovek kadar da i visoke koncepte uspešno humanizuje tako što priču iznose likovi sočnih, dinamičnih karakterizacija, koji pričaju iznenađujuće životnim kolokvijalnim govorima i deluju kao „pravi“ ljudi kakve bismo mogli da upoznamo na ulici. Cry Havoc ima pokušaj ovoga ali, rekao bih, pored mehanički pričanog zapleta, likovi su drugi element na kom on pada. Najkraće rečeno, za likove sam osećao u najboljem slučaju potpunu ravnodušnost, a u nekim momentima i neprikrivenu antipatiju. Glavna junakinja, konfliktna, nezrela osoba koja ne ume da prepozna dobru stvar ni kada joj se trlja pubisom o lice i stalno se protiv svega buni, bežeći od, jelte, odgovornosti i posvećivanja je svakako imala potencijala da bude pouzdani stožer pripovedanja kroz svoj narativni luk o potrebi da na silu sazri, preuzme odgovornost, pronađe u sebi snagu da zaštiti i sebe i druge, donese ne-sebičnu etičku odluku, shvati koncept žrtvovanja za viši interes itd. Ali tokom celog stripa je ona, bez obzira na Spurrierov neokrnjeni talenat da piše dijaloge i bez obzira na razmere transformacija koje mora da prođe, meni delovala kao puki skup elemenata karakterizacije, nikako ne uspevajući da od, jelte, marionete na kojoj sve vreme vidim konce, postane živo biće koje se samo kreće i govori.

 

 

U tom smislu mi je Cry Havoc: Mything in Action i bio relativno nezanimljiv iako je imao interesantne scene. Ako se priča se odmotava mehanički a glavna junakinja mi je neubedljiva ne pomaže lep Kellyjev crtež, odabir troje kolorista da se razdvoje različite vremenske linije i obilje sitnih zanimljivosti u stripu. Spurrier kao da ovome nije povetio dovoljno vremena (a ni strip nije imao urednika tako da… nije bilo nikog da ga malo dotera) – na primer jedan od likova je skandinavski panseksualni muškarac koji pola vremena provodi masturbirajući dok priča sa drugim likovima jer ima skoro nekontrolisan libido. Okej, to je prihvatljiv komični predah ako se odigra kako treba plus ima potencijala da bude spojeno sa seksualnim sadržajem mitova i folklora na neke dubinske načine. Ali Spurrier se time bavi samo na najpovršnijoj površini, plus ovom liku u usta stavlja komično polomljen engleski kakav u dvadesetprvom veku ne govori apsolutno ni jedan skandinavac ovog uzrasta. Na engleskom se ovo zove low hanging fruit i rekao bih da je Cry Havoc strip i nastao kao pokušaj da se na brzinu sklopi nešto što će dobro izgledati i imati nominalno duboku temu i kul razradu ali da se jasno vidi da šireg promišljanja tu nije bilo.

 

No, dobro, Kellyjev crtež je dovoljno dobar da ovo ne bude neprijatno iskustvo pa strip mogu oprezno da preporučim nekome manje džangrizavom od mene da ga isproba i vidi ima li tu i nečeg dubljeg a što je meni promaklo.

 

 

 

Sa velikim zanimanjem pročitao sam svih dvanaest do sada izašlih epizoda Vertigovog serijala Clean Room. Ovo, naravno piše Gail Simone – najbolja scenaristkinja u američkom mejnstrim stripu poslednjih… eh, hiljadu godina? – čiji su radovi na Deadpoolu i Secret Six svetli primeri superherojštine koja istovremeno poštuje žanr ali ga i blago i dobronamerno dekonstruiše. Kako sebe smatram u razumnoj meri fanom ove autorke, Clean Room mi je bio prilično visoko na listi prioriteta ove godine, uprkos zdravoj sumnji koju gajim spram moderne Vertigo produkcije (a za koju smo više puta na ovom topiku potvrdili da je statistički opravdana). Iako se serijal još nije završio i ide dalje, kraj dvanaeste epizode je i kraj drugog toma i čini mi se kao solidno mesto da se podvuče crta i da vidimo šta u stripu valja a šta ne valja.

 

Prvo, primetiću da je Simone autor koji iznenađujuće retko piše u creator-owned kontekstima. Većina njene stripovske karijere definisana je radom u korporativnim univerzumima i predstavlja (često veoma osvežavajuće) lične verzije likova koje su drugi izmislili i utemeljili. Poslednji put kada je Simone radila autorski strip bilo je pre više od pola decenije, za takođe DC-jev imprint, danas pokojni Wildstorm (ali, kako smo već čuli, na rubu vaskrsnuća) pišući više-interesantni-nego-izvrsni strip Welcome to Tranquility o zajednici penzionisanih superheroja. Utoliko, Clean Room je dugo očekivani i više nego dobrodošli iskorak za Simone, strip koji nije ni superherojski niti se bavi starim, odavno utemeljenim likovima (kao što to radi Red Sonja).

 

Naravno, Clean Room je ipak žanrovski strip u onom smislu u kome to savremena Vertigo (ali i Image, Oni press, Boom, Dynamite, Avatar…) produkcija najčešće mora da bude. Protiv čega nemam ništa – savremena američka strip-produkcija je svakako raznovrsnija od onoga što smo imali u ponudi pre trideset godina ali je primetno da se i kada se beži od superherojštine i traže se „ozbiljniji“ setinzi, utemeljenje najčešće nalazi u žanru i da se „pravi“ mejnstrim strip koji nije očigledno žanrovski, poput recimo Sheriff of Babylon (ili, hm, Starve) sreće srazmerno retko. No, dobro, nije da sad ja otvaram strip očekujući da naletim na Marsela Prusta – publika danas jeste zrelija ali i televizija sa svojim Lost, Walking Dead i Game of Thrones blokbasterima podseća da je žanr i dalje bitan element popularnosti kod young adult i sredovečne publike.  Mada televizija ima i svoje Breaking Badove, Mad Menove i Halt and Catch Fireove koji su u stripu primetno ređa pojava.

 

 

Sve ovo gore što sam konfuzno nakucao o žanru i njegovoj, možda, važnosti u funkciji metaforičke štake kod kreiranja savremenog stripa je u stvari jedino bitno u svetlu toga da je Clean Room jedna prilično neobična smeša žanrova i da me je prilično žestoko provozao između brutalnog horora i natprirodnog trilera u svojih prvih par epizoda tako da sam ostavši bez daha pomislio da je ovo trenutno jedini pravi takmac/ nastavljač onoga što je radio Spencerov Morning Glories. Što je veliki kompliment, ali i teška odgovornost, definitivno.

 

Uz rizik da ispadnem glup reći ću da je za mene najslabija karika u ovom stripu glavna junakinja, Chloe, mlada žena čiji je dobro uravnoteženi, veseli verenik jednog dana, nakon što je pročitao popularnu knjigu za samopomoć autorke koja se obogatila pišući takve knjige, uzeo pištolj i sebi prosuo mozak po kuhinjskim elementima. Chloe je, prirodno, neko ko tokom stripa pokušava da se oporavi od ovakve traume– pa prolazi i kroz sopstveni pokušaj samoubistva – ali i proaktivna, dinamična osoba koja će posle svega krenuti u istraživanje pozadine autorke Astrid Mueller i funkcionisanja njene poslovne imperije izgrađene, predvidivo, na temeljima imidža čistote i dobrotvornosti ali i okrutno poslovnih saradnika koji ne prežu ni od neetičkih poteza kada duing biznes okolnosti to nalažu. Chloe dolazi u dodir sa fondacijom Astrid Mueller, počinje da čačka šta to oni zapravo rade i kako pomažu ljudima, hvata se u koštac sa kultom ličnosti sagrađenim oko Muellerove i odgriza proverbijalni preveliki zalogaj da bi tek tako mogla da ga sažvaće & proguta. No, stvari, reklo bi se, nisu tako proste kako bismo mi voleli, pa da gledamo kako žena sa legitimnom osvetničkom žudnjom ruši fasadu podmukle sektaške biznis-operacije i Simoneova servira intrigantan zaplet u kome se sociopolitičke opservacije kombinuju sa legitimnim onostranim hororom. Još uvek, doduše ne znamo kuda sve to ide jer se Clean Room odmotava prilično glacijalnim tempom i tu čovek mora da nauči da bude strpljiv ili da se navikne na blagu isfrustriranost.

 

No, da, da se vratim na prvu rečenicu prošlog pasusa, najslabija karika u stripu je za mene ipak protagonistkinja jer je ona i najmanje zanimljiv lik, pogotovo nakon što, posle prolaska kroz redove ličnih asistenata i enforcera (koji su zanimljiviji od Chloe) stignemo da upoznamo samu Astrid Mueller. Muellerova je onaj fascinantni, veći-od-života karakter kakav mora biti u centru svake kultističko-sektaške organizacije ali je Simone piše višeslojno i intrigantno tako da strip, u momentima kada se bavi njome ima primetno više energije nego kada se vraća na Chloe koja od dinamične novinarke namerne da poruši lažnu fasadu dobrostivosti fondacije sa početka stripa postaje osoba sa srazmerno malo delatnog potencijala, više neko ko događaje posmatra i komentariše nego neko ko u njima igra presudnu ulogu. Opet, nije da Chloe nema neke odlučujuće gestove u narativu, nisu stvari BAŠ crno-bele, ali je moj preovlađujući utisak da je Simoneova nju ipak najpre zamislila kao grčki hor u ovom stripu dok je Muellerovoj namenila ulogu heroja u tragediji pa treba ovo imati na umu i podesiti očekivanja na pravilan nivo.

 

Pored toga, kako rekoh, narativ se kreće relativno sporim tempom i vrlo je jasno da smo ovde platili da gledamo maraton a ne sprint. Simoneova, naravno, povremeno kreira punktuaciju u vidu ekstremno napetih ili visceralno brutalnih scena, uvodi ubedljive horor trope sa puno sigurnosti u priču koja se povremeno čita kao skoro nežanrovski mejnstrim pa ovde ima dovoljno udica koje vuku na dalje čitanje ali, možda zato što sam toliko uživao u relativno kompaktnom Sherrifu of Babylona, fakat je da ovaj strip zahteva i dosta strpljenja.

 

Dosta zamerki, ajde sad malo da hvalimo: Clean Room ima izuzetno uspele scene uznemirujućeg horora koji se događa na više planova, od čisto psihološkog do sasvim telesnog, a da to sve biva isporučeno elegantno, sa razumevanjem kako da se elementi svake scene uvežu u širi narativ i dobiju na važnosti kasnije, u narednim epizodama kada nam strip pokaže malo više o tome šta se zapravo događa na našoj planeti i kakve to implikacije ima za nas.

 

 

Takođe, Simone je izbegla očiglednu zamku gde bi prikaz Astrid Mueller i njene organizacije bio puki, blago zabašuerni napad na L. Rona Hubbarda i njegove sajentologe. Razume se, Clean Room ima dosta umešne kritike ovakvih organizacija/ kultova ličnosti i pokazuje njihovu koruptivnost i maligne elemente, ali je ovo žanrovski strip koji svoje spekulativne dimenzije koristi da produbi obradu lika Astrid Mueller i njenih sledbenika/ zaposlenih, te uloge koju njena organizacija ima u dašanjem svetu. Ovo kreira i blagu, ali dobrodošlu konfuziju u čitaocu koji se spremio da gleda bespoštednu disekciju tako neetičkog, tako američkog biznisa koji se predatorski ustremljuje na sirotinju raju ali onda biva potisnut natrag na sedište pomeranjem zavese malko unatrag i pokazivanjem da stvari nisu baš tak proste.

 

Kako god, lik Astrid Mueller i ono što se do sada dalo nazreti od onostranog kojim se ovaj strip bavi su glavni motor njegove privlačnosti i drže me investiranog i u momentima kada mislim da se sa likom Chloe nije bogznakud stiglo i da mi je njena romansa sa lokalnim pandurom slatka ali potpuno neesencijalna za strip koji ima mnogo zanimljivijih likova.

 

Britanskom crtaču Jonathanu Davisu-Huntu ovaj strip je američki debi (do sada je radio za 2000 AD, naravno) i verujem da je pred njim sjajna američka karijera (uostalom, radiće na nekim od stripova u relansiranom Wildstormu). Davis-Huntov crtež je veoma čist, jasnih, čvrstih linija i minimalnih ali jako efektnih senčenja. Naravno, slike zbog ovoga znaju da mu budu i malo statične ali on se iz ovoga umešno izvlači dinamičnom organizacijom panela na stranici, a u retkim akcionim scenama su energija i kinetika sasvim dostatno prisutne. Pritom, ta čistota njegovog crteža jako pomaže u brojnim spleš scenama koje zauzimaju po celu stranu i remek dela su dobro osmišljene geometrije. Jak ali disciplinovan kolor Quintona Wintera dopunjuje luksuzni izgled ovog stripa.

 

Clean Room je, da zaključimo, strip koji kreće izuzetno žestoko ali vam potom pokazuje da je bolje da se namestite udobno jer će vožnja do kraja biti podugačka i ne uvek u onom smeru koji očekujete (ili, čak, priželjkujete). Ne kažem da nije tu prostora bilo za određena dotezanja, ali za sada su njegove misterije i ono malo katarzičnih razrešenja koja smo videli dovoljno jaka da bez ikakve sumnje kažem da sam investiran u dalje čitanje.

 

 

 

Tempirao sam čitanje Imageovog miniserijala Citizen Jack da ga dotučem negde pred ovogodišnju završnicu američkog izbornog ciklusa i, sad kad sam i šestu epizodu dovršio a izbori samo što nisu, mora se reći da ponekada satira zaista ima sreće da je uspela da bude za dlaku ekstravagantnija od stvarnosti koju satiriše i da nije ispala glupa u društvu.

 

Zaista, ko je mogao da predvidi ovakvo finale američkih izbora 2016. godine? Pa pre samo dvanaest meseci smatralo se da je Tramp klovn koji nema šanse da se provuče kroz republikansku šibu s obzirom na broj partijskih kandidata sa dinastičkim i ličnim iskustvima u sporovođenju vlasti i Klintonovoj je pripisivana skoro sigurna pobeda bez obzira na brojne instance laži i krađe u kojim je hvatana, da ne pominjemo spoljnu politiku koju je vodila. A sada se do kraja ništa ne zna i Trampova aura, sastavljena od hiperbola i izmišljotina od kojih su neke lansirali protivnici, neke saveznici, a neke on sam, nerazaznatljivih od nekakvih proverljivih fakata, ta aura veoma uspešno (mada svakako i zastrašujuće) služi da bude krivo ogledalo američke politike i čitavog demokratskog procesa u toj državi, ogoljujući brojne farsične aspekte cele javnopolitičke građevine na kojoj društvo u SAD počiva.

 

Kada je Sam Humphries seo da piše Citizen Jack, negde prošle godine, ne verujem da je očekivao da će stvarni Donald Trump na kraju biti skoro jednako nadrealistično fikcionalizovan lik kao što je to Jack Northworthy, negativni heroj njegovog stripa. Satira treba da preuveličavanjem i apsurdističkim strategijama ukaže na ponekad ne potpuno očigledne mane postojećih ličnosti ili fenomena ali sa Citizen Jack ispalo je da preuveličavanje skoro da nije bilo dovoljno i pretpostavljam da je autor sa užasom posmatrao kako stvarni život sa svakom novom nedeljom predizborne kampanje postaje sve više kao njegov strip, u nekim ga elementima i prevazilazeći.

 

 

Sam Humphries je inače dosta prolifičan strip-scenarista (i fotograf) koji je posle autorskog Fanboys vs. Zombies i još par serijala za Boom! imao i vrlo uspelu nisku radova za Marvel (Ultimates, Uncanny X-Force, Legendary Star Lord…) a danas piše i za DC. No, Citizen Jack je očigledno njegovo ispipavanje terena u creator owned domenu i ne može se reći da je to loše ispalo, pa možda i Humphries za godinu dana bude jedan od prebega iz korporativnog tora na zelenije pašnjake nezavisne produkcije.

 

Moja lična opservacija u vezi sa satirom u američkom mejnstrim stripu je to da najčešće ona nije dovoljno ekstremna, odnosno da ne ide dovoljno snažno u smeru potkazivanja svojih meta i apsurdističke dekonstrukcije usvojenih tema. Problem, svakako moj lični, je što sve poredim sa Alanom Fordom, italijanskim klasikom koji je u svojim najboljim momentima satiričnu oštricu tako fino izbrusio da mi mnogi američki pokušaji više od četrdeset godina kasnije deluju kao da su rađeni sa pola snage. Časni izuzeci, poput The Fix o kome smo nedavno pričali, takođe služe da podcrtaju kako satirični stripovi drugih autora kao da se malo poplaše toga kuda bi ih odveo dalji odlazak u apsurd pa tako skoro ništa u mejnstrim stripu u poslednjih nekoliko godina nije moglo da se približi sublimnoj demenciji Dr. McNinje, da uopšte ni ne pominjem klasične radove Chestera Browna.

 

U tom smislu, Citizen Jack i sam emituje određenu nelagodu, ne baš sasvim siguran koliko daleko hoće da ode u dekonstrukciji ideje predstavničke demokratije i profesionalnih političara odljuđenih od glasača, ali Humphriesu valja priznati u zasluge da ide solidno daleko. Možda najviše mogu da kritikujem da se suviše prostora troši na normalne likove, prevashodno na Donnu Forsyth, mladu, dinamičnu profesionalku koja vodi kampanju glavnog junaka i koja treba da predstavlja straight (wo)man-a u donosu na hiperbolično karikiranog Jacka, a kojoj Humphries daje i detaljnu pozadinsku priču, čitav luk razvoja lika, prikazanih motivacija, emotivnih krešenda kroz koja prolazi koji su, rekao bih, uglavnom nepotrebni. Mislim, kontrast njoj predstavlja korumpirani rednek iz Minesote sklon svakom mogućem poroku kog možete da zamislite, a iza čije predsedničke kandidature stoji autentični demon iz pakla. Ako već ne idete na suptilnost kod kreacije titularnog lika, deluje kao traćenje vremena i energije da se toliko trudite oko sporednog, pogotovo jer su najbolji momenti stripa upravo oni u kojima se prikazuju razmere Jackovih ekscesa i psihološke, te moralne posledice koje oni ostavljaju.

 

 

Humphries svog protagonistu i predstavlja sa dosta empatije pa bih voleo da je imao više prostora za dublja istraživanja njegove ličnosti. Jack Northworthy je ono što bi se akademskim rečnikom moglo nazvati ljudskim govnetom – potomak uspešne političke porodice sa nula socijalnog takta i nula ambicije da se na bilo koji način integriše u zajednicu, Jack je sublimat svih džordždabljubušovskih humanih fabrikata u novijoj američkoj istoriji, biće odgajeno na starom novcu i odsustvu ikakvog društvenog morala sa obećanjem da će moći da radi šta hoće sve dok u javnosti održava kakav-takav privid svesti o važnosti zajednice i socijalne odgovornosti.

 

Naravno, Jack ni taj privid ne uspeva da održi, on je produkt nekoliko generacija sve pijanijih od moći – ekonomske, političke i socijalne – i refleksno odbacuje sva pretvaranja da pripada ijednoj zajednici koja bi ikako možda i želela da ga ima. Jack je serijski preljubnik, sklon piću i narkoticima, kompulzivni lažov, refleksni provokator, jednom rečju hodajući turet-sindrom koji samo od Amerike želi da dobije ono što mu je Amerika, filtrirano kroz sve te priče o američkoj izuzetnosti koje treba da obuhvate sve klase, ali posebno onu koja sebe smatra elitnom, obećala.

 

Naravno, kada istakne svoju kandidaturu, ceo svet mu se smeje, uključujući oca, uspešnog lokalnog političara koji je i sina pokušavao da ukoreni u sigurne tokove gradske politike ali je morao da ga na kraju pusti niz vodu zbog hroničnog Jackovog pomanjkanja ikakvog osećaja odgovornosti prema ičemu osim sopstvenim nagonima. Televizijski komentatori ga ismevaju – jedan od njih je… er… delfin koji govori, a što svedoči o nadanutim apsurdističkim tonovima kojih se Humphries ne plaši – sugrađani ga vide kao lokalnu budaletinu koja se većinu vremena šeta po gradu u bademantilu, sa kaubojskim šeširom , držeći u jednoj ruci revolver a u drugoj flašu sa viskijem, a politički protivnici ga u svoja obraćanja javnosti uključuju samo kao pančlajn otrovnih šala. Ali onda, tokom predizbornih procesa, Jack od potpunog autsajdera serijom incidenata i šokantnih preokreta postaje ozbiljan kandidat i jedan od dvoje poslednjih u predsedničkoj trci.

 

Humphries se ne bavi razmatranjem toga kako to da jedan u sebe tako siguran demokratski sistem ima zapanjujuće kontraintuitivan izborni proces niti propituje ideju o koncentraciji moći u funkciji predsednika koja je i zastupnička i izvršna u isto vreme, ali ovo i nije strip o tome (i, dodao bih, nadam se da će biti stripova i o tome u nekoj skoroj budućnosti, bez obzira ko pobedi u Utorak) već najpre strip o tome koliko američki građanin javnu politiku na kraju dana, posebno izbornog dana, svodi na pregršt iracionalnih reakcija na do karikature stilizovane karakterizacije kandidata i kako ovo donosi –sada je to jasno, potpuno realan – rizik da se moć stavlja u ruke osoba koje su otvoreno nečasne, nekompetentne, ili obe stvari odjednom.

 

 

Preokreti koji Jacka vode ka Beloj kući su zabavni i strip ima dobru dinamiku eskaliranja skandala i incidenata koji menjaju naklonost američkog glasačkog tela. Dobra satira ume da prepozna srž problema i predstavi je kroz pažljivo sažetu, ekscesnu scenu i takvih scena je ovde dovoljno, pa kada u završnici stripa dijalog dvoje kandidata postane skoro potpuno razdvojen od bilo kakvih pravih pitanja javne politike i vodi se na razini farse, ovo ne samo da je konzistentno sa dotadašnjom radnjom već i potentno korespondira sa onim što gledamo u stvarnom životu i stvarima koje izgovaraju stvarni američki kandidati za predsedničku funkciju. Mislim, ilustracije radi, Jack u finalu kampanje temelji svoju platformu na tome da je on lično protiv dece i da će voditi i takvu politiku kad bude izabran a entuzijastičke reakcije birača su zapravo ubedljivo dosledne jer se tokom stripa prikazuju sve veoma uverljive, realistične populističke i demagoške tehnike koje svakog dana gledamo na televiziju u „našem“ svetu.

 

Humphries ljudsku pohlepu, moralnu slabost, nedoslednost i sklonost padu koje idu uz rast u okruženju moći ovde otelovljuje u liku demona koji Jacku pomaže u kampanji, što je legitiman satirički alat, no pitam se da li je Citizen Jack ikada imao nameru da ima i drugu sezonu. Razume se, mnogo toga zavisi i od ishoda izbora naredne nedelje jer stvarnost ovde ima šansu da ode na drugu stranu od one kojom je satira finiširala ovaj miniserijal. Ipak, zavodljivo je spekulisati o tome je li Humphries uopšte razmišljao šta bi neko poput Jacka stvarno i radio u Beloj kući sada kada je Tramp na njenom pragu.

 

Crtač Tommy Patterson je ranije radio na strip verzijama Warriorsa ili Game of Thrones ali Citizen Jack mu je nesumnjivo najbolji rad do sada. Od na momente iznenađujuće detaljnih scena na granici geoffdarrowovskog baroka i odličnog dizajna demona, Patterson se sigurno proteže do kvalitetnog slepstika koji je potreban da ova vrsta komedije uspe. Kolor je pomalo nekonzistentan ali nije to ništa što ovom stripu može ozbiljno da naškodi.

 

Citizen Jack treba pročitati jer svedoči o vremenu u kome satira, čak i kada je prilično ekstremna, zapravo jedva da drži korak sa stvarnošću, ali jer i pored toga uspeva da napravi nekoliko dobrih poenti. A ako Tramp pobedi, možda druga sezona ovog stripa bude neizbežna.

 

Pročitani stripovi: Secret Six i Iron Man

Na superherojskoj strani ograde sam čitao razne stvari…

 

Nedavno okončani Secret Six serijal koga je pisala povratnica Gail Simone je uspeo da me prvo ozbiljno uplaši a zatim i umiri i podseti da pričamo o scenaristkinji sa najduže konzistentnim autputom u superherojskom biznisu. Njen prethodni Secret Six serijal iz 2008. godine mi je bio jedan od najomiljenijih DC stripova u poslednjih deset godina i kada sam video da u New 52 inkarnaciji imamo posla sa novim timom, kao i da je crtač Ken Lashley – ne nužno moj omiljeni superherojski autor – malko sam se zabrinuo. Prva epizoda je pritom bila smeštena in medias res, bez namere da čitaoca postepeno uvede u novi status quo i time svakako malo zbunjujuća. No, nije predugo trebalo da zaključim da su, kako Alah i zapoveda, jedna žena i jedan crnac proizveli jedan od najinteresantnijih aktuelnih superherojskih stripova u korporacijskoj ponudi.

 

Simoneova ovde ponovo uspeva da uhvati proverbijalnu munju u flašu i sklopi tim metaosoba koje nisu ni superheroji ni superzločinci već najpre disfunkcionalni sociopati koji na neobjašnjive načine, prolazeći kroz bizarne zavere i konflikte sa sadističkim negativcima uspevaju ne samo da profunkcionišu kao ekipa već i da se realizuju kao porodica. Moji prvobitni strahovi što moram da se upoznajem sa novom galerijom likova nakon što sam zavoleo prethodnu brzo su raspršeni jer su Simone i Lashley uspeli da kreiraju još jednu postavu bizarnih, društveno marginalizovanih jedinki čiji se brojni emotivni, socijalni i, eh, psihijatrijski nedostaci međusobno potiru dok u sumi ne dobijemo grupu osoba koje autentično brinu jedna za drugu i uspevaju da sazrevaju pojedinačno ali i kao kolektiv, ispunjavajući neke od najosnovnijih svrha superherojskog stripa kao didaktičkog materijala za decu i omladinu.

 

Naravno, druga je decenija XXI veka pa su ti neki otpadnički likovi u ovom stripu uistinu bizarni. Simone ne beži od svakojakih transgresija, rodnih, rasnih, čak i čisto telesnih – na primer spretno poentiranje sa novim izgledom Ralpha Dibneyja, Elongated Mana – uspevajući da pritom protrese klasični DC kanon i da humanizuje svoje likove na veoma ubedljiv način.

 

Secret Six u ovoj inkarnaciji nije našao put do srca prevelikog dela publike – verovatno jer je Simone na već bizarnu osnovu dodala još nekoliko zaokreta bizarnog – pa je serijal okončan sa četrnaestim brojem pre par meseci. Opet, to da se DC u nekim svojim serijalima trudi da ispituje (i blago prekorači) granice aktuelnih socijalnih normi i zađe malčice u divlju teritoriju je lepa stvar koju treba podržati. Nadam se da će Simoneova uskoro imati priliku da ponovo radi sa ovim naslovom jer joj to, uprkos svemu, dobro ide.

 

Preko, u Marvelu sam savladao dosadašnje epizode aktuelnog Iron Man serijala pod nazivom Invincible Iron Man, u scenarističkoj izvedbi Marvelove vedete Briana Bendisa, a koga je Kuća Ideja još pre kraja izlaska Secret Wars počela da izdaje sugerišući da se radi o jednom od najvažnijih njihovih aktuelnih serijala.

 

Što i nije neko iznenađenje – sa uspehom Marvelovog kinematskog univerzuma koji je u velikoj meri utemeljen na harizmi Roberta DJ-a, Iron Man je samo učvrstio svoju poziciju jednog od najvažnijih Marvelovih likova koju je u stripovima svakako imao već decenijama i ima smisla da u novom Marvelovom univerzumu serijal o zlatnom Avendžeru zauzima jedno od centralnih mesta.

 

Bendis na ovaj serijal dolazi nakon prilično radikalnih radova koje su sa Iron Manom izveli Kieron Gillen i Tom Taylor, pogotovo nakon otkrića da je Tony Stark usvojen i nije bio biološko dete svojih slavnih roditelja, ali i posle temeljitog prekomponovanja čitavog Marvelovog multiverzuma u Secret Wars. U tom smislu, a i imajući u vidu da ga piše jedan od najbitnijih Marvelovih scenarista u poslednjih petnaestak godina, zaslužan za mnoge kreativne odluke donesene u ovoj kući, aktuelni Invincible iron Man je iznenađujuće smiren i skoro pa konzervativan strip u kome se šokantna otkrića i promene status quoa dešavaju zapravo polagano i sa merom. Bendis kao da zapravo želi da Tonyja Starka nežno i pažljivo utera u sazrevanje radije nego da ga radikalno transformiše kako su radila dvojica prethodnih scenarista pa ovaj serijal do sada odiše gotovo klasičnim mirisom visokotehnološkog akcionog superherojskog trilera sa propisnim osvešćenim alfa mužjakom u glavnoj ulozi. Bendis pažljivo raspakuje Starkov privatni život pokazujući i njegovu ranjiviju, emotivnu stranu, u intermecima između ekstravagantnog superherojskog spektakla koji podrazumeva sukobe sa neverovatno moćnim protivnicima i onostranim pretnjama. Načelno nisam ljubitelj povremenih Bendisovih izleta u okultne teme – prevashodno jer ih on odrađuje bez mnogo elegancije i nadahnuća – ali je ovde to pristojno izvedeno i interfejsovanje visoke tehnologije i visoke magije, kibernetskih nindža i demona s onu stranu realnosti je odrađeno na prihvatljiv način.

 

U korenu su ipak, kao i uvek kod Bendisa, dobri likovi sa solidnim dijalozima. Raspričanost je ionako jedna od osnovnih karakteristika Tonyja Starka, a što se savršeno uklapa uz Bendisovu slabost ka kilometarskim dijalozima. Ovde Iron man ima i dobre sparing partnere u liku veštačke inteligencije Friday koju je sam dizajnirao i koja je zajedljiva sekretarica kakva Pepper Pots nikada nije imala srca da bude, ali i reformiranog Doktora Dooma koji je sada lep, dobar i izluđuje Starka svojim gospodskim ponašanjem. Tu je i novi ljubavni interes ovejanog plejboja, inteligentna i uspešna naučnica, ali i Mary Jane Watson, koja, gostujući izvan Spider-man stripova uspeva da u ovaj serijal unese dah razume običnih, časnih ljudi sa ulice, koji nisu deo svetskog džet-seta.

 

Ova postavka se, zatim – a donekle i nažalost – menja kako strip ide dalje i kasnije epizode su manje razigrane, više u duhu klasičnog akcionog trilera, sa nešto manje dijaloga i smirenijom radnjom. Utisak je da je drugu polovinu serijala do sada Bendis smandrljao na brzinu pripremajući se za penzionisanje Tonyja Starka i ubacivanje na njegovo mesto petnaestogodišnje Afroamerikanke Riri Williams. Ovo će me zaboleti ako se sve lepe postavke i razvoji likova iz prvih nekoliko epizoda na kraju pokažu kao nebitne i nerazrađene, a sve u ime plemenite ideje o reprezentaciji drugih populacionih grupe pored belih alfa mužjaka.

 

Naravno, Bendis je čovek sa dve usvojene afričke ćerke i uspešnim zamenjivanjem Petera Parkera u kostimu (Altimit) Spajdermena melezom Milesom Moralesom koji je postao solidan favorit publike uprkos početnom skepticizmu (i rasističkim džilitanjima). Da li će isti trik uspeti da izvede dvaput? Videćemo. Ono što je izvesno je da je Marvelu Tony Stark i dalje isuviše važan da bi ga se odrekao i da ćemo ga i dalje videti u stripovima čak i ako ne bude (jedno vreme) nosio crveno-zlatni oklop. Kako se u superherojskim stripovima sve te radikalne identitetske hirurgije na kraju završe povratkom na staro, nema sumnje u to da ovo nije poslednji put da smo videli Starka kako koristi svoje repulzore boreći se za pravdu i kapitalizam sa ljudskim likom.


Prednost rada na jednom od najvažnijih serijala cele izdavačke linije je i u tome što su vam skoro garantovani odlični crtači pa je tako David Marquez ilustrovao prvu priču i priredio nam jedan punokrvni superherojski spektakl sa sjajnim kadriranjem i ikoničkim scenama, ali i sa uspelim prizorima humora na kome je Bendis u njoj insistirao, prelazeći povremeno u čistu komediju. Nasledio ga je meni uvek dragi brazilski veteran Mike Deodato na drugoj priči koja se svojim mračnijim zapletom uklopila i u njegov realističniji crtež i tamniji ton.

 

Bendis paralelno sa svojim starim, pouzdanim saradnikom, Bugarinom Alexom Maleevim radi i serijal International Iron Man koji je za sada odmereno pripovedana priča o prošlosti Tonyja Starka a koja treba da otkrije tajnu njegovog biološkog porekla. Ovo je misterija koja se, mislim, interesantnijom čini autorima a manje publici ali Bendis je za sada piše udobno i bez mnogo gubljenja u za sebe ponekada karakterističnim meditacijama o trivijalnim stvarima, a Maleeva je uvek zadovoljstvo trošiti pa tako i u ovoj storiji koja nudi manje superherojisanja a više intriga vezanih za bogate i dekadentne porodice čije su imperije izgrađene na starom novcu.