Film: Justice League

Justice League Zacka Snydera (uz malu pomoć Jossa Whedona) je, reklo bi se testament Warnerovoj neodlučnosti u pogledu toga šta bi DCEU po svom identitetu trebalo da bude, ili šta bi želeo da kaže. Marvel, u kontrastu ovome, treba da napravi spomenik Kevinu Feigeu, a takođe, koliko god se unaokolo pričalo da je Ike Perlmuter psihopata, fakat je da je pustio Feigea da produkciju vodi sa jasnom vizijom i čvrstom rukom, da pusti krv gde se to vidi kao neophodno (Ant Man…), ali da nađe formulu koja očigledno radi već skoro punu deceniju i njihov je filmski univerzum po tonu i „poruci“ vrlo jasno definisan. Na komentare da bi možda i „cenjena konkurencija“ trebalo da nađe svoju „formulu“ iz Warnera i DC-ja smo čuli da oni nemaju nameru da filmove prave po formuli, da je DCMU fluidniji ambijent u kome se ne traži „jedan“ narativ i u kome autori pojedinih filmova imaju slobodu da kreiraju svoje priče onako kako to odgovara likovima i zapletima.

Justice League je, nažalost, veoma jasan pokazatelj da ovo nije tačno i istovremeno demonstracija toga koliko je vremena Warner izgubio meandrirajući i premišljajući se kako bi to njihovi superherojski filmovi zapravo trebalo da izgledaju.

U prvom, dakle, redu, Justice League je film koji sasvim manifestno nije ni priča za sebe ni nekakav autorski iskaz umetnika koji ima svu slobodu ovog sveta da glinu taloženu tokom osam decenija superherojskih stripova oblikuje onako kako ga inspiracija ponese ne bi li rekao nešto o ovom svetu i čovekovom mestu u njemu. Suprotno, Justice League je veoma eksplicitno direktan nastavak filma Batman vs. Superman: Dawn of Justice u toj meri da se u njemu apsolutno sve vrti oko Betmenovog osećaja krivice što je Supermen u tom filmu umro i zapitanosti sme li se čovek igrati boga kada je to jedini način da se korupciji suprotstavi sama srž plemenitosti, makar i po ogromnu cenu.

Možda je Snyder zaista i želeo da snimi jednu karakternu dramu sa Betmenom koji sumnja u sebe, sa čovekom u kostimu šišmiša koji očne kapke maže crnom senkom da bi izgledao manje smešno kada ga navuče, a koji vidi kako se svet oko njega menja, kako pljačkaše banaka koje je nekada tukao zamenjuju bića koja mogu da lete i pesnicama ruše zgrade, stari bogovi i novi bogovi kojima je rat način života a svetovi su im samo šahovsko polje, Betmenom koji se u ovakvom svetu očajnički bori da ne zaboravi srž sopstvene humanosti, identiteta, da prevaziđe dečaka u sebi koji i dalje plače nad mrtvim roditeljima što leže na gotamskom pločniku i zaštiti svet koji je nekada arogantno smatrao svojim.

Možda je Snyder zaista ovo želeo da snimi jer su svi ovi motivi prisutni u tekstu ili podtekstu Justice League, ali taj film je zakopan ispod jedne neobično lapidarno izvedene priče o pojavljivanju velike zloće iz svemira koja bi Zemlju da naprosto sprži i regrutnih aktivnosti koje Betmen onda mora da obavi ne bi li se toj zloći pružio častan otpor.

Dosta toga ovde deluje kao nabacano u poslednjoj ruci drafta, možda neposredno pred snimanje, a verovatno i tokom samog snimanja, bez nijansiranja i podteksta koji je, kakvi god drugi njihovi gresi bili, svakako postojao u Man of Steel i Dawn of Justice. Utoliko, sam negativac u filmu, Steppenwolf je možda njegova najslabija tačka na kojoj se mnogo toga slomi. Mislim, za Marvelove filmove se s pravom godinama priča da su im negativci bledunjavi i nikakvi (kakva je bila i Hela u poslednjem Thoru), ali posle Suicide Squad i Dawn of Justice moglo se s jednakim pravom reći da je DC brzo nadoknadio deficit bledunjavosti. Nažalost, Steppenwolf je kao da ste uzeli teatralne karikature iz Suicide Squad i mutavu CGI animaciju iz Dawn of Justice i onda ih samo fotošopovali jedno na drugo.

Jack Kirby je sa DC-jem imao veličanstveno neuspešnu saradnju kada je prvi put otišao iz Marvela početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Njegov koncept „Četvrtog sveta“, mešavina originalne mitologije i naučne fantastike bio je spekatakularno ambiciozan ali se slabo prodavao i bio izotkazivan pre završetka ijednog od serijala. Ipak, njegovi koncepti su s pravom prepoznati kao potentni od strane raznih scenarista i urednika i tokom godina su prodrli u ostale kutke DC-jevog univerzuma, pretvarajući se u sve važniji i važniji njegov deo do mere da su Darkseid i njegovi Apokolips čauši sedeli u temelju mnogih najvažnijih DC-jevih događaja od osamdesetih godina pa do danas. Grant Morrison, kao jedan od najvećih i najkreativnijih Kirbyjevih poštovalaca i nastavljača je obilato koristio fourth world/ new gods podlogu za mnoge svoje velike priče tokom rada na DC-ju pokazujući da ovi – možda malo starinski – koncepti ljudski mogu da se udenu u savremeni DC senzibilitet.

Nažalost, Snyder (i Whedon) izgleda nije čovek koji bi prepoznao mitološku veličinu Kirbyjevih raskošnih spejs opera, a u filmu za koga je Warner insistirao da bude kraći od dva sata i potroši nešto vremena na humor i šegu, bilo je mesta samo za najgrublji sažetak motivacija i istorije Apokolipsa. Rezultat je da je Steppenwolf izuzetno neubedljiv i tanak negativac – simbolizovano već time da se Snyder nije potrudio čak ni da zaposli glumca na njegovom oživljavanju, odlučujući se umesto toga za suvu animaciju – da je cela ideja o postojanju Darkseida i nekog drugog sveta koji actually ima duboko utemeljenu motivaciju da napadne Zemlju, da su parademoni zastrašujuća armija iz više razloga, sve to smuljano u bukvalno par rečenica ekspozicije i mada, naravno, ne smatram da film od dva sata treba da ima još tri sata dokumentarnog apendiksa  koji bi činile anotacije vezane za Kirbyja i fourth world, nesumnjivo je da je ovakav sažetak ponudio negativca koji ni na mišiće ne može da bude interesantan (ne pomažu ni abismalno pisani monolozi koje S’wolf ispaljuje) a kamoli da nosi film onako kako bi nam valjalo u filmu koji pokazuje kako se tim najvećih heroja na planeti okuplja iz velike nužde.

Opet, jasno je da je Steppenwolf samo mekgafin koji služi da Betmen i Wonder Woman okupe Ligu pravde (ili da je „udruže“ kako veli naš, pomalo nezgrapan prevod slogana Unite the League) i ja bih sve ovo lako izopraštao da su regrutacija tima i njegova hemija valjani. Uostalom, Thoru sam velikodušno oprostio Helu na ime superiorne svemirske vožnje u ostatku filma.

Međutim, stvari ovde stoje ne sasvim loše ali ipak polovično. Problem filma ostaje što je ovo iznad svega priča o Betmenovoj krivici i žudnji da ispravi neispravljivo i Zemlji vrati Supermena koji je simbol nade, ne puke moći, pa su tako regrutacijske scene neujednačene po tonu a srastanje grupe individua u tim koji treba da odbrani planetu je odrađeno uzgredno, veštački, bez te neke pomenute „hemije“.

Individualno, Jason Momoa je zapravo sjajno iskoristio mesto pod reflektorima i pružio harizmatičnog i grubim potezima slikanog ali višeslojnog Akvamena. Ko je TO očekivao??!?!?!? Ezra Miller je nerdy/ fanboy i očigledno oblikovan po uzoru na Kida Flasha radije nego na „stvarnog“ Barryja Allena. On služi i kao comic relief i ne mogu da kažem da je u tome loš, ali film ovde ima neugodne tonalne skokove između duboko ušutane emotivne drame i lakog big bang theory zajebavanja.

Ta raspetost filma između pokušaja da istovremeno bude i Millerov Dark Knight Returns, ali i Super Friends na kraju najviše ošteti Cyborga. Neću lagati, radi se o jednom od meni najdražih DC superheroja, komplikovanom liku koji je iz pera Marva Wolfmana uspeo da izađe kao interesantna i višeslojna ličnost sa svešću o rasnoj determinisanosti ali i jasnom ambicijom da je prevaziđe, kao i stigmom osobe sa invaliditetom koja se upinjala da prvo sebi dokaže da je i dalje „able“ ili, ako hoćete „validna“.

Film ovom poslednjem daje bukvalno jednu rečenicu vremena da se gledaocu sugerišu protivrečnosti u Cyborgovoj duši i posle toga on nažalost postaje token negro u timu koji odrađuje šta treba (ume da hakuje, ume da puca) ali ne nosi nikakvu posebnu dramsku tenziju. Ray Fisher za ovo nije kriv, on i izgledom i glumom radi sve što treba, rekao bih da je problem ponovo što je ovo ansambl film koji nema vremena da ide u kojekakve dubine. To je svakako bilo za očekivati, ali opet, kako je osnovni mekgafin u filmu jurnjava za mother boxovima, a čiji je i Cyborg produkt (i u aktuelnom stripovskom kontinuitetu), bilo je za očekivati da ovaj lik ima ključniju ulogu i bolji tretman.

Wonder Woman je pristojna, mada Gal Gadot već kreće da vidno šmira u nekim scenama, verovatno ni sama sigurna da li treba da bude stripovski teatralna ili malo zajebantski opuštenija.

Najgori je, avaj, Cavillov Supermen koji je potpuno ispušten i prosto mi je nejasno da je Geoff Jones pustio ovakve scene u film. Ako je u prethodna dva filma Cavill pokazivao Supermena koji (bolno) sazreva i Supermena koji se bori sa konceptom zrelosti (i moći koju mu je ona donela) i bio prilično dobar, ovde deluje kao da mu je režiser dao upustvo „Sve vreme si naduvan. Okej? Razbijen si ko bulja i sve ti je kul i opušteno te boli kurac jer si razvaljen.“ Povratak Supermena ne samo među žive već među heroje, povratak simbola nade i borbe u kojoj nikada nema predaje bi trebalo da bude emotivni vrhunac filma, ali nažalost Cavill u ovim scenama deluje kao da učestvuje s pola pažnje dok u glavi vrti neke do jaja scene iz reklame za Cipiripi koju je sinoć šest sati na ripit gledao na Jutjubu cimajući petnes kila iz nargila.

Kada se ovome u kontrast stave emotivni momenti sa Lois Lane i majkom Kent stvari deluju kao da gledamo dva različita filma. Jedan je halmarkova melodrama odrađena po ugovornoj obavezi bez mnogo truda da se prevaziđu uobičajeni klišei, a drugi deluje kao trejler za narednu igru iz serijala Injustice.

Čime hoću da kažem da su akcione scene na momente iznenađujuće nemaštovite. Ima tu i sjajnih momenata, da ne bude zabune. Scena sa Wonder Woman u Londonu je vrlo dobra mada Snyder ne može da izdrži da ne odradi bar malo slo-moa, ali je režirana promišljeno i sa ukusom. No, kako film odmiče, akcione scene počinju da bivaju sve veći CGI eksces sa sve manje propisne akcije. Ima tu ikoničkih momenata i kada se Wonder Woman i Aquaman bore protiv Steppenwolfa, ili kada Amazonke pokušavaju da odnesu mother box van njegovog domašaja ima tu dobre montaže i solidnih kadrova. No, problem je svakako to što se veliki deo akcije u filmu oslanja na CGI parademone i potpuno veštački naslikane ambijente u kojima se borba odvija pa stvari zaista deluju kao osrednja video-igra. Samo jedna scena na sekund podseti da smo u Dawn of Justice imali goddamn Batmana protiv pune sobe ljudskih bokserskih džakova i mada ja zaista volim da gledam Wonder Woman kako se tuče sa bogovima, moglo je to bolje.

I generalno, film je vizuelno neobično nemaštovit. Već je Dawn of Justice sugerisao da dizajn Snyderovih DC filmova kreće silaznom putanjom, pa je posle makar vrlo lepo dizajniranog Watchmena i Man of Steel koji je makar jasno komunicirao šta želi u ovom domenu, ovaj film imao kreativno ispuštenog Doomsdayja. Sa Justice League idemo sledeći korak na niže pa se finale filma odvija u sasvim artificijelnom okruženju koje više asocira na nekakvu Xbox 360 igru napravljenu u Rusiji pre deset godina nego na bilo kakvu Rusiju u kojoj čovečanstvo očajnički brani planetu od invazije iz svemira.

Da ne grešim dušu, Betmenova oprema izgleda dobro a i mother boxovi su pristojni i, mada se ni jednom u filmu za Steppenwolfove teleporte ne upotrebi termin boom tube (ZLOČIN!), na drugoj strani mi je dizajn Cyborga bio okej – vrlo sličan onome kako on izgleda u aktuelnim stripovima. I kada se na kraju u post kredits sceni pojavio i glavom i BRADOM Slade Wilson u vrlo solidno urađenom kostimu, priznajem da sam ciknuo kao devojčica. Dakle, ima ovde i dobrog dizajna, ali je i on možda malo žrtva za DCMU karakteristično agresivne kolor-korekcije koja sve farba u plavičasto-sive nijanse i bespotrebno umiruje i one elemente filma koji treba da budu nemirni.

Whedonovski humor je tu i ne mogu da kažem da ne funkcioniše, ali problem jeste u toj tonalnoj razuđenosti i neuspehu da se pomiri Snyderov emotivni Betmen i njegov napor da stvari ispravi, sa Aquamanom punim života sa jedne strane i nervoznim Flashom sa druge.

Opet, ako je ova priča konačno odrađena a tim okupljen, to ipak znači da za sledeći film (pa makar u njemu ne bilo Afflecka koji kao da najavljuje bekstvo) najzad imamo podlogu da dobijemo „story“ koji neće biti „origin“ i u kome će hemija tima moći da bude u centru kreativnih napora. Pa onda… da čekamo neku 2020. godinu?

Film: Wonder Woman

Evo mojih utisaka o Wonder Woman, taksativno:

Uvezivanje WW u DCEU: Mislim da je ovo obavljeno elegantno. Film se prirodno nadovezuje na Dawn of Justice i uspeva da nenametljivo razreši mnoga potencijalno problematična pitanja u vezi toga kakav je ovo zaista univerzum ako u njemu postoje bogovi i zašto je Diana na Zemlji, među ljudima i koja je njena motivacija da se uključi u borbu za pravdu. Takođe, stilizacije kojima se pripoveda o „mitološkoj istoriji“ su prilično uspele i kombinuju estetiku stripa i video-igre na način koji udobno sedi sa ostatkom filma koji osciluje između nešto pojačanog realizma (na kraju krajeva, tu su glumci iz Trainspottinga i, ako se ne varam, nekih filmova Majka Lija) i savremene video-igre.

Poštovanje strip-kanona: Iznenađujuće solidno. Moj problem sa prvih dvadeset minuta ovog filma je svakako što su scene na Temiskiri rešene na najjednostavniji pa otud i najmanje maštovit način. Dženkinsova svakako vrlo vešto uspeva da spakuje ogromnu količinu ekspozicije, filozofije i osnovne karakterizacije glavnog lika na mali prostor (koristeći, doduše flešbek unutar flešbeka unutar flešbeka koji čini čitav film) i da publici proda i društveno uređenje i mitološku zaleđinu amazonske zajednice ali i dosta ubedljivu motivaciju za mladu Dianu da napusti otadžbinu i otisne se u svet, ali cena koja se tu plaća je da su na Temiskiri svi očajno izveštačeni, pričaju kao glumci u petparačkim preradama antičkih drama, nose kacige po ceo dan i ponašaju se kao u nekom jeftinom pozorištu. No, opet kažem, Wonder Woman pokušava da bude strejt superherojski origin story pa se nisam ni nadao postmodernizmu Deadpoola i Suicide Squad ili gritty pristupu koji nam je prijao u Loganu.

Scenario svakako vrlo lepo uvezuje Stiva Trevora u priču poštujući originalne stripovske kanone a Kris Pajn je izuzetno dobar izbor za ovu ulogu. Ono što film ne pokazuje, a svakako nisam ni očekivao su marstonovski erotski/ BDSM podtekst i filozofija društva, no možemo biti zadovoljni makar posrednim ukazivanjem na lezbijski mentalitet društva na Temiskiri.

Period: Zanimljiv izbor je što je film smešten u Prvi svetski rat, umesto u Drugi u kome se većina originalnih Wonder Woman priča dešavala. S jedne strane, razumemo, jer dobar deo tih WW stripova se dešavao na Pacifiku i Japanci su bili negativci, pa je svakako lakše stvari staviti u Prvi rat gde su Nemci bili negativci koje nisi morao da pobediš oružjem za masovno uništenje koje si upotrebio na civilnim metama. S druge strane, Prvi svetski rat je predstavljen… pa, rekao bih bez poštovanja za ono po čemu je taj rat zaista bio zapamćen. Film daje malo lip servicea „The war to end allwars“ sentimentu i očaju trench warfarea ali se, nažalost zatim previše zanese u pokušajima da Nemce prikaže kao silu koja razvija oružje za masovno uništenje i koja zato po svaku cenu mora biti zaustavljena (što je priča koja se često relativno nedokazano vezuje za Drugi svetski rat). Dalje, film ima jednu scenu u kojoj se trench warfare potpuno izvrće ruglu jer pokazuje kako šačica Amerikanaca (i njihovih multietničkih saveznika – Škota, Američkih Indijanaca i Arapa) predvođena jednom Čudnom Ženom može da uradi ono što Francuzi i Belgijanci godinama nisu mogli, a zatim nastavlja sa promašenim metaforama koje su označitelji koje vezujemo za Drugi svetski rat: velike civilne žrtve, bombardovanja gradova korišćenjem avijacije. Nažalost, samo finale filma, poslednjih pola sata, se i inače potpuno raspada u jednoj konfuziji motivacija i taktika. Te oćemo maskirani na bal, te istrčaćemo sa bala, te jel’ treba nekog da ubijemo, te da li ćemo da dignemo u vazduh skladište, postrojenje za proizvodnju oružja ili avion koji treba da ga isporuči? Da ne pominjem da onakvi avioni nisu postojali u ono vreme…

Finale ima simpatičnu videoigračku eskalaciju sukoba, od infiltracije kroz obične neprijatelje, preko minobossa do finalnog bossa i poslednji bosfajt jeste okej – mada su bolje borbe ranije u filmu, pogotovo ona u Veltu – ali je sasvim besmisleno i, ako ste Srbin čini su preci u tom trenutku probijali solunski front i oslobađali Balkan i južnoslovenske teritorije, prilično komično to postuliranje da bi bombaški napad na London nekako doveo Nemačku do pobede u Prvom svetskom ratu.

Politika: Možda sam ja mnogo levo na političkom spektru, ali ono kako je Temiskira prikazana meni je malo mlitavo. Ovo je ostrvo puno žena ratnica koje ne samo da drhte na sam pomen Aresa, boga rata, nego i kad se na njega iskrcaju dva čamca Nemaca sa poluautomatskim puškama, dođe do masakra u kome ni Vučić ne bi ništa mogao da uradi. Ne samo da Amazonke pokazuju potpuno pomanjkanje smisla za taktiku kada sa dobro uvtrđene, nedostupne litice sa koje mogu strelama da lepo poraze vojnike što forsiraju obalu bez ikakvog razloga silaze na plažu da tamo budu pobijene, nego i ne treba zaboraviti da petnaest minuta pre toga gledamo žene koje bukvalno po ceo dan vežbaju za rat a onda pretrpe strašne gubitke protiv pola voda prepadnute mornaričke pešadije.

Ali to na stranu, iako film ima sasvim lepe feminističke ukrase (Diana eksplicitno u jednom momentu kaže muškarcu da on ne odlučuje šta ona treba da radi, a tu su i scene sa britanskim vojnim i političkim vrhom koje su elegantno urađene i imaju lepa nijansiranja što ukazuju na mukotrpnu borbu za emancipaciju žena sa početka prošlog veka), on pada tamo gde bi trebalo da je najjači. Dianina motivacija je na kraju dana JEDAN muškarac, kroz koga ona, kao percipira stvarnu ljudsku prirodu. Ma ajte molim vas. Kao da nije bilo dostupnih ženskih likova koji su je mogli motivisati, a ne lepi plavi, širokorameni plavušan koji kaubojski odjuri da se žrtvuje da bi svet imao prilike da dočeka demokratiju i Novaka Đokovića. Mislim, ponovo, nisam protivan da se film završava na pouci o ljubavi ali slabo je to meni prodato i protagonistkinju suviše čini zavisnom od osobe sa penisom za moj ukus.

Stilizacija: Odlična, uglavnom. Kostim vrlo dobar i veran stripu. Film i dalje pati od prevelike naklonosti plavom delu kolornog spektra – kao i svi Warnerovi superherojski uratci – ali su borbe snimljene jako dobro uz dosta videoigračkog kadriranja i koreografije koja ukazuje na to da je NEKO gledao Pračju Pinkeva. Zapravo, Wonder Woman dosta preuzima od Čokolade ovog režisera, osim što je Čokolada, naravno, film, sa doslednijom pričom, mnogo manje patetike i glavnom junakinjom koja se bori bolje. Opet, Gadotova je u svemu ovome zaista jako dobra – na stranu što je bila u drugom stanju za vreme snimanja – jer ima u stvari tešku ulogu u kojoj uspeva da bude i potpuno naivna (plemeniti divljak) i višeslojna, i sklona dvosmislenom humoru itd. Prateći ansambl glumaca uglavnom isto solidan, pogotovo Trevorov odred žigosanih,  ali film gubi na plošnim negativcima.

Da je prvih 20 minuta odrađeno nešto duhovitije a poslednjih pola sata smislenije i logičnije, bio bi ovo odličan film pošto mu je sredina – od stizanja u London pa do polaska na bal – prilično dobra sa odličnom akcijom i uspelim uplivima humora. Ovako kako jeste, Meni je Dawn of Justice zapravo bliži i smeliji film.