Pročitani stripovi: Avengers of the Wastelands, Savage Avengers, Berserker Unbound, A Walk Through Hell, Machine Gun Wizards i Space Bandits

Danas bih dao kratak, neobavezan, sasvim žovijalan pregled nekih od stripova koje sam čitao poslednjih dana. Biće tu i superheroja, i nesuperheroja, varvara i kriminalaca, svemirskog i drugog tipa. Biće i Mark Millar koji je sve to odjednom. Neće biti lako ni njemu ni nama.

No, hajdemo prvo u smeru superheroja, alternativnih budućnosti, medmaksovštine i markmillarovštine kanalisane preko najmanje dva stepena apstrakcije. Hoću reći, pogledajmo na šta je ličio Avengers of the Wastelands, miniserijal od pet epizoda koji je izlazio u prvoj polovini ove godine, dok je još delovalo da ljudska rasa ima šansu i da nismo osuđeni na skoru, neumitnu propast.

Naime, „Wastelands“ iz naslova ovog stripa nije samo korektan opis naše sutrašnjice već i lokalitet u Marvelovom vremeprostoru kog je izmaštao Mark Millar pre više od jedne decenije za svoju Old Man Logan priču o ostarelom Wolverineu u budućnosti koja je krenula po zlu – kao i svaka budućnost u Marvelovom multiverzumu, sem što je ova bila vezana baš za samog Wolverinea koji je pobio čitav svoj X-Men tim zaveden Mysteriovim iluzijama i time doveo do pada čitave svetske civilizacije kada su superzločinci uleteli da popune vakuum, počistili superheroje sa scene i zaveli vladavinu terora na planeti (ili makar u SAD u kojima se sve ove priče događaju).

Premotamo li deceniju unapred, znamo da je Old Man Logan bio kasnije srazmerno uspešan serijal koga je prvo vodio Jeff Lemire a onda je predat na staranje Edu Brissonu koji ga je dostojno i dostojanstveno dovezao do kraja sa maksi serijalom Dead Man Logan prošle godine, puštajući ostarelog (anti)heroja da se konačno odmori ali i kreirajući usput nekoliko zanimljivih likova koji su ostavili mogućnost za pričanje novih priča u ovom okruženju.

Avengers of the Wastelands je upravo to – nova priča u alternativnoj budućnosti Wastelands univerzuma, sada sasvim nevezana za Wolverinea ili X-Men, sa ambicijom da istraži deo potencijalno bogatog simboličkog i drugog materijala što ga nudi razrušeni svet kojim vladaju superzločinci.

Više puta sam već pominjao da je Brisson jedan pouzdan profesionalac koji ne mora da vas sruši na pod hikmanovskim uzletima vizije niti kingovskim dubokim zaronima u likove i njihove najintimnije nutrine, ali koji je veoma sposoban da osmisli priču, da joj uverljivu dramsku strukturu, žonglira među nekoliko likova i šaltajući prirodno između akcije, drame i komedije, ponudi zaokružen paket. Avengers of the Wastelands je manje-više upravo ovo, uz ukazivanje da je ovde Brisson praktično po prvi put pušten da u centar stavi likove koje je sam kreirao, prikači im par klasičnih trećepozivaca i onda ih usmeri protiv neprijatelja koji, iako ne potpuno stran klasičnim Avengersima, tradicionalno ima mnogo više veze sa Fantastičnom četvorkom.

No, ako se podsetimo da je i sam Old Man Logan prvi put viđen upravo na stranicama Fantastične četvorke u vreme kada je Mark Millar sa Bryanom Hitchom radio ovaj serijal, ispada da Brisson praktično dovodi čitavu priču kući.

Neke od najboljih priča o Avengersima su one u kojima tim supermoćnih pojedinaca mora da se suoči sa daleko nadmoćnijom pretnjom, bude rastrzan neverovanjem u sebe, možda spoljnjim političkim pritiscima, možda međusobnim nepoverenjem, i na kraju pobeđujući unutarnje demone pobedi i spoljne izazove. Hickmanov cenjeni trogodišnji opus je na kraju dana bio upravo to, a mogle bi se navesti neprebrojne priče iz klasične ere koje su imale ovakvu potku. Avengers of the Wastelands je baš ovo, priča o okupljanju tima u svetu u kojem superheroji praktično ne postoje a i ako se pojave, budu skršeni združenim radom kriminalnih vladara pustošnog sveta, osim što Brisson ima mogućnost da se pozove na istoriju ovog sveta i uzor u superherojima vremena prošlih pa je okupljanje tima koji, isprva vrlo uzdržano, sebe naziva Avengersima, zapravo simpatična lekcija iz skromnosti, verovanja u ideju ali sumnje u sebe itd. Glavni junaci, koje smo upoznali u Dead Man Logan, su Danny Cage i Bruce, nove verzije Thora i Hulka, interesantne varijacije na klasične arhetipove sa karakterizacijama koje su višeslojne i moćima koje nisu nužno samo u domenu grube sile i ogromne snage. Od početka serijala, Danny i Bruce, udruženi sa novim Ant Manom su praktično na putu, gde će anpasan pokupiti Viv Vision ali i novog Kapetana Ameriku, jedan interesantan antiherojski lik, a sve pokušavajući da osujete suludi plan Doktora Dooma koji je, vidi se to sve vreme, sa svojim nakupljenim iskustvom, resursima, magijom i tehnologijom, mnogo jači od svih njih zajedno.

Brisson uspeva da okrutnu markmillarovsku postavku u svetu bezvlašća i ogoljenog nasilja prirodno proširi tako da vidimo da postoje i oblasti sa sačuvanom tehnologijom i društvenim strukturama – približavajući tako Wastelands okruženje Fist of the North Star standardima, i odmičući se od Mad Maxa koji je bio očigledna predložak za originalni Old Man Logan – a sukob (novih) Avengersa i Dooma na kraju ima jednu veoma zadovoljavajuće filozofsku dimenziju i ne završava se na tome čiji su bicepsi veći i ko ima više robota da baci na onog drugog. Likovi imaju prostora za rast a neizbežne sumnje i rascepi u timu razreše se na veoma odmerene načine.

Marvelove priče u Wastelands mizanscenu su do sada imale sreću da ih crtaju veoma dobri autori pa je tako posle Stevea McNivena, Mikea Deodata, Marca Checchetta, Mikea Hendersona (i drugih) na red stigao mladi Jonas Scharf. Ovaj Nemac je uglavnom poznat po radu sa Cullenom Bunnom na horor serijalu Bone Parish gde je blistao a Avengers of the Wastelands mu je izvrsna vizit-kartra za dalji superherojski rad ako ga poželi. Scharf je ekonomičan pripovedač sa velikom gustinom informacija po tabli a da tempo pripovedanja zbog toga ne deluje isforsirano, naprotiv, sa taman dovoljno patosa i predaha da sve ima jednu dobrodošlu „epsku“ dimenziju. Pritom, taj epski stil svakako je primeren ovakvoj priči i očitava se u mnogim ikoničkim tablama, ali Scharf ima i sasvim humane elemente u svom crtežu, približavajući nam likove koji su mahom ili vrlo ili potpuno novi tako da ih prihvatimo i upoznamo. Finale u Novoj Latveriji je primereno dramatično i ovde kolorist Neeraj Menon signalizuje promenu biranjem tamnijih, „metalnijih“ tonova da se napravi jasna razdelnica u odnosu na pustinjski mizanscen prethodnih nastavaka. Vrlo pristojan mali strip.

Drugi serijal za danas isto ima Avengers u naslovu ali je tekućeg tipa. O „pravim“ Avengersima ću pisati kada za to bude pogodne prilike, ali ovom prilikom recimo koju o možda i iznenađujuće zabavnom serijalu Savage Avengers koji izlazi od Maja prošle godine i u dosadašnjih šesnaestak brojeva je, iznenađujuće, uspeo da jednu skoro šaljivu, a svakako jednodimenzionalnu premisu, razvije u narativ koji ne osvaja inteligentnošću ili dubinom, ali kao da uspeva da jake strane likova koji ga nose iskoristi na najbolji način.

Naime, Savage Avengers je jedna od onih priča u kojima imamo gomilu supermoćnih individua od kojih neke pripadaju ili su pripadale već postojećem timu, a koje se udružuju silom prilika da bi zaustavile iznenadnu novu pretnju, a što ih tokom vremena isprofiliše u novi tim sa posebnom dinamikom i senzibilitetom. Otud „Avengers“ u imenu ovog magazina treba shvatiti prilično uslovno jer je ovde od „pravih“ Avengersa prisutan praktično samo Doctor Strange (i, ajde-de, na guzove, i Doctor Voodoo), dok je ostatak ekipe sastavljen od profesionalnih ubica, pljaškaša, psihopata, pa i jednog sertifikovanog poludemona. Gerry Duggan, scenarista i kreator serijala je prošle godine primetio da bi jednako pošten naziv bio i „Stabby Avengers“ s obzirom na to koliko ubodnih oružja ovde ima po članu tima. Svakako je jasno da ovo nisu Avengersi vašeg dede koji su bili i dalje inspirisani idealima pravične borbe iz još uvek svežeg u sećanju Drugog svetskog rata. Ovo je tim koji, za razliku od originalnih Avengers, ne da nema problem da ubija već kome je možda osnovni cilj da iznađe način da jednom zauvek ubije jednu od najvećih pretnji ikada u Marvelovom glavnom univerzumu.

Ova najveća pretnja, pak, dolazi – iz sveta Konana Varvarina.

Šašavi krosoveri su, naravno, Marvelov hleb svagdašnji i ne treba zaboraviti da je i sam magazin Conan the Barbarian već u jednom od prvih svojih brojeva ranih sedamdesetih imao krosover sa multiverzumom Michaela Moorcocka. Konan, dakle, nije gadljiv na multiverzum i krosovere – pre neku godinu dok su prava još bila u Dark Horseovom privremenom vlasništvu, Gail Simone je za DC uradila zabavan miniserijal gde su se Konan i Wonder Woman nakratko udružili, a sada kada je Konan ponovo „kod kuće“ u Marvelu, pogotovo sa Gerryjem Dugganom koji je pisao prvu priču u novom Savage Sword of Conan, nije neko iznenađenje da ova verzija Avengersa u svoje redove ubraja i omiljenog Varvarina.

Štaviše, onako kako je Avengers of the Wastelands suštinski baziran na konceptu iz Fantastic Four, tako je i Savage Avengers zapravo neka vrsta „nastavka“ priče iz klasičnih Uncanny X-Men 190 i 191 gde su Chris Claremont, John Romita Junior i Dan Green prikazali kako Kulan Gath, moćni čarobnjak iz Konanovog univerzuma, magijom pokorava moderni Marvelov univerzum. Ova prilično sumanuta priča sa polovine osamdesetih daje osnovu za aktuelni serijal u kome se Konan, transportovan kroz vreme, udružuje sa likovima kao što su Wolverine, Elektra, Black Widow, Doctor Voodoo, Punisher, Doctor Strange, Magik itd. za mnogo krvopljusne zabave i na uživanje masa koje od stripova ne traže nužno uvek dubinu i filozofiju.

Savage Avengers, da bude jasno, nije strip dubine i filozofije već akciona ekstravaganca u kojoj posle pet strana predigre odmah dobijate money shot u vidu prizora kako se Konan bori protiv gomile nindža, u kome Elektra i Doctor Strange imaju snošaj u bestežinskom stanju, Punisher Konanu pozajmljuje automatsku pušku za jedan prilično težak sukob sa nadmoćnijim neprijateljem a sam Konan, posle noći u kojoj je od seksa odvalio ne manje od tri prostitutke (trefikovane od strane meksičkog narko-kartela, naravno, a koji posle najebe), uzima prostetičku nogu jedne od njih da ubije emanaciju demona Shuma-Goratha koja u ljude ulazi kroz kokain. Savage Avengers se ovde bore protiv asgardskih zmajeva i čudovišta iz pakla, glave se seku, udovi lete na sve strane a čarobnjaci plaćaju strašne cene za putovanja kroz vreme, oživljavanje mrtvih i – u jednom momentu – pridobijanje Konana na svoju stranu nakon što mu je Doktor Doom poslužio vrlo ukusnu večeru.

Gerry Duggan je vrlo spretan scenarista, kadar da se prilagođava materijalu i sa Savage Avengers imamo utisak da je čovek sebi stavio imperativ da se dobro zabavi. Utoliko, indikativno je da ovo već šesnaest brojeva uspeva da vozi jednu priču, umešno razdeljenu na prirodne epizode, ali sa jasnim ciljem, jasnom motivacijom likova i energijom što je daje osećaj neverovatno ogromne pretnje i požrtvovanih napora gomile likova koji uglavnom ne očekuju da prežive ovu avanturu. Ne znam koliko Duggan može da održi ovaj balans, ali da budem iskren, nisam ni očekivao da premisa „Konan i rendom grupa superheroja se biju sa nindžama koje rade za Kulana Gatha“ može da izgura više od tri broja stripa. Duggan pametno pušta da harizme protagonista odrade najveći deo proverbijalnog „heavy liftinga“ i mada likovi nemaju produbljene filozofske dijaloge, teško je poreći da se Savage Avengers u velikoj meri vozi na hemiji koja se prirodno razvija kada spojite Punishera, Elektru, Daimona Hellstroma, Doctor Voodooa, Doctor Strangea, Black Widow, Magik i Wolverinea i stavite ih u situaciju u kojoj će se svet završiti ako oni ne budu 100% ono što jesu – jedva kontrolisana hodajuća oružja sa dubokim psihološkim ožiljcima i previše moći na raspolaganju.

Naravno, lavovski deo posla obavljaju crtači i Savage Avengers veliki deo svoje prijemčivosti duguje tome da ga rade Mike Deodato Junior i Patch Zircher. Deodato je, jasno, već decenijama, pravi čovek kada vam treba neko ko će crtati sumanutu akciju sa mnogo ubadanja i odsecanja, krupnih mišićavih tela i ovde on ni malo ne razočarava nudeći gritty ali dinamičan, brz, vrlo kinematski crtež gde se ne smara sa puno objašnjavanja i filozofija (i Duggan mu se mudro uklanja s puta ne opterećujući priču sa previše dijaloga kada to nije apsolutno neophodno) i pored krvoločne akcije ima mesta i za psihodelične magične vizije. Patrick Zircher preuzima od Brazilca pristup pripovedanju, sa jednostavnim lejautom i brzim tempom, ali ima samo za nijansu humanije likove, da se stripu da ta fina doza melanholije koja ide uz imena što su uživotu mnogo toga izgubila. Koloristi Frank Martin i Java Tartaglia zaokružuju gritty-ali-widescreen ton stripa izbegavajući efekat klaustrofobije i hermetičnosti kakav se često prikrade superherojima kada hoće da budu „krvavi“ a letering Travisa Lanhama je dinamičan i uklapa se uz energiju stripa.

Ukratko, Savage Avengers je „glup“ ali inteligentno glup strip, superherojski akcijaš „R“ tipa, sa energijom koja se crpe iz likova što su svi veći od života i sudaraju se jedni s drugima u toku avanture koja je veća od čitavog sveta na kome se događa. Ko stripove čita da ostavi utisak sofisticiranosti i intelektualizma ovde se neće osoliti. Ostali, samo napred.

Da ostanemo u temi, sledeći strip koga ćemo pogledati je Berserker Unbound, miniserijal što je prošle godine izlazio za Dark Horse a proletos je izašla i kolekcija. Iako su izlazili skoro u isto vreme, Berserker Unbound skoro da se može gledati kao „umetničkija“, zrelija, pomalo opora, gorkoslatka i zamišljena varijacija na Savage Avengers, strip u kome, istina, ponovo imamo varvarina sa mačem koji biva transportovan kroz vreme u moderni svet, i koga ponovo crta Mike Deodato a koloriše Frank Martin, ali koji pored dosta momenata u kojima se pušta krv i sječe mačem ima i momente ćutanja, dijaloga koji su tu samo zato što likovi ne mogu da podnesu tišinu, zagledanosti u prazninu, mira, tišine, kontemplativnosti američke severnjačke provincije… Ako do sada nije bilo jasno, Berserker Unbound pisao je kralj melanholije lično – Jeff Lemire.

Lemire nije prvo ime koje bi vam palo na pamet kada pomislite na mačevi-i-sandale podžanr fantazije pa je tako i Berserker Unbound pre svega jedna diverzija. Ona priča o varvarskom ratniku što će kasnije postati kralj a zatim izgubiti sve u borbi sa moćnim, zlim osvajačima, a koji, posredstvom magije završava u pustoj severnoameričkoj provinciji gde, ranjen i izgubljen, sklapa neočekivano prijateljstvo sa starim beskućnikom koji živi u šumi i jednom nedeljno se spušta do grada da pokupi konzerve koje distribuira lokalna banka hrane.

Iako Berserker Unbound ima dovoljno scena u kojima Mike Deodato potvrđuje da je više nego rođen da crta Konana i njegove klonove, sa flešbekovima na Berserkerovu prošlost, ali i svežim sukobima u kojima se poteže mač a na usta udara pjena ratnog ludila, ovo je pre svega jedna „fish out of water“ priča u kojoj autori istražuju ljudskost svojih likova, od kojih su obojica izgubila praktično sve i na svetu imaju samo sebe i, ako se stvari srećno poklope, jedan drugog. Lemire je na ivici komedije u nekim segmentima, igrajući na prirodno apsurdističke situacije u kojim se orijaški varvarin sa mačem – bez razumevanja jezika – suočava sa elementima modernog civilizovanog sveta, ali je preovlađujuća atmosfera ona lemireovska melanholija ovde pristojno uobličena oko koncepta dva muškarca bez ikoga i ičega na svetu koji čak ni ne mogu da razumeju jezik kojim onaj drugi priča, a koji će imati komplikovan proces ispitivanja sopstvenog muškog ponosa i unutarnju diskusiju da li mogu i žele da posle svega puste još nekog u svoj život. Naravno, ovo je žanrovski strip pa ima dovoljno zlih čarobnjaka i zlih, er, običnih, svakodnevnih nasilnika da se kreira drama koja će pomoći protagonistima da se promene.

Treba reći i da je Berserker Unbound izrazito dekompresovan strip sa Lemireom koji tekst rasteže na mnogo više kadrova nego što je tehnički neophodno kako bi Deodato kreirao atmosferu sporog, umirenog filma, jedne praktično mumblecore situacije gde ćemo gledati ljude kako sede, izgubljeni u svojim mislima, setni i nesigurni kako – i da li – dalje da žive. Ovo jeste neka objektivna slabost Berserker Unbound jer se do kraja ipak sve dešava baš onako kako očekujete i utisak je da je potrošeno previše strana da se dođe do jedne sasvim očekivane, mada tople, ljudske poente. S druge strane, ja sam prilično slab na Lemireov melanholični nastup pa mi dekompresovanost nije MNOGO smetala.

Deodato i Martin su, naravno, apsolutno autoritativni u scenama koje se događaju u Berserkerovom svetu kreirajući atmosferu opresivne, beznadne drame i neverovatnu, veću-od-života akciju, no, zaista je odmor za oči gledajući scene u savremenom svetu gde nema (mnogo) ikoničkih poza i herojskih podviga i gde su pitoma šuma, samoća i tišina preovlađujući elementi atmosfere. Deodato krerira nešto dinamike u objektivno sporim scenama deleći (nepotrebno) table na male kadrove koji zapravo tvore veliki kadar i mada je ovo pomalo i larpurlartizam, dinamičnost svakako biva dobrodošla u nečemu što je ovako spora priča. Martin je heroj ovog ansambla sa maltene kompletnom kontrolom nad tonom, pažljivo kreirajući rasterizovane pozadine u preosvetljenim dnevnim scenama i igre senki u noćnim kadrovima da nam prikaže protok vremena bez potrebe za nedijegetičkim alatima.

Berserker Unbound je prijatan mali strip koji svoju kompleksnu fantastičnu premisu koristi pre svega da bi izgurao jednu ličnu, dirljivu priču o (neočekivanom) prijateljstvu i mada je predvidiv, vredi ga pročitati.

A sada nešto posve drugačije. Čime hoću da kažem da sam čitajući serijal A Walk Through Hell i sam osećao kao da prolazim kroz pakao. Što je, nesumnjivo i bila namera njegovih autora, no, mislim da mi je nešto gorkog ukusa u ustima nakon poslednje, dvanaeste epizode, došlo i na ime činjenice da ima utisak da sam gubio vreme. S obzirom da sam A Walk Through Hell počeo da čitam još 2018. godine kada je krenuo i da mi je trebalo ovoliko vremena da ga završim – to nam nešto govori.

Dobro, govori da sam lenj ali i to da Garth Ennis, scenarista ovog stripa definitivno više nije na mojoj listi autora koji se moraju čitati odmah i kompletno. Pričamo o čoveku koga sam rutinski proglašavao nečim najboljim što američki strip ima na ime nekih od radova koji mi i dalje stoje u samom vrhu strip-iskustava: Preacher, Hitman, Punisher, The Boys…

Ovo poslednje je i neka vrsta Ennisovog pojasa za spasavanje jer je strip koga su on i Darick Robertson radili kao gritty superherojsku satiru pretvoren u vrlo uspešan Amazonov televizijski serijal i to da Ennis ima priliku da piše nešto što zna a za medij koji bolje plaća i nudi više kulturnog, jelte, kašea, je za njega dobro. Jer, kako da kažem, stripovi kao da mu više ne idu od ruke. Jimmy’s Bastards, njegov prethodni rad za Aftershock Comics je bio, odličan crtež na stranu, nepodnošljiv za čitanje, tipičan primer „old man yells at cloud“ situacije u kojoj se ostareli progresivac ne snalazi u toj novoj maniji levičarskih klinaca za rodnim identitetima i sejf spejsovima pa pravi bolno trapavu satiru na ove teme.

A Walk Through Hell je, srećom ozbiljniji projekat, egzistencijalna horor-drama bez namere da bude smešna, didaktična, pa čak ni cinična i moram da priznam da me je prvih par epizoda ohrabrilo prikazujući Ennisa u jednom turobnom ali kontrolisanom tonu, sa ozbiljnom, mračnom tematikom i vrlo dobrom sinergijom između iskusnog irskog scenariste i meni dragog hrvatskog crtačko-kolorističkog tandema u sastavu Goran Sudžuka-Ive Svorcina.

Ovaj serijal Ennisa vraća nekim njegovim opsesivnim temama i mada ne pamtim kada je obrada bila baš OVOLIKO brutalna i nepraštajuće mračna, dobro je videti da se Irac ponovo rve sa konceptima preko kojih je svojevremeno napravio neke od najvažnijih stripova novije ere. A Walk Through Hell se dotiče i te neke progresivističke politike, ali samo u prolazu i mada Ennis ne propušta priliku da kritikuje ono što vidi kao isključivost i tribalizam na levom krilu današnje omladine, ovo je u priču upleteno spretnije i odmerenije nego u prethodnom radu za Aftershock i ne bode oči. Glavni, pak, deo priče u stripu vrsti se oko tipično enisovskog propitivanja koncepta zla u ljudima i sveta u kome postoji bog koji, možda, zapravo nije dobar onako kako knjige o njemu ispisane sugerišu.

Crtež Gorana Sudžuke je jedna od ključnih dimenzija zbog kojih A Walk Through Hell može da funkcioniše. Iskusni crtač ovde veoma uspelo kreira atmosferu „cop show“ serije sa Foks Krajma ili kakvog drugog kablovskog kanala, sa protagonistima koji su FBI agenti, svaki sa pogolemom količinom psihološkog bagaža. Uz Ennisov tipično životni dijalog i Sudžukine karakterizacije i „glumu“ likova, osnovni ton A Walk Through Hell je taj o gritty policijskoj drami gde u seriji flešbekova gledamo kako FBI odeljenje igra komplikovanu igru mačke i miša sa serijskim zlostavljačem i, sumnjiči se, ubicom dece koji svoju užasnu praksu – uključujući morbidne „igre“ sa delovima tela – radi tokom godina kroz više američkih saveznih država a da Biro ne uspeva da prikupi dovoljno dokaza ne bi li monstruma poslao u zatvor.

Elementi dobre pandurske drame su svakako tu, uključujući par agenata (ona nadrkana ženturača koja nema u životu ništa sem posla, on emotivni ali u sebe zatvoreni gej muškarac) koji imaju košmare zbog svega što otkrivaju kroz istragu, izgorele, besne šefove, ali i iznenađujuće harizmatičnog, izluđujuće tuđinskog osumnjičenog koji sugeriše da iza svega ima nečeg višeg… No, A Walk Through Hell se veoma brzo pretvara u strip-alegoriju sa protagonistima koji smatraju da su bukvalno umrli i da su u paklu i serijom eskalirajućih epizoda zastrašujućih scena horora i nasilja i do kraja radnja ne uspostavlja balans koji bi pomirio realističku postavku i fantazmagorični imaginarijum.

Naravno, veliki deo privlačnosti i energije koje A Walk Through Hell emanira u prvih par epizoda svakako otpada na taj kontapunkt naturalističkog cop show senzibiliteta i neobjašnjive, natprirodne horor misterije u koju se sve pretvara, ali imam utisak da je Ennis gubio kreativno gorivo kako je strip odmicao – moguće i zato što se ovo preklapalo sa početkom rada na TV adaptaciji The Boys – i prema razrešenju, iako dobijamo zanatski zadovoljavajuća zaranjanja u prošlosti likova, povezivanje svih motiva u finalu ne donosi zadovoljavajuću ili makar spektakularnu završnicu. Naravno, sasvim je moguće argumentovati da je to jedna od poenti scenarija: da je zlo neizbežno i toliko sveprisutno da se ono neće manifestovati kroz spektakularn, dramatičan žanrovski ulaz na scenu, no ostaje utisak da se A Walk Through Hell kroz svoju drugu polovinu kreće na autpilotu, manjkajući sadržaj da ispuni predviđenih dvanaest brojeva i više se zadržavajući na kliničkim, ekstenzivnim prikaza sadizma, nasilja i patologije nego na pomeranju zapleta unapred zato što zapravo ne zna šta bi tačno rekao kada dođe do tog „unapred“.

Naravno, ne treba propustiti da se naglasi da ovde ima dosta „stare“ Ennisove magije sa likovima koji imaju distinktne glasove i dublje karaktere, no smeštanje tih likova – dobar deo vremena – u jedan apstraktan, neshvatljiv ambijent donekle ograničava domete ove dimenzije stripa. S druge strane, insistiranje na izrazito morbidnom, svirepom sadržaju, prikaz različtih tipova nasilja, grafičkog, psihološkog, seksualnog, sve to može čitaocu da bude i malo mnogo. Ne sumnjam da će horor-frikovi umeti da uživaju u najmračnijim segmentima A Walk Through Hell ali imam utisak da će finije poente simbolike, kada je ima, biti malo zatrpane stalnim insistiranjem na morbidnom.

Svakako, Sudžuka i Svorcina ovde obavljaju izvrstan posao. Sudžuka na momente ide na čistotu i jednostavnost stripa-baziranog-na-likovima kakvu pamtim iz njegove saradnje sa Macanom u serijalu Svebor i Plamena, a koji će na pola napustiti da bi započeo svoju „američku“ karijeru radeći sa Delanom Outlaw Nation. Ovo svakako veoma lepo leži uz izrazito dramatične horor scene kojima je strip natrpan i gde se veliki deo tenzije izvlači upravo iz tog kontrasta „normalnog“ i karakternog sa onostranim i morbidnim, Svorcina, pak, ima prilično težak zadatak da krene iz svedenog, „zatvorenog“ kolora mračnije policijske drame a da onda ode u još mračniju stranu slikajući atmosferu mesta koje nije stvarno mesto ali u kome su strah i užas najstvarniji. Rezultat je da A Walk Through Hell ima dosta ujednačen kolor koji, u okviru zadatog tona pravi čuda sa dinamikom. Letering Roba Steena je, u skladu sa naturalizmom postavke funkcionalan i nenametljiv.

Nisam zaista „uživao“ u A Walk Through Hell a fascinacija koju su izazvale prve epizode jeste u dobroj meri isparila prema kraju koji je došao prekasno i nije doneo zadovoljavajuće razrešenje, no, ovo je strip kome moram da pohvalim kako filozofsku ambiciju, tako i psihološku dubinu protagonista i jedan opšti zanatski kvalitet. Ako ste ljubitelj horora, svakako ovo morate proveriti.

Kada sam pisao o Jimmy’s Bastards, pisao sam i o serijalu Abbott koga je, po scenariju Saladina Ahmeda (o čijim aktuelnim, prilično dobrim Marvelovim serijalima nameravam uskoro da pišem) crtao odlični Finac Sami Kivelä. Tom prilikom sam kritikovao Ahmeda da ima sa sobom izvrsnog crtača za neo-noir a da zatrpava panele prevelikim količinama teksta umesto da pusti čoveka da radi svoj posao. Tako sam se onda i prošle godine poradovao videvši da će za svoj naredni Dark Horse rad Kivelä crtati strip takođe smešten u noaru blisko okruženje a po scenariju koga je radio čovek svakako bliži senzibilitetu crtača već na ime toga što je u pitanju takođe pedigrirani crtač – Christian Ward. Britanca sam ovde već hvalio za njegov izvanredni grafički rad na naučnofantastičnom serijalu Invisible Kingdom, a u pogovoru za Machine Gun Wizards on veli da u njemu čuči i retko realizovani scenarista i da je prve korake u kreiranju ovog miniserijala napravio još početkom ove decenije.

Elem, Machine Gun Wizards je prošlog leta krenuo pod naslovom Tommy Gun Wizards ali je posle treće epizode promenio ime, gotovo sigurno zbog toga što je neko negde zapretio tužbom zbog narušavanja intelektualne svojine. Proizvođači oružja svakako nisu poznati kao ljupke, darežljive firme, a četiri epizode serijala koje tvore celinu sakupljene su u kolekciji Bewitched Bullets što je izašla još proletos. Planovi da ovo nastavi sa izlaženjem su možda i postojali ali imam utisak da je burna 2020. godina i ovaj serijal naterala da stavi katanac na vrata – no barem smo dobili kompaktnu, zaokruženu pripovest.

Ne i sjajnu, da ne bude zabune, malo sam se i iznenadio koliko sam manje dobio od ovog stripa nego što sam očekivao, no Machine Gun Wizards je svakako vredan pažnje.

Kako i ime sugeriše, ovo se događa u vreme kada je Tompsonova mašinka bila neka vrsta simbola urbanog rata, konkretno u doba prohibicije i borbe američke policije protiv hobotnice organizovanog kriminala koji je na svojoj strani imao podršku ogromnog dela populacije već utoliko što je prosečan Amerikanac onog doba, ipak, voleo da popije. Prohibicija će ostati kao primer ogromnog sociološkog eksperimenta ali i političke poduke koja pokazuje kako restrikcije, pogotovo vezane za nešto što se toliko traži, pogoduju razvitku kriminala koji onda infiltrira sve državne strukture i kreira neprevaziđen nivo korupcije i u samom sistemu. Policijska jedinica Eliota Nessa će biti kanonizovana i u pop kulturi, pored  istorije, upravo jer je u atmosfri gotovo totalne potkupljivosti državnih službenika, uspela da se izoluje i smelim – neretko i malo, er, kreativnim – policijskim radom dovede do spektakularnih hapšenja i osuda velikih imena mafije.

Machine Gun Wizards je bukvalno ovo, dakle, prohibicija, Al Capone, Eliot Ness i Nesalomivi samo što umesto alkohola ovde imamo magijsku supstancu koju žargonski zovu „lick“ a koja korisnicima daje razne natprirodne sposobnosti.

Wardov scenario se samo malčice dotiče sociloških elemenata prohibicije i toga kako je organizovani kriminal tokom nje cvetao oslonjen na klasne izazove u američkom društvu i potrebu građana da imaju neku vrstu ventila u inače teškim vremenima. Umesto toga on plete priču koja kombinuje gritty policijski akcijaš sa Nessovim pandurima koji su sve drugo u životu ostavili po strani i jedino što imaju u životu je rat protiv Ala Caponea, sa fantastičnom pričom o onostranom poreklu magije i čarobnjacima koji Caponeu pomažu u održavanju i širenju kriminalne imperije. Ima tu momenata u kojima se policija stavlja pred novinare koji direktno pitaju zašto se troše toliki resursi na borbu protiv nečega što najveći deo građana želi i – mada je protivzakonito – svejedno koristi i mada sam se nadao da će ovo biti prošireno u interesantnu raspravu, to se ne događa. Ward metaforu o tome da je alkohol „magija“ ostavlja sasvim na površini i više se bavi time kako je magija uopšte došla na ovaj svet, te atraktivnim scenama borbe u kojim se pucnjava iz Colt Government pištolja i Tompsona meša sa ofanzivnim i drugim čarolijama.

Ovo je svakako atraktivan strip generalno i mada ni jedan od autora nije Amerikanac, sa vrlo solidnim kanalisanjem tog duha makar filmova koji su obrađivali doba prohibicije. Kivelä umešno spaja taj pandurski palp sa karakternim, distinktnim likovima koji su svi od reda tipski i odmah prepoznatljivi iz pop kulture (oslanjajući se na stvarne članove Nessove jedinice), sa okruženjem koje mora da pomiri pojačanu, arhetipsku realističnost Čikaga sa početka tridesetih godina prošlog veka, sa fantazmagoričnim elementima magije i nekog drugog sveta iz kojeg ona dolazi. Ovo mu veoma dobro polazi za rukom, pogotovo sa atraktivnim kolorima koje su radili Ward i Dee Cunniffe i Machine Gun Wizards uspešno miri nekoliko potencijalno suprotstavljenih tendencija: tu da bude gritty „pandurska“ priča, tu da ima ikoničnost vezanu za ranije verzije ove priče unutar popularne kulture ali i ikoničnost koja sugeriše „starost“ magije kojom se ovde trguje i vitla unaokolo. Kivelä ima interesantna geometrijska rešenja za neke table, dajući priči okultne tonove, a drugde se držeći sasvim filmskog noar realizma.

No, samo pripovedanje, iako vizuelno atraktivno, nema posebno veliku dubinu. Wardovi likovi su uglavnom ravni, bez mnogo karaktera i distinktnih glasova kad se apstrahuje lep grafički dizajn. Priča je takođe prilično klišeizirana i, uprkos naporu da se personalizuje i prikaže kao sukob nekoliko strana od kojih svaka ima svoje motive a koji se nekada mogu i poklopiti, prilično emotivno ravna i bez stvarne drame koja bi čitaoca upecala i držala na udici do spektakularnog finala. Ako ništa drugo, Machine Gun Wizards ne oskudeva u spektaklu i kome je dovoljno da vidi ikoničke prizore i atraktivne akcione scene neće mu smetati malo nedopečen scenario.

Za kraj – obećani Mark Millar. Space Bandits je ako ne nastavak njegovog Sharkey the Bounty Hunter (o kome sam, eto još jedne simetrije, pisao isto kada i o Dead Man Logan) a ono strip sličnog senzibiliteta koji se događa u istom naučnofantastičnom svemiru. Millar je za svoje Millarworld radove iz poslednjih nekoliko godina uglavnom birao sasvim odvojene svetove, kontekste i ideje tako da je ova najava „deljenog svemira“ simpatična. Moguće je da je Sharkey odskočio kvalitetom (a objektivno je bio nešto bolji ili makar zabavniji od većine recentne Millaroworld produkcije koju sam čitao) pa da je stari mešetar uvideo priliku da se nasloni na isti kosmos i isti senzibilitet. Kako god bilo, Space Bandits je slično Sharkeyju, zabavna svemirska pustolovina, spejs opera sa letenjem između planeta, pucanjem i dosta bizarnog seksa, sa tom nekom u Millaru novopronađenom ljudskom toplinom i humanošću što je dosta nedostajala likovima njegovih stripova poslednjih godina.

Space Bandits je strip o dve žene koje su profesionalni kriminalci i njihovim naporima da još gore kriminalce od sebe pronađu, osvete im se za nanesene nepravde i, ako je moguće, preuzmu njihovu ionako nečasno stečenu imovinu. Iako bi gritty osvetnička priča o ženama koje pronalaze muškarce koji su ih zlostavljali pa ostavili da trunu u svemirskom zatvoru bila tipična za „starog“ Millara, Space Bandits je mnogo vedrija priča nego što bi ovakva postavka sugerisala, sa glavnim likovima koji su simpatični, relatabilni i čija je osvetnička misija em opravdana em lišena sadističkih tonova. Sa druge strane, iako strip prikazuje beskrupulozne, potpuno amoralne kriminalce koji ubijaju bez povoda i sa zadovoljstvim, skloni su svim vrstama seksualnog nasilja i sadrži scene komadanja tela i kupanja u krvi, Space Bandits nema nihilistički svetonazor i pornografsko opsedanje opscenim. Uz rizik da se prepustim nedozvoljenom psihologiziranju, utisak je da je „novi“ Millar pobedio neke svoje unutarnje demone i Space Bandits je više zainteresovan za maštovitost i nesputanu psihodeličnu energiju koju nudi šareni stripovski svemir, pa ovo, donekle slično Sharkeyju, puca od „šašavih“ koncepata (na primer, svemirski zatvor u telu džinovskog kosmičkog jastoga) koji su opet, Millarovim nepobitnim zanatskim profesionalizmom, držani pod kontrolom tako da priča ima jasan, prirodan tok, zarađene preokrete i zadovoljavajuće finale. Na kraju dana, ovo je više storija o prevrtljivim i pohlepnim osobama iz naših života nego o od života većim svemirskim kriminalcima.

Naravno, s obzirom da je ovo crtao Matteo Scalera, Space Bandits prosto insistra da bude čitan. Sjajni italijan koji je radio i za Marvel i za DC ali je svoju karijeru definisao kreiranjem serijala Black Science za Image sa Rickom Remenderom je idealan autor za strip kome je u prvom planu začudnost svemira i eksplozivna akcija na bizarnim vanzemaljskim lokacijama. Sa kolorima koje daje iskusni Brazilac Marcelo Maiolo, Space Bandits je ona proverbijalna kaleidoskopska kosmička pustolovina gde je sve neobično, atraktivno i fluidno, sa potencijalom da svakog trenutka eksplodira ili mutira u nešto drugo, a da crtež ne žrtvuje jasnoću pripovedanja ili karakterizaciju likova ni jednog trenutka. Prijatan, stilizovan a čitak letering Clema Robinsa samo podvlači ovu poentu.

Space Bandits je Mark Millar koji je opušten, siguran u svoje sposobnosti i sa zdravom nostalgijom ka starim filmovima koje je gledao i starim stripovima koje je čitao. Ako je dobar deo recentnog Millarworld autputa otpao na stripove koji su završeni onog trenutka kada je Millar oformio ideju a realizacija je bila praktično neprijatna obaveza, Sharkey the Bounty Hunter i Space Bandits kao da su pokazatelji da nije baš sve u idejama i da ima nečega u tome da autor očigledno uživa u oblikovanju priče i vođenju likova kroz pripovest. Meni drago.

Pročitani stripovi: Avengers No Surrender, Justice League No Justice, Abbott, Angelic, Jimmy’s Bastards i The Wild Storm

Proteklih dana sam pročitao solidnu količinu stripova, pa je red da sa Sagitom podelim svoje misli o njima. Nisu to neke duboke misli, ali nisu ni to neki preduboki stripovi – ima tu superherojštine, ima krimića, naučne fantastike i satire… za svakog ponešto.

Za početak je možda najudobnije da prvo obradimo dva superherojska krosovera koji su se desili proteklih nedelja, a koji svaki na svoj način pokazuju da je 2018. godina i kako se sa njom boriti.

Prvi je Marvelov Avengers: No Surrender. Marvel je, na krilima nepodnošljivo uspešnog filma Avengers: Infinity War iskoristio priliku da još jednom renumeriše svoj Avengers strip-serijal i ponovo krene sa brojem jedan. Već sam u više navrata pominjao kako je ovo hladno poslovna i, utlimativno, cinična strategija gde se sada bukvalno sa svakom promenom scenariste kreće od broja jedan, sve uz svest da se prvi brojevi „novih“ serijala prodaju bolje nego sedamnaesti ili petstošezdeseti brojevi istih tih, jelte, serijala. Novi scenarista Avengersa je, znamo već, Jason Aaron kome je očigledno danas namenjena pozicija što ju je do juče zauzimao Bendis, a njegovi Avengersi, koji izlaze dvonedeljno, sa sve Edom McGuinnesssom na olovkama, su do sada izbacili dva broja i sasvim su neuvredljivi, ako već ne revolucionarni.

No, No Surrender je došao pre ovoga i bio, makar nominalno, spektakularna završnica prethodne ere Avengersa u kojoj su različiti timovi – svi sa rečju Avengers u imenu – morali da se ujedine ne bi li Zemlju odbranili od kosmičke, nikad pre viđene, nezamislivo moćne pretnje.

Ako ovo zvuči kao sasvim by-numbers Avengers zaplet – na pravom ste tragu. No Surrender je mnogo više pospremanje inventara nego nekakav ambiciozan umetnički zahvat i prilično sam se iznenadio da je Marvel, posle ipak kratkog vremena koje je prošlo od trijumfalnog Hickmanovog rada na Avengersu i završnice sa Secret Wars, sebi dopustio da naredni Avengers serijal okonča na ovako generički način.

No Surrender, nažalost, više liči na administrativnu proceduru nego na novu, uzbudljivu superherojsku avanturu: ovo je krosover u kome su tri postojeća Avengers serijala – Waidov Avengers, Zubov Uncanny Avengers i Ewingov U.S. Avengers – slepljena u jedan, trojici scenarista je u zadatak stavljeno da zajednički ispišu priču a crtači su menjani kako je bilo najudobnije. Pozitivno je što je novi nastavak izlazio svake naredne nedelje, ali negativno je što se ovo događalo tokom punih šesnaest nedelja. Hoću da kažem: četiri meseca? Šesnaest epizoda? Sa zapletom koji je mogao da iznese, dajbože tri (a Stan Lee ili Roy Thomas bi to spakovali u jednu)? Malko sam se i štipkao na početku da vidim da nisam zaspao pa se probudio u devedesetima kada su krosoveri tako znali da okupiraju trećinu ili polovinu godine i „normalan“ sadržaj stripova oteraju u materinu na taman toliko vremena da odustanete od čitanja serijala.

No Surrender mi je time izazvao flešbekove na neprijatne uspomene poput, eh, recimo, Maximum Carnage, mada je fer reći da ovo nije toliko loše napisan strip koliko je zaista očigledno da su scenaristi morali da se posluže svakim poznatim trikom ne bi li nekako radnju razvukli na čitavih šesnaest nastavaka.

Sam zaplet je bolno generički: dva moćna kosmička bića igraju neku svoju igru preko univerzuma i kroz eone i za najnovije polje na kome bi se igrali biraju planetu Zemlju, koju kidnapuju i prenose u odvojenu dimenziju a onda puštaju svoje timove da se jure po njoj. Avengersi svih boja moraju da se ujedine, odbrane nejač i na kraju smisle kako da Zemlju vrate tamo gde pripada.

Da na stranu stavimo to kako serviranje ovako grandioznog koncepta bez ikakve pripreme očajno pojeftinjuje sam taj koncept (ponovo, videti šta je Hickman sve uradio da nam proda svoje zaplete) i sugeriše nam da ne treba mnogo da se bavimo pričom već da gledamo lepe ljude u kostimima kako se boksuju, važnije je da je serijal Avengers upravo izašao iz prethodnog krosovera sa Championsima u kome je High Evolutionary takođe imao plan da Zemlju kidnapuje i na nju slao svoje čauše da prave haos, pa No Surrender deluje izlizano već u samom startu.

No, pravi problem ovog krosovera je to kako uzima tri serijala sa distinktnim tonom i identitetom i onda ih izpasira u neprepoznatljivu, bezukusnu kašu. I Ewingov U.S. Avengers i, pogotovo, Uncanny Avengers su bili serijali sa sopstvenim raison d’etreom i glasom koji je potpuno utopljen u ovom krosoveru, a, na kraju krajeva, isto se desilo i sa Waidovim Avengers koji je imao dosta zanimljih tema. No Surrender je bledunjava, daleko prerazvučena priča koju kao da su pisali algoritmi, u kojoj ima uzbudljivih ma-jel-Johnny-Storm-stvarno-(opet)-poginuo-jebote i sličnih momenata, ali su oni ubačeni mehanički, bez osećaja da su zarađeni, pa time i bez emotivnog impakta. Karakterizacije likova su tu samo onoliko koliko su scenaristi do ove tačke mogli da ih razviju i mada su i Avengersi i Zemlja sama na teškim iskušenjima, ne očekujte da se to reflektuje u nekakvoj evoluciji likova.

Ključno, ni dobre ideje koje su ovde uvedene nisu na kraju razvijene na impresivan način. Priča počinje uvođenjem novog lika – Voyagera – supermoćne žene za koju se tvrdi da je bila jedna od osnivačica Avengersa, i mada je ovo donekle varijacija na Sentryja i njegovo poreklo, ne mogu da kažem da prvih nekoliko brojeva nije bilo zanimljivo gledati kako se svi likovi ponašaju kao da je znaju još od, jelte, vremena Stana Leeja. No, objašnjenje za ovaj fenomen je onoliko očigledno koliko očekujete i na kraju sasvim nebitno za sam rasplet.

No Surrender je lepo nacrtan, spektakularan superherojski krosover ali u kome je spektakl, nažalost shvaćen prevashodno kao cilj a ne „prirodan“ proizvod datih sastojaka. Ne mogu da kažem da u svakom broju nisam našao bar stranicu ili dve koje su zaslužile da idu na zid – Kim Jacinto, Paco Medina i Pepe Larraz su bez sumnje pošteno zaradili novac koji su dobili za svoje crtačke radove – ali mi je i tužno da priznam da je sve to potrošeno na strip koji u meni nije uspeo da izazove nikakvu emociju. Mislim, ovo je, između ostalog, priča u kojoj se Hulk oživljava a Banner vraća među svoje saveznike (koji su ga, da se ne zaboravi, ubili bez provokacije) a što je i najava za novi, horor intonirani Hulk serijal, a (Living) Lightning izrasta u heroja kojeg svet ne zaslužuje ali mu je potreban, ali sve su ovo elementi jedne, nažalost, neatraktivne, mehanički sklopljene celine kojom je Marvel na dosta mračan i ciničan način zatvorio jedno poglavlje svoje istorije u kome se inače srazmerno uspešno eksperimentisalo sa konceptom Avengersa. Pa, hajde, idemo dalje, možda nam Aaron zaleči rane.

Istovremeno, DC je, u ciglo mesec dana započeo i završio Justice League: No Justice i, mada je i ovo daleko od vrhunskog stripa, pokazao Kući Ideja kako se to radi.

No Justice je, da osvežimo pamćenje, direktan nastavak Dark Nights: Metal o kome smo nedavno pisali, kao i direktan uvod u Justice League serijal koji će pisati Scott Synder. Snyder je u ovom trenutku arhitekta velikog dela onog što se događa u DC univerzumu i No Justice je demonstracija da se sa Metal nije ispucao – barem kad su u pitanju grandiozne ideje. No, možda važnije, No Justice je i demonstracija u DC-ju postojećeg uredničkog (i izdavačkog) osećaja za intenzitet i volumen i time je u meni isposlovao mnogo više dobre volje od Marvelovog prenapuhanog Avengers krosovera.

Gledajmo to ovako: No Justice u osnovi nema preterano pametan zaplet, ali shvata koliko daleko s njim može da ide. Oh, naravno, same ideje u temelju zapleta su moćne: zid koji opasuje poznati univerzum je napukao kao posledica pičvajza tokom Dark Nights: Metal i četiri nezamislivo stara kosmička božanstva se bude iz nekog svog sanjarenja, ne bi li razrešila opkladu sa samog početka postojanja a koja se tiče praktično toga čiji je veći. Ovi su bogovi temeljne sile univerzuma i svaki od njih je manifestacija jednog od apstraktnih koncepata u njegovoj osnovi, ali priča se svodi na to da će na kraju oni pojesti neke planete. Jedna od njih je, eh, Zemlja, naravno, a Brainiac – Supermenov stari neprijatelj – okuplja nevoljne zemaljske (i nezemaljske) heroje (i zločince) ne bi li nekako odbranili kosmos od ove nove pretnje.

Grandiozne ideje su Snyderov zaštitni znak, očigledno, no, sama radnja se, sasvim očekivano, svodi na deljenje heroja u četiri grupe od kojih svaka treba da obavi svoj, nezamislivo teški zadatak, kako bi na kraju, daobog, pravda prevagnula.

Sam naslov serijala, naravno, sugeriše da to neće ići tako lako ali, neiznenađujuće, za to je kriva Amanda Waller koja, pokušajem da obezbedi obaveštajne podatke koji bi Americi dale prednost u, jelte, borbi za spasavanje univerzuma, uspe da poremeti Brainiacov kompleksni plan. Naši junaci sad moraju da improvizuju i…

…i, pa, No Justice je, uprkos grandioznosti zapleta, zapravo kompaktna priča gde se radnja razvija prirodnim putem od tačke A do tačke B pa dalje redom, uz teze, testiranje tih teza, antiteze, peripetije i rasplete koji su prirodni, i laki za razumevanje i praćenje. Mislim, naravno, morate progutati da postoji kosmička magija ova i informatička tehnologija ona, ali Snyder i ostala dva scenarista (uvek pouzdani James Tynion IV i Joshua Williamson) izbegavaju naporne deus ex machina momente i nezarađene preokrete i, zapravo, uspevaju da nam prodaju i par scena koje su legitimno impresivne, sa herojima koji moraju da se suoče i sa zastrašujućim neuspesima, ali i sa nepoznatim posledicama svojih uspeha. Fraza „No Justice“ ovde ne treba da se čita kao patetični vapaj već pre kao relativizujuće upozorenje koje uprkos jasno herojskim potezima i požrtvovanju naših junaka pokazuje da se ne zna jesu li učinili ultimativno dobru stvar za budućnost. Snyder ovde i dosta uspelo tematizuje pitanje superherojske odgovornosti, pokazujući da velika moć, čak i kada ima jasno altruističke naume, ne mora u krajnjem ishodu da donese nešto dobro za sve, a ova je poenta opet napravljena prilično uzdržano, bez pamfletskog mahanja, pa je time i udobnije sela.

Takođe, No Justice je priča o velikom timu superheroja ali se pričanje odvija sa fokusom na svega nekoliko njih. Iznenađujuće ili ne, tek, Beast Boy, Herley Quinn, Lobo, Robin, Flash, Martian Manhunter ili, uh, Starro (!!!) dobijaju isto, pa i više prostora od Supermena, Betmena i Wonder Woman što deluje prijatno i humanizujuće. Naravno, i dalje je to prepuno ekspozicije u dijalozima i „autokarakterizacije“ (tipa „Ne zameri mi što se šalim u trenutku kad univerzum visi o koncu, meni je to neka vrsta odbrambenog mehanizma“), ali No Justice, ključno, ni jednog trenutka ne ostavlja utisak da nam troši vreme i nada se da nećemo da primetimo da se ništa ne događa: ovo je istovremeno i grandiozno spektakularna ali i ekonomična, maltene svedena priča o tome kako se univerzum maltene okončao ali su ga naši ipak spasli. Poslednja epizoda i sama čini greh preočigledne administracije, sa dugačkim epilogom koji postavlja teze za nadolazeći Snyderov Justice League serijal ali i za druge stripove, ali i to je odrađeno prilično bezbolno pa mi čitanje ovog miniserijala nije bilo naporno iskustvo.

Doduše, crtež ima neobičan momenat posrnuća u trećoj epizodi kada inače dobrog Francisa Manapula zameni Riley Rossmo. Rossmo je, da ne bude zabune, prekaljeni veteran sa gomilom rada za DC, Marvel i Image u portfoliju, ali ne samo da je prelazak sa Manapulovog „herojskog“ stila na Rossmov uglasti, grublji, mnogo karikiraniji stil, drastičan, nego je i Rossmo ovo očigledno radio na brzinu pa su neki paneli zbrljani preko prihvatljivih granica.

No, to je cena nedeljnog izlaženja i za DC se barem može reći da su mnogo bolje ocenili koliko je ljudski da se ova priča produžuje i kuda treba da odvede. Bonus: čak i ako ne pratite DC-jev aktuelni roster, No Justice bi trebalo da možete da čitate bez mnogo problema i da se, možda, jedino iznenadite kad čujete da je Luthor sad, eh, heroj?

Pročitao sam i šestodelni miniserijal Angelic koga je za Image napisao prolifični frilenser Simon Spurrier a nacrtao Caspar Wijngaard. Spurrier, kako sam već mnogo puta pominjao, kad hoće onda ume i isporučuje izvanredne stripove sa mnogo duha i identiteta. S druge strane, od nečega se mora živeti, pogotovo kada nemate stalno zaposlenje, pa je za Spurriera u poslednje vreme i karakteristično lansiranje gomile miniserijala za Image, ne bi li se videlo može li nešto od toga da se zapati i izrodi tekući serijal koji bi se dao eksploatisati barem godinu-dve. Angelic je šarmantan postapokaliptični strip kod koga je, to je očigledno, uloženo dosta truda u osmišljavanje i koncipiranje sveta i odnosa različith frakcija u njemu i, da se ne lažemo, osnovna ideja je veoma prijatna. Ali s druge strane, radnja je toliko generička i predvidiva da mi je bio potreban ozbiljan napor volje da stignem do kraja. Kad znamo da Spurrier inače generalno piše sočne i zabavne dijaloge, stvari su još čudnije.

Ili nisu, jer Angelic je strip koji, barem po mom osećaju, vidno pati od toga da je autor smislio koncept sveta a onda priču u njega udenuo pa šta mu bog da, ne zalećući se preterano u osmišljavanje nečeg što bi izlazilo predaleko izvan granica udžbeničke, školske radnje.

Dobro, fakat je i da sam ja star i ogorčen čovek koga je teško impresionirati. Angelic svakako rabi zaplet koji smo mnogo puta videli u naučnoj fantastici ali ako niste toliko blazirani kao ja, verovatno vam to neće baš MNOGO smetati.

U osnovi, Angelic je priča o inteligentnim životinjama koje su nasledile planetu Zemlju nakon konačnog rata što je, čini se, zbrisao ljudsku rasu do poslednje jedinke i mada se u prikazima ovog stripa pominju Životinjska farma i Brežuljak Voteršip, nije ni pogrešno reći da ovaj strip u maloj ali primetnoj meri varira i teze klasičnog kineskog romana iz šesnaestog veka, Putovanje na zapad. Mislim, majmunica u glavnoj ulozi na to ukazuje, a tu su i interesantni religijski tonovi koji se kroz priču provlače.

Jer, Angelic je relativno dobroćudna post-apokalipsa, na prvi pogled, tu su majmunčići sa krilima, leteći delfini, kibernetske mačke i tehnološki napredni morski lavovi ali svet u kome oni žive se postepeno otkriva ne kao nasumična postapokaliptična društvena evolucija nego kao nešto u velikoj meri dizajnirano od strane pokojne ljudske rase.

Spurrier ovo pokazuje postepeno, sledeći buntovnu mladu majmunicu koja ne želi da postane tek još jedna haremska žena vođe svoje zajednice (što podrazumeva i gubljenje krila, te življenje u strogo kontrolisanom okruženju) u potrazi za svetim znanjem koje su za sobom ostavili tvorci, a ratovi između delfina i majmuna, te uloga koju morski lavovi imaju u njima, sve to sa protokom vremena dobija obrise ne toliko nove istorije koja spontano nastaje koliko pažljivo aranžirane drame koja ima sasvim konkretan cilj.

Sad, naravno, ne želim da otkrivam detalje jer užitak u čitanju Angelic u mnogome zavisi od tog nekog gradualnog otkrivanja principa na kojima svet funkcioniše, tek, može da se kaže da Spurrier ovde u tradicionalnom liberalnom stilu ispituje korene religijskih uverenja i portretiše jedinke koje moraju u glavi da prelome svoj dotadašnji odnos sa svetinjama, a preko toga i da izađu na kraj sa idejom toga šta je zapravo svrha njihovog života.

I to su zaista dobre ideje, još bolje oblikovane time što Spurrier kreira nekoliko distinktnih životinjskih zajednica (strogo odeljenih po vrstama, naravno) a koje sve imaju svoje kulture i verske običaje pa su metafore jasne i potentne, no slabija strana ovog stripa je ta već pomenuta sasvim generička radnja, kao i karakterizacija koja je sasvim klišeizirana.

Hoću reći, naravno da su za ovakvu priču potrebni likovi koji nose arhetipska svojstva – protagonista koji je buntovan ali duševan i koji intuitivno shvata da su individualnost i slobodna volja vredniji od zajednice zasnovane na, na kraju krajeva pokazuje se lažnim verskim premisama, te sajdkik koji je zapravo trojanski konj podlih zavereničkih tehnokrata ali koji i sam u nekom momentu prepozna vrlinu u individualizmu i otrzanju dogmi – ali sve se to u ovom stripu odvija sasvim šematski, predvidivo i uz očekivane konflikte i razrešenja. Spurrier, dakle, čini greh prevelikog oslanjanja na žanrovske alatke a tu onda ne pomažu previše zanimljivi distinktni glasovi kojima govore različite životinje.

Zapravo, dalo bi se argumentovati da ti „glasovi“ zapravo dodatno odmažu a to nije jedinstven slučaj sa ovim stripom, primetio sam da mi se relativno često dešava da naučna fantastika čiji protagonisti koriste određeni žargon koji opisuje svet u kome žive zapravo u mnogome gubi na individualnoj karakterizaciji. U njoj prečesto likovi, definisani jezikom koji koriste, postaju samo nosioci kulturoloških vrednosti, bez dovoljno individualnog u sebi, a što je dosta ironično imajući u vidu da se Angelic upravo bavi slavljenjem individualizma i prikazivanjem prelomnih trenutaka u životima likova koji sazrevaju.

Pored toga, priznajem da dok je „majmunski engleski“ kojim majmuni u ovoj igri govore (te jednako „polomljene“ varijante engleskkog kojim pričaju druge životinje) zanimljiv u prvoj, eventualno drugoj epizodi, prema kraju mi je postao tek zamorna barijera jer sam već znao šta koja reč tačno znači (i označava) pa nije više bilo interesantnih otkrovenja a ostale su bebeća sintaksa i afektiranje. Opet, Spurrier je ovde samo bio dosledan ideji da su ovo životinje srazmerno visoke inteligencije ali i sa srazmerno malo znanja no, to samo podseća da su likovi u ovoj priči prevashodno nosioci autorovih teza a mnogo, mnogo manje stvarne jedinke koje stvarno sazrevaju i menjaju se.

(Uzgred pitam se da li je Spurrier na ideju o jeziku došao preuzimajući od Alana Moorea rad na Crossed +100, o kome smo već ovde pisali, a takođe se pitam da li je priča Richarda Lupoffa With The Bentfin Boomer Boys On Little Old New Alabama stara 46 godina ikada prevaziđena u domenu korišćenju jezika kao osnovnog tkiva priče).

Dobro, nešto sam preterano negativan ovde, pa da pređem na crtež koji mogu da ozbiljno pohvalim. Caspar Wijngaard je za Image već radio Limbo sa Danom Wattersom, ali u Angelic je zablistao na ime toga kako je svaka životinjska kultura dobila specifičan i interesantan dizajn, a kombinacije organskog i kibernetskog koje se provlače kroz čitav strip su uniformno impresivne. Wijngaard je vrlo dobar u kadriranju i promenama rakursa da sugeriše atmosferu koja je potrebna pa se otkrića do kojih protagonistkinja dolazi na svojoj misiji „osete“ u čitaocu i na drugim planovima sem na racionalnom. Strip uspeva da bude „sladak“ na vizuelnom planu onako kako to početna premisa od njega zahteva ali su nosioci moći (znanja, lukavstva) prikazani ubedljivo i Wijngaard je bio vrlo dobar izbor za ovu Spurrierovu priču. Jedina zamerka, a koja je sasvim subjektivna, odnosi se na kolornu paletu u kojoj preovlađuju ciklama i til i koja svakako doprinosi atmosferi, ali je za moje oči bila poprilično zamorna.

U globalu, rekao bih da je većina mojih zamerki na ovaj strip subjektivna. Spurrier je odličan scenarista koga ja, pomenuto mnogo puta, jako volim i naprosto mi nije legao njegov pristup ovoj pripovesti. Ako vam deluje kao da su moji problemi uistinu samo moji, verujem da će vam Angelic biti vrlo zanimljiv.

Dobro, idemo dalje, pročitao sam i netom završeni petodelni miniserijal Abbott koga je za Boom! Studios napisao Saladin Ahmed a nacrtao vredni Finac Sami Kivelä i ovo je, žao mi je da prijavim, bilo iznenađujuće neimpresivno iskustvo za mene. A očekivanja su mi bila solidno visoka…

Hoću reći, Abbott je crime/ mystery palpčina smeštena u Detroit početkom sedamdesetih sa nadrkanom mladom crnkinjom u glavnoj ulozi a koja se u gradu što se guši u korupciji end još uvek vitalnom rasizmu bavi istraživačkim novinarstvom, uprkos upozorenjima da će, jelte, najebati i dobronamernom, mada grubom, zaštitničkom odnosu svog urednika, belca al dobrog čoveka. Pa, mislim, kad čujem ovakav pič, takoreći bih polomio nameštaj pentrajući se preko njega, ne bih li što pre dohvatio svesku i bacio se na čitanje.

Dodatno, Saladin Ahmed je u stripove ušao relativno nedavno – pored ovoga on piše i Black Bolt za Marvel koji mi još nije stigao na red ali sam čuo solidno pozitivne kritike – ali je kao autor prozne fantastike poznat Sagiti barem kao osvajač Lokusove nagrade za roman-prvenac od pre neku godinu. Ne da sam ja Throne of the Crescent Moon, jelte, čitao, teško da danas imam živaca/ vremena za serijalizovani fentezi, ali opet, Ahmedova reputacija mi je delovala kao dovoljno dobra da se zatrčim u Abbott ko svinja u polje duleka.

Abbott je, pak, strip kome je falilo malo grublje urednikovanje i koji pati od solidne krize identiteta. Ovo je priča koji počinje upečatljivom scenom urbanog zločina – grupa novinara i zblanutih policajaca gleda odsečenu konjsku glavu na podu policijske štale a naša heroina ulazi kao da je glavna riba u Detroitu i pokazuje da nema apetita da sluša patronizirajuće komentare na rasnoj i/ ili rodnoj osnovi – ali posle toga kao da ne može da se odluči kuda bi da zaista krene. Ahmed na početku dosta forsira socijalnu i rasnu komponentu stripa, pokazuje život urbanih Afroamerikanaca onog vremena (kačeći se tako na svojevrsni thinking-man’s-blaxploitation trend koji smo dobili na televiziji sa The Deuce i Marvelovim Lukeom Cageom) i prikazuje nekoliko različitih osoba koje svaka na svoj način prevazilaze življenje u konstantnoj nepravdi, ali se onda sve poremeti kada strip dobije urban fantasy komponentu.

Ili, da budemo precizni, sve se poremeti za MENE. Ja svakako nisam idealna ciljna grupa za literaturu koja kombinuje naturalizam (pa čak i palpoidni naturalizam) sa onostranim konceptima, nešto se u meni odmah uskopisti i počne da gunđa kako se tu onda žanrovska pravila više ne znaju, kako onostrano sasvim rekontekstualizuje prirodne konflikte i dileme koji dolaze uz „realističniju“ prozu i sve tako. Ne kažem, naravno, da nema takvih dela koja su mi prijala, naprotiv, ali ovakva kombinacija (po mom mišljenju) imperativno zahteva da se pravila igre jasno prikažu, da, ako smem tako da se izrazim, ekonomija postojanja bude jasna kako bi protagonistima bilo jasno koliki su ulozi sa kojima igraju, šta je na kocki a šta treba da žrtvuju, te da bi čitalac onda na to imao korektan emotivni repons. Naravno, ja sam krut čovek i ovo svakako ne važi za nasumučno izabranog drugog čitaoca. Al danas za volanom imate mene i tu sad nema spasa.

Abbott je maltene udžbenički primer nerazrađene fantastike u kojoj se onostrano priziva tek toliko da prepegla rupe u radnji, bez prikazivanja šta je ono zaista, pa čak i bez jasne metafore koju bi ono trebalo da predstavlja. Ljudi obično kažu da horor literatura (film, strip…) nije „pravi“ žanr jer koristi sebi svojstvene elemente ne da proizvede posebnu pripovednu formu već samo zarad atmosfere (ovo je moje mesarsko sažimanje decenijskih rasparva na Sagiti, pa ko hoće da mi zameri, nek navali), ali Abbott zapravo pokazuje kako „loš“ horor zapravo koristi svoje jezovite motive bez osećaja šta oni simbolišu i kako se to uklapa u naše kolektivno nesvesno, dok dobar horor vrlo dobro pogađa simbolike i metapriče bez potrebe da ih racionalno objašnjava.

Kraće rečeno, Abbott se prilično brzo izgubi u zapletu koji se bavi nekakvim demonima, nekakvim đavolima koji iz nekakvih razloga imaju interakcije sa svetom običnih ljudi i njegova priča je prepuna nelogičnih skretanja i isforsiranih dovođenja toka radnje na mesto gde će Ahmed ispisati naredni set-pis, bez vidnog napora da se stvari zapravo povežu kauzalnim sponama koje bi čitalac prepoznao. Protagonistkinja, saznajemo retroaktivno, ima i bivšeg dečka koji je stradao od ruke tih nekih demona i flešbekovi na njihov zajednički život bi trebalo da nam daju emotivno pribežište u stripu koji postaje progresivno sve mračniji (a, da podsetimo započeo je odsečenom konjskom glavom), no, meni je sve ovo delovalo veštački i u koliziji sa inače naturalističkim „dnevnim“ tokom radnje u kome ona ima i bivšeg muža koji je danas policijski inspektor kome se beli panduri iza leđa smeju, sukobe sa upravnim odborom dnevnog lista za koji radi i druge socijalne značajke koje kao da su prenesene iz nekog drugog, boljeg stripa.

Ali, mislim, i nisu, jer Ahmed ovde samo postavlja gomilu teza ali kao da na kraju nema ništa specijalno da kaže o ijednoj od njih: rasna svest, identitet, socijalne tenzije, nadilaženje socijalno-rasne sudbine, sve su ovo koncepti kojih se strip dotakne u hodu ali ih i ostavlja na nivou beleške i nikada se ne vraća da se njima istinski pozabavi što je zapravo bizarno mlitava verzija blaxploitation koncepta.

Delimično ovde je problem u dijalozima koji su vrlo pamfletski i bukvalni i podsetili su me na ono kako su superherojski stripovi trapavo, ali u teoriji dobronamerno sedamdesetih i ranih osamdesetih pokušavali da se bave rasnim i socijalnim pitanjima. Naravno, njih je spasavala žanrovska komponenta i činjenica da je boksovanje sa demonom koji vlada paralelnim kosmosom stajalo naspram tvrde ulične priče o rasizmu ili stigmi invaliditeta je svojom apsurdističkom energijom prevazilazila ovu bukvalnost, no Ahmedovo ukrštanje natrprirodnog horora sa strejt socijalnom kritikom mi nema tu vrstu energije.

A delimično je problem i u tome da Ahmed tekstom zatrpava panele i ne pušta odlinog Kivelu da radi svoj posao. Ovo nije ni tako redak fenomen, da prozni autor, kad krene da radi strip, ne ume da se otkači od proznog moda pisanja pa se tako sve značajno na kraju dešava u dijalozima i titlovima, dok crtač samo odrađuje kulise, ali u Abbottu je to svakako greota jer je Kivelä odličan crtač sa vrlo dobrim pristupem period piece zadatku koji je dobio. Tako se atmosfera i identitet Detroita 1972. godine snažno sugerišu a bez potrebe da se čitalac udara po nosu sa prenaglašenim brčinama, preširokim zvoncarama i predimenzioniranim kragnama, a Kivelä, kada ga Ahmed pusti da radi, itekako ume da pripoveda samo vizuelnim sredstvima i, recimo, početak treće epizode koji je sav u vizuelnoj akciji i sa vrlo malo teksta zapravo donosi vrlo osetan energetski skok i sugeriše da je Abbott mogao da bude značajno jači strip uz malo agresivniji urednički rad. Kolor Jasona Wordiea je takođe solidno pogođen i, usudio bih se da kažem, na tragu onog što Elisabeth Breitweiser radi kada farba Sean Philipsa, tako da je Abbott strip čiji je vizuelni identitet primamljiv, i načelno iznad njegovog generalnog kvaliteta.

Ipak, Abbott ima potencijala i, ponoviću, čini mi se da bi veliki deo zamerki koje imam mogao da bude otklonjen (u nekom budućem stripu) ako bi urednik nežno ali nepokolebljivo Ahmeda naterao da oladi malo s količinom teksta i jasnije prepozna šta njegov strip to hoće da ultimativno kaže. Ovako, dobili smo dobro nacrtan ali u celini polupečen uradak koji, barem, može da posluži i da se pokaže kako ove stvari ne treba raditi.

A, čitajući dijaloge u Abbott sam se na nekoliko mesta zamislio kako im fali samo malčice više spretnosti da budu životni i ubedljivi i kako bi to, na primer, Garth Ennis sjajno umeo da uradi. Možda baš zato sam odmah po svršavanju Abbotta dohvatio da pročitam i serijal Jimmy’s Bastards koji se za koji tjedan završava devetom epizodom a koji je, ako se ne varam, drugi Ennisov uradak za Aftershock Comics. Normalno, sačekao bih da poslednja epizoda izađe pre nego što se uhvatim serijala, ali rezon je bio da se od Ahmedovog pokušaja end neuspeha, čovek najlakše izleči rukom proverenog majstora. Kako u životu to već zna da bude, ni najbolji ratni plan ne preživljava susret sa neprijateljem…

Ne znam da li je legitimno reći da je Garth Ennis u kreativnoj krizi (za šta ga osporavatelji optužuju još od kasnih devedesetih, jelte) ali nakon čitanja Dastardly & Muttley koji je napisao za DC (umesto da mu Geoff Johns ponudi bajoslovnu sumu za još Hitmana…) i sada Jimmy’s Bastards, moram da primetim da moj omiljeni Irac stvari kao da radi na autopilotu, gađajući nas tek poluerektiranom satirom i nadajući se da će obilna količina nasilja, seksa, psovki i generalne političke nekorektnosti maskirati činjenicu da ovi stripovi jedva da imaju nešto da kažu. Dastardly & Muttley je bio bizaran eksces spajanja „realistične“ političke satire sa Hanna-Barbera nadrealizmom i na mnogo nivoa nije zapravo funkcionisao, a Jimmy’s Bastards kao da sebi postavlja nešto lakši zadatak, čime je njegova bledunjava neubedljivost još bolnija.

Naime, Jimmy’s Bastards je Ennisova parodija Jamesa Bonda i kako od Ennisa već očekujete, ona uzima neke od temeljnih žanrovskih elemenata bondovskog mitosa a onda ih izmešta u „realističnije“ okruženje, podvrgava analizi i razotkriva kao, jelte, patološke. Ovaj pristup je dobro radio posao sa superherojima u The Boys a kako je Ennis ipak ostrvljanin, moglo se očekivati da će sa Bondom bez mnogo muke postići ubedljiv rezultat.

Ali nije. Pokazuje se da je napor ipak potreban, čak i kada ste tako dobar scenarista kao Garth Ennis. Jimmy’s Bastards pati od identične prvoloptaške satire koja je mučila i Dastardly & Muttley, samo ovde još teže za zgutati jer je ovaj strip bliži „realizmu“ pa se tako naglašeno bizarni arhineprijatelji ne mogu doživljavati kao stvarni likovi a i sam protagonista je isuviše iskarikiran da bismo zaista proživeli njegovu golgotu.

Golgota o kojoj pričamo odnosi se – ako to iz imena stripa nije bilo jasno – na to kako jednu nepobedivu bondovsku figuru odjednom krene da proganja prošlost, a u vidu dece koju je nehajno posejao tokom decenija svojih tajnoagentaških avantura. Ennis ovde kopira zaplet jednog Wolverine stripa koji je pisao Jason Aaron ali to nije tako strašno. Strašnije je što Jimmy’s Bastards, kao, s jedne strane pokušava da kaže nešto o tome kako nas je pop kultura kondicionirala da idolizujemo psihopate koji ubijaju end jebu, dakle, živote oduzimaju i daju bez ikakve odgovornosti, ali sa druge strane baš i ne zna šta bi o tome rekao pa se strip svodi na relativno nezanimljiv zaplet i radnju krunisanu neuverljivim promenama karaktera protagoniste.

Ennis slobodno poseže za nekim stvarima koje je već radio u svojim starim, boljim stripovima i kombinuje ih za potrebe Jimmy’s Bastards, ali kao što podgrejani ostaci pice od juče nikada nisu isti kao sveža pica (zbog čega ih, uostalom ja uvek jedem hladne), tako i ovde to više ne prolazi. Glavni junak je do apsurda mačoidna figura tajnog agenta sa konzervativnim manirima i ultraliberalnim stavom kad je u pitanju lična odgovornost, narcisoidni psihopata koji, jasno, puca od šarma, ali čija se jezovitost dobro vidi u kontrastu sa najnovijom partnerkom koja mu je dodeljena – mladom tamnoputom obaveštajkom savremenih shvatanja – a koja treba da nam posluži kao reality check ali i humanizujući agens za ovu priču. No, Jimmy Regent nije tek kolko-tolko simpatična budala već i, pomalo neizdrživo, medijum preko koga Ennis u maniru nekakvog twitter edgelorda sipa relativno naslepo ispaljene rafale usmerene na političku korektnost, rodnu politiku i tako te neke stvari. Sasvim je, naravno, okej da ljudi postaju konzervativniji kako godine prolaze i još je više okej da se politička korektnost i politika identiteta satirizuju, kritikuju, i izvrću ruglu kad je to dobro i elegantno odrađeno.

Ali ovo, avaj nije ni elegantno ni dobro odrađeno. Ennis je i u svojim kritikama konzervativnih koncepata ponekad znao da ide daleko ispod granice elegancije, ali je to balansirao zanimljivim, životnim likovima. U Jimmy’s Bastards je kritika sva na prvu loptu i deluje kao da u nju nije uloženo ni malo razmišljanja a likovi su ravni, svedeni na karikature, svi od reda nezanimljivi. Tim pre je centralni preokret u serijalu – a koga neću spojlovati – sasvim nezarađen i time sasvim neuverljiv, a činjenica da dolazi posle jednako nezarađenog i neuverljivog naučnofantastičnog zapleta ga čini još gorim.

Ovaj zaplet, naime, kaže da su zločinci koji rade o glavi Jimmyju uspeli da celokupnoj populaciji Velike britanije zamene biološki pol a što državu pogura u nezamisliv (zapravo, sasvm zamisliv) haos. Utisak je da ovo treba da bude nekakav Ennisov komentar na rodni identitet i sa njim povezano političko delovanje, ali taj komentar nikako da dođe i sve se svodi na ponovljeno postuliranje da će u ovakvoj situaciji ljudi većinu vremena provoditi igrajući se novostečenim polnim organima.

U međuvremenu, Jimmy je promenjen čovek i jedan od najgorih momenata u celokupnom Ennisovom opusu je kako u ovom stripu on uspeva da potpuno pogrešno protumači koncept „safe spacea“, a onda nas iz broja u broj muči sa neubedljivom, „satiričnom“ ali jako plitkom novom karakterizacijom Jimmyja Regenta i radnjom koja nikako da se završi.

Jimmy’s Bastards je primer stripa u kome je plasiranje satirične poente – a koja čak i nije do kraja jasna jer ne znamo šta tačno Ennis kritikuje i šta bi bila alternativa – zaklonilo i karakterizaciju i radnju što se, mislim, Ennisu do sada nikada nije dogodilo. Njegovi likovi su uvek bili trodoimenzionalni a njihove kritike postojećeg stanja su uvek plasirane sa jasnoćom misli i ako se sa njima niste nužno slagali, makar ste ih razumeli. Ovde toga nema.

Srebrni pervaz na tom, jelte, oblaku, je crtež iz pera Russella Brauna, iskusnog profesionalca koji je sa Ennisom već sarađivao (na The Boys, recimo) a koji je odličan i uspeva da i neke od Ennisovih loše plasiranih satiričnih poenti ispegla u solidan vizuelni jelovnik. Braun je sasvim kadar za alanfordovsku grafičku satiru ali mu je crtež i izuzetno dinamičan kada je potrebno (a često je potrebno jer je Jimmy’s Bastards strip sa dosta akcije i krvopljusa) a generalna dinamika i čistota koju ovde prikazuje izuzetno podsećaju na pokojnog Stevea Dillona, što opet sugeriše zašto je on idealan saradnik za Ennisa.

Šteta je, zaista što se ta saradnja ne dešava na nekom boljem scenariju. Jimmy’s Bastards je loš strip, lak za čitanje, ali u krajnjoj liniji bez jasne ideje i sa veoma tankim zapletom na mestu gde treba da mu stoji priča. Braunov crtež (i sjajan kolor koga je u većini epizoda uradio John Kalisz) i generalna Ennisova zanatska korektnost obezbeđuju da ovo nikada nije naporno štivo, ali jeste osramoćujuće slabo u odnosu na reputaciju njegovih autora. Nadamo se boljem od Ennisa.

Konačno, da se malo zaokrenemo ka početku i kažemo i reč-dve o – nominalno superherojskom – serijalu The Wild Storm koga od prošle godine izdaje DC, a koji je i jedan od najzanimljivijih stripova u njihovoj post-Rebirth ponudi.

Naravno, nadao sam se da će biti tako. Wildstorm je nekada bio sinonim za zaista dobre i prilično inteligentne superherojske stripove što su izrasli iz nezavisnog Image duha ali potom zrelost dobili pod DC-jevim patronatom. Dok je Jim Lee bio u stanju da balansira između komercijalnih potreba i umetničkih poriva, oslanjajući se na Warnerov kapital da dovuče neke od najboljih autora u superherojskom poslu, ali im onda i dopuštajući netipično mnogo autorskih sloboda, Wildstorm je bio imprint u kome su se događale najinteresantnije superherojske priče svog doba. Naravno, kapitalizam je došao po svoje pa je imprint gašen, ributovan, spektakularno umoren da bi na kraju tokom New 52 faze DC-jevog izdavaštva, neki njegovi elementi bili utopljeni u glavni tok DC-jevih superherojskih stripova.

No, sa The Wild Storm DC je krenuo prilično mudrom putanjom, ne razmećući se nekakvom prevelikom ambicijom (za sada je ovo samo serijal, sa jednim spinof naslovom, a ne čitav imprint), ali postavljajući prave ljude na pravo mesto. Čime hoću da kažem da su uspeli da Warrena Ellisa dovoljno plate da se vrati nečemu što je jednom već prilično revolucionisao i dozvolili mu da ga ponovo revolucioniše.

Warren Ellis je, pišući za Wildstorm krajem devedesetih godina, maltene pa svojeručno za uši dovukao njihove stripove u fazu zrelosti (uz, naravno, radove Joeya Caseya, Marka Millara, Eda Brubakera, Stevena Seaglea, Jamesa Robinsona, Kurta Busieka…), započinjući time da je preuezo serijal Stormwatch i radikalno mu promenio ton i interesovanja, ubacujući elemente političke kritike i naučne fantastike, a onda nastavljajući kroz The Authority i, naravno, Planetary.

Kroz Stormwatch i njegov nastavak The Authority Ellis je uveo u superherojski strip koncepte koji su znatno radikalizovali njegovu političku ali i naučnu osnovu, oduzimajući mu, doduše, nevinost (koju je, da budemo fer, već bio izgubio kroz radove prethodnih Image/ Wildstorm autora, ali i korporacijske stripove tog vremena), ali mu dajući ozbiljnost koje mu je dobro ležala. Sa Planetary se potrudio i oko metanivoa, artikulišući svoj antagonizam spram „klasične“ superherojšine i slaveći estetiku roto romana, te imaginativnu naučnofantastiku kao zdravije alternative.

Sa The Wild Storm Ellis je dobio priliku da praktično ributuje Wildstorm univerzum i, još zanimljivije, da likove koje je sam kreirao pre dve decenije ponovo izmisli, postavljajući ih u nov kontekst i dajući im nov svet da u njemu rastu.

The Wild Storm je strip u kome se radnja odvija veoma sporo, ali je u pitanju po svemu premium verzija Warrena Ellisa, sa svim njegovim opsesivnim oduševljavanjem radikalnim naučnim konceptima, ali i opipljivim uzbuđenjem što se pruža prilika da se „superherojski“ strip kreira pod uslovima koje Ellis smatra optimalnim. Jer, u suštini, The Wild Storm za sada nije superherojski strip, već visokotehnološki politički triler na rubu antiutopije u kome se koncept supermoćnih jedinki tek pomalja i najavljuje potencijalno radikalne promene u globalnom status kvou.

Originalni Wildstorm stripovi su superherojima oduzeli nevinost ne samo stavljajući ljudima u kostimima u ruke vatreno oružje (to su, uostalom, ti isti autori već uradili u Marvelu nekoliko godina ranije) već i zamišljajući svet opresivne visokotehnološke kulture poznog, jelte, kapitalizma, u kome metaljudi rade za račun vlada i korporacija. The Wild Storm nastaje više od dve decenije kasnije i Ellis pažljivo uokviruje zaplet u kome gledamo tajni rat tri frakcije u svetu što je na prvi pogled identičan našem, sa skupim mobilnim telefonima, tehnološkim mogulima statusa pop-zvezda i mladim, viralnim pop-zvezdama koje koriste tehnologiju da postanu sveprisutne.

Priča se odmotava sporim korakom i interesantno je primetiti da posle trinaest epizoda zapravo još uvek ne može da se kaže da li The Wild Storm ima zaplet koji bi išao dalje od „briljantni umovi smišljaju briljantne stvari koje bi mogle da poremete balans moći na planeti“. Začudo, to meni uopšte ne smeta, verovatno jer je Ellis briljantan u oslikavanju pomenutog tajnog rata tri frakcije na planeti (i, eh, izvan nje) i jer njegovo postepeno odmotavanje istorije koja je dovela do stanja u kome je svet danas ispada jako efektno.

Naravno, pomaže i što su ovo sve zanimljive varijacije na originalne Wildstorm koncepte, mada mislim da nije neophodno da znate ko su i šta su bili Skywatch, International Operations, Henry Bendix ili Jenny Sparks pre dvadeset godina kako biste ovaj strip sa zanimanjem pratili. Upućeni će svakako dobiti dodatno zadovoljstvo u epizodama gde Ellis prikazuje novu Jenny Sparks, novog Doktora, novog Boga Gradova i u tome da je Angela Spica najbliže glavnoj junakinji što ovaj strip ima, ali, ponovo, snaga Ellisovih koncepata i ideja je takva da će i sasvim neupućen čitalac biti zaveden moćnom naučnofantastičnom spekulacijom i tehnološkim, biološkim ali i političkim elementima priče.

Najkraće rečeno, Zemljom, u ovom stripu tajno vladaju dve agencije koje su se potpuno otrgle kontroli državnih i naddržavnih mehanizama što su ih porodile. Jedna kontroliše politiku i ekonomiju na planeti, druga ostatak Sunčevog sistema a od besomučnog rata do obostranog uništenja ih spasava samo komplikovan set sporazuma o nenapadanju i interesnim sferama sklopljenih sedamdesetih godina prošlog veka u očajničkom pokušaju da se prevenira golbalni nuklearni rat. Ove dve agencije, naravno, rade šta hoće, uključujući asasinacije prominentnih figura iz sveta politike ili biznisa, ali jednu takvu asasinaciju, iz čistog altruizma, uspeva da spreči mlada žena i inženjerski genije, koristeći lično napravljen „leteći oklop“. Naravno, svaka agencija misli da je ona druga namerila da joj, mimo sporazuma smrsi konce, pa kreću javna optuuživanja, izvinjenja, i svađe, ali i tajni sukobi, dok treći igrač koji radi iz (još veće) potaje ne uđe na scenu i reši da pomogne svetu da ne ode baš sasvim u materinu.

Sledi dugačka hronika ratovanja softverom, naprednim dronovima i vanzemaljskom tehnologijom, a Ellis ima priliku da ispiše gomilu sjajnih, kinematskih akcionih scena po kojima je postao poznat u ono vreme. Istovremeno, kako rekoh, priča se odmotava izuzetno sporim tempom (još jedna Ellisova navika iz onog doba, jelte, dekompresija), a povremene epizode u kojima viđamo likove koji sa njom nisu očigledno spojeni (ali jesu, kako rekosmo, nove verzija poznatih nam Stormwatch/ The Authority likova) sugerišu da će se tu još mnogo toga dešavati i da će svet u kome se sve dešava proći kroz neke radikalne promene.

Ellisov zaštitni znak – likovi koji su ujedno kul i cinični – je ovde uveliko prisutan. Naravno, treba poštovati i da ovakva kaakterizacija, pogotovo kada se tako dosledno ponavlja, neće biti po svačijem ukusu i da će mnogi čitalac prevrtati očima kada likovi krenu da ispaljuju pitoreskne replike. Ali Ellis ovo radi zaista elegantno, kanališući svoje ogromno iskustvo u dijaloge koji nisu opterećeni prevelikim brojem reči i koji pored karakterizacije nose i veliku količinu informacije. Utoliko, novi Henry Bendix je fenomenalan sa svojim crtanofilmovskim nihilizmom koji ga ipak ne sprečava da bude ubedljiv negativac, nova Angela Spica je sjajna žena kojoj se život okrenuo naglavačke ali ona u svoj konfuziji kroz koju prolazi junački odlučuje da izgradi novi, nova Jenny Sparks i Doktorka su toliko prirodno lezbijke da imate utisak da ništa drugo ne bi ni mogle da budu u ovakvom stripu, a novi Grifter je toliko cool da mu ni ja ne bih oprostio.

Jon Davis-Hunt, Ellisov odabrani crtač za ovaj strip je mene pre nekog vremena oduševio izvrsnim radom na Vertigovom serijalu Clean Room. The Wild Storm je, iznenađujuće, manje atraktivno crtan i manje dinamičan strip – očigledna posledica Ellisovog insistiranja na sporom, metodičnom pripovedanju – ali to ne znači da nije atraktivan ili dinamičan. Davis-Hunt je veoma sposoban da u letu hvata Ellisove bizarne koncepte, kreira manijački kompleksne robotske oklope, pusti likove da se izražavaju samo facijalnom mimikom ili osmisli ludački granularne akcione sekvence, što je uz odličan kolor Stevea Buccelattoa garancija da se zaista postiže kinematski osećaj koji je Ellis praktično patentirao.

S druge strane, danas je televizija u dobroj meri preuzela pozicije koje je film imao krajem devedesetih pa se metodično pripovedanje i fokus rasut na mnogo likova u različitim kampovima svakako može porediti sa ovim pristupom. U svakom slučaju, Ellis deluje kao da zna šta radi, a čak i da ne zna, i da se ovaj serijal nikada ne završi i mi ostanemo držeći u ruci svoju malu ćunu i bezbroj pitanja (da, još uvek sam neutešan zbog Doktora Sleeplessa), već do sada smo dobili vrlo intrigantan i zabavan politički haj-tek triler sa odličnom alternativnom istorijom i mnogo zabavnih omaža klasičnom DC univerzumu. Uskočite u kompoziciju dok je vreme.

Bonus: kad smo već kod DC univerzuma, spinof ovog serijala je takođe tekući serijal The Wild Storm – Michael Cray koji uzima jednog od sporednih likova a onda oko njega gradi gomilu zanimljivih alternativnih DC likova koje ovaj mora da iz određenih razloga ubije i to su mračni ali zabavni, krvavi akcioni trileri sa psihopatskim verzijama Green Arrow, Aquamana ili The Flasha. Sjajni Bryan Hill radi scenario dok crtež odrađuje N. Steven Harris. Probajte i to.

Pročitani stripovi: Johnny Red

Poslednjih nedelja sam uglavnom čitao stari Sexcret Six serijal Gail Simone podsećajući se koliko je to dobro i zašto je u pitanju superherojski strip koji svi treba da pročitaju, pogotovo nakon što je Suicide Squad postao bioskopski hit, ali o tome ne bih da (ponovo) pišem jer je isti već obrađen pre nekoliko godina na UPPS-u.

 

Umesto toga, evo nečeg drugog.

 

O Garthu Ennisu ovde pišemo dosta često, ali za to svakako ima i dovoljno razloga i povoda. Irac konstantno održava povisok nivo kvaliteta pa su i njegovi „lošiji“ stripovi (na primer na ovom topiku dvaput živopisani Caliban) zapravo znatno bolji po mnogim elementima od većine onoga što kolege rade.

 

Kao ljubitelj ratne tematike i večiti zatočnik ideje da treba mrzeti rat ali diviti se vojnicima, Ennis je jedan od retkih autora (u savremenom anglofonskom izdavaštvu) koji stripove o Drugom svetskom ratu piše godinama u kontinuitetu, sve to za nekoliko različitih izdavača (Marvel , Dynamite…). Miniserijal Johnny Red, koga je nacrtao Keith Burns je počeo da izlazi prošle godine, završio se pre nekoliko nedelja šestim brojem i predstavlja novi izdanak ove grane Ennisovog stvaralaštva, te neku vrstu ostvarenja sna.

 

Naime, Johnny Red spada u britanske „ratne“ stripove koji su izlazili sedamdesetih godina prošlog veka i bili popularni među dečacima onog vremena, noseći magazine poput Eagle ili Commando. I kod nas su neki od ovih stripova objavljivani u Zabavniku, Stripoteci, Denisu ili Eks Almanahu i činili solidan deo mog detinjstva. Titan Comics je pre izvesnog vremena objavio antologiju originalnih Johnny Red stripova a za koju je Ennis zamoljen da napiše predgovor i tu je onda započet i dijalog o ributovanju ovog stripa. Ennis je priliku prihvatio oberučke i rezultat je nova priča o britanskom pilotu koja je u netom objavljenoj kolekciji dobila i podnaslov (koji ukazuje na model aviona oko koga se deo zapleta vrti) tako da je sada puno ime Johnny Red: The Hurricane. Pošteno.

 

Ono po čemu se Johnny Red izdvajao od drugih britanskih ratnih stripova svog vremena bila je – za sedamdesete godine prošlog stoleća prilično radikalna – postavka u kojoj se britanski pilot protiv nacističke nemani bori udružujući se sa crvenom armijom i njihovim pilotima. Ovo je bilo nekoliko godina pre nego što će Sovjetski Savez sa Mihailom Gorbačovim na čelu započeti svoje otopljavanje odnosa sa zapadom i celu priču oko perestrojke i glasnosti, dok je hladni rat još shvatan prilično ozbiljno, pa je magazin Battle koji je ovo publikovao u teoriji smelo išao putem kojim drugi nisu stupali. No, ovo je bila uspešna i popularna publikacija sa gomilom voljenih stripova (The Sarge, Death Squad, Darkie’s Mob…) a Johnny Red su stvarali renomirani kreatori (Tom Tully koji je radio popularni fudbalski strip Roy of the Rovers i Joe Colquhoun (Charley’s War)) tako da je i strip uživao priličan uspeh kod publike.

 

Ennis se za svoj ribut verno držao predloška i njegov Johnny Redburn ima prilično komplikovan ali sasvim plauzibilan razlog za to što se kao bivši pilot RAF našao u sastavu sovjetske ratne avijacije, sa sve svojim Hawker Hurricane lovačkim avionom. Zapravo, priča koju dobijamo u ovom stripu pripoveda se kroz prisećanja ruskog ratnog veterana koji je leteo i borio se rame uz rame sa britanskim pilotom i kako se to od Ennisa već i očekuje, stvari su detaljno istražene i rekonstruisane kako bi se postigao visok nivo istorijske verodostojnosti. Uostalom, Ennis je kao dečak pisao magazinu Battle da upozori kako crtež jednog od tenkova u nekom od njihovih ratnih stripova ne odgovara predlošku iz stvarnog života.

 

S druge strane, Ennis je autor, ne puki prezenter istorijske memorabilije i Johnny Red je punokrvna, tvrda ratna priča koja uspeva da uhvati duh tog nekog očajničkog herojstva u kome se iluzija lišeni vojnici na kraju bore kao lavovi zato što ratuju jedan za drugoga, a da istovremeno proturi i elemente nekih tema dragih Ennisu. Recimo, ovde se ponovo prikazuje sovjetska ženska letačka jedinica o kojoj je Ennis već pisao u serijalu Battlefields, a meditacija o ljubavi prema vojnicima i mržnji prema ratu izvedena je na nekoliko nivoa.

 

Neki od ovih nivoa deluju pomalo programski – recimo refleksije o Staljinu kao o ludaku i tiraninu koje, svakako, mogu da budu deo individualne percepcije nekih od likova ali ih je, u stripu zapadnjačkih autora teško ne pročitati i kao – možda i sasvim nehotičnu – instancu tog nekog egalitarističkog pristupa u kome se izjednačavaju Staljin i Hitler, komunizam i nacionalsocijalizam, a zarad narativa u kome je evropski put onaj srednji, demokracki itd. Ali dobro, ovo je strip koga piše Irac, crta Englez, a publikuje britanska firma sa najvećim delom tržišta u SAD, možemo očekivati ovakve momente.

 

S druge strane, Ennis je uobičajeno progresivan kada piše svoje likove, pa je tako tretman žena i sovjetskih vojnika sasvim na svom mestu. Sam Johnny Redburn je ona klasična usijana glava, strastveni antiheroj koji se bori zato što smatra da je to ispravno a ne jer veruje u ono što govore ljudi na vrhu komandnog lanca i mada nisu svi njegovi potezi uvek ispravni, srce mu jeste tamo gde treba. Strip je, očekivano, ispunjen sa dosta nasilja –na kraju krajeva pričamo o ratu na istočnom frontu – ali dobijamo i bljeskove romanse i seksa što ga sve čini „odraslijim“, no ovo je, na kraju dana jedan sasvim žanrovski rad i samo demonstrira koliko su se granice žanra pomerile u ovih nekoliko decenija otkako su klinci koji su stripove čitali postali lučonoše savremenog anglofonog stripa.

 

Ennis nam nudi galeriju relativno grubo istesanih ali šarmantnih likova koji uspelo plasiraju ideju o učestvovanju u ogromnom oružanom sukobu na čijim ivicama se vode grčevite, očajničke borbe u kojima se žrtvuju životi i resursi a da više niko zaista ne zna kuda stvari zaista idu. Vojnici su, kako to kod Ennisa ume da bude, časne, grube persone koje ratuju i ginu bez prenemaganja, ali prikaz nekoliko NKVD oficira koji se pojavljuju u stripu je interesantno višeslojan.

 

Isto važi i za sam zaplet koji prvo deluje kao da će se vrlo čvrsto držati istorijskih činjenica , ali brzo se ispostavlja da je istorija samo široko platno na kome Ennis priča jednu what if… priču. Naravno, ima tu mnogo vrlo detaljno, ali nenametljivo iznesenih informacija koje će rajcati WWII gikove, pogotovo onaj podskup koji se loži na istoriju ratne avijacije, pa tako slušamo mnogo toga o tehnici i taktici, ali s druge strane, kad Ennis zaista krene u srž ove priče i pokaže se zašto je jedinica kojoj se eksplozivni Englez pridružio tretirana kao gomila potrošnih otpadnika, čitalac doživi ozbiljan, mada, naravno pozitivan šok.

 

Na kraju je ovo jedan vrlo žanrovski strip o anonimnom heroizmu ljudi sa margina velikih herojskih narativa o otadžbinskim i drugim pravednim ratovima i Ennis nenametljivo i prirodno plasira gomilu refleksija o klasnoj prirodi velikih sukoba i odanosti koja mora da nađe način da zaobiđe političke igrarije kako bi se stavila u službu nečeg istinski pravednog. Od njega – dovoljno.

 

Keith Burns koji je ovaj strip nacrtao uhvatio je prljavu, haotičnu prirodu originalnog Johnny Red, pa je pojačao još par stepeni. Ovaj miniserijal karakteriše bogat i agresivan rad tušem, mnogo ekspresivnih likova, ali i velika pažnja posvećena istorijskoj verodostojnosti u prikazu opreme, uniformi, letelica… Burns citira Franciska Goju i njegovu seriju grafika o užasima rata kao jedan od uticaja na svoj rad, ali Johnny Red je i strip koji je jednako zaljubljen u fizionomije svojih vojnika kao i u dizajn mašina kojima oni ratuju i njegov antiratni iskaz je složen i višeslojan.

 

Ennis potvrđuje da ratni stripovi nisu zastareo žanr i da se u okvirima tog žanra i dalje može pisati sveže i dinamično, pa se nadam da pročitam još koji njegov rad kojim će oživeti neki od klasičnih britanskih stripova moje i njegove mladosti. Za sad mu – setimo se Battler Brittona ili Dana Darea – odlično ide, pa ako se prihvati i kod nas nekada popularnih SammyBrewster’s Ski-Board Squad (u Zabavniku prevođen kao Semijeva tajna družina a crtao ga je,kao i Johnny Red, Joe Colquhoun) ili Pete’s Pocket Army (Džepna Armija), spreman sam da aplaudiram stojeći!

Pročitani stripovi: A Train Called Love, Old Man Logan, All-New Wolverine, The Final Days of Superman, Rebirth

Evo nekih mojih čitalačkih iskustava iz poslednjih nedelja…

 

Garth Ennis ima već godinama odličnu saradnju sa Dynamite bilo radeći gritty superherojsku dekonstrukciju kakva je bio serijal The Boys, bilo kreirajući neke od najboljih savremenih ratnih stripova u serijalu Battlefields. No, priznajem da sam bio vrlo zbunjen kada je prošle godine najavljen njegov desetodelni mini za ovog izdavača a koji će biti, er, romantični strip A Train Called Love. Ennis je, ponoviću još jednom, moj najomiljeniji autor u savremenom američkom stripu pa sam tako svemu što on piše po definiciji spreman da posvetim vreme ali sam sa ATCL ipak čekao poprilično dugo pre nego što sam oprezno umočio delić svog donjeg ekstremiteta (nožni palac, dakako) u ovo.

 

I, naravno, bio oduševljen. A Train Called Love je nekarakterističan za Ennisa ako na pomen njegovog imena odmah pomislite na Preacher ili Punisher, brutalne ali đavolski inteligentne mačo eskapade sa brojnim socijalnim i folozofskim opservacijama provučenim organski kroz ekstravagantne narative, ali jedna od najvažnijih Ennisovih karakteristika je svakako to da on uvek piše produbljene, trodimenzionalne, žive likove ojačane sočnim, zanimljivim dijalozima.

 

Ovaj element je prominentno prisutan u A Train Called Love, amorfnoj priči o nekoliko običnih ljudi u malom američkom gradu koji se nalaze u onim osetljivim životnim momentima na oficijelnom zalasku mladosti i pragu punokrvne sredovečnosti i Ennis veoma ubedljivo pokazuje kako izgleda preuranjena kriza srednjih godina koju, zahvaljujući superdinamičnom vremenu u kome živimo, pojedini među nama kreću da proživljavaju već u dvadesetima. A Train Called Love se delimično oslanja na neke klasike američkog nezavisnog stripa poput Love & Rockets i, da ga nategnem baš jako, čak i Ghost World u tome što je u pitanju slice-of-life pristup nekolicini likova koji su svi „obični“ ljudi bez posebnih „stripovskih“ sposobnosti ili karakteristika, a koji su oplemenjeni/ opterećeni svim onim karakternim nedostacima kakve i sami nosimo: lažu, ekstremno precenjuju svoje kapacitete, slepi su za tuđe probleme i emocije dok ekstenzivno pričaju o svojim itd. Itd.


No, ono što je vrlo bitno da se odmah razjasni, A Train Called Love je istovremeno i veoma smešan strip, ne nužno u sitkom smislu ove reči već možda bliži onim dramedy ambicijama kakve moderna televizija sve prominentnije ima. Ennis ume da bude urnebesno smešan – demonstrirano je to već mnogo puta kroz Hitmana ili Dicks ili, iznenađenje, originalni Punisher serijal za Marvel – a sa ATCL koristi mnogo različitih pristupa da situacije koje su u teoriji banalni svakodnevni incidenti nevredni ni sećanja a kamoli prepričavanja pretvori u gegove koji se kreću od vrlo suvog, apstraktnog humora pa do skatologije i slepstika.

 

Humor i karakterne analize ovde sede vrlo dobro smešteni jedno naspram drugog i mada ATCL izaziva blagu kognitivnu disonancu – ili makar konfuziju – time što je vrlo nejasno kog je žanra ovaj strip i da li treba da se smejemo na stvari koje bi, da su stvarne, izazvale mnogo mračnije reakcije, on je konzistentno zanimljiv strip čije sam sve do sada dostupne epizode (osam od deset predviđenih) progutao u jednom sedenju istinski zainteresovan za likove i šta će s njima dalje biti. Pomenutoj konfuziji doprinosi i to što su neki od likova samo tangencijalno povezani jedni s drugima, ali s druge strane Ennis vrlo uspelo povezuje elemente čistog žanrovskog (kriminalističkog i špijunskog) stripa sa smirenijim, naturalističkim izrazom bližim indi senzibilitetu.

 

Kad smo već kod senzibiliteta, crtač Marc Dos Santos je poslednji koji bi mi pao na pamet kao prirodan saradnik za Ennisa. Dos Santosov crtež je praktično karikaturalan (u mnogo većoj meri nego što je to slučaj sa Ennisovim saradnikom iz starog kraja Johnom MCCreaom) i bliži nečemu što biste očekivali da nađete u kaišu dnevnih stripova u kakvim dnevnim novinama nego u stripu čoveka koga su u karijeri ilustrovali Howard Chaykin, Goran Parlov, Darick Robertson ili Steve Dillon.

 

No, Dos Santos je sasvim dorastao pripovedačkim zadacima koje ima da izvede i vidi se ovde iskusna ruka crtača i ilustratora koji je pobegao iz gliba Zenescopea da bi radio za Marvel i DC i pokazao kod koga je učio da crta, tako da A Train Called Love, iako ima nesvakidašnji izgled, tim izgledom uspeva da ostavi utisak i ureže se u pamćenje.

 

A Train Called Love je naizgled nekarakterističan rad za Gartha Ennisa ali on sadrži i mnoge njegove zaštitne znakove – od LGBT likova sa dubokim karakterizacijama (koji pritom vrlo decidno potenciraju svoju seksualnu orijentaciju), preko brutalnih kriminalaca i etničkog humora na granici rasističkog incidenta, pa do humanizma koji se nalazi čak i na najmračnijim, najmanje očekivanim mestima. Poslednja epizoda izlazi krajem Jula a ko god je voleo Ennisa u ijednoj njegovoj inkarnaciji, neće pogrešiti ako ovom da šansu. Prva epizoda je dostupna za čitanje na internetu na ovom mestu.

 

U mojoj daljoj eksploraciji post-Secret Wars stripova vezanih za X-Men i mutante u globalu, uredno čitam i ne jedan nego dva Wolverine serijala koji trenutno izlaze.

 

Marvel, razume se, ovim piše takoreći doktorat na temu „kopulacije bez penetracije“ odnosno, kako bi na američkom rekli „i imanja i jedenja svog kolača“ – ogroman song end dens koji je upriličen povodom ubijanja Wolverinea, jednog od njihovih najpopularnijih likova ikada je, naravno, uvek trebalo da služi kao dimna zavesa za ideju da bi se samo ludak odrekao nečega što ne samo da pravi pare nego i ima ogromnu rezonancu u svetu izvan strip-industrije, odnosno u industrijama koje STVARNO prave pare.

 

Ali, opet, Marvel jeste izbegao najciničniji način – oživljavanje lika posle manje od dve godine od njegove visokopublikovane smrti i najave da će sledeći Wolverine biti žensko.

 

Jedan od serijala koji danas prate Wolverinea je Old Man Logan, spretan način da se dobije „isto to samo malo drukčije“ i da Marvel nastavi biznis ez južual. Naravno, ne treba ovde biti zbunjen, Wolverine je bitniji za X-Men timske serijale nego za svoj sopstveni magazin – na kraju krajeva solo Wolverine serijali su poslednjih desetak godina mnogo češće bili užasni nego dobri, sa retkim bljeskovima briljantnosti – pa je korišćenje zgodne dosetke o Wolverineu koji se na „našem“ svetu obreo neobjašnjivim dolaskom iz paralelnog univerzuma a koji je po karakteru i sećanjima vrlo sličan „našem“ Loganu, samo je značajno stariji i ima dodatne nakupljene traume, bilo dovoljno da Jeff Lemire u svom Extraordinary X-Men ima namrštenog muža sa zulufima i oštrim kandžama koji se baca u fajt kad god je to potrebno i unaokolo gunđa da on to ne bi tako radio kad bi mu dali priliku da odlučuje.

 

U tom smislu, sam serijal Old Man Logan je ne loš strip ali za sada, u ovih do sada izašlih nekoliko epizoda, ostavlja utisak nepotrebnog, izlišnog serijala koji samo pokušava da unovči benkabilnost lika. Scenarističke dužnosti je ovde preuzeo sam Lemire što, možda, svedoči o njegovoj vezanosti za lik i potrebi da nijansirano priča njegovu priču za koju nema dovoljno prostora u timskom EXM, ali do sada se to, na moju žalost, ne događa.

 

Ceo problem sa Old Man Logan idejom je što je od početka – u vreme kada ga je Mark Millar osmislio i iskoristio svoj rokzvezdaški status da insertuje osam epizoda nekoherentne priče u tekući serijal na koga su Jasona Aarona tek pustili – ovo bio strip sveden na elevator pitch i nikada se nije vozdigao iznad njega da ispriča nešto zanimljivo. Originalni Millarov i McNivenov Old Man Logan od pre nekoliko godina je bio bukvalno „Mad Max ali sa Loganom. I, da, ZOMBI DINOSAURUSI!!!“ i  mada su X-Men – i generalno Marvelovi – stripovi u svojoj istoriji imali primere pričanja dobrih priča koje su započele premisom „poznati likovi, ali izmešteni u drugo vreme, ili pokraden seting“ (Spider-man 2099, originalni Gaimanov 1602, prvih par Marvel Zombies minija) – Millar je u vreme OML već odavno napustio ideju pisanja u ičem drugom sem u hiperbolama pa je ovaj serijal bio procesija nesuptilnih set pisova ispunjena likovima koji su svi odreda odvratne drkadžije sa kojima čovek ne bi kiselu vodu u kafani popio. Pritom, Wolverineov lik, naoko humanizovan idejom o ženi i deci – porodici koju je u poznoj fazi života izgradio – istovremeno je grdno pojeftinjen idejom o tome da je Logan, u nekom istorijskom trenutku, zavaran Mysteriovom iluzijom, pobio kompletnu prvu ekipu X-Men.

 

Ova klasično millarovska eksploatacijska ideja je bila bespotrebna i opterećujuća još u originalnom serijalu i praktično me je zabolelo kada sam video koliko vremena Lemire troši da je prodiskutuje u novom Old Man Logan. Mudovotiji scenarista bi je retkonovao već na prvih nekoliko strana novog serijala i nastavio da piše priču o nekadašnjem superheroju, a zatim porodičnom čoveku iz polomljenog sveta koji je dobio novu priliku da živi u malo manje polomljenom svetu u kome ga prepoznaju kao heroja i mada Lemire očigledno želi da ovo ispriča, beskrajno veliki deo ovih prvih epizoda svodi se na Loganove dosadne – i uzaludne – napore da se izbori sa idejom da je pobio svoje prijatelje i pokušajima da ljude odgovorne za to spreči da nepočinstvo počine pre nego što su i pomislili da ga počine, kao u nekom najužasnijem krosoveru Back to the Future i Minority Report.

 

Uzaludnost je tim veća jer preko puta u Extraordinary X-Men već vidimo da Logan nije na kraju podlegao monomanijačoj ubilačkoj žudnji i time je čitanje njegovog solo serijala koji veliki deo vremena troši na oće-li-neće-li tenziju jedna ne preterano prijatna dužnost. Nadam se da će dalje priče u ovom serijalu imati interesantnije zaplete i postavke – istorijski su meni najomiljeniji Wolverini (bilo da su ih pisali Claremont, Rucka, Aaron, Starr) oni koji pokazuju usamljenog ispravljivača krivih drina u društvu koje tipično nema mnogo empatije za male ljude i Lemire bi u ovakvom setingu briljirao.

 

Ono što u ovom trenutku u stripu jeste briljantno je crtež koga isporučuje Andrea Sorrentino. Za razliku od McNivenovog „realističkog“ pristupa u originalnoj OML priči, Sorrentino je bliži ekspresionizmu i ovo njegovom stripu daje i pregršt psiholoških konotacija koje sami scenario i dijalozi ne sugerišu direktno. Marcelo Miaolo na koloru dopunjava štimung i Old Man Logan je u ovom trenutku ako ništa drugo vizuelno upečatljiv ali pripovedno prilično šantav strip. Nadam se napretku.


S druge strane, „pravi“ aktuelni Wolverine serijal – kako ja to vidim – je onaj koji ne sadrži Logana i nastao je kao očigledan sledeći korak u Marvelovoj kampanji diversifikacije i poboljšane reprezentacije. U teoriji ovo ne moraju da budu dobre stvari – difuzija identiteta jednog od najupečatljivijih Marvelovih likova i napadno rodno pojednačavanje ne moraju da daju dobru umetnost u konačnici ali All-New Wolverine je strip koji bolje hvata duh „pravog“ Wolverinea (bar kako ga Mehmet shvata) od svog OML parnjaka.

 

Iako se unapred znalo da će u ulozi Wolverinea u ovom serijalu biti Laura Kinney, Loganova „ćerka“, odnosno njegov ženski klon, najava da će ovaj strip pisati Tom Taylor – nakon odličnog Injusticea preko u DC-ju – je stvari učinila još interesantnijim. Taylor je izvanredno ekonomičan scenarista koji i komplikovane zaplete, emotivna krešenda i spektakularne set pisove rešava sa iznenađujućom lakoćom i sa ANW se junački poduhvatio teškog zadatka da lik koji je karijeru započeo u crtanom filmu, pa onda u stripovima bio izložen nekim od najsurovijih eksploatacijskih mučenja u Marvelovoj istoriji, da taj i takav lik stavi u ulogu aktuelnog Wolverinea i dopusti mu da ispuni velike cipele ostale iza velikog Logana.

 

A Tayloru taj zadatak ide lako i prirodno, možda najviše zato jer se ne trudi da piše „veliki“ i „sudbinski“ strip o Lauri već je samo prirodno stavlja u situacije u kakvim bi se žena njene istorije i seta sposobnosti našla. Priznajem da mi ovo veoma prija jer su me godinu za godinom jedan za drugim Millar, Loeb, Way, Aaron i Bunn češće iritirali nego zadovoljavali svojim Wolverine pričama koje su se takmičile u tome koja će više da počupa lik iz korena, na silu mu nakalemi novu karakterizaciju, nove elemente prošlosti, nove arhineprijatelje, nove grehe koje je sirotan počinio… Taman je Paul Cornell sa svoja dva serijala stvari polako doveo u red (a on je, recimo, Loganu oduzeo moć izlečenja ne bežeći od srži lika) kada je Marvel rešio da ubije Wolverinea i sada smo tu gde smo.

 

Elem, Taylorov All-New Wolverine je sličniji klasičnom Wolverineu od gotovo svega rađenog poslednjih deset godina (uz izuzetke Cornella, dobrih momenata Jasona Aarona i celog rada Jasona Starra) i tranzicija u strip u kome je glavni junak ženskog pola je prirodnija i organskija nego u drugim recentnim slučajevima poput, na primer, Thora. Laura Kinney je pipav lik za rad jer je u pitanju ženska i mlada varijanta ultramačo muškog lika, obeležena jednako crtanofilmovskim korenima ali i kompenzacijama u vidu užasnih tortura kojima je bila izložena u stripovima. Njen solo serijal od pre neku godinu koga je pisala Marjorie Liu je uspeo da na prilično dobar način izbalansira mračnjaštvo i snagu volje koja daje tračak nade a Taylor na svoj način odmerava odnos torure-porn referenci i humanističke karakterizacije da nam isporuči strip u kome likovi istinski brinu jedni o drugima, iako je to istovremeno strip o obezljuđenom vojnoindustrijskom kompleksu koji nanosi užasne traume osobama lišenim ljudskih prerogativa.

 

Isprva, ovo je klasična „vidim nepravdu i ispraviću je jer ove ljude ne štite ni zakon ni bog“ priča, visokooktanska i dinamična, ali Taylor je dosta ubedljivo filuje elementima young adult pustolovine a zatim i humora dok ne dobije interesantnu smešu u kojoj su spektakularna akcija (čitava prva epizoda je jedna dugačka akciona scena – vrlo malo scenarista danas to može da izvede a da ne izgubi korak i ne pređe u monotoniju) i jednostavna ali ubedljiva karakterizacija efikasno spajani momentima odmerene komedije. Da je za tu komediju zaslužan Dr Strange – pa to je već neočekivani bonus. Za mene je glavno to da je ovo strip o mladoj ženi koja traži sebe u svetu koji ju je već mnogo puta užasno povredio i koji, simutlano, od nje očekuje da bude dostojna nedostižnog ideala sećanja na njenog „oca“ (čija, uzgred, starija verzija, trčkara unaokolo sa X-Men), a da se ta mlada žena nama prikazuje kao lik sposoban da sazreva i ima etičke dileme koje se razrešavaju nekada i greškom ali deluju stvarno i uverljivo – sve ono što nedostaje Old Man Loganu.

 

David Lopez koji ovo većinski crta neće nikog oboriti s nogu nekakvim superoriginalnim stilom ali njegov crtež je savršeno prilagođen potrebama brzog, dinamičnog superherojskog stripa sa mnogo akcije, čije pripovedanje treba da bude ekonomično i neprimetno. Njegov crtež nije „upadljiv“ poput, šta ja znam onoga što je na Uncanny X-Men radi o Chris Bachalo ali je i mnogo lakši za praćenje i varenje. Strip koji ima moje tople preporuke.

 

Konačno, rekao bih nešto i o završetku DCNU Supermena i početku novog Supermen serijala kojima smo svedočili poslednjih par meseci.

 

Ja sam ranije na ovom topiku već poprilično detaljno pisao o nekoliko Supermen serijala koji su izlazili poslednjih godina i dosta nahvalio aktuelne verzije Action Comics i Superman magazina koje su do pred kraj DCNU avanture vrlo sigurno i ubedljivo pisali Greg Pak i Gene Yang. No, DC je mnenja da sve dobre stvari u strip-izdavaštvu dolaze kao posledica periodičnog ributovanja celog multiverzuma pa je sa najavom da se priprema Rebirth krajem ovog proleća, a koji treba da kritički preispita učinke DCNU i uspostavi novi status quo, i sam Supermen kao jedan od najinteresantnije mutiralih likova tokom ove četiri i po godine morao da posluži kao simbol (nove) radikalne promene.

 

Pri čemu, naravno, mislim da su morali da ga ubiju.

 

Ubijanje Supermena je od ranih devedesetih godina, dakako, popularan sport i DC, naravno, nije mogao da odoli ideji da poslednjih par meseci DCNU obeleži pričom nazvanom The Final Days of Superman razbijenom na osam nastavaka distribuiranih kroz čak četiri magazina (Action, Superman, Batman-Superman i Superman-Wonder Woman) a kojom će pokazati taj neki katarzični kraj karijere velikog, požrtvovanog heroja kome ni gubljenje moći ni gubljenje tajnog identiteta ni gubljenje velikog dela lepih uspomena vezanih za matičnu planetu Kripton nisu uspeli da okrnje ni delić herojske aure.

 

I ja bih im oprostio, zaista bih, čak i tu svinjariju sa potrebom da čitate četiri različita magazina da ispratite celu priču, da je ovo dobra ili zanimljiva priča. Ali nije.

 

Ono što je bilo dobro kod Action Comics koji je pisao Greg Pak bila je ta interesantna sociopolitička dimenzija serijala koji je Supermena približio običnim ljudima i tim nekim stvarnim problemima savremenog društva. Ono što je bilo dobro u Superman koji je pisao Gene Yang bila je humanizacija likova i njihova karakterna dubina čak i kada se radilo o sasvim outlandish kreaturama. No, Final Days of Superman je uzeo da piše veteran Peter Tomasi, DCjev dugogodišnji scenarista i urednik sa ogromnom kilometražom u ovom univerzumu i ono što je isporučio je predugačka, generička priča o od kartona izrezanom heroju koji se sprema da umre i pokušava da svet ostavi u dobrim rukama.

 

Sama postavka je mogla da iznedri dobar mada svakako patetičan strip o Supermenu koji se oprašta od prijatelja i – nepobeđen čak i na samrti – podseća se svega dobrog čemu je prisustvovao, ali Tomasi ove elemente stripa piše sasvim ravno i neubedljivo, promašujući sve moguće zicere da postigne emotivna zakucavanja. Kontrasta radi, Yang je na samo jednom jedinom panelu tokom kog Metallo umire u nekom od prethodnih brojeva Supermana kroz jednostavan dijalog ispisao više o heroizmu običnih ljudi nego Tomasi za svojih osam brojeva.

 

Druga stvar je to što se kroz Final Days of Superman mora postaviti i zaplet daljeg, post-Rebirth serijala o Supermenu i ova priča ima mnogo zbunjujućih scena sa ljudima koji za sebe tvrde da su Supermen (iako se vidi da nisu) i ljudima koji za sebe tvrde da su neko drugi (iako se vidi da su Supermen). Generalna ideja o integraciji pre-Flashpoint Supermena u novi univerzum – a zbog čega Supermen tog univerzuma mora da umre i skloni se sa scene – je dobra ali Tomasijeva izvedba je ravna i neinteresantna. Slab zaključak inače odličnog četvorogodišnjeg rada na najvećem superheroju svih vremena.

 

Sam Rebirth, koga je napisao Geoff Johns a nacrtala gomila crtača je, kako je to za DC sada već i uobičajeno, jedna salata scena i monologa koja treba da uspostavi temelje novog status quoa, oslonjena na muke Wallyja Westa koji pokušava da se vrati u „svoj“ univerzum i moram da priznam da za ovakve „tranzicione“ stripove nisam imao mnogo nerava ni kada ih je pisao Grant Morrison dok je Johns ipak scenarista čije su kreativne prednosti na nekoj drugoj strani. Rebirth je ekspozitorna uspavanka opterećena prilično nezgrapnim emotivnim aspiracijama i dočitao sam je iz dužnosti a ne iz zadovoljstva.

 

Pritom, sama ideja koja se ovde provlači jeste zanimljiva, makar na meta nivou: Westova teza je da je neko ukrao ovom univerzumu deset godina, da je Flashpoint (koga se on jedini u univerzumu seća) bio očigledno orkestriran od neke više sile koja je ributovanjem DC univerzuma htela da postigne neki svoj mračni cilj i da likovi u univerzumu moraju ovoga postati svesni jer ta sila od svog cilja neće odustati.

 

Da je ovo napisao neko drugi, a ne Johns, DC-jev aktuelni CCO i, uostalom, scenarista pomenutog Flashpoint, sve bi se i moglo čitati kao metafora za hubris inovacije i prezir ka tradiciji koji je omogućio DC-ju da renumeriše serijale stare po sedamdeset godina u pokušaju da privuče nove čitaoce, promeni korene decenijama starih likova i pokaki se po njihovim bizarnim ali još uvek zanimljivim biografijama, no ovako kako je, nisam siguran da li Johns uviđa koliko je njegov rat protiv samog sebe ironičan. Plus, Watchmen? Zaista? U 2016. godini? Niko u DC-ju nema ni jednu bolju ideju za to kako dalje stupati čvrsta koraka već se sve svodi na dalje eksploatisanje Alana Moorea? Buš lig.

 

I, iako je Gene Yang dobio da piše novi serijal o kineskom Supermenu, koji znatiželjno očekujem, to još nije krenulo da izlazi. Ali ono što jeste krenulo da izlazi je Superman koga piše – naravno – Peter Tomasi, direktan nastavak Final Days of Superman u kome naš „stari“ Supermen i „stara“ Lois Lane nastavljaju da žive na svetu koji sada više ne znamo je li njihov ili neki drugi, samo što sada imaju i sina.

 

Nisam za sada siguran koliko me zanima da čitam ovaj strip jer Tomasi za sada (izašla je tek prva epizoda) isporučuje izrazito generičku priču u kojoj je Supermen tek prop u pozadini dok je u prvom planu ideja da pratimo nastojanja njegovog predpubertetskog sina da izađe na kraj sa idejom da mu je otac Supermen a da i on sam ima supermoći koje treba da krije. Teško je pomisliti kako od takve premise na kraju izađe ovako dosadan strip ali Tomasi nije neki mladi, drčni indi scenarista koji je – poput Lemirea – dobio šansu da se igra u ogradici za veliku decu, niti holivudski vunderkind koji će doneti dah novog sveta starim likovima – poput Maxa Landisa – već okoreli DC profesionalac čiji je scenario za ovu prvu epizodu postiđujuće predvidiv i nezanimljiv. Da nam Alah da Yangovog New Supermana što pre, a i da vidimo na šta će da liči Action Comics u kome je glavni junak Lex Luthor…

Pročitani stripovi: All Star Section Eight, Batman: Endgame, Faster Than Light, John Flood, Material, This Damned Band

Sa zadovoljstvom (i kikotanjem) sam pročitao svih šest epizoda serijala All Star Section Eight kojim se Garth Ennis nakratko vratio u DC. Pre svega jer je ovo strip koji svojim humorističkim pristupom razgrađuje mit da DC-jeva superherojština mora prevashodno biti ozbiljna i namrštena, a zatim i jer se radi o spinoffu jednog od men najdražih Ennisovih strip-radova.

Section Eight je poseban tim izrazito problematičnih „superheroja“ koji je originirao na stranicama serijala Hitman što su ga Ennis i crtač Jon McCrea radili još devedesetih godina satirizujući DC-jev superherojski svetonazor na način koji je istovremeno bio i izrazito edgy ali i dobronameran. Ennis i McCrea su uspevali da istovremeno prekrše naizgled sva pravila superherojskog stripa ali i da očuvaju tematike plemenitosti, prijateljstva i požrtvovanja sve kroz krvoločnu komediju koja je sa pojavljivanjima Section Eight dosezala nivo potpunog, farsičnog  urnebesa. Pre nekoliko godina Ennis se na kratko vratio Hitmanu ali ovo je prvi put da Section Eight dobiju svoj spinof serijal i mada sam, kako već rekoh, ovo čitao sa zadovoljstvom, jasno je i zašto je teško od nečeg što je zamišljeno samo kao apsurdno smešni sideshow sad napraviti glavnu atrakciju.

Naravno, Section Eight (ovo je inače termin kojim se u američkoj vojsci obeležavaju osobe „mentalno neprikladne za služenje“) su perfektno funkcionisali u Hitmanu koji je i inače imao natprirodnog irskog plaćenog ubicu, demona Barmena i čitav podzaplet sa zombifikovanim zoološkim vrtom, ali se ansambl ipak držao jedne uverljive, životne ljudskosti, no sada kada su Section Eight na sred pozornice, činjenica da je većina članova ovog tima osmišljena da budu samo grube, šokantne šale ili jednodimenzionalne karikature znači da sa njima ne može da se priča bogznakako duboka priča.

Ennis koristi ovaj šestodelni serijal da radi ono što je i u Hitmanu bilo uspešno – kontrastiranje svojih karikiranih, polomljenih likova sa većim-od-života junacima mejnstrim DC univerzuma. Hitman je dosta kilometraže izvukao iz dobronamernog podsmevanja Betmenu i Green Lanternu (mada je Supermenu izrazio samo najdublju poštu) i čitav zaplet ovog serijala sastoji se u pokušajima hroničnog alkoholičara i nezvaničnog vođe Section Eight, Sixpacka (koga McCrea crta neodoljivo slično Superhiku) da okupi novi tim koji jedini može da se suprotstavi neimenovanoj velikoj pretnji, a za čije popunjavanje mu nedostaje dovoljno ljudi, pa se od epizode do epizode pijani, nesrećni antijunak susreće sa likovima kao što su Wonder Woman ili Phantom Stranger i pokušava da ih – na urnebesno neuspešne načine – regrutuje za svoju ekipu.

Ennis se ne unosi preozbiljno u radnju i All Star Section Eight je prevashodno serija skečeva u kojima se ispituju granice DC-jeve uredničke dobrostivosti, tako da je humanizam po kom pamtim Hitmana prisutan tek negde u finalu kada scenario konačno uđe malčice dublje u karakterizaciju Sixpacka i nakratko prodiskutuje pojmove heroizma i požrtvovanja u kontekstu savremene stripovske popularne kulture u Americi. Do tada je strip uglavnom free for all zajebancija koja satirizuje razne aspekte DC-jeve i superherojštine uopšte, od objektifikacije žena (epizoda sa Wonder Woman) pa do tretmana manjinskih superheroja. Ovo poslednje je i jedan od smešnijih momenata jer Ennis Demonu Etriganu, poznatom rimujućem demonu koga je ranije rado koristio (i zapravo pisanje Demona je bio jedan od njegovih prvih gigova za DC) suprostavlja Phantom Strangera koji repuje… Koliko će vama ovo biti zabavno zavisi od mnogo faktora, ali treba imati na umu da ovo nije strip ozbiljne narativne ambicije već više zajebancija u kafani uz nabacivanje ideja koje treba da nadjebu jedna drugu po ludosti.

Ovo, uostalom,po Ennisovoj priči, i jeste kako su nastali neki od likova iz Section Eight i to je lako poverovati jer superheroji po imenu Dog Welder – čija je supermoć to da lešinu psa zavarivačkim aparatom prilepi na telo protivnika – ili Defenestrator (koji sa sobom nosi okvir prozora kroz koji baca neprijatelje) i deluju kao pijana zajebancija. U All Star Section Eight ima i novih likova, od kojih su neki skoro šokantno eksplicitni, ali se domet njegovog narativa ipak ograničava na parodiranje i zezanje.

McCrein crtež je izvrstan i za razliku od ponekad tušem umrljanih stranica vintidž Hitmana, ovo je prilično pročišćeno i veoma lepo kolorisano. Ennis i McCrea očigledno u sebi imaju još žara i strasti za DC univerzum i nadajmo se samo da će neko negde imati sluha i ponuditi im nepristojno visoke pare da ožive Hitmana i daju nam novi serijal sa tragičnim irskim ubicom u glavnoj ulozi.

Pročitao sam i Batman: Endgame, kao i epizode koje su za njim sledile u tekućem Batman serijalu koga piše Scottt Snyder a crta Greg Capullo i kao što sam do sada već mnogo puta rekao, Snyder je čovek takoreći rođen da piše Betmena, a sa Endgame i subsekventnim nastavcima definitivno se potvrdio kao jedan od autora koje će istorija pominjati kao ključne u kreiranju kumulativnog Betmen mitosa. Dennis O’Neil, Neal Adams, Frank Miller, Grant Morrison a sada i Snyder su ljudi čije su interpretacije Betmenovog arhetipa obilovale r/evolucionarnim rekontekstualizacijama i kreirale nove elemente arhetipa i mada nije da nemam i kritika na račun Snyderovog rada u poslednje četiri godine, njegov i Capullov Batman je bez sumnje istorijski bitan.

Jedna od definišućih osnova Snyderovog i Capullovog rada je ta da je Batman još od relansiranja čitavog DC univerzuma u formi DCNU 2011. godine bio strip u velikoj meri usredsređen na odnos Betmena sa gradom Gothamom, DC-jveim pandanom Njujorka za koji Betmen već decenijama koristi termin „moj grad“. Kroz više od trideset brojeva, Snyder je ispitivao ovu relaciju između velikog, prljavog grada i njegovog samoproglašenog zaštitnika pokazujući na uspešan način i simbiotske ali i antagonističke odlike tog odnosa. Delom je ovo izvedeno uvođenjem novih elemenata u Betmen mitologiju (Court of Owls kojim je serijal i impresivno započet) a delom istraživanjem starih.

Snyder je tako imao interesantne odlaske u Betmenovu mladost – koristeći u fulu ideju da je DCNU leransiran i ributovan univerzum i da je opravdano retkonovanje mnogih elemenata mitosa – i pokazao korene mnogih dugogodišnjih neprijateljstava, sa sve detaljnim i impresivnim prikazivanjem nastanka Jokera iz Red Hooda. No, ovi odlasci u prošlost su mi delovali kao relativno lenje ideje za Snydera koji je sa Court of Owls i Death of the Family (koje su se događale u „sadašnjosti“) pokazao koliko je u stvari energičan kada piše savremenog Betmena.

Zato je i Endgame ispao ovako snažan. Naravno, u pitanju je „samo“ odličan strip o Betmenu, ne neka radikalna promena paradigme već još jedan u decenijskom nizu „finalnih“ obračuna između Betmena i Džokera u kome Snyder koristi mnogo predvidivih trikova da podigne uloge u nebesa.

Ali je istovremeno to i izvanredno napisan superherojski strip u kome su postojeće i prihvaćene paradigme iskorišćene do maksimuma, sukob dobra i zla (ili makar samo dva suprotstavljena gotamska arhetipa – ovakav grad, moglo bi se argumentovati, i ne razume razliku između dobra i zla) zaoštren do te mere da čitalac zadržana daha navija da Betmen konačno ubije đubre jer je ono to zaslužilo, a vagnerijansko finale potentno iako se oslanja na jedan od najkorišćenijih trikova u superherojskom stripu – smrt decenijskog lika.

Snyder i Capullo su sa Endgame uspeli da stvore autentičan horor-triler smešten u pitoreskni superherojski svet, da mu podare dramatičnost zahvaljujući dubinski izvajanim likovima koji ni sred superherojskog spektakla što oko njih ruši zgrade i preti da uništi čitav grad, ne bivaju svedeni na proste vektore akcije. Ulozi sa kojima se igra deluju realno, iako Snyder započinje priču na najmanje „realističan“ način – borbom Betmena protiv čitave Lige Pravde – zato što su karakterizacije glavnih likova tako pažljivo oblikovane tokom poslednje tri godine, sa Bruceom Wayneom i Jimom Gordonom koji su stvarni i ubedljivi ali onda i Betmenom i Džokerom koji su hodajuće ikone, dva aspekta grada koji jedan bez drugog ne mogu ali i ne mogu da se ne uništavaju sve vreme.

Endgame je maestralno vođen akcioni-horor-superherojski strip sa zaključkom koji udara jako i ostaje u sećanju. Ne najmanje zahvaljujući i Capullovom izvrsnom crtežu koji je posle više od trideset epizoda postao još ikoničniji, držeći se teške gotske pretnje ali na nju nadograđujući veličanstvenu superherojsku lepotu.

Snyder i Capullo su posle Endgame nastavili relativno iznenađujućim tokom, izmeštajući Brucea Waynea iz centra priče i stavljajući Jima Gordona u kostim Betmena, menjajući pritom radikalno odnos između maskiranog superheroja i grada koji ga je prihvatio za svog zaštitnika. Moram da priznam da mi je galerija novih likova koje je Snyder postepeno uvodio u strip tokom godina postala zamorna jer sam osećao kao da iz epizode u epizodu troši strane na sporedne karaktere za koje me nije briga i koji, u krajnjoj konsekvenci neće uopšte biti bitni za serijal. Endgame je ovo vehementno potvrdio jer je u pitanju priča usredsređena na glavne likove Betmen mitosa decenijama unatrag. Ali post-Endgame epizode su, priiznajem, veoma zanimljive i Betmen u njima koji nije rođen u traumi i koji u sebe sumnja do te mere da mu je tehnologija štaka a ne samo gizdavi dodatak je svakako ono što je stripu dobrodošlo posle operetske završnice Endgamea.

Snyder i Capullo odlaze sa serijala za brojem 52 kada će i DC ponovo ributovati svoje glavne serijale. Ako ništa drugo, ostavljaju Betmena na odličnom mestu sa interesantnom karakterizacijom Brucea Waynea, Alfreda Pennywortha i Jima Gordona koje su ,skoro sam siguran, prilično daleko od onog što ćemo gledati u filmu onog drugog Snydera, Zacka, a čija je premijera za mesec dana. Snyder i Capullo nastavljaju saradnju na novom DC serijalu čim Capullo završi šestomesečni rad sa Markom Millarom. Vrlo ću ih rado pratiti i dalje.

Sa uživanjem sam čitao i prvih pet epizoda naučnofantastičnog serijala Faster Than Light koji izlazi za Imageov Shadowline imprint. Shadowline stripovi su u početku bili zamišljeni kao linija noir radova, ali FTL je klasična „svemirska“ naučna fantastika sa elementima spejs opere kakvu sam zapravo zamišljao da ću dobiti od nedavno pominjanog – takođe Imageovog – serijala Roche Limit.

Faster Than Light piše i crta Brian Haberlin, Imageov veteran koji je, između ostalog (Spawn, gomila tezgi za Marvel) u svojoj bogatoj karijeri kreirao dugovečni serijal Witchblade a pre koju godinu je sa Skipom Brittenhamom uradio cenjeni naučnofantastični Anomaly. Faster Than Light je ponovo kolaboracija sa Brittenhamom osim što je ovaj učestvovao samo u kreiranju sveta i likova, dok Haberlin radi scenario i crtež. I za sada mu to prilično dobro ide.

Faster Than Light ima jednu neobičnu ali zabavnu tonalnu disharmoniju, jer on, naime, počinje kao skoro potpuno „ozbiljan“ naučnofantastični strip. Diskusija o pogonu koji kosmička plovila može da pokreće brzinom većom od svetlosne i na koji način ovo može da dovede do brojnih vremenskih paradoksa je prilično snažno implicirana na početku a istovremeno uvod u strip govori o prvoj ljudskoj ekspediciji na Mars koja treba da označi početak nove ere odvažnijeg istraživanja svemira za ljudsku rasu. No, ono što isprva deluje kao da će biti spor i manje spekulativan narativ, verniji tvrdoj nauci nego Zvezdanim stazama (koje se i eksplicitno pominju u humorističkom kontekstu) se zapravo vrlo brzo pretvara u iznenađujuće zabavnu kosmičku avanturu.

Faster Than Light zaista postaje neka vrsta osavremenjenog Star Trek sa začudnim vanzemaljskim pretnjama koje tim istraživačkog broda susreće, nervoznim susretima sa drevnim svemirskim civilizacijama, ali i vodviljskim sukobima sa, manje drevnim i lukavim, drugim svemirskim civilizacijama i ovo je strip koji mene prilično uspešno vraća u neka nedužnija vremena kada je spejs opera tek trebalo da spozna moć istočnjačkih uticaja koji su Star Wars učinili tako uspešnim temeljem za sve što je došlo kasnije i kada je istraživanje svemira u popularnoj kulturi imalo mnoge odlike istraživanja okeana iz vremena popularne kulture kasnog devetnaestog i ranog dvadesetog veka.

No, Haberlinov strip nije namerno „naivan“, on je samo veran iskonskim idejama spejs opere o susretu zemaljske kombinacije racionalizma i emotivnosti sa čudnim arhetipima dalekog svemira i za sada mu vrlo dobro ide. Tu su junački kosmonauti i hrabri oficiri svemirskih plovila. Tu su neverovatni oblici vanzemaljskog života i sumanuto napeti trenuci kada sve zavisi od ednog hrabrog manevra. Tu su vanzemaljski artefakti mistične energije i strašne međuzvezdane sekte… Nove epizode kreću od Maja i ja ću ih sa zadovoljstvom pratiti.

Pročitao sam i John Flood, šestodelni miniserijal za Boom! Koga je napisao poslednjih godina veoma prolifični Justin Jordan a nacrtao vredni Portugalac Jorge Coelho.

Jordan je jedan od onih scenarista koji za potrebe plaćanja računa nemaju problem da korektno plaćenički odrade superherojske smene pa je tako poslednjih godina pisao Green Lantern New Guardians, Superboya i druge DC stripove, ali je istovremeno i kreirao nekoliko sopstvenih vrlo uspešnih serijala na nezavisnim izdavačima (Luther Strode, Dead Body Road i Spread na Imageu, Dark Gods za Avatar, kao i Deep State za Boom!). John Flood je još jedna u nizu demonstracija da Jordan pripada toj novoj generaciji američkih strip-scenarista koji nisu gadljivi na superheroje ali će iskoristiti svaku priliku da kreiraju svoje stripove koji duguju inspiraciju mnogo širem opsegu žanrovskih utricaja.

John Flood je triler sa blagim naučnofantastičnim primesama, ali zapravo bliži detektivskom i policijskom akcijašu nego bilo čemu drugom. Titularni John Flood je neka vrsta ne-sasvim-aktivnog protagoniste ovog stripa jer je u pitanju čovek koji je nakon eksperimenata koji su na njemu izvršeni prestao da spava i poslednjih deset godina nije oka sklopio. Ovo mu ne daje samo dovoljno slobodnog vremena da isprati sve serije koje poželi na Netflixu već i radikalno menja njegov odnos prema svetu. Sa ogromnom količinom vremena da svesno ili nesvesno promišlja život, univerzum i sve ostalo, sve bez ributovanja svesti koje donosi noćni san, Flood ne samo da je u stanju da pravi kognitivne skokove koji su drugim ljudima skoro nedostižni već i provodi svo vreme u čudnoj mešavini stvarnosti i halucinacije koja čini njegove socijalne prioritete vidno drugačijim od nas ostalih.

Jordan mudro zaključuje da ovakvom protagonisti sa kojim je jako teško identifikovati se treba straight-man koji će da nosi pitanja, sumnje i čuđenja samih čitalaca i ulogu Floodovog sparing partnera u jednom modernom Sherlock-Watson odnosu dobija Berry, bivši policajac koji je posao napustio nakon incidenta u kome je osumnjičeni ubijen a Berry (samo) nikada nije osuđen za ubistvo – zbog nedostatka dokaza.

Jordan odlično kombinuje časnog-čoveka-sa-velikom-mrljom-iz-prošlosti u liku Berryja sa dekadentnim i nepredvidivim Floodom koji odaje utisak da ga zapravo ništa ne interesuje, da nikada ništa ne planira i da mu improvizovanje izlaska iz haotičnih i pretećih situacija u koje zajedno upadaju donosi makar jednako zadovoljstva kao i proizvodnja tih istih haotičnih i pretećih situacija. Ovaj par čudnih istražitelja je tokom ovih šest epizoda na tragu psihopatskom ubici za koga Flood sumnja da je učestvovao u sličnim eksperimentima onom koji je njemu oduzeo moć spavanja (a dao mu moć… hiperironisanja?) i Jordan pažljivo otkriva sloj po sloj Floodove ličnosti tako da prirodnim putem dođemo i do srži njegovih motivacija, njegovih strahova i želja. Ova humanizacija lika koji je inače nedodirljivi ekscentrični genije po uzoru na Holmesa ili Housea je izvedena vrlo dobro i uokviruje jedan inače zabavan i dinamičan strip u kome se smenjuju scene akcije i interesantnih dijaloga.

Coelho se pokazuje kao crtač koji je kadar da uverljivo kanališe halucinantni pogled na svet glavnog junaka stripa i mada su mu likovi izrazito stilizovani (još više od onoga što je radio u Venomu kada je crtao za Marvel), John Flood nikada ne deluje kao farsičan ili humoristički strip već, baš kako i treba, kao strip pun duha o ljudima koji imaju mane ali i volju da se pokažu kao Ljudi kada situacija to zahteva. Nadam se skorim najavama nastavka.

Pročitao sam i četvorodelni miniserijal Material koga je napisao sve popularniji mladi češki scenarista sa sada već permanentnom američkom adresom, Aleš Kot, nacrtao ga Will Tempest a prošlog leta ga izdavao Image.

Kot je jedan od možda najparadigmatičnijih mlađih strip autora koji rade u američkom stripu u ovom trtenutku jer na vrlo izražen način sažima veliki broj karakteristika čitave generacije. Ljudi su to koji do krajnosti koriste uspeh nezavisnih izdavača poslednjih godina da kreiraju pregršt žanrovskih i vanžanrovskih radova, dok istovremeno donose jake autorske glasove i u superherojske stripove dva najveća izdavača. Sam Kot je za Marvel radio Secret Avengers a za DC Suicide Squad, ali je kod njega podvojenost mejnstrim i autorskog rada zaoštrena do interesantnog ekstrema. Njegovi superherojski stripovi imali su zanimljive filozofske izlete, a rad za Image šara velikim dijapazonom od prepoznatljivije žanrovskih radova (Wolf, Zero) pa do izrazito „ozbiljnog“ materijala kakav je, er Material.

I to je zapravo divna situacija u kojoj se trenutno kao civilizacija nalazimo – da isti izdavač može da priušti da paralelno izdaje Savage Dragon, The Walking Dead, Outcast, Secret Identities i Material, kao i da isti čovek može da piše o Deadshotu jednog meseca a onda o traumama bivših Gvantanamo Bej zatočenika sledećeg meseca i da sve to bude prirodan deo istog (pop)kulturnog dijaloga – imam utisak da ne cenimo dovoljno vreme u kome živimo.

Elem, Material je izrazito konfontativan strip po svom sadržaju, ama ne i po formi i Kot ovde majstorski bira ton kojim se obraća čitaocu. Kako ovo nije žanrovsko delo već, praktično „slice of life“ uradak, Kot i Tempest pažljivo biraju tempo kojim pripovedaju tako da čitaoca stalno drže na udici inteligentno vođenim dijalozima ali i dobro odmerenim panelima gromoglasne tišine i ljudi koji samo izrazima lica komuniciraju svoje tlapnje. Material nema pravi rasplet ali to je zato što i nema pravi zaplet i što je on priča o nekoliko ljudskih života u Americi druge decenije trećeg milenijuma savremene civilizacije kroz koje se prelama mnogo tema ključnih za današnji trenutak ljudskog stanja.

Pretenciozno to zvuči zato što i jeste pretenciozno i Kot ovde, moglo bi se reći kanališe ton poznog Terrencea Malicka na jedan ekonomičan, efikasan način. Njegovi likovi i njihove priče se bave brojnim temama od značaja savremenoj mladoj i srednoj generaciji i Material je u neku ruku ultimativni strip za milenijalse sa svojim temama socijalne pravde, rasnih tenzija, rodnih identiteta, imperijalističkih osvajanja prelomljenih kroz male lične sudbine (i još ličnije traume), odnosa institucionalizovanog znanja i živih ljudi koje to znanje treba da usvoje ili odbace itd.

Da li je Material zabavan za čitanje? To zaista u mnogome zavisi od očekivanja. Ovde nema akcije i većina konflikata je intelektualnog tipa, na posletku razrešena ili dijalogom, ili monologom ili šutnjom (sem u jednoj od priča koja se završava nekom vrstom katarzične pravde) a, takođe, ovo i nije strip koji daje definitivan odgovor ni na jedno od svojih pitanja. Radije ću reći da on pitanja postavlja na interesantan način i tera čitaoca da o njima sam razmišlja, pa kome je to dovoljno i koga neće odbiti intelektualna pretencioznost koja se očitava i u esejima na zadnjim stranama svake epizode ali i u fusnotama i anotacijama koje Kot umeće u sam strip, taj će u materialu naći dobro postavljen i dobro vođen skup tema za polemiku i diskusija koje nisu nužno morale da budu dovedene do bilo kakvog repoznatljivog kraja u ove četiri epizode pa onda i nisu bile.

Naravno, slično važi i za crtež, Tempestov gvozdeno disciplinovani tempo pripovedanja i nijansiranje emotivnih stanja likova su odlični, ali ovo ni slučajno nije „lepo“ nacrtan strip. Kot i Tempest ovde sasvim bez pardona idu na čistu umetnost radije nego na žanrovsku zabavu ali kao mladi ljudi, primereno svojoj generaciji tviteraša, reditovaca, tumblraša i jutjubaša, Kot i tempest umetnost shvataju prevashodno kao socijalni fenomen, uzročnicu diskusija i, možda, vodilju društvenih promena. Čak i da vam se Material zgadi, ili vas jednostavnoostavi hladnim jer se svodi samo na priču, ne možete ne voleti ovu vrstu senzibiliteta.

Konačno, pročitao sam This Damned Band koga je za Dark Horse napisao meni dragi britanac Paul Cornell a nacrtao Tony Parker i mogu reći da sam, s obzirom na to da je prošle nedelje HBO počeo sa emitovanjem serije Vynil, odabrao pravi trenutak da savladam ovaj šestodelni strip koji je završio sa izlaženjem u Januaru.

This Damned Band su na internetu opisali kao „This is Spinal Tap susreće Ghostbusters“ i mada je ovo zabavan streplajn, kao i većina duhovitih sažetaka on pomalo pojeftinjuje slojevitost Cornellovog ambicioznog, ali i parodičnog omaža rokenrolu sedamdesetih godina prošlog veka.

Ako je Scorceseov i Jaggerov Vinyl naturalistička ali i psihodelična, optimistična (uprkos svim mračnim elementima serije koje smo do sada videli) oda ovom periodu popularne kulture, This Damned Band je značajno drogiranije preduzeće u kome se veselim tonom razgrću mnoge bizarnosti (pa i gadosti) vezane za eru najvećeg rokenrol preterivanja u istoriji. Ako su šezdesete od radikalne umetnosti napravile popularnu kulturu, sedamdesete su bile naplata te popularnosti, pretvaranje ikona u serijski proizvođene printove za kačenje na zid više ne ni studentskih spavaonica nego tinejdžerskih soba, period ozbiljnog upadanja u ponor narkotičke adikcije i socijalne dezintegracije u post-hipi eri, svođenje panreligijske duhovnosti na eksperimentisanje sa okultnim koje je počelo da poprima obrise kriminala itd.

This Damned Band je strip o ovome ali je on istovremeno i humoristička farsa, prikaz fiktivnog benda Motherfather, grupe u eksces do guše zaglibljenih muškaraca koji ne znaju da li uopšte veruju u mit o sopstvenoj veličini i zbog toga većinu vremena sebi skreću pažnju grupi devojkama, psihodeličnim drogama i obožavanjem Satane. Cornell priču o njihovom „stvarnom“ suretu sa Nečastivim uokviruje sa nekoliko interesantnih zahvata, stavljajući razmažene „umetnike“ – iz kojih nepogrešivo prosijavaju i elementi autentične ljudskosti – u centar svite koju čine menadžment, supruge, grupi devojke, roudiji i narko-dileri, a zatim u sve to dovodeći ekipu koja snima dokumentarni film o bendu. Ovo njemu i Parkeru omogućava brojna poigravanja sa tonom i tempom narativa, interesantna izletanja u čistu farsu ali i parodije na reality estetiku i mada This Damned Band na momente može da deluje onoliko frivolno koliko su frivolni njegovi protagonisti, već sledećeg momenta se potvrđuje kao pametan strip koji istovremeno razvija diskusiju na nekoliko nivoa.

Utoliko, sam rasplet stripa je komedijaški i farsičan ali su usputna ispitivanja ljudskih motivacija i reakcija na granične situacije (koje su, jasno, posledica dekadencije koja dolazi uz društvo spektakla i obilje materijalnih sredstava PLUS slobodnog vremena) precizna i ubojita. Parker ga savršeno prati menjajući stil i ton bez i najmanjeg napora i ovo je strip koji istovremeno potkazuje psihodeliju sedamdesetih kao dokonu zabavu umornih pop-bogataša ali i pokazuje šta je to zapravo u njoj odvajkada bilo tako zamamno privlačno. Lep rad.

Pročitani stripovi: 14. Januar 2016. godine

Pošto se Marvelov Secret Wars konačno završio, valja se osvrnuti na njega. Ali pre toga, evo i nekih drugih stripova koje sam čitao ovih dana.

 

Fury MAX: My War Gone By je serijal koji se završio još 2013. godine i koga sam čitao još od 2011. kada je počeo, ali sam ga na posletku dotukao tek preko praznika prošle nedelje. Zapravo nemam nikakvo opravdanje za ovo – radi se o miniserijalu od svega 13 epizoda, radili su ga ljudi čije sve stripove smatram obaveznom lektirom po difoltu i najpametnije što imam da kažem je da sam ovaj strip želeo da gustiram i da u njemu uživam što je duže moguće.

 

I uživao sam, to nije sporno. Ovo je odličan serijal i još jedan primer kako se istovremeno može pisati strip koji pokazuje svu kul ratnu akciju koju bi čovek mogao da poželi a da istovremeno ratu i geopolitici koja ga proizvodi pristupa sa vrlo kritičkog stanovišta. Naravno, ništa manje ne bismo očekivali od Gartha Ennisa, čoveka koga regularno proglašavam najboljim scenaristom koji radi u američkom stripu, Ircu koji Ameriku razume bolje od većine Amerikanaca, autoru kultnih Preacher, Hitman, The Boys, Punisher MAX…

 

Ennis je Marvelovim čitaocima verovatno i najpoznatiji po ovom poslednje nabrojanom serijalu, magnum opusu od šezdeset epizoda kojim je Irac kreirao definitivnu kartakterizaciju Marvelovog Punishera, koristeći do maksimuma slobodu koju pruža Marvelov MAX imprint. MAX, za razliku od na primer Ultimate imprinta ne podrazumeva konzistentan univerzum sa jedinstvenim kanonom i kontinuitetom već je u pitanju više generalna estetika imprinta koja podrazumeva „realističnija“ okruženja i ponašanja likova i situacije konzistentnije sa „našom“ realnošću.

 

Ovo ne znači da u Marvel MAX stripovima nema superheroja, naprotiv, recimo Hood Briana Vaughana je jedan od meni najmemorabilnijih MAX stripova a on je poslužio kao direktan predložak za dalje događaje u mejnstrim univerzumu. Takođe, da se ne zaboravi, aktuelni Netflixov i Marvelov hit serijal Jessica Jones je tvrdo baziran na Bendisovom MAX serijalu Alias. Ipak, Ennisov Punisher MAX, strip bez superheroja i sa tvrdim realističnim tonom ostaje možda najprepoznatljiviji produkt ove Marvelove linije, toliko uspešan da su potonji Marvelovi pokušaji da serijal na staranje povere drugom autoru bili godinama neuspešni dok ih nije ponovo pogledala fortuna sa Jasonom Aaronom.

 

Elem, Ennis je već sa pisanjem Nicka Furyja imao iskustva pišući miniserijale Fury i Fury: Peacemaker pre dobrih petnaest godina. Fury je bio jedan od prvih notabilnih MAX radova utoliko što je ne samo imao zapanjujuću količinu krvi i iznutrica već i bespoštednu kritiku američke spoljne politike. Ako me sećanje dobro služi, čak je i Stan Lee reagovao neprijatno iznenađen u šta je to Ennis pretvorio njegov strip.

 

Bilo kako bilo, deceniju kasnije, Ennis se vratio pukovniku Nicholasu Furyuju i mada je u pitanju strip koji se ne stidi pokazivanja najstrašnijih prizora koje rat može da nam priredi, ovo je zapravo priča koja mnogo manje ide na šok-efekte, mnogo više na analizu svrhovitosti ratovanja i političkih odluka koje nacije vode u ratove. I mada Ennis mnogog čitaoca ume da odbije glasnim volumenom i decidno odraslim tonom (kurve, droga, odsečene glave…), ovo je strip koji svoje poente pravi elegatno, dostojanstveno, čak i suptilno.

 

Jedna koncesija koju Fury MAX: My War Gone By pravi klasičnom Nicku Furyju je to da postoji in-fiction objašnjenje za njegovo sporo starenje, a što je opet veoma podesno za strip koji pokušava da napravi pregled najvažnijih američkih „malih prljavih ratova“ u drugoj polovini dvadesetog veka. Ova postavka omogućava Ennisu da krene od jugoistočne Azije ranih pedesetih gde vidimo poslednje trzaje francuske kolonijalne vlasti da zadrži plimu narodnog bunta, pa da nam pokaže sve katastrofalne dimenzije američke intervencije na Kubi sa sve pokušajem atentata na Kastra, vijetnamski rat u kome Fury i Frank Castle u svojim pre-Punisher danima odlučuju da ne ubiju dete na koje su naleteli u džungli i to ih skupo košta, pa sve do CIA-ine nikaragvanske avanture gde Ennisov omiljeni negativac Barracuda na čelu specijalne jedinice vodi i sopstvenu operaciju trgovine narkoticima.

 

Naravno, nije da u istoriji zapadne civilizacije nedostaje proznih (i stripovskih) autora koji su kritikovali američko mešanje u i izazivanje konflikata diljem planete ali Ennisov posebni pristup uvek se sastojao u onome kako je moguće istovremeno mrzeti rat i diviti se vojniku. Fury MAX: My War Gone By je i studija nekoliko karaktera, od samog Furyja koji sa godinama postaje sve ogorčeniji, preko vojnika sa kojima sarađuje, časnih ljudi koji žrtvuju živote i zdravlje sve očigledno nepravičnijoj spoljnoj politici svoje otadžbine, do političara koji iz pozadine vuku konce i čine svet sve mizernijim mestom. Premisa da je Drugi svetski rat poslednji pravedni rat u kome je Amerika učestvovala i da je kasnija serija proksi sukoba i selektivno biranih intervencija simptom američkog potonuća u beščašće ne mora čak ni da bude tačna ali ona svakako reflektuje percepciju jednog značajnog dela američke inteligencije i Ennis ovo savršeno prelama kroz ponašanje likova, njihove susrete sa lokalnim stanovništvom i sopstvene uvide. Razlika između onoga kako anonimni političari što sarađuju sa CIA agentima vide svet i onoga što se vidi na terenu ilustrovana je izvanredno, zdravorazumski i pošteno, bez upisivanja nekakve vidne političke agende u strip. Ennis se elegantno provlači kroz epizode koje pokazuju angažovanje bivših nacističkih vojnika u američkim operacijama u Aziji, portrete kubanskih izbeglica u Americi koje su istovremeno i počinioci i žrtve tokom američke intervencije, disekciju centralnoameričke spone između kokaina i oružane pobune ne-tako-golorukog-naroda a u svemu prikazuje nekoliko centralnih likova koji tokom tri decenije prolaze kroz uverljive procese starenja, gubljenja iluzija i ponovnog očajničkog hvatanja za mladalačke ideale. Finale je nabijeno emocijama, tragično ali i katarzično, baš kako i treba da izgleda hagiografija vojnika od karijere, mnogo više zainteresovanog za ratište nego za kancelariju.

 

Goran Parlov je u ovih 13 epizoda potpuno izdominirao. Saradnja sa Ennisom koja je počela još na Punisher MAX ovde je dovedena do nove razine izvrsnosti, sa izvanrednim prikazom brojnih svetskih lokacija na kojima se strip dešava, izražajnim likovima, nasiljem ubedljivim do gađenja, erotikom koja se kreće od nevine i inspirativne do ljigave i postiđujuće. Kako je kolor radio iskusni Lee Loughridge, ovo je veličanstveno izgledajući strip primeren kolekciji svakog čoveka od ukusa.

 

Što se malčice lakših sadržaja tiče, dovršio sam serijal All-New X-Factor Petera Davida koga je nacrtao izvrsni Carmine Di Giandomenico a koji je započet leta 2014. godine i okončan proletos, u skladu sa završavanjem svih aktuelnih X-Men priča ali i drugih Marvelovih serijala kako bi se napravilo prostora za Secret Wars.

 

Davidov X-Factor u svoje prethodne dve inkarnacije mi je jedan od najomiljenijih superherojskih serijala generalno i jedan od retkih primera nečega što bi se moglo nazvati autorskim superherojskim stripom unutar korporacijskog konteksta. Moglo bi se argumentovati da je gorepomenuti Punisher MAX sjajan primer za tako nešto ali opet, istina je da je tu pored Ennisa bilo i drugih ljudi koji su to kasnije pisali (mada ni blizu kvalitetu Ennisovog rada sve do Aarona) dok je sa X-Factor situacija obrnuta, Peter David nije kreirao ovaj superherojski tim niti je pisao njegove inicijalne epizode, ali njegovo preuzimanje serijala pre četvrt veka, iako su ga kasnije pisali i drugi, je ono što ovom stripu danas daje identitet.

 

Ovo je i razlog što je prethodni X-Factor serijal bio tako dobar, imao tako mnogo karaktera i, ultimativno, što se završio tako moćno sa definitivnim krajevima za likove koje smo godinama pratili. Peter David je u tom periodu prolazio kroz težak proces oporavljanja od šloga ali se ovo na kvalitetu skripta nije primećivalo i kada je posle upečatljive završnice X-Factor nonšalantno i bez gubljenja koraka prešao u All-New X-Factor to je bilo podsećanje da imamo posla sa jednim od najsurovijih profesionalaca u biznisu.

 

All-New X-factor je, iz razumljivih razloga, nova postava likova u odnosu na poslednji serijal, ali sa koncepcijom koja na interesantan način varira motive kojeje David već obrađivao u ovom stripu u prošlom stoleću. Kada je David preuezo X-Factor, 1991. godine ovaj je tim radio za američku vladu i bio oficijelni američki superherojski tim pod komandom Pentagona. Kasnije, pogotovo sa recentnm serijalom, X-factor je, naprotiv, bio simbol mutantske nezavisnosti, tim mutanata koji radi za mutante i bavi se njihovom bezbednošću. U All-New stvari se malčice menjaju i novi tim je pravo na ime obezbedio dopuštenjem penzionisanog Jamiea Madroxa a svoje aktivnosti stavlja u službu korporacije Serval Industries.

 

Ideja o korporacijskom superherojskom timu zapravo se proteže sve do prvog X-factor serijala iz 1986. godine i interesantno je kako se skoro pune tri decenije kasnije mogu povlačiti paralele ali i uočavati kontrasti između stripovskog tretmana korporacije tada i sada. Naravno, polovinom osamdesetih superherojski stripovi su imali mnogo naivniji ton ali i korporacije su se promenile i Serval Industries je moderna firma koja drži najveći deo tržišta internet pretraživača, ali se bavi i mnogim drugim stvarima – uključujući razvoj teleportacije.

 

David ovu jedva-prikrivenu analizu Googlea drži pod kontrolom. Ovo je pre svega strip fokusiran na članove tima i njihove avanture ali osvrti na krporacijsku politiku su zanimljivi, ne preterano napadni ili isključivo i jednostrano kritičarski intonirani i oseća se tu fina tenzija između razumevanja od strane članova tima da sa korporacijskim resursima mnogu da učine više dobrog nego inače, ali i da nije suviše prijatno raditi za nekog ko ne pripada mutantskoj zajednici.

 

Tim ima neke povratnike iz najranijeg  Davidovog rada na stripu i Davidovo uživanje dok se vraća Quicksilveru ili Polaris je palpabilno. Ovo su likovi sa poluvekovnim istorijama koje David ponovo čini svežim, zabavnim i relatabilnim, bez obzira na njihove ogromne moći, prateći još uvek potentnu stenlijevsku formulu superheroja sa karakternim nedostacima i psihološkim barijerama. Serval Industries brzo shvataju da ovo nije tim koji će bezpogovorno slediti naloge administracije ali pošto se i ne radi o firmi gde se na pravila gleda kao na sveto pismo, haos koji nastaje je očekivan i, poremeno, kreativan. David uvodi i gomilu interesantnih podzapleta, ispitujući odnos mehaničke i organske inteligencije kroz likove Cyphera, Danger i Warlocka i uspeva da stvari pogura do apsolutne granice prihvatljivosti kada je u pitanju seksualni sadržaj u stripovima ovog tipa.

 

Giandomenico je sjajan na ovom stripu mada se treba i navići na njegov crtež, pogotovo kolorisanje. Ali dizajn uniformi koje tim koristi je nadahnut i ovo je strip sa jakim vizuelnim identitetom i opasnim scenama borbe i akcije.

 

Ja Davida volim i kao i uvek dopada mi se njegov lepršavi, efikasni stil pisanja, oslanjanje na duhovite dijaloge, te sociopolitički komentar koji se provlači u pozadini. Ono što ovaj serijal malo slabi prema kraju je obavezno uvezivanje sa AXIS događajem koga je preko u Uncanny Avengers zakuvao Rick Remender i mada kvalitet Davidovog pisanja ne opada tokom poslednje priče, tonalni kontrast je osetan i za razliku od prethodnog X-Factor serijala koji je imao veliko finale, ovaj se naprosto završi. Videćemo da li će uskoro David dobiti da radi nešto vezano za mutante jer mu se rad u Marvelu trenutno svodi samo na Spider-man 2099.

 

Pročitao sam i prvih šest epizoda novog Avatarovog serijala Mercury Heat a koga piše Kieron Gillen i to je bilo prijatno osveženje mada ne i nekakvo esencijalno štivo. Gillen je svoje aktivnosti u Marvelu prilično redukovao nakon nekoliko godina u kojima je radio Uncanny X-Men i Iron Mana i za sada je njihov ekskluzivac aktivan samo na Darthu Vaderu, bez vidnih najava da će tu biti i nečeg drugog. S druge strane, sa svojim Avatar serijalom Uber (a koji se, jasno, bavi  nacističkim superherojima u Drugom svetskom ratu) očigledno je postigao toliki uspeh da mu je primisao o zarađivanju za život prevashodno od pisanja indi stripova sve bliža.

 

Avatar je u interesantnom periodu trenutno. Do pre neku godinu su bili šokantan prime firme koja se od izdavača fokusiranog na soft porn stripove transformisala u kuću gde prestižni autori dolaze da objavljuju stripove suviše radikalne za korporacije ali i druge nezavisne izdavače, pa su imali izuzetne opuse Warrena Ellisa, Gartha Ennisa, Alana Moorea… Onda je serijal Crossed neočekivano postao toliki hit da se sada Avatarov autput sveo maltene samo na njega. Ipak, Gillen, iako već sarađuje sa Imageom, Mercury Heat izbacuje za ovog izdavača jer je u pitanju jedan od njegovih najranijih koncepata koji je nastao početkom njegove profesionalne karijere strip-scenariste, u saradnji sa Avatarovim gazdom Williamom Christensenom.

 

Ne znam koliko će ovaj strip potrajati ali nadam se da hoće jer je u pitanju staromodna naučnofantastično-akciona ekstravaganca za kakve u srcu uvek imam mesta. Za razliku od Dartha Vadera gde Gillen mora da se trudi oko ozbiljne atmosfere i galaktičke politike (da ne pominjem harmonizacije sa filmovima), Mercury Heat je razuzdani akcijaš gde se implantima pojačani ljudi boksuju sa robotskim utovarivačima kosmičkog tereta, psuje se, jebe i piju oštra pića u kafanama sumnjive reputacije.

 

No, Gillena kao jednog od najcenjenijih savremenih scenarista američkog stripa izdvaja opsesivna pažnja koju ulaže u kreiranje svojih svetova, njihovih istorija, ali i istorija likova. Ovo je nešto što zapravo i ne može da dođe do velikog izražaja kada piše u tuđim univerzumima ali Mercurty Heat je strip u kome se jasno vidi koliko Britanac uživa u osmišljavanju svih tih detalja koji činenjegov svet.

 

Mercury Heat je dobrim delom cyberpunk: zaplet prati privatnu policajku na Merkuru koji je kolonizovan od strane Zemlje i služi – pored svoje ogromne negostoljubivosti – kao mesto na kome se prikuplja energija sunčevog zračenja koja se onda pakuje u ogromne baterije što se zatim transportuju na Zemlju. Ovaj Merkur je, naravno, klasičan primer granice, mesta na kome pravila kreiraju kompanije više nego vlade, na koje ljudi dolaze da ostvare svoje snove ali često i na njemu ostave kosti. Tako i naša junakinja, Luiza, kojoj je test ličnosti na Zemlji zatvorio mogućnost da ikada radi u policiji, dolazi ovamo posle godina služenja u vojsci, kako bi ostvarila svoj san zaštite zakona i mirnog sna građana.

 

Trik je u jednoj interersantnoj ideji koju je Gillen osmislio za ovaj strip a koja se nadovezuje na cyberpunk korene: tržište rada u ovoj ekonomiji je drugačije od onog koje mi poznajemo zahvaljujući činjenici da se ovde veštine potrebne za obavljanje posla uče prostim ubacivanjem memorijske jedinice u slot koji svako ima ugrađen u glavi. Niko više u ovom svetu ne ide na kurseve za knjigovođu ili uči da vozi viljuškar, a stalna zaposlenja gotovo da ne postoje. Umesto toga, građani svakog jutra biraju šta bi da rade i prijavljuju univerzalnoj berzi rada svoju cenu za ovaj dan, nadajući se da dobiju ugovor, pa tako dispečer na kosmičkom aerodromu sutra može da radi kao šanker i obrnuto.

 

Ovo je interesantan koncept i na pravi način sugeriše fluidnost i haotičnost života na granici, pogotovo kada se pokaže da postoje i ozbiljni protivnici zemaljske kolonizacije Merkura koji su spremni da posegnu i za terorističkim taktikama ne bi li Zemlji poručili da drži prste podalje od prve planete Sunčevog sistema. Ovo i čini okosnicu zapleta prve priče u Mercury Heat gde se istraživanje nečega što deluje kao čudna nesreća na radu na kraju pretvara u grčevitu borbu protiv organizovanog i dobro opremljenog protivnika spremnog na nebrojene civilne žrtve zarad plasiranja svoje političke ideologije.

 

Gillenu ova ideja nije najsjajnija – ideja o tome da neko brani čistotu netaknutog Merkura, planete koja je toliko blizu Sunca da su usovi na njenoj površini ekstremno ekstremni, nije u mojoj glavi uspela da se ispne na mnogo viši stepenik od onog na kome piše „polušala“ – ali strip je natrpan interesantnijim konceptima na kojima će, slutim, biti zasnovani naredni zapleti. Možda ključno je to da ljudi u ovom svetu dobar deo svojih sećanja ne pohranjuju u sopstvenom korteksu već na zamenjivim čipovima koji se mogu izvaditi po potrebi, a što se često koristi da bi se uspomene na bolnu ljubavnu vezu efikasno izbrisale. Gillen se sa ovim poigrava i tokom prve priče, ali očigledno je da ta ideja ima mnogo veći potencijal od pomalo izlizane ideje o ekoteroristima (na Merkuru, jebemu).

 

No, ovaj strip je pre svega akcione orijentacije, Gillen se u najboljem neofeminističkom maniru trudi da nam da akcionu heroinu koja će nas inspirisati da rodne podele posmatramo apdejtovanim očima i Luiz je opasna, energična žena koja se manje zamara forenzikom i dedukcijom (to sve rade mašine i za to plaćeno osoblje) a više se fokusira na borbene veštine. Tela natrpanog borbenim modifikacijama koje je kupila za vreme službe u armiji, ona je sposobna za praktično superherojske podvige koji zahtevaju ekstremne napore, brzinu, snagu ili, pak, taktička razmišljanja. Sa takvom heroinom, jasno je što i strip ima mnogo akcionih scena a Gillen sve nadahnuto povezuje tagovima koje Luiz u formi kraktih komentara ostavlja na sve – od tehnologije oko sebe i kafana koje posećuje, pa do protivnika u borbi.

 

Tradicija korišćenja nepoznatih ali solidnih južnoameričkih crtača u Avataru se nastavlja i sa ovim stripom pa crtačke dužnosti ravnopravno dele i korektno ispunjavaju Omar Francia i Nahuel Lopez koji pružaju dovoljno lep dizajn tehnologije (odeće, arhitekture…) i dovoljno dobru akciju da se čovek ne sekira zbog pomalo bledunjave karakterizacije likova.

 

Mercury Heat nije neki nezaustavljivo sjajan strip ali ima simpatičan seting i dobrih ideja koje bi mogle da procvetaju u nešto pamtljivo ako se Gillen potrudi. Ako se to i ne desi, ovo će i dalje ostati umereno zabavan akcioni strip sa povremeno memorabilnim sekvencama i po kojim dobrim dijalogom. Pa nek mu istorija sudi.

 

Konačno, Marvelov Secret Wars se završio posle devet epizoda ali i skoro jedanaest meseci i bezbedno je reći da su mi emocije u vezi sa njim prilično konfliktne.

 

Srećna okolnost je da su mi emocije najmanje konfliktne u pogledu kreativne i umetničke strane ovog miniserijala – Secret Wars Jonathana Hickmana i Esada Ribića je sa te strane svakako najbolji DOGAĐAJ koga je Marvel imao u poslednjih pola decenije, brižljivo pripreman kroz tri godine Hickmanovog pisanja Avengersa i, s obzirom na obim promena koje je sve to unelo u Marvelove stripove, izveden uz mnogo elegancije. U poređenju sa ovim čak je i Hickmanov Infinity bio nezgrapan a brljarije poput Age of Ultron ili nedobog Fear Itself ne treba ni pominjati.

 

S druge strane, u izdavačkom i poslovnom smislu, Secret Wars je ispao mnogo problematičniji projekat. Isprva predviđen da bude osmodelni serijal koji bi se završio u Novembru, a što bi koincidiralo sa završavanjem i ributovanjim ostalih Marvelovih serijala, kako bi se postigla narativna harmonija, Secret Wars je na kraju trajao do Januara, sa jednom epizodom viška. Sreća u nesreći ovde je da je Esad Ribić imao dovoljno vremena da nacrta svih devet epizoda i da je ovo ne samo najbolji njegov rad već i jedan od najbolje nacrtanih superherojskih stripova u poslednjh godinu dana. Ali nesreća u nesreći je što je ova promena tempa izlaženja napravila haos sa ostatkom Marvelovih planova pa su tako neki serijali morali mesecima da pauziraju pre nego što izbace poslednji broj (Uncanny X-Men) dok su drugi krenuli sa post-Secret Wars renumeracijom mesecima pre kraja Secret Wars što je opet umanjilo impakt samog Secret Wars i misteriju o tome kako će se on završiti svele na uobčajen odgovor: sve će biti praktično isto.

 

Možda je najneveseliji element post-Secret Wars sveta upravo svest o tome da iako ovo nije ni izdaleka prvi put da Marvel radikalnije ributuje svoj multiverzum, sada se to radi prevashodno da bi se strip-kontinuitet doveo bliže onome što mejnstrim publika zna iz filmova. Naravno da je ovo jasna ekonomska računica, da su milioni ljudi koji gledaju Marvelove filmove na kraju dana važniji od par stotina hiljada koji čitaju stripove, ali opet, kako sam već mnogo puta rekao, gašenje serijala poput Fantastic Four, a koji je neprekidno izlazio od 1961. godine i bio utemeljivač savremenog Marvela, samo zato da bi se napakostilo Foxu koji drži prava na filmske adaptacije (i nažalost, sa njima radi uglavnom slabe filmove) je, bojim se, medveđa usluga nekakvim sržnim vrednostma Marvela na kojima je izgrađeno sve ono što ih je, na kraju krajeva preporučilo Dizniju pre pola decenije.

 

Ako ništa drugo, Jonathan Hickman je kroz Secret Wars odao poštu Fantastic Fouru, naslanjajući se u jednakoj meri na svoj rad na Avengersima ali i na svoj rad na Fantastic Four i FF od pre neku godinu, šaljući ovaj tim u zasluženu (nadajmo se privremenu) penziju sa mnogo stila i elegancije.

 

Naravno, odabir imena Secret Wars za ovaj serijal je uvek delovao problematično – originalni Secret Wars iz 1984. godine je bio prvi veliki Marvelov company crossover ali njegov zaplet nema nikakve veze sa ovim savremenim Secret Wars u kome, treba to napomenuti tajnih ratova ima još manje nego u originalu. Naravno, još je Jim Shooter, Marvelov urednik i scenarista originalnog Secret Wars objasnio da je odabir ove dve reči bio rezultat toga što su deca u fokus grupama pozitivno reagovala na njih.

 

Moderni Secret Wars se na original poziva pre svega jer je original označio početak ere DOGAĐAJA koju je 1985. godine snažno obeležio DC-jev Crisis of Infinite Earths, kreiran od strane povratnika iz Marvela, Marva Wolfmana i sasvim je fer reći da je Secret Wars 2015. zapravo Marvelov Crisis on Infinite Earths – radikalno prekomponovanje kontinuiteta, retkonovanje, uklapanje i harmonizacija kanona da se dobije jedan konzistentan narativni kontekst, sa sve uništenjem postojećih alternativnih univerzuma.

 

Hickman je kroz Avengerse uradio izvrsnu pripremu za ovo i Secret Wars je strip koji veoma impresionira svojom prvom trećinom pokazujući šta se događa nakon kraja multiverzuma u kome je nestao veliki deo onoga što smo poznavali poslednjih nekoliko decenija. Naprosto, osećaj radikalne i supstancijalne promene je snažan i moram da napomenem kako mi se izuzetno retko događa da čitajući superherojske stripove (u kojima je pravilo da se stalno sve menja i da sve ostaje isto) hvatam sebe da sa razrogačenim očima gledam stranicu i sebe pitam da li je ovo moguće, da li su se zaista usudili da ovo urade.

 

U tom smislu, Secret Wars je i smeo strip, priča koja pokazuje kako se smrt čitaovg multiverzuma može na kraju donekle zaustaviti, nadljudskim naporom jednog i žrtvom drugog čoveka, a svet koji nastaje od delića raznih univerzuma spasenih od potpunog nestajanja je šokantno interesantan baš zato što je zasnovan na jedinstvu protivrečnosti, spajanju nespojivog.

 

Naravno, taj svet je ispitan kroz nekoliko desetina tie-in miniserijala koji su na nekoliko meseci zamenili redovan izdavački program, ali je sam sržni serijal već prepun moćnih scena, jeretičkih ideja i snažnog protresanja koncepata starih po nekoliko decenija.

 

O ovome je, avaj, nemoguće detaljnije govoriti bez spojlera pa ću se zadržati na samo opštim naznakama, no, poslednji put kada je Marvel napravio napor da celu svoju sržnu izdavačku produkciju veže za DOGAĐAJ koji se dešavao u izmenjenom svetu bilo je u vreme House of M, pre punih deset godina i Secret Wars deluje kao u nekim elementima rafiniranija varijacija na sličnu temu.

 

Ovde se ne radi o pukom izvrtanju utemeljenih odnosa – zločinci na vlasti a heroji u ilegali – Hickmanova genijalnost je svakako i u tome koliku je artiljerijsku pripremu napravio da čitaocima uverljivo plasira osećaj KRAJA, zbiljskog nestajanja čitavog spektra univerzuma koje je Marvel tako dugo razvijao pa je onda i izvrnut, neprirodni svet u kome se ovaj strip odvija ubedljiviji, konzistentniji uprkos tome što je jasno da on ne bi ni trebalo da postoji. Odnosi između boga i njegove pastve, gospodara raznih kraljevstava, čitave armije Torova koja služi kao božija policija i članova proširene porodice Fantastic Four su komplikovani ali jasni i konzistentni. Ovo je svet kojim vlada živi, prisutni bog, ali to što je jedini koji postoji ujedno znači da nije najbolji od svih zamislivih svetova.

 

U ovakvom okruženju pojavljuju se dve nezavisne grupe preživelih koje su svaka na svoj način prebrodile kraj multiverzuma i one postaju agensi promene u svetu za koji svi veruju da može da postoji samo po volji živog, među građanima prisutnog boga, čije se talasne emanacije uostalom osećaju u etru i mogu se registrovati instrumentima.

 

Naravno, kako strip odmiče, postaje jasno da će se dizati revolucija i poslednja trećina se i bavi ratom za svrgavanje boga sa trona, ali iako je ovo svakako manje zanimljivo i šokantno od uvodne trećine, Hickman se elegantno izvlači iz zamke u koju drugi, recimo Bendis, stalno iznova upadaju. Tako poslednje dve epizode Secret Wars nisu samo ospcena, spektakularna makljaža gomile kostimiranih likova već intimna (mada i dalje dinamična, akcijom nabijena) i napeta priča o sukobu dve od najvažnijih ličnosti Marvelovog univerzuma, priča u kojoj se istovremeno raspliću porodični, lični odnosi ali i odnosi prema posedovanju ogromne, skoro neograničene moći, prema spasavanju multiverzuma od umiranja, prema kreiranju novih svetova i njihovom kontrolisanju.

 

Dobro to Hickman doveze do kraja i njegovu pripovedačku veštinu ne umanjuje to što je ishod (a koga smo kako već rekoh znali mesecima unapred) to da sve na kraju ostaje skoro isto kao što je bilo proletos, sem korekcija u odnosu na Marvekove filmske planove i sem što Ultimate Univerzum više ne postoji.

 

Esad Ribić je, kako već rekoh,ovim stripom prevazišao sebe i, kako takođe već rekoh, ali ranije, mislim da će od sada da bude legitimno pominjan u istom dahu sa Bryanom Hitchom i sličnim superherojskim majstorima. Hickman i Ribić su već imali lepu saradnju na Ultmates ali Secret Wars je potpuno nova razina za crtača koji savršeno shvata ikoničnost superherojske anatomije i fizionomije, nikada se ne umori od crtanja fantazmagoričnih scena nemoguće Battleworld planete i igra se svetlom kao malo koji savremeni kolega. Kolor Iva Svorčine (već je farbao Ribića na Aaronovom Thor: God of Thunder) je takođe izvanredan i ovo je po svim kriterijumima strip koga ljubitelji superherojštine ili samo poštovaoci Marvela moraju imati u svojoj kolekciji.

 

Da dodam još i bonus vezan za Ultimate End, petodelni serijal završen prošle nedelje u kojem su Brian Bendis i Mark Bagley, dakle, scenarista i crtač koji su i započeli Marvelov Ultimate Univerzum dobili priliku da mu pošalju poslednji pozdrav i otpreme ga u istoriju…

 

…i potpuno uprskali stvar. Bagleyju, naravno svaka čast, pričamo o jednom od najkonzistentnije dobrih superherojskih crtača na sceni i količina posla koju ovde ima da obavi je ogromna ali to se ne prmećuje na kvalitetu crteža. No, problem je u priči koja…

 

 

…koje zapravo i nema. Ultimate End je četiri epizode pripreme za ogromni finalni sukob, do koga na kraju i ne dolazi u petoj epizodi (a koju smo čekali i čekali i čekali jer nije smelo da nam se spojluje ništa o završetku Secret Wars), gomila panela na kojima se desetine superheroja deru jedni na druge i mada Bendis povremeno zablista svojim zabavnim dijalozima, teško je prenebregnuti činjenicu da ovaj strip ne ide nikuda i da se najviše sastoji od ideje „OMG, postoji više verzija jednog istog superheroja u različitim univerzumima!!11!!“ ponovljene sto puta.

 

Naravno, ovo je nedostojan ispraćaj Ultimate Univerzuma. Manje upućen čitalac će biti potpuno izgubljen (i ne malo razjaren) gledajući neprebrojne kostimirane likove za koje nema pojma ni iz kog su univerzuma kako se svađaju oko stvari koje nigde u stripu nisu pomenute i za čije shvatanje vam treba istorija čitanja Marvelovih stripova deset godina unazad – a ovo je sasvim na suprotnoj strani od inicijalne ideje Ultimate Univerzuma o jasno shvatljivim superherojskim zapletima oslobođenim decenijskog bagaža kontinuiteta.

 

Ni na mikro nivou se urednici nemaju čime pohvaliti – gotovo je nemoguće smestiti ovaj serijal u širi kontekst Secret Wars jer se isti likovi pojavljuju u oba stripa u isto vreme ali sa sasvim različitim znanjima o svetu u kome se priče događaju. Spajdermen u Ultmate End je zapanjen kao i svi ostali velikim otkrićem o prirodi sveta u kome živi ali je istovremeno u Secret Wars jedan od centralnih likova koji tu prirodu razotkrivaju i obznanjuju građanima.

 

Zbogom, Ultimate Univerzume, zaslužio si lepši epitaf.