Strip: Lepe naslovnice: The Flash Vol. 1

Ja ponovo pregledam stare brojeve magazina The Flash (začetog brojem 105 1959. godine, jer je izrastao iz magazina Flash Comics) i nalazim brojne lepe naslovne stranice. Naravno, Supermen i Betmen su bili etablirani u to vreme i imali svoj stil naslovnica, a Flash je bio srazmerno nov i uzbudljiv i… ovo su sjajne naslovnice koje su radili sjajni ljudi.

Carmine Infantino je, nažalost, crtačko ime koje se danas pominje manje nego što bi trebalo iako je šezdesetih bio vrlo važan za kreiranje novog izgleda DC-jevih stripova (recimo, redizajn Betmena). Moguće je da je njegov legat pod hipotekom odluka koje je donosio kao izdavač početkom sedamdesetih a koje su dovele do problema sa prodajom. Opet, dok je bio u fotelji izdavača, Infantino je zaposlio Dicka Giordana, a u prethodnoj ulozi gde je bio direktor uredništva, Neala Adamsa i Dennyja O’Neila, dakle, ljude koji su bukvalno bili identitet DC stripova u sedamdesetima.

Infantino je i kreirao novog Flasha sa Robertom Kanigherom i ovo je bio prvi heroj Srebrnog doba koji je nosio ime starog heroja iz Zlatnog doba a da je bio zapravo drugi lik. Dakle, Infantino je na određeni način (ko)kreator Srebrnog doba u DC-ju i njegove naslovne stranice sa kraja pedesetih i početka šezdesetih su bile fantastičan spoj urednosti i akcije. Evo primera tri njegove naslovnice koje pokazuju široki raspon od horor/ fantazje, preko komedije do akcije:

Kao kontrast evo ove naslovne iz 1967. godine koju je radio sa Murphyjem Andersonom i ona je kompleksnija i likovno i koncepcijski:

A ovo je  naslovnica jubilarnog dvestotog broja, ponovo Infantino i Murphy i fantastična drama i jedan skoro nealadamsovski realizam za novu deceniju

Iako je već bio ozbiljan budža u DC-ju, Infantino je nastavio da radi naslovnice za Flasha jedno vreme, pa je, sa ovim mračnim temama i uznemirujućim kompozicijama praktično uveo DC i u bronzano doba:

Kasnijih šezdesetih je Flasha radio Ross Andru a poznato je da je on meni jedan od najomiljenijih crtača ikad na ime njegovog ikoničkog rada na Spajdermenu. Naravno, i na Flashu je ostavio značajan trag i ove naslovnice sa Mikeom Epsositom su sjajan primer Andruove zaljubljenosti u anatomiju, akciju ali i nadrealistički pristup sa komičnim ili ozbiljnim implikacijma:

Naravno, sedamdesetih su došli neki novi klinci, kao što je bio, eh, Gil Kane:

Dick Giordano:

I Neal Adams. Pogledajte genijalnost kompozicije na četvrtoj slici:

Strip: Lepe naslovnice: Power Man and Iron Fist

Jedan od kvintesencijalnih Marvelovih serijala sedamdesetih godina, a što vidimo tek u retrospektivi, Power Man and Iron Fist je, naravno, prvo bio samo Power Man i Iron Fist, svaki sa svojom trajektorijom u odvojenim magazinima. Oba lika su, svaki na svoj način, demonstracija velikih trendova koji su zahvatili (ne samo pop-)kulturu u SAD i šire na zapadu tokom sedamdesetih godina. Nominalno, bili su na posve različitim pozicijama na spektru, jelte, te kulture i pop-kulture.

Iron Fist je bio inspirisan istočnjačkim borilačkim veštinama (i pripadajućim misticizmom) i, dakako, američkim interpretacijama istih kroz televizijsku seriju Kung Fu. U toj seriji sa početka decenije je Dejvid Karadin igrao, jelte, Kineza koji zna kung-fu i Iron Fist je u neku ruku odjek ove ideje da se „našima“ sav taj orijentalizam ipak mora servirati u malo blažoj formi. Tako da je to bio strip o plavokosom Amerikancu Danijelu Randu koji je igrom bizarnih slučaja odrastao u tibetanskom manastiru gde je naučio i ovostrane i onostrane elemente drevnih borilačkih veština. Pisaću uskoro malo o magazinu Deadly Hands of Kung Fu u čijim sam pričama prvi put i došao u kontakt sa Iron Fistom, ali za sada je dovoljno da kažemo da, dok je Marvel imao i „autentičniji“ strip o istočnjačkim borilačkim veštinama (Šang Či je makar bio Kinez iako je, naravno, prevashodno bio oslonjen na danas uveliko prokazani rasistički stereotip mističnog orijentalnog negativca Fu-Mančua), Iron Fist je bio veoma arijevski beo, plav i lep muškarac PLUS bogati naslednik koji, je eto, vreme provodio boreći se, uz primenu mističnog kung-fua, protiv loših ljudi.

S druge strane, Power Man je bio inspirisan blacksploitation kulturom i stavio u svoj centar Luka Kejdža, energičnog, asertivnog i veoma „alfa“ muškarca iz afroameričke zajednice koji je, bez obzira na određene stereotipe koji se nisu mogli izbeći, imao vrlo interesantnu trajektoriju od nevino osuđenog pop-kafkijanskog stradalnika u američkom pravosudno-kaznenom sistemu do preduzimljivog uličnog pravednika koji se ne krije iza tajnog identiteta i sređuje stvari u lokalnoj zajednici usput pokušavajući da zaradi neki dinar time što će biti, praktično privatni detektiv/ telohranitelj/ baunser po potrebi.

Reklo bi se da ova dva lika nemaju mnogo zajedničkog, ali kad je TO moglo da spreči Marvel u bilo čemu? Iron Fist je krajem sedamdesetih bio već nedovoljno solventan da ima sopstveni serijal jer je kung-fu pomama lagano zamirala (naročito nakon Leejeve smrti 1973. godine) a Power Man je ipak bolje gurao, ali nedovoljno dobro da opstane solo, pa je njegov serijal, Power Man, sa pedesetim brojem preimenovan u Power Man and Iron Fist a ova dva lika koja su se sretala i ranije, su sada postali poslovni partneri i, pokazaće se, ostali najbolji prijatelji sledeće 42 godine, jelte.

Još jedna od stvari zbog kojih ovo jeste kvintesencija sedamdesetih je da je – pored činjenice da su ovo bili superherojski stripovi ali bez „pravih“ superheroja, sa ozbiljnim naklonom etničkim i kulturnim manjinama u američkom društvu – na ovim stripovima radio sam krem Marvelovog talenta sedamdesetih Chris Claremont, Dave Cockrum, John Byrne… Jim Shooter je imao i ovakvih i onakvih odluka u svom uredničkom stažu ali ovde nije štedeo na talentu, pogotovo jer je urednik samog magazina bio sam Archie Goodwin. Evo par naslovnica:

Prvo broj 48 dok je ovo još bio samo Power Man, ali sa gostovanjem Iron Fista koje je najavljivalo skoro spajanje. Radili Gil Kane i Joe Sinott:

Onda broj pedeset, i prvi sa punim Power Man and Iron Fist brendingom. Ikonički crtež iz pera Davea Cockruma (tj. iz olovke. Tuš je radio Irv Watanabe):

Pa broj pedesetjedan gde, i pre nego što vidite potpis znate da je ovo crtao ko drugi do omiljeni Filipinac Ernie Chan (Chan je tuširao i crtež u samoj ovoj epizodi a koju je crtao Milanov omiljeni crtač Mike Zeck):

Chan je tušer i na sledećoj naslovnici ali je olovku radio Ron Wilson. Može se videti koliko je Chan bio „agresivan“ tušer jer ko god da je radio olovku prepoznaje se njegov rad:

Skačemo na broj 55 koji su radili Bob Layton i Joe Rubinstein:

Pa opet Bob Layton u sledećem broju, sa atmosferom i kompozicijom negde između Tentena i Jamesa Bonda:

I opet Layton u broju 58 sa Johnom Constanzom na tušu:

Strip: Lepe table: Marvel Art of Conan the Barbarian

Listam malo „Marvel Art of Conan the Barbarian“ i gledam kako su neke table veličanstvene. Naravno, radi se o zaista klasičnim stripovima a knjiga sadrži i dosta zanimljive trivije.

Barry Windsor Smith je bio prvi Konanov crtač u Marvelu i mada je meni John Buscema default crtač za Konana, Bari Smitova vitkija Konanova figura je i dalje lepa a kadrovi su povremeno veličanstveni.

Pa onda krosover sa Elrikom od Melnibonea. Smit na olovkama, tuš radili on i Sal Buscema:

Zatim Gil Kane i Ralph Reese na tušerskim dužnostima. Buscema je kasnije i sam imao mnoge ovakve kadrove:

Pa opet Bari Smit sa Danom Adkinsom na tušu. Ova slika je veličanstvena:

I onda John Buscema, sa Nealom Adamsom na tušu:

Klasični John Buscema i Ernie Chan tandem:

Val Mayerik i neimenovani Filipinci (The Tribe):

Howard Chaykin sa Chanom na tušu. Aleksandar Veliki. Predivno:

Marc Silverstri i Dave Simons:

Silvestri i Geof Isherwood:

Don Kraar, Judith Hunt i Mike Manley:

Don Kraar i Mike Docherty:

Završavamo sa tandemom Val Semeiks i Alfredo Alkala da još jednom podsetimo na presudan uticaj Filipinaca na to kako pamtimo Konana:

Strip: Drage naslovne strane: Gil Kane, John Romita

Evo nekoliko naslovnica iz, za mene, zlatnog doba Spajdermena.

Prvo je iz nešto starijeg perioda, broj 103 Amazing Spider-man, iz 1971. godine. Ovo je načelno vreme kad je strip još pisao Lee a crtao Romita, ali ovu priču je napisao Roy Thomas a nacrtao legendarni Gil Kane i kod nas je bila objavljena u Eks Almanahu i predstavlja zanimljivu tangentu u Spajdermen biografiji. Hoću da kažem, Spajdermen je u ono vreme bio prevashodno definisan kao urbani heroj – ulice, soliteri, borba sa protivnicima koji su manje-više kriminalci (mada je i on imao povremeni susret sa vanzemaljcima, naravno, i natprirodne neprijatelje), a ova priča je pastiš džungla-eksploatacije koja je u stripu i na filmu bila popularna još od tridesetih godina. Tomas ubacuje očekivane trope, džunlgu, čudovište, mladu ženu u opasnosti, plemenitog belca koji džunglom vlada, ali uspeva da to odradi prilično elegantno i ne odluta predaleko od sapunice karakteristične za Spajdermena. Kaneova naslovna strana, naravno, perfektno hvata vajb stripa:

E, onda stižemo u 1974. godinu i  period kad je serijal preuzeo da crta Ross Andru. No, naslovna strana koju vidite ispod je ipak delo Johna Romite koji je Andruu predao strip na staranje ali se još malo zadržao na naslovnicama. Meni je ovo remek-delo kompozicije i „najavljivanja“ čega sve unutra ima:

Romita je na dužnostima naslovnice i za broj 147 iz 1975. godine gde je klon-saga već u toku. Ova naslovna bila je i na Eks Almanahu i dan-danas mi je genijalna, sa scenom koja je istovremeno potpuno naturalistička (zgrade, vozila, policajci) a onda su na njoj i jarko obojene kostimirane figure koje se bore. Ništa drugo mi nije jače sugerisalo tu neku tanku liniju koja razdvaja „naš“ svet od sveta superheroja:

Za broj 150 Arči Gudvin je napisao priču u kojoj Spajdermen mora da sam shvati šta čoveka razdvaja od klona a to se dešava kroz jednu paklenu noć u kojoj se on susreće sa nekim starim neprijateljima i shvata ko je njegova prava ljubav. Naslovna strana u izradi opet Gila Kanea je, naravno perfektna:

I posle toga opet Romita u narednom broju i ovde nema šta da se priča, ovoje naprosto majstorstvo: