Pročitani stripovi: Maria M.

Pošto me ovih dana nešto hoće crno-beli stripovi, za danas sam se obradovao kompletnoj ediciji grafičkog romana Maria M. koga je napisao i nacrtao Gilbert(o) „Beto“ Hernández, jedan od slavne kalifornijske braće Hernández čiji sada već četvorodecenijski opus – kog ćemo zbirno opisati naslovom Love & Rockets – sigurno zaslužuje posebno mesto u bilo kojoj istoriji američkog stripa. Deo velike porodice (petorica braće, jedna sestra), Gilbert i Jaime Hernández su, ugledajući se na starijeg brata Marija koji je bio talentovan ilustrator (nakon ravnopravnog rada na ranim izdanjima Love & Rockets,  Mario će kasnije krenuti drugim putem u životu, vraćajući se povremeno da piše i radi naslovnice) prvo krenuli sa ilustrovanjem flajera za lokalne pank i indi bendove onda avanzovali na crtanje omota (Gilbert je nacrtao omot za album Limbo benda Throwing Muses) pa krenuli da rade i promovišu svoje, samizdate stripove pod naslovom Love & Rockets. Pozitivan prikaz u magazinu Comics Journal im je otvorio put do tek osnovanog izdavača Fantagraphics i ova saradnja i danas traje.

Naravno, nije sve što su Jaime i Gilbert radili „zvanično“ deo Love & Rockets kanona, i svaki od ova dva brata razvio je tokom decenija sopstveni senzibilitet i interesovanja. Ugrubo, možemo reći da je Jaime ostao nešto bliži pank-rok/ alternativnom/ naučnofantastičnom tonu poznatom iz Love & Rockets priča iz osamdesetih dok je Gilbert, naravno zadržavajući veliki deo pank i DIY etike i estetike, otišao dalje u pravcu B-filmova, eksploatacije, pa čak i (psihoseksualnog?) horora. O nekim Gilbertovim poznijim radovima sam pisao još u vreme dok je postojao sajt UPPS i istakao osećaj nepredvidivosti, tenziju koja dolazi uz činjenicu da su ovo naoko žanrovski prepoznatljive priče koje zapravo u svakom trenutku mogu da odu bilo kuda. Maria M. je još jedan primer ovog Hernandezovog pristupa i svojevrsni intertekstualni eksperiment sagrađen na temelju brutalne eksploatacije, a koja i sama izrasta iz disekcije iskustva „hispano-drugosti“ u SAD i političkih realnosti koje ova iskustva uokviruju.

Hernandezov opus unutar i izvan Love & Rockets i inače je u dobroj meri vezan za život Meksikanaca koji žive u SAD i zapravo, fiktivno mesto blizu meksičke granice, Palomar, je neka vrsta neksusa u kome se prelama mnogo priča koje je Gilberto kroz decenije pričao. Jedan od važnih karaktera u ovom opusu je i Luba, visoka, čulna žena velikih grudi koju je Beto uveo u nekim od najranijih brojeva Love & Rockets a kasnije joj dao dugačku i kompleksnu biografiju sa individualnim serijalom koji je počeo da izlazi devedesetih godina. Jedan od kasnije uvedenih elemenata Lubine biografije je i to da je njena majka, Maria, nju morala da napusti dok je još bila devojčica.

Utoliko, sam strip Maria M. je neka vrsta prikvela za ono što smo čitali ranije, ali Hernandez ovde pravi jedan komplikovan intertekstualni salto-mortale. Naime, neki od njegovih recentnijih radova (poput Troublemakers, Speak of the Devil i Love from the Shadows) su programski napravljeni da budu čitani kao strip-verzije eksploatacijskih B-filmova, kinematske priče o ljudima koji žive na granici (bukvalnoj i metaforičkoj) a koji je onda u tim pričama i prelaze na različite načine. Ovo su stripovi ispunjeni nasiljem i seksom, kako po definiciji mora biti, ali istovremeno, vrlo žanrovski dosledno, nabijeni podtekstom koji ima svu tu političku diskusiju što je od njih potrebujemo. Maria M. je, međutim, pomerena jedan nivo dublje, time što je ovo praktično „film o filmu“, odnosno strip koji događaje koju su prethodili događajima što smo ih već čitali u stripovima koji su emulirali B-filmove, predstavlja kao praktično filmsko, romansirano prepričavanje. Utoliko, Maria M. je „film“ o ženi koja je rodila Lubu ali u tom filmu Mariju igra – Lubina mlađa (polu)sestra, Rosalba “Fritz” Martinez a koju znamo iz različitih Hernandezovih stripova, gde ona uzima različite identitete i igra različite uloge.

Je li ovo isuviše komplikovano da bi pošten čovek mogao da se snađe? Instinkt mi kaže da jeste ali sa druge strane, publika koja čita američki strip navikla je na poluvekovne (i duže) kontinuitete u kojima likovi imaju neverovatne promene u svojim životima, prave apsurdno komplikovane identitetske kolute unazad i unapred, retkonuju se i ributuju, postoje u različitim univerzumima i multiverzumima, pa nekako mislim da gutanje i varenje onoga što Beto radi sa Lubom i Fritz zapravo nije toliko složeno da bi odbilo ljude od čitanja. Pogotovo što, a ovo treba posebno naglasiti, Maria M. pravi samo „kozmetičke“ spone sa ostatkom Palomar-opusa i Love & Rockets* i zapravo nije ni potrebno poznavati Lubinu ili Fritzinu životnu priču da biste pravilno čitali ovaj strip ili da biste u njemu oblaporno uživali.

*ako ogromne sise svrstamo u kozmetiku, tojest

Naravno, uživanje nije nešto što se garantuje kada čitate Betove stripove, naprotiv. Još na svojim počecima Love & Rockets su bili izrazito „pomereni“ radovi gde je Beto, usvojivši divlju inventivnost svojih uzora – Kirbyja i Ditkoa, naravno – radio sasvim izvan nekakvih konvencionalnih granica, a u ovom stoleću, pogotovo sa usvajanjem te B-Movie estetike, stripovi su mu postali izrazito konfrontativni, ne samo prikazujući obilje veoma grafičkog nasilja i seksa već i zalazeći na teritoriju za šire mase verovatno uznemirujući seksualnih fetiša i jednog sociološkog i sociopolitičkog nihilizma, što bi sve činilo da se, nakon zaklapanja korica, osetite možda malo prljavo a neretko potišteno. Gledam šta sam pre desetak godina pisao u prikazu Love From the Shadows i evo:

„nije iznenađenje da su neki od autora prikaza po Internetu javno pobesneli zbog Hernandezove isforsirane ekstravagancije i klizanja u sve iščašeniju eksploataciju. Što jesu legitimne reakcije. Love From the Shadows je strip koji od samog početka nastupa agresivno drugačije, bacajući na čitaoca nadrealizam koji zahteva puno dobre volje i kredita koji ćete dati autoru. Ono što na početku deluje kao setna egzistencijalistička priča o domaćici iz predgrađa vrlo brzo se smandrljava (i bukvalno, pogledajte scene u kojima Dolores – kako se Fritz ovde zove spušta niz podzemni hodnik) u antiutopijski košmar, samo da bi Hernandez vešto naterao svoju junakinju da izađe iz pomenutog hodnika kao žena drugog izgleda, drugih interesovanja, napunjenog mobilnog telefona i, bez gubljenja koraka, započeo neku sasvim drugu priču.

Nije ovo možda lako za progutati, pogotovo što Hernandez nema ni malo problema sa jakim eksploatacijskim sadržajima u svojim Fritz stripovima. The Troublemakers je pucao od BDSM erotike, a Love From the Shadows praktično započinje scenama u kojima nemamo ništa drugo da gledamo do  bizarno predimenzioniranih Doloresinih dojki, stranu za stranom, da bi se nastavio prizorima seksa između nje i njenog androginog… muža?, golotinjom, impliciranim seksualnim nasiljem… Negde je pomenuto da ovaj strip deluje kao da su ga zajednički pravili Russ Meyer i David Lynch i to je sasvim legitiman opis – Love From the Shadows se ne zaustavlja da objašnjava ili da se opravdava, on juri napred kombinujući visoku simboliku i niske strasti i možda vam zbog toga neće biti drag ali ne možete poreći da je fascinantan.“

Nadam se da će mi biti oprošteno ekstenzivno citiranje samog sebe – kako ovi prikazi više nisu dostupni onlajn, pa ne mogu da ih linkujem, ovo je možda i opravdana autofagija i autoregurgitacija – no ono je ovde u dobroj nameri: da se čitalac pripremi za pakao koji ga čeka kad uzme da čita Maria M. Naravno, kažem „pakao“ a mislim „slast“, ako ste pravilno baždareni. Meni Betovi noviji stripovi izazivaju jednake količine fascinacije i somatskog gađenja, ali se posle svakog osećam napunjen energijom, inspirisan da svet oko sebe pogledam drugim očima, čak, rekao bih, optimistično nadahnut da tražim lepe stvari na planeti koja, očigledno, ima puno ružnih da nam ponudi.

Konteksta radi, treba reći i da je Maria M. u ovoj kompletnoj ediciji sa kraja 2019. godine zaista kompletna priča koja sakuplja knjigu 1 – izašlu 2013. i dodaje  joj knjigu 2 koja, iako je gomila distributera ima u svojim katalozima – vodeći je na 2014., 2016. ali i 2021. godinu – zapravo nikada pre nije publikovana. Mada je priča o Mariji M. svakako fragmentarna i ne može se reći da niste dobili dovoljno ako ste čitali samo prvu knjigu, druga knjiga praktično sipa benzin na nešto što je već dobrano u plamenu i obezbeđuje finale koje će biti teško izbiti iz glave u godinama koje dolaze, a koje se, sasvim prikladno naslanja na neke od scena što smo ih videli još pri početku prvog toma. Beto je, bez ikakve sumnje, jedan od najvećih majstora pripovedanja u svom medijumu i Maria M. je u najmanju ruku još jedna od demonstracija ovog majstorstva, narativ koji uzbuđuje i iznenađuje i izaziva čitav spektar emocija, prolazeći kroz neverovatne i bizarne zaokrete i preokrete a da ipak nikada ne deluje ni zbunjujuće ni nejasno.

Maria M. je pritom još „meksičkije“ intoniran narativ od prethodnih Betovih „filmskih“ radova, ali i filmskije vođena priča od izrazito „meksičkih“ stripova poput onih u recimo New Tales of Old Palomar nastajalih u prvoj deceniji ovog stoleća. Ako se za Love from the Shadows polušaljivo a poluozbiljno govorilo da je ovo strip kakav bi zajedno napravili Russ Meyer i David Lynch, onda je Maria M. ono što bi napravili David Lynch, Quentin Tarantino i Robert Rodriguez nakon mesec dana provedenih u nekoj centralnoameričkoj pustinji na strogoj dijeti meskalina i tekile, sa jedinim proteinima koji bi dolazili od škorpiona što bi morali da ih sami ulove i pripreme.

Strukturalno, Maria M. je biografija Marije M. koja kao mlada devojka, 1957. godine prelazi iz Meksika u Sjedinjene Američke Države, gledajući da iza sebe ostavi neveselu prošlost (u kojoj je i rađanje njene prve ćerke, Lube) i pronađe svoju sreću u „zemlji mogućnosti“. Naravno, za devojku koja niti poznaje ikog ko je neko, niti ima mnogo marketabilnih veština niti, jelte, dobro zna Engleski jezik, mogućnosti su prilično skučene, pa bukvalno u prvom kadru stripa vidimo bilbord u pozadini, iza Marijinog zbunjenog, malo i uplašenog pogleda, koji veli „Eksploatacija počinje ovde“.

Hernandez nema ni najmanju nameru da koči kada krene sa ovim stripom i da je ovo film, konkurisao bi radovima Georgea Millera u takmičenju za najveći broj rezova po jedinici vremena – Marijin život posmatramo u vratolomnom tempu gde devojka čiji su jedini vidljiv adut ogromne grudi, meka bela koža i tamne, vlažne oči, prolazi kroz nisku slabo plaćenih proleterskih poslova po barovima i restoranima i samo za nijansu bolje plaćenih poslova koji podrazumevaju različite forme meke pornografije ali dolaze i uz podrazumevanje da mladi talenat mora da potvrdi svoju profesionalnost snošajima sa muškarcima koji imaju različite stepene moći u zajednici, uključujući i kriminalce i policajce.

Gilbert Hernandez svoje likove odavno ne štedi i mada je Maria svakako prikazana kao neko ko koristi prilike što joj se nameštaju i nije naivna, neočekivano iskorišćavana mladunica, nema nikakve sumnje u to da uvodni deo stripa mora (i treba) da izazove i visok stepen nelagode kod čitaoca. Beto ovu priču priča pokazujući žene u seks-industriji kasnih pedesetih godina kao i svakako namazane, ambiciozne i snalažljive, no, intenzivne scene eksploatacije kreiraju više knedli što ih treba progutati, pogotovo uz crtež same Marije koja kroz njih prolazi sa progresivno sve manje emocija na licu, prihvatajući postepeno da je ovo u punoj meri deo „radnog iskustva“ i da će pametna devojka stisnuti zube i čekati na svoju šansu.

Šansa dolazi kada Mariju primeti lokalni šef jedne od meksičkih kriminalnih familija, otac porodice Cienfuegos, stari šmeker sa dva odrasla sina koji mu pomažu u vođenju posla, tankih, jebačkih brkova i davno sahranjene supruge. Marijina bela, meka koža, velike grudi i podatna priroda pritiskaju svu potrebnu dugmad u srcu ostarelog gangstera i uskoro protagonistkinja sebe zatiče u ulozi pomajke dvojice muškaraca svojih godina, od kojih svaki ima svoje ideje u kom smeru bi trebalo da se razvija kriminalni kartel što pomažu ocu da ga vodi, ali i različito kanalisane žudnje spram Marije…

Priča o imigrantskoj devojci izgubljenoj u lavirintima američke seks-industrije od ove tačke na dalje transformiše se u linčovski komplikovanu sapunsku operu o porodici kriminalaca koja ratuje i sarađuje sa drugim porodicama (često u isto vreme) i prikazuje nam istovremeno opscenu ali i na momente izrazito emotivnu istoriju razvoja odnosa među likovima.

Naravno, neću prepričavati šta se u ovom stripu dešava, ali valja reći da nivo eksploatacije ne popušta, naprotiv. Nasilje, seks, i seksualno nasilje samo eskaliraju kako strip ide dalje, ali iako je sasvim fer reći da autor ovde pušta na volju svojim seksualnim fetišima, a da omažiranje eksploatacijskih filmova vodi do mere sasvim pornografskog usredsređivanja na jezive scene mafijaških kažnjavanja, mučenja, sakaćenja (uključujući odsecanje polnih organa, njihovo stavljanje u vlasnikova usta i izbacivanje iz automobila ispred osnovne škole), strip nikada ne gubi taj podtekst sociopolitičkog, sa stalnim tenzijama unutar hispano-zajednice na jugu SAD, strahom od komunizma, pa i brigom koju neke od porodica pokazuju za „narod“ – demonstriranom kroz batine koje dobijaju dileri iz drugih bandi zato što ne poštuju mušterije i time dovode u pitanje reputaciju čitavog biznisa.

Takođe, na pozadini drugih Betovih stripova koji su narativno povezani sa Mariom M., ovaj narativ ima i nepogrešivo gorkoslatku, čak do određene mere i romantičnu dimenziju priče o ženi koju nikada do sada nismo upoznali a koja je izvorište mnogo toga što smo godinama čitali. Da ne bude zabune, Maria M. je predstavljena kao romansirana biografija o životu Lubine majke – film, dakle, u kome Lubina polusestra Fritz igra ženu koja ju je rodila – i to je Hernandezu i sasvim dobar izgovor da neke stvari prikaže kao romantičnije ili samo stilizovanije nego što bi naturalistički ispripovedan narativ o životu ispunjenom nasiljem predviđao.

Van svake sumnje je da Beto priču priča vrhunskom veštinom, uspevajući da nam pruži ugođaj fantastične filmske montaže, držeći se uvek „klasičnog“ stripovskog lejauta i čistog crteža. Sa godinama je njegov crtež postao, zapravo, i čistiji, jednostavniji nego na početku, a pogotovo je u ovom veku Beto zaključio da mu najviše prijaju široki, kinematski kadrovi kojih u Mariji M. najčešće nema više od četiri po jednoj tabli. Sa srazmerno malo dijaloga i bez ikakvih „nedijegetičkih“ sredstava – dakle bez titlova, promene u izgledu okvira kadra, i naravno bez kolora – Beto nas vodi kroz priču koja traje nekoliko decenija, krećući se u beznapornim skokovima između sekvenci koje će nam pokazati ne samo evoluciju Marijinog karaktera već i drugih značajnih likova u stripu, ne gubeći vreme na dodatna pojašnjenja i kontekstualizacije. Ovo je priča koja prikazuje samo najvažnije momente, ali ti momenti su često iznenađujuće emotivni, pa komplikovana mreža odnosa između članova mafijaške porodice u čijem secištu je uvek Maria na kraju daje fascinantno štivo.

Sama Maria ne dobija mnogo produbljivanja karaktera do kraja i ovo je, reklo bi se, sa sasvim svesnom autorskom namerom da se pokaže „privlačna a glupa“ ženska figura kakvu smo navikli da gledamo u eksploatacijskim filmovima. Naravno da se očekuje da nam bude neprijatno zbog toga, pogotovo u kasnijim prizorima seksualnog nasilja (koje se u jednom slučaju završava i trudnoćom) ali to svakako ne čini čitanje stripa lakšim za osetljivijeg čitaoca koji će sasvim moguće biti odbijen Marijinom distancom od onog što joj se dešava, Marijinim hladnim oportunizmom, flertovanjem koje muškarce ponekad navede da učine stvari što će imati kataklizmične posledice…

No, ovo je dosledno sa idejom da gledamo film koji je napravljen da bude ne verna biografija Marije M. već ciljano žanrovski uradak i utoliko je krvoločno finale koje me je podsetilo na kultni Cassavetesov neo-noir film Gloria jedan zadovoljavajući završni iskaz i odgovarajuća tačka na priču o životu prsate (anti)heroine. Naravno, dok Gilbertu Hernandezu ne padne na pamet nov način kako da svoje omiljene likove poveže kroz istoriju i fikciju i dobijemo sledeće poglavlje iz sada već četrdesetogodišnje sage…

Maria M. nikako nije strip za svakoga. On je, ponovimo, ekstremno nasilan i to na neke od najružnijih načina zamislivih čoveku, svoju protagonistkinju niti štedi niti joj prašta, niti očekuje da uvek saosećamo sa njom, a naracija mu je hiperefikasna, svedena na brze ulaske i još brže izlaske iz scena koje su razdvojene godinama i stotinama kilometara. On se fokusira na fetišistički prikazano nasilje i neretko nasilan, nametnut seks (a što, da ne bude zabune, ponekada dolazi i sa strane protagonistkinje koja svoju seksualnost koristi i kao oruđe i kao oružje), spajajući oba motiva u jedan u scenama kada nam prikazuje glavnu junakinju kako masturbira koristeći cev pištolja kao dildo ili ponovljene prizore muškaraca sa cevi pištolja naguranom u usta, ali uvek i održava u pozadini jasno ispisana pitanja o položaju migrantske manjine u SAD, njihovoj eksploataciji, samorealizaciji, evoluciji… Kao takav, ovo je težak ali fascinantan narativ, nacrtan od strane jednog od najboljih aktivnih umetnika u američkom stripu, konfrontativan, pornografski, mučan ali na momente i vrlo suvo, crnohumorno duhovit. Meni lično Betov stil već decenijama izrazito prija i ja ga skoro po inerciji pratim i u najnovijim avanturama i iz njih dobijam pomenutu infuziju energije i nadahnuća, ali svakako treba da u sebi pronađete odgovor u kojoj ste meri usklađeni sa Hernandezovom modernom frekvencijom pre nego što kliknete na link za kupovinu ovog odličnog stripa na Komiksolodžiju.

Strip: Lepe naslovnice: Love & Rockets

Evo nekih naslovnica dugovečnog (meta)serijala Love & Rockets braće Hernandez. O ovom stripu bi moglo mnogo da se piše, ali niti je ovo topik za to niti imamo vremena. Dovoljno je reći da je u pitanju jedna od dragocenosti američkog strip-medijuma, ta neka beskrajno važna karika između „comix“ pokreta šezdesetih i sedamdesetih i savremenijeg nezavisnog stvaralaštva po modelu Daniela Clowesa ili Terryja Moorea. Braća Hernandez su na scenu donela (a i danas donose) stripove koji su imali zavodljiv omjer ličnog i naturalističkog sa jedne strane, a onda divlje imaginativnog i neretko bizarnog sa druge, kombinujući skoro pa ispovedni, dokumentaristički ton i naglašeno žanrovski izraz. Pritom, kako ti ljudi dobro crtaju! Prve tri naslovne koje ovde kačim su iz Fantagraphicsovih kolekcija koje su publikovane krajem prošle i u ovoj deceniji, a posle sam povadio neke naslovnice iz kolekcije naslovnica objavljene isto za Fantagraphics pre pet godina. Ova potonja je pravo blago i jedan od najbezbednijih poklona koje nekom možete da kupite za rođendan. Uzgred, iako svi kad se pomenu braća Hernandez pomislimo na Gilberta i Jaimea jer su oni napisali i nacrtali skoro sve što spada u Love & Rockets, treba primetiti i kako treći brat, Mario, sjajno crta naslovnice.