Arhiva za giuseppe camuncolli

Strip: Lepe naslovnice – Subota ujutro

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , on 31 oktobra, 2020 by mehmetkrljic

Subota je jutro i oni među nama koji imaju sreće sebi mogu da dopuste da se lenjo razvlače po kući i ne razmišljaju o Ponedeljku češće od na svakih par sati. Za takve a i za nas ostale, svakako će prijati jedan matine u kome pregledamo najbolje naslovne stranice američkih stripova koji su izašli u protekloj nedelji. Zašto? Pa samo zato što nam se može, jelte. Živimo u batajevskom višku pa da ga makar iskoristimo.

E, sad, da li su ove naslovne stranice zaista najbolje, zavisi od ukusa. Ispostavilo se da je moj ukus ovog jutra bio naklonjen scenama tuče, sukoba, akcije. Što bi rekao moj otac, nisam se promenio otkad sam imao osam godina. A ne misli samo na veličinu polnog organa. Idemo!

Da se ni malo ne šalim u pogledu tuča & sukoba posvedočiće i ova naslovna strana drugog dela novog dvodelnog Hellboy serijala. Zach Howard na crtežu i Dave Stewart na koloru su ubitačan kombo koji Mignolinu palp viziju u samom stripu čita na način mnogo bliži hororu – sa mnogo prigušenog svetla i gotskih tonova – ali naslovna strana je stopostotna adrenalinska poplava akcije. Poraslo mi je nekoliko malja na prsima samo od gledanja ovog prizora: 01-Hellboy-and-the-B-P-R-D-The-Return-of-Effie-Kolb-002-000

Samo ćemo malo spustiti loptu sa ovom naslovnom stranom serijala Strange Academy koji piše Skottie Young a crta Humberto Ramos. Meksikanac je inače poznat po izuzetno dinamičnom crtežu sa deformisanim likovima i puno kreativnih rešenja u domenu anatomije (i, uopšte, fizike), ali ova naslovna je zapravo više u jednom razdraganom tonu, sugerišući neobičnost škole u koju idu glavni junaci i neprebrojne pustolovine koje će ih tamo snaći. Edgar Delgado dosta uzdržan na koloru (bela pozadina!!) ali to i daje svemu jedan veseo prizvuk: 02-Strange-Academy-2020-004-000

A onda nešto sasvim drugačije. Ipak je ta neka atmosfera Helouvina na bezbožnom zapadu pa je i Mike Hoffman tempirao da prvi broj njegovog magazina Eyrie izađe baš ove nedelje. Da bude jasno, Hoffman je ovde igrao dosta dugu igru jer je Eyrie lansiran isključivo zahvaljujući uspešnim kraudfanding kampanjama kojima su sredstva za utemeljenje nove publikacije prikupljena putem Kickstartera i Indiegogoa. No, Hoffman je ilustrator solidnog pedigrea a i, očigledno, solidan menadžer jer je svoj omaž klasičnim Warrenovim horor-magazinima uspeo da dogura od ideje do realizacije. Prvi broj Eyrie ide možda i korak dalje od omaža i neki bi rekli besramno imitira naslovne strane Warrenovog Eerie sa svojim izborom motiva, koloritom pa i logotipom i sve je to tačno, Hoffman je svakako ovde da otme koliko para može (odmah posle naslovne sledi reklama za prodavanje postera sa istim motivom), ali, da ne budemo životinje, ovo je opaka naslovna stranica: 03-Eyrie

Horor serijal Nailbiter se uspešno vratio u narod ove godine – valjda je 2020. godina primerena hororu – a ova naslovna stranica Mikea Hendersona i Adama Guzowskog na koloru je, pa… fenomenalna. Nailbiter je visceralan, zastrašujući smalltown horor serijal a ovaj crtež daje idealan spoj akcije i užasa sa svom tom krvlju i bestijalnim grimasama. A bez pozadine. Umetnost!

04-Nailbiter-Returns-006-000

Alex Paknadel je dosta reklamirao svoj novi naučnofantastični/ mecha serijal, Giga, koji od ove nedelje izlazi za Vault, i mada sam siguran da će to valjati sa strane scenarija, oduševljen sam da je crtač ovde ne mnogo poznati (??) ali veoma talentovani John Lê. Mislim, ova naslovna strana je fenomenalna:

05-Giga-001-001

 

Lazarus i dalje izlazi, polako ali postojanim tempom i ove nedelje smo dobili peti broj novolansiranog podserijala Lazarus Risen. O stripu smo već pisali i divili se tome kako Michael Lark prelepo crta, ali ova naslovna je dobro podsećanje na to da je nešto u crtežu a nešto, bogami i u dizajnu. Da Lark dizajnira špil karata sa Lazarus motivima, imam utisak da bih to kupio iako sam karte poslednji put igrao u prošlom milenijumu. 06-Lazarus-Risen-005-000

 

Mislim da sam već pominjao Chu, kao svojevrsni nastavak fenomenalnog Chew od pre nekoliko godina. Serijali dele istog scenaristu, bizarno imaginativnog Johna Laymana, ali crtač Chewa, fenomenalni Rob Guillory ovde se pojavljuje samo da nacrta alternativne naslovnice. No, iako sam u startu pomislio da bez Guilloryja neće biti isto, Dan Boultwood koji ovo crta i koloriše me je brzo umirio. On je uradio i naslovnu stranu ovog četvrtog broja i ta kombinacija apsurdno kinetičke akcije, apsurdno visceralnog horora i apsurda generalno je izvanredna.

07-Chu-004-000

Canto je serijal koji se uspešno probio i na osnovu svog sjajnog dizajna i crteža. Naslovnu stranu ovog, trećeg broja drugog serijala radio je Italijan Vittorio Astone koji već ima solidnu reputaciju u američkom stripu i mada, ako odete na njegovu artstation stranicu ima da vidite više ženske anatomije nego što je cela 4CHAN ekipa mogla da odsanja za mesec dana, ova naslovnica mu je divno nevina i melanholična (a prikazuje jedan, da se razumemo, horor prizor): 08-Canto-II-The-Hollow-Men-03-of-05-000

Spider-man Noir je varijatna Spajdermena za koju sam se uvek pitao kako to da nije osvojila veću popularnost. Mislim, Spajdermen u Noir varijanti, ŠTA JE OD TOGA PRIRODNIJE? Elem, uspeh animiranog filma Into the Spider-verse pomogao je da se neke alternativne varijante Spajdermena revitalizuju pa tako i ovaj aktuelni serijal koga piše Margaret Stohl a crta Juan Ferreyra. No, naslovnicu je radio Dave Rapoza, ilustrator sa kilometražom na Magic the Gathering ilustracijama ali i sa autorskim stripovima poput Steve Lichman ili Insecure Warrior. Za ovu naslovnicu, Rapoza je u fullu uleteo u hiperrealistički, aleksrosovski stil i meni je to, da se ne lažemo, do jaja:

09-Spider-Man-Noir-2020-05-of-05-000

Spajdermen dobija još jedno sedište u ovonedeljnoj galeriji jer je naslovnicu za broj 51 tekućeg Amazing Spider-man serijala ovako sjajno uradio Patrick Gleason. Nešto ranije ovog meseca je Ryan Ottley najavio da odlazi sa serijala jer se zasitio (što je prouzrokovalo neke bizarne komentare na tviteru kako je Ottley, eto, crtač koji nema snage da se zadrži duže na serijalu a to je, ako ste čuli za Invincible, izrazito smešno), a Marvel još nije objavio ko će ga „zvanično“ menjati. No, ako to bude Gleason, pa, recimo da će svari izgledati sjajno. Ova naslovnica (koju je ponovo kolorisao odlični Edgar Delgado) je stivditkovska po energiji i imaginaciji i izvrsno spaja dva Ditkova velika rada za Marvel u jedan divan omaž: 10-Amazing-Spider-Man-051-000

Vratimo se za trenutak tučama. Tartarus je naučnofantastični serijal za image koga izuzetno imaginativno (!!) crta Andrew Krahnke. Ovog crtača generalno ne znamo mnogo, ovo mu je prvi rad za većeg izdavača, ali se do sada izuzetno iskazao. Mislim:

11-Tartarus-006-2020-Digital-Mephisto-Empire-001

Undiscovered Country je neka vrsta all-star projekta gde Scott Snyder i Charles Soule divljaju sa naučnofantastičnim motivima ali imaju sreće da ih crtaju Giuseppe Camuncoli i Leonardo Marcello Grassi jer Italijani uspešno pretaču u slike sve njihove bizarne ideje. Naslovna strana devetog broja koju je uradio Camuncoli, recimo, igra na jake strane ovog crtača, lomeći sve ideje o anatomiji i simetriji tako da i mojim košmarima donese košmare.

12-Undiscovered-Country-009-2020-Digital-Mephisto-Empire-001

Za kraj, JOŠ jedna tuča. Betmen, naravno, i to ne jedan nego DVA. Najstrašnije je kad se superheroji međusobno dohvate, pa ne znate za koga da navijate a kamoli kad su u pitanju dva Betmena koju su obojica pozitivci. Ali Dan Mora koji je nacrtao, pa taj čovek je, što bi mladi rekli, pokidao.

13-Batman-Beyond-048-000

Pročitani stripovi: Tokyo Ghost Vol. 1 i The Amazing Spider-man: Worldwide

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , , on 27 januara, 2016 by mehmetkrljic

Pročitao sam svih pet epizoda Imageovog novog serijala Tokyo Ghost čija se prva priča upravo završila eksplozivnom petom epizodom prošle nedelje.

 

Tokyo Ghost je još jedan od u ovom trenutku pet tekućih serijala koje Rick Remender, pucajući iz svih oružja, piše za Image i Dynamite, pokazujući da nema limita ljudskoj imaginaciji i energiji kada se sa vrata skine jaram rada za bezdušnu korporaciju. Istina je, naravno, da je Remender pišući za Marvel uradio neke od najodličnijih serijala poslednjih godina (pomenuću Uncanny X-Force i Uncanny Avengers, mada je bilo interesantnih momenata i dok je pisao Punishera i Venoma) i, kako i sam kaže, radeći za njih mnogo je naučio o zanatu kojim se profesionalno bavi od 1997. godine, ali žudnja je uvek postojala da se radi u sopstvenim svetovima, po sopstvenim idejama. Ne treba zaboraviti da je sa  svojim višegodišnjim pisanjem autorskog serijala Fear Agent Remender izgradio ime u indi zajednici kao i strastvenu čitalačku bazu koja je iščekivala nove njegove projekte izvan etabliranih univerzuma. Remender ukazuje da je ovo uvek bio plan ali da je ekonomska situacija krajem devedesetih, kada je on krenuo u objavljivanje autorskih stripova bila takva da se nije moglo živeti od te rabote i da se ona nužno svodila na grčeviti entuzijazam i posezanje za drugim profesijama zarad kore hljeba. Naravno, u to vreme ni mejnstrimu nisu cvetale ruže, sa sve nižim tiražima i sve mračnijim predviđanjima budućnosti superherojskog stripa. Kako su stvari za nezavisne bile teške i sledećih desetak godina a superherojština je uspela da se iščupa zahvaljujući kombinaciji vizionarskih uredničkih i izdavačkih poteza (pre svega Joea Quesade) i investiranja u filmsku produkciju, Remender je prihvatio da je jedini način da se profesionalno bavi stripom pisanje za Marvel, uz čekanje prilike da se ponovo posveti originalnim idejama koje je imao u svojoj glavi.

U međuvremenu, pak, nezavisna grana industrije je procvetala zahvaljujući kombinaciji faktora – od toga da se uspeh superherojskih filmova prelio sa mejnstrim stripova i na indi produkciju, preko sve dostupnije digitalne distribucije, pa do fakta da je mnogo autora koji su počeli nezavisno, pa nastavili korporacijski na kraju vratilo u nezavisne vode osokoljeno uspesima Roberta Kirkmana ili Briana Vaughana i da je stvorena kritična masa kako čitalaca tako i autora da nezavisni strip više ne bude ni samo divlji fanzinski andergraund ni samo kopiranje korporacijske superherojštine (ali sa pištoljima) već da može da ide čitavim rasponom od hardkor avangarde do pravoverne žanrovske literature bez gubljenja kredibiliteta i osipanja čitalaštva.

 

(Prethodni pasus je, primetimo, ceo jedna rečenica)

 

Remender je naravno primer kako to istovremeno znači i da ima da se oderete od posla ako hoćete da živite od kreiranja svojih stripova, ali se na primeru njegove produkcije u poslednjih godinu i po dana vidi koliko je inspirativno kada radite na sopstvenom autorskom stripu i sopstvenim idejama, a da opet iza sebe imate produkcijske i logističke kapacitete koji su do pre 5-6 godina bili nedostupni nezavisnom stripu.

 

Elem, Tokyo Ghost je krenuo krajem leta prošle godine i nakon što je završio svoju prvu priču pravi se pauza do Aprila, da se izbaci kolekcija a i da autori uhvate zalet za sledeću priču kako bi narednih pet brojeva izlazilo bez zastoja. Ovo je model koji mnogi Image stripovi rabe poslednjih godinu i kusur dana i mada on rezultira višemesečnim rupama između dva story arca, istovremeno se obezbeđuje da makar rupa nema tokom njihovog izlaženja. Manje od dva zla, reklo bi se, pogotovo što je „writing for trade“ model parcelisanja narativa u distinktne priče koje se zatim objavljuju u kolekcijama preovlađujući model čitave industrije već skoro deceniju i po.

 

Remender je u ovaj strip ušao sa Seanom Murphyjem kao koautorom, iskusnim  crtačem koji iza sebe ima svu silu autorskog rada na nezavisnijem krilu scene i njihova je saradnja eksplozivna. Ovo je strip koji hvata pažnju visokom vizuelnom dinamikom i obećanjem brizantne akcije, ali je istovremeno i interesantan pokušaj da se priča jedna neobična ljubavna priča sa nastojanjem da se svemu priđe iz ženske/ blago feminističke perspektive. I inače je poslednjih par sezona trend i u mejnstrim i u nezavisnim stripovima da se više pažnje obraća na diversifikaciju, svest o drugim rodnim ili rasnim/  kulturološkim perspektivama, da se pobegne od „default“ predloška koji podrazumeva belog heteroseksualnog muškarca kao nosioca „prirodne“ vrline, a Remenderov i Murphyjev pokušaj je častan, žanrovski i bez nespretnog baratanja rodnom agendom. Mada ima ovde i drugih agendi kojima se barata.

 

Tokyo Ghost je cyberpunk strip koji prilično uspelo hvata onu divlju magiju (!!!) beskrajnih mogućnosti na tački susretanja visoke tehnologije i palpom inspirisanih bliskofuturističkih „mekih“ distopija a koja je karakterisala rane godine ovog podžanra. Protagoniste ovog stripa susrećemo u Los Anđelesu bliske budućnosti, gradu prepunom đubreta, uličnog nasilja, bandi, nelegalne trgovine svake vrste, zagađenom i nekontrolisanom do te mere da je javni sektor gotovo potpuno nestao i zamenjen je gigantskim korporcijama koje se bave proizvodnjom raznog entertejnment sadržaja (televizija, internet i virtuelna realnost su konvergirali u jedan medij) koga kao drogu konzumira većina stanovništva, ali i imaju jedine organizovane obučene i opremljene jedinice za održavanje kakvog-takvog reda i mira. No, Tokyo Ghost nije libertarijanska antiutopija nalik na Imageov serijal Grega Rucke i Michaela Lsrka, Lazarus, njegova priča je po tonu ekstravagantnija i više fokusirana na prikazivanje odnosa dvoje glavnih junaka a na planu misije koju dobijaju sa vrha jedne od korporacija.

 

To dvoje junaka su pripadnici jedinice „pozornika“ koji su jedva nešto više od korporacijskog obezbeđenja koje se bavi uterivanjem dugova i plaćenim eliminacijama najantisocijalnijih elemenata zajednice i u dinamičnom uvodu priče gledamo kako „pravda“ izgleda u terminalno korodiralom Los Anđelesu sa kraja dvadesetprvog veka. Ovo je uvod prepun akcije, krvi i nasilja koji, svojom spektakularnošću na siguran način posreduju ideju o tome da se društvo u kome je glavni pokretač privrede upravo industrija zabave prirodno kreće ka tome da i policijske akcije, ali i gotovo terorističke nivoe nasilja počinjenog od strane istaknutih sociopata tretira kao zabavni sadržaj. U Tokyo Ghost su građani i stanovnici Los Anđelesa i njegovih predgrađa gotovo konstantno priključeni na fidove kojim im stižu serije, vesti, pornografija i rijaliti emisije spakovane u jedno, a što im je i pribežište od sve goreg kvaliteta života koji dolazi uz opšte opadanje ekonomije i puzajuću ekološku katastrofu.

 

Ovde se i nalazi sociopolitička agenda koja Remendera najviše zanima – kao i svako ko je pregazio četrdesetu i ne može da se načudi tim mladima koji sve rade drugačije nego što smo mi radili, i Remender je bez sumnje neko ko pokušava da shvati millenialse i njihove životne filozofije i proceni da li je to kako oni žive svoje živote loše za budućnost ljudske rase ili se samo radi o sindromu sredovečnosti u oku posmatrača. Tokyo Ghost je nimalo prikrivena studija o društvu (i pojedincima) koji su krenuli linijom manjeg otpora i prepustili se plimi entertejnment sadržaja koji je popunio sve nezgodne praznine u njihovim životima sve dok nije postao centralna stvar u tim njihovim životima. Jedan od dvoje protagonista je na početku stripa bukvalno bez prestanka priključen na internet/ televiziju/ rijaliti programe i njegovo ponovno – nasilno – susretanje sa „stvarnom“ stvarnošću je sasvim uverljivo prikazan proces odvikavanja zavisnika od adiktivne materije koja je, u ovom slučaju, još i društveno ne samo potpuno prihvaćena već i čini temelj ekonomije. Kao kontrast ovome, protagonistkinja koja nikada nije trošila ovu vrstu sadržaja, koja je čak i potpuno prirodna – bez implanata i bilo kakvih kibernetskih dodataka – deluje kao neobičan socijalni parija ali i prava osoba za posao koji podrazumeva odlazak u Tokio za koji se u Los Anđelesu priča da ima netaknute prirodne resurse koji bi devastiranoj Kaliforniji dobro mogli da posluže ali čije odbrambene EMP tehnologije sprečavaju osobe sa implantima da mu uopšte priđu.

 

Tokyo Ghost se zapravo prilično verno drži svih klasičnih cyberpunk motiva: tehnološko-organskih simbioza, futurističkog projektovanja Amerike kao duhovne (i sve više i materijalne) pustoši gde se korporacijske zveri bore za prevlast, američke fascinacije Japanom kao mestom gde duh nadilazi puku materiju posredstvom visoke tehnologije, pa je tako u njegovom središtu i ljubav koja pokreće i motiviše protagoniste, tera ih da menjaju svoje inicijalne stavove i uverenja. Naravno, onda su tu i samurajski kodeks i spektakularne borbe katanama i strelama a Remender nalazi dosta ubedljiv način da izmeša niskotehnološku/ retro i visokotehnološku budućnost u stripu koji ne pati od ikakve tonalne disonance.

 

Ono od čega Tokyo Ghost pati je svakako to da se možda i suviše verno drži klasičnih cyberpunk predložaka i da ovih pet epizoda barem na planu motiva deluje pre svega kao greatest hits svega onoga što smo čitali i gledali još osamdesetih godina prošlog veka. S druge strane, ovo je i strip u kome je tempo neujednačen pa i to može da zasmeta čitaocu. Ovo je problem koji će manje biti izražen kada se Tokyo Ghost bude čitao u kolekciji nego kada sveske čitate mesečnim tempom, no definitivno treba imati na umu da je to pripovest koja počinje ludačkom akcijom i vrtoglavim tempom, da bi onda naglašeno usporila i promenila senzibilitet u sredini pretvarajući se u nežnu erotsku priču između dvoje predugo razdvojenih ljubavnika. Kada se zatim stvari opet odvrnu na jedanaest u finalu, to je, naravno, duboko zadovoljavajuće i četvrta i peta epizoda sadrže neke od najspektakularnijih scena u dosadašnjem toku serijala, ali do kraja petog broja više nema vremena da se sve niti radnje na korektan način povežu pa je Tokyo Ghost prekinut ne samo cliffangerom nego i cliffhangerom koji dolazi pomalo na silu i svakako pre momenta u kome bismo bili spremni da kažemo kako je ova priča zaokružena i da smo spremni da čekamo nekoliko meseci na njen nastavak.

 

Međutim, sa vizuelnog aspekta, Tokyo Ghost je izvanredan, gotovo bezgrešan. Murphy je crtač izraženog dinamizma i njegovo prikazivanje poluraspadnutog Losa Anđelesa, borbi katanama, nežnih momenata predaha dvoje ljubavnika, ali i edenskih prizora Tokija u kome je sačuvana spona sa prirodom i izvorištima ljudskog duha je podjednako fenomenalno. Murphy je crtač koji ulaže isti napor i u statične scene prirodnih lepota i u mehaniku klaćenja muške ćune kada izađete iz hladne vode, i u prikazivanje delova ljudskih tela koji lete unaokolo kada ih gazite nabudženim futurističkim motorom a kako na kolorističkim dužnostima imamo uvek pouzdanog Matta Hollingswortha – užitak je potpun. Takođe, retko se dešava da u prikazima ljudi hvale letering – njega obično primećujemo samo kada je loš pa slova ispadaju iz balončića ili se natrpaju jedna preko drugih – ali Rus Wooton svojim izvanrednim radom pokazuje koliko je ovo bitan element za zaokruživanje estetike i dinamike stripa.

 

Tokyo Ghost je lak za preporučivanje jer je svaki njegov individualni element veoma dobar, ali kao celina ovo je strip koji, barem u okviru prve priče, nije sasvim ispunio sve svoje potencijale i ostaje mi da se uzdam kako će posle perioda zagrevanja sa pet početnih epizoda Remender, Murphy i ekipa nastaviti još  jače i ubedljivije i kreirati moderni cyberpunk klasik.

 

Takođe bih rekao koju reč i o relansiranom magazinu The Amazing Spider-man čijih je šest (glavnih) brojeva do sada izašlo i koji čini jednu od okosnica čitavog Marvelovog post-Secret Wars univerzuma.

 

Nije neka velika tajna da je Spajdermen moj najomiljeniji superheroj (ili, čak, strip-junak uopšte) ali ni da sam poslednjih godina imao uglavnom samo reči hvale za njegovog aktuelnog scenaristu Dana Slotta uprkos tome što deluje kao da se ovaj trudi da promeni ama baš sve što je definisalo Spajdermena moje mladosti. Ne verujem da se radi o pomanjkanju konzervativizma na mojoj strani – biće da Slott ipak radi dosta dobar posao.

 

Da budemo sasvim jasni, otkada je Spajdermen ributovan sa Brand New Day 2008. godine ja sam uglavnom gunđao i škrgutao zubima jer ni ogromna količina vrsnih scenarista koji su na njemu radili u tom periodu  (među njima i ljudi koje zaista volim – Slott, Marc Guggenheim, Mark Waid…) nije uspevala da proizvede stripove koji bi imali tačno onu kombinaciju sapunske opere i akcije, uzemljene, gradske priče i ekstravagantne avanture kakvu ja vezujem za klasični, za mene najbolji Spajdermen period iz sedamdesetih godina prolog veka (verovatno nije puka koincidencija da sam uz te stripove, jelte, odrastao i formirao svoju ljubav ka Spajdermenu). Nije da se ljudi nisu trudili ali većina novih likova, novih negativaca i novih uloga za stare likove (Flash Thompson kao Venom, Harry Osborn kao, eh… živ čovek?) mi je delovala površno osmišljena i nije uspela da me uhvati i natera da se emotivno unesem. Mr. Negative? Anti-Venom? Samo imena koja jedva pamtim. Nove devojke Pitera Parkera? Ni lica im se ne sećam. Strina Mej udata za oca J.J. Jamesona? Ma, u redu je, whatever…

 

Moguće je na kraju da je ovde na delu bio sindrom mnogo babica, kilavo dete jer kada je na kraju Spdey Brain Trust rasformiran i strip u potpunosti predat Slottu na staranje, konzistentnost kvaliteta priča je dramatično porasla a ja sam se našao ponovo investiran u Spajdermena.

 

I sada, posle Secret Wars se nalazimo u neobičnoj situaciji. Slott je od 2010. dosledno na Spajdermenu promenio skoro sve što bih ja nominalno smatrao svetinjama u koje se ne dira, a da meni skoro ništa od toga ne smeta. Svakako, iskrivljenje lika Black Cat i relativno bespotrebno uvođenje lika Silk su stvari koje mogu da kritikujem ali sam daleko od reakcija tvrdokornih fanova koji Slotta smatraju biblijskim uništiteljem Spajdermena koji je strip promenio – na gore – do neprepoznatljivosti.

 

Naravno, Slott jeste smelo išao u smeru promena: nekada nespretni i baksuzni Peter Parker, večito švorc i neshvaćen konačno je sazreo u naučni i tehnološki autoritet čije je seme u sebi uvek nosio. Spajdermen je prestao da bude neshvaćeni ulični superheroj koga mediji mrze a građani ga se plaše, i postao čovek sa planom i zaštitnik grada i čitave planete. Slott je čak i odvažno ubio Petera Parkera i zamenio ga doktorom Oktopusom u kostimu Spajdermena a zatim stvari sigurnom rukom vratio na ne-baš-sasvim-stari status quo, osmislio prvo DOGAĐAJ u kome se građani Menhetna pretvaraju u džinovske pauke, a zatim i giganstku sagu o Spajdermenima iz različitih univerzuma koji rade zajedno da bi se odbranili od posebne rase multiverzalnih bića koja se hrane totemima i, nekako na kraju opet uspeo da sa relansiranim Amazingom potkraj prošle godine dobije svež, ubedljiv status quo koji nije opterećen prethodnim događajima ali se na njih organski nastavlja.

 

Mogu svakako da razumem da će konzervativan čitalac (u koje u principu sebe ubrajam zahvaljujući cifri u krštenici) biti užasnut stripom koji deluje kao kombinacija Iron Mana i Batman Inc. U novom Amazing serijalu, Peter Parker je osnivač i CEO uspešne multinacionalne korporacije koja investitore privlači tehnologijom nastalom iz istraživanja za potrebe proizvođenja opreme za Spajdermena, ali i besprekornim etičkim standardima. Spajdermen je sada samo anonimni telohranitelj Petera Parkera a ovaj kostim ponekada nose i drugi muškarci ne bi li gazda na firmu imao plauzibilne alibije. Parker Industries sarađuje i sa S.H.I.E.L.D.-om – jer svaka uspešna tehnologija ima i vojnu primenu – ali se bavi i postmilenijumskim dobročinstvima kao što je rad u Kini na smanjenu zagađenja ili donošenje besplatne energije i interneta siromašnim regionima trećeg sveta.

 

Slott je savršeno svestan dubokih političkih implikacija ovih motiva i neki od njih se uzgredno i obrađuju u samom narativu stripa, ali Amazing Spider-man je za sada najviše strip o sazrevanju likova decenijama zarobljenih u ranim dvadesetim godinama. Peter Parker ali i drugi likovi ovde preispituju ne samo svoje motive već i posledice svojih postupaka, pokušavaju da definišu šta je to po čemu će ih istorija jednom pamtiti i ovo je strip sa izrazitom, čak povremeno nametljivom liberalnom agendom (gej venčanje već u prvoj epizodi, čisto da se čitaoci koji nisu sigurni u svoj nivo tolerancije na vreme upozore na šta troše novac). Meni to za sada ne smeta jer Slott ima dovoljno nijansiranja u svom pisanju da bude jasno da dobre namere često vode do nepredviđenih negativnih konsekvenci, kao i da pokaže kako idealizam – čak i u superherojskom stripu – mora da se kad-tad susretne sa realnošću i da zrele osobe tada ne doživljavaju nervne slomove nego nastoje da postave sebi realističnije ciljeve za budućnost. Možda ključno, pokazuje se i kako to nije nekakav mitski poraz već naprosto – život.

 

I to zaista dobro ide. Najveća zamerka koju za sada mogu da imam je na prirodu glavnih negativaca ove prve priče koji su tradicionalno slottovski šarena i ekstravagantna gomila bizarnih likova ali koji nemaju ni mnogo dubine niti neku interesantnu agendu. Slott već godinama nastoji da proizvede nove negativce za Spajdermena, ali je i dalje najbolji kada piše negativce etablirane već decenijama – poput doktora Oktopusa. U ovom slučaju, međunarodno kriminalno udruženje Zodiac, bogata i moćna visokotehnološka sekta/ banda opsednuta horoskopom, deluje samo kao još jedan pokušaj da se uhvati magija nekih klasičnih Spajdermen zlikovaca poput Doka Oka, Šakala ili Zelenog Goblina ali bez truda uloženog u karakterizaciju tih likova pre četiri i pet decenija.

 

S druge strane, ansambl likova koje je Slott ovde okupio da sarađuju sa Spajdijem je šaren, zabavan, dinamičan i eminentno funkcionalan i u mnogome doprinosi odličnoj atmosferi i tonu ovog stripa. Za svakog tu ima po nešto – od inteligentnih, karakternih naučnica, preko ubedljivih superheroina i namrštenih vojnih tipova, pa do klasičnih superherojskih dudebro saradnika i ovo je Spajdermen koji više ne pati od usamljenosti i neshvaćenosti već koji naplaćuje godine (i decenije) ulaganja u etičke standarde i dobru volju iskazanu drugim ljudima. Slott, tradicionalno piše izvanrednu dinamiku odnosa između Spajdermena i Human Torcha, ali za zaista old school ljubitelje ovog stripa prilika da gledamo Hobbieja Browna u iskupljujućoj ulozi korisnog sajdkika je nagrada sama za sebe.

 

Obradovalo me je kada sam video da prvu priču crta Giuseppe Camuncoli jer sam njegov rad od pre neku godinu na Amazingu zapamtio po dobru. Camuncoli crta izvanredno ikoničke superheroje i prilično je dobar i sa pozadinama i tehnologijom, ali ovom prilikom se vidi koliko izbor koloriste može da doprinese ili oduzme crtežu. Kompjuterski kolor Martea Gracie nažalost u mnogome oduzima životnosti Camuncolijevog crteža i ovo su na momente suviše tamne i neupadljive slike uzevši u obzir šta se sve na njima dinamično događa.

 

Prvi broj nove priče, šesti broj magazina, je već izašao i Slott (ovog puta sa odličnim Matteom Bufagniem na crtežu) nastavlja veoma sigurnim koracima u istom smeru, čak uprkos činjenici da opet pokušava da Mr. Negativea predstavi kao validnog negativca.Možda mu ovoga puta i uspe.  Spajdermen je definitivno globalni fenomen u ovom stripu, čovek koji brine globalne brige i leti sa kraja na kraj sveta da bih ih rešavao. Ovo nije Spajdermen koga bih ikada potpisao da želim, ali izgleda da jeste Spajdermen koga zaslužujemo i koji mi se, protiv sve logike, za sada veoma dopada. Pa idemo dalje…