Knjiga: U znaku vampirice (prikaz za fanzin Emitor)

Pre nego što zarijemo zube u ovu kolekciju kratkih priča da rekapituliramo šta je bilo u prošlom broju:

 

Dakle, godišnja tematska Paladinova zbirka priča domaćih autora, posvećena fantastici i slipstrimu je ove godine, možda zahvaljujući pozitivnoj reputaciji koju je zaradila prethodnim izdanjima, a možda zahvaljujući atraktivnoj temi, morala biti podeljena u dva toma, zahvaljujući velikom broju priča koje su ispunjavale kriterijum kvaliteta za objavljivanje. Naravno, cinici i svinje će primetiti kako je prostora za kresanje i izbacivanje svakako bilo i da se na posletku možda mogla napraviti jedna odlična knjiga umesto dve promenljivog, nestalnog, ma posve prevrtljivog kvaliteta, ali mi iz fandoma ne treba da budemo cinici i svinje.

U svakom slučaju, Goran Skrobonja, u svojstvu urednika, ali i lektora, korektora i izdavača, je odlučio da podela na dva toma bude izvršena po hromozomskom kriterijumu: svi sa ispilon hromozomom ušli su u tom pod nazivom „U znaku vampira“ a svima bez njega sledovalo je svrstavanje u „U znaku vampirice“.

 

Sad, kada treba da se izvrši neka arbitrarna podela, onda je segregacija po principu imaš matericu-nemaš matericu dobra kao i svaka druga, ali priznajem da ne vidim zašto bi se ovakva podela uopšte i vršila i da bi meni, da se nekim slučajem neko jednom prevario i poverio mi uređivanje godišnje antologije priča, polni kriterijum delovao kao sasvim loša ideja. Razume se, možda je sve stvar marketinga, možda je zaista na srpskom književnom tržištu smisleno igrati na adut podnaslova zbirke – ženske priče o krvopijama – i pokušati da se nekakva dodatna kilometraža (ili barem santimetraža novinskog stupca) izvuče na ime ideje o nekom „ženskom“ (i u kontrastu sa njim nekakvom „muškom“, ali koji ionako avaj shvatamo kao prirodan) pristupu temi vampirizma i vampira.

 

Osim što se ne može reći da se to i vidi u samom tekstu. Niti postoji ikakav zajednički imenitelj između priča u ovoj zbirci – pored toga da se sve ovako ili onako dotiču vampira i da autorke svih njih imaju, ili su u nekom trenutku imale materice – niti se može govoriti o ozbiljnim kontrastima što se daju uočiti u odnosu na muški tom zbirke.

 

Sa druge strane, ko želi da bude negativan lako će uočiti da je ženski tom značajno mršaviji – 189 vs. 472 strane – i onda možda i drsko krenuti da argumentuje kako je kvalitet priča u ovom tomu u proseku niži i kako grupisanje žena na ovaj način, nerazblaženo, prosto ište da promišljamo koliko je njih u zbirku ušlo prosto zato što je Skrobonja želeo da namakne bar neki minimum zacrtanog brojnog stanja.

 

No, mi se time nećemo baviti. Umesto toga, primetićemo sa zadovoljstvom kako se praktično ni jedna jedina od priča u ovom tomu ne bavi klasičnim vampirima, ne samo u smislu bremstokerovske gotike ili tvajlajtovske adolescentske proze, već, uopšte, vampiri su ovde najčešće upotrebljeni kao metafore koje izlaze izvan okvira readymade rešenja, uključujući tu srpsku mitologiju tako prisutnu u prethodnom tomu. Ova tendencija da se motiv vampira tretira ne kao dijalog sa tradicijom ma koje vrste već kao podsticaj za promišljanje stvarnog života ovde i sada je stvar koju treba svesrdno pozdraviti. I pozdravljamo je. Ako išta treba da istaknemo kao „žensku“ karakteristiku pisanja o vampirima u okviru balkanske proze, neka to bude ta zajednička ambicija da se vampir pronađe ovde, danas, među nama.  Valjano.

 

No, u smislu uspešnosti pričanja, u smislu kvaliteta proze koju smo ovde pročitali, valja i reći da je nivo zadovoljstva koji nam je čitanje pružilo bio u nelagodnom neskladu sa visokom reputacijom zastupljenih autorki. Da li su one naprosto slale Skrobonji svoja manje inspirisana dela zato što ih tema zapravo nije nadahnula, ili je ovo uistinu njihov najbolji pokušaj? O tome neka presuđuje neko upućeniji, evo kako je meni sve to izgledalo:

 

Topčiderski rubin: Laura Barna

 

Čini mi se da je priča koja otvara zbirku paradigmatična za gore iznesenu tezu. Laura Barna ima iza sebe decenije stvaralaštva i opus koji broji nekoliko zbirki priča, nekoliko romana i zbirki eseja, ali Topčiderski rubin je za mene priča kojoj očajnički fali urednička ruka, uradak od sedam strana koji mi je delovao predugačko već na dve trećine prve strane, raspisan, sklon bespotrebnim digresijama i neudobnom smeštanju poređenja tamo gde im mesto nije. Opširan opis Topčidera koji ovu priču otvara ne samo da je potpuno nepotreban u kontekstu njenog narativa već i ne deluje kao i jedan Topčider koji sam ikada video – a ja tamo takoreći živim.

 

No, hajde, impresionistički tonovi u Barninom pisanju su legitimne alatke, problem sa ovom pričom je što oni stoje gotovo potpuno nasuprot zapletu koji je nemušt, sav u naznakama, možda jasan autorki ali od čitaoca bezbedno zaklonjen naplavinama kitnjastih rečenica koje umeju da zazvuče ali nažalost uglavnom ne vode bogznakuda. Metatekstualnost – u zapletu figurišu neka istorijska imena – je dodatni sloj oneobičenja, trik, bojim se, za odvlačenje pažnje sa radnje koje skoro da i nema. A pošto stvari stoje tako, ambicioznost jezika kojim se priča i slika koje se njime posreduju mene su više frustrirale nego zabavljale. Priča u kojoj nemate likove (već samo imena) ali imate pasaž poput „Anica ni kao vampir ne uspeva da se izbori sa svojim psihičkim snagama. Okrenula ih je protiv sebe uništavajućom glađu za – njim, ali i za sobom.“ bi morala da ima protivtežu u jasnom pripovedanju ili bar u jasnom komuniciranju svoje osnovne teze. Topčiderski rubin ima samo intenzivan impresionistički naboj a meni to nije bilo dovoljno.

 

Da, ljubav nestaje: Jelena Lengold

 

Srećom, najveće mejnstrim ime u ovom tomu zbirke stiže odmah za Barninim petama i uspeva da popravi najveći deo štete u domenu raspoloženja čitaoca. Lengoldova u principu ide rizičnim putem odlučujući se za jednu neprekinutu meditaciju u prvom licu a koja se tiče srednjih godina, pretresanja životnog iskustva, razočaranja u ljubav ali i potrage za nečim što bi je nadomestilo, pišući, dakle gotovo stereotipno „ličnu“ priču kakvih u ovoj zbirci ne nedostaje (i, da ne bude zabune, ovde uključujem i muški tom), ali se na delu spasava jednim očigledno razrađenim stilom, umećem pripovedanja, elegantnom dinamikom i osećajem za ritam i vreme. Vampirski motiv ovde je toliko lako upleten u priču da mislim kako autorka uopšte ne bi imala problem da ovo proda i nekom sasvim strogom časopisu koji objavljuje prozu glavnog toka a njegov odnos sa uverljivim govorom kojim nam se obraća naratorka i toliko ubedljivim životnim situacijama da su stalno na ivici stereotipa ali ostaju uglavnom na dobroj strani, čini ovu priču jednom od boljih u obe ove knjige.

 

S one strane vremena i varke: Verica Vinsent Kol

 

Kao za pakost, sledeća je ponovo jedna meandrirajuća pripovest na granici čitljivosti kojoj je vidno nedostajao urednički rad. Sa jedne strane, svakako cenim to što Skrobonja nije neki konzervativni zanatljija koji će svaku priču na silu uglavljivati u tročinsku strukturu sa identičnim tehnikama pripovedanja, što ima sluha za lične pristupe temama, što nije žanrovski ograničen i sve to, ali sa druge mislim i da, kako je to sa ovom pričom slučaj, nekakva pripovedačka disciplina i jasnoća autorske namere moraju da se vide. S one strane vremena i varke je, kako i naslov sugeriše, jedna rasplinuta (na svega deset strana!) pripovest koja je meni delovala kao pismeni zadatak na slobodnu temu iz pera talentovanog srednjoškolca što je pokušao svoju fascinaciju određenim delima iz školske lektire da pretoči u nekakav onirični sastav. Tako se Luis Kerol i Herman Hese ovde baškare po narativu, sa likovima iz njihovih dela koji komuniciraju sa naratorkom koristeći često direktne citate iz svojih matičnih knjiga, sve to vođeno slabašnom autorskom rukom koja pokušava da se dotakne i nekakvih onostranih bića i odnosa tehnologije i istorije, ali koja najviše u prvi plan ističe svoju oduševljenost Heseom i Kerolom. Priznajem da od autorke koja ima iza sebe tri objavljena romana očekujem disciplinovanije pripovedanje a od urednika koji je objavljuje jače insistiranje na efikasnijoj postavci scena, boljem ritmu dijaloga i, povrh svega na uvezivanju narativa u nešto što bi delovalo ubedljivije, svrhovitije od ovog podugačkog prepričanog sna.

 

Ko ti gleda profil: Mirjana Đurđević

 

Mirjana Đurđević nažalost ne uspeva da mnogo popravi stvar pričicom od pet vitkih strana koja, doduše, teče mnogo bolje, narativno je primetno disciplinovanija i na nekom bazičnom nivou značajno življa i zabavnija od prethodne, ali čiji je neki dublji raison d’etre sasvim upitan. Usudiću se čak da kažem da je ova priča žene koja iza sebe ima desetak romana i kolekciju književnih nagrada nešto što bih očekivao da eventualno vidim u fanzinu lokalnog udruženja ljubitelja književne fantastike, pa da bih i tada očekivao da je autor neko ko u svojim možda dvadesetim godinama tek teše spisateljske skilove i izgrađuje izraz ne bi li do kraja došao do nečeg što vredi da se kaže. Ko ti gleda profil je, hm, metatekstualno parče proze koje, jasno vam je, govori o Fejsbuku i pokušava da vampirizam, kao vrstu socijalnog parazitizma poveže sa ovom, jelte, najvećom socijalnom mrežom na svetu. Sasvim časna ambicija, ali i potpuni pobačaj u realizaciji, mislim, jer ova priča se zadovoljava time da svoju tezu postavi, ali se ne zamara time da je istraži, ispita njene konsekvence, da na kraju kaže nešto o tim socijalnim mrežama i našoj potrebi da ih koristimo (ili u slučaju nekih od nas – o našem gađenju i odbijanju da ih koristimo). Umesto toga dobijamo pregršt imena koje poznajemo sa lokalne književne (fandomske mahom) scene i valjda u kikotanju što smo deo interne šale treba da nam promakne da ova pripovetka na kraju ne govori ništa. Ali makar to radi brzo.

 

Barbara ispred ogledala: Veronika Santo

 

Obradovao sam se imenu što ga na žanrovskoj sceni pamtimo unazad nekoliko decenija i Veronika Santo je uspela da me prilično odobrovolji svojom pričom. Nije ovo neka šokantno originalna ili divljački energična proza ali jeste u pitanju primer urednog, ekonomičnog pripovedanja u kome nema neistesanih digresija i nezauzdanih metafora, u kome su likovi znalački izvajani i u kome se zna šta se želi reći i za to se koristi tačno dovoljan broj scena i reči u tim scenama. Santova motiv vampirizma elegantno upliće u širi društveni kontekst pričajući o prilično večitoj temi bračnog partnera koji ljubav i ravnopravnost menja za ekonomsku sigurnost i zaštitu i onda dovoljno suptilno prikazuje cenu koja se na kraju plaća, bez nekakvog naknadnog mudrovanja, bez „žanrovskih“ scena koje bi dodatno pojasnile jasne i odmereno iznesene poente. Primer ekonomičnog, pribranog pisanja koje ima šta da kaže, čak iako smo to sve već čuli.

 

Opušak iz Fridine urne: Mirjana Marinšek Nikolić

 

Mirjana Marinšek Nikolić je etabliran autor na više od jednog polja, sa zavidnom količinom objavljenih proznih i teorijskih dela, ali sudeći po ovoj pripovetci, kratka priča nije njena najjača strana. Opušak iz Fridine urne će biti potpuno neshvatljivo prozno sočinjenije svakome ko ne zna ko je Frida Kalo, ali i onima koji znaju, nažalost, neće doneti bogznašta. Ponovo, posla imamo sa prozom koja je naglašeno i namerno nedorečena, sa bogatstvom (fantastičnih) motiva koji su prigodno bizarni da se uklope uz latinoamerički štimung koji se sugeriše, ali sa narativnom disciplinom toliko labavom da je fabulu teško, skoro nemoguće pratiti. Likovi se uvode i izvode za potrebe udeljivanja jednog monologa, protagonistkinja najveći deo priče provodi u mislima koje slobodno blude, baveći se životom i delom Fride Kalo i sve to može da bude raspoređeno bilo kojim redosledom, pri čemu se ovaj odabrani za štampu ne čini ni po čemu superioran u odnosu na neki drugi.  U ovoj raspričanoj, lutajućoj prozi gube se pomenuti interesantni motivi, interesantne ideje o odnosu tela i identiteta i sve što nam ostaje je naporna kontemplacija bez jasnog cilja i bez konačne isplate u vidu neke elegantno isporučene poente.

 

Izvin’te, šta je s mojom kiflom?: Branka Selaković

 

Iako se u priči Branke Selaković vampirizam pojavljuje u potpuno devetom planu, takoreći kao fakultativan motiv bez koga priča ne samo da funkcioniše već i funkcioniše bolje, ovo nije nezabavan komad proze. Pre svega se valja pohvaliti neposrednost izraza: i ovo je priča o ženi koja prolazi kroz kontemplaciju o svojim srednjim godinama, ali je odnos unutrašnjih monologa i pričanja o konkretnim događajima sa učešćem konkretnih likova dobro pogođen i Kifla na kraju ispada jedan dopadljiv ogled na temu „kako izgleda noćni izlazak u Beogradu kada imate previše godina a premalo iluzija“. Naravno, ni jezik ni svetonazor kojima barata protagonistkinja ne moraju vam biti nužno simpatični, ali im se ne može poreći sočnost, zdrava količina samoironije i energija. Da kažemo to ovako: načelno me nije bilo briga ni za glavnu junakinju priče ni za njene kompanjone ni za život koji žive, u stvarnom životu na ovakve ljude ne bih potrošio ni trideset sekundi razmišljanja (jer ipak, mora se razmišljati o Spajdermenu! Betmenu! Panišeru!!!), ali čitanje o njihovim noćnim strahovima, žudnjama, iluzijama i razočaranjima je bilo sasvim prijatna rabota na ime životnosti koje im je udahnula autorka.

 

Revolucija: Dragana Matović – D.

 

Revolucija je jedna od retkih naglašenije žanrovskih priča u ovoj zbirci, jedan, uslovno rečeno, naučnofantastični triler u kome ima svega što čovek može da poželi u ovakvoj prozi: represivnog sistema protiv kojeg je sevap pobuniti se, zastrašujuće globalne zavere koja stoji iza tog sistema, tuče, seksa. Ali svemu tome fali prilična količina razrade. Dragana Matović je solidno skicirala priču koju želi da ispriča a onda je pokušala da je i ispriča sa apsolutnim minimumom slova i to je, opet da ne bude zabune, sasvim legitimna ambicija. Ali u svom tom povezivanju tačkica scenama akcije i brzim dijalozima se ipak gubi ono što bi anglofoni nazvali world building i čitalac, bojim se, na kraju ostaje samo sa pomenutom skicom u rukama. Likovi jedva da su živi i veoma je teško sa njima uspostaviti nekakav odnos a koji bi nas privukao na njihovu stranu i nagnao nas u navijanje glede njihove borbe protiv sistema koji ispod populističke fasade krije mračnu parazitsku tajnu. Hoću reći, sve bi ovo na većem broju strana, sa više prostora da se oslika svet, da se izvajaju likovi, da se uspostavi atmosfera koju posle preokreti treba da nasilno promene, sve bi to dakle, značajno bolje funkcionisalo. Ali to treba sesti i pisati, naravno. Ovako, dobili smo glavne motive koji stoje tu gde jesu, nerazrađeni, više kao podsetnik kojim bi putem išla novela sa ovim zapletom, i dobili smo izuzetno jeftin pančlajn koji revoluciju iz naslova čini trivijalnijom nego što smo se na početku nadali.

 

Moj hrčak je vampir: Ivana Milaković

 

I kad smo već kod skica… I ova priča Ivane Milaković mi deluje pre kao sinopsis za priču  nego kao priča sama. Ivana je među mlađima u ovoj zbirci ali je objavljivan autor i ima izgrađenu rečenicu i, srećom, operisana je od pompeznosti i pretencioznog stila koji opterećuje mnogi uradak u ovom tomu, ali sa druge strane, njeno pripovedanje, na osnovu recimo tri njene priče koje sam do sada čitao, mora konačno da krene da se razvija inače nikuda nećemo stići. Hrčak je, kao i prethodni njeni radovi koje sam čitao prilično jako utemeljen u Ivaninom privatnom životu i mada kažu da treba pisati o onome što dobro poznajete, mislim da bi Ivani izuzetno koristilo da samoj sebi postavlja veće izazove i pokušava da piše o stvarima koje nisu deo njenog svakodnevnog iskustva. Ovako, pripovedanje je pravolinijsko, ravno, sa izlaganjem događaja onako kako su se nizali tokom vremena, bez primetnog emotivnog angažmana na strani naratorke, bez, čak, utiska da sem likova (mahom životinjskih) koji imaju neku ulogu u priči, uopšte iko i postoji na svetu. Sa naratorkom je izuzetno teško identifikovati se jer joj, uprkos utemeljenju u ličnosti autorke, nedostaje ličnost – nema sumnji, strahova, afekata, strasti koji bi na neki način obojili natprirodne događaje koji joj se pred očima odvijaju. Umesto toga, ona je skoro pa nezainteresovani beležnik promene paradigme na globalnom nivou, neko ko nam ravnim glasom prepričava nešto što bi u teoriji bila izvanredno dramatična fantastična priča o radikalnoj promeni lanca ishrane na planeti, kondenzujući na poslednjoj strani ogroman deo vremena i događaja kao da je autorki i samoj bilo dosadno da o tome piše. Sinopsis. Čitljiv, svakako, disciplinovano ispričan, ali ipak samo sinopsis.

 

Ples bez kraja: Biljana Malešević

 

Ovo je do sada najbolja Biljanina priča koju sam pročitao, mada sam ih možda sve zajedno pročitao tri, u potpunosti propustivši njen roman izašao za Tardis. Ali ova je najbolja, sa najbolje urađenim likovima i najubedljivijim polaroid-slikama iz života. Problem je, a problema izgleda mora biti, u tome što su ovo zapravo dve priče u jednoj, nejednakog kvaliteta. Jedna je manje interesantna, mada korektno zamišljena hronika širenja neobične bolesti Zemnim šarom, bolesti koja zbunjuje naučnike i uzbunjuje mase, sve posredovano kroz emisije vesti i izveštaje. To da ova bolest zapravo stvara rasu vampira na svetu za nas i nije neko iznenađenje i kraj priče koji nam to potvrđuje je očekivan i mada pristojno ispisan, ne preterano uzbudljiv. Ali druga priča unutar ove je zapravo storija o bračnom paru u kasnim tridesetim koji je svoj odnos započeo neimpresivno a zatim razvijao sve gore i Biljana ovde usudiću se da kažem majstorski oslikava atmosferu otuđenosti unutar četiri zida, bračni zatvor u kome su supružnici istovremeno robijaši i stražari. Prikazi scena iz bračnog života imaju jednu naturalističku težinu, terajući vas da kažete „da, baš je tako“ i Biljana sve do pred kraj uspeva da me održi u tenziji, ispuštajući me samo u fantastičkom finalu koje uprkos zanatskoj korektnosti nema snagu onoga što mu je prethodilo.

 

Lipova Zgrada: Sanja Pavošević

 

U vremenu koje je proteklo između prošle Paladinove tematske zbirke i ove, Sanja Pavošević je izgubila ime Alisa koje je dodavala iza svog prezimena ne bi li zbunjivala naivan svet poput mene, ali je i njeno pisanje, sudeći po razlici između dve priče, poozbiljno napredovalo. Lipova zgrada nije sjajna priča ni po jednom kriterijumu koji bih se usudio da citiram, ali je disciplinovano pričana, sa jasnim motivima, sa interesantnim zapletom i pozadinskom slikom sveta koja, iako grubo ocrtana, uspeva da ubedi čitaoca. Postapokaliptični svet u kome vampir proždire naivne dečake a lovac na vampire ispada duševan čovek sklon kršenju pravila u svetlu promene paradigme – solidna je to postavka i mada, ponavljam, ne mislim da je ovo neka izvrsna proza, ona je makar časna u nameri da ispriča priču sa jasnim dramskim motivima, sa likovima koji se do kraja radikalno promene na naše oči, i sa izvedbom koja je tehnički korektna. U zbirci gde ima nekoliko potpuno pogubljenih narativa, Sanjina priča je pozitivan primer umeća pripovedanja.

 

Kako su prošli dani mrmota: Neda Mandić-Spasojević

 

Nedina priča u prošloj Paladinovoj zbirci mi se bila prilično dopala, pa sam sa dosta entuzijazma uronio i u ovaj trodelni uradak kriminalističkog zapleta i britkog jezika. Moram da kažem da su mi Mrmoti na kraju bili manje interesantni najpre jer se radi o priči koja je na ličnom planu naratorke manje dramatična, ali valja ovde svakako pohvaliti siguran ton pripovedanja i pamtljive likove.

 

Mrmoti su, zapravo, pripovest o ženama srednjih godina u potrazi za ljubavlju, nežnošću, razumevanjem i svim onim stvarima koje mi surovi muškarci ne priznajemo za značajne, dok se bavimo seksom, drogama i rokenrolom, ali ta potraga protiče elegantno, na pozadini rešavanja bizarnog kriminalnog slučaja sa elementima vampirizma. Ključna je, držim, Nedina veština u domenu oblikovanja likova koji deluju uverljivo, koje ona pokazuje sa preobiljem mana, ali opet tako da se lako identifikujemo sa njima i, najvažnije, sa dovoljno uzdržanosti da se ne sklizne u Seks i grad stilizacije, tako da i mi mužjaci ovo možemo da čitamo bez škrgutanja zubima.

 

Cigarete: Mina Todorović

 

Bio sam ubeđen da sam Minu Todorović ranije čitao, ali pošto sam suviše lenj i za romane koji nisu opisivani kao „epska fantastika za decu“, ispalo je da je ovo moj prvi susret sa njenom prozom. I, Cigarete su interesantna priča, bazirana na za mene primamljivim motivima, gde se ideja o tome da su vampiri između ostalog izvanredno erotična bića koja zavode više nego što uzimaju silom transformiše u potentno promišljanje prostitucije, moći koju objekat ima nad subjektom i sličnih tema. Jezički, Mina  je više nego siguran pripovedač, bez gubljenja među nekoliko glasova kojima govori, ali je dramaturški, struktura priče možda i preambiciozna za broj strana koji joj je dodeljen. Da ne bude zabune, nije ovde ništa do kraja ostalo nejasno ili nedorečeno, samo mislim da je priča u priči (u priči) dosta veliki zalogaj za nešto što ima skromnih dvadesetšest strana i da je dobar deo raspleta, iako zanimljivog, na kraju ispao prepričan više nego ispripovedan sa neutaženom željom na strani čitaoca da vidi još interakcije između protagonistkinja koje je, uprkos njihovim svakako nesavršenim ličnostima, do kraja zavoleo.

Knjiga: U znaku vampira: Muške priče o krvopijama (prikaz napisan za fanzin Emitor)

U činu benignog ali obećavajućeg metastaziranja, ovogodišnja tematska zbirka fantastičnih/ slipstream priča u uredničkom i priređivačkom izdanju Gorana Skrobonje raširila je svoja opnasta krila i obuhvatila ne jednu već čak dve knjige. Skrobonja veli da je stiglo toliko dobrog materijala na konkurs koji je, pokleknuvši pred sugestijama prijatelja kako je to sad moderno i klinci će da pokupuju i ne gledajući, tematski posvetio vampirima i vampirizmu, da je bilo da se promeša i probere i da se izdaju dva toma, jedan za muške, jedan za ženske autore. To jest autorke.

 

I nije to bez vraga, može se argumentovati. Vampirski mit, pogotovo u post-bramstokerovskom periodu, dakle, kad je iz narodne ušao u popularnu kulturu a posredstvom gotskog svetonazora i estetskih značajki naprosto puca od erotske simbolike i ne jedan je esejista, postdiplomac ili kakav drugi teoretičar bacio masna slova na papir oznojeno objašnjavajući kakvih sve tu simvola ima, ko tu koga ujeda, ko kome sisa, ko je označen a koga se označava i jesu li se njih dvoje na kraju uzeli. Danas kad je vampirski motiv u svesti običnog čoveka sa ulice, pijace ili iz gradskog prevoza pre svega povezan sa Sumrak sagom Stephenie Meyer, a koja je opet – kažu ljudi a  mi neuki ne možemo drugo do da im verujemo – neka vrsta softkor štiva za tinejdžerke koje bi da se grizu ali ne pre braka, reklo bi se da razloga ima više nego ikad da se sučele stavovi, mišljenja, filozofije i prakse i da se vidi kako žene a kako muškarci gledaju na vampirsku prozu i, važnije, kako je pišu.

E, sad, mi to naravno tokom ovog osvrta nećemo saznati. Miloš “Longtooth” Cvetković, urednik ove publikacije je, računajući na moju dobrotu ali i znajući ograničene kapacitete mog intelekta i pažnje milosrdno sugerisao da od dve izašle zbirke, dakle, ženske i muške, ja odaberem samo jednu koju bismo prikazali u ovom broju Emitora, dok bismo drugu, pretpostavljam odradili u narednom. Kako su ionako obe knjige izašle pre više od pola godine, jasno je da ovo ne pišemo za nestrpljive potrošače nego za vječnost. Miloš je takođe, vođen svojim nadaleko čuvenim džentlmenstvom, sugerisao da prvo odradimo žene. To jest, da prvo prikažemo žensku zbirku. Zašto, pitao sam ja, hitajući u knjižaru, pa valjda je lepše ostaviti slatko za kraj, međutim dilema, koju u zbilji nisam ni imao, odlučan da uradim kako mi se kaže a intelektualne kapacitete posvetim razmišljanju o važnijim stvarima (Spajdermen, Minecraft…), razrešila se sama od sebe kada su u Beopolisu imali da mi prodaju samo muški tom. Krotkiji prikazivač bi se zahvalio i potražio knjigu po koju je krenuo u nekoj drugoj knjižari, ali moja lenjost mi je još jednom uštedela značajnu količinu energije (mada ne i novca).

 

Dakle, danas onda pričamo o muškoj viziji vampira i vampirizma u (mahom) Srbiji početkom dvadesetprvog veka a ta je vizija interesantna kao i bilo čija, znajući da smo baš mi, Srbi, narod koji je svetu ako ništa drugo ono podario termin “vampir” i jedan lep deo mita o živim mrtvacima koji čine raznorazne nepodopštine. Kako je i Skrobonja u uvodniku rekao da je na konurs dobio radove koje, citiramo, ubraja “među najbolje kratke prozne tekstove koje sam ikada pročitao”, i sokolio se da ovo podneblje može da iznedri vampirsku prozu koja nije opterećena vladajućim žanrovskim – čitaj tržišnim – pogledom na problematiku, to smo i mi sa dosta entuzijazma zaronili u more očnjaka, okean krvi i baricu seksa koja se spakovala u nekih 460 strana ove lepo uvezane zbirke.

 

Nema, naravno sumnje, da je Skrobonja ovde išao na što je moguće širi mejnstrim zahvat, barem što se tiče pakovanja – naslovna strana sa svojom kombinacijom prolijevanja krvi i prolijevanja sisa svakako na prvu loptu ne priziva nekakve intelektualne akrobacije – žanrovski ili nadžanrovski pristup na stranu, ova zbirka kao da najpre nastoji da sebi privuče zagorelog konzumenta  kiosk-romana i njihovih malčice skupljih knjižarskih prepakovanja. Što, na kraju se ispostavilo, nije bila tako rđava strategija uzevši u obzir sadržaj. Jedna od stvari koje se ovde valjaju priznati Skrobonji je da je, u svojstvu urednika, učinio vidan napor da se unapredi nivo kvaliteta štiva u odnosu na prethodne zbirke: ova zbirka ima svega jednu ili dve priče koje bih nazvao nepodnošljivim a solidan broj onih koje bih nazvao veoma zadovoljavajuće pismenim. To ne znači nužno da ih smatram i dobrim pričama, da ne bude zabune, ali kad sam dobro raspoložen mnenja sam da ako već čitamo šund – a čitamo ga onoliko na sve strane, da se ne foliramo –  onda to nek barem bude pismen šund. Što ne znači da su sve priče u ovoj zbirci šund, nikako. Ima ovde nekoliko zbilja dobrih radova. No, da se ne uspava na lovorikama, odmah ću dodati i da imam puno razumevanja za apsolutno apsurdnu finansijsku klimu u kojoj Skrobonja objavljuje ove zbirke godinu za godinom, podržavajući domaću, autorsku žanrovsku prozu na apsolutno podvižnički način, ali da i one-man-show pristup pokazuje svoje loše strane. Skrobonja je ovde i priređivač i autor, i urednik i lektor i korektor i čoveku dođe da zaplače kad samo pomisli koliko je to posla koji treba da obavi jedna osoba samo da bi lenčuge poput mene čitale knjigu sa crvenim flomasterom u ruci i podvlačile delove koje će posle uz dementno cerekanje da pokazuju ortacima – ali opet, mora se notirati: ima ovde momenata u kojim proza koju čitamo poklekne pod teretom neiskustva autora, neispisanosti ruke, neigrađenosti jezika, na kraju i nepoznavanja pravopisa. I ovo su sasvim ljudski, čovečanski nedostaci autorskog pisanja, koje na kraju krajeva treba da ima iskru nadahnuća i nešto što će da (umre ako ne) kaže a poliranjem i ispravljanjem formalnih krivih Drina treba da se bavi korektorsko-lektorsko-urednička infrastruktura, ali šipak ako je isti čovek i urednik i priređivač i lektor i korektor.

 

Drugim rečima, ovo nije neka zlobna kritika zavidljivog čoveka malog penisa već opservacija da proza koja je u proseku definitivno na višem nivou od onog što smo čitali u dosadašnjim Paladinovim tematskim zbirkama, avaj, pati od sasvim izlečivih dečijih bolesti koje Skrobonja ne stiže da izleči jer radi apsolutno sve u vezi sa knjigom. Već samo prisustvo lektora u timu bi donelo osetna i instantna poboljašnja, a pozitivan efekat koji bi to imalo u smislu oslobađanja Skrobonje da se ozbiljnije pohrve sa propisnim uredničkim delom posla bi bez sumnje bio nemerljiv. Neke od ovih priča bi bile izvrsne da su se kockice složile na neki takav način. Ovako im ne mogu poreći entuzijazam ali im mogu poreći kvalitet. Kučka sam! Ali i život je! Dobro, krenimo redom:

 

 

Miomir Petrović: Vidosava

 

Prvo pa muško bi bio sasvim dobar kliše za otvaranje ovog prikaza samo da nije potpuno obesmišljen činjenicom da je ovo po definiciji zbirka radova muških autora. Ali ako se muškost za ovu priliku uže definiše na osnovu pripadnosti literaturi glavnog toka a ne samo dečačkom fandomskom pisanju ograničenom na fanzine i žanrovske antologije, onda smo na pravom tragu. Miomir Petrović je cenjeni mejnstrim autor koji je postao i prepoznatljivo ime posle prelaska iz Geopoetike u Lagunu gde je objavio više zapaženih romana i mada je i do sada bila praksa da se u zbirku stavi makar po jedan mejnstrim autor zarad šireg PR zahvata i interesantnog kontrasta sa žanrovskom gerilom, nikada to nije bila priča koja zbirku otvara. Ali sad jeste. I ovo je otvaranje koje vrlo lukavo udara temelj svoje strategije. Na kraju krajeva, Srbi misle da imaju trejdmark na vampirizam i šta je prirodnije nego da se neopreznom dobronamernom čitaocu kao predjelo odmah servira komad kvalitetno napisane etno-fantastike koji se oslanja na sve ono što našem čoveku pritiska željenu dugmad, ne bi li ga se smestilo u željeno raspoloženje? Vidosava je priča napisana dobro odmerenim “arhaičnim” glasom, koja već na prvoj strani pominje Stambol i Peć, dunđere i koštice od trešnje, rođenja u užasnim kišnim noćima i bugarske babice koje ni ne pričaju Srpski.

 

Petrović više nego umešno barata etno motivima i nema sumnje da ovde imamo posla sa pravim piscem koji uživa u svojim geografskim podukama i istorijskim lekcijama, svojim narodnim mudrostima i narodskim mitovima a koliko god nam likovi u priči delovali više opisano nego oslikano, ne može se reći da nismo zaintrigirani njihovom ličnom i porodičnom istorijom koju nam autor lagano razmotava pred očima.

 

Sve dok nam uz toplo predjelo ne servira i ledeno razočarenje. Vidosava je mnogo toga – dobra vežba iz etno-fantastike, interesantna varijacija na vampirski mit i tehnologiju, da prostite, povampirenja – ali Vidosava nije pripovetka. Vidosava je u najboljem slučaju prvo poglavlje romana koji će, ako jednom bude napisan i objavljen možda isplatiti dividende na sva ulaganja koja je čitalac napravio tokom ovih trinaestak strana, dati nam nekakvo dramsko razrešenje ili barem dramski zaplet, pošto toga ovde ima jedva u tragovima, da ne kažem u najavi. Hm.

 

Vasa Pavković: Vampirdžija

 

I odmah za Petrovićem stiže Pavković, još jedan cenjeni pisac glavnog toka koji se kod Skrobonje već pojavljivao sa pričom u zbirci Beli Šum, što je tematski bila posvećena televiziji. Na mene tada nije ostavio sjajan utisak, ali ovde su rezultati daleko povoljniji. Pavković se tonalno nadovezuje na prethodnu priču još jednim komadom etno-fantastike samo što je ovde sve to odrađeno uz mnogo šarma, manje pretenciozno, a opet uz kačenje svih bitnih opštih mesta koje bi prosečan čitalac trebalo da voli i očekuje. Dakle, Srbija osamnaestog i devetnaestog veka, istorijski prelomno vreme i raspričani glavni junak čija je profesija utamanjivanje vampira. No, umesto nekakvog akademski prenapuhanog Abraham Van Helsinga ovde imamo zdravog srpskog profesionalca, osobu jednostavnog pogleda na svet i jednostavnog, ama pitoresknog izražavanja, pravog čoveka iz naroda koji valjano uklanja vampire glogovim kocem i belim lukom, voli da pojede i popije, pa ne odbija ni snošaj kad mu se namesti na volej. Glavni junak priče je dakle simpatičan i pun interesantnih anegdota iz svoje duge karijere, ali i ovde imamo problem u tome što priče, izvan anegdota,  zapravo i nema. Osim činjenice da titularni vampirdžija živi neprirodno dugo, ne može se reći da na bilo koji način o njegovom liku saznajemo išta dublje ili novo tokom pripovedanja, a odsustvo ikakvog nosećeg zapleta nemoguće je potpuno nadomestiti pitkim narativom i simpatičnim solilokvijem glavnog junaka. Ponovo, utisak je da smo pročitali uvodno poglavlje romana koji možda nikad neće biti napisan. Pa zar tako?

 

Ilija Bakić: Kameno saće

 

Jedan od najcenjenijih domaćih žanrovskih pisaca se zato ovde pomalja iz pozadine da zablista na pozornici koju su mu ostavila dvojica glavnotokovaca i Bakić ovom prilikom zaista demonstrira svu raskoš svog spisateljskog umeća. Kameno saće je ponovo fantastika sa istorijskim šmekom, ali umesto da vučemo noge po blatu srpskih drumova i zabavljamo se kolokvijalnim izrazima, ovde je na meniju jedan otmeniji, srednjeevropski štimung, gospoda sa poslugom, alhemičari i filozofi, velika pitanja na koja kosmos odgovore ne daje tako lako itd. I nema nikakve sumnje da se u ovome može raskalašno uživati – Bakić drži pravu lekciju iz umetnosti pisanja, sa beskrajnim stilskim akrobacijama, besramnim filozofskim digresijama koje nemaju mnogo narativnog opravdanja sem da su lepe i da opservacije koje autor kroz svog glavnog junaka drsko zapisuje, u krajnjoj liniji negde treba zapisati i sve se to drži na okupu snagom Bakićevog pisma. Ovo je stilski veoma ambicozna proza ali srećom u rukama autora koji ima znanja i veštine da sa tom ambicijom izađe na kraj tako da ne upadne u zamku intelektualne masturbacije ili prostog stilskog manirizma gde se asocijacije i jukstapozicije ređaju samo zato što mogu.

 

Međutim i Bakić u principu ima problem sa strukturom. Njegova priča, za razliku od prethodne dve ima zaplet i zaključak, ali je pomenuti problem u tome što je ovo priča od 38 strana u kojoj se taj zaplet i zaključak dogode u rasponu od poslednjih deset. Baš ništa što prethodi toj završnoj epizodi u kamenim, jelte, katakombama, da ne kažemo saću, nije ni potrebno ni bitno da bi se ispratila ta poslednja epizoda – ni razrada lika, ni bitni elementi zapleta – i završni deo savršeno funkcioniše kao zasebna celina, i funkcionisao bi i bez elegantnog ali sasvim suvišnog (i trostruko dužeg) uvoda. Ovde bi, naravno svaki urednik bio na mukama kako da autoru saopšti da je napisao nešto u elementima izvrsno ali što na gomili ne radi kao skladna celina, ali pomislite kakvu bismo tek onda priču (ili, čak, dve priče!!) dobili od Bakića!

 

Vule Žurić: Tajna crvenog zamka

 

Vule Žurić je još jedno ime sa poštovanja vrednim CV-jem i popriličnim brojem objavljenih knjiga i produciranih radio-drama. Njegova priča, četvrta po redu u ovoj zbirci ponovo spada u fantastiku smeštenu u prošlost, ali ovog puta se makar radi o nešto bližoj prošlosti – naime o Drugom svetskom ratu. Bilo bi vam oprošteno kad biste u sebi promrmljali da ovi ljudi što su Skrobonji poslali priče izgleda nisu ni svesni da postoji nekakva Sumrak saga, pa i da bi ih, u principu, i gledanje onog filma Romana Polanskog prilično iznenadilo.

 

Elem, Žurićeva priča je razoružavajuće skromnih pretenzija i najveći deo svoje ambicije gradi na korišćenju likova koji su ljudima određenih godina prilično prepoznatljive istorijske figure. Teško je proceniti kako mlađa publika reaguje na pojavljivanje Vladimira Nazora, Josipa Broza Tita i Kurta Valdhajma u priči koja je neka vrsta jednostavne jednočinke u starom zamku sred hrvatske pustoši – naprosto nisam siguran da su za njih imena koja veoma maglovito poznaju (Nazora sumnjam da danas uče u školi a Valdhajm je tek nebitna figura) dovoljan razlog da jednu ni po čemu drugom posebnu pričicu zapamte duže nego što je potrebno da okrenu sledeću stranu u zbirci. Ovim neću da kažem da je priča loša – naprotiv, Žurić ima i zaplet i rasplet i mada to nije ni najambicioznija ni najkompleksnija proza u ovoj kolekciji, makar nas ne ostavlja sa utiskom da smo gledali u tapete onda kad smo se spremili da gledamo film ili barem televizijsku seriju. No, stoji da su imena likova tek dovoljna da nama starijima izmame lagano krivljenje brka u osmehu i da sa ovim likovima Žurić nije bogznašta ambiciozno uradio.

 

Srđan Srdić: Golem

 

Srdić je između ostalog i urednik festivala kratke priče Kikinda Short i njegov se Golem (kakva koincidencija da ova priča nosi isto ime kojim ja tepam jednom od svojih ekstremiteta!) pošteno smešta na ekonomičnih devet strana pakujući tu izuzetnu količinu gusto nakucanog teksta. I nezgodan je to predlog, skoro pa nepristojna ponuda. Ne samo da zidovi teksta koje Srdić isporučuje na svojim stranicama – bez dijaloga i sa očigledno neradim retkim odvajanjima u pasuse – deluju zastrašujuće lenjom čitaocu (poput, znate već, mene), nego je i jezik kojim je ovo pisano, stilski, jelte, okvir u koji je narativ smešten prilično obeshrabrujuć. Mislim, priča počinje sledećim rečenicama: “Čovek skače sa Karlovog mosta. Njegovi džepovi su nabijeni istinom.” što je već dovoljno da se mašite flaše vinjaka koju ste striktno za potrebe prve pomoći u hitnim situacijama stavili na stočić ispred fotelje. Kada se na to nadoveže “Koji od imperativa ovog sveta možete da ispunite sa džepovima punim istine? Istina, to je teret, ispisivanje istine, to je transfuzija, to vas usporava, to vam je za petama, dragi.”, bićete na polovini flaše pre nego što pomislite da bi neke priče mogli i da preskočite iz najčistijeg nagona samoodržanja.

 

Ipak, devet strana je devet strana pa kad smo izdržali petsto godina pod Turcima izdržaćemo i ovo. I Srdićeva priča ima nekakvo svoje težište, neku gorku istinu koju pokušava da porodi i sa njom se dostojanstveno izbori, ona je u određenom smislu i metatekstualna jer je glavni junak i sam autor proze a njegovo najveće delo ima sopstveni život i progoni ga na metaforičke, a i nemetaforičke načine, ali meni je ovo, bojim se, na granici čitljivosti i podseća me da iako introspekcija ume da oplemeni akciju, priča od devet strana koja je gotovo samo introspekcija ali pretenduje da ima nekakvo dramatično razrešenje naprosto nije dobro odmeren književni obrok, pogotovo uz neukroćen, razbarušen stil koji neretko pogađa dobre poente ali neretko maši i samu tablu.

 

Zoran Pešić Sigma: Glad

 

Sigma, urednik niške Gradine, je, po mom osećaju više pesnik nego prozni pisac pa su i njegovi dosadašnji prilozi Skrobonjinim zbirkama bili poetična proza okrenutija slikama i idejama nego čvrsto istesanoj fabuli. Glad nije izuzetak, ovo je prva uslovno rečeno naučnofantastična priča u zbirci barem utoliko što se pojavljuje nekoliko SF motiva – kontrola klime, astronauti, futuristička tehnologija, biće iz svemira – ali je ispričana u fragmentima, bez glavnog lika, slikama koje su uhvaćene u raznim epohama Zemlje, kroz jednostavne scene i jasne, ne previše nategnute dijaloge. I mada se svakako valjaju dati poeni za ekonomičnost, ovaj atlasnooblačni pristup u krajnjoj analizi na mene nije ostavio prejak utisak – suviše sam malu emotivnu vezanost ostvario sa bilo kojim od likova i njihovim vremenima i mada je svaka od slika lepa, one su zaista najviše ekonomične i brze u izlaganju centralne ideje, a nauštrb dubljeg oslikavanja dimenzija drame koja se tu odigrava.

 

Oto Oltvanji: Stotinu sukanja krvari

 

Oto je u formi i isporučuje ono što od njega očekujemo: solidno napisan palp solidno domaćeg mirisa i ukusa. Vreme i mesto radnje su dobro odabrani tako da budu prepoznatljivi a opet dovoljno vremenski distancirani da poverujemo u (kvazi)kriminalistički zaplet i Oltvanjijev Beograd sa početka devedesetih  lepo izgleda u priči koja kreće sasvim prijatnom noar rutom. Oltvanji je i dovoljno mudar da zna kako u lokalnim okvirima nema smisla da u glavnu ulogu stavlja privatnog detektiva pa se okreće onom proverenom domaćem žanrovskom klišeu – novinaru žute štampe i njegova priča je jedan pristojan pastiš detektivske X-100 proze dobar deo vremena.

 

No, Oto ima dva problema: jedan je potreba da se u ovo ubace vampiri, da se napravi žanrovski iskorak i postigne taj neki slipstrim efekat koga je Skrobonja možda i nenamerno malčice poseljačio, pobalkančio i osudio nas umesto na rađanje desetina srpskih Pola Ostera, na rađanje desetina nekakvih srpskih Lorel Hamilton… Hoću reći, ova priča postaje primetno manje interesantna kad se u nju unese ovaj fantastični momenat jer Oto sa njim ne radi ništa nadahnuto. Njegovi vampiri su izlizani od žanrovskog raubovanja i ništa im ne vrede srpska imena i prezimena. Drugi problem je kraj koji je otaljan i, mada daleko od toga da je Oto jedini palp autor koji ovome pribegava, zaista ne čini čast prvom delu priče. Antiklimaks i prepričavanje iz vremenski izmeštene pozicije, sve smo to čitali i kod drugih ali me je ovde najedilo utoliko što sam zaključio da priči koja u principu puca od potencijala, fali akcije da taj potencijal ipak nekako i realizuje.

 

Treći, bonus problem je odviše “filmsko” pripovedanje u nekim scenama koje više deluju kao opis bioskopskog trejlera nego kao proza sama za sebe, ali izgleda da sam na to već oguglao.

 

Filip Rogović: Pesma krvi

 

Stvarno je vreme da Filipa neko zaključa u podrum, zajedno sa tekst procesorom i dovoljno džank-fuda da ne umre od gladi (ali da gladuje!) i da ga ne pušta dok ne prokrvari po tastaturi. I da ga bičuje ako je potrebno. Filipova priča je, ponovo, jedan, gledano po motivima, dobar vampirski uradak u najavi, ona se bavi važnim temama, ostvarivanjem sebe kao socijalne jedinke, percepcijom klasa u besklasnom društvu, sazrevanjem u seksualnom, ekonomskom i ponovo socijalnom smislu, ima blage, uvijene odjeke mračnih erotskih fantazija, ali je izneveravaju ravni, neinteresantni likovi i stvari koje im se događaju. Naprosto je neoprostivo kada je glavni lik ovoliko dosadan, u priči gde imamo i neželjene trudnoće i rat sa siromaštvom i pseudopederastiju i krvoločno ubistvo i pokušaj samoubistva, a Filip ga, avaj tretira kao najobičniju kameru na točkovima, koja, da stvari budu gore, uslužno prepričava (umesto da pokaže) te neke ključne stvari iz života tog, jelte, lika. I ostali likovi su tu jedva uslužni, bez mirisa i ukusa i mada je svakako dobro da autor ne ide u neke stivenkingovske širine gde bismo saznali desetine nepotrebnih biografskih detalja iz njihovih ličnih istorija, nije dobro kada ni jedan od njih na nas ne ostavlja nikakav utisak. A imaju potencijala, po postavci zapleta i tenzijama koje je Filip između njih razapeo. Ovo bi, dakle, po mom mišljenju morala da bude duža, kompleksnija priča sa razrađenijim likovima i produbljenijim odnosima među njima. Ovako je tek skica za priču.

 

Đorđe Bajić: Crna zvezda

 

Bajićev palp/ zombi/ giallo roman Ostrvo prokletih je bio prilično uspešan žanrovski debi pre neke dve godine i pod Skrobonjinim patronatom i pošto ga ja, naravno nisam čitao, ostaje mi da na osnovu kvaliteta ove priče zaključim da Skrobonja nije bez razloga podržao mlađeg kolegu i da Bajić ima štofa.

 

Crna zvezda je šarmantna priča smeštena u Beograd 1929. godine i već tu se dadu povući paralele sa Skrobonjom i njegovom alternativnom istorijom Kraljevine Srbije oslikanom u Čoveku koji je ubio Teslu. Bajićeva priča zapravo ne pravi tolike iskorake od nama poznate istorije i bavi se posetom američke zvezde Džozefine Bejker jugoslovenskoj prestonici u koju je zatim vešto udenuto malo vampirskog šmeka.

 

Fetišizacija Srbije i Beograda između dva rata je očigledno omiljena zabava domaćih autora na svim nivoima stvaranja – od mejnstrimaša poput Šotre i Bjele, preko Gorana Skrobonje koji vešto jaše na granici između žanra i glavnog toka, pa do andergraund vojske oličene u Bajiću i, naravno, jasno je zašto je ovo zanimljivo kako autorima koji imaju slobodu ali i nekakvu istorijsku osnovu da maštaju o ponosu i boljem životu, kao i publici koja je gladna obe ove stvari. Bajić ovo radi sa dosta šmeka i lepo povezuje istorijske događaje i jedan predlog ondašnjeg duha velegrada i kraljevine, sa ličnom dramom koja je u principu mogla potpuno nezavisno da funkcioniše ali se ipak uklapa u opšti narativ. Ova blaga nebitnost dva toka pripovedanja u odnosu jedan na drugi je i najveća zamerka priči, ali Bajić ovo piše sa očiglednim uživanjem, pitkim stilom i njegova je slika buržoaskog edena predratne Srbije u kojoj se plesao čarlston, pričao Francuski, slušao džez i cirkao šampanjac prijatna za čitanje, makar bila, u sociopolitičkom smislu sasvim neambiciozna. Lepo.

 

Dejan Ognjanović: Niotkuda

 

Ognjanović, pak, svoju priču smešta u Srbiju sadašnjosti a u njoj caruju beda, materijalna i duhovna, oportunizam, korupcija i kontrast je, naravno ogroman! I dopustiću sebi da kažem i – potreban. Idealizovana bolja prošlost sa jedne strane i destilovana mučnina koju izaziva nikad (mislimo mi) gora sadašnjost sa druge, smeštaju se u pravi kontekst tek jedna naspram druge.

 

Ognjanović ovom prilikom ponovo uspeva da svoju ljubav ka američkim žanrovskim tropima prilično dobro transformiše u ubedljive lokalne slike. Stereotipni hajvej motel u američkoj pustinji ovde je pretvoren u motel “Romantika” negde na autoputu Beograd-Niš a likovi koji se oko njega muvaju su iako nesumnjivo američki u osnovi, dovoljno domaći da im verujemo. Sama radnja priče je brutalna i krvava, dobar primer mizoginog horora koji se fokusira na detalje da bi napravio svoje poente i radi posao u kontekstu te neke Srbije u koju je smešten. Pritom ne mislim da sugerišem da je i autor mizogin, već da su motivi takvi kakvi su nepraštajući, prepoznatljivi i, ako ne karakteristični samo za Srbiju, a ono bar sasvim prihvatljivi u kontekstu iste. Nema ovde neke “šire” rasprave o “zašto” i “dokle” i tako to, ali ovo je priča kojoj je cilj, reklo bi se, pre svega da efikasno uplaši i zgadi, kako na visceralnom tako i na socijalnom nivou i ona to i postiže. Molim lepo.

 

Marijan Cvetanović: Kosovski faktor

 

Marijan je u prethodne dve Skrobonjine zbirke imao bolje priče što je iznenađujuće – čovek bi pomislio da je najlakše pisati prozu sa autobiografskim elementima.

 

Ali nije, kakvi najlakše – najteže je! Tu je tek teško odvojiti bitno od nebitnog, dati dovoljno podataka a ne smarati nekakvom hagiografijom i Cvetanovićeva priča, bojim se, nije uspela da pogodi pravi odnos. A obećavala je: bivši student prištinskog univerziteta koji se vraća u južnu srpsku pokrajinu nakon znamo svi kakvih događaja, jer ga je ljuta muka naterala, podsećanje na ludilo koje je proživeo, strah od toga šta će ga sve sad dočekati – bilo je tu materijala onoliko.

 

Ali se sa njim nije skoro ništa uradilo. Cvetanović o sebi priča predetaljno, meditirajući o Majlsu Dejvisu i  božanskom In a silent way, ali ovo ni na koji način ne doprinosi osnovnom zapletu priče koji ima i nekakav akcioni rasplet koji je isuviše “filmski” sa sve zabrađenim figurama i osvećenim mačevima. Kliše koji kliše stiže je nažalost prisutan i u samom pisanju koje je ovde primetno slabijeg kvaliteta od prethodnih Cvetanovićevih radova i Skrobonja urednik ili Skrobonja lektor ovde su propustili gomilu prilika da stvari vrate na doradu. “Čarobni zvuci muzike mi talasaju misli. Dejv Holand prebire po tonovima na bas gitari. Prati ga Vejn Šorter izvlačeći toplinu duše iz svog soprana.” Ma, dajte, molim vas. Ili ovo: “začuju se reči na srpskom jeziku, s naglašenim naglaskom karakterističnim za prostore Kosova”. Mislim, ovo ovako ne može, bojim se. Back to the drawing board, momci.

 

Darko Tuševljaković: Razotkrivanje

 

Tuševljakovićeva priča je svakako bolja od one u Apokalipsi, prethodnoj Skrobonjinoj zbirci. Ovde su motivi čistiji a radnja jasnija – imamo pred sobom urbanu ljubavnu priču u kojoj su u glavnim ulogama razočarani muškarac i savremena umetnica – kreativna, samo svoja ali i ranjiva i Tuševljaković prilično dobro pogađa svoje likove i turobnu romansu kakva, mislimo, nije retkost u dekadentnom podneblju Beograda. Mogu da pohvalim i to kako se odnos ljubavnika zaista svodi na tanane simbolične radnje i da su žrtve i žrtvovanja, za razliku od nekih drugih priča u ovoj zbirci koje jedva čekaju da na nas bace vatromet i spektakl, suptilni i odmerenog tona. Ono što fali je malo šira slika, nekakav ubedljiviji kontekst za sve ove događaje, ideja da likovi funkcionišu i izvan epizoda u kojima ih vidimo, ali priča i ovako radi posao i mada ne pokazuje ambiciju da pobegne makar korak dalje od balkanskog palpoidnog shvatanja muškog žrtvovanja, njega barem isporučuje dostojanstveno.

 

Ivan Nešić: Pravimo se da znamo sve o ljubavi

 

Nešićeva priča je… iznenađujuća. Barem je meni bila, jer sam očekivao žanrovske aproprijacije i nešto više… palpi. Umesto toga, ovo je jedna osvežavajuće smešna priča o penzioneru kome se život iz korena menja nakon susreta sa vampirskim komšijama i, sklopljena iz odmereno dimenzioniranih socijalnih polaroida i prilično uspelog humora i seksa, ona kroz svojih jedanaest strana trči brz sprint, ne sasvim sigurna gde će stići ali dobro se usput zabavljajući. Valja.

 

Damir Mikloš: Hod po senkama

 

No, zatim sledi više od trideset strana jednog neumerenog pisanja koje više deluje kao da je tim scenarista imao brejnstorming sesiju za najnoviji fantazijski MMORPG nego kao koherentan narativ. Mikloš bi da u svoju priču ubaci sve: i Novi Beograd i Turke Osmanlije i demonske dimenzije i čuvare dimenzionih kapija koji iz nekog razloga govore Francuski i kompjutere u paklu koji vode evidenciju o prokletim dušama… Mnogo ovde ima akcije koja se čita kao skript za film, rađaju se i ruše civilizacije i kulture, glavni junak ubija vampire pukim prisećanjem kako je izgledalo biti izložen jakoj Sunčevoj svetlosti, demonska deca jedu  beogradsku policiju, ali sve je ispričano bez dovoljno osećaja za tempo, sa tek fakultativnim obraćanjem pažnje na uzročno-posledične veze, sa previše prečica u karakterizaciji i kada u povremenim epizodama i dijaloškim razmenama Mikloš i zablista ovo je samo podsećanje da on može značajno bolje. Hod po senkama je u ovoj formi prilično neupotrebljiva priča i ovo je jedan od slučajeva kada bi najbolje bilo bataliti celu stvar, odabrati najbitnije motive i krenuti sa pisanjem od početka.

 

Pavle Zelić: Otrovno Sunce

 

I Pavle me je prilično razočarao, najviše jer sam se od njega navikao na značajno bolje priče. Otrovno Sunce nije ni izdaleka tako konfuzna i zamumuljena priča kao njena prethodnica, ali pati od anemije – a to se ne prašta kad pričamo o vampirima – koja se najviše ispoljava u tome što u njoj nema gotovo nikakve akcije. Osnovni zaplet, smešten u neku izuzetno blisku budućnost u kojoj Sunčeva svetlost, zahvaljujući havarisanoj ozonosferi izaziva pravu epidemiju malignih kožnih oboljenja među decom, sa doktorkom spremnom da prekrši mnoga pravila ne bi li deci pomogla, dakle, taj osnovni zaplet ima ogromnog potencijala, aktuelan je i Pavle je čovek koji bi ovo mogao majstorski da odradi, ali rasplet je, avaj, prepričan i šta god mislili o motivima u finalu priče i povezivanju religijske i vampirske ikonografije, oni mene nisu pokrenuli ovako spušteni na stranu i ispričani kroz usta likova. Likovi nisu dobili ni prostora za razvoj a već treba da se zabezeknemo nad njihovom transformacijom i moj je utisak da bi ovo pre bila skica za nekakav početak nekog zanimljivog romana, nego što funkcioniše kao priča.

 

Aleksandar Bjelogrlić: Februar

 

Bjelogrlić je solidno objavljivan autor i prevodilac i u njegovoj se priči odmah prepoznaje jedan razrađen rukopis koji gotovo da je dovoljan da iznese kratku priču od vitkih osam strana. No, ne i sasvim dovoljan. Bjelogrlić solidno vlada lokalnim mitemama i daje nam jednu ubedljivu savremenu balkansku pozornicu za svoj narativ, ali taj se narativ onda osloni na prepričavanje snova koji mogu al ne moraju da znače bogznašta i mada sam uživao u autorovom stilu, da mi je pri ruci morao bih da ga zamolim da mi objasni šta se ovde uopšte dogodilo.

 

Aleksandar Žiljak: Nekomata

 

Uobičajeni Skrobonjin gost iz Hrvatske, Žiljak, je i uobičajeno pouzdan u isporuci dobro sklopljene žanrovske proze pa ni ovde ta, jelte, isporuka ne izostaje. Nekomata je i prilično ambiciozan poduhvat jer je u pitanju akciona priča koja se oslanja na japansku istoriju i mitologiju, ali Žiljak ume da odmeri koliko mu je guber dugačak i koliko se valja pružati pa je i ovde na programu vrlo dobro ispisan palp o mladoj devojci u tajnoj školi za ženske nindže (kunoići, dakako) a koja mora tu školu da odbrani od demonskog napadača što ga je na nju poslao sam Hatori Hanzo. Žiljak je pitak i zanimljiv, ne preteruje sa brojem strana niti se gubi u opisima a opet stiže da uzgredno fetišizuje Japan i njegovu mitologiju na najbolji žanrovski način i ovo je jedan od primera kako priča može da bude najdalje od slipstrima što ja mogu da zamislim a da se istakne kao jedan od najsigurnijih radova u celoj zbirci.

 

Boban Knežević: Vampirijada

 

Za moj ukus, Boban u svom prvom gostovanju kod Skrobonje isporučuje najbolju priču u celoj zbirci ali i najveće razočaranje koje naprosto urgira da se za sledeći ovakav poduhvat pristupi ozbiljnijem uređivanju tekstova koji će se pojaviti u štampi. Dopustite mi da obrazložim.

 

Naime, Knežević nikada nije bio najbolji stilista na domaćoj sceni – žanrovskoj ili široj – ali jeste neko čija proza ima šta da kaže, čija je energija bazirana na duhu samog pisca koji se ne stidi da se u nju utoči u popriličnoj meri, ali i ne pada u klopku nekakvog narcisoidnog pričanja o sebi onda kada valja isporučiti jasnu dramaturgiju. Vampirijada sve ovo jasno demonstrira. Jezik je ovde pomalo nategnut u samom početku, sa predugačkim uvodnim rečenicama i hitanjem da se uspostavi pozornica, ali se Boban potom opusti, razmaše i pruži nam jednu od najintrigantnijih priča u zbirci.

 

Naravno, osnova njegovog zapleta nije nova ili originalna, Ričard Lupov ju je još pre četrdeset godina upotrebio u svojoj priči 12.01, iz čega smo kasnije dobili i istoimeni film koga je te iste 1993. godine nepravedno zasenio na identičnom zapletu zasnovani ali značajno uspešniji Dan mrmota, no Boban u Vampirijadi iz premisa izvlači dosta kilometraže i pokazuje da nije najbitnija originalnost premise koliko životnost u prikazivanju konsekvenci te iste premise. Bobanovi likovi zaista – rekli bismo – žive u jednom bizarnom svetu čijih se trideset sati besprekidno ponavlja a egzistencijalni ennui ali i očaj glavnog junaka su prikazani plauzibilno, tako da se čitalac može u priličnoj meri saživeti sa tim svetom. Aktivnosti glavnog junaka, njegove brige, kajanja ali i preduzimljivost nose ovu priču i mi, bez obzira na određene stilističke džombe na putu, hvatamo sebe kako bez daha jurimo naporedo sa njim ka finalu u kome se nadamo razrešenju misterije očigledno veće od života.

 

I to je dobro, to čini priču uzbudljivom i značajnom.

 

No, razočaranje je to što Boban, valjda odgovarajući na tematski zadatak zbirke, oseća nužnost da nekako u sve uključi vampire ali nema pojma šta bi s njima radio pa je najveći deo priče potrošen na ne suviše nametljivo ismevanje vampirske pop i supkulture našeg vremena, a onda u finalu nažalost dobijamo jedan isforsirani, potpuno nezadovoljavajući klimaks kakav ova priča naprosto ne zavređuje. Kraj je morao biti bolji, konzistentniji sa tonom priče i pitanjima kojima se ona bavi. Ovako, ovo je za mene tek polufabrikat. Moćan i intrigantan ali i dalje polufabrikat.

 

Goran Skrobonja: Projekt: Sunce ili Anka, ubica vampira

 

Zbirku zatvara sam gazda jednom sigurno ispisanom, sa autoritetom vođenom palp avanturom smeštenom u isti univerzum/ alternativnu istoriju koje je Goran uspostavio romanom Čovek koji je ubio Teslu. On sam u uvodniku veli da je isprva mislio kako nema šta da kaže na temu vampira i vampirizma, ali je na kraju, rekao bih posegao za pravim rešenjem. Tesla univerzum je napravio solidne talase na žanrovskoj sceni i šire i Skrobonja ga apsolutno može iskoristiti za dalja pripovedanja.

 

Privlačnost ovog univerzuma je naravno očigledna – ovde se radi se o “mekom” ali neuvijenom nacionalizmu, o Srbiji idealizovanoj na sasvim žanrovski, sasvim palp način, tako da se pokrije širok spektar potencijalnih čitalaca od beslovesnih obrazovaca koji će gutati sve što slavi majku Srbiju pa do beslovesnih žanrovskih gikova koji će se kikotati od sreće posmatrajući Skrobonjin dobro pogođen pastiš raznih pastiša. Jer, da ne bude zabune, ovo je prepričavanje ne iz druge već iz treće ruke, Indijana Džons i Liga izvanrednih džentlmena – koji deluju kao najbitnije koordinate na stvaralačkoj mapi ovog sveta – su i sami aproprijacije žanrovskih klasika iz vremena između dva rata i Skrobonjino izmeštanje fokusa u Srbiju koja je krajem druge decenije dvadesetog veka nezavisna i regionalna sila, bogata država u velikoj meri pokretana naprednom Teslinom tehnologijom i vođena mudrim kraljem, opreznim političarima i pažljivim vojskovođama, to izmeštanje ima određenog potencijala za lokalno čitalaštvo ali nisam siguran koliko doprinosi literarnim dometima njegovih dela. Test bi svakako bio izlaganje hrvatske ili neke druge a slične balkanske publike ovoj literaturi i beleženje njihovog fidbeka, ali nemamo trenutno na lageru živih primeraka…

 

Bilo kako bilo, Projekt: Sunce je suvi i surovi palp, X-100 roman u kome Apis i njegova tajna služba sprečavaju germanske vampire da preuzmu vlast u Srbiji korišćenjem na prevaru dobijene Tesline tehnologije – zabavno kao postavka ali odveć rutinerski u izvedbi. Skrobonja kao čovek izuzetne načitanosti i nagledanosti i ogromnog prevodilačkog staža tačno zna koji sve sastojci treba da dođu u jednu ovakvu priču ali ne daje zatim tim sastojcima neku jedinstvenu životnost koja bi ih učinila svežim, oslanjajući se na nadu da će smeštanje radnje u Srbiju i nejmčekovanje Apisa, Đorđa Vajferta, Aleksandra Bugarskog, i drugih istorijskih ličnosti odraditi ovaj deo posla. Siguran sam da nekome i hoće. Meni to nije bilo dovoljno. Glavna junakinja je brutalno klišeizirana, klišeizirano erotizovana, njen akcioni repertoar je prepisan iz milion filmova a finale u Banjičkoj šumi je kao prepričavanje završnice neke savremene igre i sve to još ispričano na prilično nepažljiv način, koji bi se dao praštati da je ovo zaista X-100 roman. Ali od nečeg naglašeno autorskog u jednoj ovakvoj zbirci očekujemo više. Nisu to sad nekakve dramatične omaške i rupčage ali njihovo gomilanje demonstrira nebrigu za materijal pa time posredno i za čitaoca: recimo kako Skrobonjin opis Ving Čuna nema mnogo veze sa time kako ta veština zapravo izgleda u stvarnosti, recimo kako Tesla opisuje Fon Štubenberga kao čoveka koji je njegovoj firmi doneo mnogo svežeg kapitala iako je stranu pre toga do detalja objašnjeno da je pomenuti Švaba samo platio posao po ugovoru, nikako doneo svoj kapital u Teslinu firmu, recimo kako je nemoguće da je protagonistkinja u Hong Kongu bila podučavana Ving Čunu od strane samog Jip Mana kada je Man, iako je do 1917. godine živeo u tom gradu, svoju prvu školu u Hong Kongu otvorio tek 1949. godine…

 

I dok su ovo tek detalji, veću zamerku imam na dramaturgiju koja je i za palp isuviše ravna i nedostaje joj, zapravo, drame. Pomenuti nacionalistički imperativ pisanja diktira da su Apis i njegova ekipa  uvek korak ispred svakog poteza verolomnih vampira, fizički sukobi su lišeni napetosti a na vrhuncu priče Apis šalje samo jednu jedinu osobu na gomilu negativaca koji su sad najopasniji jer nemaju više šta da izgube. I ta osoba trijumfuje uz jedva malo prolivenog znoja. Skrobonja propušta da nam ponudi bilo kakve momente sumnje koje bi likovi imali u sebe ili u svoje saradnike, bilo kakav prostor za njihov razvoj, baš kao da se zaista radi o X-100 romanu u nastavcima koji i sledećeg meseca treba da izađe na kioscima pa se status quo ne sme dirati. Kako, naravno, nemamo posla sa nečim u nastavcima i kako od ove priče, iako pripada već postojećem univerzumu, imamo pravo da očekujemo više, onda ćemo i od Skrobonje u buduće tražiti to više.

 

Ne menjajte kanal, u sledećem nastavku pričamo o ženskom pogledu na celu stvar.

Apokalipsa juče, danas, sutra – Priče o smaku sveta (prikaz za fanzin Emitor)

Pojavljivanje treće tematske zbirke priča domaćih autora pod nježnom uredničkom palicom Gorana Skrobonje u tri godine je svakako dobar znak za domaću žanrovsku prozu u smislu da postoje autori, urednik i izdavač koji su u stanju da po komandi produkuju književnost povezanu jednim motivom a koja je sasvim objavljivog kvaliteta, ali, valjda i publika koja to ipak kupuje, čita, komentariše, voli…

 

Možda je samo u pitanju napad akutne malodušnosti, onda, to što je moja reakcija na ovu knjigu najpre bila pomisao da je Skrobonja pomalo digao ruke od urednikovanja i naprosto spakovao između ukusno odrađenih korica sve što je dobio, nakon što je lektorka pošteno odradila svoj deo posla. Apokalipsa mi svojom debljinom – u opticaju je satanskih 666 stranica fantastične, horor, slipstrim,alegorijske i na druge načine oneobičene proze i nešto malo poezije – sugeriše ne da su apetiti porasli ili da je dobrog materijala bilo u takvom izobilju da je ovo najsuroviji i najljući izbor od svega ponuđenog, već da je antologija sklapana po principu obaveznog uključivanja mnogih autora koji su se već dokazali (da li u prethodnim Paladinovim antologijama, da li drugde na srpskom i eksjugoslovenskom književnom prostoru), bez obzira na to da li njihova nepristojna ponuda ovog puta uopšte vredi nuđenja u ovakvoj formi.

 

 

Pre nego što zazvuči kao da mi se u ovoj knjizi ništa nije dopalo, vredi reći da ovde zaista mislim kako je zafalilo uredničkog rada koji bi neke neizbrušene dragulje uglancao do sjaja dijamanata, a neke predugačke, neusredsređene pripovesti sveo na ono što u njima zbilja vredi. Dakle, ne mislim da je većina priča iz ove ponude potpuno i neiskupljivo smeće, ali mislim da je evidentno kako se u okviru žanrovske proze važnost dobrog urednika naprosto ne može previše podvući. Da li Skrobonja nije mogao, nije želeo ili nije smeo da se više bavi pričama nuđenim za ovu antologiju ili su one u originalnim rukopisima bile zaista toliko loše da se ove verzije mogu smatrati najboljim što se moglo navući? Više volim da verujem u prvu verziju jer ona, iako Gorana raspinje na krst, makar sugeriše da su ovo autori sa potencijalom kome je potreban posvećen akušer da ga porodi i prevede u svet žive, zanimljive proze. A urednici, kao i sve dobre sluge božije ionako su viđeni za krst i njihove muke su im nagrada jer znaju da su njima nekom drugom kupili užitak.

 

Sebe inače smatram čovekom koji, iako je onaj najgrđi literarni snob što stalno u sebi misli kako je car, kralj i prvak u skoku u dalj zato što više voli Nabokova nego Dena Brauna i pre bi čitao Džojsa nego Koelja, koji, dakle, ipak voli i ceni dobru žanrovsku prozu, pa makar i u formi ljute palpčine. Ali Apokalipsa me je testirala do samih granica izdržljivosti podsećajući me da ipak nije svaki palp pisac viđen da izraste u Majkla Murkoka. Dobro, pametnji od mene to su znali i pre ove knjige. No, valja to naglasiti pre nego što krenemo da se bavimo individualnim pričama: žanrovska proza ne mora da bude uporediva sa Nabokovim ili Hemingvejem ili Uismansom ili Kišom ili, eh, Pekićem, da bi bila dobra. Ali mora da bude dobra, da bi bila dobra. Dobra književnost, literarna magija, čak i ako je puki eksapizam. Mora da natera svoje reči da plešu. Mora da ima eleganciju rumunske gimnastičarke i ubojitost MMA šampiona. Ako ne – ona naprosto nije dovoljno dobra, pa makar bila i žanrovska. To što bi mi pre dve – dve i po decenije većina ovih priča bila sasvim na mestu dodatno svedoči o tome kako ja možda nisam idealna ciljna grupa ove antologije, ali s druge strane voleo bih da javno čujem  da ovi autori svesno stvaraju prozu koja će biti naprosto nedovoljno dobra za blaziranog četrdesetogodišnjaka zato što znaju da će je petnaestogodišnjaci gutati.

 

Glede teme ove zbirke: propast sveta je motiv znatno određeniji od prethodnih Paladinovih antologija (televizija u Belom šumu i urbane legende u Istinitim lažima) pa sam se utoliko nadao i moćnijim pričama koje će unovčiti tu ekstremnu tematiku što im je zadata, izrasti na očaju, strepnjama i borbi za ako ne goli život a ono bar spas duše svoje. Nadao sam se. Ali od udaje skoro pa ništa. Ispostavilo se da je ovako određena tema bila jači izgovor nego inače da se masovno udari u prepričavanje filmova koje smo, avaj, svi već gledali i ako o samim filmovima nismo imali previsoko mišljenje, greje nas uspomena na mladog romskog dečaka što je sedeo pored nas u bioskopu i mirisao na pečeni kukuruz…

 

Dobro, otirem sumaglicu sa očiju i bacam se glavačke u novelu koja ovu antologiju otvara…

 

Adrijan Sarajlija: Berlin Bob

 

Sarajlija svakako nije moj omiljeni domaći žanrovski stvaralac ali mu ni u najzlobnijim momentima ne mogu poreći spretnost sa perom i maštovitost. U zbirci Istinite laži, njegova je realsocijalistička horor-fantazija bila među boljima i podmetanje njegove sedamdeset strana dugačke novele na početak Apokalipse svakako je i priznanje od strane gazda Skrobonje da se radi o čoveku koji zaslužuje mesto pod reflektorom. Problem je što je Berlin Bob očigledno zamišljen kao impresivno otvaranje antologije nakon kojeg čitalac bez daha grabi dalje kroz pulpu, napaljen kvalitetom i snagom prvog seksualnog kontakta sa slipstrimaškim viđenjem apokalipse koja nastupa nekako baš u vreme pada berlinskog zida i rušenja socijalističke basne, ali što sam u stvarnosti ovih sedamdeset strana čitao – uz predahe da pesnicom iz sve snage udarim najbližeg ukućana, rekreacije radi naravno – neka tri dana.

 

Sarajlija uzima mizanscen i likove koji bi meni mogli biti zanimljivi – jugoslovenski gastosi nižeg ranga u Berlinu sa kraja devete decenije prošlog veka – ali zatim radi izuzetno malo na njihovom produbljivanju, odlučujući se umesto toga da troši vreme na osmišljavanje što sočnijeg jezika. Poštujemo, naravno, teško da ćete naći čoveka u ovoj sobi koji više od nas voli bombastične metafore, smela poređenja i ine stilske figure, ali posle određenog broja strana postaje jasno da Sarajlija nakucava pasuse i pasuse teksta koji ni malo nije bitan za dalji razvoj priče. Ti likovi koje smo pomenuli? Zapravo im produbljenje i ne treba jer se sa njima nikuda do kraja priče i ne ode. Umesto toga, uvode se novi likovi, nova mesta odvijanja radnje, metaljudski obaveštajni operativci iz perioda hladnog rata, nervozni novinari, sportske legende… i ništa od toga ne uspeva da zaista objasni kakva se to apokalipsa događa. Kraj sveta je sugerisan poizdaleka, više natuknut nego predstavljen i dok sam apsolutno saglasan sa idejom da proza (čak ni žanrovska) nije dužna da čitaocu sve lepo na kraju objasni i objavi jesu li se njih dvoje na kraju uzeli, ona to pravo na sebe uzima isključivo na ime lepote teksta. E, tu Sarajlija zapravo ispušta loptu i umesto kreiranja teksta koji bi iskoristio apokalipsu kao pozadinu da nas opčini poetikom, slikama kakve samo u tekstu mogu da ožive, on uzima da prepričava scene kako bi izgledale da je ovo neki film. A ja to stvarno mrzim. Naravno da je određena količina filmskih vizuelizacija dobrodošla u palp prozi, daleko bilo da iko poželi da ih sasvim protera, ali najveći deo Sarajlijine priče kao da su baš ti i takvi bombastični opisi scena bez finog igranja vremenom i prostorom, psihom i psihologijom, slikom i rečju za kakvo je proza kadra. Bučan ali neefikasan početak antologije.

 

Damir Mikloš: Majka svih šuma

 

I samo malo manje bučan i neefikasan nastavak u Mikloševoj priči koja izgleda misli da je dovoljno da se pozove na vlašku mitologiju pa da mi svi popadamo na dupe i propustimo da vidimo nategnuti ljubavni trougao međ protagonistima, tanušne, stripovske karakterizacije i odsustvo motivacije za događanja kojima svedočimo. Kod Mikloša na meniju je apokalipsa izbegnuta za dlaku ali uz zaostatak konstantne pretnje koga na krhkim plećima sada nosi jedina preživela velikog karambola, iz čije vizure u flešbeku i pratimo priču i legitimno je autorovo upinjanje da nam prikaže ženu što se junački upinje da izađe na kraj sa znanjima koja nisu za ljudske intelekte i izgubljenom ljubavi koja je, ničim izazvano isto ženskog pola, ali previše ovde ima arbitrarnosti. Niti je lezbijski element bitan za priču niti je dovoljno eksploatisan da se makar gurmani među čitaocima naslade kako valja, niti je spona sa vlaškom mitologijom dobro iskorišćena. Horor (u koji ću ubrojiti ovu priču), bio žanr ili ne, možda deluje kao jednostavan za stvaranje zahvaljujući očiglednim sastojcima što u njega idu, ali Mikloš propušta da vidi kako su odnosi među ovim sastojcima esencijalni za uspeh priče: naprosto ovde nedostaje unutarnja koherencija motiva, kauzalnost između mikro i makro događaja i na kraju je Majka svih šuma, uprkos nešto literarnijem jeziku od prethodne priče, još jedno prepričavanje filma.

 

Milivoj Anđelković: Dvostruki razlog male braće

 

Anđelković ulaz u ring, kao i obično sa jednom od malobrojnih čistih naučnofantastičnih priča u antologiji. Na delu je pristup svojstven staroj školi – dakle izvanzemaljske civilizacije, kolonizacija kosmosa, kulturni kod potpuno tuđinski nama odraslim u judeohrišćanskim njegvama… Ima tu dosta filozofiranja koja, jasno je to, neće svakome prijati, naročito posle akcijaškog tona prve dve priče. No, Anđelković nastoji da se poduhvati nečeg ambicioznijeg, da postavi ozbiljna egzistencijalna pitanja i delom na njih odgovori i to valja pohvaliti. Ono što u njegovoj priči svakako škripi je podređivanje motiva samoj filozofiji pa je ovo u dobroj meri više esej nego proza. Dobro, imao je i Lem takve ispade, da ne bude da Anđelković nema velike prethodnike na koje bi pred sudom mogao da se pozove hineći nedužnost, ali meni kod Anđelkovića ne funkcioniše dovoljno dobro odlazak u postmodernu intertekstualnost koja priču na momente potkazuje kao farsu – koncept mržnje koja je maltene materijalni objekt, kao i finale priče koje kao da se podsmeva čitaocu… No, aplaudiram ambiciji i pokušaju da se priča sa visoko podignutim obrvama.

 

Miloš Cvetković: Rimejk

 

Nije što je autor ove priče istovremeno i urednik publikacije u kojoj ovo čitate, a koji je i naručio ovaj prikaz, ali Milošev palp pričan iz perspektive novinara koji intervjuiše holivudskog režisera što radi rimejk kultnog Karpenterovog filma i time izaziva zombi-apokalipsu je jedan od boljih egzemplara proze-inspirisane-kinematografijom u ovoj antologiji. Urednije i elegantnije napisano od Sarajlijine i Mikloševe priče, kod Cvetkovića se da lepo spojiti zašto (ako već ne i kako) diranje u nešto sveto dovodi do poremećaja balansa sila koje svet drže na okupu. Plus, Milošev psihološki portret odrtavelog novinara sa strašću za film koja je odavno prerasla u socijalnu disfunkcionalnost je ubedljiv i u njoj samo malo škripuće erotski element koji nije do kraja uobličen u zašto (kad već nije potrebno ono kako). Dobro, priči se možda može zameriti što finale počini greh prepričavanja scena kako bi one izgledale da je ovo film a ne proza, ali u konačnoj računici, ovo je sigurno jedna od boljih priča u antologiji sa Milošem koji pokazuje kako jednostavan, uzdržan stil odnosi pobedu nad isforsiranim kićenjima kojih je previše u bližoj okolini.

 

Marijan Cvetanović: Stavrofor Kiprijan

 

Marijanu je ovo tek druga objavljena priča i kako me je prijatno iznenadio u Istinitim lažima, tako je ovom pričom potvrdio da se nije radilo samo o srećnom pucnju na slepo. Stavrofor Kiprijan, zapravo, strogo uzev nije priča koja bogznašta ispriča. Put glavnog lika od prve do poslednje strane je nasilan i dinamičan ali nije to ono što čitalac posle čitanja zapamti, ovde je daleko impresivniji živ i ubedljiv portret Balkana koji stenje pod teretom zombi apokalipse koju sa druge strane jedva kontroliše teokratska vlast pravoslavnog klera koji željeznom rukom upravlja osipajućim narodima, pokušavajući da spase što se spasti može. Cvetanović ja na malom broju strana kreirao izuzetno primamljiv mizanscen u kome bi moglo da se ispriča mnogo interesantnih priča različitog tona (pa čak i žanra). Njegova priča je zabavna, sa odličnim jezikom u dijalozima i plauzibilnom psihologijom protagonista. Jedan od nenametljivih bisera ove zbirke.

 

Ranko Trifković: Šume bosanske

 

Teško da bih u normalnim uslovima čitao išta što je naslovljeno sa Šume bosanske, pa taman da je u pitanju slash fiction o susretu Brusa Dikinsona sa Mustafom Nadarevićem neposredno posle onog koncerta u Sarajevu, ali eto, dužnosti se ovde shvataju ozbiljno. Ranko Trifković je pismen, to znamo već godinama i njegova priča govori o postapokaliptičnom svetu u kome šačica Bosančerosa sedi u nekakvoj enklavi u, jelte, šumama bosanskim, pošteđenoj od pošasti koja je desetkovala globus i… I zapravo – ništa. Glavni junak tokom priče kontemplira o životu, univerzumu i svemu ostalom i na kraju zaključuje kako, kada su već on i njegovi imali sreću da prežive i množe se, sad valja pomoći svetu da se digne iz pepela kao… Feniks iz… er… pepela, ali u nekoj drugoj priči nekog drugog autora, ova promena u razmišljanju bila bi rezultat neke akcije, nekih događaja koji kušaju ličnost glavnoga junaka, teraju ga da sazri i uzgoji dlake na prsima junačkim. Kod Ranka akcije nema, samo kontemplacije što je razočaravajuće, kao što je razočaravajuće što Bosna kao motiv ovde nije iskorišćena ni na koji način vredan pomena, pa je sasvim svejedno radi li se o šumama bosanskim, majdanpečkim, misurijskim ili nevervinterovskim.

 

Darko Tuševljaković: Napolju nema nikoga

 

Tuševljakovića sam ja u prošlosti hvalio za solidan palp ukus priča iz prethodnih antologija. U međuvremenu je on objavio i roman koji je dobio i neke veoma lepe kritike a ja sam izbegao da ga čitam vadeći se na uobičajeni snobizam i dobar fizički izgled, no priča u ovoj antolgoiji je svakako nešto najslabije iz njegovog pera što sam do sada omirisao. U prvom redu, ovde apokalipse nema ni za lek. Ako se uopšte dogodila, ili se događa dok se priča odvija, to je zato što je autor imao već svršenu priču koju je po svaku cenu želeo da ubaci u antologiju, umesto da napiše novu, pa je sugerisano da, eto, možda, ima nečega nezgodnog izvan zidova stana u kome se radnja odvija.

 

Ali to nije toliki problem, koliki je problem neuverljiva i iritantna psihologija protagoniste. Dobro, uvažavam da nije lako kada ste odrastao čovek a treba da pišete iz vizure deteta, ali, u odbranu deteta, treba reći i da smo svi mi jednom makar bili dete. Tuševljaković takođe, skoro sigurno! Tako da bi bilo malo previše da mu dajemo popust tamo gde ga nije zaradio. Njegov glavni junak je, avaj, kukavički izvajana figura deteta-debila koje, eto, jadno, zbog zeznute porodične situacije traži bekstvo u mašti podsticanoj pop kulturom pa na kraju, jadno odlepi i pokaže da ne ume da razdvaja fikciju od mašte. Ono što treba da bude potresno finale priče u kojoj protagonista sebe vidi kao dželata a čitaoci ga prepoznaju kao žrtvu je, avaj, sasvim izminirano neubedljivošću psihologije, ne samo glavnog junaka već i ostalih likova koji se ponašaju kao kreteni i teško, preteško nam je da sa njima uspostavimo empatski odnos. A kako ovde i nema bogznačega drugog pored likova i njihovih odnosa, čitalački užitak nije baš zagarantovan.

 

Nastasja Pisarev: Pepeo je tiho zasipao grad i ovu, poslednju noć

 

No, da uvek može gore potvrđuje i prvi ženski autor na meniju ove antologije. Nastasja Pisarev je do sada objavljivana po raznim književnim časopisima, ali ako su joj te priče uporedive sa Pepelom, to više govori o sumnjivo niskim kriterijumima tih publikacija u Srbiji što je zaboravila da je lepše-sa-kulturom nego o njenim spisateljskim skilovima. Najbolja stvar koju mogu da kažem za Pepeo je da je u pitanju priča što neodoljivo podseća na fan fiction koga pišu tinejdžerski ljubitelji urbane fantastike i video igara, ali ipak za nijansu pismenija i urednija. Mislim, apokalipse ovde, naravno nema, sem možda u kakvoj implikaciji suviše suptilnoj za moj grubi intelekt, ali opet, u ovoj priči ništa drugo nije suptilno. Tu su zapaljene katedrale i podzemni gradovi, plameni leptiri i gorke zvezde, te neizbežni Anđeo koji vitla katanom… Čekajte, katanom?Ne znam ima li ovo ikakve veze sa Noćnom/ Dnevnom i ostalim stražama Sergeja Lukjanenka, mada me ne bi iznenadilo da je u pitanju zaista doujin (guglujte!) opit u tuđem unverzumu. Ono što me iznenađuje je da Skrobonja objavljuje priču čiji je jezik ovoliko težak, nezgrapan, nategnut, naprosto, neistesan, nedozreo, početnički. Ovo ne govorim iz niskih pobuda, kako već rekoh, autorka je pismena i ne sumnjam da će sa godinama i praksom uspeti da svoj izraz dovede na daleko prihvatljiviji nivo ali to gde je sada bi trebalo da je znatno ispod kriterijuma za objavljivanje u ovakvoj zbirci. Njene figure i slike su naprosto loše i da je neko, iko, ozbiljnije pristupio urednikovanju verovatno bi joj sugerisao da zamisli kako bi to pepeo glasno zasipao grad i koje su implikacije tog zamišljanja.

 

Biljana Malešević: Četiri jahača evolucije

 

Dame dolaze u parovima, čini se. Biljaninu prozu do sada nisam čitao, možda zato što sam je doživljavao pre svega kao leftfield strip-autora koji se bolje izražava slikama nego rečima, pa sam o tom trošku preskočio i njen debi roman za Tardis. Za razliku od priče koja joj prethodi, ovo je urednije i ubedljivije napisana storija kojoj se da zameriti pre svega izlizanost motiva. Apokalipsu ovde izaziva nekontrolisano bavljenje naukom, te ljudski poriv da se poigra Boga rezultira epidemijom života koji nije ništa bolji od smrti itd. itd. i sve je to okej, ali pričica od dvanaest strana ovde propušta da donese išta novo na trpezu u odnosu na skoro stoleće palpa pisanog sa istim motivima. Kao stilska vežba, ovo je sasvim uredno, ali likovi, situacije i razrešenja motiva, sve to ostaje na nivou skica i prosto vapi za više mesa, krvi i ostalih životnih tkiva koji bi priči podarili nešto težine.

 

Ilija Bakić: Buđenje.Creva.Put

 

I kad smo već kod stilskih vežbi… Bakić je pisac koji ume da piše iz mnogih perspektiva i sa mnogo različitih glasova. Njegova ideja za priču sa apokaliptičnom tematikom je da pokaže kako se posle apokalipse u novom svetu u kome više nema uređenja niti objašnjenja što nas inače kroz njega vode, snalazi probuđeni intelekt koji, eto, od nule treba da razume funkcije tela i načine interakcije sa okolinom. I sad je to, kao drama, za šta služi koji organ i kako doprinosi integritetu ličnosti, zašto jezik sadrži toliko nijansiranja kada mnoga od njih govore iste stvari… ili ne baš sasvim iste? Bakić radi na tome da pronađe zrno humanog u hladnoj funkcionalnosti postapokaliptičnog preživljavanja ali njegova priča je suviše mehanički sklopljena da bi to doprlo do čitaoca na višem nivou od konceptualnog. Čitali smo ranije priče u kojima je jezik zapravo važniji od radnje (i uvek ističemo Lupovljevu With the Bentlin Boomer Boys on Little Old New Alabama kao najsvetliji primer ovakvog pisanja) i cenimo Bakićev trud, ali ovom prilikom utisak koji nosimo sa sobom je da je u pitanju zaista tek razgibavanje pisca pred ozbiljne spisateljske poduhvate.

 

Oto Oltvanji: Budi mi silan i dobro mi stoj

 

E, pa dobro, od silnog prepričavanja odgledanih filmova Oltvanjijeva medmaksovska avantura spada u gornji ešelon ponude ove antologije. Njegov jezik je napadno filmičan ali za razliku od nekih drugih autora koje sam gore kudio, Oltvanji ne umire u lepoti, ne zadržava se previše onanišući nad sopstvenim rešenjima i slikama pa je i tempo podnošljivo brz, priroda apokalipse se otkriva kroz pripovedanje i mada se radi o uobičajeno nesrećnom braku između srpskog mizanscena i američkih motiva, ovo je čitljivo i približava se ne baš idealu ali modelu palpa koji ne hrani dušu nekim preterano potentnim nutrijentima, ali barem ni ne vređa intelekt agresivnom inkompetentnošću i, zašto da ne, impotencijom (i dođavola – inkontinencijom) jezika.

 

Aleksandar Gatalica: Vek

 

Snobizam ili ne, ali teško je ne primetiti da je Gataličina priča daleko najbolje napisana u ovoj zbirci, sa jezikom koji u ovom okruženju deluje odistinski magično, sažimajući godine i vekove u elegantne rečenice, slikajući likove koji nam se u nekoliko veštih poteza ogole do same srži svog skeleta i duše, pričajući o Apokalipsama kror priču o kurvama i gradovima. Ali Gatalica je jedini pravi pisac u ovoj knjizi, što se mene tiče, sa nagradama i prevodima koji to potvrđuju. Njegovo uključivanje u antologiju daje nam svakako najbolji komad proze, ali i nastavlja da potpiruje raspravu o tome da li autori glavnog toka Skrobonjinim zbirkama pomažu, tako što ih dovedu bliže fokusu pažnje šire javnosti, ako se toj pažnji onda ponude drugi pisci očigledno inferiorni u odnosu na mejnstrim-mamac…

 

Slobodan Škerović: Pisma vanzemaljcu

 

Škerović je pesnik po vokaciji pa su i Pisma vanzemaljcu – naučnofantastična poema. I sad, ko uopšte to može da pročita a da ne završi na podu smejući se samom konceptu, možda će biti i iznenađen kako poetska forma oslobađa autora potrebe da se bavi svim onim zamornim naučnim, tehnološkim i drugim objašnjenjima koja bi morala da uslede da je ovo pisano u prozi, i pomaže mu da se usredsredi na svoje poente koje su, uslovno rečeno, političke prirode. I ima tu nečega, nije da nema, ali opet, na svaki lep set stihova koji imaju elegantnu napetost svedenosti forme i grandioznosti slike, dolazi bar isto toliko stihova koji samo prepričavaju stvari i ne bave se ni lepotom ni elegancijom… Polovično uspeo pokušaj.

 

Goran Skrobonja: Marta

 

Skrobonja je požnjeo poprilično uspeha svojim romanom o Čoveku koji je ubio Teslu, pa sam se ja možda malo optimistički pripremio za jednu od boljih priča u zbirci. Dobro, Marta svakako nije rđava, ali ovo je jedno rutinirano pričanje priče o apokalipsi koju izazivaju podivljali mikroorganizmi, a iz vizure jednog od retkih imunih, kakvo smo mnogo puta videli bolje odrađeno od strane raznih Denova Simonsa i drugih Skrobonjinih literarnih uzora. Sve je ovo jedna uredna imitacija već viđenog, od naglaska na dirljivoj ljubavnoj priči za koju je propast sveta tek kulisa, pa do grafičkih opisa raspadanja tkiva i seksa. Da sam mlađi dvadesetpet godina i da nisam pročitao iste ovakve priče deset puta do sada, Skrobonja bi me sigurno kupio dobrim tempom, disciplinovanim stilom i solidnim rukovanjem likovima. Ali da li ambicija proze treba da bude lov na mlade i nevine kojima je jedina stvar kojom se mogu pohvaliti nešto tvrđa erekcija?

 

Đorđe Pisarev: In Vitam Aeternam

 

Teško je reći da li je ovde veći problem to što je ova priča prepričan sinopsis za neku drugu priču ili to što ni ta druga priča, da postoji ne bi bila užasno impresivna. Pisarev se trudio da nam ponudi suhe kosti zapleta, radnje i likova, računajući da pristup manje-je-više vodi u čitalačku nirvanu. I može to, naravno, kada ste pisac koji je u stanju da jednom rečenicom opiše čitav univerzum. Pisarev to, uz dužno poštovanje, nije, i njegova priča ne uspeva da izmami ni emotivni ni intelektualni odgovor kod čitaoca koji se pita da li ga neko u stvari zajebava poglavljima koja imaju po dve rečenice i nisu primer efikasnog pripovedanja nego lenjosti.

 

Dejan Ognjanović: Jama

 

Ognjanović nastavlja sa omažiranjem Lavkrafta računajući da su pozivanja na recentna balkanska ratovanja dovoljno ubedljiva da se na njih nakalemi mitologija o Starima, zatiranje života na Zemlji i okultna operativa u sklopu ovdašnjih oružanih snaga. U odnosu na neku radnu verziju ove priče koju sam već čitao, ovo je ubedljivije, sa boljim dijalozima i upečatljivijim krajem. Apokalipse ovde nema i razlog što je nema i dalje nije dovoljno jasan pa to ostaje njen osnovni problem. Ljubitelji mučenja će imati čemu da se poraduju, ali rekao bih da Jama i dalje ostaje jača u detaljima nego kao celina i da spona između zverstava kojima smo kolektivno svi manje-više svedočili (ako već ne i učestvovali) i okultne ravni kojom se ona možda mogu racionalizovati nije dovoljno ubedljivo predstavljena na posletku. Dejvid Brin i njegov Tor sreće Kapetana Ameriku je ovo odradio značajno bolje pre svega jer se držao klasične forme priče sa zapletom, preokretom i raspletom, što Ognjanović sa Jamom i dalje kao da izbegava, reklo bi se na svoju štetu.

 

Sanja Pavošević Alisa: Poslednja priča za svet

 

Ako muškim piscima često zameramo da ne umeju da uđu u psihologiju drugog pola i proizvode neuverljive ženske likove, Sanja Pavošević Alisa – koja trend dvostrukih prezimena žena na Balkanu elegantno minira dodavanjem još jednog imena iza svog jednog prezimena – pokazuje kako muškarci nemaju monopol na to. Njen glavni junak je muško koje sve vreme govori veoma ženskim glasom i, uostalom, sve vreme priča o svojoj sestri koja je mlad i nadobudan buntovni pisac što potpisuje pakt sa Nečastivim kako bi njene priče postale… poznate. Zvuči skoro… klasično, ali ovde zapravo imamo trideset strana prilično napornog opisivanja rastakanja sveta koji poznajemo jer, eto, fikcija devetnaestogodišnje devojke, sponzorisana od strane nestašnog gospodara pakla ima moć da ga rastoči. Dovoljno je loše što se priča eksplicitno poziva na Kinga i Barkera što je prilično kardinalan prestup i svedoči o apsolutnom pomanjkanju samosvesti, ali ono što je zaista dotuče je dosadno, početničko opisivanje pomenutih scena rastakanja koje ide u beskraj sa pogrešnim izborima reči da oslikaju scene što treba da nas šokiraju. Svet koji se pred našim očima raspada ni na početku nije delovao kao svet u kome mi živimo, a do kraja priče je sveden na jednu neubedljivu, dosadnu apstrakciju za koju nas zbilja zabole hoće li propasti. Nije da kod Sanje nema štofa – elementarne pismenosti i strasti – ali ponovo, ovome fali teška, ljubavi puna urednička ruka da ga pocijepa i vrati na teneljitu doradu pre nego što dobaci do kriterijuma za publikovanje.

 

Zoran Pešić Sigma: Priča o maloj vrani

 

Urednik Gradine je u prošloj Paladinvoj antologiji bio među najboljima i mada ovog puta nije ponovio uspeh, njegova Priča o maloj vrani je makar jedna ljubavlju ispunjena crtica o Nišu i okolini u vremenu posle kraja sveta. Doduše, ovde nema mnogo događanja, znatno više sete, a finale je po tonu previše pretenciozno za moj ukus, ali mali broj strana i svedenost teksta se daju ubrojati u njezine dobre strane.

 

Neda Mandić-Spasojević: Direrova poseta

 

Nisam čitao Nedin roman objavljen za Tardis ali sam posle ove priče gotovo u iskušenju da mu dam priliku (iako njegov naslov, Čuvari severa, sugeriše ili neku ljutu epsku fantastiku ili u spekulativnu fikciju umotano vojvođansko autonomaštvo… ne znam koji me od ta dva scenarija manje privlači). Direrova poseta je ponovo priča kojoj je nedostajalo uredničkog rada, ali srećom, ovom prilikom ne takvog koji bi priču raskomadao na sitne pariće i upotrebio kao ogledni primer za to kako stvari ne valja raditi, nego naprotiv, onog gorepomenutog glancanja divljeg dijamanta u prefinjeni brilijant.

 

S druge strane ovo je objektivna nesreća jer se radi o solidnoj priči koja je bila na pragu odličnosti i kojom je autorka, čak i sa ovakvim poluproduktom očitala lekciju većini kolega u antologiji. Direrova poseta ima najveći problem u tome što je pomalo previše raspričana za svoje dobro. Opširni uvod, na primer, me je skoro potpuno odbio od daljeg čitanja, a u retrospektivi se pokazao i kao nepotreban jer ne daje niti dovoljno elemenata zapleta niti psihološkog portretisanja da opravda sva ta slova. No, Neda se ne da (!!!) i ono što je u prvom trenutku zaličilo na prosto nakucavanje i građenje karaktera u kome autorka ne ume da odvoji bitno od nebitnog izmetnulo se u ozbiljno interesantnu priču o likovima koji su zapravo od krvi i mesa i zapravo žive u ubedljivoj Srbiji sa opet ubedljivim žanrovskim/ naučnofantastičnim elementom koji proizvodi napetost i dramski zaplet. Maj gad! Posle gomile priča ispunjenih kartonskim likovima iz američkih filmova, Nedini protagonisti su zabrinjavajuće stvarni a ono što im se događa uspeva da nas emotivno pomeri. No, opet tu devojačku sreću pokvari finale koje je lepo napisano ali u kome autorka pokazuje da izgleda nije svesna da već ima ozbiljnu apokalipsu na poslužavniku i da je potrebno da priču samo u leru doveze do emotivne završnice, pa dobijamo pregršt fantastičnih motiva koji su suvišni i koje bi urednički volej ispucao izvan terena da ne smeta jednoj od najboljih storija iz ove knjige.

 

Petar Petrović: Sisaj! Sisaj! Sisaj!

 

Petar Petrović je odavno pokazao da ume i njegova ludačka, fantazmagorična priča o svetu koji kao da kombinuje najcrnje elemente Pobesnelog Maksa i, hm, Povratka Džedaja je zabavna, iako se ne da definisati kao išta više od vinjete ispunjene gadnim, anatomski nemogućim a seksualno bolesno neuzbuđujućim elementima. Petrović ume da definiše i svet i likove u tri poteza, ne smarajući nas sa objašnjenjima, puštajući da sugestije rade svoj posao i fokusirajući se na ne mnogo ambiciozan ali u izvedbi na kraju uspeo zadatak šokiranja i zabavljanja čitaoca u isto vreme.

 

Pavle Zelić: Dodiri

 

I Pavle odavno ima reputaciju više nego solidnog pisca, ali me je ovde iznenadilo kako umesto palpa koga sam napola očekivao, dobijamo jednu toplu, ubedljivo pisanu priču o apokalipsi u kojoj ljudski rod odlazi sa Zemlje da bi bio nasleđen bićima iz (lokalne) mitologije. Iznenađenje je bilo tim jače što je sve pričano iz perspektive stare, slepe žene što živi sama na selu i što je sve to ispalo uverljivo i emotivno elegantno – bez ucenjivanja i kreveljenja. Naravno, niko od nas nije bio stara slepa žena što zna da će uskoro umreti, ali u Pavlovoj izvedbi uspevamo da poverujemo u njene misli i emocije. Žanrovski a humano sa izvrsnom poslednjom rečenicom i samo maleckim posrtanjima u toku dijaloga sa onostranim bićima kojima bi opet urednička pomoć bila dobrodošla.

 

Filip Rogović: Ružni su nam unutarnji organi

 

Filipa u ovoj priči ubija pre svega obim – preko trideset strana opisivanja raspada ljudskog društva dok očajni otac kroz Beograd baulja prema stanu u kome žive razvedena supruga i voljeni sinčić, presecano flešbekovima koji pokazuju kako je do svega došlo. Da je ovo priča od deset strana, moglo bi to da se sasvim ljudski proguta, ali da je ovo priča od deset strana, Filip bi morao da je piše mnogo disciplinovanije, shvatajući razliku između psihološkog oslikavanja likova i ponavljanja jednih istih ideja. Sam osnovni motiv – o naučnoj teoriji da duševna stanja korespondiraju sa „organima“ duše je interesantan ali sasvim nebitan za samu priču koja bi savršeno funkcionisala i bez njega i, opet, urednik je trebalo da ovde razložno ukaže kako Filip piše dve priče u jednoj, a koje bi možda srećnije živele razdvojeno.

 

Ratko Radunović: Pozna jesen u Lurdu

 

No, Ratko je možda ispao i najveće razočarenje u ovoj podeli. Naravno, ne zato što je njegova priča najslabija u antologiji – daleko od toga – već zato što se od njega na osnovu dosadašnjeg rada očekivalo više. Ponovo, ovo je jako dugačka (pedeset strana) priča natrpana interesantnim motivima i likovima koji u odsudnim trenucima pokazuju da imaju više od jedne dimenzije, smeštena u farsični svet koji deluje kao da je inspirisan Pahekovom Legijom nepromočivih, ali pored gomile nuklearnih eksplozija, bizarnog nekonsenzualnog seksa i sumanutih kontemplacija, ovde se ne može iščačkati zaplet, radnja i rasplet.

 

Dobro, kod Ratka je uvek veliki deo šarma otpadao na neverovatno komplikovanu rečenicu kojom se služi i, zaista, ova priča počinje rečenicom od pola strane koja uprkos svojoj glomaznosti ostaje elegantna do kraja, ali ovog puta Radunovićev jezik nije dovoljan da izgura salatu motiva koja je sastavljana po gotovo nasumičnom principu (tu je recimo pored svega jedan gotovo beketovski momenat objašnjavanja vojne strategije koja uključuje prisustvovanje jedinica sahrani) i u krajnjoj sumi ne daje razumljiv narativ.

 

Aleksandar Žiljak: Čopor

 

Iskusni Žiljak i ovde isporučuje jednu od boljih priča – srpskom čitateljstvu će se bez sumnje dopasti priča u kojoj Zagreb biva razoren a stanovništvo oterano u zbegove, „kao 1991. godine“ – mada više na osnovu sigurnog, ubedljivog jezika i nekoliko šokantnih scena nego zato što imamo pred sobom sasvim koherentnu pripovest. Žiljakova apokalipsa je naučnofantastičnog porekla, ali joj se za svaki slučaj na kraju pridružuje i Isus Hrist sa krsta sišavši u finalu koje je pomalo zbrljano i kao da nije sigurno šta hoće da kaže. Utisak je da je Žiljak celu priču iskonstruisao oko ideje degradiranja čoveka (u ovom slučaju žene) na nivo zvjeri u uvjetima raspada civilizacije – ali ne kao nekakve osuđujuće opservacije već, naprotiv, kao evolutivne nužnosti u kojoj ima mesta i za uživanje u familijarnosti koju pruža čopor i za… eh… ljubav. I ti elementi priče su svakako najinteresantniji, makar uz uvažavanje da neće baš svakom čitaocu jednako lepo sesti grafički opisi sodomije koju je autor vešto ispisao kao apsolutno nezaobilazan element. Pošto je ovo jedina izdaleka pornografski intonirana storija u ovoj zbirci i pritom vrlo dobro  napisana, svakako vredi da se istakne.

 

Vladimir Lazović i Ivan Nešić: U temeljima

 

Zbirka se završava uz pucnjavu i eksplozije, još jednom saradnjom između veterana Lazovića i mladog lava Nešića koja, ponovo, bojim se, ne rezultuje idealnim produktom. U temeljima je ljuta palpčina, priča u kojoj Satana pesnicama probija spratove Beograđanke, gađa automobilima snage novog sveckog poretka što ih je na njega poslao FBI i surfuje na talasu lave koristeći autobus Gradskog  Saobraćajnog Preduzeća Beograda kao dasku i ovo bi u stripu nadevenom pravim dozama frivolnog humora i autoironije sigurno prošlo kao sjajna zabava. No, kao proza koja stoji na pomalo shizofrenim temeljima, ova se priča vidno klati.

 

Solidno je to pripovedano, ako ništa drugo, jezik je britak i sočan ali prvi problem ove priče je apsolutna pretrpanost motivima. I keltske rune i arapska pismena i templari i vampiri i grčka mitologija i beogradska kancelarija FBI – U temeljima je kao nekoliko epizoda X Files srolanih u svesku Luna, kralja ponoći pa popušenih uz rakištinu i jaganjca na ražnju. Sve se to ne kombinuje da isporuči intelektualno zadovoljavajuće finale – naprotiv, većina motiva ispada posve nelogična ako o njima razmišljate – ali autore to i ne zanima mnogo jer njihovo finale je ionako deset strana opisa akcije i rušenja nasred Beograda koje Satana i gnusni Amerikanci orkestriraju kao da im je sponzor Majkl Bej. Sve to u priči koja počinje ničim izazvanim Kišovim citatom.

 

I dobro, ko voli palp, progutaće i to. Priča ipak pada nedopustivo nisko na momente, a opet kao posledica pomenutih shizofrenih temelja koje je, opet, trebalo da ispegla neki posvećeni urednik. Ovako Nešovićeva amerikanizovana proza (očiboduće reference na Supermena i Srebrnog letača, recimo) završava u čeonom sudaru sa Lazovićevim neuvijenim antiamerikanizmom koji dostiže pamfletske razmere u finalu i priča zbog toga deluje neozbiljno, neuređeno i nesigurno. Kao, rekli bi zlobni, i sama antologija, ali to bi bilo samo dopuštanje zlovolji da govori onda kada treba prepoznati i potencijale koji možda nisu realizovani zbog odsustva čvršćeg uredničkog pristupa.

Knjiga: Istinite laži – priče o urbanim legendama (prikaz za fanzin Emitor)

 

Priredio: Goran Skrobonja

 

Izdavač: Paladin

 

Skrobonja sa svojom godišnjom tematskom antologijom priča radi vanredno važnu stvar. Kao što sam i prošli put prilikom inauguralne zbirke, Beli šum, rekao, ovo je jedinstvena prilika da se u okvirima domaće žanrovske proze takoreći početnici i dobronamerni literarni amateri nađu rame uz rame sa ozbiljnim imenima domaće književne scene, etabliranim daleko izvan granica ikakvog žanrovskog geta i njemu svojstvene čitalačke publike sa sebi svojstvenim čitalačkim navikama.

 

Za slučaj da prethodnog puta niste pazili na času, moje mišljenje o žanrovskoj književnosti je očinski strogo. Spreman sam da joj praštam mnogo toga ako ima samo jednu stvar – svrhu postojanja. Ili, drugim rečima, neizdrživ pritisak u duhu njenog tvorca da se stvori nešto što samo od sebe želi da živi. Ne nešto što je animirano kroz godine čitanja tuđe proze, tuđih stripova, gledanja filmova i serija – mada ove stvari mogu da pomognu u formiranju tematike, tona, rečnika itd. – već nešto što napinje tanku membranu autorovog sopstva dok kroz nju ne izleti napolje, krvavo, nezavisno i potpuno formirano da svojom važnošću pokori svet. Pričam o onoj svrsi koja je na pisanje terala De Sada, Hemingveja, Dostojevskog, Mišimu, Pekića ili Kiša, svrsi jačoj od svega ostalog.

 

Ako žanrovska književnost ima takvu svrhu i mahnitu svrhovitost onda je sve ostalo samo garnirung i u tom smislu ona surova podela na samo dobru i samo lošu književnost ima svoje opravdanje.

 

Naravno, ovo je možda idealizovana situacija, no pošto sam ja čovek često slep za boje, koji se lakše snalazi u binarno kodiranom koloritu, teško mi je, gotovo nemoguće da žanrovsku prozu čitam spuštena pogleda i cenim samo njenu žanrovsku vernost i referentnost, njeno opstajanje unutar globalnog kanona i intertekstualnost koja se povremeno svodi na prepisivanje od boljeg učenika što sedi u klupi ispred.

 

Ali pokušavam. Istinite laži su u tom smislu knjiga zanimljiva za analizu jer, sledeći Skrobonjinu viziju o slipstrim književnosti u Srbiji – (meta?)žanru između realistične proze, fantastike (gotske, tehnološke, natprirodne ili neke četvrte), nadrealizma, farse i koječega – ovo je zbirka priča koja dobar deo vremena uspeva da održi gard pred sumnjičavim pogledima „prosečnog“ čitaoca u Srbiji/ na Balkanu.

 

Ne da ja sad kao nešto znam ko je i kakav je taj prosečni čitalac, ali sam prilično ubeđen da kod njega priče o letećim robotima i hermafroditskim nindžama ne bi prošle i da Istinite laži svoje prve pobede uspeva da izvojuje naprosto time što većina njenih priča nije tek lagodna igra univerzalnim motivima pobranim iz bogate tradicije fantastičke proze, već književnost koja pokušava da se utemelji u sada i ovde. Ne da ima nečeg a priori lošeg u igri univerzalnim motivima – jer da ima Borhes ne bi bio to što jeste, car, kralj, prvak u skoku u dalj – ali dobro je čitati prozu koja ne beži u lagodnu neutralnost univerzalnog samo zato što je to radio Borhes, koji je imao opravdanje u tome što je bio jedan od najboljih pisaca u istoriji pisanja, već koja se mota po dnu na kome i sami živimo i nastoji da o tom dnu kaže nešto možda vredno pamćenja.

 

Uspeva li ona, pak u tome? Ima li ovde ičeg vrednog pamćenja? Odgovori su naravno individualni, od priče do priče, od čitaoca do čitaoca, ali valja primetiti da je tematska orijentacija ove zbirke dala u načelu bolje rezultate od onoga što smo imali prošli put. „Priče o televiziji“ su, rekosmo, jednako besmislena tema kao i priče o vazduhu čak i kad iza tastatura ne sedi gomila poluamatera i sumnjivih poluselebritija, pa je Skrobonjina ovog puta mudro felšovana lopta u vidu tematike urbanih legendi znatno bolje korespondirala kako sa maštovitošću autora tako i sa pokušajima da se piše žanrovski britko a sa glavnotokovskim teretom patnje celog sveta i mučenog Balkana na nejakim plećima. To što će moji osvrti na pojedinačne priče zazvučati, možebiti neizbalansirano i a priori negativno rezultat je više mog besa što sam uopšte morao da je čitam kroz seriju glavobolja varijabilne snage i konzistencije za koje uopšte nisam siguran je li ih knjiga izazvala ili su posledica kakvog tumora na mozgu o kome ne znam ništa sem da će me ubiti ako mi ne uspe terapija ignorisanja, a manje njihove objektivne vrednosti. Dobro, de, trgnite jednu, pa da počnemo.

 

Kula u ruži vetrova – Ilija Bakić

 

Riskantan potez, rekli bi mangupi, stavljanje vršačkog alhemičara reči i ideja na čeonu poziciju ove trke. Bakić je jedan od najeklektičnijih pisaca na domaćoj žanrovskoj sceni, ali istovremeno i jedan od, uslovno rečeno, najstaromodnijih u ovoj zbirci. Naprosto, Kula u ruži veprova (primetili ste šta sam tu uradio?) je jedina priča u Istinitim lažima koja se koristi klasičnom naučnofantastičnom ikonografijom da dođe do svojih poenti. Stavljanje na prvo mesto priče koja je pretrpana referencama na futurističku tehnologiju i futurističku istoriju sa egzotičnim ideološkim i, hm, religijskim konceptima moglo bi da bude odbojno za vanžanrovsku publiku koja na prvu loptu ne očekuje inteligentne verbalne interfejse i putovanje kroz vreme.

 

To na stranu, čak i mi ukaljani višedecenijskim valjanjem po blatu žanrovskog mogli bismo da imamo određene probleme sa ovom pričom. Osnovna narativna nit se posle jednog broja strana razotkriva kao tek nacifrani okvir za prepričavanje nekoliko zabavnih urbanih legendi iz vršačkog kraja što je meni lično uspešno ubilo zanimanje za nju. Bakić same legende piše izvrsno (mada je kurziv kojim su štampane vraški napregao moje i inače jadne oči), ali ono što dobijamo oko njih je tek ukrasni papir za koji nas, iskreno, nakon što smo konzumirali đakonije koje je skrivao, zabole dupe. Dakle, ako ćemo po podnaslovu zbirke, ovo je polovičan posao: odlične urbane legende i dosta neubedljiva priča o njima.

 

Dok ne dođu šejtani – Darko Tuševljaković

 

Tuševljaković se iz zbirke u zbirku sve primetnije brusi u spisateljskom smislu, prelazeći u poslednje dve godine put od vrlo kvalitetnog žanrovskog pastiša do solidne glavnotokovske ponude. Dok ne dođu šejtani je tek prva priča u ovoj zbirci koja demonstrira kako je balkansko ratovanje iz devedesetih godina ovdašnjim piscima dobrodošlo kao nepresušan izvor readymade motiva što se mogu rabiti na raznorazne načine protrčavajući usput kroz socijalno-političku kritiku, telesni horor ili nešto treće.

 

Tuševljaković zadržava žanrovsku oštrinu i njegov jezik, pogotovo dijalozi na, hm, bosanskom jeziku su perfektno odmereni. Ovde nema palp prečica kojima se služio u starijim pričama, a opet su ekonomičnost opisa ljudi i situacija, te pažljivo baratanje unutarnjim monologom glavnog lika i flešbekovima tu da jednu tešku priču o povratku nakon odlaska plasiraju u čitaočevo naručje bez patetisanja i kojekakvih visokoparnosti. Tuševljaković jedino posrće u tome što rasplet ne može a da ne pogura malko prejako na žanrovsku stranu, posežući za očekivanim pančlajnom i ostavljajući veliko moralno pitanje koje je u priči postavio nerešenim. Ne da je to loše za čitanje, ali dok god se ratovanje u Bosni bude obrazlagalo u krajnjoj liniji uticajem sveprisutnog drekavca, ostaćemo u devedesetima. Razume se, Tuševljaković je u priču upleo mnogo autobiografskog i odgovor na pitanje koje postavlja je bez sumnje  užasno kompleksan (i sva je prilika da mi se ne bi ni svideo), ali to ne znači da ne treba da nastavi da ga traži.

 

Abrakadabra – Adrijan Sarajlija

 

Sarajlija (rođen, samo da bi nas zbunjivao, u Zvorniku) me je upropastio još većim količinama kurziva nego u Bakićevom slučaju, ali sa druge strane, iza naivnog naslova krije se njegova najbolja priča koju sam do sada imao prilike da pročitam. Ne da mi je bila i sasvim potaman, ovo je jedna žanrovska vežba koja u krajnjoj liniji samo podgreva staru ideju o krivici materijalizovanoj u živu kaznu, a sve kroz razdvajanje stvarnog i zamišljenog, te racionalnog i iracionalnog granicom vodene površine, a Sarajlijino opširno proturanje ove ideje kroz tri mesta, tri vremena i nekoliko naratora je možda previše vatrene moći za jednu u osnovi bespomoćnu metu, no… No, ne može se poreći da je Sarajlija ovde ponajbolje do sada uposlio svoje nemale spisateljske veštine, udobno se seleći iz vremena u vreme i iz glasa u drugi glas. Ovo i dalje ostaje „samo“ horor priča, ali makar osvežena solidno umućenim lokalnim koloritom sa sve, ajde de, izlizanim ali opet kvalitetno plasiranim osvrtom na vreme socijalističke obnove i izgradnje iza koga se nalazila senka sistemske represije… Ima ovde ponešto od Lavkraftovskog mirisa i kome to prija, radovaće se.

 

Godine u magli – Jovan Ristić

 

Joca je u mojoj bilježnici već upisan u rubrici „iznenađujuće dobri domaći žanrovski stvaraoci“, no Gorile u magli (videli ste šta sam tamo uradio?) je mač sa dve oštrice. Kao i prethodne dve priče i ona uredno nejmčekuje recentna Jugo-ratovanja kao zgodan generator urbanih legendi, ali je zapravo usredsređena na jednu tačku u prostoru (i jednu tačku u, heh, vremenu) koja, bez obzira na popularnost ne može baš da se zakiti univerzalnošću.

 

Ristićeva priča je jedna vrlo dobro izvedena vežba iz nostalgije, vežba koja pritom tu nostalgiju analizira, utvrđuje njene mehanizme, meri njenu vrednost i njenom, jelte, vlasniku baca natrag u lice rezultate koji ga možda neće razveseliti. No, predmet ove nostalgije je beogradski klub KST, danas mesto na kome nastupaju tribjut bendovi i gde se beskonačno vrte empetrojke na tematskim večerima (Osamdesete, Domaćica itd.), a koje je nekad bilo centar urbane kulturne renesanse Beograda. Jocino oživljavanje jednog boljeg vremena u KST-u je veoma, er, živo i impresivno razdeljeno na nekoliko likova čiji su unutarnji monolozi i previranja ubedljivi, ali čak ni meni koji sam tamo bio i gledao to o čemu Ristić piše (čuj, gledao – šutirao se) ne deluje da ova priča zbilja ima snage da iščupa srce iz grudnog koša ikome ko se nije zatekao u pravo vreme na pravom mestu. Dobra proza, ali saterana u neverovatno malu nišu.

 

Devojka u belom – Nikola Petrović

 

Nikola Petrović mahom piše kratke priče, bez ili sa malo karakterizacije, oslanjajući se na atmosferu i snagu ideja. Sasvim dobar pristup ako ste, recimo – Kortasar. Petrović nije Kortasar i Devojka na belom (primetili ste šta sam tu uradio?) je pomalo pretenciozan komadić oniričke proze napisan velikim delom u drugom licu… Da pojasnimo: čak i porno sajtovi što objavljuju amatersku prozu svojih čitalaca u kojoj se ljudi umotavaju u celofan i zatim guraju zelen i ino povrće u postojeće i ine telesne šupljine, čak i takvi sajtovi zabranjuju pisanje priča u drugom licu. Razlozi su najčešće što je ona po čitljivosti na nivou sastava netalentovanih đaka drugog razreda osnovne škole.

 

No, Petrović nije netalentovan i ova priča uspeva da se iskupi zanimljivim preokretom na kraju koji opravdava pisanje u drugom licu kroz more rascepkanih slika za koje, i pored kratkoće priče i ne znamo jesu li nužne. Posle svega, ovo je prihvatljivo sočinjenije.

 

Muzika srca – Vladimir i Miroslav Lazović

 

Otac i sin Lazović u prvoj zvaničnoj kolaboraciji. Dok stara kajla domaćeg žanrovskog pisanja na sto donosi disciplinu i izgrađen glas, mladi lav dopunjava obrok žestinom, novim idejama i prstom postavljenim na puls generacija.

 

Ili bi barem tako nekako išao copy da sam ja Paladinov PR. U stvarnosti, ovo je pristojno napisana ali besramno klišeizirana n-ta varijacija na temu po kojoj su već drugi napisali bolje prozne uratke a neki, bogami snimili i filmove. Zamislite Ringu u kome umesto jezovite devojčice što izlazi iz ekrana televizora imate gomilu crnjaja koji nadrkano repuju i to vam je otprilike to. Ne pomaže ni dosta nesretno vođena motivacija likova i automatizovano klizanje ka predvidivom finalu. Lazović stariji je poslednjih godina pisao znatno bolje priče, pa se nadam da će buduća transgeneracijska saradnja malo više biti bazirana na njegovim instinktima, barem dok Lazović mlađi ne stasa i bude spreman na literarni patricid. Ili tako nešto.

 

Trideseti dan košave – Milivoj Anđelković

 

Prošlog puta sam hvalio Anđelkovića kao jednog od najizgrađenijih pisaca koji se hvataju u ovo kolo i to se u međuvremenu nije promenilo. Njegova priča je jedna od najpismenijih u ovoj zbirci i tematski je interesantna, baveći se fenomenom predodređenosti perioda duvanja košave. Ima ovde malko folklorne fantastike kakvu na ovim prostorima najprominentnije izbacuje Dragan R. Filipović i Anđelković to lepo piše, ali u dvadesetak strana ove priče na kraju kao da ima previše teksta koji ne pojačava već malko razblažuje motive što ih je pisac već na početku postavio. Moglo je, dakle i ubitačnije, mada je TDK prijatno napisana priča.

 

Istinite laži ili reč-dve o bacanju kockica – Vesna Ilić

 

Ilićeva je od prošle zbirke u kojoj je satirisala televiziju kroz Kafku (ili satirisala Kafku kroz televiziju?) napravila popriličan korak napred, isporučujući interesantnu nadrealističku skasku u kojoj se mešaju intertekstualnost, bazične ljudske strasti i neverovatna, gotovo kvantnomehanička haotičnost-a-ipak-uređenost događaja što ljude hvataju na prepad i menjaju im život, pa i čitavu stvarnost. Solidno je ovo napisano sa nekoliko različitih glasova i ubedljivim prikazivanjem ljudi u neverovatnim okolnostima.

 

’Ajde dobro, svakom se to desi ponekad, al’ ti, ti ga baš pretera, brate ili Gotovo je mojih pet minuta – Petar Petrović

 

Petra Petrovića sam prošli put kudio za solidno napisanu ali, za mene, makar, na kraju nesvrhovitu priču o BK televiziji, a pretprošli put sam mu se takoreći podsmevao za vinjetu o robotskom seksu, no nemam ni najmanje sumnje u to da ovaj čovek napreduje ogromnim koracima. Solidna pismenost i pripovedački dar koje sam prošli put uočio ovde su se materijalizovali u jednu od najboljih priča u zbirci. ’Ajde dobro… je kolekcija fantastično pogođenih urbanih legendi ispričanih vrhunski ubedljivim lokalnim govorom koji će, čak i ako niste iz Beograda (ili Savamale) da vam deluje živo i stvarno. Pritom, Petrović je ovom prilikom zaista duhovit a meandriranje naratora u priči nikada se ne otrže kontroli, povremeno poprimajući satirične tonove, ali uvek se vraćajući u glavni tok pripovedanja bez odlaska u farsu. Vrlo zabavno.

 

Lepše nego ptice – Oto Oltvanji

 

Oltvanjijeva priča me nije preterano impresionirala, što vidim iz činjenice da sam sada morao da je prelistavam da bih se setio o čemu se u njoj uopšte radi. Šarmantno je ovo na nivou omaža Bati Živojinoviću i negde između prilično neinspirisanih rečenica i stereotipnih opisa ratovanja i savremene filmske žurnalistike krije se zanimljiva palp pričica o Bati koji se hvata u koštac sa naci-zombijima. Nažalost, nikako da zbilja i izađe napolje.

 

Poklade – Goran Skrobonja

 

Šef parade udenuo se u sredinu knjige sa pričom smeštenom u (alternativnu?) budućnost Slobodnih srpskih srezova. Utoliko, ovo je još jedna od retkih „pravih“ naučnofantastičnih priča u knjizi, sa, doduše tretmanom tehnologije bližim onome što bi radila Ursula Legvin ili neki srodni „mekši“ SF pisac, nego klasičnoj tehnofetišizaciji tvrđeg SF-a. Sve je to sasvim u redu. Skrobonja piše uobičajeno pitko ali između svih interesantnih opisa futurističkog društva i njegovih običaja i mitova ja sam skoro sasvim uspeo da zametnem razlog zašto bi me bolelo dupe za radnju ove priče i likove u njoj. Doduše, ja generalno imam problem sa SF-om koji samo nabraja antropološke i sociološke ideje i smatra da je to dovoljno za prozu, a ako vi taj problem nemate i mislite da je Ursula sa Stalno se vraćajući kući napisala svoj najbolji roman, onda će vam Skrobonja leći mnogo bolje nego meni.

 

Jura – Aleksandar Žiljak

 

Žiljak se, koliko nam pamćenje unatrag seže, prevashodno bavi ilustracijom, ali očigledno je da nikada nije zaboravio da piše. Jura je odlično odmerena, nepretenciozna zagrebačka vinjeta zasnovana na ubedljivo zvučećoj urbanoj legendi, likovi u priči deluju kao ekipa koju bismo sreli u bircuzu posle dva-tri vinjačeta kada socijalni skilovi rastu proporcionalno sa gubljenjem fokusa očnog vida, tranziciono mafijanje je odrađeno na rutinerski, žanrovski način ali u odličnom skladu sa dužinom i dubinom priče i sve u svemu ovo je jedna školski solidno napisana pričica o urbanim legendama.

 

Gospodin Pepermint – Marko Pišev

 

Sub-barkerovska horor priča u kojoj beogradske tramvajdžije zaziru od pokojnog kolege koji je odavno mrtav ali ipak luta noćnim gradom i ubija žrtve jer mu se može… Ako vam ovaj sinopsis zvuči primamljivo, sigurno će vam prijati i nekoliko solidno opisanih scena strave koje autor isporučuje. Za moj novac (koga nema jer sam knjigu dobio besplatno), Pišev se drži preterano stereotipnog zapleta koga zatim provlači kroz preterano stereotipne opise (vetar, mrak, utrnulost udova, bla bla bla) i njima stiže do stereotipnog raspleta a egzotičnost mesta i vremena radnje mi nije dovoljna da me prene iz letargije.

 

Čeljust koja drži prst – Ivana Milaković

 

Milakovićeva je ovde spojila nekoliko svojih (nagađam) omiljenih tema – mačke, usamljenost i visceralni horor, uplevši sve u kratku priču sa šokantnim preokretom, baziranu na simpatičnom ali, eto, odveć nepouzdanom naratoru. No, bilo bi zanimljivo videti kakve bi rezultate, recimo, neka književna radionica na kojoj bi učesnici morali da iste događaje ispričaju na svoj način, dala. Čeljust koja drži krst (videli ste šta sam uradio?) nije više sinopsis nego priča zato što autorka nije pismena, već zato što je preokret prepričan, bez dramskih zamajaca, pa i šok na strani čitaoca ultimativno izostaje.

 

Tajna kolibe od pečuraka – Zoran Pešić Sigma

 

Jedina stvar koja ovoj priči nedostaje je ubedljiviji urbani mit. Stari laf niške književne scene je napisao vrlo solidnu i pismenu pričicu o čoveku koji ne želi da se suoči sa svojom odgovornošću pa se i njegovo poimanje stvarnih i fiktivnih problema i rešenja malo međusobno brka. Sigma majstorski provodi čitaoca kroz nekoliko ubedljivih scena oniričkih kvaliteta, balansirajući između značenja motiva kojima se igra. Možda ovde ima za nijansu više veštine nego inspiracije, ali Tajna kolibe od pečuraka se prilično jasno izdvaja od ostalih u ovoj zbirci svojim golicanjem podsvesti čitaoca na elegantnije i dublje načine.

 

Mara – Spomenka Stefanović Pululu

 

Još jedna priča razdeljena na nekoliko epoha i protagonista. Autorka odrađuje solidan posao i kada prepričava događaje iz turskih, jelte, vremena, i kada se dotiče onog rata, i kada pokazuje mlade u savremenom Beogradu kako posle seksa izgube pamet, a onda i druge stvari. Ovo je priča nabijena seksom, krivicom, libidom koji iz pozadine vuče konce i kreira tragedije, ali sve je to spakovano na jedan, avaj, stereotipan način i prosto korišćenje domaćeg mizanscena mi nije mnogo pomoglo da bolje svarim jednu mnogo puta prepričanu horor bajku.

 

Odrazi u retrovizoru (bliži su nego što se čine) – Ivan Nešić

 

Nešić, nažalost, kao da je probrao najgore delove prethodnih priča. Njegovi protagonisti ne samo što su ispali iz leksikona horor klišea, već je i njihova motivacija solidno upitna, a u posedovanje zdravog razuma mogli bi da nas ubede tek posle dugog i mučnog razgovora. Istovremeno, zaplet je, pored klišeiziranosti i neubedljiv: vožnja dan i noć kroz Srbiju, a koja traje više dana i noći je naprosto neizvodljiva jer nema dovoljno Srbije na raspolaganju. Najgori je sigurno rasplet u kome Nešić pokušava da motive pomenute na prethodnim stranama spoji u koherentno finale što će krešendom emocija i slika čitaoca oboriti sa stolice. Ja samo osećam miris pice iz druge sobe i pitam se dokle ću ovo da kucam.

 

Sekta prljavih – Dejan Ognjanović

 

Ognjanović me je u prošloj Skrobonjinoj zbirci prijatno iznenadio odstupanjem od za njega karakterističnog lavkraftovskog glasa i demonstracijom izvrsnog smisla za humor. Sa Sektom prljavih, se, avaj, onaj stari Dejan vraća na scenu. Kažem „avaj“ iako ovo nije uopšte loša priča. Ali atmosferu obezljuđenosti i njoj sledstvenu razgradnju sopstvenog identiteta koja se, na posletku završava u iznenadnoj ali ne i neočekivanoj apoteozi – sve smo to već videli u njegovom romanu Naživo. Ako niste čitali Naživo, možda i ne treba jer je Sekta prljavih kompaktnija i svoju poentu isporučuje na manje strana a više efikasnosti, ali s druge strane, taj roman je dublje utemeljen u ovde i sada od ove ukaljane vizije Niša sa okolinom. Solidno, vrlo solidno ali možda suvišno u opusu ovog autora.

 

Kuća Ljubavi – Dejan Mujanović

 

Er… da. Mujanovićeva priča je natrpana seksom, strašću i visceralnim hororom, ali, iako je njen autor pismen, ona nije ništa više od skoro mehaničkog nabrajanja motiva i vođenja radnje za ruku od tačke A do tačke B. Čak i tako, potreba za podužim flešbekom koji mora da obrazloži zašto to i kako svedoči da je autor priču počeo da piše sa gotovim scenama u glavi a bez svesti o tome šta stvarno želi da stvori. Ne da je to nužno uvek greška, ali ova priča nije baš dobra.

 

Manastirište – Marijan Cvetanović

 

Ovom Nišliji ovo je prozni debi i mislim da na njega može da bude vrlo ponosan. Za nekoga ko je inače alergičan na priče što emuliraju nekakav arhaični pripovedni ton i bave se vremenom turske okupacije na žanrovski način, moram da kažem da sam prilično bezbolno projurio kroz Cvetanovićevu viziju hajdučke Srbije koja kliza u kanibalizam. Ne tvrdim da me je autor ubedio u poentu priče, mislim da je horor element ubačen pomalo nasilno, ali konzistencija jezika i ekonomičnost pripovedanja čine ovo sasvim zabavnim kratkim štivom. Palac gore.

 

Noćna kretanja – Zoran Ćirić

 

Najveće ime u knjizi ostavljeno je za kraj i to sa dobrim razlogom. Konac delo krasi, govorili su stariji i pametniji od nas, a Magični Ćira ovom meandrirajućom pričom koja skoro ničeg žanrovskog u sebi i nema dokazuje da onomad Ninova nagrada nije slučajno isporučena u Nišvil. Noćna kretanja su maltene metodom toka svesti ispričana storija o uzimanju cijalisa od strane lokalnog univerzitetskog profesora, natrpana kontemplacijama, sociološkim i kulturološkim opservacijama ali i studijom karaktera koja je značajno složenija i višeslojnija od skoro svega ostalog u ovoj zbirci. Nije ovo priča sa jakom poentom ali ona do svoje „slabe“ poente stiže putem pretrpanim prilikama za analizu, meditaciju ili toplo osmehivanje verbalnim akrobacijama koje Ćirić izvodi u nastojanju da pre svega sebe, a zatim i čitaoca zabavi pišući o onome što je u suštini banalna svakodnevnica. Nema banalnog, ako čovek dovoljno gleda oko sebe i dovoljno misli o onome što vidi, rekao bih, ali siguran sam da bi Ćirić makar iz inata odbio da se složi da je ovo poenta koju njegova priča pravi. Sve u svemu, ovo je, bez sumnje književnost.

 

Što ponovo ište pitanje da li jukstapozicija ovakvih uradaka sa žanrovskim (mada najčešće maskiranim) pričama u ostatku zbirke više pomaže ili odmaže jednoj ili drugoj strani. Na kraju balade ponovo se, pored svih referenci na ratove i ina važna životna pitanja, ima utisak da većina autora u ovoj knjizi pribežište na posletku nalazi u formama koje su im prethodnici predali kroz istoriju žanra. U nekoliko slučajeva to rezultira vrlo zabavnim pričama, ali svrhovitost, svrha, utisak da smo upravo zagrizli u komadić nečije odlomljene duše – toga ovde i dalje ima premalo. Ili, drugim rečima, ako je sintagma „istinite laži“ zgodan sažetak ideje o tome šta umetnost treba da bude, onda možemo reći da dobar deo autora u ovoj zbirci – pa time i lokalne žanrovske scene – i dalje više voli tuđe laži od svojih istina. Ali trude se.

Zajednički svetovi

 

Goran Skrobonja je provukao prste kroz svoje duge, nauljene kovrdže. Emisija je trajala predugo, kamere kao da su imale beskonačnu količinu municije, a voditeljka beskonačnu količinu entuzijazma. Nadao se da posao neće trpeti zato što je pristao da čitavo popodne izgubi gostujući u emisiji ‘Leto na Adi’ javnog servisa Srbije. Konkurenti, novinari i tužioci su samo čekali na njegovu prvu grešku pa da se poput strvinara obruše na još živu lešinu njegovog mukotrpno građenog i donekle ilegalnog biznisa. E, prc, rekao je glasno u sebi.
 
Iz misli ga je trglo zvučno škrgutanje zubima sa njegove desne strane. Jugoslav Ćosić, voditelj sa televizije B92 je, kao i on gostovao u ovoj emisiji. Skrobonja je već posle prvih pola sata primetio da mladi čovek ima neku vrstu facijalnog grča, moguće refleksiju neke teške unutarnje borbe protiv razuzdanih ličnih demona (ili lošeg varenja) koju je Ćosić neprestano vodio.
 
Mučenik, nije mu lako, pomislio je Skrobonja. Ali, svako od nas ima svoje demone, podsetio se. Njegovi su bili dresirani da idu na spavanje kad i on, pa je to malo olakšavalo stvari, no Skrobonja je svoj nevidljivi krst na plećima nosio svakog budnog trenutka, bez hroptanja ali svestan težine koja ga je pritiskala.
 
‘Zašto nas provocira?’ procedio je Ćosić kroz stisnute zube. Skrobonja pogleda u smeru voditeljke. Nataša Miljković je veselo čavrljala sa Draganom Đilasom, najnovijim gradonačelnikom Beograda, ne obraćajući pažnju na ostale goste u improvizovanom televizijskom studiju na Adi Ciganliji.
 
Skrobonja se nije osećao isprovocirano. Ako ništa drugo, voditeljku je široko osmehivanje koje je koristila da komunicira sa prvim čovekom grada (bez očigledno ljudskih karakteristika) sprečavalo da mu postavi još neko od provokativnih pitanja kakvima je bio izrešetan u prvom delu emisije.
 
‘Kako to misliš?’ upitao je, više iz uljudnosti. Mladi ljudi ne poznaju vrednost mudrog ćutanja i insistiraju na komunikaciji, pa makar ona vodila samo ka frustraciji, suzama i suicidu.
 
‘Pogledaj’, rekao je Ćosić, dok su mu vilični mišići igrali poput razbludne trbušne plesačice, ‘Spala joj je jedna bretela! Čak i da je to slučajno, zašto je nije namestila??? I zašto onako zabacuje kosu kad joj pada preko lica?’
 
Ćosić je govorio sve uzbuđenije, a lice mu je poprimalo sve tamnije nijanse crvene boje dok su njime promicale neobjašnjive, neimenovane ali pomalo zastrašujuće grimase.
 
img154/6647/guiltygearx2reload4on4.jpg
 
‘Da…’, rekao je Skrobonja neodređeno i zamišljeno pogladio svoje dugačke brkove. Mladić je imao određene probleme, to je bilo van sumnje. Ipak, to nije nužno značilo da je i loš čovek. Sam Lucifer je znao koliko je Skrobonja u ratu susreo ljudi sa problemima, ljudi kojima u miru ne biste ni za živu glavu poverili da vam pričuvaju ćerku na par sati dok skoknete do swing kluba, a koji su mu postali bliži od mnogih članova šire porodice i kojima je nebrojeno puta stavljao sopstveni život u ruke. Nisu to bili loši ljudi samo zato što su imali probleme. Čovek nije loša osoba ako u ratu siluje, pali, pljačka i ubija – ako ništa drugo niste iz rata sa sobom poneli (a što je bilo skoro nemoguće, mislio je Skrobonja prisećajući se bele tehnike i sitne stoke koji su od mnogog skromnog soldata stvorili uspešne male privrednike i porodične ljude) onda ste barem naučili ovu lekciju. Rat je pakao. A kada si u paklu, pravila ne važe. I uostalom, voditeljka jeste bila dosta bezobrazna.
 
‘I, Gorane, sada se ponovo vraćamo Vama’, procvrkutala je Miljkovićka kao da je mogla da isprati tok njegovih misli. Skrobonja se refleksno osvrnu oko sebe. Niko drugi nije se ponašao kao da se išta neuobičajeno dešava. Dakle, ipak je bila koincidencija, nije mu se omaklo da glasno izgovori ono što je mislio u najpogrešnijem mogućem momentu, kao onomad u bosanskim vrletima, sa Alijinim snajperistima na drveću i pesmom stošezdesetica iz trećeg minobacačkog voda koja je krošnje kitila krvavim cvetovima… Čak i rat ima svoje tragedije. Svoje užasne tragedije. To što je morao da puca u leđa čitavom svom vodu jer bi sramota što su svi čuli ono što je u trenutku slabosti izgovorio mogla da mu uništi život, bila je jedna od njih.
 
Namestio je na lice zainteresovan izraz i spremio se za novo pitanje voditeljke koja ga je već satima iritirala insistiranjem da je kao dete morabiti trpeo razna zlostavljanja i da je to na neki način obeležilo kasniji razvoj njegove ličnosti.
 
Zlostavljanje je tako ružna reč, pomislio je. Kada si dete, sve posmatraš kroz igru…
 
‘Gorane’, rekla je voditeljka, za slučaj da je neki od gledalaca u periodu od tri sekunde protekle od njene poslednje rečenice zaboravio ime njenog sagovornika, ‘Vi ste danas sa nama da biste promovisali svoju novu zbirku kratkih horor-priča, zar ne?’
 
Perifernim vidom je registrovao nagli, gotovo tektonski pokret u gledalištu koje je sedelo na tribinama oko podijuma za goste. Neke majke refleksno privukoše decu bliže svojim telima, u nagonskom pokušaju da ih zaštite.
 
Naterao je sebe da se samo malo osmehne ispod brkova. Dobro je bilo setiti se kako još uvek deluje na neke ljude iako je poslednji put čoveka ubio u javnosti još krajem osamdesetih.
 
‘U pravu ste, Nataša, ovo je zbirka tematski povezanih priča, koje sve za centralni motiv imaju televiziju i…’
 
‘Ali ovo je prvi put’, upala mu je voditeljka u reč, ‘da se pojavljujete u ulozi urednika, a ne samo autora, zar ne? Zar ne?’
 
Ćosić je bio u pravu. Ona jeste provocirala. Bretela joj je i dalje bila spuštena a Skrobonja uhvati sebe kako je zamišlja na nekom polju prekrivenom kratkom, redovno šišanom travom, u smiraj dana, kako čučeći raširenih nogu mokri kroz skupe hulahop čarape.
 
Protresao je glavom da razbistri oči koje su mu se lako zamaglile.
 
‘Ne, zapravo, ne, moja urednička karijera proteže se još na kraj osamd…’
 
‘Gospodine Skrobonja’, upade mu voditeljka opet u reč, podižući odsutno bretelu i puštajući je da ponovo koketno padne niz nadlakticu, ‘nema sumnje da je to fascinantno, ali da razjasnimo ovde stvar koja zanima sve naše gledaoce – vi se horor književnošću bavite jer ste kao dete bili seksualno zlostavljani?’
 
‘Ne, ja…’
 
‘Ovo je hipoteza koja je već u mnogo slučajeva dokazana’, nastavila je voditeljka. ‘Čak i veliki broj autora iz Vaše zbirke, koja samo što je izašla, priznao je u javnosti da nema umetničke motive za stvaranje ovakve proze, da su njihove pobude mnogo niže, da je ovo za njih pre svega terapija!’
 
‘Ako dopustite…’
 
‘Terapija u kojoj sopstvenu iskrivljenu psihu koriste kao ogledalo koje postavljaju pred čitaoca kako bi ga uvukli u vrtlog ličnih košmara nakon čega im se sve vraća u lice kao bumerang!!! Zar nije ovo tačno, gospodine Skrobonja?’
 
Šta, pomisli Skrobonja.
 
‘Šta?’ upita Skrobonja
 
Kada mu je njegov izdavač poslao informaciju da će dobiti priliku da knjigu promoviše na državnoj televiziji, nije znao da će stvari ovako izgledati.
 
‘Kasnije ćemo se vratiti Vašem slučaju, nemojte nikud da odete, razgovor sa Vama je uvek zanimljiv’, cvrkutala je voditeljka, ‘ali ne smemo da zapostavljamo ni našeg drugog gosta.’
 
Okrećući se prema Ćosiću ponovo je zabacila kosu na onaj način.
 
‘Gospodine Ćosiću, Jugoslave. Smem li da Vas zovem Jugoslav, pošto smo kolege?’
 
Ćosić je stisnutih zuba piljio u voditeljkin dekolte i gotovo neprimetno klimnuo glavom.
 
‘Mora da je neprijatno stalno biti podsećan na neuspeh ujedinjena južnih Slovena u zajedničku državu i krvavi rasplet te avanture svaki put kada vas prozivaju kod zubara, Jugoslave zar ne?’ Voditeljka se cerekala, prevrćući po papirima koje je držala u ruci. Ćosić podiže prst kao da želi da joj odgovori, ali ona ga je ignorisala.
 
‘Dakle, kao kolega kolegu, želela bih da Vas pitam nešto o čemu čitav grad priča, a što ste Vi porekli i na suđenju. Da li je tačno da ste krivi za seksualno uznemiravanje koleginica na Vašoj televiziji? Da li je tačno da je Veran Matić platio ogromne sume novca samo da se stvar zataška i ne dođe do oštrog oka javnosti? Da li je tačno da su neke od tih sirotica, i nakon što su uzele novac i potpisale ugovor koji ih je obavezivao na ćutanje, ipak sa svojom pričom otišle u medije računajući da će im novac od ugovora za knjigu i televizijsku seriju snimljenu po njihovom životu pomoći da unajme dobrog advokata? Da li je Jugoslav Ćosić’, tu je podigla pogled i umesto u sagovornika zagledala se pravo u kameru ’silovatelj?’
 
img154/91/dizzyguiltygearlr8.jpg
 
Skrobonja je sa interesovanjem pratio razgovor između voditeljke i drugog gosta. Treći gost, beogradski reper Đus je sedeo u svojoj stolici i hladio se primerkom Hupera koji je držao u ruci. Skrobonji je još od početka emisije bilo čudno što mladić ima na sebi košarkaški dres, bermude i papuče za plažu, ali i bele, pamučne čarape. Zaštita od promaje, brate, bio je odgovor koga je dobio od dobro raspoloženog muzičara.
 
‘Jugoslav Ćosić’, započe svoj odgovor Jugoslav Ćosić ‘Jugoslav Ćosić nije…’
 
‘Sada moramo da napravimo malu pauzu za reklamni blok’, prekinu ga voditeljka veselo. ‘Nemojte nikuda da idete, ovo je Leto na Adi javnog servisa Srbije. A mi se vraćamo posle ovih reklama!’.
 
 
***
 
Skrobonja, Ćosić i Đus duvali su u veceu, čekajući da se pauza za reklame završi. Džoint, koga je Đus izvukao od nekud iz svojih bermuda išao je iz ruke u ruku. Skrobonja je mislio da je osetio neki neodređen mošusni vonj na cigaret-papiru u koji je droga bila zamotana, ali sada ga je nestalo. Bogata aroma dima kanabisa i osećaj mišića na leđima koji su se jedan po jedan opuštali popravljali su mu raspoloženje. Dopadao mu se Ćosić, način na koji je nemo kolutao očima u pravcu voditeljke, pokušavajući da smisli odgovor kojim bi na najbolji način demantovao njenu, uostalom sasvim istinitu priču, čak i nakon što su reklame počele, a kamere bile okrenute ka kupačima na nudističkoj plaži ne bi li i kamermani zaradili neku crkavicu tezgareći sa strane.
 
Bio je to dobar momak. Čestit. Sa određenim problemima, možda ponekom pogrešnom odlukom koju je u životu doneo, ali, rezonovao je Skrobonja, onaj među nama koji nikada nije načinio pogrešan izbor, zaleteo se u tuđ atar, zabio se u pogrešnu rupu i pokušao da se opravda pijanstvom i smanjenom uračunljivošću za koju je kurva ionako sama bila kriva jer se onako oblačila i onako ponašala, neka se taj na Jugoslava baci prvim kamenom. A pod miškom imam vernu četrdesetpeticu spremnu da tog pederaša što baca kamenje na pošten svet počasti obrokom vrelog olova garniranim barutom. Skrobonja dopusti sebi osmeh pomislivši u koliko ga je situacija njegov muževni šarm i superiorna vatrena moć učinila pobednikom u diskusiji.
 
Dopadao mu se i Đus. Ne na taj način, žurno je dodao u mislima. Istina je da je mladić bio lepuškast i izvajan kao Apolon dugim vežbama u teretani, ali Skrobonju, kao čoveka pisane reči, najviše je fasciniralo otkriće poetike duboko usađene u svaku rečenicu koja je napuštala te čulne, jake usne. Pre ove emisije, Skrobonja je, kao i svi ljudi stariji od tridesetpet godina, smatrao rep muziku za čisto gubljenje vremena, neku vrstu bezvredne razbibrige za mlade, slično studijama filozofije ili humanitarnom radu, ali Đusova elokvencija, način na koji je spajao banalno i kosmičko u istom dahu, način na koji je ironizirao svakodnevnicu jukstapozicionirajući je sa urbanim stereotipima osamdesetih, govoreći o čamotinji života u predgrađima istovremeno dok bi kao iluzije ismevao ideje socijalne promocije i koncept univerzalne pravde, ovo ga je ubedilo da se radi o bratu po književnosti. O umetniku koji svoje reči nije stavljao na papir i uvezivao u knjige koričene ljudskom kožom (kao što je recimo bio slučaj sa poslednjom Skrobonjinom zbirkom kratkih priča), već ih je izgovarao u mikrofon i oko njih gradio čitave male filmove prepune krupnih muškaraca u trenerkama, koje je zatim objavljivao putem JuTjuba. Metodi su im bili drugačiji, pomislio je Skrobonja, ali snovi, želje, snovi i želje su im bili isti. Bili su braća.
 
A bratska ljubav je okej, podsetio se kada ga je žacnuo ne sasvim jasan osećaj krivice zbog pomisli na kikboksere iz jednog od Đusovih spotova.
 
‘Dobra ti ova vutra’, reče Jugoslav. Na njega droga izgleda nije imala sasvim isti uticaj kao na Skrobonju – vilični mišići su mu i dalje bili jako stegnuti.
 
‘Još na početku osmog razreda
osnovne škole
Ja sam bio primer onih
Koji gandžu vole’,
 
odgovarao je Đus u stihu, prateći složenu kadencu svojih rečenica karakterističnim pokretima ruku. Skrobonja se osmehivao. Osećao je kako među njima trojicom nastaju čvrste, mada nevidljive veze, veze kakve se mogu stvoriti samo među muškarcima koji prolaze kroz zajedničko iskustvo, zajedničku traumu. Nagledao se toga u ratu. Neke od veza koje je tada iskovao sa drugim muškarcima kasnije su mu u životu dosta otežavale stvari. Ali nije ih se odricao. Ni zbog dosadnih novinara, ni zbog radoznalih ljudi iz tužilaštva, ni zbog… supruge.
 
‘Jebote, šta bih radio onoj Miljkovićki’, promenio je temu Ćosić, načinjući pitanje koje je svima bilo na umu ali se niko nije usuđivao da započne temu.
 
‘Bezobrazna je, zaista’, složi se Skrobonja.
 
‘Hajde mala skini sve,
gaćice i brus,
izvukla si premiju,
odradiće te Đus’
 
složio se Đus sa njima dvojicom uzimajući ogroman cug iz dobrano razgorelog džointa.
 
‘Čisto vaspitno’, nastavljao je Ćosić, ‘ne tvrdim da bih uživao u tome.’
 
‘Razumemo te, brate naš’, reče Skrobonja, tapšući ga očinski po plećima. Marihuana je i njemu razvezala jezik i učinila da prihvati način izražavanja mlađih generacija, do tada mu sasvim stran i nerazumljiv.
 
Đus i Skrobonja bučno udariše jedan drugom dlanom o dlan, dok je Ćosić jako vukao iz džointa.
 
‘Brate’, reče Đus, ‘A jesi provalio onog Didžej Ilasa tamo brate?’
 
Skrobonja shvati da je mladi reper govorio o beogradskom gradonačelniku koji je bio četvrti gost ali je i tokom emisije sedeo na suprotnoj strani podijuma, a u pauzi za reklame je imao sopstveni vece. Činjenica da je shvatio igru reči koju je Đus upotrebio da referiše na Đilasa, radovala ga je. Droga je zaista imala mnogo više pozitivnih efekata nego negativnih. Novine su toliko lagale o njemu i njegovoj navodnoj povezanosti sa beogradskim podzemljem, zašto bi bilo drugačije sa tekstovima o marihuani?
 
img154/8029/guiltygearblueblazou7.jpg
 
‘Pederčina’, složi se Skrobonja. ‘I nesrbin, kakvo mu je to ime, Ilas? Plus, čuo sam da ima firmu u Sarajevu. U, Sarajevu, ej bre!!!’ žestio se sve više. ‘U Sarajevu koje je temeljito rasrbljeno! On pare trpa u dupe sebi i svojim balijskim prijateljima ubosni, a mi ga birali za gradonačelnika Beograda!!! Jesam bre za to ja krvario po Bosni tri godine? Jesam se za takvu Srbiju borio?’
 
Đus ga je tešio, pružajući mi džoint za još jedan paf.
 
‘Brate, kapiram te, brate, ali skroz brate. Ta ekipa, ta mafija, Ilas, Beogradski Sindikat, onaj Tadić, Čeda, pa tajkuni, brate, to sve go peder i narkoman, šlihtaju se NATU i evropskim krvolocima, podmeću bulju na jedan, a uhvatili su Srbiju u svoje kandže i ne puštaju. Bar da su uveli red i podigli standard, brate, nego OTIMAJU, brate, kao da će sutra kraj sveta!’
 
Skrobonja je uzbuđeno klimao glavom. Bilo je istina, naravno da je bilo istina. Srbija nije bila ničija prćija da se na njoj ponaša osiono, kao da je njegova prćija. A ipak ovi… ovi… neljudi su se ponašali osiono… Kao da ih nije bilo briga za zakone, propise, narodnu volju. Dobro je bilo čuti to na državnoj televiziji, makar i u veceu, tokom pauze za reklame, od drogiranog repera. Ipak je bilo nade.
 
‘I ona bedevedesetdvojka, ustaška’, započe Đus ali mu Skrobonja brzim gestom dade do znanja da zaćuti, pokazujući očima prema Ćosiću.
 
‘Ma, ne mora zbog mene da se štrecate’, nasmešio se Ćosić, a to je bio jedan od strašnijih prizora koje je Skrobonja ikada video (a video je mnogo toga u ratu… i u miru) (ako se mirom mogu nazvati košmari prepuni isprepletanih pipaka neodređeno falusnog oblika i snovi u kojima ga je proganjao krupni crni muškarac sa nožem), ‘ja bih prvi zapalio tu televiziju, jebo im Veliki Brat mater incestuoznu. A da mogu jebo bi mater i onom Matiću i njegovim pederčinama što su sve pošteno odande razjurili…’
 
‘Momciiii’, začu se od napolje glas voditeljke. ‘Počinjemo za trideset sekundi!’
 
‘Ide nastavnica’ panično povika Đus, gazeći žurno džoint papučom. Sva trojica počeše da se prave nevešti. Ćosić čak i zazvižduka, ali je brzo prestao kada se susrete sa zapanjenim pogledima dvojice saboraca.
 
‘Tu ste’, razdragano će Miljkovićka, kada ih je ugledala kako nemo stoje sa rukama u džepovima u toaletu koji se jako osećao na kanabis. ‘Bili ste malo nevaljali, a?’ dodade vragolasto.
 
‘Ne, mi…’, poče Skrobonja žurno.
 
‘Grupna onanija nije zločin!!!’ nadglasa ga Ćosić žustro, gotovo besno. ‘U nekim primitivnim društvima ona se smatra čak i ritualom sazrevanja!’
 
U vazduhu se začu neprijatna tišina. Voditeljka se dražesno nasmeši i otrča prema podijumu dobacujući preko ramena:
 
’Hajde momci, na svoja mesta, idemo dalje sa programom.’
 
Pun mi je kurac ovog proseravanja, pomisli Skrobonja.
 
’Pun mi je kurac ovog proseravanja’, promrmrlja Jugoslav Ćosić, praveći čudne, stegnute pokrete glavom. Đus je potvrđivao klimajući, dok je proučavao đon svoje papuče i pokušavao da sa njega sastruže neizgoreli deo džointa u pederušu koju je nosio oko vrata.
 
’Deco’, reče Skrobonja, a okom svoga uma mogao je da vidi oblake kako se razmiču, da propuste Sunčevu svetlost. ’Ovo dalje ovako ne ide. Ako se slažete, ako imate dovoljno hrabrosti i ljubavi prema ovoj zemlji, slušajte me…’
 
***
 
’Ovo ti nikad neće proći’, rekla je moja žena, čitajući. ’Pa, Skrobonja čak i ne izgleda ovako kako ga ti opisuješ’
 
’Ljubavi, nauka je odavno utvrdila da žene nisu sposobne za apstraktno razmišljanje’, počeh ja strpljivo da joj objašnjavam. ’Kažu da bi to ometalo vršenje vaših majčinskih dužnosti’.
 
’Kakvo apstraktno razmišljanje’, bunila se ona bespomoćno. ’Skrobonja čak nema ni brkove a kamoli dugu, nauljenu kovrdžavu kosu.’
 
’Nauka, dušo’, rekoh ja sa puno ljubavi. ’Sa naukom ne vredi da se raspravljaš. Ti možeš da misliš da umeš apstraktno da razmišljaš, ali eksperimenti na vodozemcima su nepobitno utvr…’
 
’I šta uopšte pokušavaš ovim?’, prekinu me ona. ’Jesu li oni pederi ili svi žele da opale Natašu Miljković?’
 
’Zaista!’, uzviknuh, kao da je ona upravo počinjala da shvata smisao priče, uprkos neumoljivom stavu nauke, ’Jesu li oni PEDERI ili svi žele da opale Natašu Miljković!!! Sad razmišljaš kao muškarac, ženo!!!’
 
Moja žena je ćutala i posmatrala me.
 
Ja sam ćutao osmehujući se.
 
’I…’, poče ona, ’jesu li?’
 
’Šta?’ upitah.
 
Njeno lice poprimi izraz intenzivne nestrpljivosti.
 
’Pederi!’ uzviknu ona. ’Ili žele da opale Natašu Miljković!!!!’
 
’To je lažna dilema koju samo žena može da shvati kao suštinsko životno pitanje’, rekoh ja važno. ’Reći ću ti samo da ljubav koju njih trojica osećaju jedan prema drugom ne može da se poredi sa prezirom koji osećaju prema seksepilnoj, mladoj voditeljki javnog servisa. Ako ih to čini pederima, Sunčice, onda su oni pederi. Ali to ne znači da će joj dopustiti da stoji pred njima i drsko ih provocira svojom bretelom.’
 
’Nisam znala’, nešto mirnije će ona, ’da se ložiš na Natašu Miljković. Uvek si pričao da je ona treća liga u odnosu na Oliveru Jovićević. Plus taj fetišizam bretela… Koliko toga još o tebi ima što ja ne znam?’
 
Kad bi samo znala, pomislih ja zadovoljno.
 
’Nataša Miljković zonska liga, bre, i to borba za opstanak pri dnu tabele. A to za bretele, to ja samo onako, da skrenem misli sa njenih stopala…’
 
’Stopala?’ reče moja žena iznenađeno i ne malo radoznalo.
 
’Čitaj dalje!!’
 
***
 
Emisija se i posle reklamnog bloka nastavila u istom stilu. Voditeljka se ulizivala Draganu Đilasu preko svake razumne mere, upućujući mu značajne poglede i dopuštajući mu da priča o čemu god je želeo. Most preko Save, spaljivanje romskih geta ispod Gazele, investicije u džinovske tržne centre i salone automobila, Dragan Đilas je pričao o ovim stvarima sa sjajem u očima i jednom rukom diskretno zavučenom u džep na kome je bez sumnje imao probušenu rupu baš za ovakve prilike. Bilo je teško reći, mislio je Skrobonja, da li mu se dizao na samog sebe ili na razvratnu voditeljku emisije.
 
img154/6460/guiltygearsxxss1gy7.jpg 
’Kako sere’, smejao se Đus drogirano, a Jugoslav Ćosić je ozbiljno potvrđivao glavom, dok su mu se žile na vratu napinjale.
 
’Sere. Nakrali su se para u Beogradu poslednjih osam godina a onda su rastezali tri meseca izbor novog gradonačelnika da pobrišu sve tragove svoje prljave trgovine i korupcije, za slučaj da onaj retard Vučić ipak pobedi. Ima s jeseni da napravim ciklus emisija o tome… ako mi onaj lupež Matić dozvoli.’
 
Skrobonja je bio fasciniran time kako je voditeljka, očigledno prateći instrukcije Aleksandra Tijanića koji je sedeo nekoliko metara dalje, izvan vidokruga kamere i jeo ćevape, vešto plela mrežu poluistina, insinuacija i čistih opsena, kojom je javnost Srbije prikovanu za ekran ubeđivala da su za sva zla u društvu krivi baš njegovi čitaoci. Bilo je morbidno, pogrešno, naprosto odvratno, ali nije mogao da ne bude fasciniran.
 
’Dakle, gospodine Skrobonja, utvrdili smo da je Milošević voleo Stivena Kinga i Klajva Barkera, homoseksualca’, dodala je naglašavajući ovu reč. ’Što nije nikakav greh ali treba javno da se kaže. Ove podate ste nam prećutali na početku emisije kada ste se zaklinjali da su ljubitelji horora intelektualci i literate ne suviše različite od običnih ljudi.’
 
Na ovo nije imao spreman odgovor. Naročito jer se nije sećao da su spominjali Miloševića ili Kinga ili Barkera do ovog momenta.
 
(…)
 
’Vi ozbiljno pokušavate da mi kažete da izuzetno visoka nezaposlenost u Srbiji i uvozno-izvozni deficit nisu povezane sa vašim spisateljskim i uredničkim delovanjem? Nije li baš vaša knjiga Tihi Gradovi opisivala Srbiju kao pustoš, bez dečijeg smeha, ljubavi i nade?’
 
(…)
 
’Tačno je da policija danas bije demonstrante, gospodine Skrobonja, da ih prva napada, ubija nenaoružane ljude i mlati novinare sa jasno istaknutim legitimacijama, ali pomislite na trenutak – šta je alternativa? Povratak u devedesete? Nova epoha zločinačkog Miloševićevog režima? Novi život imperije tame čiji ste i sami bili arhitekta pišući svoje bolesne knjige i regrutujući njima svoje nastrane sledbenike? Ne, gospodine Skrobonja, uz svo uvažavanje za Vašu spisateljsku profesiju i sedu glavu, verujem da Vam Srbija jasno govori NE!’
 
Gledalište je eksplodiralo u spontani aplauz. Skrobonja se osećao poraženo. Nije mogao da dođe do reči. Nije mogao da odgovori. A i da je mogao, šta bi to promenilo? Kako bi gledaocima još uvek vlažnim od kupanja u Savskom jezeru i sa još uvek svežim ranama od Miloševićevog biča mogao da objasni da istoriju u ovom slučaju ne pišu pobednici već dileje koje nikada niko nije ozbiljno shvatao? Da je umetnost bila jedno, a političko spinovanje nešto sasvim drugo?
 
Nije bilo moguće, znao je da će i lajava voditeljka, i glavati Tijanić i beskičmenjačka publika razumeti samo jedan jezik.
 
’Momci’, nagnuo se prema svojim novim prijateljima, rukom prekrivši mikrofon-bubicu da ga u režiji ne bi čuli ’Da li ste još uvek za?’
 
Ćosić klimnu.
 
’Dobiće samo ono što su zaslužili. Ako je Srbija ovako teško bolesna, neka mi budemo lek. Ili barem milosrdni hitac u glavu.’
 
Skrobonji se grudi naduše od ponosa. I u Ćosiću je izgleda čučao pisac. Šteta je što smo se upoznali tek sada, pomislio je. I što nam je ovo možda poslednji put da vidimo Sunce.
 
Đus se i sam nasmeši.
 
’Brate, jutros sam israo govno lepše od nje. I pametnije. Uradimo to, brate, za hud i za Srbiju.’
 
img154/1179/guiltygearisuka1afu8.jpg
 
Skrobonja klimnu.
 
’Deco’, reče, osećajući svaku godinu svog teškog i opasnog života kako mu se poslednji put spušta na pleća. ’Čast mi je što sam vas upoznao.’
 
Razgrnuo je svoj mantil i iz pojasa izvadio automatski pištolj, pruživši ga Ćosiću.
 
’Za tebe imam samo tridesetosmicu koju nosim na nozi, brate moj’, reče Đusu, uz izvinjavajući gest.
 
’Ne treba, bate, imam svoj’, veselo će ovaj, vadeći veliki hromirani Tetejac iz bermuda.
 
’Tetka, bate?’ upita Ćosić ne bez zavisti. ’Ozbiljan si igrač.’
 
Skrobonji se oči ispuniše suzama dok je gledao dva lepa mlada čoveka različitih životnih priča kako poput najrođenije braće jedan drugom bacaju kosku pištoljima.
 
’Da sam imao takve poput vas kod Zagreba 1992. godine,’ prošaputao je obhrvan emocijama. ’Ustaše bi nam predale grad za manje od četrdesetosam sati.’
 
***
 
Posle gotovo devet sati opsade improvizovanog studija na Adi Ciganliji, policija je izvestila da je otpor terorista slomljen i da srpske snage ponovo kontrolišu celokupnu teritoriju republike. Privremena autonomna zona na beogradskom moru je izbrisana napalm-bombardovanjem a kratki ustanak ugušen u krvi.
 
Žrtava među civilima, reklo bi se nije bilo. Uplašeni taoci pričali su o tome kako su trojica naoružanih nasilnika uglavnom trošili vreme na vređanje Aleksandra Tijanića (i da je jedan od njih, onaj u papučama, pojeo njegove ćevapčiće) i ponižavanje Dragana Đilasa. Beogradski gradonačelnik je snimljen dok je na nosilima, bled kao krpa unošen u ambulantna kola. Navodno, pucano mu je u kolena, u aluziji na njegove veze sa organizovanim kriminalom. Trojica terorista su svoje pretnje voditeljki emisije, javno izrečene u kameru, uz dementno cerekanje, ipak ostavili samo u domenu verbalne kritike i mentalne gimnastike, što znači da bi, da su preživeli, nažalost mogli da budu optuženi samo za seksualno uznemiravanje, ne i za napastvovanje. Ipak, specijalne policijske snage nisu želele ništa da rizikuju.
 
Istraga će utvrditi da li su trojica gostiju emisije, inače javnih ličnosti sa dokazanim vezama u organizovanom kriminalu i policijskim dosijeima zbog nasilničkog ponašanja, verbalnog delikta i seksualnih napada, delovali organizovano ili spontano, ko im je dostavio oružje i da li je istina da je Dragan Đilas nudio procenat od svojih poslova u Beogradu tokom nastupajućeg mandata u zamenu za goli život i dopuštenje da se ponovo obuče. Aleksandar Tijanić je u prvoj izjavi za javni servis optužio policiju da nije slučajno pucala na njega i da će zahtevati od suda da utvrdi odgovornost ministra Dačića za njegovo ranjavanje u predelu debelog mesa.
 
Ovo su bile vesti. Kosovo je Srbija. Prijatno veče želimo.

Knjiga: Beli šum – Antologija priča o televiziji (prikaz napisan za fanzin Emitor)

Tematske antologije pripovedaka – ko im može odoleti? Ovo su bez sumnje bile reči koje su odzvanjale u glavi Gorana Skrobonje dok je kontemplirao pokretanje novog izdavačkog preduzeća, Paladin, koje je i, hvala na pitanju, pokrenuo i posvetio ga žanrovskoj (horor, naučna fantastika, slipstrim) književnosti pre nekoliko meseci. Za sada, prvi Paladinov naslov, „Beli šum“ je jedino izdanje domaćih autora u okviru ponude ali je model koji izgleda kao da će ostaviti značajnog traga u budućem radu ovog izdavača. Naime, „Beli šum“ je tek prva u najavljenom nizu tematskih antologija pripovedaka koje Paladin namerava da izda u dogledno vreme a kombinacija iskusnih, prekaljenih, čak etabliranih literarnih autora sa domaće žanrovske (i… one druge) scene sa početnicima i poletarcima ima zanimljivog potencijala. Za one matore i iskusne da vide jesu li još uvek erektilno sposobni i mogu li se po kvalitetu ali i senzibilitetu meriti sa mlađim snagama. Za one mlade i željne literarne karijere (u Srbiji!!! Pa zašto naprosto sebi ne pucaju u slepoočnicu??), ovo je prilika da uporede svoje mukotrpno sastavljane rane radove sa novim pričama starih kajli, ali i da dobiju toliko potrebni exposure širem čitateljstvu.

 

 

Hoću reći, fanzini su lepa stvar, čitao sam jednom jedan, ali sa bujanjem Interneta i generalnom pretumbacijom u sistemu vrednosti, pojavljivanje u pravoj knjizi koja se prodaje u pravim prodavnicama danas izgleda da ima skoro istu simboličku težinu kao što je imalo i pre desetak godina. Skrobonja, kao urednik ove i, pretpostavljam narednih antologija je prema tome, suočen sa jednim dosta zametnim uredničkim zadatkom: odabrati stvari koje su po nekim razumnim kriterijumima dobre za objavljivanje, koje će čitaocima doneti nekakvo literarno uživanje i navesti ih da preporuče zbirku svojim prijateljima, pa i da kupe naredne slične Paladinove zbirke, a da se opet od autora ne traži neki surov profesionalni kvalitet, što bi u startu zatomilo priliv sveže krvi i novih imena u ergelu. Deluje kao da je plutanje u žanrovskoj baruštini po tome prilično dobra ideja jer ovde ipak pričamo o literaturi kojoj se može praštati estetska retardiranost i književna nedopečenost, ako ona i pored njih uspeva snagom svojih ideja i originalnošću svoje vizije da u našem duhu proizvede titraje.

 

Ja nisam naročito poznat po praštanju i mnenja sam da se žanrovskoj književnosti valjaju udarati očinski nežni šamari sve dok se ne uozbilji i počne da isporučuje (između ostalog i) uradke koji će imati i silovitost ideja/ neukroćenost vizije ali i književne kvalitete one najtananije, estetske prirode. Ima to veze sa godinama i mrzovoljom, pretpostavljam. Kada pročitate nekoliko stotina priča koje na svojoj strani imaju samo ideje, dok vas bombarduju nepodnošljivom procesijom klišea, bedne karakterizacije i zanatske nezgrapnosti, naprosto počnete da žudite za nečim što bi se čitalo kao prava literatura, a što može ali ne mora doticati žanrovske erogene zone.

 

Dakle: „Beli šum“. Ova antologija pravi svoj prvi faul izborom teme. Da se razumemo, nemam ništa protiv tematskih antologija, au contraire, mislim da je uvođenje određenih ograničenja ili barem smernica kojih se moraju pridržavati svi autori jedan osvežavajući metod pristupa problemu sastavljanja zbirke pripovedaka domaćih žanrovskih pisaca. Disciplina u pisanju (ili uopšte) nije nešto što je Srbima previše svojstveno i nametanje tematske discipline može da bude zanimljiv način da se autori nateraju na promišljenije stvaranje. Pogotovo kad pričamo o žanrovskoj literaturi gde je savladavanje zanata jedna dosta nužna predispozicija za pisanje iole čitljivih dela.

 

No, Skrobonja je u postavljanju teme za zbirku otišao toliko široko da sam se još kad ju je najavio osećao kao da sam ponovo u osnovnoj školi a nastavnica za pismeni iz Srpskog zadaje temu ’dan koji ću uvek pamtiti’. Beli šum za svoju temu, naime ima ’televiziju’. Što je samo za malu, malecnu nijansu bolje od toga da je recimo kao tema izabran ’vazduh’ ili ’voda’ ili, šta ja znam, ’genitalije’. Zapravo, verujem da bi ovo poslednje dalo malo interesantnije rezultate, ali poenta je jasna: televizija je ne samo toliko sveprisutna u svačijem životu već dugi niz godina da deluje banalno uopšte pričati o njoj, već su i brojne simboličke konotacije televizije kao tehnologije, medija, kulture itd. tokom proteklih decenija iscrpno istražene u literaturi, umetničkoj i teorijskoj, tako da ponovno osvrtanje na njih deluje slično šibanju mrtvog konja. Koji je posle smrti nabijen na ražanj, ispolivan pivom i pojeden.

 

Srećom, nije sve tako crno pa je i pored te neinspirisane tematske smernice, ova zbirka donela i nekoliko interesantnih priča. Naravno, morao sam da pročitam i one ostale da bih otkrio koje su to, ali zahvaljujući toj mojoj žrtvi, vi sada ne morate da svakoj novoj priči pristupate sa zebnjom u srcu jer pred sobom imate nepristrasno i u ličnom ukusu objektivno utemeljeno moje mišljenje o svakoj priči ponaosob. Pa, da počnemo…

 

Petar Petrović

Ne Menjajte Kanal!

 

Nije baš dobar znak kada prva priča u zbirci u vama proizvede želju da knjigu zafrljačite prema otvorenom prozoru i mašite se daljinskog upravljača samo da biste malo smirili živce. Pretpostavka je da se na početak zbirke stavljaju bolje priče ne bi li se čitalac uljuljkao u lažni osećaj sigurnosti pre nego što mu u krilo izručite smeće kojim ste u očajanju popunili središnji deo antologije.  No, priča Petra Petrovića (ako je to uopšte pravo ime a ne pseudonim za recimo Skrobonjing psa!!!) bi me, da je, na primer bila predstavljena u formi televizijske drame, naterala da promenim kanal posle svega nekoliko minuta, što bi bilo krajnje cinično od mene s obzirom na njen naslov. No, po vladajućim zakonima cinizam je dopušten ako vam je život ugrožen.

 

Da ne preteram sa preterivanjem, nije ovo baš životnougrožavajuće štivo, čak je i solidno pismeno i ambiciozno sa svojim različitim perspektivama i seciranjem zbiljnosti rada u privatnoj televiziji tranzicione nam Srbijice, ali ova priča surovo pati od deficita svrhe. Zamršena mreža ličnih priča i neočekivanih koincidencija na kraju kulminira jednom neinteresantnom tragedijom, a osećaj da je autor sve ovo napisao da bi ironično prokomentarisao novokomponovanu estradu i biznis čitaocu ne da mira. Ne samo da je teško na bilo koji način brinuti za likove za koje i autora očigledno zabole njegova pseća stražnjica već mi i napor da se satiriše nešto što je mrtvo, sahranjeno i ni po čemu relevantno za trenutak u kome će bilo koji čitalac čitati ovu priču deluje kao jedan od uzaludnijih napora koje jedan pisac u Srbiji može da učini. Ne tvrdim da srpski pisci nužno moraju da budu politički i ideološki angažovani u svojim radovima, ali ako to već čine, bilo bi uputno da se barem bave nekom aktuelnom temom.

 

Adrijan Sarajlija

Hronovizija

 

„Hronovizija“ mi možda nije ugrozila život ali mi jeste nanela težak duševni bol, što je grehota s obzirom da se vidi kako je autor uložio mnogo truda da sklopi svoje lažne televizijske programe, agencijske vesti i editorijale. Ovo je školski primer priče koja je napisana tehnički kvalitetno a koja na mestu sadržaja ima toliko veliku crnu rupu da svaki put kad otvorim „Beli šum“ strahujem od implodiranja realnosti u stranice ove priče.

 

Kao što se da naslutiti iz ni malo dvosmislenog naslova, u ovoj priči je ’obična’ televizija obogaćena pronalaskom vremeplovne tehnologije, to jest ’hronoskopske kamere’ koja može da snima događaje iz, jelte, nekog drugog vremena. Autor se verovatno dobro zabavljao pišući vesti i programe, ali je i sam u jednom momentu primetio da bi ovo trebalo da budu samo prateći elementi za priču… koju je zaboravio da napiše. Globalna kataklizma koja je zatim na silu udenuta u vesti sa frekvencijom titraja čitaočeve duše nažalost rezonira vrlo slabo zahvaljujući potpunom odsustvu likova ili bilo kakve humanističke crte iz pripovedanja. Mogu da zamislim sličnu priču koja bi u nama izazvala osećaj indirektnog praćenja globalne drame i egzistencijalnu drhtavicu koju bi to proizvelo, što je, slutim bila namera autora, ali… nekako bi, u mojoj glavi tu priču napisao pokojni Kurt Vonegat…

 

Darko Tuševljaković

Anđeli na arhitekturi

 

Naslov ove priče u meni je proizveo prijatno seksualno golicanje, sugerišući mi da ću čitati o erotskim igricama studentkinja prve godine arhitektonskog fakulteta, ali onda sam se setio da ne čitam „Ugriz strasti“, nego „Beli šum“… Proklet bio, Darko Tuševljakoviću!!! No, Tuševljaković jeste napisao jednu od boljih priča u pomenutom „Ugrizu strasti“ pa sam bio spreman da mu i ovde posvetim dužnu pažnju i dobru volju. I nije razočarao!

 

Dobro, ne mogu da lažem, jeste razočarao, ali je, za razliku od prve dve priče iz ove zbirke, „Anđeli na arhitekturi“ makar pripovetka koja ima prave likove sa kojima čovek treba (i može) da se identifikuje, umesto nekakvog modernističkog, slipstrimaškog, ili kakvog drugog marifetluka. Uz to, Tuševljakovićev Beograd je, uprkos prisustvu naučnofantastičnih elemenata u narativu, prilično uverljiv, a tvrdo kuvani palp stil kojim je sve to napisano meni prija, mada slutim da ima mnogo ljudi kojima pretencioznost metafora i uličarska kontemplativnost idu na nerve. Sitne duše. Mislim, zašto se nervirati oko stila kada zaplet i rasplet priče daju mnogo ozbiljnije razloge za to. Tuševljaković je imao dobru polaznu osnovu kreirajući interesantan ljubavni… er… četvorougao među svojim protagonistima, ali očigledno nije znao kako da završi priču i poslužio se drevnim literarnim sredstvom: kad ne znaš šta ćeš, udri po vampirima. Slabo je to, preslabo preneseno iz jednog žanra u drugi i prilično obezvređuje solidno vođen narativ.

 

Oto Oltvanji

Večno tehnikolor mlad

 

Znate šta je strašno? Duhovi!!! Svako se plaši duhova umrlih predaka, čak i ako su za života bili sasvim kul i druželjubivi. Bilo bi baš fanki da napišem horor priču u kojoj ću ovu starostavnu stravu povezati sa nečim običnim, svakodnevnim, čak banalnim… Znam!!! Televizor!! Šta ako duhovi… izlaze… iz televizora!!! Sto mu gromova, neka mi neko donese pisaću mašinu, imam napad umetničke inspiracije!!

 

Dobro, Oto je solidan stilista i meni prija njegov način postepenog otkrivanja informacija čitaocu, ali dovoljno je da sami sebi tri puta ponovite frazu ’Ringu u Vojvodini’ pa da razumete zašto neke stvari ne bi trebalo da se razvijaju dalje od sinopsisa. Ako možete da uživate samo u solidnoj zanatskoj izvedbi, ova priča ima moje preporuke.

 

Vladimir Lazović i Ivan Nešić

Tabernakul od ružinog drveta

 

Lazović i Nešić udružuju snage i isporučuju jednu dosta stereotipnu horor pričicu koja uprkos tome sasvim dostojanstveno može da se smesti u prvih 20% na skali kvaliteta priča u ovoj zbirci. Dobro, stavljanje reči ’tabernakul’ u naslov je čisto kurčenje a i televizijski element priče je isforsiran (kad kažem „isforsiran“, mislim besramno pokraden iz filma „Predskazanje“), no uprkos ovim dvema zamerkama koje bi mi na nekom drugom mestu bile dovoljan razlog za podlo ismevanje i okretanje palca na dole, tandem iskusnih spisatelja se ovde može pohvaliti solidnom karakterizacijom i glavnim likom za koga me je, za promenu bilo briga. Pretpostavljam da se ovo može koristiti kao dokaz da žanrovska književnost i dalje poprilično zavisi od karakterizacije i dijaloga, a da bi slipstrim improvizatori možda trebalo da prvo prouče zbog čega su to Džojs, Kami, Barouz itd. bilo dobri pisci pre nego što se upuste u svoje poduhvate.

 

Vesna Ilić

TVmorfoza

 

Debitantkinja Vesna Ilić se nije zamarala Barouzom, Džojsom i Kamijem, već je radije dohvatila Kafku (priču „Preobražaj“, naravno) i zatim je u sub-borhesovskom maniru remiksovala satirizujući televizijsku kulturu (i nekulturu). Rezultati su za mene bili iznenađujuće uspeli, prevashodno, slutim jer se autorka dosledno držala Kafkinog naturalističko-melodramatičnog stila što je njenu ni po čemu suptilnu satiru učinilo upečatljivijom nego što bi se očekivalo. Naravno, ovde je problem što je ovo posle svega ipak reflektivno štivo koje se ne udaljava dovoljno od originala da bi izbeglo poređenje sa njim, a porediti se sa Kafkom je zajeban zadatak za bilo koga. Pre svega jer je taj čovek imao toliko prefinjen smisao za humor da se čovek od toga naježi. Vesna Ilić ima smisla za humor, ali taj humor za sada izaziva samo osmehe.

 

Đorđe Pisarev

Moj drug Bog ili 5364

 

Ova priča je na mene ostavila toliki utisak da sam sada morao ponovo da je pročitam da bih se uopšte setio o čemu se radi. Sreća te je kratka.

 

Dobro, i o čemu se radi? Ubijte me ako znam. Meni ovo deluje kao nekakva pseudoartistička proza koja se razbacuje referencama na zen, sofizmima i ispod žita provučenom satirizacijom telenovela da bi prikrila odsustvo životnih likova, zanimljivog zapleta, opčinjujućeg jezika, oštroumne poruke ili pamtljivih slika, ali moguće je da sam samo maliciozan. Da bih to utvrdio morao bih da je pročitam ponovo ali to bi već bilo previše. Prosto je neverovatno koliko je ovo kratka priča a koliko prostora u njoj deluje protraćeno na nesvrhovite opise… Dobro, idemo dalje, sledeći je Ilija Bakić, a to je čovek koga ipak smatram piscem…

 

Ilija Bakić

Statisti

 

Avaj… Avaj, ovo je po svemu sudeći neka od priča iz Bakićeve mračne prošlosti dok je još tesao svoje spisateljske alate. Sam zaplet i događanja su ajde-de, zanimljivi i ovo je jedna od otvorenije naučnofantastičnih priča u zbirci, koja povrh toga i ima neki stav suptilniji od ’gledaoci telenovela i slušaoci turbofolka su moroni, hehehe’, i dotiče se određenih egzistencijalnih pitanja, no stilski ovo je dosta nespretno. Posebno su dijalozi bolno neprirodni i zbog njih mi i likovi za koje bi donekle trebalo da me je briga deluju beživotno, nestvarno i u krajnjoj liniji ne potresa me njihova žalosna i cinična sudbina. Dođavola.

 

Vasa Pavković

Život na Marsu

 

Jedan od šačice pisaca od karijere u ovoj zbirci, Vasa Pavković može da se pohvali bibliografijom koja, ako računate njegove knjige poezije, traje skoro trideset godina, kritičarskim, priređivačkim i spisateljskim radom daleko izvan granica bilo kakvog žanrovskog geta i, generalno, mejnstrim renomeom koji može samo da pomogne zbrci poput „Belog šuma“. Uključivanje pisca poput njega u ovu zbirku (makar i sa pričom koja je, sudeći po imenu već objavljena u Pavkovićevoj zbirci priča „Moj život na Marsu“) možda će značiti privlačenje nestandardnih čitalaca, izvan uskog kruga žanrovskih zaluđenika.

 

A možda će joj naneti i nesagledivu štetu, nikad se ne zna, mešanje žanra i glavnog toka može da ima nesagledive posledice… Na sreću, Pavkovićeva priča je toliko loša da je teško poverovati da može da izazove išta više od blage želudačne iritacije. Na stranu nezanimljiv stil, i ova priča pati od sindroma pokušaja satirizacije televizijske i potrošačke kulture koji (sindrom), pak, pati od ozbiljnog slučaja svirepe impotencije. Dakle, patnja na kvadrat! S obzirom da je zbirka „Moj život na Marsu“ izašla 2005. godine ne mogu da nađem nikakvo opravdanje za diskurs koji bi možda bio aktuelan u 1995. godini. A, da, priča se inače ne događa na Marsu, za slučaj da ste se ponadali…

 

Spomenka Stefanović Pululu

Danilo

 

Iako se za Spomenkinu priču može reći da predstavlja još jednu varijaciju na televizor + duhovi = profit!!! formulu, nešto u njenom smirenom, skoro staromodnom stilu mi je bilo simpatično. Inače nisam nešto sentimentalan i priče u kojima se piše o babama, dedama i njihovoj unučadi će od mene pre dobiti istresanje nosa direktno u tanjir sa kornflejksom nego pohvalu u kakvoj pisanoj kritici, no ima ovde neke… ljubavi koja se da osetiti. Spomenka je uspela da me ubedi da su stari ljudi o kojima piše zaista ljudi od krvi i mesa istovremeno sa svojim statusom idealizovanih literarnih arhetipova babe i dede, a njihova briga za čeljad je delovala autentično i uverljivo. Možda bi priča bila  bolja da je ostavljena samo na ovoj naturalističkoj ravni, mada mi uvođenje motiva duhova i omažiranje jednoj od veličina srpskog glumišta nije toliko smetalo koliko nisam osećao da išta dodaje priči čiji je najbolji deo zapravo njena postavka.

 

Ranko Rajković

Konzument

 

Još jedan propisan pisac sa samostalnom zbirkom priča iza sebe i dobrodošao upliv ijekavskog, crnogorskog govora u ovu antologiju. No, pored sočnosti samog jezika, ova priča ne da nema bogznačime da se pohvali nego je skoro agresivno loša. Nisam siguran zašto tolika količina autora u „Belom šumu“ ima potrebu da siluje odavno do utrnulosti silovane teme. Da li je moguće da naš čovek živi pod staklenim zvonom i nije svestan da je umetnost nemuštog kritizerstva televizijskog konzumerizma ipak napredovala u poslednjih četrdeset godina? Takođe, šta je, za ime sveta, „popkorn muzika“?

 

Vladimir Kecmanović

Bajka

 

U principu, Kecmanović je ime koje u trenutnoj baruštini domaće književne kritike i publicistike može da proizvede najveći… er… spleš, s obzirom na foto-finiš dodeljivanja NIN-ove nagrade 2007. godine u kome mu je ovo prestižno priznanje za prsa izmaklo i na generalnu kontroverzu koju je njegov aktuelni roman „Top je bio vreo“ uspeo da izazove u javnosti. No, kao i u slučaju Vase Pavkovića, teško je proceniti koliko Kecmanović može da pomogne ili odmogne borbi za ozbiljnije prihvatanje žanrovske proze s obzirom da je njegova priča sve samo ne ozbiljna. Ne loša, ne nepodnošljiva, ali… Mislim, kada priča počinje rečima „Toma Spinoza je voleo filozofiju“, to je obično dobar znak da je vreme da bacite knjigu iz ruku (po mogućstvu u vatru, dezinfekcije radi) i prihvatite se kontrolera. Videoigre možda pretvaraju ljude u seksualne nasilnike i spree-killere ali makar nam ne vređaju inteligenciju pretvarajući se da su oporo savremene varijacije na narodne skaske, sa sve uzgrednim nejmčekovanjem prepotopskih telenovela, čisto da bi se udario i jedan sloj neobavezne ideološke kritike. Sve je u ovoj priči neobavezno, od karakterizacije koja je ne toliko arhetipska koliko nasilnička, pa do moralne pouke od koje dobijam erekciju gneva. Da li je moguće da Srbi otuđenost savremenog sveta mogu da pojme samo kroz referiranje na južnoameričke televizijske serije i pornografiju?

 

Dejan Stojiljković

Druga strana ponoći

 

Spas stiže iz Niša. Deksa se drži onoga što dobro poznaje, a to je pop muzika i njen istorijat i ovo je jedna solidno napisana priča koja prepričava neke značajne epizode iz istorije pop-kulture dok ih istovremeno ekstrapolira daleko u domen fantastike, ne bi li poentirala dirljivim simboličkim opservacijama. Fino se to odmotava, a mislim da je najveći problem ove priče to što nekome ko ne poznaje ili nema interesovanja za mančestersku scenu ona neće biti zanimljiva. To ne znači da će njena simbolika biti nedostupna i takvom čitaocu , ali naslućujem da će ga mnogo pre stizanja do poenti stražnjica već dovoljno boleti da to opravda dizanje ruku od priče. Ipak, autor je u pisanje uložio mnogo ljubavi, što ne možete a da ne primetite, dok je sa strane jezika i stila ovo jedno vrlo pristojno sočinjenije.

 

Dejan Ognjanović

Ko kosi a ko vodu nosi

 

Odmah za svojim sugrađaninom i imenjakom stiže i Dejan Ognjanović sa pričom koja me je prilično iznenadila. Ognjanovića znamo kao ljubitelja H.F. Lavkrafta i pisca koji u svom stvaralaštvu najčešće teži lavkraftovskoj egzistencijalnoj hladnoći i onostranoj stravi, ali sudeći po ovom uradku, pisanje humorističkog zombi-horora sa elementima folklora mu ide od ruke skoro bez napora. KKAKVN je osvežavajuće zabavna priča smeštena u južnosrpsku provinciju koja trpi problem zombi-invazije. Sam zaplet je manje bitan od sočnog stila i jezika kojima je priča urađena i, paradoksalno, iako je ovo po mnogo čemu najžanrovskija priča u zbirci, ona istovremeno deluje i skoro pa najubedljivije u smislu prikazivanja Srbije i Srba onakvih kakvi su a kroz prizmu žanrovske proze. Plus, humor u njoj je smešan. Dosta važan element ako se već laćate tog humora a ne želite od njega da poginete.

 

Ivana Milaković

Šta sve možeš s lešom kad se dosađuješ

 

Sudeći po sadržaju ove priče: da umreš od dosade. Ivana Milaković polazi od jedne naglašeno ekstravagantne premise a zatim uspeva da napiše spektakularno nezanimljivu priču u kojoj se najveći deo vremena nabraja sled trivijalnih radnji koje protagonistkinja izvodi prolazeći kroz nekoliko ni po čemu zanimljivih dana. Zamislite da sam ja napisao priču u kojoj taksativno navodim kako sam došao kući sa posla, nahranio mačke, pojeo picu, igrao se na Wiiju, proverio mejl, išao u WC da kenjam, gledao se u ogledalo nekoliko minuta brojeći sede u svojoj bradi, gledao Muzičku slagalicu itd. i to će i dalje biti zanimljivije od ovoga što smo dobili u Ivaninoj priči jer meni barem ispred vrata stana ne leži leš koga ne mogu da uklonim!!! Shvatam da je čitaocu bilo potrebno saopštiti da se protagonistkinja dosađuje (mada, mislio sam da je naslov priče dovoljan za to), ali izazivanje dosade u samom čitaocu je možda malo preterana mera. Kao i kod Tuševljakovićeve priče odozgo, i Ivana izgleda nije smatrala da je dovoljno što se zaplet zasniva na jednom naučnofantastičnom motivu pa je za potrebe zaključka u igru ubacila i fantazijsko- magijske elemente što je celoj priči unapredilo izgled otprilike koliko i transplantacija usana Nataše Bekvalac na telo nekog manje razvijenog škampa.

 

Milivoj Anđelković

Poslednja pobeda Kira Velikog

 

U toj divlje varirajućoj džungli stilova i glasova kakvu nam je pružila ova zbirka, Anđelkovićeva disciplinovana, skoro klasično kvalitetna proza je praktično šokantan element. Anđelković je ’pravi’ pisac, u smislu da je član UKS-a, ali i ’pravi’ pisac naučne fantastike što podrazumeva ne samo Internet-romane već i samostalnu zbirku priča „Zvezdana kapija“. Njegova klasična naobrazba s jedne i dosledno decenijsko interesovanje za naučnu fantastiku sa druge strane rezultirali su jednom od boljih ako ne i najboljom pričom u ovoj zbirci.

 

Da se dogovorimo, nije ova priča nešto zbog čega bih proglasio ljudsku rasu vrednom spasavanja ili tako nešto, ali jeste čista, nepatvorena naučna fantastika, čak antiutopija koja sa jedne strane deluje staromodno, u smislu discipline stila, a sa druge sveže jer motive telekomunikacione otuđenosti i promiskuitetnog konzumerizma, koje ostale priče iz ove knjige mahom nespretno bacaju prema zidu sa nadom da će se nešto za njega i zalepiti, uspeva da predstavi na svež, potentan način. Humanistička crta ove priče koja odaje strast i želju za životom je dodatno preporučuje, čak i uz usvajanje primedbe da tu ima i nešto patetike. Patetika, da, ali dovoljno plemenita. Krajnje nemoderna priča u ovom okruženju, možda i nezabavna, ali priča od koje ostale imaju šta da nauče.

 

Jovan Ristić

Barbara i prijatelji

 

Joca me je, sa svoje strane, prilično neočekivano kupio pažljivo nehronološki pričanom pričom o raspadu porodice i likovima koji su u suštini dobri ljudi, ali ipak ljudi i samim tim pate od nedostataka koji na kraju mogu biti fatalni. Generalno nisam neki preteran ljubitelj priča o deci koja pate dok im se roditelji svađaju jer je to nekako previše jednostavna emotivna ucena, a ceo podzaplet sa srpskim ratnim zločincem u Hagu je diskutabilan sa strane nužnosti da bi se priča ispričala, dok je zaključak suviše zbrzan za moj ukus, ali karakterizacija, portreti likova i emotivna ubedljivost njihovog beznađa i/ ili arogancije su mi bili dovoljno snažni da dobro u ovoj priči prevagne nad lošim.

 

Marko Pišev

Direktan prenos

 

Piševa hvale na sve strane povodom njegove samostalne zbirke priča „Fotofobija“, što me podseća da bi trebalo da se potrudim da i nju pročitam. Vele da su priče u njoj znatno bolje od ove koju je odmerenim šutom plasirao u Skrobonjino naručje.

 

„Direktan prenos“ je priča koje ima jednu neobuzdanu, pankersku energiju i koliko-toliko zabavnu premisu o oživljavanju Minimaksa i (Mini)Maksovizije u paklu, ali nisam siguran koliko sve to na kraju uspeva da se odlepi od ovih na prvu-loptu zavodećih elemenata i isporuči nešto što će čoveka držati i kad zaklopi stranice knjige. U stvari, siguran sam: ne uspeva. Nije nezabavno dok traje ali autorova odluka da imena protagonista zameni pseudonimima odvlači ga u vode jeftinije satire, dok je eksplozivna smeša seksa i umiranja ipak izvedena suviše rutinerski, suviše (negativno) žanrovski a da bi to bilo zadovoljavajuće. Svaka čast za sirovost, ali Balard nije umro da bismo se mi zadovoljili ovim.

 

Pavle Zelić

Meso naše braće

 

Pavle je jedno od najprijatnijih iznenađenja „Belog šuma“ naprosto zato što nisam znao da u sebi drži ovakve priče koje u dobroj meri osvajaju svojom surovošću. „Meso naše braće“ je palp u onom dobrom smislu, eksploatacijska proza koja bez stida i srama priča o stereotipiziranim urođenicima u Africi i stereotipiziranim belim vojnicima što se sa njima bakću, ali ispripovedana tako da sve to ima glavu i rep, da ima jasne ako već ne previše inovativne simboličke poente i da na kraju paralela sa King Kongom koja se da povući zapravo provocira čitaoca da sam sebi postavi više političkih i filozofskih pitanja nego što bi se očekivalo od palpa. Takođe, solidna (mada, razume se, plošna) karakterizacija i ubedljivo jezovit susret sa onostranim.

 

Goran Skrobonja

Do poslednjeg

 

Gazda za kraj isporučuje onakvu priču kakva se u zbirci ovog tematskog interesovanja naprosto morala pojaviti: reality show zasnovan na tome da ljudi iz njega ispadaju sve dok ne ostane jedan pobednik na kraju, izmeće se u svoju zlokobnu verziju u kojoj je onaj poslednji pobednik samo utoliko što je jedini ostao živ. Samo… koliko dugo? Skrobonja priču vodi disciplinovano, dajući joj priličnu količinu lokalnog (balkanskog) šmeka, ne gubeći se previše u objašnjavanjima ili elaboracijama stvari koje je bolje ostaviti samo u naznakama. Moj problem sa ovom pričom je isti kao i problem koji imam sa samim šouom „Veliki brat“ – apsolutno me boli dupe za učesnike i činjenica da se ovde međusobno jedu i kasape na gnusne načine me ne potresa više od činjenice da se u stvarnom životu psuju i vređaju. No, pretpostavljam da za nekoga sa manje probirljivim ukusom, ova priča, solidno napisana, može u neku ruku da bude ispunjenje sna.

 

 

I to bi bilo to. Kada se podvuče crta, utisak je da je tematska orijentacija zbirke na kraju u dobroj meri bila generator problema jer mnogo priča pati od toga što pokušava da kritikuje stvari koje su odavno iskritikovane na elokventnije i ubitačnije načine, a što je moglo biti izbegnuto da je tema zbirke odabrana na drugačiji način. Mejnstrim pisci koji su učestvovali u ovom projektu mu mahom nisu doneli ništa dobro, uz izuzetak Anđelkovića koji, nevezano za to da li vas njegova ’klasičnija’ naučna fantastika pomera ili ne, ipak ovde mlađariji drži lekcije iz pismenosti.

 

Naravno, nije uopšte sve tako crno kako možda deluje posle svih ovih mojih napora da budem duhovit izlivajući ogromne količine cinizma po autorima i njihovim radovima. Pored nekoliko priča koje sam pohvalio zbog svežine, veštine ili ljubavi, slobodno se može reći da je dobar deo naslova ovde sasvim čitljiv ukoliko vam standardi nisu postavljeni na visok nivo. Problem je, naravno u tome što žanrovska proza i žanrovski čitaoci ne treba da se zadovoljavaju spuštanjem lestvice i literaturom koja je samo umereno zabavna i samo umereno klišeizirana. Na nekoliko mesta u ovoj zbirci vidimo da ona može mnogo više od toga. Uzgajajmo ove tendencije jer pisanje radi pisanja i čitanje radi čitanja su na kraju krajeva najbolji način da obezbedimo da generacije koje dolaze ne osete potrebu ni da pišu ni da čitaju.