Pročitani stripovi: The Green Lantern Season 2

Pročitati svih dvanaest brojeva maksi serijala The Green Lantern Season 2 u jednom dahu je iscrpljujuća aktivnost koja čoveka može da ostavi na kolenima, shrvanog delimično i emocijama ali delimično i intelektualnim naporom potrebnim da se samo isprati suludo brz tempo odvijanja priče i pronikne u neverovatnu gustinu i slojeve ideja, koncepata, referenci, revizija, rekonstrukcija, na kraju teza sa kojim nas autori ostavljaju posle dvanaeste epizode, uspostavljajući novi status quo i beležeći još nekoliko mitološki spektakularnih događaja u životu Hala Jordana, najveće Zelene svetlijke koja je ikada živela u bilo kom multiverzumu. A sa druge strane, to je maltene jedini način da se ovaj strip čita. Kao i sa prvom sezonom, čitanje The Green Lantern Season 2 je trka sa sopstvenim intelektom koji mora da upija i raspakuje poplavu simbola, poruka, slika i ideja, a sve to simultano sa praćenjem radnje koja se odvija na više planeta, u više univerzuma i na više ravni stvarnosti, sa događajima koji bukvalno menjaju čitave kosmičke koncepte iz korena na prostoru od pola strane, pa još da svakom od neverovatnih crteža Liama Sharpa poklonite dovoljno pažnje pitajući se usput ima li uopšte ikakvih granica za ovog čoveka.

Za Sharpa i scenaristu Granta Morrisona, The Green Lantern Season 2 je bio poslednje „ura“, možda i doslovno u smislu rada za DC. Morrison je pominjao da više neće raditi za DC, čak i da je napisao deo scenarija za nastavak kultnog Arkham Asylum ali da je onda taj projekat stavio na led jer mu rad na televiziji oduzima previše vremena. Utisak je, sudeći po recentnim intervjuima, da je Škotlanđanin vrlo zadovoljan radom sa televizijskim produkcijama, pogotovo što se radi o adaptacijama njegovih autorskih stripova, pa je i zarada tu solidna, a kako je DC u poslednjih godinu dana ozbiljno potresen kadrovskim masakrom, nije prevelika spekulacija ako kažemo da mu se ne da da se previše cima oko dalje saradnje sa ovim izdavačem. Morrison nije sasvim napustio strip, koliko prošle nedelje je izašao prvi broj BOOM! miniserijala serijala Proctor Valley Road koji on piše zajedno sa Alexom Childom, ali je prilično očigledno da mu je sledeća velika ambicija da piše Doctor Who i reklo bi se da strip-karijera ovde prelazi u niži nivo prioriteta. Uostalom, nismo dobili ni novu epizodu Klausa pred kraj 2020. godine, a to valjda sve govori.

Na sve ovo treba se setiti i da je The Green Lantern Season 2, isprva planiran kao dvanaestodelna priča – kao i prva sezona* – u nekom prošlogodišnjem pandemijskom momentu bio redakcijskim ediktom skraćen na osam, pa je Sharp prijavio da on i Morrison pakuju još više radnje po kvadratnom milimetru stranice ne bi li se od Hala Jordana oprostili sa stilom. No, sile-koje-drmaju su na kraju umilostivljene i serijal je, posle kraće pauze ipak vraćen na originalnu dužinu, ali to nije zaista ublažilo intenzitet pripovedanja.

*osim što je prva sezona samo tehnički imala dvanaest epizoda, a zapravo ih je bilo šesnaest…

Hoću reći, Morrison i Sharp su se od Hala Jordana oprostili zaista za sve pare. Narativ prve sezone je već bio kompleksan i natrpan svim i svačim, sa naučničkom metodičnošću ali i ludačkom opsesivnošću analizirajući i ritualno spaljujući sve u vezi sa ovim dugovečnim DC-jevim likom, samo da bi u foto-finišu Jordan ipak trijumfovao, vraćajući se svojoj najčistijoj suštini i vaspostavljajući se kao jedinstven entitet u ne samo jednom univerzumu. Trik koji su Morrison i Sharp izveli nije jednostavan i zahteva veliku dozu mađioničarske veštine i odvlačenja pažnje, a druga sezona bila je utoliko komplikovanija što smo nakon prve naučili gde treba da gledamo i na šta da obratimo pažnju.

No, svejedno je, jer koliko god da ste pažljivi i skoncentrisani dok čitate The Green Lantern Season 2, ne pomišljajte da je ovo narativ koga možete obuhvatiti jednim pogledom. Prva sezona nam je dala smernice u smislu toga šta možemo da očekujemo, ali druga je onda samo dodala gas i ovde je svaka tabla neka vrsta zagonetke, ili još gore, zbirke zadataka gde se prvim čitanjem otkriva tek prvih par slojeva značenja, simbolika i referenci, a naredna čitanja garantuju sasvim druge perspektive i tumačenja.

Ovo je u neku ruku apoteoza „čistog“ artizma, kreiranje diskurzivnog umetničkog dela koje, istina je, nešto govori, ali koje je zaista, dok se čitaoci ne pojave, skoro kao nekakav Šredingerov mačak ili tačnije, čitav čopor Šredingerovih mačora, razdvojenih svojim kvantnim stanjima, koji će svoje stvarno ovaploćenje dočekati tek kada ih neko pročita i svojim intelektualnim radom u njima prepozna jedno od značenja. Da se to odvija u medijumu superherojskog stripa, ne baš – u proseku – najintelektualnije literature u istoriji čovečanstva, je već stvar za novine, ali da Morrison i Sharp to sve rade a da je svaka stranica nabijena obožavanjem medijuma i slavljenjem njegovih prepoznatljivih svojstava, bez i prisenka snobovske potrebe da se napravi odmak od stripova-za-klince, to je ono što čini The Green Lantern Season 2 važnim radom.

Morrison je, nakon svog dolaska u DC pre sad već tri decenije, u predgovoru za prvi broj Doom Patrol koji će pisati sledećih nekoliko godina, nabrajao svoje uzore i, dobronamerno, ali sasvim decidno pokazao da on ne dolazi iz superherojske priče. Maya Deren i Jan Švankmajer, Dada i nadrealizam su u to vreme bili tuđinski koncepti za nešto što je nominalno bio superherojski strip, ali Morrison čak ni tada nije odavao auru art-snoba koji je došao da glupave superherojske čitaoce nauči šta je umetnost. Tri decenije kasnije, The Green Lantern Season 2 je strip koji prevashodno govori o istoriji Green Lantern i ličnosti Hala Jordana, zatim o DC-jevom superherojskom stripu i američkom „fantastičkom“ stripu uopšte, pa onda i o fantastici, naučnoj, nenaučnoj, palp i drugog tipa, a na kraju o kosmosu, vremenu, politici i identitetu, i sve ovo dolazi sasvim organski iz materijala koji su drugi kroz decenije kreirali a koga će Morrison i Sharp, kao neki vrhunski nadareni rudari, prokopati, prevrnuti, naći u njemu značenja, poente i pančlajnove koji su se uvek nametali samo niko nije bio dovoljno smeo da ih i napravi.

O čemu se radi u The Green Lantern Season 2? Ako je prva bila o tome da se definiše šta Hal Jordan jeste, kroz redukovanje njegovog lika na praktično suprotnost a onda inverziju koja će u prvi plan staviti njegovu jedinstvenost i snagu volje, druga sezona počasni krug u kome se karakter Hala Jordana još jednom brusi do dijamantske čistote, dodajući volji i pregršt ljubavi, sa neprebrojnim pojavljivanjima likova što su kroz decenije tvorili njegov partikularni ansambl, ali i sa jednim naglašeno revizionističkim pristupom istoriji koji nije, kako to često ume da bude u superherojskom stripu, „novi scenarista ignoriše ono što su radili prethodni i smišlja svoj status kvo“. To bi bilo suviše jednostavno za Morrisona u drugoj i trećoj deceniji dvadesetprvog veka, a koji je, uostalom, taj pristup diplomirao već početkom devedesetih. Današnji Morrison i Sharp se sasvim svesno igraju unutar međa koje su postavili drugi i ruše unutrašnje granice, nalazeći autonomni prostor i kreativne prilike u konceptima koje prihvataju kao utemeljenu istoriju Green Lantern ma koliko onda negde delovala glupo ili neiskupljivo zastarelo.

Utoliko, neke od stvari koje su najočiglednije su ponovno vraćanje Morrisonovoj dugovečnoj opsesiji maštovitošću, razobručenom kreativnošću koju superherojski stripovi imanentno poseduju ali koja zna da bude potisnuta na ime korporacijske politike i zavodljivosti sapunske opere. Utoliko, The Green Lantern Season 2 poseže u neke od zaista starih koncepcija iz vremena kada je serijal tek definisao svoje granice i senzibilitet. Jedna od najuočljivijih je svakako to kako Morrison dopušta Jordanu da krši „pravila“ vezana za korišćenje prstena Zelenih svetiljki, predmeta koji je poslednjih par decenija profilisan prevashodno kao „oružje“ dok su Zelene svetiljke, „kosmički policajci“, profilisane više kao militarističke, vojne trupe. Ovo je u velikoj meri bilo prisutno u radovima Geoffa Johnsa koji je na kraju krajeva i insistirao na tome da prstenovi koriste emocije kao „municiju“ i na ratovima „vojski“ različitih boja.

Morrison je sa The Green Lantern Season 2 veoma u anti-Johns modu, dajući prstenu (i lampi koja ga napaja energijom) mnogo više dimenzija, pretvarajući ga maltene doslovno u „ispunjavača želja“ radije nego mašinu-koja-pravi-konstrukte-od-čvrste-svetlosti, praveći vrlo jasne vizuelne aluzije na Aladinovu čarobnu lampu, a čiji je koncept, kažu, dosta značajno uticao na Billa Fingera i Martina Nodella kada su kreirali Green Lantern. Green Lantern je, po Nodellovim rečima, nastao kada je crtač odgledao operu Prsten Nibelunga i u originalnim radovima iz četrdesetih bio je ovo strip u velikoj meri oslonjen na (svemirsku) magiju, radije nego na (spekulativnu) nauku. Da se Morrisonu, praktikujućem magu, ali i ateisti, dopada ideja magijskog superheroja, kome su volja i naglašena individualnost osnovno oružje valjda ne mora ni da se naglašava, pa je The Green Lantern Season 2 sasvim razložno čitati kao ponovno uspostavljanje magije (ovog) stripa, u prenesenom i doslovnom značenju. Uostalom, treba se setiti i da je Hal Jordan, iako često smatran za „najdosadniju“ Zelenu svetiljku na ime svog stereotipnog karaktera belog, strejt muškarca sa mačo profesijom test-pilota, Morrisonu blizak jer je tvorevina Johna Broomea, a koji je i sam u šezdesetim godinama vredno radio da ovom nominalno naučnofantastičnom stripu, da snažnu magijsku dimenziju.

Ako nije neko iznenađenje da će Morrison prihvatiti tuđe ideje koje voli, svakako je osvežavajuće videti ga i kako uzima tuđe ideje za koje se danas smatra da baš nisu funkcionisale, a onda od njih pravi smislene podloge za svoju priču. Konkretno, još je Steve Englehart imao ideju da stari Čuvari univerzuma – „šefovi“ Zelenih svetiljki – odlaze i bivaju zamenjeni novom, jelte administracijom. Morrison i Sharp, ne zaboravljajući da je njihov strip pre svega priča o svemirskoj policiji, ovde rade sličnu stvar, ali kombinujući tipičan, stereotipan koncept mladih šefova koji ne vide ulogu za starog pandurskog veterana, sa visokim simbolikama. Već ideja da nova generacija Guardiansa nije besmrtna – za razliku od njihovih prethodnika – je zanimljiva jer se ovde vrlo eksplicitno daje teza da oni koji posmatraju  probleme iz perspektive večnosti nisu oni koji će te probleme zaista rešavati i time pomoći onima koji su najviše u problemima. Morrison se igra sa smrtnim novim Guardiansima, u jednoj epizodi bez mnogo drame ubijajući i samog Hala da bi predstavio svoju perspektivu. Halova reakcija na ovo je, nagađate: „Zar opet?“

No, osnovni zaplet priče je u ovoj sezoni nešto lakši za praćenje, možda i na ime toga da su Morrison i Sharp radili pod pretpostavkom da će morati da završe sa osmom epizodom i mada je naravno sve prepuno rukavaca, tangenti, skretanja pod pravim uglom i subverzija, Jordanova borba da – ponovo – sačuva univerzum od pretnje koja dolazi „od spolja“ je ovde eksplicitnija a sam Jordan više ne trpi dekonstrukciju kao u prvoj sezoni. „Nomadsko carstvo“ koje napada univerzum ima sasvim razumljive motive za to a Jordan je vrlo prirodno prepoznat kao heroj koji je najpozvaniji da ih zaustavi, najvećim delom na ime svoje nepokolebljive volje ali i – a ovo je poenta koju Morrison pravi tokom celog serijala, a najeksplicitnije u finalu – na ime ljubavi.

The Green Lantern Season 2 nije nužno „ljubavni“ strip, naprotiv, ovo je strip koji ima vrlo malo vremena za ekstrakurikularne aktivnosti glavnog lika i mora toliko toga da ispriča na ograničenom prostoru da Jordan ne dobija gotovo ni malo mesta da bude civil, običan čovek, možda ljudsko biće sa sumnjama i žudnjama. I ovo svakako očekujemo od Morrisona i Sharpa, ali ovo takođe ne dehumanizuje protagonista onako kako bismo takođe očekivali. Hal Jordan se ovde eksplicitno prikazuje kao najbolja, najzrelija verzija sebe, sa jasnim aluzijama i referencama ne samo na kanonske prošlosti nego i na brojne „what if“ verzije koje vidimo u drugim univerzumima, ali umesto da bude jedan savršeni, nepogrešivi kosmički superheroj – a kakav kontrast, uz ironičan preokret, naravno, dobijamo uvođenjem Hypermana koji je, istorijski već kanonska kopija Supermena i Morrison se užasno zabavlja sa njim – on je skup protivrečnosti i sukobljenih ideja, baš kao nekakvo „pravo“ ljudsko biće a njegova humanizovanost je u tome koliko je on toga svestan i koliko nema problem da funkcioniše kao skup loših istorija i neuklopljivih svojstava. Morrison je, tokom izlaženja ovog serijala, pre manje od godinu dana, obnarodovao i da se još od pre propisnog ulaska u pubertet osećao kao da se ne uklapa zaista u binarnu rodnu podelu i da mu je u današnjoj klimi lakše da „izađe iz klozeta“, pa danas ceni ako koristimo zamenicu „oni“ u priči o, uh, njemu, odnosno njima, i mada Hal Jordan svakako ostaje beli heteroseksualni muškarac u ovom stripu, ta ideja o prepoznavanju svojih nespojivosti i protivrečnosti, i mirenju sa njima, prihvatanju svih njih odjednom i pronalaženju mira i sreće u svemu tome – deluje vrlo odgovarajuće.

Jedan od najzanimljivijih elemenata zapleta je „Ultra War“, tipično preteran stripovski koncept rata svega protiv svega u kome Morrison pronalazi neočekivane nijanse i prostor za poentiranja i dalje brušenje svog protagonista. Ultra War se ovde koristi kao metafora za sve podele u našem društvu (jedan panel vrlo eksplicitno izlistava praktično tekuća tviter prepucavanja kao najlakšu prečicu), ali izdignute do nivoa apsoluta, sa doslovno atomima u istom molekulu koji će na kraju zauzeti suprotne strane, podeliti se na tabore i međusobno zaratiti. Ova radikalna, totalna podeljenost koju veliki neprijatelj unosi u „naš“ univerzum je inteligentna jer ne počiva na ičem novom – ona samo uzima različitosti imanentne postojanju (i svakako, duštvu) i predstavlja ih kao radikalno nepomirljive i razlog za sukob. Morrison je stari levičar i već je prva sezona ovog stripa u dobroj meri bila dekonstrukcija fašizma kao ekstremno zavodljive priče o moći koja počiva na posve neuverljivoj, ne-stvarnoj premisi a Ultra War je još jedna prilika da se razobliči arbitrarnost fašističkih argumenata. No, jednako važno, Morrison ovde ponovo koristi priliku za pouku o samom karakteru Hala Jordana i činjenica da je na kraju on jedina Zelena svetiljka koji se novi Guardiansi usuđuju da pošalju na neprijatelja što bukvalno proždire zvezdane sisteme zasniva se na jasno demonstriranoj istini da Jordan ne može biti „podeljen“. On nije čovek lišen sumnji, emocija i afekata – kako romantični podzaplet ovde i pokazuje – ali Morrison ovde još više u prvi plan stavlja njegov osećaj dužnosti, jedan do apoteoze idealizovan koncept „policajca“ koji može da sumnja u sve sem u temeljne istine svoje dužnosti: da zaštiti slabe od jakih i otera zlo. Morrison je ovde eksplicitan skoro do parodije, ali ponovo jednostavnost iskaza dolazi samo na vrhu višeslojnosti koncepta: Jordan je „policajac“ koji sprovodi ne više nekakav pisani „zakon“ već praktično prirodni zakon i bez obzira na sve svoje „off the reservation“ improvizacije i svađe sa šefovima, on sebe nikada ne stavlja iznad ovog zakona. Vrlo je fina linija između poštovanja institucija i njihovog fetišizovanja koje završava u autoritarnosti i Morrison više puta tokom ovog stripa prikazuje zašto je Jordan taj kome može biti poverena moć što bi u drugim rukama predstavljala pretnju za ceo univerzum. Na kraju krajeva, i njegovo rešenje za sukob sa Nomadskim carstvom je rešenje iskusnog pregovarača i jakog individualca koji eksplicitno pojašnjava da iza sebe ima čitav sistem koji mu daje snagu, pa je i to rešenje na kraju kreativno (i doslovno rekonstruktivno) umesto destruktivno i uostalom zasniva se na vraćanju dugova iz prošlosti.

Jordan, zaista, na kraju dana ne sluša nikoga sem sebe i njegova rešenja za probleme su često kreativno neformalna, ali on nije element korupcije sistema, već njegov stalni korektiv, moralni stožer koji neće dopustiti ni sumnji, ni strahu, ni tugi da zamagli svetost dužnosti. Utoliko, kada u poslednjoj epizodi Jordan žrtvuje nešto što „mnogo voli“ da bi spasao univerzum, ovo nije predstavljeno kao patetično-teatralna scena u kojoj se protagonist cepa na dvoje i žrtvuje deo sebe, već kao sasvim jednostavan izbor koga pravi neko ko emocije poznaje i proživljava ali one ne rade nasuprot njegovom razumu niti njegovoj volji. Harmonija između volje i ljubavi koja se manifesto zaziva u poslednjoj epizodi je tako vrlo prirodna jer i pored svoje konfliktne prirode, Jordan je za Morrisona zrela, zaokružena, odrasla osoba i neko ko ne žrtvuje budućnost prošlosti već prihvata promenu i evoluciju kao temeljni zakon prirode. Morrison, naravno, nikada nije bio hardcore kroulijevac – mada jeste u magijske rituale ušao preko Crowleyja i napisao i pozorišni komad o njegovom učeniku Victoru Neubergu – ali njegov svetonazor svakako može da se prepozna u spoju ljubavi i volje, kroz sve njegove priče o magiji koja nije metafizika nego samo fizika što je ne prepoznajemo, ali i njegovu naglašeno „narodsku“ ljubav prema radničkoj klasi – revolucionarnoj sili čija, jelte, volja, menja svet.

Ispisao sam petnaest hiljada karaktera a nisam ni pipnuo druge teme koje Morrison ovde istražuje, team-up sa Flashom, aluzije na Michaela Moorcocka i pokojnog Richarda Corbena, „buddy cop“ podzaplet sa Zelenom svetiljkom koja je živi kristal, krilatu decu koju Jordan „usvaja“ (i daje im savet „Budite najbolje verzije sebe i NIKAD ne sledite harizmatične vođe“ – a oni kasnije kažu da će da odu u svemir, da vide sve i urade sve a onda da se vrate i pomognu drugima), kratak povratak Hala Jordana u kokpit eksperimentalnog aviona gde iz principa, bez obzira na to koliko je misija opasna, on sa sobom ne nosi prsten Zelenih svetiljki, nisam govorio ni o tome kako prsten sada ima drugačiju ličnost, i da je odnos između nje i Jordana dublji i intimniji, nisam pomenuo ni žive igračke, pterodaktile na navijanje, falsifikat čitave planete Zemlje, ni Hectora Hammonda u finalu priče, čak ni jednu epizodu u kojoj narativ posmatramo kako se odvija unatrag. U ovom stripu se toliko toga dešava da bih mogao da napišem još tri puta ovoliko a da ne iscrpim sve njegove teme, reference, aluzije, parodije i tehnike.

Ali moram da umesto toga primetim kako je Liam Sharp ovde pružio partiju života. Morrison je jedan od meni najdražih strip-scenarista svih vremena, to se zna, i on je ovde u robusnoj formi, ali Sharp… Sharp je i u prvoj sezoni demonstrirao zastrašujući autoritet, dizajnom i lejautom stranica, neverovatnim pripovedačkim bravurama, moćnim prizorima, ali druga sezona je bukvalno kao da se klonirao i da je gotovo svaku epizodu radio drugi Liam Sharp, bez ikakvog napora prelazeći iz silver age stilizacija u hiperrealizam, iz kadriranja i rada sa konturama čistih linija i sa malo senčenja, koji ne bi bili strani eri u kojoj su Gil Kane i John Broome radili ovaj strip, u ekstremno digitalno procesirane epizode koje ostavljaju jak retrofuturistički ukus (i u kojima Sharp potpuno izbegava statičnost od kakve skoro po pravilu pate ovakvi stripovi – videti recimo treću epizodu). Njegov rad sa okvirima panela, njihovim oblicima i rasporedu po stranici je još smeliji i još funkcionalniji nego u prvoj epizodi, sa jasnim signalima da je Sharp ovde u turbo-modu, pucajući iz svh oružja jer Morrisonov scenario ne daje ni predahe ni momente dekompresije. Sve je ovde pripovedano najvećom mogućom efikasnošću, sa prelazima između scena (i univerzuma) u koraku između dva panela, sa tekstom koji smele kosmološke koncepte pakuje u dve-tri rečenice a da ostane mesta i za gomilu neartikulisanih krikova koji dobijaju svoje oblačiće – Sharp svemu ovome daje neverovatno gust a opet jasan grafički život, uspevajući da pored brzog pripovedanja i stalno maštovitog lejauta još i poseje nezamislivu količinu omaža svemu i svačemu: Sudiji Dredu, Richardu Corbenu, Heavy Metalu… Utoliko, The Green Lantern Season 2 ne samo da je još jedan lepi srednji prst pokazan „kinematskim“ stripovima i dekompresiji u pripovedanju već i postiže maltene teorijski neprihvatljiv uspeh da gotovo svaka epizoda ima sopstveni stil – često radikalno različit od onog što je prethodilo i onog što će doći – i različite tehnike, a da opet sve deluje ubedljivo konzistentno i, pa, lično. Sharp je možda najbolji primer kako u srcu korporacijskog stripa koga su decenijama crtale čitave legije crtača – mnogi od njih smatrani najvećim majstorima zanata – možete kreirati izuzetno karakteran, prepoznatljiv rad koji se ne vezuje u jedan tip izraza niti stila, već se prepoznaje najpre na nivou naracije, upečatljivosti prizora, organizacije stranice. Ne sećam se da li sam to rekao prošli put, ali Sharp je neko ko daje možda najveću količinu informacije po kvadratnom milimetru stranice među modernim crtačima, sa smelim, skoro drskim lejautima i složenim narativnim putem kroz tablu, a da mi njegov crtež nikada nije naporan niti deluje natrpano u svoj svojoj zgusnutosti.

Za ovu priliku svakako treba ukazati i koliko je kolor, pogotovo u kasnijim epizodama, preuzeo na sebe da bude „glavni“ deo grafičke dimenzije ovog stripa a mada je Steve Oliff i ovde junački doprineo na tom planu, nekoliko epizoda koje je Sharp kolorisao bez njegove pomoći su možda i vizuelno najimpresivnije. Možda je najbolja ilustracija snage Sharpovog crteža to da kada u kasnijim epizodama letering umesto veterana Toma Orzechowskog preuzme Steve Wands, tekst odjednom deluje nedorastao Sharpovim fantastičnim vizijama, sa Wandsom koji pruža jasan, čitljiv dizajn, ali decidno ostavlja utisak kao da kasni dvadeset godina za Sharpom.

Prva sezona ovog stripa bila je snažan, nemilosrdan udarac po njonji, demoliranje ideje o tome kako treba da izgleda Green Lantern strip posle više od decenije diktata (i direktnog kreiranja) od strane Geoffa Johnsa, odlazak u sasvim druge strane i orgija kreativnosti. I mada mi je zbog toga ovaj strip neverovatno prirastao srcu, The Green Lantern Season 2 je, zapravo, za prsa bolji rad sa pričom ispričanom još efikasnije, koncepcijama zaokruženim na veoma zadovoljavajući način i sa Liamom Sharpom koji se ovim upisuje u red najvećih crtača superherojskog stripa ikada. Da li ovo da čitate? Pa, The Green Lantern Season 2 je pomalo kao neki rudnik: što više mu budete dali – vremena, volje, anotacija – to ćete u njega duble ulaziti i u njemu nalaziti sve više i više dragocenosti. Neko želi samo da se opusti uz omiljenog superheroja, ali The Green Lantern Season 2 nije strip koji će vam opuštanje dati baš TAKO lako. Zato će na kraju ono biti i mnogo slađe.

Pročitani stripovi: Annihilator

Dok čekam da DC dovrši objavljivanje druge sezone serijala The Green Lantern čime će na rad Granta Morrisona za ovog izdavača, po svemu sudeći, biti stavljena tačka, vreme prekraćujem vraćajući se nekim njegovim starim radovima. Deluje možda kukavički čitati stare stripove kad ima toliko novih koji zahtevaju da im se posveti vreme, ali Morrison je jedan od onih autora kod kojih sa svakim čitanjem pronalazite nova značenja i dublje nivoe na kojima se strip može analizirati i tumačiti. Jedan od najvećih strip-autora u angloameričkom izdavaštvu poslednje tri decenije, ekscentrični Škotlanđanin je danas okrenutiji televiziji nego kreiranju novih stripova – pa tako u 2020. godini nismo dobili redovnu novu epizodu Morrisonovog serijala o Deda Mrazu, Klaus – te je time ponovno čitanje i promišljanje njegovih starijih radova još dragocenije.

Za ovu priliku osvrnuo bih se na Annihilator, šestodelni miniserijal kog je Morrison uradio sa britanskim crtačem Frazerom Irvingom za Legendary, 2014. godine, u vreme dok su se Legendary još iz nekog razloga bavili stripovima koji nemaju veze sa njihovom filmskom produkcijom. Bilo je to, priznaću, čudno vreme, pa smo dobili i takve bizarne radove kao što je bio Millerov Holy Terror ali dok za tu abominaciju teško da mogu da se pronađu reči iskupljenja, za Annihilator se makar može posumnjati kako je neko u Legendaryju pogledao Morrisonov scenario, video Irvingov futuristički, jako digitalno obrađeni crtež i pomislio da se u svemu možda krije solidna podloga za neki budući film, možda Legendaryjeva lična varijacija na Event Horizon?

Naravno, ko god da je tako mislio, danas verovatno više nije u firmi jer iako Annihilator ima određenu „filmsku“ energiju, teško da bi nešto sa ovako izraženom „meta“ dimenzijom moglo da predstavlja budući blokbaster za Legendary koji se čak ni sa Pacific Rim nisu baš proslavili a Godzile su im bile, eh, tek toliko hitovi da se kaže da nisu izgubile pare.* Annihilator je, naravno, u jednoj velikoj meri strip o tome kako holivudski scenarista pokušava da napiše nešto nalik na Event Horizon (preciznije, kako i sam kaže, triler o izolaciji koji se događa u svemiru, negde između Shining i Alien) i tumoru na mozgu za koji mu kažu da ne može da se operiše. Materijal za mali, indie film? Svakako. Materijal za kosmički spektakl sa specijalnim efektima, kostimima i potencijalom za franšizu? Pa… komplikovano je, ne najmanje jer se i scenarista u samom stripu, Ray Spass, suočava sa identičnim zahtevima od strane svog agenta koji ga podseća da je njegov poslednji hit bio još pre pola decenije i da od hitoidnog potencijala i mogućnosti serijalizacije scenarija na kome trenutno radi zavisi čitava njegova karijera. Studio, dakle, očekuje novi Star Wars ili makar Betmena, Ray Spass je napisao početnu scenu i onda stao, potpuno blokiran i svestan da je kontinuirani lančani sudar u koji je pretvorio svoj život procesijom žurki sa svim vrstama seksualnih profesionalaca, konzumiranjem svih narkotika iz farmakološke enciklopedije i tragom kočenja preko života i emocija gomile klinki koje je overio pa odbacio, na kraju rezultirao prazninom iz koje inspiracija, gle čuda, nikako da izleti.

*pa nije slučajno da su juče publikovali trejler za Godzilla vs. Kong

Ray Spass pravi poslednji očajnički potez, kupujući legendarnu kuću u Los Anđelesu gde se radilo svašta, za koju se šuška i da ima duhova a dvorištu ima rupčagu kojoj se ne vidi dno. Spass veli da mu baš to treba: što gore, izopačenije i ozloglašenije – to bolje po njega i njegovo nadahnuće. Useljenje će proslaviti ne samo partijem uz četu seksualnih radnica nego će na kraju da se organizuje i satanistička misa, sve u dobroj holivudskoj tradiciji, a u svrhu nastavka rada na scenariju.

Jedna od stvari koje se Morrisonu moraju priznati je da on svoje likove ne mrzi, nikada, bilo da radi sa narcisoidnim egomanijakom poput Hala Jordana, fražilnim dečakom-u-telu-grčkog-boga poput Cyclopsa ili ima posla sa čitavom ekipom osoba sa invaliditetom i mentalnih ranjenika kojom je dirigovao u Doom Patrol. Ray Spass je osoba sa sasvim druge ravni, neko sa božanskim talentom za stvaranje ali i sa priličnim deficitom moralne čvrstine – ali njegova strast prema pisanju, prema kreaciji svetova, ljudi i PRIČA (da ne kažem MITOVA, a sam Spass će to uostalom eksplicitno reći negde pred kraj pete epizode) je toliko čista, iskrena, neupitna i presudno definišuća za njegov karakter da je i čitaocu skoro nemoguće da ga mrzi. Prva epizoda Annihilatora ga prikazuje kako u preskupoj vili, na Noć veštica, razbijen od ko zna koliko različitih narkotika i okružen ženama* koje se međusobno seksualno zadovoljavaju na sve moguće načine,** i dalje lojalno sedi za kompjuterom i pokušava da iscedi iz sebe scenario. Kada vidite čoveka na rubu anihilacije kako shvata da mu je važnije da piše nego da jebe, teško je da vas to malo ne dirne.

*od kojih je najmanje jedna muško

**i nekoliko nemogućih

Već sam mnogo puta pominjao da je Morrison češće pisac koncepata nego pisac trodimenzionalnih likova sa emocijama i unutrašnjim životom, ali to nije zato što on ovo drugo ne ume da piše. Annihilator je tako vrlo srećan spoj portreta umetnika-više-ne-u-prvoj-mladosti koji, suočen sa nestajanjem (metaforičkim ali i vrlo stvarnim na ime pomenutog tumora na mozgu) pokušava da sebe i svoje postojanje opravda nečim što će biti autentično i snažno, ali i metatekstualne igrarije u kojoj je, za početak, to što Spass piše bazirano na liku iz javnog vlasništva, kog su tokom godina pisali i snimali mnogi drugi autori pre njega. A onda se lik i sam pojavi u Spassovom životu i zahteva da ovaj požuri sa pisanjem scenarija jer će mu to ne samo pomoći da se seti kako je, dođavola, preživeo praktično bezizlaznu situaciju u koju ga prvi deo scenarija smešta, već i da, eh, spase čitav Spassov univerzum od anihilacije.

Za Morrisona je Annihilator nesumnjivo bio izvrsna zabava i prosto se može osetiti kako Škotlanđanin pije viski i prevrće svoje beleške – što ih, kako kaže, zapisuje u debele spiralom povezane sveske – izvlačeći sve svoje omiljene koncepte da ih promeša i servira u jedom počasnom krugu koji će istrčati sa Irvingom. Energija ovog stripa je opipljiva, sa jakim emocijama likova, ali i sa jakim osećajem farsičnosti i metatekstualne kontekstualizacije svega što se dešava. Negde u isto vreme Morrison je za DC radio Multiversity koji je – kao i neki prethodni njegovi radovi – umešno rušio granicu između fiktivnih i stvarnih univerzuma, a Annihilator se ponovo vraća ovoj ideji samo stavljajući fokus na karikaturu holividskog scenariste – drčnog, narcisoidnog, drogiranog, očajnog – koji pokušava da kreira novi univerzum i, kubureći sa inspiracijom, odlučuje da regrutuje satansku pomoć.

Max Nomax, fiktivni protagonist Spassovog scenarija je figura iz palp proze sa početka XX veka nalik na Fantomasa ili Diabolika i u njoj Morrison spaja mnoge svoje opsesije, od fascinacije „fantomskim lopovima“ koji su uvek nekako suprotstavljeni represivnom sistemu, preko ideje da Đavo, ako i postoji, može samo da imitira i izmišlja, ne i da zaista kreira. Nomaxa je Morrison izmislio za potrebe ovog stripa ali ga piše sa potrebnom dozom narcisoidne harizme i koktelom kreativne i destruktivne energije. Na neki način, naravno, Nomax je proizvod Raya Spassa pa nosi u sebi mnoga njegova svojstva, ali na drugi način, kako je Nomax figura u srži žanrovskog stvaralaštva tokom dobrog dela proteklog stoleća, tako je i Spass njegov proizvod u ne manje bitnoj meri. Susret tvorca i kreacije koji je već po sebi preodređen da bude eksplozivan dodatno komplikuju Nomaxove tvrdnje da je on tvorac čitavog Spassovog univerzuma a koje, opet, Spass zapravo validira kada iz njega provale dalje scene budućeg filma i scenario nastavi da se ispisuje kroz grčevite emanacije čiste kreacije.

Morrison je već imao stripove u kojima kreacija i kreator sreću jedno drugo i imaju dijalog, ali kada je to radio pre skoro trideset godina u Animal Man, to je bio metatekstualni eksperiment i jedan prilično osobeni iskaz u superherojskom stripu. Annihilator operiše na sasvim drugoj ravno, odnosno na nekoliko drugih ravni, uokvirujući sponu tragedija koje proživljavaju Spass i Nomax kao nisku farsi, dajući čitavoj situaciji komedijašku energiju. Oba lika su u smrtnoj opasnosti i oba zavise od onog drugog da ih spase a Irving i Morrison ih onda stavljaju u kola i otpremljuju na put, šaljući za njima najopasnijeg profesionalnog ubicu iz Nomaxovog univerzuma – čija je nezaustavljivost samo i isključivo posledica Spassove nesputane imaginacije – pa Annihilator postaje road movie u kome Fear and Loathing in Las Vegas susreće Terminatora.

Annihilator je, očigledno, u dobroj meri serija Morrisonovih opservacija o Holivudu. U intervjuima kojim je serijal promovisan on i pominje da je do tog momenta uradio masu scenarija za Holivud, bio dobro plaćen za svaki od njih a da ni od jednog nije napravljen film. Holivud on, čini se, vidi kao mesto na kome se prepliću divlja kreativna energija najkreativnijih kreativaca u kreaciji i divlja, slepa žudnja kapitala za oplodnjom, a prema čemu Morrison, kao posvećeni levičar, oseća istovremeno intuitivnu naklonost i odbojnost. Annihilator utoliko pronalazi izlaz u trećoj dimenziji, magiji, nečemu što je Morrisonu već decenijama jako blisko.

Činjenica da je Morrison ateista koji ne veruje u život posle smrti odgovorna je i za njegov osoben odnos prema magiji i demonima kao emanacijama ljudske volje, emocija i svesti radije nego eksternim fenomenima koje ljudi „pronalaze“. Demoni, kod Morrisona, pronalaze ljude i posedaju ih, a u Annihilatoru je Nomax opipljiva manifestacija ove ideje, štaviše osoba koja je veoma slična Rayju Spassu – svom nominalnom tvorcu – sa životnom pričom koja, u Spassovoj verziji, reflektuje neke od događaja iz Spassovog života u groteskno iskrivljenoj vizuri. Ni Spass ne veruje u boga niti mu je ideja tvorca bliska pa je u Nomaxovom univerzumu (koji Spass ispisuje, poput nekog nevoljnog  demijurga) najbliže tome što postoji moćna veštačka inteligencija Vada koja upravlja ljudskim društvom i protiv koje se Nomax buni po definiciji iako je iz svega priloženog vidljivo da društvo prosperira a da su Nomaxovi činovi bunta (i „velika umetnička dela“ koja tvrdi da proizvodi) najviše zlodela iz dosade i besa. Nomax je demon onako kako demoni mogu da budu najopasniji: on je Đavo koji je šarmantan i harizmatičan, koji je energičan i poziva na akciju, on slavi individualnost i prezire kolektivističku ideju uravnilovke, konačno, on će „savršenstvo“ univerzuma koje je postigao Vada uniziti ne mržnjom već ljubavlju.

Utoliko, Spass je i sam svestan da mu saradnja sa Nomaxom verovatno neće doneti ništa dobro a sa druge strane i to da je jedino on i niko drugi taj koji diriguje Nomaxovom sudbinom. Spass doslovno može da ispiše svoju budućnost dajući Nomaxu ovakav ili onakav životni put u svom scenariju za Annihilatora i mada shvata da u rukama drži moć tvorca, takođe i shvata da tvorac može da bude i zaveden svojom tvorevinom ma koliko je na racionalnom planu razumeo kao drkadžijski, nekontrolisani karakter kakav je jedino i mogao da iskoči iz oštećene Spassove psihe.

Ovo je vrtoglava spirala motiva koji se uzajamno reflektuju i Morrison pravi čitavu nisku simetrija u dva univerzuma sa Nomaxovim tipično predimenzioniranim „fantastičnim“ verzijama motiva iz Spassovog života. Nomax, na kraju krajeva, ima nominalno plemenit cilj, kao i svaka osoba u našem univerzumu koja je ikada uzela pero u ruke s namerom da piše fikciju. On želi da izleči smrt. Štaviše, Nomaxova potraga za lekom protiv smrti na istraživačkoj stanici koja se nalazi u silaznoj orbiti oko gigantske crne rupe u centru galaksije pokretana je jednom sasvim razumljivom motivacijom: željom da se ispravi greška i okaje greh učinjen ne samo iz obesti već i iz – shvataju i Spass i Nomax sa zakašnjenjem – pogrešno kanalisane buntovne energije koja ustaje protiv autoriteta uvek kada joj je autoritet u vidnom polju. Utoliko, Annihilator je  uz svu svoju urnebesnu crnu komediju, road trip anarhiju i energiju neodgovornosti, zapravo i priča o sazrevanju, ne samo ličnom već i društvenom, u kome se prepoznaje odgovornost pojedinca i prema kolektivu, ne samo u liku heroja koji mora odvažnom žrtvom da spase univerzum (mada, da, imamo i ovakve scene) nego i u liku čoveka koji shvata da je drkadžija i da je pogrešio.

Morrison vešto izbegava „holivudski kraj“, sprdajući se umešno sa idejom da će ljubav spasti svet (štaviše, pomalo se sprdajući i sa Watchmenom svog velikog, hm, kolege Alana Moorea), ali i dajući svojim protagonistima druge šanse i ništa više od toga. Ni Spass ni Nomax nisu abolirani za pičvajz koji su napravili ali jedan od njih shvata da je bio drkadžija a drugi makar svoju manijačku energiju usmerava na nešto što liči na herojsku potragu radije nego na puku đavolsku zaveru.

Irvingov crtež za Annihilator urnebesan je i hermetičan barem koliko i ovaj scenario. Iskusni crtač radio je u karijeri mnogo toga za britanski 2000 AD ali ima i solidan pedigre u američkom stripu, notabilno sa Morrisonom na raznim Betmenima, ali i u Marvelu, radeći vrlo dobri Silent War sa Davidom Hineom ili Iron Man: Inevitable sa Joeom Caseyjem. Irving je crtač koji voli jak kompjuterski kolor i specijalne efekte i mada to ne mora biti idealno za bilo koji superherojski strip, u Annihilatoru se njegova digitalna tehnika pokazuje kao pun pogodak. Naravno, Irving se pre svega dokazuje kao vrlo dobar karakterni crtač pa u priči u kojoj treba da imamo likove veće od života i sa jakim emocijama demonstrira vrlo promišljenu bliskost sa njihovim unutarnjim životima. I Nomax i Spass su izrazito crni, čulni muškarci koji ne kriju svoje emocije – dok god te emocije čine da izgledaju kul i opasno – ali Irving maestralno ume da nam pokaže i kada oni glume, a kada to što izlazi iz njih zaista otkriva dušu i nije deo nameštenog imidža.

No, ovo je velikim delom naučnofantastični strip i crtež mora da oživi futurističke i kosmičke enterijere i eksterijere, bizarne kostime i oklope, fantazmagoričnost komada umiruće tehnologije što je u orbiti oko monstruozne crne rupe i ovde Irving može da se razulari sa jakim, „neprirodnim“  kolorima i da se igra sa svetlom, a činjenica da sam Spass dobar deo priče provodi u narkotičkoj izmaglici savršeno pravda kolorne igrarije i u ostatku narativa. Rezultat je da je Annihilator jako „neprirodno“ izgledajuća priča sa prizorima koji su stalno izloženi jakim svetlosnim kontrastima, puni ispranih boja i kontura koje se gube u izmaglici pozadine što sugeriše da, ipak, mnogo toga pred našim očima nije „stvarno“ stvarno, odnosno da ne pretenduje na stvarnost izvan literarne stvarnosti koja, kako se, dalje, pokazuje, može da bude stvarnija od stvarne stvarnosti. Irving je odličan crtač i još bolji pripovedač i svaka scena u kojoj na tabli ispred sebe gledamo haos je takva jer je haos potreban, bilo da se događa na kosmičkoj stanici i ukazuje na susret Maxa Nomaxa sa anti-živim bićem stvorenim na veštački način, bilo da gledamo Rayja Spassa kako kolima uleće u dnevnu sobu svoje bivše devojke, mladog rumunskog fotomodela kog je zaveo pa ostavio da svoju majku kod kuće u Rumuniji laže kako je u Holivudu napravila karijeru kao voditeljka televizijske emisije.

Irving je prekaljen strip-pripovedač i mada njegovi kadrovi na prvi pogled deluju statično – recimo u sceni kada Spass rešava da izvrši samoubistvo gde se iz scene u scenu ponavlja vrlo sličan položaj tela i izraz lica – oni uvek imaju u sebi narativ. Kasnije u stripu kad krene jurnjava automobilima, Irving pozadinu pretvara u razmazanu masu linija i boja a konture likova, pogotovo Spassa stavlja u prvi plan i izlaže nemilosrdnom osvetljenju, ostavljajući nam utisak brzine i urgencije iako su sami likovi oštri, smrznuti, kao snimljeni UHD kamerom.

Prizori na kosmičkoj stanici sa Nomaxom koji pokušava da kreira nove univerzume i svira svemirske orgulje, pijući kao blesav i dirigujući svetlima bosonog i go do pojasa su naprosto veličanstveni a da istovremeno i satirizuju Nomaxov demijurški zanos. Nomax nije „stvarno“ kreator već, kako i sam Spass na kraju uviđa, talentovani lažov – što Đavo jedino i može da bude – pa je scena u kojoj on kreira neuspeli, abortirani univerzum istovremeno moćna kao nešto što bi nacrtao Juan Gimenez ali i parodična, sa plišanim medom – simbolom infantilnog koji se u Spassovom životu nigde ne ponavlja i zapravo je notabilan na ime svog odsustva – koji komično prekriva oči šapicama, potkazujući Nomaxa kao opsenara radije nego „pravog“ maga ili božanstvo. Morrison voli ovakve kontraste dramatičnog i infantilnog i Irving je idealan realizator takvih ideja a dinamika koju on postiže ne samo bojama već i perspektivama je fantastična, uspevajući da prizore nabije energijom i kinematikom iako ne koristi „tradicionalne“ stripovske alatke poput crtica koje pokazuju pokret. Irvingove scene naprosto imaju savršen ritam i tajming, uspevajući da nam perfektno prodaju prelazak iz gotovo mrtvačke mirnoće u eksplozivnu akciju a da se praktično nigde ne napušta oštrina sa kojom su konture likova iscrtane na pozadini niti se njihovoj anatomiji događaju „neverovatne“ stvari. Utoliko, da Annihilator izgleda kao da je napravljen od serije fotografija ne bi zvučalo kao kompliment osim što Irving postiže da te „fotografije“ perfektno pričaju priču.

Naravno, ovde svakako veliki deo pohvala ide za leterera Jareda Fletchera, čoveka sa ogromnom kilometražom u Vertigu i DC-ju, čiji je dizajn titlova ali i odabir fontova presudan za utisak koji Annihilator ostavlja: ovo je fikcija koja stvara realnost koja ju je izmaštala i taj „tekst koji stvara tekst koji stvara tekst“ je baš onakav koncept koji će leterera poput Fletchera da isprovocira da pruži svoju najbolju partiju.

Annihilator je brza i izrazito zabavna priča koja demonstrira Morrisonov jako izbrušeni talenat da razmišlja o fikciji na nekoliko nivoa, da postavi i analizira nekoliko kompleksnih teza o odnosu realnosti i fikcije, arhetipa i „stvarnih“ karaktera, a da na kraju to sve ne pretvori u suvoparnu esejistiku. Ovaj strip, zahvaljujući u nemaloj meri fantastičnom grafičkom identitetu i pripovedanju, u prvom planu nosi tu uverljivost priče o jednom mestu na planeti kome je glavni posao proizvodnja fikcije, sa svim njegovim mračnim stranama i urbanim legendama umotanim u neprozirnu tminu ida iz koje stiže inspiracija, a da se sve to događa na pozadini zastrašujuće širokog platna univerzuma kojim vlada moćni superkompjuter, dok lik što je delom Bajron, delom Bodler, delom Po, delom Miltonov Satana i Marlouov Mesfistofeles – a onda delom Fantomas i Diabolik – pokušava da bude ultimativni buntovnik i ultimativni umetnik koji, na kraju, ne može da se seti kako je uopšte preživeo situaciju koja se ne preživljava. Annihilator je delom proslava (i parodija) koncepta „escape artista“, delom prijateljska kritika koncepta „izmučenog umetnika“, delom oštra holivudska satira*, ali velikim delom i analiza kreativnog procesa ljudi koji rade u „kreativnoj industriji“ i moraju da pomire jednu zbilja demijuršku, nečistu silu koju imaju u prstima, sa realnostima industrijske proizvodnje.

*svakako najmanje satira na stripove jer u jednom od intervjua u kojima priča o Annihilatoru, Morrison kaže da je Holivud naviknutiji na ideju da ga proizvodi nastali unutar sistema i kritikuju dok je strip-zajednica manje sklona ovome i otvorena satira bi bila ravna kraju karijere. Otud i vrlo uvijena satirična žaokica koja možda jeste a možda nije usmerena na Watchmen

Gore pomenuti Animal Man je i sam delom diskutovao na ovu temu ali to je bilo u vreme kada je Morrison bio tek mladi Škot koji se probija u američkom stripu svojim osobenim pogledom na superherojske narative. Annihilator je nastao četvrt veka kasnije sa Morrisonom koji, malo se šaleći ali ne šaleći se sasvim, za sebe kaže da je posle Leeja i Moorea treći najprodavaniji strip-scenarista ikad pa da mu se može da radi šta zamisli i da u stripu niko neće da mu menja scenarije onako kako to rade u Holivudu. Utoliko, iako Morrison ne veruje u bogove, on svakako veruje u magiju, a magija kreacije svetova i života je bez sumnje jedna od najopojnijih. Zbog toga je i njegov Ray Spass na kraju neko ko svoju „drogu“, ali i spas nalazi u univerzumu kog je sam stvorio, a koji se onda pojavio da ga možda spase, možda uništi, ali na kraju ipak spase. „Spass“ se u ovom stripu izgovara kao „Space“, to je naglašeno više puta ali skoro da mi je nemoguće da se otresem ideje da je Morrison na nekom nivou bio svestan šta ova reč znači u slovenskim jezicima i da se to na kraju probilo do gotovog scenarija. Spasitelj koji je stvorio Uništitelja koji će ga na kraju Spasti? Pa tako nešto ne bi moglo biti više morrisonovski ni da je sve smešteno u Mahabharatu.

Pročitani stripovi: The Green Lantern/ Green Lantern: Blackstars

Kada je Grant Morrison negde 2018. godine najavio svoj novi angažman u DC-ju, serijal The Green Lantern, jedna od pomenutih ključnih ideja bila je da će ovo biti više „policijski procedural“, dakle, kako sam ja to protumačio, strip fokusiran na ideju da su Zelene svetiljke kosmički policajci koji se bave istragom, radom sa osumnjičenima i prikupljanjem dokaza, a zapravo ne vojska koja leti unaokolo i bije se s planetama, skače između paralelnih univerzuma i ima posla sa intergalaktičkim monstrumima koji jedu zvezde. Pošto je ovo, podsećamo, Grant Morrison, već prva epizoda novog serijala prikazuje pripadnika jedinica Zelenih svetiljki koji je inteligentni virus, u sedmoj epizodi Hal Jordan provodi popriličan vremenski period u sopstvenom prstenu koji pluta izgubljen u vakuumu dubokog kosmosa susrećući se (Jordan, ne prsten) sa psihodeličnim čarobnjacima i hodajućim ajkulama, u osmoj će iz sumnjivog lučkog stovarišta na američkoj Zapadnoj obali ispaliti strelu od čvrste svetlosti na atentatora parkiranog na svetloj strani Meseca, a u devetoj će upoznati hipi-verziju Green Lanterna iz univerzuma broj 47 u DC-jevom „glavnom“ multiverzumu.

The Green Lantern je, sudeći po raspoloživom dokaznom materijalu, Grant Morrison koji se veoma zabavlja dok ga piše dok se crtač, takođe iskusni Britanac Liam Sharp, veoma zabavlja dok ga crta. Štaviše, manična energija ovog serijala i gustina ideja po kvadratnom milimetru papira su toliki da ovo deluje kao strip u kome su se scenarista i crtač takmičili ko će onog drugog više da iznenadi dovitljivijim korišćenjem istorijske građe, smelijim preokretom, energičnijom promenom perspektive. Rezultat je svakako jedan od semantički najgušćih stripova koje DC u ovom trenutku izdaje i jedan od najboljih primera „čistog“ superherojskog stripa onako kako ga shvata jedan nezanemarljiv deo klasične čitalačke publike. Kako već deceniju papagajski ponavljam, Grant Morrison je postao neka vrsta Raše Popova superherojskog stripa a naročito njegove DC verzije, enciklopedista koji umesto da piše eseje kreira scenarije u kojima su svaka scena, svaka referenca, svaki preokret u nekakvom dijalogu sa istorijom i mitologijom dotičnog lika, univerzuma u kome on postoji, superherojskog žanra uopšte, i anglofonog stripa u globalu. The Green Lantern je dakle, nimalo ne sumnjajte, još jedan od onih stripova od kojih se vrednim, požrtvovanim nerdovima što pišu anotacije po internetu malo ukrute bradavice dok žmureći jecaju od zadovoljstva, kaleidoskop istorijske građe i polemika sa istorijatom Green Lantern mitosa koja je istovremeno i pametan, dinamičan superherojski strip sa povremeno simpatično staromodnim ekscesima.

Jasnoće radi, neka ovde stoji zabeleženo da je The Green Lantern zamišljen kao strip koji ide u sezonama. Ovo je nešto što nezavisni stripovi već izvesno vreme primenjuju, praveći pauze između svojih priča kako bi kreativni tim imao prilike da sve odradi u željenom kvalitetu a marketari se u dovoljnoj meri posvetili reklamiranju kolekcije, pa je tako i u DC-ju Morrison sada, koristeći svoj nemali uticaj, progurao ideju o tome da prvih 12 epizoda The Green Lantern čine prvu sezonu, nakon koje sledi pauza iza koje će nastupiti druga sezona. Tako je prva sezona završena negde u Oktobru, a druga kreće u Februaru i sve bi to delovalo razumno, logično i uredno, da se prva sezona završila na iole smislenom mestu i da zapravo između nismo imali trodelni miniserijal Green Lantern Blackstars koji je apsolutno integralni deo iste priče i neka vrsta stvarnog zaključka prve sezone.

Hoću da kažem, za mene su The Green Lantern i Green Lantern Blackstars sasvim očigledno deo istog narativnog kontinuuma – Blackstars na kraju krajeva nastavlja priču skoro odmah po okončanju dvanaeste epizode The Green Lantern, sa istim likovima, produžujući zaplet i dovodeći priču do logičnog raspleta – i razdela na sezone i usputni miniserijal je isključivo marketinška te je normalna publika valja ignorisati. Ovo je jedna, kontinuirana priča i videćemo tek kako i koliko će druga sezona zapravo ići sa nekim nezavisnim zapletom.

U ovom, pak, trenutku, ne mogu da se otmem jednoj kratkoj digresiji i prokomentarišem kako Morrison, koji naravno u DC-ju može da bira šta mu se radi, bira da ostavi svoj pečat prevashodno na najvažnijim DC likovima, pa smo tako posle rada na tekućim serijalima o Betmenu i Supermenu (gde je „ubio“ Betmena i Supermenu dao prepričavanje rane mladosti) videli i ribut Wonder Woman kroz dva Earth One grafička romana, a sada je svoju pažnju okrenuo ka Green Lantern. Hoću da kažem, kako je sve to bilo uglavnom impresivno i komercijalno sasvim uspelo, počinjem da se pitam ne da li će nego kada će Morrison da se dohvati Martian Manhuntera ili Aquamana i kakvim ćemo tek tu potresima svedočiti…

Elem, ono što je možda za mene bilo najveće iznenađenje kod The Green Lantern je da se Morrison zapravo smisleno nastavlja na serijal Hal Jordan and the Green Lantern Corps, završen ranije u 2018. godini (i prikazan na ovom istom topiku, doduše, pre završetka) i ne samo da preuzima Hala Jordana sa mesta na kome ga je Robert Venditti ostavio, nego i osnovu glavnog zapleta čini sukob sa neprijateljima koji dolaze iz istog šinjela kao oni u poslednjoj Vendittijevoj priči o Halu Jordanu. Doduše, Morrisonova vizija je toliko široka i divljački nesputana da je u The Green Lantern teško, pogotovo na prvo čitanje, držati se centralne niti radnje i bilo bi vam sasvim oprošteno ako biste na pola serijala zaboravili o čemu se ovde „u stvari“ radi, zavedeni neprebrojnim digresijama i preokretima koji, istina je, svi na kraju vode do finalne konfrontacije između Jordana i njegovih neprijatelja, ali, očekivano, vode sasvim zaobilaznim putanjama, pa se i ta finalna konfrontacija razrešava na sasvim neočekivane načine.

Ono što je neophodno imati na umu je svakako da Morrison već odavno ne piše puke superherojske akcione stripove – ako ih je ikada i pisao – i da su njegovi scenariji pažljivo konstruisane rasprave između različitih skupova simbola i istorijskih artefakta koji su stekli auru mita. Kada Liam Sharp u desetoj epizodi robotsku Zelenu svetiljku po imenu Stel (lik nastao još 1962. godine a poslednji put viđen u Ratu zelenih svetiljki 2011.) crta sa očiglednom aluzijom na Robocopa, ovo nije slučajno, pogotovo u sklopu gotovo uzgredno bačenih komentara stranu ranije o tome da Guardians of the Universe, „šefovi“ Zelenih svetiljki, namerno biraju Svetiljke bez emocija (dakle, pripadnike onih rasa koje nemaju endokrini sistem sličan onom kakav našoj, jelte, rasi, obezbeđuje osećanja) za misije koje mogu biti traumatične, kako bi uštedeli na eventualnoj terapiji. Ovo je skoro usputan geg i dalja grafička aluzija na kultni filmski serijal osamdesetih godina osim što u priči koja eksplicitno pokazuje kako Guardiansi navode jednu od Svetiljki na ubistvo jer to služi višem cilju (znate već, spasavanju kosmosa kakav poznajemo) ovo služi kao mesto na kome čitalac gotovo neočekivano biva ubačen u fliper refleksija i razmišljanja o tome da su Svetiljke na kraju dana zaista samo policija koja izvršava naređenja administracije koju, ako ćemo pošteno, niko nikada nije izabrao a koja sebi daje ogromna ovlašćenja, te da „neprijatelj“ u ovoj priči, koji nesumnjivo i sam radi neke ružne stvari, na kraju (istog tog) dana obećava ubedljiv univerzalni mir uz žrtve koje počinju da deluju sve prihvatljivije. The Green Lantern jeste priča o tome kako Hal Jordan spasava svemir, naravno, Morrison je suviše zaljubljen u klasičnu superherojštinu da bi u sebi pronašao anarhistički cinizam Alana Moora (koga je, uostalom, kako smo već pominjali, kocem držanim upravo od strane desetina Zelenih svetiljki, egzorcirao iz srca u Final Crisis), ali Škotlanđanin ovaj serijal bez ikakve sumnje postavlja kao pitanje o tome koja je zapravo funkcija sistema ako se na kraju dana ovaj oslanja na tvrdoglavu, ćudljivu i u toj ćudljivosti pouzdanu prirodu jednog jedinog, pa makar i tako ikoničkog individualca kakav je Hal Jordan.

Sharp Jordana, razume se, crta sa svim alfa-mužjačkim karakteristikama koje se danas vezuju uz ovaj lik, svog u širokim ramenima, izraženim abdominalnim mišićima, moćnim linijama vilice, sa jakom, valovitom smeđom kosom. Jordan je, ne zaboravimo to, pogotovo među starijom publikom, neka vrsta parije, najdosadnija Zelena svetiljka u istoriji stripova, varikinom izbeljeni četvrtasti kontejner testosterona čiji je civilni posao – test pilot za američke vazdušne snage – takoreći sažetak svih falusoidnih nesigurnosti dečaka-što-bi-da-budu-muškarci, i tokom osamdesetih i devedesetih godina uloženo je dosta rada da se u Jordanu nađe neka dodatna dubina a drugi likovi promovišu kao alternativa, poput pitoresknog Guyja Gardnera (nastalog još šezdesetih ali procvetalog osamdesetih pod Steveom Englehartom),  ili senzitivnog umetnika, Kylea Raynera. U vreme kada je Grant Morrison pisao Justice League of America u devedesetima, Rayner je bio taj koji će biti član JLA a Jordan je prolazio kroz svoju mračnu fazu (tehnički, jelte, bio je mrtav), odrađujući posao duha osvete pa će Geoff Johns (koji ga je u tu ulogu i postavio) tek svojim radom u dvehiljaditima rehabilitovati Jordana i vratiti ga u centar Green Lantern mitosa.

Jedna od velikih tema u Johnsovom Green Lantern radu su bile emocije i to kako se njihovo korišćenje ili njihova kontrola odražavaju na moći koje Svetiljke različitih boja imaju, a Vendittijev rad koji je došao nakon Johnsa je postavio temelje za Morrisonovu reimaginaciju u kojoj se u prvi plan ponovo stavlja volja a ne emocije. Prsten Zelenih svetiljki, alatka kojom pripadnici ovih jedinica kreiraju najrazličitije „predmete“ od čvrste (zelene) svetlosti, na kraju nije oružje emocija već oružje volje, emanacija suštastvene (makar po ničeovskim shvatanjima suštine) „ličnosti“ nosioca prstena i Hal Jordan je odabran za gotovo nemoguć zadatak pronalaženja krtice u sopstvenim redovima i spasavanja univerzuma od strašne zavere ne zato što je kreativan kao Kyle Rayner ili emotivno eksplozivan kao Guy Gardner (ili, jelte, dobar taktičar kao John Stewart) već, nagađate, zato što je tvrdoglav i narcisoidan do mere kada ovi nominalno negativni karakterni atributi postaju njegove najveće vrline. Jordan je, kraće rečeno, jedini koji ne može biti zaustavljen u svojoj misiji, ne može biti zaveden intelektualnim argumentima niti emotivnim ucenama jer ništa od svega toga njemu nije dovoljno značajno kao potvrda njegove sopstvene ličnosti. Hal Jordan je u ovom stripu ličnost koju negativci biraju da, koristeći „čudotvornu mašinu“, što je se sećamo iz Final Crisis, kreira univerzum u kome Green Lantern jedinice nikada nisu postojale, da rebutuje čitav svemir kako bi ga doveo u poziciju da bude pokoren od strane jedne moćne armije koja obećava mir svima koji joj izraze lojalnost – Jordan je ovde opet u centru zapleta jer samo on ima tu vrstu volje koja može da ovako nešto ovaploti i učini stvarnim.

Ali naravno Jordan je i suviše svojeglav i narcisoidan da bi bio ičija kučka, pa makar „kučka“ u ovom slučaju značilo „bračni drug vekovima stare vampirske grofice koja će se u nekom trenutku svog dugog života transformisati u kosmički entitet što se hrani zvezdama“. Jordan je u ovom stripu u toliko dubokom „cold“-u da je finalno razrešenje u Blackstars, u kome i sam priznaje da je imao dilemu da li da na kraju sledi filozofiju svojih neprijatelja a zatim objasni šta je U STVARI uradio kada su od njega tražili da rebutuje univerzum, ne samo šokantno nego i duhovito na onaj hladni, intelektualni način kakav očekujemo od Morrisona.

Utoliko, iako je ovo strip o Halu Jordanu – Zelenoj svetiljki koja to ostaje i nakon što je koncept Zelenih svetiljki sam Jordan svojeručno izbrisao iz postojanja i istorije – i drugim likovima u kome su likovi uglavnom skupovi istorijskih i metafikcionalnih fragmenata naracije i esejistike. Što svakako, ne mogu ovo da dovoljno naglasim,  može da bude pomalo odbojno za čitaoca koji priželjkuje „stvarne“ karakterizacije. Morrison, svakako, ume da se poigra sa karakterizacijama na sasvim zabavne pa i nestašne načine, recimo čitava jedna epizoda bavi se klasičnim o’neilovskim Green Lantern/ Green Arrow partnerstvom i deluje, ako ne čitate dovoljno pažljivo, kao tonalno i pripovedno sasvim odvojena od ostatka serijala, s obzirom da se dešava na staroj, dosadnoj Zemlji i bavi rešavanjem standardnog krimi-slučaja, ali ovde, kao i uvek, treba pretpostavljati da scenarista ispod teksta igra neku svoju dublju igru. Okupljanje Svetiljki iz nekoliko paralelnih univerzuma pred kraj prve sezone The Green Lantern i potraga za „Kosmičkim Gralom“ je prilika za još gegova (na primer zabavni odnos između Hala i Betmen-Svetiljke iz univerzuma broj 32), svakako, ali i vrlo komplikovana eksploracija različitih faceta Green Lantern karakterizacije, pogotovo one koja se vezuje za Hala Jordana. Košmarni neprijatelj Qwa-Man je, na kraju krajeva, samo verzija Hala Jordana iz najgoreg univerzuma – univerzuma antimaterije, ali Johnsov omiljeni negativac, Sinestro je u svojoj antimaterijskoj verziji erolflinovski šmeker koji, ako ne nosi baš sasvim beli šešir, ipak igra za pozitivce u ovoj svojoj inkarnaciji.

Morrison ovde pravi neke duboke zarone u sopstvene radove, čak i dok dobronamerno ali bez milosti komentariše i preoblikuje Johnsove koncepte, pa su tako „oružari“, kojima Qwa-Man pripada, nastali kao zametak ideje još u Justice League of America za vreme Morrisonovog rada, tamo bili tek puka skica a sada će, po svemu sudeći, igrati ogromnu ulogu u drugoj sezoni The Green Lantern.

No, Morrison, pored igranja sa mitosom Zelenih svetiljki i polemisanja sa njihovom sedamdesetogodišnjom istorijom kroz paralelne univerzume i vivisekciju karaktera Hala Jordana, igra, naravno, i JOŠ dublju igru. Uostalom, um koji je stajao iza Final Crisis, Multiverisity, Seven Soldiers ili Flex Mentallo nikada ne može biti zadovoljen samo jednim slojem apstrakcije, ma koliko on bio gust i kompleksan. Pažljivo čitanje The Green Lantern otkriva čitav dodatni, er, multiverzum* referenci i aluzija koje postavljaju ovaj serijal u tačku preseka nebrojenih aspekata DC-jeve istorije i šire popularne kulture. Morrison je opsednut pravilnostima, simetrijama, refleksijama – uostalom, Qwa-Man, koji je antimaterijalna verzija Hala Jordana čak i priča u obrnutim glasovima a leterer Tom Orzechowski se užasno zabavlja obrćući njegove proklamacije mržnje i agresivnosti (koje su, dakako, suprotnost pomalo nameštenoj, policijskoj službenosti Zelenih svetiljki) i puštajući obrnuta slova da ispadaju iz oblačića – i pored pričanja „glavne“ priče koja je i sama fragmentarni Frankenštajn pogleda na Green Lantern istorijat, on priča i dodatnu priču o poziciji superherojskog stripa u širem kontekstu i istoriji anglofone popularne kulture.
*Izvinjavam se

Tonalni tobogan na koji nas Morrison i Sharp vode nije lak za izdržati jer pogotovo nedovoljno pripremljen čitalac u prvom prolasku kroz strip neće umeti da se razabere među zaokretima između drame i komedije, parodije i aluzije. No, pažnja i istrajnost donose, kako to kod Morrisona zna da bude, velike prinose, pa je i potraga za detaljima koje Morrison i Sharp seju jakim zahvatima na skoro svakoj tabli nešto što stalno dovodi do novih otkrića. Tako, recimo, Sharp i Morrison, obojica potekli iz 2000AD kuhinje, nimalo prikriveno omažiraju specifični britanski i konkretno 2000AD pogled na satirični SF u ranim epizodama serijala, samo da bi finale sezone imalo jasnu aluziju na Dr Who-a i njegove Daleke. The Green Lantern prolazi kroz omaže Weird Western Tales, ima horor fazu sa jasnim gotskim obrisima (uostalom, Jordanova „mlada“, grofica Belzebeth je očigledno bazirana na Grofici Eržebet Batori, ali uz usputnu stanicu u Warrenovim horor stripovima, poglavito Vampirelli – koju je Morrison i pisao zajedno sa Markom Millarom, kasnije, u Dynamiteu), sedma epizoda je očigledan naklon Gaimanovoj verziji Sandmana i osobenim literarnim tehnikama koje je ovaj koristio, osma je već pomenuti team-up sa Green Arrowom koji reflektuje na političku osvešćenost superherojskog stripa iz ranih osamdesetih (poglavito, naravno, O’Neillov i Adamsov ikonički serijal Green Lantern/ Green Arrow) dok se deveta epizoda vraća unazad u sedamdesete i omažira divlju mačevalačku fantaziju Warlorda Mikea Grella.

Morrison i Sharp na ovaj način pripremaju građu koja će pokazati kako je „njihov“ Green Lantern izrastao iz svega što stoji u njihovim ličnim istorijama kao kreatora ali i konzumenata popularne kulture, te svega što je prethodilo modernom DC stripu i finale prve sezone je zaslepljujuća bujica likova, ideja, koncepata i preokreta koji obezbeđuju potrebne simetrije i refleksije.

Ali nije to lako isprocesovati i ponovo, naglašavam da je ovo strip pre svega za nekog već ozbiljno investiranog ne samo u Green Lantern mitos i likove – uostalom The Green Lantern koristi vrlo malo zajedničkih likova sa Vendittijevim serijalom koji mu je prethodio iako od njega uzima neke koncepte koje je, da bude jasno, Venditti već uzeo iz DC istorije – već i u tu intelektualnu razbibrigu seciranja DC istorije i traženja u njoj novih slojeva značenja i kulturnih relevantnosti.

Jedna od glavnih karakteristika ovog stripa je upravo koliko on odbija filmski ili literarni pripovedački postupak i tvrdo, bekompromisno se drži stripovske logike sa kompresijama vremena kakve ne funkcionišu u „pokretnim“ medijima i čestim degradiranjem teksta na proste emotivne i nedorečene reakcije likova dok se stvarna značenja scena vide iz slika. Konsekventno, ovo je ekstremno gust, komprimovan narativ koji svoje retke momente dekompresije koristi upravo kao punktuaciju i promenu brzine, signaliziranje da dolazimo do krešenda scena i narativnih niti – od toga kako u prvoj epizodi piratska pauk-devojka u svom bekstvu biva zaustavljena ogromnom količinom mukusa (koji nastupa kao posledica infekcije što ju je izazvao pomenuti virus-Zelena svetiljka), pa do scene sa prstenom što pluta u kosmosu u finalu sedme.

No, ovo su izrazito retka, vrlo oprezna koriščenja ovakvih tehnika, dok je ostatak narativa namerno lišen te vrste poentiranja i Sharp zapravo pravi vrlo manifestan napor da vreme komprimuje na način kako to mogu samo stripovi. I, dakle, stripovi, a ne slikarstvo, jer je korišćenje rasporeda kadrova po tabli povremeno naprosto genijalno u tome kako kontroliše protok vremena da se događaji koji se dešavaju simultano baš tako i iskuse – na primer kako na početku dvanaeste epizode Jordan doleće da spase Trilu Tru iz ruku svog antimaterijalnog dvojnika.

Drugde, simetrije koje sam pomenuo bivaju zazvane kroz fantastične prizore Oa, matične planete Guardiansa u prvoj epizodi, ali i simboliku svetiljke u sedmoj. Sharp je crtač koji nema ni najmanji problem da potpuno menja stilove od epizode do epizode, koristeći, recimo, uredni, „starinski“ pristup od osam kadrova po tabli za prvi deo priče šeste ešizode a zatim ga subvertirajući kada priča promeni ton. Naredna epizoda je sva u kadrovima koje uokviruje simbol svetiljke (i tamnim, snolikim tonovima kolora Stevea Oliffa koji i sam radi posao karijere u ovom serijalu), da bi ova posle nje mešala naturalistički adamsovski ključ sa psihodeličnim iskrivljenjima koja svoju apoteozu dobijaju u desetoj epizodu sa uvođenjem multiverzalnih Svetiljki i hvatanjem zaleta za pakleno finale. Sharp je briljantan u tome kako svakoj promeni smera i raspoloženja, svakom preokretu u kome se trijumf odjednom izmeće u poraz i obrnuto uspeva da odabere adekvatan ne samo stil već i pristup u kadriranju, nivou detalja, pre svega tom komprimovanju vremena da se efekat hladne, intelektualne rasprave koja se događa paralelno sa halucinogenim tripom u stripu čiji glavni junak ima moć da mislima promeni kompletnu istoriju univerzuma dovede do svog logičnog vrhunca. Xermanico (tj. Alejandro Germanico) koji je crtao Green Lantern Blackstars takođe odrađuje vrlo dobar posao ali Sharpov univerzalni stil je ono čime ovaj serijal osvaja svoj identitet.

Kad smo već kod Blackstars – ovi kosmički, hm, ratnici i osvajači su očigledna i svesna ekstrapolacija Darkstars, koncepta koji je originalno, u izvođenju njujorškog pisca naučne fantastike Michaela Jana Friedmana, tamo negde početkom devedesetih, i bio zamišljen kao direktna dekonstrukcija i namerna subverzija koncepta Zelenih svetiljki. Kontroleri, od kojih je jedan u samom centru The Green Lantern, su u Darkstars bili neka vrsta, tamnije, moralno mnogo sivlje verzije Guardiansa a sami Darkstars tvrđi, mračniji odgovor na Zelene svetiljke kao odabrane policijske snage za čitav univerzum.

Drugim rečima, od Morrisona se samo i može očekivati da uzme već postojeću dekonstrukciju a onda je dalje dekonstruiše dovodeći je u kontrast sa konceptom koga originalna dekonstrukcija dekonstruiše. The Green Lantern/ Blackstars kombo je utoliko razrešenje intelektualne rasprave stare skoro trideset godina, presecanje voljom Hala Jordana, čoveka koji je bio sa obe strane, uradio stvari koje drugi ne bi smeli čak i kada bi hteli i izašao sa kristalno jasnom vizijom zašto je manje zlo ponekada jedino dobro kome se možete nadati.

Napisao sam više od tri hiljade reči ali nisam siguran da sam uopšte rekao šta je zaista The Green Lantern. Sada već tipično za Morrisona, ovo je gust, toliko višeslojan tekst (u koji ovom prilikom ubrajam i crtež, da ne bude zabune) sa tolikim refleksijama, aluzijama, referencama, citatima, jukstapozicijama i ekstrapolacijama, da ga je nemoguće obuhvatiti jednim čitanjem ili, barem u okviru jednog običnog forumskog posta „potpuno“ opisati. Morrisona sam i sam često optuživao za pisanje eseja u strip-formi i The Green Lantern nije ni slučajno sasvim oslobođen ovog poroka. No, Sharpov urnebesno energični crtež ali i taj osećaj kreativne razobručenosti svih učesnika ovog kreativnog procesa ipak izdiže The Green Lantern iznad razine pukog intelektualnog rada. Morrisonov humor je često suv, vrlo cerebralan ali mu autor ovde na momente uspelo daje životnost (kao u pomenutoj sceni pauka u bekstvu koji se ruši zapušenog nosa) pa je tako i kompletan strip oživljen očiglednom Morrisonovom strašću prema materiji kojom se bavi. Epizoda sa Adamom Strangeom, recimo, je odličan primer spajanja Morrisonove opsesije klasičnim DC-jevim nasleđem sa glavnom pričom koju priča u ovom serijalu i ona ima i cerebralnu ali i vodviljsku komponentu koja joj dobro leži. Morrison je vrlo retko pisac emocija pa je sa The Green Lantern našao perfektan medijum da emocije stavi u okove i službu šire priče i kontrastira ih sa voljom kao ključnom komponentom ličnosti. Hal Jordan na kraju Blackstars drži jedan važan govor o volji kao o definišućoj karakteristici svega što živi i misli i to je, iako strastvena priča, sve vrlo intelektualno i konceptualno, ali nekoliko strana kasnije mu se na licu pojavi šeretski osmeh kada direktno drugom liku kaže koju emociju treba da oseća: „I’m Hal Jordan. Green Lantern Corps. Officer 2814.1. You should be scared.“ Morrison (možda) (još) ne ume ili ne želi da piše stripove o emocijama, ali mu igranje sa likom koji najjaču emociju oseća kada kanališe svoju volju uprkos tome što je sve u univerzumu protiv njega – odlično ide. Dajte sad tu drugu sezonu, što pre.

Pročitani stripovi: Star Wars i Klaus

Da se, par dana pred premijeru Rogue One zvanično osvrnemo i na centralni Star Wars serijal koji od pretprošle godine izdaje Marvel. Pre nekoliko meseci sam bio solidno pozitivan prema Darth Vader serijalu koga piše Kieron Gillen, a Jason Aaron, kao jedan od najpouzdanijih Marvelovih ekskluzivaca je zadužen za sam Star Wars i sa pristojnim uspehom ga piše već 25 brojeva.

 

Naravno, Star Wars stripovi imaju čitavu svoju bogatu tradiciju nevezano za filmove, pa kada je sa hvatanjem zaleta za The Force Awakens najavljeno da se praktično čitav Expanded Universe briše i da su samo filmovi kanon (uključujući animirane Clone Wars), te da su svi romani i stripovi (uz notabilni izuzetak Dark Horseovog Darth Maul – Son of Dathomir) sada preseljeni u kategoriju „legendi“ to je sa jedne strane delovalo kao šamar u lice svim ljubiteljima šire Star Wars priče, ali je i kreiralo određeno uzbuđenje vezano za nove mogućnosti koje pruža svež kontinuitet u kome se opet može kretati od nule.

 

Star Wars stripovi su, da bude jasno, sve ove godine bili solidan biznis. Ne i NEČUVENO profitabilan, i Marvel, koji je prvi imao licencu da pravi stripove po ovom predlošku (i ne zaboravimo, na rane epizode bacio svoje najbolje kadrove poput Roya Thomasa i Howarda Chaykina) kasnije nije imao mnogo problema da sve prepusti Dark Horseu, ali Dark Horse je sa ovim radio respektabilno dobar posao, kreirajući i neke veoma interesantne serijale (notabilno, relativno recentni serijal Briana Wooda, ali i dosta izdržljivi KOTOR stripovi). Naravno, sa integracijom Lucafilma i Marvela pod istu, Diznijevu, jelte, kapu, Star Wars stripovi su se vratili takoreći kući i Marvel je ponovo pokazao hvalevrednu ozbiljnost angažujući svoje najskuplje eksluzivce (Aaron, Gillen, Soule itd.) te armiju prvoklasnih crtača (Cassaday, Immonen, Larroca…) da krenu od nule i kreiraju novi kontinuitet jedne od najvoljenijih franšiza u istoriji popularne kulture.

 

Da ne bude zabune, iako sam, naravno, odrastao uz Star Wars, nisam se osećao posebno povređeno što je Expanded Universe ražalovan na status legendi – možda sam sazreo kao osoba a možda samo shvatam da to svejedno ne umanjuje užitke koje su mi pružile Star Wars igre i stripovi tokom poslednjih tridesetak godina – i koncepciju po kojoj se aktuelni Marvelovi stripovi događaju u periodu između A New Hope i Empire Strikes Back sam doživeo kao interesantan kreativni izazov za autore i potencijalni izvor mnogo uzbudljivih pustolovina.

 

Aaronov Star Wars je ogledni primer za ispravnost ove koncepcije jer smeštanje radnje u ovaj period ima mnogo smisla na makro planu: nakon uništenja Alderaana i pobunjeničke odmazde u vidu razaranja Zvezde smrti, sama Imperija je u periodu transformacije gde se političko-ekonomska logika njene ekspanzije sve više sudara sa arhaičnim religioznim motivima koji pokreću Imperatora i Dartha Vadera, dok se pobunjenici od relativno marginalne banditske formacije konsoliduju u stvarnu vojnu silu koja ima na umu koliko-toliko jasnu političku ambiciju. Naravno, mnogo važnije je ono što imamo na mikro planu i Aaron veoma pažljivo radi sa likovima uz koje je, kao i mi, odrastao, te strpljivošću mikrohirurga koji operiše na sopstvenom sestriću dopušta likovima da se razvijaju od tačke na kojoj su bili na kraju prvog filma, ali uz punu svest da im ne sme dopustiti da stignu na mesta na kojima ih znamo u drugom filmu.

 

U tom smislu, recimo, Luke Skywalker nije džedajski mesija, pa čak ni autentični pobunjenički selebriti kakvog znamo iz kasnijih filmova, već tek veoma perspektivni lovački pilot pobunjeničke crvene eskadrile kome se jebeno posrećilo tokom bitke na Javinu i od koga se tek očekuje da da svoje prave doprinose cilju. Han Solo je kriminalac koji se uz pobunjenike prišljamčio jer zna da mu se posle događaja iz A New Hope sudbina ne smeši baš široko, bilo na strani imperije, bilo na strani Džabe hata, i njegova transformacija u ideološki ubeđenog člana pobune se još nije desila. Leia je jaka žena koja svoju korisnost u ratu koji se vodi dokazuje delima a ne nekakvim nasleđenim autoritetom i njen odnos sa Solom je naglašeno eksplozivan, sa romansom za koju znamo da će se dogoditi zakopanom duboko ispod slojeva svađa, sarkazma, zadirkivanja i prevrtanja očima.

 

Aaronu ova postavka daje mnogo prostora da kreira male, uspele akcione priče u kojima naši junaci dovitljivošću i smelošću odnose male pobede u ratu protiv imperije a da se njihova karakterizacija kreće između dve nama unapred poznate tačke na neki prirodan i za čitanje prilično zabavan način. Ima tu i nekakvih prelomnih momenata, pogotovo kada Darth Vader počne ozbiljnije da ispituje identitet pilota koji je uništio Zvezdu smrti, ali, naravno, sama priroda koncepta sprečava ovaj strip da ima preokrete koji bi bili zaista šokantni u odnosu na poznati kanon.

 

Ovo svakako jeste njegova slaba strana, jer, kako sam i u pisanju o serijalu Darth Vader rekao, to što znamo šta je bilo posle u velikoj meri ograničava i naš saspens i investiciju u likove za koje znamo ne samo da će preživeti već i kako će se razvijati kao osobe nakon događaja o kojima čitamo.

 

S druge strane, Aaron je upregao svoje najbolje kreativne mišiće da nam donese dovoljno neočekivanih preokreta i odnosa među likovima tako da priča odiše željenim space-opera senzibilitetom i njemu ovo odlično ide do te mere da sam više nego ikad spreman da potpišem da je ovaj scenarista, iako je izgradio ime na mračnim, tragičnim pričama (Scalped, recentno Southern Bastards ili The Goddamned) zapravo u globalu ima mnogo više uspešnih stripova lakšeg tona koji su okrenuti humoru, avanturi i zabavi i da ne bi bilo sasvim suludo da jednog dana kada Gerry Duggan bude poželeo da ode sa Deadpoola, štafetu preuzme baš Aaron.

 

Naprosto, Aaronov Star Wars veoma dobro hvata duh klasične swashbuckling pustolovine iz četrdesetih  i pedesetih godina prošlog veka, a kako se Lucas u inspiraciji za originalne filmove napajao upravo ovakvom kinematografijom, onda je i aktuelni Marvelov strip prirodna ekstenzija originalnog materijala sa direktnom linijom unatrag sve do filmova Burta Lancastera i Errola Flynna. Rad u relativno neispitanom kontinuitetu dozvoljava zapletima da se – ne menjajući radikalno granice onoga što znamo da je uspostavljeno filmovima – bave interesantnim epizodama u kojima Luke pokušava da istraži džedajsko nasleđe, pronađe sponu sa tradicijom i otkrije kako da moć koju je u sebi spoznao stavi u službu rata u kome i dalje učestvuje na vrlo mladalački, ideološki, apolitičan način. Ima ovde i flešbekova na život Obi-Wan Kenobija na Tatuini i zanimljivih epizoda iz Lukeovog detinjstva mada su one manje po mom ukusu. Mnogo mi je zanimljivije bilo da čitam o vratolomnim avanturama koje (sada i malo proširena) ekipa mladih, energičnih likova ima u opasnim sukobima sa Imperijom, ali i mangupima iz sopstvenih redova. Aaron pritom na zanimljive načine polemiše sa nekim od sržnih elemenata originalnih priča, na primer dajući nam odličnu, relativno svedenu (ali ipak akcijom nabijenu) priču o tajnom pobunjeničkom zatvoru koji se nalazi u bliskoj orbiti oko zvezde u kome se pobunjenička ideologija naširoko secira, ili upoznajući nas sa specijalnim odredom stormtrupera koji naglavačke okreće kliše o njihovoj neefikasnosti. Ovo sve deluje kao udobno uglavljena ekspanzija onog što znamo, ne dolazeći u konflikt sa onim što takođe znamo da će kasnije doći.

 

Možda najizrazitija polemika dolazi u vidu insistiranja na brojnijim i produbljenijim ženskim likovima, a koju možemo gledati i kao nekakvo simboličko iskupljenje za kreiranje Slave Leia koncepta u Return of the Jedi. Sama Leia ovde prirodno nastavlja svoju ulogu ideološkog i političkog stožera pobune, ali Aaron joj daje i nekoliko ženskih sparing partnera koji prikazuju različite aspekte „jake žene“, donoseći sa sobom klasnu, rasnu i seksualnu diversifikaciju koju možda prirodno treba očekivati od stripa koji je jedna dugačka galaktička saga.

 

Razume se, gunđanje o tome kako social justice warriors puštaju pipke u sve što smo voleli i kako je ovoliko insistiranje na ovakvim i onakvim ženama u glavnim ulogama više ideološki nego kreativni projekat uvek treba očekivati. No, valja imati na umu i da su u dva nova Star Wars filma upravo žene u glavnim ulogama i da je Aaron pružio zaokružene i uverljive likove koji imaju sopstvene agende, karaktere i motivacije (zajmeći, naravno, jedan od tih likova od Gillena) te da je ovo jedna veoma časna instanca uvođena rodne ravnopravnosti u voljeni, popularni gikovski kanon.

 

Čak i da vam se ne dopadnu same priče, teško je ne preporučiti ovaj strip na ime samog crteža. Kako rekoh, Marvel je odrešio kesu za neke od najboljih crtača koji su u ovom trenutku u industriji, pa je serijal započeo John Cassaday, a za njim su sledili Stuart Immonen, Mike Deodato i Leinil Yu, što je zastrašujuća reprezentacija. Trenutno serijal crta Jorge Molina koji još uvek nije ime sa TOLIKOM težinom ali ovaj Meksikanac je svakako jedan od najboljih Marvelovih crtača u ovom momentu i… strip je u dobrim rukama.

 

Sa premijerom Rogue One možemo očekivati novu eksploziju interesovanja za Star Wars i dalje najave novih spinof stripova koje će Marvel raditi. Pitanje je ko ima vremena da sve to čita pored svih silnih obaveza koje nas more, ali je za sada bezbedno reći da je makar praćenje sržnog Star Wars serijala vredno truda, vremena i para koje ćete u njega uložiti. Da li sam pre tridesetpet godina uopšte mogao da zamislim da ću kao odrastao čovek biti šokiran i veoma zabavljen scenom u kojoj Han Solo objašnjava princei Leii da nije STVARNO oženjen? Ispostavlja se da su mi snovi bili preskromni!

 

Kako je čitava industrija zabave poslednjih godina opsednuta pronalaženjem nekada popularnih sadržaja i prepakivanjem istih za novo doba, tako raste nivo gunđanja o kreativnoj bankrotiranosti i plašljivosti onih-koji-odgovaraju-onima-sa-parama da se upuste u nešto novo i originalno. Ributuje se i rimejkuje sve, od superheroja, preko bajki za decu pa do video igara za koje nekada nismo ni bili svesni da uopšte imaju priču koja se može opet ispričati.

 

Naravno, sveti gral u ovom domenu posla je pronalaženje intelektualne imovine na koju su istekla autorska prava a koja je i danas dovoljno popularna da zavređuje ribut. Tako dobijamo sve, od romana sestara Bronte koji dobijaju zombi ekspanzije, preko Pinokija koji ubija vampire pa do… er… Ivice i Marice koji isto ubijaju, samo veštice…

 

Hoću da kažem, bilo je samo pitanje trenutka kada ćemo dobiti gritty reboot Deda Mraza i treba da budemo svesni koliko smo zapravo sreće imali da je strip-izdavač Boom! rad na njemu poverio jednom ipak renomiranom scenaristi i odnedavno uredniku Heavy Metala – Grantu Morrisonu. Morrison i crtač Dan Mora su proizveli sedmodelni miniserijal Klaus koji je neka vrsta Santa Claus – Year One projekta. Dešavale su se i čudnije stvari ove godine, naravno, recimo, Tramp je pobedio na američkim predsedničkim izborima.

 

Morrison je, kad se malo razmisli, zapravo prirodan izbor za ovako nešto. Ovaj kreativni Škot je opsednut mitovima, drevnim i novijim, njihovim utemeljenjem u antropološkom i psihološkom i načinima na koji se mitovi mogu upotrebiti da upravljaju socijalnom evolucijom. Njegov rad na američkim superherojskim stripovima je velikim delom bio obeležen upravo istraživanjem mitološke težine ovog fenomena (bilo kroz mejnstrim radove na Supermenu, Betmenu, Wonder Woman, Animal Manu, X-Men itd., bilo kroz leftfild projekte poput Flex Mentallo, Doom Patrol ili bizarni Filth koji je, kako legenda kaže, originalno bio pič za serijal o Nicku Furyju ali su mu se u Marvelu ljubazno zahvalili nadajući se da ispod lažnog osmeha Morrison neće primetiti užasni strah), Vertigo serijal Invisibles se veoma detaljno bavio ovim pitanjima, a njegov recentni rad na strip-adaptaciji Mahabharate (diskutovan ovde) je demonstracija ambicije da se istraže i mitovi i mitologije sa kojima zapadna publika nije mnogo familijarna.

 

Naravno, problem sa Deda Mrazom, i istovremeno kreativni izazov za autora, je u njegovoj komplikovanoj mitološkoj strukturi gde, ako idemo unazad, krećemo od Koka-koline maskote, prolazimo kroz hrišćanski verski kanon i apokrife izmešane sa lokalnim folklorom i slećemo duboko u evropske paganske tradicije.

 

Morrison za ovu priliku kao osnovu uzima germanski folklor i Yuletide proslavu „sredine zime“ koja će kasnije, sa hristijanizacijom severne i centralne Evrope biti retkonovana u Božić. Ovo je, pretpostavljam, logično za nekoga ko potiče sa britanskih ostrva mada naravno ja nemam ni najmanjeg pojma o tome jesu li Kelti u škotskoj u ono vreme imali svoje, sasvim druge obrede i foklorne tradicije vezane za zimu i njeno preživljavanje.

 

Sa političke strane ovo je sasvim razuman izbor jer bi ributovanje Božić-Bate/ Deda Mraza polazeći od hrišćanske osnove možda završilo u provokativnijem tonu nego što se želelo. Uzimajući za temelj germanski folklor, Morrison se barem osigurao od toga da dospe na nišan nekakvih gorljivih religioznih fanatika koji bi mu svakako zamerili ekstremne slobode koje je sebi uzeo u interpretaciji starog mita.

 

Naravno, mogu se ovde uputiti mnoge zamerke, samo ne verujem da će biti pretnji nasiljem – možda je najveće iznenađenje na mojoj strani to koliko je ovo, pogotovo za Morrisona, jedna strejt bajkica sa uobičajenim motivima dobra i zla koji se u sedam epizoda sukobljavaju na predvidive načine i gde se konflikt do kraja razreši gotovo kao u nekom Diznijevom crtanom filmu. Indikativno je da Morison, sasvim suprotno reputaciji koju ima, veoma naglašeno izbegava da se zaista bavi germanskim mitom, potpuno ignoriše Wotana/ Odina kao predložak za koji se smatra da je u ovom fokloru poslužio za kasniju figuru Božić-Bate i, možda najvažnije od svega, piše jednu razumljivu, veoma čisto pripovedanu pričicu u kojoj doduše ima elemenata psihodelije i mističnih iskustava ali su oni provučeni na jedan decidno PG-13 način. Ovo nije Morrison koga pamtite iz Invisibles, Arkham Asylum ili, recentno, iz Nameless već njegov strejtedž dvojnik koji je mnogo zainteresovaniji da deci za ovaj Božić isporuči inspirativnu priču o sudbinskom trijumfu dobra nad zlim.

 

Je li Klaus strip za decu? Zapravo, moglo bi se reći i da jeste i mada u njemu ima strašnih scena sa demonima i prikazivanja povreda koje nastaju primenom hladnog oružja na toplo ljudsko (ili životinjsko) telo, njegov osnovni ton je veoma pozitivan, njegov osnovni konflikt zaoštren skoro do granice karikature a dinamično razrešenje daje hepi end koji je gotovo neumeren u svom optimizmu. Da imam dete, da ono dovoljno dobro zna engleski i da ga interesuje da uopšte čita stripove umesto da vajberuje po ceo dan, verovatno bih mu nutkao da pročita ovaj miniserijal.

 

Za nas odrasle, njegove su poruke možda malo suviše pojednostavljene. Morrison je, naravno, veliki zanatlija i on ubedljivo postavlja temelje konflikta u ovoj priči: gradić u kome se ona događa je pod čizmom lokalnog barona koji, gonjen strahom i pohlepom, svoje podanike postepeno pretvara u robove a svoju porodicu u taoce, gde su javni smeh, zabava, ali i igračke ili tračevi percipirani kao sumnjivi i subverzivni i suzbijaju se primenom sile. Kada u njega stigne naizgled bezbrižni trgovac krznima i suoči se sa represijom koja je od koliko-toliko razumljive socioekonomske osnove eskalirala do potpunog apsurda, odlučuje da je njegova dužnost da nešto uradi i legenda o bradatom muškarcu koji deci donosi poklone počinje baš ovde.

 

Morrison je već u karijeri imao priče o apsurdno, predimenzionirano autoritarnim zajednicama koje nadahnuti autsajder razmontirava kreirajući još viši nivo apsurda i Klaus je samo jedno sigurno kretanje vrlo utabanom stazom (koju je, uostalom, pre njega prokrčio Harlan Ellison) bez mnogo bljeskova originalne inspiracije. Ima ovde, naravno, mnogo lepih detalja, na primer odnos baronove žene sa svojim sinom koji je razmaženo, odvratno derište, sasvim krivicom svojih roditelja, odnos te iste žene sa mužem ali i Klausom, koji se razvija kako prolazi vreme a neke stvari dolaze u perspektivu. Onda je tu i Klausova spona sa prirodom, direktna ali i ona suptilnija, animistička, tu su duhovi koji mu pomažu u njegovoj misiji ali i prelepa bela vučica u koju sam se ja, mačkar sa pedigreom, legitimno zaljubio. Ima ovaj strip mnogo lepih detalja i vozi se jednim lepim tempom sve do tog svog predvidivog hepienda pa, iako ne mogu da kažem kako se radi o nekakvom izuzetno nadahnutom kreativnom preduzeću, ovo je makar predvidiva, stereotipna pričica sa visokim nivoom zanatske uglancanosti.

 

Što se još više valja primetiti u domenu crteža. Daniel Mora je relativno nepoznat crtač koji je do sada radio za Boom! na serijalu Hexed, kao i na strip adaptacijama Storytellera Jima Hensona za Boomov imprint Archaia ali kome možemo da predvidimo blistavu karijeru. Morrison nije slučajno za saradnika izabrao momka koji crta ekstremno čisto i uredno, a da mu je pritom rad izuzetno dinamičan i nabijen energijom. Klaus me je prvo osvojio izvrsnim crtežima severnoevropske arhitekture ranog srednjeg veka da bi me dalje impresionirao izražajnošću likova (i životinja), moćnim eskterijerima i uzbudljivim scenama akcije. Mora je savršen i kada treba prikazati promenu nečijeg raspoloženja na licu i kada Klaus treba da viseći na užetu leti sa krova na krov dok se pod njim panorama grada okreće kao u kaleidoskopu, a kada na jelovnik stignu demoni – to je savršeno.

 

Klaus je, dakle, pristojan strip koji ne spada u najbolje Morrisonove radove ali je sa druge strane u velikoj meri izbegao da bude beživotni esej, kako to ponekad kod ovog autora zna da ispadne. Oplemenjen odličnim crtežom, ovo je, ne previše iznenađujuće i strip za koga je Fox već platio neke pare za prava na filmsku adaptaciju. Kako božići i nove godine samo što nisu, tako se i Morrison ovom svom junaku vraća u novom miniserijalu pod nazivom Klaus and the Witch of Winter koji treba da izađe ovih dana. Pa vi vidite.

 

Pročitani stripovi: New Avengers, Wonder Woman Earth One Vol. 1

U daljem proučavanju aktuelnih Marvelovih serijala koji u imenu imaju i reč Avengers pročitao sam dosadašnjih osam izašlih epizoda serijala New Avengers.

 

New Avengers je, istorijski nastao kao serijal kojim je Marvel dopustio Brianu Bendisu da okonča višedecenijski serijal Avengers – ni manje ni više nego krvoločnim Avengers Disassembled – jednim krešendom mračnjaštva, nasilja i beznađa i da krene nanovo sa nekim novim temeljima za Marvelov najvažniji superherojski tim. No, sa godinama je ova premisa razvodnjavana pa je i kasnije postalo uobičajeno da New Avengers bude prateći serijal glavnom Avengers serijalu, gde će pričati dodatni deo priče o Avendžersima, stalno uhvaćenim u ovu ili onu metapriču koju je nemoguće bilo ograničiti na samo jedan magazin.

 

Ovo je i dodatno razblažilo ideju o tome da su Avendžersi Marvelova prva ekipa, autentična reprezentacija najvažnijih superheroja oko kojih se sve vrti u ovom univerzumu, mada je istini za volju, ovaj koncept od početka i bio na klimavim nogama s obzirom koliko su ne(moguća)funkcionalnost tima i promena članova kao na pokretnoj traci bili upisani u DNK ovog serijala još od vremena Leeja i Kirbyja. Sa formiranjem dodatnih timova (West Coast Avengers, Young Avengers, New Avengers itd.) koncept Avendžersa se uglavnom sveo na to da je u pitanju tim koji ima dobar PR i američka administracija i građani ga prepoznaju kao „svoje“ ljude kojima se ipak donekle može verovati kad sledeći put krene invazija iz svemira/ budućnosti/ druge dimenzije.

 

No, u All New All Different eri Marvelove istorije – a to je era koju upravo proživljavamo – i ovi labavi koncepti su razbucani do neprepoznatljivosti. Marvel vrlo eksplicitno stalnu evoluciju (ili makar mutaciju) svojih temeljnih motiva stavlja u prvi plan kao vodeću kreativnu politiku pa je jedino što je sigurno kod Kuće Ideja to da je praktično sve podložno promeni. Sa jedne strane ovo može da bude frustrirajuće, sa stalnim zamenama istorijski voljenih heroja novim verzijama (Nick Fury, Thor, Hulk, Captain America – sve njih u ovom trenutku igraju zamenski igrači) i okretanjem kako vetar duva na internetu, ali sa druge ovo jeste nekakva proslava kreacije i bežanje od ideje nekakvih tabua i konzervativizma. Pa šta nam svima zajedno Al’lah da, jelte.

 

Elem, New Avengers u trenutnoj inkarnaciji ima zapravo vrlo malo veze sa dosadašnjim konceptima ovog magazina i zapravo bi mogao da se zove i bilo kako drugačije (a najpre „A.I.M.“). Ovaj serijal nema eksplicitne veze sa Waidovim All New All Different Avengers koji sam živopisao nedavno, njegovi su zapleti potpuno odvojeni (ili bar onoliko potpuno koliko se to može u današnjem Marvelu gde su svi vezani ko crevca) a galerija likova sasvim originalna.

 

Zapravo, moglo bi se argumentovati da je ovaj serijal možda bio pičovan kao novi Secret Avengers pa mu je New Avengers naslov dat da bi imao viši profil.

 

U osnovi, ovaj Avendžers tim se razlikuje od „pravih“ Avengersa jer je u pitanju sasvim privatno preduzeće. Ni originalni Avendžersi nisu bili državni tim, ali jesu imali specijalne veze sa administracijom i posebne odgovornosti u domenu bezbednosti i specijalnog ratovanja. Novi New Avengers je tim koji koristi samo ime – najpre radi brendinga jer u pitanju je ne samo skupina relativno anonimnih superheroja, a i jer infrastruktura koja iza njih stoji nije nužno nešto što bi ulilo poverenje građaninu da su ovi ljudi tu zbog njegove bezbednosti.

 

New Avengers je osnovan od strane Roberta Da Coste, mutantskog superheroja i jednog od originalnih članova tima New Mutants pod imenom Sunspot, a koji je bogati naslednik sa vrlo visoko naštimovanim moralnim kompasom. Sunspot je i sam bio član Avendžersa u post Avengers vs. X-Men fazi kada je uzimanje (više) mutanata u Avendžers timove predstavljalo pokušaj inkluzije jedne dugo i agresivno diskriminisane populacije, no u ovoj post-Secret Wars fazi, Sunspot nije terenski operativac nego mastermajnd iza cele operacije.

 

A operacija je kompleksnija nego što deluje, Da Costa je klasičnu Marvelovu mrežu zlih naučnika – Advanced Idea Mechanics – naprosto kupio rezonujući da kad već postoji grupa ljudi sa opširnim naučnim znanjem i istraživačkim resursima, koja na kraju dana zavisi od tržišta, postaje lakše da izvršite neprijateljsko preuzimanje nego da se s njima doveka borite. Tako je sada ova firma – očišćena od problematičnog, kriminogenog menadžmenta – istraživačka i razvojna osnova na kojoj počiva novi superherojski tim. Rebrendirani kao Avengers Idea Mechanics,sa bazom na sintetičkom ostrvu u eksteritorijalnim vodama A.I.M. sada pružaju svu moguću podršku timu koji ratuje protiv pretnji čitavoj, jelte, civilizaciji.

 

Scenarista, britanski 2000 AD autor Al Ewing je tim napunio relativnim anonimusima. Tu je Songbird kao terenski vođa, tu je novi Power Man koji dobija snagu kada se nađe u prisustvu važnog kulturnog blaga, tu su bivši Young Avengersi Wiccan i Hulkling koji su sada dočekali da budu deo „pravog“ (mada ne baš) Avendžers tima, tu je nova devojka u kostimu Belog Tigra (ovog puta mlađa sestra originalnog White Tigera, Hectora Ayale – Ava Ayala), POD (koga čini polusvesna finska žena u egzoskeletu „Zemljinog odbrambenog sistema“) a tu je i poslednjih par godina ultrapopularna Squirrel Girl koja služi prevashodno za ironijski komični predah.

 

Sa ovakvim sastavom reklo bi se da je Ewing išao na diversifikaciju kao na glavnu temu – ekipa je rasno i rodno prilično raznolika sa više žena nego muškaraca i samo jednim heteroseksualnim muškarcem u terenskom timu, ali zapleti su klasično avendžersoliki. Na primer, Hulkling dobija još jednu priliku da se upozna sa svojom vanzemaljskom rodbinom u priči koja se bavi njegovim imperijalnim nasleđem, komplikovanim odnosima kosmičkih rasa Kree i Skrull kao i ktuluolikom kreaturom iz nekog starijeg kosmosa koja pokušava da, jelte, preuzme ovaj naš. Novi Avendžersi moraju da lete u svemir, sukobe se i sarađuju sa drugim Avengers timom (naravno iz budućnosti) (u kome, naravno, ima i nekih članova ovog tima u ostarelijim verzijama) i pokažu da na kraju snaga ljubavi pobeđuje zlo – uobičajen jelovnik, dakle. Takođe je interesantno što vidimo da Da Costa i A.I.M. na nekom višem nivou vode globalni rat protiv Makera – zle verzije Reeda Richardsa koja je uspela da preživi nestanak Ultimate univerzuma – a njegove ideje o evoluciji ljudske rase i preuzimanju planete su ono što će verovatno obeležiti ovaj serijal u dobroj meri.

 

No, ono što ga za sada obeležava je svakako ton, Ewing ovo piše prilično vedro i lepršavo i mada ima horor elemenata pogotovo u prikazivanju Makera i njegovih etički u najmanju ruku upitnih praksi, strip je dobrim delom usredsređen na likove i njihova unutarnja previranja, prevazilaženja sopstvenih nesigurnosti i nepoverenja jednih u druge i sve te druge uobičajene young adult teme. Tu je puno zabavnog dijaloga, prijatnih onelinera i neskriveno humorističkih momenata koji se organski kombinuju sa akcijom, hororom i nešto špijunaže.

 

Ewingu ovo ne ide rđavo i mada shvatam da mnogim čitaocima strip neće biti zanimljiv iz bilo kog od narednih razloga: 1) novi i nepoznati likovi koji nose imena starih i poznatih; 2) Hawkeye kao jedina spona sa pravim Avengersima; 3) prominentna gej veza u timu; ono što je nesporno je da je ovo tim bez mnogo balasta istorije i kontinuiteta i da je istraživanje njegove dinamike i karakterizacija likova sa srazmerno malo prošlosti – prilično zabavno.

 

Crtači su do sada bili dobri: Gerardo Sandoval ima dinamičan, razbarušen crtež usklađen sa dinamičnom radnjom stripa a ljudi koji su ga nasledili – J. Cassara i Marcus To, mada imaju sasvim drugačije stilove (Cassara bliži nekom mračnijem, krimi stripu, To blago naginje Aziji) dobro se uklapaju u ton priča koje pričaju.

 

New Avengers je za sada svež i zabavan mada bez ikakvih pretenzija da bude esencijalan serijal za nekoga ko ima vremena samo za najvažnije Marvel stripove koji određuju sudbinu čitavog univerzuma. Iako se u New Avengers zaista povremeno i radi o sudbini univerzuma, ovo je po izboru likova i tonu – ali ne i kvalitetu – decidno Marvelova B ili C reprezentacija heroja i zločinaca. Što nekome kome je zlo od stalnog čitanja o Kapetanu Americi, Wolverinu i Iron Manu može da bude i prednost. I New Avengers je deo trenutnog Avengers Standoff krosovera u kome se razni Avendžers timovi sukobljavaju sa S.H.I.E.L.D.-om koji se (reklo bi se)  odrodio od naroda pa ćemo videti na šta će strip ličiti kad se to završi.

 

Pročitao sam i prošle nedelje izašavši Wonder Woman Earth One Vol. 1, dugo najavljivani grafički roman iz pera Granta Morrisona i u crtežu Yanicka Paquettea. Ovaj strip od nekih 120 strana još je prošle godine izazvao umereno veliki cunami protesta na internetu* kada je procurelo nekoliko prvih strana a sada kada je dospeo do šire publike, legitimno je reći da su reakcije u najmanju ruku podeljene. Jedni hvale Morrrisona za to što je Wonder Woman strip koji u njegovim rukama ne beži od erotizovanosti koja ga je, ruku na srce, obeležila još četrdesetih godina prošlog veka kada je nastao, drugi su zgađeni eksploatativnim, seksističkim i diskriminatorskim elementima dok treći naprosto smatraju da Morrison ovde nije pružio uobičajenu višeslojnost i duboku simboliku i da je ovo samo politički korektno prepričavanje originalnog porekla Wonder Woman gde je scenarista samo lenjo promenio neke elemente zapleta da se zapljune kod savremenih social justice ratnika promašivši usput dublje poente koje su mu bile na tacni.

 

* Čime hoću da kažem da je jedna žena na Goodreadsu bučno protestovala a neki sajtovi o ovome pisali

 

 

No, internet je to, umerene reakcije su retkost, ekstremi su pravilo. Treba ovo čitati hladne glave i, ako je ikako moguće uz dovoljno predistorije.

 

Pre svega, „Earth One“ je sada već serija grafičkih romana u kojima se prominentni DC-jevi autori bave nekim od njihovih ikoničkih likova i daju im nove i osvežene origin storyje. Posle Supermena i Betmena – naravno mužjaci imaju prednost – na red je stigla i Wonder Woman. Ovo su uglavnom dobri stripovi uz blagu primedbu da njihova neka dublja pozicija (i, eh, čak i svrha) u DC univerzumu nije do kraja jasna. Prvo, njihova designacija je pomalo zbunjujuća jer ovo most certainly nisu „pravi“ Earth One likovi iz vremena pre Crisis on Infinite Earths, već eto, neki alternativni Supermeni, Betmeni i Wonder Wumeni čije poreklo i mladost sada treba da budu ugođeniji sa senzibilitetom koji moderni čitalac vezuje za njih i koji bi bio potpuno zbunjen, možda i šokiran njihovim verzijama iz tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka.

 

No, DC-je ionako ributovao svačije poreklo pre pet godina i trenutni, New 52 multiverzum (koji, posle Convergencea više i nije striktno „52“ nego koliko ko hoće) ima apdejtovane oridžine za praktično sve svoje heroje, mnogi od kojih su eksplicitno prikazani u njihovim tekućim magazinima. I drugo, mekih ributova i retkonovanja porekla i mladosti DC-jevih likova ionako stalno ima posvuda. Ideja da bi Earth One verzije trebalo da budu one „zvanične“ makar do sledećeg ributa (koji ionako stiže u Junu) bi, naravno imala smisla, da realnost pokazuje kako ovo nije slučaj. Ni Betmen ni Supermen, a sada vidimo ni Wonder Woman iz Earth One serijala nisu one verzije koje se čitaju u mesečnim sveskama u New 52, pa je tu konfuzija samo produbljena.

 

U krajnjoj liniji, naravno, ovo ni nema mnogo veze. Pitanje koje je bitno je jesu li ovo dobri stripovi i komuniciraju li sa temeljnim elementima likova na neki kvalitetan način. Odgovor je do sada bio „ulgavnom da“.

 

To je jedan deo predistorije.

 

Drugi je svakako poznavanje korena Wonder Woman i toga šta je ona značila u vreme kada je nastala kao prvi zaista veliki i prominentni ženski superherojski lik iza koga je izdavač ozbiljno stajao, ali i čiji je kreator imao ambiciju veću nego da napravi pukog „ženskog Supermena“.

 

Ako danas čitate Wonder Woman, čak i kada je u pitanju odličan strip kao što je bio Azzarellov i Changov rad u New 52, uglavnom ćete biti suočeni sa motivima koji se bave snagom žene koja je božanskog porekla, sa jakim osećajem za pravdu, uhvaćene u kovitlac bilo superherojskih previranja bilo mitoloških političkih spletki, u kojima će ona demonstrirati snagu karaktera, ratničke i zaštitničke osobine, predstavljati inspiraciju drugim ženama – i nikako samo ženama – da se bore i ne predaju. Ovo je „bezbedna“ feministička perspektiva u kojoj se žena prikazuje kao ne tek ravnopravna već sasvim jednaka muškarcu – a konfuzija između jednakosti i ravnopravnosti je u korenu mnogih neshvatanja između brojnih populacionih grupa u modernom društvu – i čija su rešenja za konflikte (koji su u osnovi superherojskog stripa) uglavnom identična onome što bi uradio Supermen, to jest bilo koji muški heroj alfa klase. Ona je dakle nosilac univerzalne vrline u jednom činu pojednačavanja muškaraca i žena na mnogo više nivoa nego što su jednaka prava i mogućnosti.

 

No, onako kako je današnji Betmen različit od originalnog Betmena koji je nosio pištolj i pucao u nezgodne protivnike, tako je i originalni Wonder Woman bio unekoliko drugačiji strip. Četrdesetih godina prošlog veka Wonder Woman jeste na sebi nosila simbole američke zastave i borila se protiv japanskih zavojevača, ali njen kreator  William Moulton Marston, jedna renesansna ličnost i čovek koji je zapamćen kao izumitelj, pravnik ali i psiholog, trudio se da ovaj lik bude suštinski drugačiji po motivima koji će ga definisati. Kao autor DISC teorije o ličnostima i ponašanju, Marston je žene doživljavao kao iskrenije od muškaraca a njihovu prirodnu težnju ka slobodi kao uređeniju i po društvo blagorodniju od muške tendencije ka nadmetanju i anarhiji. Kao ljubitelj BDSM-a, Marston je i u uređivanju društva predviđao potčinjavanje voljenoj figuri autoriteta kao poželjnu osnovu i njegovi Wonder Woman stripovi su ne slučajno bili puni bondage elemenata ali su i prikazivali amazonsko društvo iz koga je ona potekla kao žensku utopiju prožetu erotikom.

 

Naravno, kasniji autori su razvijali strip na neke druge strane, ali ako se od Granta Morrisona išta može očekivati to je studiozno proučavanje originalnog predloška i gotovo patološka potreba da sa njim uđe u dijalog (videti arheološki rad izvršen za potrebe njegovog rada u Batman RIP ili Flex Mentallo).

 

Wonder Woman Earth One Vol. 1 je dakle, prepričavanje Marstonovog Wonder Woman uz korekcije koje sredovečni Škot i frankofonski Kanađanin prave za potrebe savremenog feminističkog razmišljanja. Kao takav, ovo je strip koji nije mogao a da ne ispadne pomalo kontroverzan.

 

Ono što je upadljivo je kako Morrison pokušava da reinterpretira Marstonove motive za moderno doba držeći se što više može njegovih teza. U dobu ultrareaktivizma i kliktivističkih erupcija koje za jedan dan mogu da nečiju karijeru unište (guglati Adama Ortha ili Justine Sacco) Morrison ovaj strip otvara scenom koja je mnogo manje bezbedna nego u neko ranije vreme kada su žene u superherojskim stripovima bile tu da budu žrtve/ spasavane/ fetiš objekti i to je, ako ništa drugo veoma smelo. Još više kada znamo da je reč o autoru koji je Alana Moorea otvoreno kritikovao za nemogućnost da izbegne scene silovanja žena u svojim radovima i za sebe rekao da je, eto, uspeo da trideset godina piše stripove a da u njima nema scenu silovanja. Smelost, mada i pomalo ludost, jelte.

 

Još smelije – i još možda rizičnije – je što Morrison do kraja stripa reintepretira ovu početnu scenu da pokaže autentično (?) žensku formu pobede nad muškarcem-osvajačem i muškarcem-siledžijom iako nas je u početku naveo na donekle krivi trag pokazujući kako Amazonke u sasvim konvencionalnoj brobi hladnim oružjem pobeđuju Herakla i njegovu vojsku. Dosadašnje besne reakcije na internetu uglavnom se ne bave ovim elementom priče – već se fokusiraju na silovanje-koje-se-ne-dešava-stvarno na početku – i videćemo da li ćemo uskoro dobiti analize koje uzimaju u obzir ovaj deo narativa, odbijanje žrtve da bude žrtva ne kroz eliminaciju silnika već kroz uzimanje njegovog legata i pravljenja od tog legata nečeg potpuno drugačijeg, kulturološki suprotnog.

 

Ovo je u principu centralni deo Morrisonove teze o Wonder Woman i njenom amazonskom ostrvskom raju, radikalna (sada već i ne toliko jer je i Azzarellova Wonder Woman izmenila deo porekla koji se bavi pravljenjem deteta od blata, ali da budemo fer, Morrison je ovaj strip pripremao sedam godina) reinvencija identiteta „Čudesne Žene“ tako da ona bude ne puka reakcija na muški svet nasilja i osvajanja nego njegova autentična alternativa.

 

Morrison ovo dalje uokviruje pričom koja se oslanja na Marstonove zaplete, uvodi nove verzije klasičnih likova i sa jedne strane, veoma je vešt u prikazivanju amazonskog društva kao raja kome je ipak potrebno povremeno osvežavanje koncepata i ideja i čija insularnost postaje znak slabosti, ne više samo plemenitosti. Sa druge strane ima određene nezgrapne interpretacije šire feminističke teorije, ne toliko po postavci koliko po izvedbi. Plavokosi, plavooki Steve Trevor, muškarac u koga se originalna Wonder Woman zaljubljuje što je motiviše da ode u svet i napusti, jelte, raj, zarad Zemlje, ovde je pretvoren u afroameričkog muškarca koji ima ulogu djeve u nevolji dobar deo stripa ali čiji tekst povremeno malo previše eksplicitno forsira prirodnu političku vezu između žena i etničkih manjina. Takođe, susret nevine i neukaljane Amazonke sa svetom u kome muškarci vladaju je urađen relativno strejt, bez morrisonovskih suptilnosti koje je bilo legitimno očekivati i utisak mi je da je mnogo više pažnje posvećeno prikazivanju samog rajskog ostvra i društva žena na njemu koje je ritualizovano i erotizovano na interesantan i produbljen način i gde se Dianina pobuna organski pomalja kao istorijska nužnost.

 

Nažalost, internet uglavnom potpuno promašuje neke elemente Morrisonovog pisanja koji čak ne bi trebalo da su mnogo teški za razumevanje. Trenutno je jedna od „velikih“ zamerki stripu to što Wonder Woman u susretu sa američkim vojnicima kojima se tresu gaće pred ženom koja može da podigne i baci na njih oklopno vozilo koristi reč „devojčice“ da ih omalovaži i kako je to diskriminatorski i držnedaj nije valjda feministički, iako je iz čitave dotadašnje postavke jasno da ona to misli na jedan praktično topao, srdačan način, poredeći odrasle muškarce sa mladim, neiskusnim ženama, klasom jedinki koje – u društvu sastavljenom samo od žena – ne nose sa sobom pežorativnu konotaciju.

 

Slično, pobuna zbog „fat shaminga“ jednog od ženskih likova propušta da prepozna nijanse Morrisonovog pisanja: očigledno bi trebalo da bude da ostrvo samih žena koje su sve redom mističnog porekla ima sasvim poremećene estetske (i etičke) kriterijume i da je upravo susret tih kriterijuma sa „stvarnim“ svetom pokretač dalje evolucije Diane kao lika i Wonder Woman kao superheroja.

 

Ali ko će svetu i Americi sve objasniti…

 

Ovo je prelepo nacrtan strip. Yanick Paquette je sa Morrisonom već sarađivao (a, kad smo već kod toga, sarađivao je i sa Mooreom na Terra Obscura) ali ovo je strip koga je crtao jako dugo i to se vidi. Erotičnošću žena u različitim vrstama bondagea podseća na Manaru, ali je, naravno, u prikazivanju urbanih prizora mnogo „superheroičniji“. Doduše, fetišizam tela kod superheroja i u erotskoj ilustraciji je prilično blizak po estetici.

 

Možda najimpresivnije su scene ostrvske arhitekture, vegetacije, eksterijera, kostima: Paquette uzima antički dizajn za osnovu ali zatim ga radosno i inspirisano razvija tako da dobijamo uistinu impresivne scene.

 

Wonder Woman Earth One Vol. 1 je, skoro je sigurno da se sad to može reći, prvi pravi „neuspeh“ u Earth One seriji, i ne spada mi u najbolje Morrisonove radove, ali jeste interesantan pokušaj pomirenja originalnih motiva sa savremenijim rodnim perspektivama. Morrison i Paquette u ovome svakako nisu portpuno uspešni, ali Vol. 2 je već u pripremi pa… videćemo.

 

Pročitani stripovi: 16. Decembar 2015. godine

Jedan od najvećih poduhvata kome sam se predao prošle nedelje, putujući u Evropu, kako kakva izvidnica Srbije, bilo je da pročitam sve do sada izašle kolekcije serijala Saga Briana K. Vaughana i Fione Staples. Pričamo o trideset epizoda stripa koji je krenuo da izlazi davne 2012. godine i o kome sam negde pred kraj iste i pisao, impresioniran prvom pričom i siguran da će ovo biti strip što ćemo ga po dobru pamtiti i decenijama kasnije pominjati kao izvrstan primer autorskog rada koji istovremeno čekira sve moguće žanrovske kućice i legitimiše se kao autentično zabavno štivo.

 

U međuvremenu sam dobijao prijave da se Saga posle dobrog početka zarobila u meditacijama o porodici i dramama koje su zanimljive samo mladim roditeljima i bilo mi je interesantno da vidim jesu li Vaughan i Staplesova uspeli da održe meni prijatnu ravnotežu između kreiranja britke naučnofantastične avanture i promišljanja porodice kao jedne od najistrajnijih ali i najfražilnijih vrednosti modernog doba. Spojlr alrt: zapravo jesu.

 

Saga je jedan od prvih stripova (ako ne i sasvim sasvim prvi) koje je Vaughan krenuo da radi nakon što je odlučio da ga više ne zanima baktanje sa korporacijskim stripovima i da će od sada raditi samo autorski strip, za izdavače koji to podržavaju. Čovek koji je, pogotovo posle reputacije kakvu mu je obezbedio rad na Lost, mogao da bira šta bi da radi i kojeg superheroja da upari sa kojim (mogli smo da imamo toliko dugo željeni krosover između Betmena i Daredevila – najvećeg detektiva i najvećeg pravnika među superherojima!!! Vaughan je mogao čak i TO da dobije da je hteo!!) se odlučio, nesumnjivo i zbog toga što mu je pomenuti rad na Lost obezbedio solidnu finansijsku budućnost, da sve to batali kako bi se pozabavio sopstvenim kreacijama, stripovima rađenim po svojim pravilima, izraslim iz ličnih ideja. Drugi stripovi koje je Vaughan u međuvremenu radio su u velikoj meri potvrdili ispravnost ovog pristupa: Private Eye, We Stand on Guard i sada novi Barrier su svi jako dobro štivo, ali Saga je, čini mi se posle pročitanih 30 epizoda, ono po čemu će se najviše pominjati ova njegova životna i kreativna faza. Naprosto, radi se o delu kinematske ambicije, naslikanom na platnu samog kosmosa, a da Vaughan i Staplesova opet vrlo sigurno u rukama drže srž priče, razvojne lukove likova i spretno barataju nekolicinom ideja koje su im značajne.

 

Uostalom, kombinacija kosmičke opere i sapunske opere sa porodičniom tematikom u središtu nije tako neobična, nije li i sam Star Wars do incestuoznosti intimna priča o nekoliko bliskih rođaka i njihovim najboljim drugarima? Vaughan je dobro prepoznao ovo prirodno prijateljstvo između dva pseudooperska pseudožanra i odabrao najbolje od oba sveta. Tako je Saga sa jedne strane zadivljujuća i začudna kosmička avantura sa letenjem, pucanjem, egzotičnim društvima, rasama i institucijama i mada mislim da sam poređenje sa Mebijusom već ispucao pre tri godine, ono je i dalje legitimno tačno. Ne da Staplesova i Vaughan imitiraju Mebijusa, ali postoji tu jedan element maštovitosti koji ja vezujem za Žiroovo stvaralaštvo, jedne nestašne igre podsvesti kojoj je Francuz dopuštao da se pretoči u njegove radove a bez želje (ili potrebe) da se eksplicitno objašnjava zašto je ovo nacrtano baš ovako i kako je to u vezi sa nečim drugim u stripu, a koju prepoznajem i u Sagi i  zato mi je ovaj strip i posle tri godine svež i zabavan na onom najnaivnijem, detinjem nivou okretanja naredne strane i uzdisanja pred novim, čudesnim prizorom, neobičnim bićem, halucinantnim krajolikom…

 

Ali s druge strane, Saga je strip koji sasvim eksplicitno promišlja i diskutuje porodicu kao ne samo resurs već i motiv za nečije sazrevanje i činjenica da sam ja, sredovečan čovek, intencionalno bez dece, sasvim solidno uživao u stripu koji se bavi borbom mladog para za svoje pravo da bude zajedno i uzgaja dete daleko od svetskih ratova ali i diktata tradicionalnih društava koja cene porodicu ali još više cene naciju, ta činjenica znači da su Vaughan i Staplesova ovde obavili odličan posao.

 

Saga se bavi mnogim sociopolitičkim motivima bliskim modernom dobu – od nasilja u porodici, pacifizma/ prigovora savesti (pogotovo u okvirima ratova koji su bazirani na istorijskim, tradicionalnim antagonizmima, često se vode preko proksija itd.), preko trgovine ljudima (koja nije samo prost zločin sa jednim počiniocem već kompleksan fenomen u kome žrtva često voljno učestvuje, njena porodica profitira itd.) i klasnih podela u postindustrijskim društvima, pa sve do onih najefemernijih: uticaja popularne kulture (i konkretno nečeg što se smatra šund umetnošću ili pukim šundom) na formiranje sociopolitičkih stavova. Ovde jako pomaže što se Vaughan užasno trudi da likove piše nijansirano, sa svešću da svaki od njih mora da ima i nedostatke ali i da evoluira i neke od njih ispravlja/ zamenjuje drugima i mada shvatam da je ovo strip koji će mnoge nervirati svojim eksplicitnim odmakom od tradicionalnog avanturističkog predloška gde akcioni heroj rešava stvari superiornom vatrenom silom i svojim post-maskulinističkim stavovima, fakat je da Vaughan ovde demonstrira majstorstvo kakvo imaju samo retke kolege i da je njegovo pripovedanje tako dobro, prirodno, tečno i zabavno da vam (ili barem meni) ni malo ne smeta primetna sociopolitička agenda u tekstu.

 

A što je odlika dobrih žanrovskih dela koja će pratiti pravila žanra onoliko koliko je potrebno da bi konzumenta držala uz sebe a onda odstupati od istih da bi ga još čvršće uhvatila, pa tako Vaughan vrlo komforno sebi može da dopusti da najmuževniji lik u stripu, naoko predviđen da bude klasični herojski agens radnje, većinu vremena provede u komi, da najseksepilniji ženski lik (koji, istina je, ima previše nogu da bismo mu pripisali klasičnu lepotu) bude mrtav skoro od početka, da se jednaka težina pridaje porodičnim razmiricama između protagonista (sitne prevare, navlačenje na narkotike da bi se lakše preživeo težak radni dan, slatka nastavnica plesa koja se mota oko tate) kao i klasičnim avanturističkim tropima (letenje kroz svemir, sukobi decenijama suprotstavljenih nacija, manijakalni ubica na putu interplanetarne osvete…) i da sve to kroz trideset epizoda deluje duhovito, ali i dirljivo, zabavno ali i napeto, baš kako i treba da bude. Staplesova, sa svoje strane ne prestaje da isporučuje kvalitetan, čist, dinamičan i veoma lično intoniran crtež koji i dalje ne pretenduje da se bavi tehničkim detaljima i važniji su mu opšti utisci. Oba autora pritom ne prezaju od vrlo „odraslih“ sadržaja (nasilje, seks, psovke…) a da to stripu zaista daje više odrasli ton nego što naginje nekakvoj eksploataciji namenjenoj nestašnim adolescentima.

 

Ja sam Sagom za sada vrlo zadovoljan, smatram da je uspela da tokom tri godine održi visok nivo kvaliteta i ispuni većinu inicijalnih obećanja i nadam se da će Staplesova i Vaughan da nastave istim intenzitetom sve do kraja, ma kakav on u njihovim glavama bio.

 

Drugi strip koga bih danas pomenuo je za mene impresivni (i izvrsni!) Nameless Granta Morrisona i Chrisa Burnhama, miniserijal čiji poslednji, šesti broj izlazi naredne nedelje i bezbedno je reći da dugo nisam sa ovoliko nervoze i uzbuđenja čekao finale nekog stripa.

 

Granta Morrisona ja povremeno kritikujem za esejistički pristup pisanju stripova, posvećivanje više pažnje intelektualnim elementima narativa nego životnosti likova ili ubedljivosti radnje i… pa, to je sve uglavnom tačno, ali to što ga kritikujem često zna da zamagli činjenicu da ga smatram jednim od najboljih savremenih scenarista u angloameričkom stripu, čovekom koji se nikada ne umara od napora da pomeri granice onoga što se može uraditi u ovom medijumu, a da istovremeno ostaje veran i medijumu i žanru. Zbilja, za razliku od zemljaka Millara, Morrison nije pokazao gotovo patološku žudnju da se baci u holivudsko naručje, a koliko god da je napisao stripova koji su bežali od jasne žanrovske klasifikacije, mnogo je više onih koji žanr uzimaju za zdravu osnovu a zatim promišljaju značaj mnogog njegovog elementa uz veliko poštovanje za tu osnovu i te elemente.

 

Zapetljao sam najstrašnije. Kako god, Nameless je klasičan Morrison u naponu snage, kreativno razuzdan ali zanatski perfektan, strip koji kreće pojačan na jedanaest već od prve epizode a onda sve više i više pojačava intenziet pripovedanja do mere da se pitam da li će čitanje, poslednje epizode naredne nedelje biti opasno po moje (makar emotivno) zdravlje. Sav intelektualizam za koji ga povremeno dobronamerno i prijateljski optužujem Morrison je ovde stavio u službu proizvodnje priče koja ima jaku empatsku komponentu. Ovo je strip u kome su zebnja, nervoza, strah, užasnutost i gađenje ne samo koncepti koje pripisujemo likovima zato što nam je jasno da ih oni verovatno prolaze, već koje proživljavamo zajedno sa njima. A retki su stripovi, barem u mojem čitalačkom iskustvu, koji čoveka od četrdeset i plus plus plus plus godina nateraju da strepi i guta knedle dok okreće stranice i pita se šta će biti dalje.

 

Nameless je i ona dobra kombinacija stripa koji ima jasne i nimalo stidljive žanrovske osnove ali i perfektnu egzekuciju autora koji ne namerava da žanrovskim pravilima robuje, pa ovo počinje kao potpuno halucinantna okultna avanturistička storija (dakle, ono što biste očekivali od Morrisona skoro po definiciji) ali nema problem da pređe u nešto što liči na punokrvni kosmički SF (što biste očekivali od Warrena Ellisa) pa da se onda glavačke sruči u potpuno visceralni horor (odjeci Gartha Ennisa) da bi zatim razorilo sve žanrovske obruče i prešlo u egzistencijalnu filozofiju koja balansira na sve tri žanrovske noge. Morrisonov uobičajeni „čudan sam jer volim da budem čudan“ pristup ovde je pun pogodak jer se strip i bavi interesantnim razmeđem religije, nauke, okultnog i visceralnog pa je tako i glavni junak stripa (titularni Bezimeni) istovremeno arhetipski velik (odbacio je ime da niko nad njim ne bi imao magijsku moć) ali i potpuno žanrovski izvajan u model ciničnog, neobrijanog antiheroja koji je konačno možda natrčao na avanturu iz koje neće moći da se izvuče britkim jezikom, hladnom glavom i brzim nogama. Nameless na čitaoca deluje na nekoliko planova, ima ovde mnogo intelektualnog materijala za razmatranje, simbola koje treba razabrati i proučiti, ali najjači plan je onaj najprimitivniji, egzistencijalni, nivo bića/ bitka, pitanje postojanja, ličnosti i slobode, majstorski posredovan kroz naučnu fantastiku uvezanu sa mitologijom i religijom, uteranu u nepraštajući telesni, duhovni i intelektualni horor.

 

Veliki deo pohvala mora da ode i na Burnhama, koji, kunem se, polako postaje novi Frank Quietly. Posle saradnje sa Morrisonom na Batman Inc. (i brda drugih stripova koje je radio, uključujući Nixon’s Pal, takođe za Image i sa Joeom Caseyjem na scenarističkim zadacima) videlo se da je ovo čovek spreman za velika dela, a sa Nameless ima jako težak zadatak da isprati suludo džilitanje Morrisonove kreativne žlezde. No, Burnham kao da se napio vode sa istog izvora ludosti gde i škotski kolega pa je tako njegovo iskakanje iz groteske u epski široki i preteći glomazni kosmički SF, pa onda okušavanje u krvoločnom hororu sasvim prirodno i ovo je strip koji, kako već rekoh, od čitaoca neretko zahteva dosta smelosti da okrene stranu. Nameless se završava naredne nedelje ali je ovo najbolja moguća potvrda da na Morrisona još dugo treba računati kao na jednu od najkreativnijih sila u američkom stripu. Amin.

 

Pročitani stripovi: Grant Morrison’s 18 Days

U malom odmaku od Imagea, bacio sam se na čitanje serijala Grant Morrison’s 18 Days koji izdaje Graphic India, nova indijska firma sa nekim starim imenima. Razume se, jedan od osnivača (i jedan od kreatora ovog stripa) je Gotham Chopra, sin Deepaka Chopre, a koji je sam u prvoj deceniji dvadesetprvog veka bio jedna od kreativnih (i investitorskih) sila koje su se trudile da, uz pomoć kapitala i ekspertize Richarda Bransona, dovedu indijski strip na zapadnu scenu. Nije to bio sasvim strejt-nacionalistički projekat već interesantna i povremeno kreativno uspešna kombinacija autora sa zapada i iz Indije i mada je Virgin Comics na kraju stavio katanac na bravu, Gotham Chopra je posle slične stvari nastavio da radi kroz Liquid Comics, a Graphic India je, čini se najnovija inkarnacija ove ideje. U svakom slučaju, GI je za sada firma fokusirana samo na 18 Days i videćemo kuda će sve to da ode kasnije. Sudeći po dosadašnjim projektima, Chopre imaju dobru volju i investiraju u zaista dobre autore ali možda im fali marketinške sile da na kraju te stripove zaista izguraju na mesto na kome bi želeli da budu…

Elem, kako god da se okrene, Grant Morrison je Grant Morrison i iako ja sa mnogim njegovim stripovima ne uspevam da se lepo složim (pisao sam ekstenzivno o tome da su to ponekad naprosto eseji pod tankom krinkom eskapističke grafičke proze), sa dobrim delom njegovih stripova imam odnos potpunog obožavanja i kod kuće mi se police pošteno ugibaju od različitih njegovih superherojskih i nesuperherojskih radova. Pritom, čovek i dalje ima veoma funkcionalnu kreativnu žlezdu pa je u poslednjih par godina uradio izvrsnog Supermena u svom Action Comics ranu, pa interesantan Multiversity, te veoma dobar naučnofantastično-fantazmagorijski The Annihilator. Njegova verzija Mahabharate? Naravno da je to nešto što bih želeo da čitam.

Ovaj projekat je zapravo dugo vremena u inkubaciji. Ima pet godina otkada je izašao originalni Grant Morrison’s 18 Days hardkaver za Dynamite a koji je, kao „illustrated scriptbook“  bio više stejtment of intent nego priča sama po sebi. Ova knjiga je napunjena sjajnim koncept artom i scenarijom za priču ali sama priča se dugo vremena onda nije pojavljivala. No, prošle godine je Graphic India ovo reizdala u pripremi  za realizaciju ideje i sada Grant Morrison’s 18 Days izlazi kao normalan serijal u sveskama, sledeći smernice iznesene u scriptbooku.

I, svakako, ako je i jedna priča u istoriji čovečanstva prikladna za serijalizovanu naraciju u estetici koja pozajmljuje od mač-i-magija fantastike, naučne fantastike i superherojštine, onda je to Mahabharata. Morrison je uradio opsežnu pripremu za pretakanje ovog mita u uzbudljiv strip ispunjen dramom, akcijom, začudnošću, tragedijom i povremeno humorom i u velike mu se uspehe mora računati kako je jedan mit sa ogromnim brojem likova, socijalnih i verskih koncepata, pričica, vinjeta i tangenti koje odvlače narativ svaka na svoju stranu, uspeo da nekako smesti u koherentan narativ koji glupavog i neukog zapadnjaka poput mene ne odbija ni masom informacija koje treba savladati ni stranošću koncepata koji se ovde provlače. Imajući u vidu da je Morrison poznat, ney, ozloglašen po tome da voli da piše za ljude koji lome mozak oko napisanog, proučavaju gradivo i sekundarnu literaturu pa onda proizvode sajtove sa anotacijama za njegove radove, fakat da je ovde odoleo prirodnoj tendenciji predloška da iznedri baš ovakav narativ i potrudio se da pripovedanje bude čisto, jasno i lako za praćenje je velika stvar.

Pogotovo što ovo u dobroj meri uopšte ne piše Morrison. U ozbiljnom kolaborativnom naporu između Škotske i Indije, ovo ne samo da su stripovi crtani od strane indijskih crtača već je i narativ iscepkan na epizode od kojih mnoge nije pisao Morrison već Gotham Chopra, Sharad Devarajan, Samit Basu i još neki autori. Ali to se i dalo naslutiti: u strip-biznisu je praktično pravilo da kada već samo ime stripa nosi ime autora, taj autor najčešće ne radi direktno na tom stripu  :lol: Tako da činjenica da je Morison sa svojih deset prstiju napisao otprilike 40% do sada objavljenog materijala zapravo znači mnogo.

Elem, sama radnja se na Mahabharatu oslanja dovoljno verno da se ispoštuju osnovni motivi ali dovoljno slobodno da se mogu uneti elementi naučnofantastičnog i superherojskog i da se to ne sudara jedno s drugim na neki neprijatan način. Težište je ovde svakako na likovima i njihovim odnosima, na komplikovanom porodičnom sukobu koji se odvija u sumrak jednog kosmičkog/ istorijskog doba i u osvit novog, na promenu u sistemu verovanja među ljudima i tome kako se percipiraju i tretiraju (stari) bogovi. Pošto su dobar deo ovoga radili sami Indusi, i pored Morrisonovog stručnog pakovanja narativa u za zapad probavljiv format, taj je narativ i dalje bliži indijskom senzibilitetu nego što je, recimo, bio (meni vrlo drag) Gospodar Svetlosti Rogera Zelaznyja, jedna notabilna interpretacija Hindu mitologije kroz naučnofantastičnu prizmu. Drugim rečima, motiv porodičnog sukoba mi se čini tipičnije indijski, sa svim komplikovanim motivacijama likova za svoje postupke i tome odnosnm emocijama, od onog na šta je zapadna publika navikla kroz Game of Thrones paradigmu i to ovom stripu daje potrebnu svežinu. Takođe, sam ton je, bez obzira na to što se radi o interpretaciji jednog od najstarijih čovečanstvu poznatih mitova, prilično vedar a jezik jednostavan. Ovo ne umanjuje ozbiljne drame koje se ovde odvijaju niti težinu posledica koje postupci likova proizvode, ali im ne dopušta da strip odvuku u zamku puke refleksije na već ispričane i poznate priče, što je uvek opasnost kod ovakvih projekata.

Dobro, pomaže svakako i to što ja ne znam baš mnogo o Mahabharati.

Ali kako god, ovo je jedna velika priča koju priča mnogo glasova i često je krajnje brbljiva. Čitave sveske su posvećene flešbekovima i anegdotama iz mladosti likova koji nam se u datom trenutku ne čine toliko bitnim, dok se glavni narativ odvija praktično u svega nekoliko sati provedenih na bojištu i mada bi mi u nekim drugim okolnostima ovo možda smetalo, ovde je generalni kvalitet napisanog na povisokom nivou i nema se utisak da se igde ide na puko popunjavanje prostora. Sve tu, za sada ima svoje mesto, no videćemo kako će se serijal dalje razvijati.

Crtača za sada ima tri ali glavni od njih je Jeevan J. Kang kojeg pamtimo još iz Spider-Man India i nekih Virgin projekata pod Choprinom dirigentskom palicom. Ovo mu je za sada najbolji rad od svega što sam ja video i njegov čisti, jasni stil sa dobro upotrebljenim stilizacijama, ali bez naglašenog karikiranja diktira i rad ostale dvojice crtača pa serijal do sada ima ujednačen ton. Sama kombinacija tradicionalne Hindu estetike i nekakvog retrofuturističkog dizajna je interesantna a pošto je ovo strip prepun bogova, demona, legendarnih superratnika i dobar deo se odvija na bojištu na kojem ratuju vojske bukvalno sastavljene od miliona vojnika, treba istaći da u svemu tome pripovedanje ostaje kristalno jasno i efikasno. Strip kome vredi posvetiti malo pažnje.