Pročitani stripovi: Captain America, Batman Three Jokers, Symbiote Spider-man, Billionaire Island i Second Coming

Danas se krećemo na transverzali od superheroja umotanih u nacionalne zastave, preko mračnih, htonskih mitova dovedenih u (post)moderno, urbano okruženje i kritike kasnog kapitalizma, pa do spasitelja lično – Isusa Hrista. Što kažu, važno je imati širinu duha.

Aktuelni serijal Captain America piše cenjeni novinar i publicista Ta-Neishi Coates a koji je, iako bez značajnijeg iskustva u pisanju fikcije pre neku godinu krenuo da piše Marvelov serijal o Black Pantheru i pobrao dosta pohvala. Naravno, Coates je u svom publicističkom radu u velikoj meri postao poznat na ime kvalitetnog pisanja o rasnim pitanjima u Americi i kao artikulisan, dobro pozicioniran afroamerički, jelte, javni intelektualac, doneo je Marvelu solidnu količinu kulturnog kredita. Utoliko, preuzimanje serijala o Kapetanu Americi nakon onog što mu je, eh, uradio Nick Spencer treba videti ne samo kao zanimljivo uparivanje relativno neiskusnog autora sa relativno bitnim a svakako dugovečnim Marvelovim „tentpole“ serijalom, već i kao malo prošnje dobre volje nakon kontroverznog perioda u kome je slavni patriotski superheroj kreiran od strane dvojice Jevreja sa eksplicitnom svrhom da pokaže da je Amerika protiv Hitlera – pretvoren u nacistu.

Istina je da je Secret Empire bio dosta slab rad i mada cenim šta je Nick Spencer sa ovim pokušavao da uradi – što kaže naš narod, „da pokrene debatu“ – ovo je Marvelu i donelo dosta lošeg PR-a, naravno, ne toliko na ime nekvaliteta samog stripa već na ime diranja u ikone. Što, hajde da se složimo, nije sasvim nevažan razlog ali meni nije među najvažnijima.

To je skoro i po automatizmu značilo da će Coatesov serijal pokrenut u leto 2018. godine imati eksplicitan cilj da se vrati na neke ranije cenjene pozicije pa je možda i razlog zbog koga mi se njegovih do sada izašlih 26 brojeva ne dopadaju koliko sam mislio da hoće – to što Coates u dobroj meri emulira Brubakerov zaista visoko cenjeni rad iz prve decenije ovog stoleća.

Čovek bi pomislio da je „Kapetan Amerika ali koji NIJE nacista“ dovoljno širok koncept da ne moramo da se vraćamo na stari, dobro izvozani kolosek, ali čovek bi se možda prevario i Coates nam pruža vrlo poznatu kombinaciju špijunske intrige, flešbekova na Drugi svetski rat i akcije koju smo voleli kod Brubakera.

I da se razumemo, iako mi Brubakerov Captain America ne spada u NAJOMILJENIJE radove ovog scenariste, polica mi je PUNA kolekcija iz ovog serijala što znači da sam ga svakako voleo. Coatesov rad nije problematičan sa strane pristupa koliko mi nije dovoljno uverljiv sa strane same egzekucije.

U prvom redu, ima tu određene nemaštovitosti. Možda po diktatu odozgo, a možda i samo iz ličnih preferenci, Coates kopira dosta elemenata Brubakerovog rada sa sve vraćanjem iz mrtvih nekih Brubakerovih likova i resetovanja pozicija na stanje od pre više od jedne decenije. Kombinacija nacista sa Rusima koji nikako da se otresu stigme sovjetske autoritarne prošlosti i koji će se sa nacistima na kraju udružiti je, barem za mene, sada malo i izanđala. Recite šta hoćete o Remenderovom radu na Kapetanu Americi – a koji je sledio iza Brubakerovog – i meni on i ne spada u omiljene, ali Remender je makar imao svoje ideje i išao u nekom svežem smeru sa novim likovima i radikalnijim promenama Status Quoa.

Coates preuzima deo Remenderovih zapleta – pogotovo situaciju sa Sharon Carter – i uspeliji ili makar intrigantniji deo njegovog rada do sada tiče se odnosa Kapetana Amerike i njegove dugogodišnje, jelte, ljubavnice, pogotovo na pozadini razbuktalog hladnog rata koga potpiruju zle sile iz trećeg plana.

Problem je možda što Coates, da bi sebi postavio pozornicu za političke intrige, špijunske podzaplete i generalnu trilersku atmosferu, forsira koncept „zlog“, alternativnog Kapetana Amerike iz Secret Empire i na vrlo veštački način gradi atmosferu nepoverenja u „našeg“ Kapetana, šaljući heroja duboko u andergraund gde, okružen saradnicima i saradnicama sakupljenim sa koca i konopca, mora da se bori jednako za sudninu slobodnog sveta ali i za spiranje ljage sa svog časnog imena.

Ovo meni jeste problematično jer je i Spencerov Secret Empire bio neobično trapava, slabo vođena diskusija o fašizmu u savremenoj Americi (a Spencer je, da ne zaboravimo, bivši profesionalni političar) dok se Coates, bez obzira na svoju ekspertizu u diskutovanju o političkim i socijalnim temama, ovde jedva dotiče stvarnih iskušenja vezanih za lažne vesti, reakcionarne grassroots pokrete sa potporom od strane neprijateljskih obaveštajnih agencija itd.

Naravno, ima u ovom stripu dosta toga što mi se dopada – lik samog Kapetana je solidno oblikovan sa odmerenim odnosom zamora i optimizma kojima Coates dobro rukuje, to što je okružen uglavnom ženama iz sasvim različitih uglova Marvelovog univerzuma, kako na strani saradnika tako i na strani antagonista je ne samo „woke“ signalizacija već i odlično podsećanje na to koliko zapravo Marvel ima ženskih likovima sa sada već dugačkim i interesantnim istorijama, pa je tako pravo zadovoljstvo gledati kako Kep sarađuje sa White Tigerom i Invisible Woman, a bori se protiv Selene, uz uobičajen asortiman likova kao što su Sharon i Peggy Carter, Bucky ili Falcon.

Takođe, naravno, ovo uglavnom crtaju izuzetno pedigrirani crtači. Od Leinila Yua koji je radio prvu priču preko Adama Kuberta do vrlo kvalitetnog Boba Quinna i Leonarda Kirka koji je trenutno na dužnosti, pa je ovo strip koji uglavnom izgleda vrlo dobro, sa „zrelijim“, mračnijim senzibilitetom što ipak dopušta solidnu količinu superherojske gizdavosti.

Egzekucijski, pak, primećujem da Coates ima veliku preferencu ka pisanju dugačkih, meandrirajućih kontemplacija glavnog junaka koje su razvučene na po nekoliko strana i tipično umeju da idu preko scena akcije što je za mene jedno od najgorih rešenja. Crtači su ovde svedeni sa pozicije pripovedača na puko davanje kulisa za misli protagoniste a akcione scene, umesto da budu krešenda u narativu, su tu jer, eto, superherojski strip mora i to da ima. Izuzeci su dobrodošli, kao što je četvrta epizoda u kojoj Coates pušta Yua da odradi zaista maestralan posao što kulminira u borbi između Kapetana Amerike i Taskmastera u kojoj je tekst dopuna crtežu umesto obrnuto i ovo radi posao veoma dobro.

U zaključku: aktuelni Captain America je koncepcijski prilično konzervativan rad – a što se i dalo očekivati posle srazmerno smelijih ali ne i sjajno primljenih Remenderovih i Spencerovih kontribucija – svakako prijatan za konzumaciju ali koji me i ne uzbuđuje preterano i ne bi mu škodilo nešto više, jelte, mašte i adrenalina. No, barem smo dobili Thunderbolta Rossa u stripu koji nije Hulk. I to je vajdica.

Drugi za danas na redu je jedan od najfascinantnije promašenih visokoprofilnih stripova za sezonu leto-jesen 2020. Strip koga niko nikada i nigde nije tražio, nastao kao omaž i svojevrsni nastavak stripa koga danas čak ni njegovi autori ne vole a koji o njemu ima fascinantno malo da kaže. Konačno, strip koji u dobroj meri pokazuje kako bi mogao da izgleda DC-jev izdavački rad u bliskoj nam budućnosti sa tekućim serijalima svedenim na puki obavezni minimum da se održi prisustvo na tržištu a sa glavnim izdavačkim naporom ulivenim u „prestige“ miniserijale i grafičke romane koje će raditi visokoprofilni autori oslobođeni stega kontinuiteta i ohrabreni da razmišljaju izvan, jelte, kutije. Ovo naravno, ne zvuči kao sasvim loša ideja, pogotovo ako niste baš hardkor superherojdžija (ili superherojdžinica, molimlepo) koji se pali na praćenje kontinuiteta i superheroji vam se dopadaju više na ime svoje simbolike koja često nije dovoljno iskoriščena u tekućim serijalima. No, ovaj konkretan slučaj pokazuje negativnu stranu ovakvog pristupa sa stripom koji je, ponoviću, sasvim promašio temu i ima fascinantno malo toga da kaže o svom materijalu.

Pričam naravno o trodelnom serijalu Batman Three Jokers koga je napisao DC-jev rezidentni revizionar, Geoff Johns a nacrtao odlični Kanađanin Jason Fabok.

Šta čini Three Jokers tako promašenim radom? Pa, u prvom redu to da je ispitivanje ideje da ne postoji samo jedan Joker u DC-jevom univerzumu, već, jelte tri, mnogo manje zanimljiva rabota nego što Johns izgleda misli. Ova ideja, kao i mnoge druge, je Johnsovo maslo iz pozne New DC Universe ere i sa početka Rebirth ere u kojoj se trenutno nalazimo i, rekao bih da joj Johns pripisuje dubinu koja se u ovom konkretnom stripu ne vidi. U DC-jevim stripovima svakako već imamo mnogo alternativnih verzija istih likova – to je uostalom priroda multiverzuma a i njih, zahvaljujući Scottu Snyderu sada imamo više – pa bi postojanje tri Jokera u jednom univerzumu moralo da ima izraženu simboličku dubinu da bi bilo zanimljivo.

No, Three Jokers ovu dubinu – nema. Štaviše, razlike između tri Jokera koje ovde zbilja i upoznajemo – a koji kreiraju tipično bizaran i komplikovan plan da privole Betmena da uđe u sukob sa njima – su naprosto nedovoljno jasne. Jedan je opisan kao „kriminalac“, drugi kao „komedijaš“ a treći kao „klovn“ i ako vi vidite neku supstancijalnu razliku između komedijaša i klovna, čestitam, bliži ste Johnsovoj unutarnjoj frekvenciji nego što sam ja.

Postoje teorije da ove tri verzije Jokera treba da predstavljaju tri različite inkarnacije lika kroz istoriju stripa, od Zlatnog doba, preko Srebrnog pa do današnjeg mračnijeg vremena i mada su ove teorije legitimne kao i bilo šta drugo, to znači da je Johns ovde ponovo u svom meta-čitalačkom modu, trudeći se da napiše strip o stripovima. A što postaje zabrinjavajuće česta pojava i ovde valja reći da, ako niste Grant Morrison (ili makar, MAKAR Kieron Gillen), treba da dvaput razmislite pre nego što se upustite u ovakav posao.

Stvari postaju problematičnije kada se shvati – već sa naslovne strane prve eizode – da Johns ovde piše strip o jednom konretnom stripu, naime o grafičkom romanu The Killing Joke Alana Moorea i Briana Bollanda. Ova partikularna Betmen epizoda iz osamdesetih u velikoj meri je amblematska, jelte, za to kakva je promena u ono vreme zadesila superherojski strip, sa reperkusijama i na kontinuitet samog DC-univerzuma ali, u sadejstvu sa Millerovim Dark Knight Returns, i na estetiku superherojskog stripa generalno, gurajući je sve dalje u smeru mračnije, „zrelije“ sadržine i tematike.

The Killing Joke je zapravo solidan strip, pogotovo kada se uzme u obzir da ga mnogi, uključujući Alana Moorea danas otvoreno preziru. U njemu su dvojica Britanaca analizirala lik Jokera na relativno svež način postavljajući njegovu i Betmenovu mentalnu ranjivost u makar interesantnu jukstapoziciju. Problematično, strip je u superherojskoj ravni dalje legitimizovao sadizam prema likovima koji je u slučaju The Killing Joke bio, pa, jedva opravdan, a sledbenici koji su došli kasnije u devedesetima nisu imali na svojoj strani briljantnost Alana Moorea niti umešnost Briana Bollanda.

Otkada Johns u priličnoj meri vedri i oblači u DC-ju, neke od reprekusija po status quo koje je The Killing Joke uveo su prebrisane pa je tako New DC Universe Barbaru Gordon izvukao iz invalidskih kolica i vratio u Batgirl kostim. Sa jedne strane, ovo je vraćanje duga liku prema kome su se DC i Moore poneli dosta nemilosrdno (znamo za priču da je Mooreov urednik, pokojni Len Wein raspravu o tome kakva će biti njena sudbina završio rečima „Cripple the bitch!“) a sa druge – a što jeste značajno – ovo je (sada već vidimo, tipično johnsovsko) brisanje i nečeg dobrog što je izašlo iz cele nevolje: lik Oraclea, a što je bilo ime Barbare Gordon posle The Killing Joke, je predstavljao interesantan primer delatne, vrlo asertivne osobe sa invaliditetom koja je akcijama DC-jevih heroja davala veoma značajan doprinos, izvlačeći diskurs iz uobičajene ravni pesničenja i bacanja lasera iz očiju.

Elem, Three Jokers je Johnsova rasprava o traumi. Pored Betmena, sa kojim prvih desetak strana provodimo bukvalno posmatrajući ožiljke na njegovom torzou i reminscirajući na ubistvo njegovih roditelja (sa sve bisernom ogrlicom koja se po ko zna koji put rasipa po ulici, naravno), ovde su na „našoj“ strani i Red Hood i Batgirl, dva lika koji su pretrpeli ogromne traume od strane Jokera. Tri, dakle, na tri i diskusija o tome kako likovi reaguju na traumu, te kako se od nje oporavljaju.

Ovo nije neinteresantna diskusija, prošlogodišnji Kingov Heroes in Crisis se njome bavio dosta neuspešno, pa je fer videti šta Johns ima o tome da kaže no, ispostavlja se da… nema mnogo. Niti su mu za ovo bila potrebna tri Jokera.

Three Jokers je, recimo, kao da ste dva stripa spojili u jedan. Jedan od njih je Johnsova nerazrađena ideja o tri Jokera i rasprava o tome je li Joker osoba ili neka vrsta stihije, teza da je manje u pitanju identitet a više simbol. Drugi je nastavak The Killing Joke u kome Joker Betmenu pokušava da razreši druge životne traume kako bi on bio najvažnije prisustvo u njegovom životu, njegova najveća trauma, strah i opsesija.

Ovaj drugi strip je opterećen prvim, nepotrebnim proširivanjem ansambla na Jasona Todda (Red Hood) i Barbaru Gordon (Batgirl) koji imaju bizaran romantični podzaplet i jednim prilično otužnim a svakako preraspričanim diskutovanjem o tome kako se trauma preživljava i kako ljudi nju na kraju prevaziđu. Todd je, ne zaboravimo, u stripovima ubijen od strane Jokera ne zato što je Joker veliki šmeker nego zato što su DC-jevi čitaoci većinski telefonom glasali da se tadašnji iritantni Robin ukloni iz serijala. Njegov povratak iz mrtvih i uzimanje identiteta Red Hooda je već u startu bilo tipično stripovsko maslo retkonovanja i pokušaja da se na silu izgradi konfliktni antiheroj – koga sada već četvrtu godinu piše sve manje inspirisani Scott Lobdell – a u Three Jokers je njegov karakter uobičajeno nedopečen i više služi da se ponove teze nego što su interakcije sa njim zaista uverljive.

Ne kažem da Johns ništa ovde ne ume da uradi, podzaplet sa Joeom Chillom, ubicom Betmenovih roditelja ima određenog patosa i ako iko ima dozvolu da se baci u ovakvu patetiku i doda ovako važan novi element u Betmenovu biografiju, to jeste Johns. Ali za ovo nisu bila potrebna tri Jokera, dovoljan je bio jedan, a Johnsova opsesija Mooreom nam donosi i kraj koji izvanredno demonstrira zašto je Moore majstor a (savremeni) Johns sada pomalo omatoreli sentimentalni mušarac koji pokušava da neke stvari izgladi ako može. Njegov prethodni „nastavak“ Alana Moorea, Doomsday Clock, bio je daleko od idealnog stripa ali se meni dopao značajno više nego većini kritičara i blogera koje čitam, no već u njemu se videla ta tendencija da se Mooreu dopisuju „srećni krajevi“ pa je i završnica Three Jokers skoro urnebesna u tome kako višeslojnost i namernu nedorečenost Mooreove priče o poreklu Jokera uteruje u „u stvari ovako je to bilo, i nedužne osobe su zapravo spasene a Betmen sve zna i on je carina“ eksplikaciju na kraju.

No, ako Three Jokers u samoj priči ima nepotrebne viškove i jedan boomerski „happy ending“ mentalitet koji zaravnjuje sve te teške rasprave o ožiljcima i traumama dovodeći nas na kraju na sam početak i gde ste bili, nigde, šta ste radili, ništa, na razini same egzekucije moram da se pitam da li neko u DC-ju ima smelosti (i snage) da Johnsa zaustavi i protrese.

Mislim, nema, naravno, ali Three Jokers je eklatantan primer stripa koji imitira Moorea i njegove saradnike ali bez razumevanja zašto su ovi usvajali određene tehnike. Forsiranje devetopanelne mreže na početku stripa je praktično komično i Three Jokers skoro da se čita kao parodija sa svojim razvučenim, ekstremno dekompresovanim pripovedanjem u kome, kako rekoh, gledamo Betmenove ožiljke skoro deset prvih strana, zatim trošimo čitavu stranu da gledamo noge Barbare Gordon koje jure po traci za trčanje, kao da smo pali s Marsa i nismo svesni da ta žena nije u invalidskim kolicima već bezmalo čitavu deceniju. Jason Fabok je odličan crtač (koji je radio sa Johnsom na Darkseid War sagi i red je da je pozvan i za ovaj gig) i solidno se snalazi sa malim panelima koji povremeno ustupe pred širokim, kinematskim kadrovima, ali niti ovde ima „filmskog“ režiranja i montaže po kojima su Mooreovi radovi za DC zapaženi u osamdesetima niti Johns ume (ili želi) da piše stripove koji bi zaista iskoristili taj mooreovski suženi fokus i odmereni tempo pripovedanja.

Umesto toga, Three Jokers je intenzivno brutalan strip sa crtežom koji forsira bestijalnost antagonista i surovost protagonista. Recito o Mooreu šta želite, ali njegovi stripovi su nasilje pokazivali kao stvar od koje treba da vam pripadne muka – Three Jokers, naprotiv, uživa u prizorima sadizma i brutalnosti čak i kada su počinioci „naši“. Frenkmilerovski ekspolatacijski duh je vrlo prisutan u scenama borbe gde su superheroji prikazani kako lome udove i sakate protivnike u toj meri da činjenica da Betmen kao da nema problem što Red Hood ovde ubija ne dolazi kao preveliko iznenađenje.

Sve u svemu, Three Jokers ima interesantne elemente zapleta i pokušaj eksploracije karaktera Jokera ali je prepoterećen nerazrađenom koncepcijom o trojici Jokera, te fetišizacijom Alana Moorea do mere navlačenja njegove maske i pokušaja da se priča njegovim glasom tri i po decenije kasnije, pa se negde do kraja sasvim izgubi. Neka neko zaustavi Johnsa jer se vrlo plašim čega će sledećeg da se dohvati.

Kad smo već kod otresanja prašine sa stvari starih tri i po decenije, Marvel je objavio već dva miniserijala što ih je pisao Peter David a crtao (well, „crtao“) Greg Land, a koji se bave periodom u životu Spajdermena kada je ovaj omiljeni junak nosio crni kostim, pronađen na planeti na drugom kraju svemira. Symbiote Spider-man i Symbiote Spider-man: Alien Reality su izlazili prošle i ove godine i mada, naravno, nemaju ni ambiciju niti su po posledicama na nivou Three Jokers, svakako zazivaju poređenja utoliko što se radi o starom, dobrom, poznatom stripu koji se eksploatiše za novu eru.

Razlika je svakako u tome da je Peter David neko ko je dobar deo svoje reputacije i stekao pišući Spajdermena osamdesetih godina tako da je za njega ovo neka vrsta vraćanja kući.

„Saga o tuđinskom kostimu“ je bila priča u više magazina na polovini osamdesetih u kojoj će Spajdermen otkriti da je njegov novi kostim – za koji je mislio da je visokotehnološko čudo – zapravo živ organizam i, posle određenih peripetija, ga se osloboditi i vratiti se u omiljenu crveno-plavu kombinaciju. Naravno, simbiotski organizam će kasnije pronaći novinara Eddieja Brocka i nastaće Venom… To svi znamo.

Davidov i Landov Symbiote Spider-man je, dakle, postavljen u period između Secret Wars i Alien Costume Saga i predstavlja neobavezne, „neispričane“ priče o jednom voljenom periodu voljenog junaka, bez opterećenja današnjim kontinuitetom a uz klasičan kast: Mysterio, Black Cat, Kingpin, Hobgoblin, Electro… Meni je sve to, naravno, prilično prijalo pogotov jer David sa godinama (i šlogovima) nije izgubio sposobnost za pisanje brzog, zabavnog stripa i lepršavih dijaloga. Da budem iskren, iako sam zaplet u vrlo maloj meri koristi činjenicu da simbiotski kostim ima svoju volju koja je neretko postavljena nasuprot onome što sam Spajdermen/ Peter Parker želi, originalnih pet epizoda priča sasvim pristojnu priču o tome kako Mysterio od neuspešnog lopova pokušava da postane ozbiljan gangster a veze između Kingpina, njega, te Peterove tadašnje ljubavnice, Crne Mačke, prirodne su i, pogotovo ako ste čitalac sa stažom, imaju u sebi mnogo poznatog, prjatnog vajba a da David i Land ne upadaju u zamku forsiranja nostalgije.

Utoliko, Symbiote Spider-man je jedna sasvim časna priča u starom, poznatom okruženju ali bez ambicije da komentariše ili „nastavlja“ stare stripove, već samo da prepozna potencijal koji imaju njihovi likovi i situacije i iskoristi ga za zanimljiv narativ. David vrlo solidno piše lik samog Spajdermena (mada za nijansu preteruje u „old school“ vodviljskom prikazivanju negativaca) a činjenica da je ovo strip što se događa u vremenu u kome nema interneta i mobilnih telefona je provučena nenametljivo, sasvim prirodno, bez ulaženja u teške diskusije o kontinuitetu.

Ovogodišnji nastavak, Symbiote Spider-man: Alien Reality zadržava istu postavku ali je nešto manje „prirodan“ jer se bavi alternativnim realnostima. Kako je i sam Symbiote Spider-man, strogo uzev, alternativna realnost, premeštanje radnje u NOVU alternativnu realnost oduzima stripu deo tog nekog „period piece“ šmeka. Takođe, iako su Stan Lee i Steve Ditko bili kreatori i Spajdermena i Dr. Strangea, njihove team-up priče meni nikada nisu sasvim lepo ležale, pa je i Spajdermen, kada mora da izađe iz svoje ulične priče i u upusti se u mistične, jelte, umetnosti i onostrane mađije, nekako izvan svog elementa. Peter David svakako koristi priliku da postavi par zanimljivih filozofskih pitanja (ako bog stvarno postoji, koji od svih u koje veruju različite religije je onaj „pravi“) ?i na njih da kul odgovore, ali je ceo podzaplet sa podučavanjem Spajdermena magiji naprosto na kraju neiskorišćen, a da ne pominjem da u perspektivi kasnijeg kontinuiteta on nema nikakvog značaja. Takođe, moralna dilema koju Spajdermen ima u vezi sa tim da li treba vratiti „pravu“ realnost a koja je interesantna s obzirom na to da se u „tuđinskoj realnosti“ jedna važna tragedija u njegovom životu nije desila, nije iskorišćena s obzirom da se razrešava deus ex machina momentom u okviru iste scene. Šteta. No, David piše zabavne dijaloge pa iako mu je Doctor Strange možda i previše „street“, to lepo leži.

Grega Landa sam poslednjih godina počeo da hvalim da se više trudi oko crtanja, ali Symbiote Spider-man ima i previše momenata u kojima se pojavljuje „stari“ Land. Hoću reći, iako Land odlično crta Spajdermena u crnom kostimu i ide mu fantazmagoričnost Mysteriovih iluzija i Nigthmareovog carstva u nastavku, pripovedački ovde i dalje ima previše frikcije, sa pozama i izrazima lica likova koji naprosto ne idu uz scene u kojima se događaju: Landovo precrtavanje likova sa modnih fotografija je već mem za sebe u strip-industriji i on ovde naprosto prečesto poseže za ovim rešenjem kreirajući neobične nekonzistentnosti u tonu i značenju. No, na gomili mi je Symbiote Spider-man ipak sasvim dobar i s obzirom da trenutno ide i treći miniserijal, vezan za krosover King in Black, drago mi je da nisam jedini.

Izađimo malo iz superherojske sfere, i dekontaminirajmo se pričajući o tome kako je kapitalizam rđava stvar kada se pretvori u ideologiju umesto da bude samo jedan od načina za redistribuciju vrednosti. Mark Russell je u stripove ušao pre pola decenije nakon reputacije koju je izradio pišući interesantne nove interpretacije hrišćanskih tekstova (uključujući Sveto pismo ali i neke apokrifne radove) i odmah postao intenzivno omiljen na ime svojih radova u DC-ju među kojima su se posebno izdavajali stari Hanna-Barbera propertiji sada uobličeni u modernu satiru. Njegov The Flintstones sa Steveom Pughom na crtačkim dužnostima je u priličnoj meri odredio ono po čemu će Russell i u stripu koji danas prikazujemo biti distinktno prepoznatljiv: laka, okretna satira modernog vremena koja ne odlazi u preveliku dubinu i lepo žonglira svojim komedijaškim asortimanom dok obilazi opšta mesta društvene kritike.

A strip o kome danas pišem je Billionaire Island, šestodelna priča koju je Ahoy Comics objavio ove godine, o veštačkom ostrvu na kome najbogatiji ljudi ovog sveta provode vreme na najdekadentnije načine dok planiraju kako da čovčanstvo stešu na prihvatljive dimenzije ne bi li umanjili društvene protivrečnosti koje se gomilaju sa smanjenjem dostupnosti resursa, zagađenjem itd. i time sprečili da se kuka i motika usred apokalipse podignu i navale na najbogatijih 1%.

Russell piše strip u kome je komedija u prvom planu ali koji ima pristojno zaokružene, relatabilne glavne likove, ljude koji predstavljaju, jelte, reality check u odnosu na sasvim karikirane, moralno izobličene bogataše na ostrvu nazavnom, naravno, Freedom Unlimited. Sami bogataši nisu jedan-na-jedan prepisani iz realnosti i mada likovi imaju elemente Bezosa, Zuckerberga i njihove sorte, ovo nije toliko priča o likovima koliko o klasi i utoliko je uspešnija. Russellu je satirična energija svakako uvek značajnija od „realističnosti“ pa iako su glavni likovi humanizovani u dovoljnoj meri, antagonisti su sasvim iskarirane kreature čija je amoralnost predstavljena kao potpuna razdvojenost od „normalnog“ života i utoliko nije psihopatološka, koliko sociopatološka. Naravno, stari marksista u meni sa zadovoljstvom klima glavom na ovo i jedini lik koji ima određenu psihološku dubinu je arhitekta koji je projektovao najveći deo ostrva i koji je svestan da je radio za „zle momke“ ali koji je to ipak radio jer – pare.

Russellova kritika je svakako postavljena na prave osnove: ako su Flintstones bili kritika konzumerizma na razini malograđanštine i palanke, Billionare Island je logična konsekvenca, pokazivanje kako se izdizanje konzumerističkog stila života na nivo poželjne idologije završava služenjem dekadentnim, destruktivnim gospodarima kojima smo sami dali moć. No, kao i u Flintstones, i ovaj strip se u svojoj satiri zadržava na opštim mestima, poentirajući sa poentama koje naprosto već svi znaju i predstavljaju poslovično „voće na niskim granama“ do koga svako lako može da dođe. Naravno, ne mislim da Russell mora da krvari za svoju umetnost da bih ja bio zadovoljan, ali Billionaire Island ne pruža ni neke dublje analize svojih postavki niti pravi uvide koje već sami nismo dosegli. Hoću reći, ovaj strip nema transgresivnu snagu koju je imao klasični Alan Ford recimo, jer ponavlja poente odavno napravljene na jedan prijatan ali ne revolucionaran način.

Ono što Russella svakako spasava je to da ima besprekoran osećaj za situacionu komediju sa dobro odmerenim frivolnim epizodama koje funkcionišu čak i ako je opšti nivo satire relativno neambiciozan. Naravno, Steve Pugh koji je nacrtao i ovaj serijal odrađuje ogroman deo posla pa je Billionaire Island konzistentno impresivan strip čiji realistični izgled pruža ogroman potencijal za subverzivnu komediju što ga Pugh obilato iskorišćava. Ponižavajuće situacije u kojima nova vladajuća klasa svoje saradnike dehumanizuje su istovremeno i zaista smešne i lišene nekakvog fetišistikog mračnjaštva a to da ovaj smer komedije kulminira u činjenici da je najbogatija osoba na ostrvu – pas ne bi bila tako uspela zamisao da Pugh psa u odelu i sa skupim ručnim satom ne crta tako besprekorno ubedljivo. Odličan kolor Chrisa Chuckryja i sjajan letering izvrsnog Roba Steena zaokružuju ovaj na kraju dana ipak primamljivi paket.

Za kraj bismo još malo o Russellovom radu za Ahoy Comics. Kako je Russell hrišćanski vernik modernih shvatanja i postao je poznat upravo na ime modernih varijacija na klasične hrišćanske tekstove tako je i njegov prošlogodišni Ahoy serijal, Second Coming zapravo vrlo interesantna komedija o Isusovom povratku na Zemlju a u svetu u kome postoje supeheroji.

Russell ovde ne samo što je „na svom terenu“ već je i vidno inspirisan pa je Second Coming demonstracija njegovih najboljih komedijaških veština, strip zabavnih, kitnjastih likova većih od života (kako božanstvima i superherojima i priliči), čija satira ne stoji na putu naglašenoj humanosti u srcu narativa.

Russell nam Boga prikazuje kao nesavršenu osobu a što je svakako problematično sa strane nekog tvrdojezgarnog pristupa veri, no ovaj pristup mu omogućava upravo da se naglasi ta humanistička crta vere koja se ponekada zaboravlja. Bog u njegovoj interpretaciji stvara ljude jer njegova želja da ga slave ima u sebi jednu sasvim ljudsku crtu – težnja da se ne bude sam ali i da se dobije podrška za ono što radite – i onako kako Russell piše njegov lik tako se i religija može interpretirati kao nesavršeno traganje za istinom kroz milenijume, sa mnogo grešaka (što iz lenjosti, što iz gordosti) ali bez zle namere. Ovo je naravno, blagonaklon pogled na religiju kakav i mora da dođe od jednog vernika, ali kako je Isus ovde iz sve snage prikazan kao punokrvan lik koji, svakako, nosi taj barjak nade, ali nije dosadni parolaš već neko ko ume i da posumnja i da pogreši pa i da se pokaje, Second Coming hvata taj najpozitivniji element hrišćanskog senzibiliteta vraćajući akcenat sa neba na Zemlju, podsećajući da je treći aspekt božanskog – sveti duh – po nekim autoritativnim tumačenjima zapravo i metafora za ljudsku zajednicu kao neraskidiv deo prirode boga.

Utoliko, Isusov drugi dolazak na zemlju je istraživačka misija – da se vidi je li čovečanstvo napredovalo za dve hiljade godina koliko je prošlo od kada je Sin Božiji raspet – ali i Božiji pokušaj da svom detetu dopusti da konačno odraste iako se plaši da će se sve završiti kao prvi put, jer su ljudi, po njegovoj sumornoj proceni, i dalje sasvim nesavršeni. Zbog toga Isusa Bog na staranje daje najvećem zemaljskom superheroju, Sunstaru koji je komična verzija Supermena i jedna od uspelijih Russellovih kreacija u tome kako ovaj lik, uprkos svojoj karikiranoj superherojskoj nadmenosti i nesavršenom, narcisoidnom karakteru, ima u sebi i mnogo istinske humanosti.

Iako je Second Coming u suštini „buddy“ komedija, Sunstar i Isus imaju veliku minutažu u odvojenim scenama, i svaki od njih prolazi kroz sopstveni karakterni luk dok izlaze na kraj sa ne samo tim nesavršenostima ljudske rase već i sa trilerskim zapletom u kome figuroše sam Pali Anđeo. Russell piše vrlo zanimljivu tenziju, praktično ljubavni trougao na relaciji Bog-Isus-Lucifer a strip se uprkos svim svojim mračnim sugestijama u pozadini ne pretvara ni u ennisovsku osudu Boga niti u markwaidovsku pouku o Supermenu-koji-bi-da-bude-bog (mislim, naravno, na Irredeemable) već zadržava svoj vedri, optimistički duh do kraja.

Pritom, komedija je ovde vrlo uspela i crtački tim (Richard Pace na olovkama, a Leonard Kirk na tušu i Andy Troy na koloru u modernim delovima stripa) ovde briljira sa savršenim karakterizacijama i besprekornim komičnim tempom koji sve Russellove gegove iznosi na idealan način. „Bog kao neka vrsta ostarelog hustlera zlatnog srca“ i „Isus kao hipik koji će ipak da se potuče“ nisu lake stvari da se izvedu a kamoli tako da se u tom izvođenju ne svedu na puke pančlajne i tim ovog stripa (uz Roba Steena na vrlo karakternom leteringu) briljantno iznosi tu centralnu ideju o povratku hrišćanstva njegovim humanim korenima i smeštanju vere u moderno okruženje bez oslanjanja na prevaziđene društvene sisteme i vrednosti. Vrlo lep mali strip koji je ove nedelje dobio i prvu svesku nastavka, Second Coming – Only Begotten Son, a koju vam sa zadovoljstvom preporučujem.

Pročitani stripovi: X-Men Gold, X-Men Blue, Astonishing X-Men, Exiles, New Mutants: Dead Souls, Multiple Man, Exiles i Domino

Pošto sam onomad već zapretio, red je da pretnju i ispunim. Naime, Marvel je okončao neke X-Men serijale a započeo neke druge. Notabilno, od prošle nedelje ponovo izlazi Uncanny X-Men, najstariji, najvažniji, najtradicionalniji X-serijal i mada je reakcija na internetu uglavnom rejndžovala od uzdržane razočaranosti do agresivnog neprijateljstva, ovo je svejedno vrlo dobar trenutak da podvučemo crtu i pogledamo na šta je ličila recentna produkcija u mutantskom krilu Marvelovog univerzuma i šta sve to znači za ulazak u novu eru u kojoj će Uncanny X-Men izlaziti jednom nedeljno, napisan i nacrtan, na smenu, od strane čitavog krda vrlo reputabilnih autora. Da ne zaboravimo, naravno, Marvel je ovakve stvari radio već mnogo puta u prošlosti (relansiranje Amazing Spider-mana sa Brand New Day, recimo) i retko su rezultati bili fenomenalni. Utisak je da je „kuća ideja“ u ovom trenutku okraćala upravo sa idejama pa gleda preko plota za inspiraciju. Videvši, valjda, kako u DC-ju pljušte pohvale za Batmana koga Tom King na mišiće izbacuje na svake dve nedelje (uz strašne napore mnogo crtača), ovde su pomislili da će mudar potez biti da se stvari još intenziviraju i da se Uncanny X-Men privoli nedeljnom tempu izlaženja. Naravno, ovo je promašaj teme (koju su, uzgred, u Marvelu mnogo bolje pogodili sa dvonedeljnim tempom izlaženja novog i veoma solidnog Amazing Spider-man) i neka vrsta razmetljive trke u naoružanju tamo gde bi čitalac, cenim, više voleo nadmetanje u kvalitetu, ali, hajde, o Uncanny X-Men ćemo pisati kad dođe vreme. Sada je, pak, vreme da se osvrnemo na druge mutantske naslove od kojih su se neki završili a neki još traju.

Za početak, razume se, najvažnije je da vidimo kako su se završili X-Men Gold i X-Men Blue, dva tekuća serijala lansirana 2017. godine a koji su, svojim dvonedeljnim tempom izlaženja bili namerni da popune prazninu notabilno odsutnog Uncanny X-Men magazina i svaki na svoj način polako uvedu X-Men u neke „normalnije“ tokove nakon nekoliko godina prilično divljeg meandriranja.

Naravno, konstanta X-Men je vazda bilo to da se u njima uvek sve menja i da su postava, mesto i vreme radnje, ali i teme podložni stalnoj, heh, mutaciji, no uzimajući čak i to u obzir, od 2012. godine na ovamo, bilo je jasno da tu duvaju novi vetrovi. Rokade u uredničkim foteljama, Marvelovo agresivno insistiranje na tome da se X-Men gurnu u drugi plan za račun Inhumansa koji je trebalo da budu njihova zamena, Brian Bendis koji je započeo divlje inventivan rad na dva paralelna X-Men serijala, samo da bi se pokazalo da nema pojma kako da ih završi, sve se to osećalo u sledećih nekoliko godina, sa dobrim scenaristima (Lemire, Bunn, Hopeless…) koji su se rvali sa zapletima koji su im se svako malo otimali kontroli. Sukob Inhumansa i X-Men, pogibije i promene status kvoa za neke važne likove, sve je to, na kraju dana malko i iritiralo deo publike pa je podvlačenje crte i lansiranje X-Men Gold i X-Men Blue serijala u isto vreme bio način da se stvari malo dovedu u red a pojedinim segmentima čitalaštva da upravo ono što žele.

X-Men Gold je, u tom smislu bio onaj „sržni“ magazin, Uncanny-X-Men-pod-drugim-imenom, namenjen ljudima koji pamte generalnu formu X-Men iz osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, a nisu sasvim ap-tu-dejt sa tim nekim modernim razvojem situacije i bizarnim idejama vezanim za putovanje kroz vreme, alternativne verzije poznatih likova i sve te druge ideje koje su Bendis i drugi poubacivali u blender poslednjih nekoliko godina. Mislim, čak se i prva priča u X-Men Gold zvala, nimalo prikriveno, „Back to Basics“ praktično obećavajući da će ovo biti „klasičan“ X-Men magazin, sa sržnim timom koji je smešten u veliku kuću koja je delom internat, delom političko pribežište, te herojima koji su upravo to – heroji, kostimirane osobe sa supermoćima koje se bore protiv društvenih zala. Marc Guggenheim, scenarista ovog serijala je praktično svojim likovima u usta stavio ovakav mišn stejtment u prvoj epizodi i tokom sledećih 36 epizoda (plus dva godišnjaka) se pošteno potrudio da ga i ispoštuje.

Kada sam prošli put pisao o X-Men Gold ukazao sam da volim Guggenheima, da volim njegove udobne, hrskave dijaloge i brze a efektne karakterizacije, a što je, uz mahom vrlodobre crtače koji su radili na ovom serijalu i procesiju poznatih likova i neprijatelja koji su se u njemu pojavljivali, svemu zaista dalo osećaj solidnog komfora. No, takođe sam pomenuo da imam određeni problem sa činjenicom da zapleti kao da su ovde od drugorazrednog značaja, odnosno da priče koje čitamo na kraju dana kao da nemaju neki širi smisao, te da su samo reciklaža zapleta starih po dvadeset i trideset godina i da magazinu kao celini fali određena definišuća tema. I, to je valjda prokletstvo koje prati čitaoce superherojskih stripova: žalimo se kada urednici i scenaristi stalno nešto menjaju i kad ne znamo šta je jedan „pravi“ status kvo likova i sveta, a onda kada to dobijemo, žalimo se kako priče nemaju težinu i kako se likovi ne razvijaju i stalno su isti.

No, istina je da dobri scenaristi (i urednici) umeju da postignu balans i da unutar jasno impliciranog status kvoa imaju razvojne lukove i za likove i za svet. Guggenheim je ovde napravio takav napor, ali do kraja serijala je ostala činjenica da je ovo pre svega strip o starim, dobro poznatim likovima (sa minimumom uvođenja novih) stavljenim u uglavnom dobro poznate situacije i da je na kraju moj preovlađujući pozitivan utisak bio taj da je Guggenheim baš prema likovima pokazao poštovanje i znalački ih proveo kroz razna iskušenja. Sama iskušenja su, kako rekosmo, bila uglavnom reciklirana, sa veoma promenljivim uspehom – krosover sa X-Men Blue u kome se pojavio Mojo je bio… neuredan – ali je Guggenheimova ljubav za likove i rad uložen u to da se vidi kako oni kao pojedinci i kao tim ipak evoluiraju kroz sve te nove situacije, sve se to na kraju ipak isplatilo.

I svestan sam da ovo ne zvuči kao najkuratija pohvala koje možete da se setite, ali, hej, s obzirom da je gomila old skul ljubitelja X-Men ovaj serijal otvoreno mrzela, mislim da je u redu da se to ovako kaže. Guggenheim je, možda iznenađujuće, kao jedan od centralnih ponavljajućih motiva u ovaj serijal stavio romansu između Kitty Pride i Pjotra Raspućina i mada je njihovo obigravanje jednog oko drugog, pripreme za venčanje i finalni preokret vezan za njihov brak, na kraju imalo manju medijsku pažnju od onog što je King radio sa Betmenom i Cat Woman, mislim da je Guggenheim ovo dobro odradio, prikazujući na kraju krajeva i neku vrstu postojane i duboke istine vezane za (fiktivne) ljude čiji se život sastoji od sumanutih superherojskih pustolovina i neke vrste tekuće tragedije koja nikada nema jasan kraj i zaključak. U tom smislu, X-Men Gold je do svog završetka doveden prilično dostojanstveno, sa relativno zaboravljivim pričama ali sa poštenim odnosom prema likovima koji su uspeli da prodišu kroz te priče, pokažu svoj šarm i podsete me zašto ih volim. Nije to na kraju dana ni tako rđav rezultat.

X-Men Blue, iz pera Cullena Bunna je, sa svoje strane imao ambiciozniji naum, hvatajući se sudbine „Originalnih 5“ X-Men koji su za vreme Bendisova vakta na stripu dovedeni iz prošlosti u sadašnjost kako bi prikazali kontrast između naivnije superherojske tematike ranih X-Men i komplikovanog sociopolitičkog bagaža sa kojim ovi stripovi dolaze u drugoj deceniji 21. veka. Tipično zamišljen bendisovski haj konsept, ali, kako već rekosmo, Bendis do kraja svog rada, pokazalo se, nije imao ideju šta bi sa tim na kraju da zaista uradi pa su posle O5 bili predati na staranje Dennisu Hopelessu koji ih je poveo na put oko sveta ne bi li magazinu dao distinktan ton i originalne priče, a na kraju je na Cullenu Bunnu bilo da priču o njima i zaključi. Or has it?

Problematika Originalnih 5 je, između ostalog u tome, što je Marvelov multiverzum, čak i posle višestrukih dovođenja u red, svejedno haotično mesto, sa gomilama alternativnih verzija istih likova koje relativno udobno sarađuju jedna sa drugom – uostalom, serijal Old Man Logan je najbolje podsećanje na ovu činjenicu – pa je u tom smislu taj neki gravitas koji je trebalo da dođe kroz susretanje mladih, neiskvarenih X-Men sa svojim starijim, očajnijim i ciničnijim verzijama pomalo i izostao. Stalne dileme o tome da li oni mogu da se vrate u svoje originalno vreme, ali i da li TREBA to da urade ili da se prilagode životu u svetu budućnosti i tu služe kao neka vrsta moralnog podsećanja na originalnu misiju (kako je to Hopeless kroz svoj rad pokušavao da podcrta) su meni uvek delovale pomalo veštački imajući na umu koliko je putovanje kroz vreme inače raširena aktivnost u X-Men i koliko je saradnja između heroja iz različitih vremenskih linija na kraju krajeva česta.

Bunn je u tom smislu rešio da samo zaoštri ova dva motiva. S jedne strane, očigledno godinama fasciniran Magnetom koga je jedno vreme pisao u solo-serijalu, Bunn je za X-Men Blue osmislio da će Originalnih 5, sasvim neočekivano i skoro pa i neplauzibilno, svoju misiju u tuđem svetu naći upravo saradnjom sa nekada svojim najvećim neprijateljem. Ovo jeste bila nategnuta ideja ali je baš zbog toga uspela da funkcioniše. Bunn je svesno igrao na kartu ideje da se mladi X-Men za koje su se ratovi vođeni sa Magnetom na početku X-Men istorije, zapravo desili pre svega nekoliko meseci, veoma neugodno osećaju radeći sa svojom najvećom nemezom, ali i da je upravo njihov pokušaj da shvate da je radikalni mutantski nacionalista sa godinama omekšao, makar u pogledu ekstremnog separatizma, ali da je u srži njegovog karaktera pre svega ljubav za mutante i skoro mrveći osećaj odgovornosti da svoju rasu spase progona i istrebljenja. Mladi, veoma idealistički nastrojeni X-Men izmešteni iz svog vremena se, stoga, ipak donekle prirodno svrstavaju uz čoveka koji jeste pokušavao da ih ubije ali koji danas, reklo bi se, pravi napor da ostane izvan fokusa javnosti i iz pozadine im pomogne da učine pravu stvar. Ovo je dobra tema i dobar osnov zapleta, što sve Bunnu pruža priliku da praktično nastavi da piše Magneto serijal, sa nešto većom postavom ovog puta.

S druge strane, putovanje kroz vreme u finalnom delu ovog serijala postaje sve naglašeniji element zapleta jer Bunn, u odjeku Guggenheimovog rada preko u X-Men Gold, ovo koristi da se dotakne nekih bitnih momenata iz X-Men (i šire Marvelove) istorije i kontekstualizuje postupke likova kroz njih. Ključna razlika je što se u X-Men Blue ovo sve dešava u okviru očigledne teme koju serijal u celini ima, sa Bunnom sasvim vidljivo odlučnim da likove na kraju ostavi na sasvim drugom mestu u odnosu na to gde su bili na početku. Ili barem jedan lik – Magnetoa.

Najveća slabost ovog serijala je, na kraju dana, upravo to što je po sili dužnosti morao da bude pisan kao timski X-Men magazin a ne kao solo-Magneto storija. Bunn voli ove likove, to nije problem, ali reklo bi se da ni on na kraju dana nema bogznašta da kaže o Originalnih 5 i njihovom mestu u današnjem svetu. Utoliko, iako je X-Men Blue uvek sasvim prijatan za čitanje, sasvim je vidljivo da bi on to bio i sa drugih pet likova na mestima O5, možda sasvim novih pet likova koji bi bili tinejdžeri što se trude da prežive u svetu koji ih mrzi i plaši ih se. S druge strane, Magnetova spora transformacija od ostarelog radikala koji danas shvata vrednost inkluzivnosti i pružene ruke (pre nego što, jelte, stisnete pesnicu) do, pa… Magnetoa koga poznajemo, a čiji ego na kraju uspeva da zakloni brigu za rasu, to je mnogo interesantnije i poslednjih nekoliko brojeva ovog serijala su tematski fascinantniji pa je šteta što Bunn nije ovome posvetio više prostora.

Druga dva problema sa X-Men Blue su vezana za upliv drugih stripova: krosover X-Men Blue sa Venomom je jedna od najbizarnijih ideja koje sam u Marvelu video poslednjih godina sa potpunim tonalnim sudarom, da ne pominjem nuždu da čitate sasvim odvojen serijal kako biste ispratili priču, a odluka da se izuzetno važna promena status kvoa Jean Grey dogodi izvan X-Men stripa je, pa, uzdržavam se od korišćenja reči „uvredljiva“, ali svakako problematična i čoveka gadno nažulja.

Drugi problem je odsustvo kraja. Bunn ovaj serijal vodi prema završnici sa očiglednim namerama da jednom za svagda razreši status Originalnih 5 i, nakon što smo svi nešto naučili, ih konačno vrati u njihovo vreme. Ovo se, naravno ne događa jer superherojski stripovi kao da su alergični na uredne završetke, tako da se u minut do dvanaest javlja nova kriza a čitalac je upućen da uzme i pročita Extermination Eda Brissona, mini-događaj u X-Men univerzumu prepun akcije i, pogađate, putovanja kroz vreme. To da je Extermination zapravo solidan strip jeste određena uteha, ali X-Men Blue je zaslužio malo primereniji kraj. Ovako kako jeste, Originalnih 5 će na kraju biti pometeni u velikom čišćenju kuće, odloženi u orman dok ih se, za koju godinu, neki urednik ne priseti i dobijemo novu, loše zamišljenu priču o putovanju kroz vreme i mutantskoj nevinosti.

Ako već pričamo o važnim promenama  Status Kvoa, dvanaest brojeva Astonishing X-Men koje je napisao Charles Soule su svakako bili predugačak period pripovedanja za nešto što je maltene jedna neprekinuta scena akcije koja se događa na fizičkom i, jelte, mentalnom planu, ali ako želite X-Men strip sa „temom“ i „promenama“, pa, ovo je upravo to, na steroidima i obilnoj količini MGH-a.

Kada smo prošli put pisali o Astonishingu, pomenuo sam da je ovo serijal koji se bavi ansamblom likova čije međusobne odnose valja ispitati i protresti i malo se žalio na to da je zaplet u okviru kog se ovo događa naizgled samo kulisa da se pričaju individualne priče likova. No, Astonishng, na kraju, uopšte nije bio to (i zato malko i kukam što mu je trebalo 12 brojeva da napravi svoje poente) već, naprotiv, priča o povratku Charlesa Xaviera među žive.

I, da se razumemo, Xavier je već toliko puta umirao i vraćao se da ovo nije zanimljiv deo priče, mada Soule jeste ispisao dramatičnu i zabavnu epopeju o tome kako smo ga zamalo izgubili i kako nam se ipak vratio. Zanimljiv deo priče je to KAKAV nam se Xavier vratio, kako on sebe vidi u odnosu na današnji mutantski trenutak, kako smatra da X-Men treba da se ponašaju u svetu koji se za par godina njegovog odsustva dodatno promenio, i, na kraju krajeva, je li Xavier danas uopšte potreban mutantima generalno i X-Menima partikularno, kao i da li su oni potrebni njemu.

Soule je ovde potegao kartu koja se retko poteže ali je baš zato i potentna, podsećajući da je Xavier EKSTREMNO moćan mutant i da mi samo decenijama uglavnom zdravo za gotovo uzimamo njegov etički integritet i integracionistički narativ, a da je moć zavodljiva i da uvek treba imati na umu da je na neki način moramo držati pod kontrolom. Astonishing u ovoj svojoj inkarnaciji nije priča o „Xavieru negativcu“ koga njegovi učenici moraju da kao takvog prepoznaju i pobede, ali je, u poređenju sa X-Men Gold i X-Men Blue koji su se jako potrudili da stvari resetuju na neke poznate pozicije, interesantna diverzija koja postavlja osnovu za neke buduće X-Men priče u kojima će se ispitivati na koji način mutantska nacija sazreva i doseže (ili prevazilazi) vizije svojih, jelte, duhovnih otaca i predvodnika.

Pričam u futuru jer je posle Souleovih dvanaest brojeva serijal preuzeo Matthew Rosenberg i strip je otišao sasvim drugim tokom.

Rosenberg je odličan scenarista i njegov 4 Kids Walk into a Bank je bio jedan od najboljih stripova koje sam čitao prošle godine. U međuvremenu je čovek svojski navalio na Marvel, pišući svu silu serijala a Astonishing X-Men je samo jedan od mutantskih stripova koje je uspeo da progura kod uredništva. No, kako je i sam Rosenberg rekao da mu je pisanje mesečnog, tekućeg X-Men magazina davnašnji san, vidi se posebno zadovoljstvo sa kojim on radi ovaj strip.

Souleovi zapleti su nešto čime se Rosenberg bavi samo u godišnjaku koji je odlična, prilično ozbiljna priča što upozorava na opasnost od manipulacije koju nad čitavim zajednicama mogu da izvrše moćne individue. Iako je X-Men nominalno naučnofantastičan strip (ili barem strip koji koristi određene naučnofantastične motive) pa je i manipulacija o kojoj pričamo na visokom nivou spekulativna i podrazumeva moćnu telepatiju, Rosenbergova poenta i diskusija o njoj su veoma jasne i potentne i umešno koriste spekulativne motive da dotaknu sasvim univerzalnu temu. E, sad, to što je tu temu već delimično obradio film Matrix pre dve decenije je već druga priča – ovaj strip se njome bavi na specifično X-menovski način i rezoniranje sa istorijom ovog stripa joj daje posebnu težinu.

No, regularan, mesečni Astonishing X-Men je posve druga priča i skoro da je zapanjujuće da je Marvel odoleo iskušenju da ponovo krene od broja jedan. Rosenberg ne samo da menja ton i tematska interesovanja ovog serijala već i radikalno menja postavu koja se u njemu pojavljuje. U ovom trenutku je ovo, tako, strip u kome u timu imamo rame uz rame Havoka, nedavno (u X-Men Blue) vraćenog u „normalnu“ karakterizaciju, kako pokušava da ubedi ceo svet da nije loš čovek, a što je interesantan pristup imajući u vidu da se zaista malo toga uradili sa motivom „inverznih karaktera“ iz Remenderovog Axisa, imamo Warpatha i Beasta koji su tu da svako na svoj način vuče u herojskom smeru i bude kontrateg Havokovom i dalje prisutnom egoizmu, imamo Dazzler (!!!!) koja je badass „obavljač poslova“ u timu gde su muškarci, čini se, zainteresovaniji da pričaju nego da rade, imamo Bansheeja koji nije sav svoj i depresivnog Colossusa koji nikako da se oporavi od onog što mu se desilo u X-Men Gold. Rosenberg ovde vrlo slobodno meša likove iz različitih vremenskih perioda i različitih senzibiliteta ne bežeći od ideje da njihovo mešanje može da dovede do određenih tenzija, čak, rekao bih, prilično igrajući na kartu da će te tenzije biti blagorodne za ovaj strip. X-Men su započeti kao strip o otpadnicima od društva koji, okupljeni na gomilu, pokušavaju da pronađu/ kreiraju zajednicu koja će im biti utočište. Rosenbergov Astonishing zaoštrava ideju otpadništva kombinujući likove od kojih su neki legitimno prezreni od strane većinske mutantske zajednice, a neki su, pak, uspeli da prevaziđu mutantsku stigmu i ostvarili se i u širem društvu kao poznate i u određenim krugovima cenjene osobe.

Ovo se sve onda dešava na pozadini priče u kojoj se Reaveri, kao relativno bezbedni i univerzalni negativci u X-Men stripovima, ponovo pomaljaju sa nekim svojim planom da pobiju, pokrste, rasele, kako već to ide, ali mada je ovaj zaplet udobno generički, očigledno je da je on tek podloga za „pravi“ zaplet a koji se bavi likovim što moraju da u teškim i smutnim vremenima pronađu svoj lični a zatim i grupni identitet. Naravno, spoljnja pretnja zasnovana na ekstremističkim, rasističkim teorijama je uvek bila zgodan kohezivni faktor za X-Men stripove, ali Rosenberg ovde veoma svesno igra na to da kohezija ne dolazi sama od sebe i da likovi u njegovom timu (za koji Warpath INSISTIRA da ni slučajno ne sme da se zove X-Men) (uostalom, on, kao jeste-pa-nije član aktuelnog Weapon X, najbolje zna gde su rizici nepažljivog brendiranja) moraju dobro da porade na tome da jedni druge prepoznaju kao bliske i stvore duh zajednice, tima, pa i porodice.

I to sve vrlo solidno ide i Astonishing X-Men je jedan od zabavnijih serijala koji u ovom momentu izlaze sa X-brendingom sa dobro pogođenom hemijom tima ali i sa dovoljno ubedljivom osnovnom pričom da se ne svede sve samo na kalambur i razbibrigu. Pomaže i što je Greg Land, koji crta Rosenbergove epizode, kako sam već na drugim mestima sugerisao, značajno popravio svoj stil. Naravno, i dalje ovde ima momenata koji su, reklo bi se, precrtani iz lajfstajl magazina i sa raznih reklama, ali je ovo strip sa daleko urednijim vizuelnim pripovedanjem nego što je to za Landa bio standard kada je pre neku godinu radio Uncanny X-Men, likovima koji imaju ubedljiviji unutrašnji život, i akcionim scenama koje su moćne i dinamične. Landov inače čisti crtež je ovde dodatno pojačan svetlim kolorom koji radi iskusni Frank D’Armata pa je Astonishing X-Men jedna vrlo solidnoizgledajuća strip-pojava u ovom trenutku. Šteta je samo što bi se reklo da se serijal završava posle sedamnaestog (ili osamnaestog?) broja (mada Marvel  nigde, a da sam ja to video, nije to zvanično najavio) i što će dobra inercija koju su Rosenberg i Land ostvarili biti odložena na policu za neki kasniji istorijski period. Marvelovi privjui za Januar nemaju dalje epizode Astonishinga i, ako se neko čudo ne desi, ovo će biti prevremen kraj jednog serijala koji je obećavao.

Matthew Rosenberg je napisao i šestodelni serijal New Mutants: Dead Souls koji je… hajde da to kažemo ovako: oštro podelio čitaoce. Neki smatraju da je ovo predaleko od bilo kakvog prihvatljivog New Mutants senzibiliteta i da je priča veštačka, sa neubedljivim karakterizacijama, dok drugi misle da je ovo osvežavajuće zrela i inovativna obrada ideje o timu mladih mutanata koji, u odsustvu drugih autoriteta, moraju među sobom da pronađu ne samo lidera već i pravu ideju koja će da ih inspiriše. Sebe smatram poprilično velikim zaljubljenikom u New Mutants i sklon sam da se svrstam bliže ovom drugom mišljenju. Ipak ne treba izgubiti iz vida: New Mutants: Dead Souls je čudna priča koja počinje praktično in medias res prikazujući nam tim s koca i konopca okupljenih mutanata kako se bavi rešavanjem natprirodnih pretnji u delovima zemlje kojima je i bog, jelte, rekao sajonara, vidimo se u nekom drugom filmu, i sve je vrlo low-key i gotski, ali ovaj „monster of the week“ pristup je samo umešna varka telom i Rosenberg brzo odlazi u sasvim drugu stranu baveći se jednom interesantnijom temom. U osnovi, Rosenberg pita ne samo zašto mladi otpadnici od društva ne nalaze u životu drugi put nego da se bave tom nekom sasvim nezahvalnom superherojštinom već i kako to da zapravo, s obzirom na okolnosti, nisu neizbežno postali čudovišta.

New Mutants je, naravno, prvi tim koga je Chris Claremont svojeručno kreirao nakon nekoliko godina rada na X-Men, praktično njegova verzija priče o mladim otpadnicima od društva koji moraju jedni u drugima da prepoznaju porodicu i zajednicu što su ih odbacili, ali Rosenbergova varijacija ide značajno dalje od reciklaže originalnih motiva. Rosenberg, zapravo, prihvata to da New Mutants danas više nisu deca, da su odrasli i da su odrastali u nenormalnim uslovima, pa su glavne tenzije koje postoje u ovom serijalu zasnovane na nerazrešenim pitanjima koja su se nakupljala godinama manje nego na spoljnjim pretnjama. To znači i da je ovo sa jedne strane strip koji zahteva solidnu investiciju u istoriju New Mutants ali i solidne nerve za dekonstrukciju koju će Rosenberg do kraja šeste epizode izvesti.

Zgodna stvar je što ovo nije na prvi pogled puka dekonstrukcija – ovaj tim nema samo članove New Mutants već i likove poput Rictora i Guida iz nekih verzija X-Factor, te svačije omiljene detonatorke Tabithe Smith aka Boom Boom, a njihovo uključivanje u ekipu koju nominalno na terenu predvodi Iljana Raspućin a iz pozadine menidžuje Xi’an Coy Manh služi kao jedan od ranih signala da ovo neće biti tek još jedna New Mutants priča.

Rosenberg zatim likove provlači kroz iznenađujuće inventivne scenarije čiju prirodu ne treba spojlovati u ovakvom prikazu, a koji ne samo da otkrivaju da nešto što je delovalo samo kao serija horor epizoda zapravo predstavlja veći i dublje preteći narativ, već i ozbiljno dovode u pitanje mentalnu izdržljivost protagonista. Rosenberg kao da sve vreme igra na razmeđi između ideja da su ovo i dalje mladi likovi koje nosi entuzijazam i mentalna otpornost karakteristična za mladost, ali i da su ovo likovi sa ogromnom kilometražom traume u svojim CV-jevima, nikada prihvaćeni od strane društva, uvek uhvaćeni u ratove koje nisu izazvali. Do kraja šeste epizode imamo posla i sa demonima iz pakla, ali i sa dobrim, starim rasizmom a Rosenberg likove ne štedi kao malo ko trenutno zaposlen u superherojskom stripu. Ovde ne pričam o fizičkim oštećenjima, da ne bude zabune, Dead Souls je strip koji se više bavi psihologijom i duhom i na njegovom kraju su njegovi protagonisti tako temeljito poraženi da stvari ne možemo nazvati nikako drugačije nego tragičnim. A opet, ta završnica ima snagu i eksplozivnost, iako su one uglavnom utemeljene na očaju i ovo je strip koji čitaoca ne ostavlja nezadovoljnim.

Sem naravno utoliko što je ovo očigledno tek prvi deo priče za koju nemamo nikakvu ideju kada će biti dalje ispričana. Mislim, klifhengeri su jedno, ali Marvel mora da zna i da smo na klifhengere kolektivno pristali onda kada su oni bili zalog za naše ponovno kupovanje magazina narednog meseca. Sa Dead Souls, pak, dobijamo majku svih klifhengera bez ikakve sugestije kada i da li će on biti ikada razrešen. I to sad frustrira ne zato što smo veštački navučeni da pitamo šta je bilo dalje već zato što je ovo, sasvim vidljivo, nezavršena priča sa dinamikom pripovedanja koja nas je svesno vodila do ove tačke, kulminirala i sada nam ne nudi razrešenje. Nezgodno.

No, videćemo. Pretpostavka je da Marvel i Rosenberg imaju nekakve ideje o tome šta će i kada dalje da se desi pa samo treba biti svetački strpljiv. U međuvremenu, da pohvalimo odličnog Kanađanina Adama Gorhama na olovkama i tušu koji fino kombinuje „indi“ senzibilitet primeren stripu o mladim osobama sa komplikovanom superherojskom pričom prepunom magije, demona, transformišućih robota… Gorham Warlocka crta odlično a to je uvek dobar test nečije zanatske svestranosti.

Da se na brzinu pozabavimo i trećim (mini)serijalom koga je Rosenberg u poslednjih nekoliko meseci uradio na temu mutanata, petodelnom ekstravagancom pod naslovom Multiple Man.

Poslednji put kada smo imali miniserijal o Jamieju Madroxu – mutantu čija je moć da može da pravi, često ekscentrične, duplikate samog sebe – to nas je odvalo u potpuno epski X-Factor serijal iz pera Petera Davida za koga i danas mnogi među nama misle da je jedan od najboljih X-Men stripova u ovom veku. Ovo napominjem jer je menadžment očekivanja važan: Rosenbergov Multiple Man nema gotovo nikakvih dodirnih tačaka sa Davidovim urbanim noir maštarijama i umesto toga ovo je ekstravagantna, haotična gorkoslatka komedija o putovanju kroz vreme i vivisekcija lika čija je glavna karakteristika da je – više likova u jednom.

Naravno, Jamie Madrox je uvek i bio zanimljiv karakter za prikazivanje baš zbog toga što su njegovi duplikati uvek na neki način prenaglašavali neki od elemenata njegove ličnosti. Iznenađujuće dobro definisan lik (od strane Petera Davida pre svega, Claremont, koji ga je kreirao, ga nije ozbiljnije koristio), Madrox je uspevao da bude i poprište ozbiljnih (a često i komičnih) ljudskih drama, upravo na ime dramatičnih kontrasta i nedoslednosti u okviru iste osobe, umešno izvučenih na površinu korišćenjem motiva duplikata. No, Rosenberg ovde podiže uloge: Madrox je uostalom, umro tokom Inhumans vs. X-Men događaja, otrovan oblakom terigenske izmaglice i Rosenbergov strip se između ostalog bavi i pitanjem šta rade duplikati kada originala više nema.

Multiple Man je haotična, veoma džombasta vožnja koja uključuje mnogo putovanja kroz vreme, vremenskih paradoksa, vremenskih petlji i, razume se, alternativnih verzija istog lika. No, kako se ovde i radi o liku koji je definisan svojim proizvođenjem duplikata, bezbedno je reći da je haos podignut na treću potenciju.

Čime hoću da kažem i da je Multiple Man donekle konfuzan strip koji čitaoca tera da se zaista ozbiljno udubi u problematiku putovanja kroz vreme i promene istorije, ali ga onda sve vreme gurka u rebra i sipa frivolan humor na sve stane, ne bi li mu pokvario koncentraciju.

I to u određenom smislu dobro funkcioniše. Na kraju krajeva, mi prihvatamo da Madrox koga gledamo u ovom stripu nije „pravi“ Jamie Madrox već jedan od duplikata a što opravdava zaoštrenije komičnu karakterizaciju, ali treba imati na umu i da su ostali likovi u stripu uglavnom ugođeni sa ovim tonom, uključujući Hanka McCoyja koji je ovde mnogo manje svečano-ozbiljni naučnik kako ga danas uglavnom prikazuju u X-Men stripovima, a mnogo više cinični dobacivač sa strane u brzom i bezobraznom sitkomu. No, Rosenberg ulaže pogolem trud da njegov Multiple Man komediju izbalansira sa tragedijom, kako već to u Marvelu valja da bude, pa je jurcanje kroz vremenske petlje i susretanje progresivno sve bizarnijih verzija Jamieja Madroxa zasnovano na jednoj nedvosmisleno tužnoj i pretećoj premisi a kraj koji dobijamo je takođe, pored sve apsurdističke komedije, koje likovi, uostalom i sami postaju svesni, zapravo prilično ozbiljan.

U drugom smislu, ovo jeste strip koji čitaoca gotovo bez rezerve ima da zbuni. Putovanje kroz vreme sa jedne strane i multiple verzije istog lika sa druge su svaki za sebe motivi koji su već priličan izazov za praćenje, a ovako iskombinovani praktično zazivaju konfuziju. Srećom, ovo je konfuzija u kojoj scenarista shvata da će čitalac verovatno biti pogubljen do kraja pete epizode i da neće, bez vraćanja nazad, shvatiti šta se tu u stvari dešava – da ne pominjem obilnu količinu rupa u zapletu koje naprosto nisu dovoljno objašnjene – pa je uložen dodatni napor da scene i set pisovi budu zadovoljavajući sami za sebe i vođeni dobrim tempom. Tako je ovo strip koji možete voleti „na komad“ čak i ako još uvek niste sigurni šta se to tačno u njemu dogodilo. Opet, da ne bude da je to sad nekakav suvi genije na delu, Rosenberg je više pronašao najbolju prečicu iz zamršene situacije koju je sam napravio, nego što je uspeo da je istinski razmrsi. Ali i to treba znati i pet epizoda ovog serijala je taman prava mera da frivolni humor i haotično pripovedanje ne počnu da ozbiljno zamaraju čitaoca. Sad kad je Madrox, na neki način, opet među nama se svakako lakše diše, a pošto je Rosenberg očigledno pokazao da mu ni drugi članovi X-Factor nisu strani, možda jednom u budućnosti vidimo i novi X-Factor serijal?

Crtež Andyja MacDonalda je, primereno priči, bučan, na momente prljav ali, srećom ne i vizuelno nerazumljiv pa je sva konfuzija koja za vreme čitanja nastaje pre svega posledica scenarija a ne problema sa crtežom. Što je svakako važno znati u medijumu koji je ipak vizuelni.

Drugde sam već pominjao relansirani serijal Exiles koga u ovoj, najnovijoj inkarnaciji piše Saladin Ahmed i mada su Exiles uvek bili u najboljem slučaju tangencijalno vezani za mutantske stripove i X-Men, ova verzija, tekući serijal koji je za sada dobacio do deset epizoda i čini se da ima snage da ide i dalje, je svakako najmanje „mutantski“ od svih. No, kako se u ovome što pišem vodim pre svega osećajem a mnogo manje naukom, tako mislim i da je red da se kratko osvrnemo na Exiles. Pogotovo što je ovo zabavan strip.

Dakle, „normalna“ postavka Exiles je da je u pitanju grupa X-Men likova sakupljena iz različitih alternativnih univerzuma koja luta kroz vreme i multiverzum i upada u avanture obično vezane za popravljanje „pokvarenih realnosti“, a sve uz nadgledanje i podršku Watchera, tog Marvelovog lika čiji je zadatak da posmatra, beleži ali da se ne meša u sudbinu kosmosa. E, sad, pošto je Uatu, Watcher zadužen za „naš“ deo kosmosa već par godina mrtav (čitali ste Original Sin, sigurno, i nije vam bilo lako), ovo mora da bude malo drugačiji strip.

Ahmedova verzija se zapravo ne razlikuje od ovog predloška naročito radikalno osim što je na neki način dobronamerno i sa puno ljubavi parodira. Glavno odstupanje je svakako u tome što se ovde manje-više napušta neka prirodna veza sa X-Men time što ovaj tim ima maltene samo simbolično mutantsko prisustvo. Blink, koja je jedan od osnivača ovog tima je ovde jedina spona sa originalnim Exiles (neki od drugih likova će se pojaviti u prolazu) a novi tim pored nje ima samo još jednog mutanta u liku crtanofilmovske verzije Wolverinea koji dolazi iz univerzuma gde su svi likovi praktično deca, a „avanture“ u koje upadaju se sve odvijaju na igralištu. Wolvie je, naravno, najradikalnije različit lik od svog originalnog predloška i dobar pokazatelj u kom smeru ide Ahmedov pogled na Exiles. Konkretno, ova verzija otvrdlog antiheroja koji će uvek da se potuče a i da ubije kad baš mora, je mala, plašljiva i plačljiva i strip svesno ponavlja motiv Wolviejeve zgroženosti nasiljem koje se događa u superherojskom biznisu, pa i neshvatanja koncepta ubijanja i smrti. Ovo je svakako malo on-d-nouz satira superherojštine generalno i Wolverinea partikularno ali Ahmeda i ne treba optuživati da se trudi da bude suptilan. Ostali likovi u timu nemaju veze sa mutantima i Valkira (dosta slična onoj iz MCU) i mladi Kang Osvajač su svaki na svoj način radikalno suprotne verzije svojih originalnih predložaka. Tim zaokružuje ostarela, otvrdla verzija aktuelne Ms. Marvel, Kamale Khan i sa njom Ahmed gleda da tonu ovog serijala doda malo gravitasa, sugerišući tragične životne priče i kataklizmične alternativne istorije.

Exiles je i originalno nastao kao razrađeniji What if… serijal, dakle, What if… samo sa kontinuitetom pa je Ahmedova varijanta praktično isto to, apdejtovana za sadašnji trenutak. Umesto Watchera, na mesecu Exilesima pomaže Unseen (a koga smo u prošlom životu znali kao, jelte, Nicka Furyja), alternativna verzija Peggy Karter je u svojoj vremenskoj liniji postala Kapetan Amerika a njen Baki je u ovoj verziji Beki, drčna irska devojčica koja je k tome još i lezbijski nastrojena pa odlepi kada upozna Valkiru… Ahmed sa ovim stripom kao da nema neki veliki plan u smislu artikulisanog iskaza ili teze, ali koristi sve njegove alatke da ispriča dinamične, zabavne priče o naopako sastavljenoj grupi heroja koja jurca po multiverzumu i, uprkos uvek nemogućim izgledima, nekako rešava stvar. Njegova misija u ovom stripu je, za sada bi se reklo, više da se bavi zabavnim What if… scenarijima u kojima Exilesi imaju prilike i da se uz alternativnu verziju Thinga iz Fantastične četvorke – koji je ovde gusarski kapetan – bore protiv trgovaca robljem, ali i da mlate alternativnog Red Skulla i naciste (alternativne naciste? Ako je Ahmedu i pala na pamet šala sa alt rightom, nije je napravio, čime je pokazao da se barem u nečemu uzdržava. Šteta što JA nemam tu vrstu uzdržanosti.), sve napravljeno da bude zabavno i lepršavo, a da se uz to provuče i malo karakternih momenata.

I to za sada uglavnom sasvim dobro funkcioniše, pogotovo uzimajući u obzir da je ovo mogao da ispadne veoma ciničan strip čija bi What if… komponenta bila kalkulantska a karakterni momenti prenaglašeno politizirani, no, velike zasluge za kvalitet stripa moraju se pripisati izvanrednom Javieru Rodriguezu čiji sam crtež već izuzetno pohvalio na drugom topiku ali ne škodi da se ponovi kako Rodriguez uspeva da uradi nešto što deluje skoro nemoguće: da kroz gomile sitnih panela-u-panelu i neverovatno bučne i detaljne table ne ostavi utisak košmarne komplikovanosti već samo jake energije kroz koju čitaočevo oko biva vođeno prirodnom putanjom. Za strip čija je jedna od glavnih komponenti manipulacija vremenom, Rodriguez je veoma sigurno demonstrira na svojim impresivnim spleš stranama a vibrantni kolor koga isporučuje promenljiva ekipa kolorista (Rodriguez među njima) još više podcrtava užurbanu ali pozitivnu energiju ovog stripa. I drugi crtači koji su ovde uskakali su bili dobri ali Rodriguez je toliko važan za identitet ovog Exiles da pozdravljam što Marvel, čini se, bar za ovu priliku prepoznaje da je važno držati se jednog crtača na serijalu što je više moguće.

Jedan od meni najinteresantnijih momenata u Marvelu ove godine bio je povratak Gail Simone u njihove redove posle podosta vremena. Simoneova, naravno, kao iskusan frilenser, trenutno piše i za DC i za Dynamite, ali kao žena koja je ostavila neizbrisiv i važan trag na Deadpoolu, ona je za mene veoma značajna kad god se očeše o bilo šta što ima veze sa mutantima. Ovog puta smo, čak, imali mnogo sreće, bog nas pogledao i Simone je uzela da piše Domino, prvi ikada tekući serijal sa mutantskom plaćenicom u glavnoj ulozi.

Naravno, mnogi misle da je Marvelova politika u ovom trenutku da kad god je to moguće stripove o ženama pišu žene, stripove o manjinama pišu manjine itd. ali to naravno niti je tako jednostavno, niti je, uostalom tačno. No, dobro je videti sve više žena i među crtačima (koloristima, autorima naslovnih strana) i među scenaristima, a Simone, kao originalni ženski glas u strip-zajednici, čak i pre nego što je počela da profesionalno piše, je praktično prirodan izbor za pisanje lika koji epizomizira arhetip jake-žene-sa-nekim-personalnim-problemima.

Hoću reći, Domino na neki način ima dosta srodnosti sa Deadpoolom: oboje su plaćenici, oboje žive praktično izvan mutantske zajednice (osim što Deadpool, jelte, i nije mutant, mada se pravi) i oboje imaju sopstveni moralni kod koji je značajno rastegljiviji od uobičajenog superherojskog standarda, pogotovo u „ne ubij“ sekciji. Takođe, a ovo je u stvari možda i najbitnije: Domino je, kao i Deadpool, započela kao lik u tuđim stripovima, pa napredovala do pouzdanog igrača sa klupe i neregularne članice nekolikih timova, a sve bez razrađenijeg sopstvenog narativa o poreklu i karakteru. Za Deadpoola smo videli kako su se stvari razvile, pogotovo poslednjih deset godina, pretvorivši nekadašnju parodiju na Deathstrokea u jedan od najvišeslojnijih likova u Marvelu u ovom momentu. Sa tekućim Domino serijalom, Simone nastoji da uradi nešto slično: da liku Neene Thurman da više dubine, ukorenjenost u kanonskoj prošlosti (u kojoj se, za sada ne pominje njen neuspeli brak) i jedan izgrađeniji odnos sa ostatkom superherojske – ne čak ni nužno samo mutantske – zajednice.

I ovo je utoliko zanimljiv strip jer Domino konačno dobija mesto na centru pozornice, ali i strip sa očiglednim problemima koje treba prevazići jer, nagađate, Domino nikada nije bila zaista zamišljena kao lik sa bogatim unutrašnjim životom i dubinom karaktera. No, ako su stvari funkcionisale kod Deadpoola, proradiće valjda i kod Domino.

Glavna stvar koju Simone radi u ovom stripu je da pokaže Neenu kao osobu koja nikada nije zaista prevazišla traumu. Štaviše, prva priča se direktno bavi PTSP-om i poljuljanim shvatanjem sopstvenog identiteta koji uz njega može da dođe i ovo je sa jedne strane sasvim u skladu sa pisanjem o Marvelovim mutantima pa i drugim superherojima uopšte: mnogi od njih su zapravo bazirali svoje životne priče upravo na prevazilaženju traume. Ali sa druge strane, Simone ovde igra na oštrici noža jer je stalno u opasnosti da nam se lik koga volimo razotkrije kao osoba dezorijentisana u društvu, sklona samosažaljenju i izolaciji. A ko želi da čita takav strip?

Osnovni pokretač prve priče je zaplet koji se tiče Neeninih mutantskih moći – a njena moć je da „ima sreće“ – i direktno je uvezan sa njenim detinjstvom o kome kroz opširne flešbekove dobijamo mnogo više informacija nego ikada pre, i Simone na zanimljiv način ispituje odnos i tenzije između onih koji u životu „imaju sreće“ i onih koji je u životu nemaju pa ih ovo ispunjava resantimanom. Diskurs o privilegovanosti u zapadnom društvu je nikad prisutniji nego danas i Simoneova umešno koristi mutante kao alatke da se u njega uključi. Ispostavlja se, naime, da je Domino tek jedan deo para mutanata (koji se čak nije ni poznavao kad su bili deca) povezanih svojim mutacijama na kosmički ciničan način: kad god bi kod Neene proradila njena moć, spasavajući je smrti ili teških povreda, kod drugog mutanta bi se ovo odrazilo nekakvom povredom ili teškim narušavanjem zdravlja. A, iako sama Neena nad ovim nije imala, niti i danas ima stvarnu kontrolu, ovaj mutant je, možda i prirodno, krivi za sve nedaće koje su ga zadesile. I onda imamo osnov za priču o osveti.

Simone ovde svoju protagonistkinju pokazuje kao nekoga ko se celog života oslanjao na svojstvo koje nije kontrolisao, niti je mnogo o njemu razmišljao i Neenina putanja kroz prvu priču se upravo tiče prepoznavanja svoje privilegovanosti, ali, a ovo je važno, ovo nije puka politički-korektna „check your privilege“ skaska već narativ o sazrevanju lika koji uviđa da je privilegija istovremeno i obaveza, makar ukoliko želite da se smatrate delom društva.

Ovo je, pak, drugi važan element tekućeg Domino serijala – Neena jeste možda ranije bila timski igrač ali nije bila lik koji ima porodicu i prijatelje. Simone joj ovde daje tim koga je sama Domino sastavila, ali i lične prijatelje do kojih joj je stalo i kojima je stalo do nje i ovo ima skoro terapijski ton tokom celog stripa: Domino razume ne samo da svoje traume niko ne može da nosi sam, nego i da je vezivanje za ljude, pogotovo kada ste mutantski plaćenik, rizik na svim zamislivim nivoima. Ali, onda ona ovaj rizik preuzima jer joj je jasno da je bez prijatelja oko sebe slabija nego što želi da bude.

Pomalo je neobičan, doduše izbor likova koje Simone uvodi u ovu priču i dve Neenine najbolje prijateljice su C-listeri (Outlaw iz Simoneinog Deadpoola i Diamondback, nekadašnja devojka Kapetana Amerike). Ideja je, svakako da su ovo likovi sa dovoljno malim istorijama da se mogu razviti i iskoristiti tako da podupru protagonistkinju na željeni način i ovo za sada sasvim okej radi, sem ako niste pripadnik (mikroskopske) manjine koja će se buniti da se ova verzija Diamondbacka ne ponaša u skladu sa kanonom. Ako jeste, saosećamo, naravno, al stisnite zube i trpite.

Ovaj ansambl funkcioniše sasvim dobro, dopunjen mutantskim menjačem oblika Adelbertom Greywingom koji služi kao komični predah i za sada nema neku veću ulogu u stripu, no Simone se vidno trudi da čitaoce privuče solidno visokoprofilnim kameo-pojavljivanjima, pa posle Deadpoola i Spider-mana koji su praktično neizbežni (Wolverine je još „zvanično“ mrtav), poveliku ulogu ovde dobija i Shang Chi. Majstor kung fua ne samo da pomaže Domino da razreši dileme oko svoje moći i stavi svoj PTSP pod kontrolu već i služi kao (polukomični) erotski neksus Neeninih interesovanja i mada je ovo možda šala koja traje predugo, svakako je osvežavajuće dobiti „ženski pogled“ u superherojskom stripu, tradicionalnom uporištu muškog, jelte, pogleda.

Skoro da ne treba ni da se kaže da Simone ovo piše brzo, lepršavo i duhovito – na kraju krajeva, žena je Deadpool veteran – pa strip lepo teče, ali ono na šta treba ukazati je da je napor uložen u „humanizaciju“ lika Domino možda bio i preteran. Uvidi u unutarnji život koje dobijamo kroz Neenin tok misli su skoro pa nepotrebni i Simone umesto da komentariše karakterne transformacije koje gledamo kao da oseća potrebu da ih objašnjava. Za likove poput Domino, koji su definisani svojom cool fasadom i devil may care stavom, otvaranje prozora u misli može da bude pogubno, pogotovo jer bi svakako bilo upečatljivije da Neeninu ranjivost i sumnju u sebe vidimo kroz njene postupke a ne da ih saznamo kroz unutarnji monolog. No, kako druga priča, nakon što se u prvoj priči razrešio origin story i sa njim vezana trauma, ide na drugu stranu i zapravo se bavi manje ličnom temom, tako i Domino i njen tim u njoj kao da su „proradili“ i definišu se onime što čine ili makar onime o čemu međusobno razgovaraju, manje nego onim što misle. I meni to vrlo prija, da ne pominjem da je Simone uspela da ubaci Morbiusa, Živog Vampira u ovu priču i da mu dobru ulogu i razrađenu karakterizaciju.

Španski crtač David Baldeón je veoma zanimljiv izbor za ovaj serijal, pogotovo što su naslovne strane radili Greg Land, Gang-Hyuk Lim i takoti „hiperrealisti“. Domino je i inače prilično seksualizovan lik a njene koleginice na naslovnim stranama poziraju u bikinijima i sa dubokim dekolteima prikazujući bujne obline, a što je, razume se, sasvim u neskladu sa scenarijem koji govori o ženama koje su pre svega profesionalci a onda i bliski prijatelji i koje, kada pročitate epizodu ili dve sigurno ne biste opisali koristeći reč „bimbo“. Baldeón zato, sa svojim blago karikaturalnim pristupom zapravo postiže daleko veći raspon karakterne izražajnosti i raspoloženja nego da je ovaj strip nekom nesrećom crtao (donekle rehabilitovani, ali ipak) Greg Land. Da me se ne shvati pogrešno, sviđa mi se kako je Land crtao Weapon X i Domino u njemu ali za ovaj strip Baldeón je mnogo bolji izbor, pogotovo sa svojim izuzetno dinamičnim akcionim scenama i odličnim spleš-kadrovima.

Domino je dobar, mada ne savršen tekući serijal o drugopozivcu koji treba da zasluži svoje mesto pod reflektorima i pokaže da nije večiti eye candy i pomoćni lik. Simone ima viziju, što je očigledno i egzekucija joj je uglavnom vrlo dobra – mada je podzaplet sa izdajnikom u timu tokom prve priče razrešen u jednoj rečenici u epilogu što… nije baš igra za medalju – a kako strip odmiče, reklo bi se da će se glavne teme obrađivati suptilnije i kroz radnju više nego kao što je do sada bilo, kroz obilnu refleksiju glavnog lika. To pozdravljam a Baldeónov crtež me bez rezervi svakog meseca vuče da se ovom stripu vraćam barem jednako koliko i Simone na scenarističkim dužnostima. To je dobro.

Toliko bismo, za danas, imali da kažemo o ovim stripovima. Za sledeći nastavak priče o mutantima i osvrte na Weapon H, Old Man Logana, X-23, Quicksilvera i, dakako, X-Men Red, zamolićemo vas da se nađemo na istom mestu!!!!!!

Pročitani stripovi: Extraordinary X-Men, All-New X-Men i Uncanny X-Men

Ovih dana sam takođe i pročitao većinu aktuelnih X-Men i srodnih stripova iz najnovije Marvelove faze, pa evo malo utisaka.

 

U prvom redu, vredi istaći da je ovo na barem dva načina novi početak za X-naslove u Marvelu. Kao i kod svih ostalih aktuelnih Marvelovih serijala, i ovi se stripovi događaju u post-Secret Wars vremenu, to jest u osmom mesecu nakon rekonstrukcije multiverzuma i njihovi zapleti i radnje to reflektuju na osebujan način. Pored toga, ovo su prvi X-radovi koje u ulozi urednika X-Men grupe u Marvelu predvodi i nadgleda Mark Pannicia, iskusni glavni i odgovorni urednik nekadašnjeg Malibu Comicsa a koji je u Marvelu već imao odgovorne zadatke radeći Fantastic Four ili Ultimate Spider-man.

 

Ovo nisu bezazlene stvari imajući u vidu da je od 2012. godine i lansiranja Marvel NOW! X-Men bio pod dirigentskom palicom Briana Michaela Bendisa koji je pisao All-New X-Men i Uncanny X-Men sa – za mene – iznenađujućim kreativnim žarom i sasvim neiznenađujućim radikalnim promenama status quoa. Pannicia i autori aktuelnih mutanstkih stripova su, dakle, u ruke dobili materijal koji je nepovratno obeležen bendisovskim pečatom i interesantno je bilo spekulisati šta će oni s njim uraditi i kako će se uhvatiti u koštac sa mnogim pitanjima koja je pomalo, eh, razočaravajuća poslednja Bendisova epizoda (Uncanny X-men 600) postavila.

 

Ispada da se – bar za sada – niko time ne bavi. Novi status quo X-men je zapravo znatno dramatičniji od onoga što je Bendis ostavio za sobom i jedan od frustrirajućih elemenata čitanja aktuelnih stripova iz ove oblasti je što Marvel više od pola godine kasnije i dalje ne otkriva zašto i kako su se desile neke stvari koje su se desile.

 

Naime, u osam meseci koji su protekli između ponovog uspostavljanja multiverzuma i početka radnje u aktuelnim serijalima mutanti su se ponovo našli na rubu ekstinkcije ali i na meti mržnje većinskog stanovništva na planeti. Ovo je delom posledica efekata koji „terigenska izmaglica“ – izvor moći Inhumansa – izaziva kod mnogih mutanata, proizvodeći u njima oboljenje M-pox koje ih može ubiti ali i učiniti sterilnim, a delom posledica neimenovanog incidenta u kome je Cyclops, vođa nesuđene mutantske revolucije iz Bendisovog vremena na ovim stripovima, poginuo kreirajući još jaču stigmu na reputaciji čitave rase.

 

Na ideji da su mutanti sada omrznuti skoro kao što su bili devedesetih godina se bazira veliki deo zapleta serijala Extraordinary X-Men kojim je scenarista Jeff Lemire debitovao u X-Men. Nakon koliko-toliko nategnutog primirja koje je Jean Grey škola za nadarenu omladinu imala sa vlastima i narodom tokom Bendisovog vremena, X-Men su sada ponovo u bekstvu. Terigenska izmaglica mutante ubija, običan svet ih napada jer se plaši da će od njih dobiti bolest, Inhumansi im agresivno otimaju imidž narednog koraka u ljudskoj evoluciji , a nema ni pojavljivanja novih mutanata u populaciji – Extraordinary X-Men sve ove motive prominentno stavlja u prvi plan ali Lemireu treba odati priznanje što nije po inerciji uleteo u gloom’n’doom ton koji bi po prirodi stvari, a i po istorijskim presedanima, bio očekivan u ovom stripu.

 

Lemire je scenarista koji je svoju reputaciju u mejnstrimu prvo izgradio uspelim radovima za Vertigo (Sweet Tooth, The Nobody, kasnije Trillium) da bi onda dobio solidno važnu ulogu u DC-jevom New 52 ributu, pišući tokom nekoliko godina serijale poput Animal Man, Frankenstein, Justice League Dark ili Green Arrow. Danas Lemire radi i solidni naučnofantastični serijal Descender za Image (pominjan na ovom forumu i otkupljen od strane Sonyja za ekranizaciju još pre nego što je prvi broj izašao) ali ga je u međuvremenu Marvel poučovao od DC-ja i uposlio na nekoliko visokoprofilnih serijala, od kojih je Extraordinary X-Men možda najvažniji jer je u pitanju „centralni“ X-Men serijal, onaj u kome se prati „glavni“ tim i koji definiše atmosferu i ton čitave mutantske metapriče u Marvelovom univerzumu u datom istorijskom trenutku.

 

U tom smislu, dobro je da Lemireov Extraordinary X-Men, iako se bavi vremenom punim iskušenja za nesrećnu homo-superior rasu uspeva da delimično očuva distinktni optimizam koji je pratio Marvel NOW! fazu ovih stripova i Bendisovo pisanje. Nije ovo ni najbolji X-Men strip koga sam ikad čitao, verovatno ni najbolji u ovom trenutku, svakako ne najbolji Lemireov superherojski rad, ali je postavljen zanimljivo sa likovima koji se u teškim iskušenjima kroz koja zajednica prolazi ponašaju zrelo i plemenito, onako kako se od heroja, uostalom uvek očekuje.

 

Kako su sada i Cyclops i Professor X mrtvi, Lemire u prvi plan stavlja druge likove koji su tokom Bendisovog rada služili kao podrška, pa je na čelu zajednice sada Storm, a Magik i Colossus dobijaju prominentnije uloge, sa Icemanom ili Nightcrawlerom koji su takođe blizu fokusa pažnje i ponekim novim mutantom uvedenim za Bendisova vakta. Verovatno najinteresantniji momenti ove postave  dolaze sa povratkom Jean Grey u jato (naravno, radi se o mladoj, vremenski izmeštenoj  verziji iz All-New X-Men) i njenim uticajem na Wolverinea (u svojoj Old Man Logan, takođe vremenski, ali i dimenziono izmeštenoj personi) da se takođe priključi timu.

 

Ovo je donekle kalkulantski potez, naravno, ali on i potkazuje dobar deo Marvelove uredničke filozofije za ovaj serijal i X-Men u globalu. Da ne ponavljamo sad sve priče o tome kako u Marvelu već godinama postoji navodna politika da se X-Men i mutanti potisnu u zadnji plan a zamene Inhumansima (sve zbog toga što prava na ekranizacije mutanata drži Fox) i da je Chris Claremont lično u intervjuu pomenuo kako je zabranjeno kreiranje novih mutantskih likova da se ne bi pomagalo Foksu – prilično je evidentno da se u slučaju Extraordinary X-Men mutanti postavljaju u poziciju koja je sličnija onome kako su istorijski Inhumansi bili postavljeni u Marvelovom univerzumu nego onome kako bi se očekivalo da mutanti budu pozicionirani u nastavku Bendisovog rada.


Naravno, na tu stranu leži ludilo, ali nije teško videti paralele: mutanti su progonjeni i prognani tako da pribežište nalaze na sasvim nedostupnom mestu (Lemire ovde možda i frustriran očiglednim oslanjanjem na Inhumans formulu mutante smešta u – Limbo), predvodi ih moćna alfa ženka koja postavlja kao imperativ potragu za mutantima koji su napolju, u neprijateljskom svetu, sami, napušteni i ugroženi, a kojima se mora pružiti zaštita (indikativno je da se zajednica više ne naziva školom: termin koji Storm i ostali koriste da opišu kuću i okućnicu koje je Magik zajedno sa njima premestila u Limbo je „haven“ – utočište), alfa mužjak koji ih je nekada predvodio i na čijem je autoritetu u velikoj meri zasnivan odnos čitave zajednice sa ostatkom sveta je mrtav… Ovo sve deluje kao potpuno besramno kopiranje, tačku po tačku, zapleta i motiva koje je pre svega par godina Charles Soule koristio za svoj serijal Inhuman o kome sam i ja pre neku stranu pisao.

 

Što nas, kao čitaoce stavlja u interesantnu i pomalo problematičnu poziciju. Sa jedne strane, iako je Bendis uložio častan napor da uspostavi „svoj“ ton X-Men stripova i sukobe unutar mutantske zajednice ali i mutanata sa ostatkom sveta uokviri posebnim okolnostima i ne osloni se u potpunosti na stare i oprobane motive rasizma i automatske stigmatizacije manjine, ne može se reći da nema nečeg umirujućeg u povratku na poznate pozicije gde se mutanti grčevito bore za opstanak u svetu koji je naštimovan da ih mrzi solidnim intenzitetom. Ovde svakako pomaže što Lemire ovo piše lako i pametno i, kako je gore već istaknuto, otrže se impulsu da padne u najgrdnije klišee devetnaestog prepričavanja Claremontovog God Loves Man Kills samo sa još mračnijim tonom. U njegovom Extraordinary X-Men mutanti su, iako suočeni sa skoro nemogućim iskušenjima (ako vam je Limbo odabrana lokacija za egzodus, bezbedno je reći da ste u problemu, čak i pre nego što Magik padne u nesvest a demoni iz Limba nahrupe da pojedu decu) i dalje energični, razumno optimistični i ne gube iz vida ultimativnu plemenitost zadatka koji imaju – borba za opstanak rase, davanje novim mutantima šanse da se izbore za svoje živote.

 

Sa druge strane, nemoguće je ne osetiti i solidnu količinu rezignacije što je Marvel nakon Bendisovog sistematičnog građenja neke nove i razumno originalne postavke za mutante praktično agresivno stvari resetovao na poznate vrednosti, ne trudeći se da napravi ikakav suptilan prelaz. Extraordinary X-Men i ostali X-Men stripovi su jednostavno ubačeni u unapred pripremljenu matricu sklopljenu od ne ni tako davno ispričanih priča i mada je reciklaža zapleta i motiva svakako deo superherojskog jelovnika koji morate prihvatiti ili se odreći čitavog obroka, teško je ne pomisliti da je lenjost to kako je pozadina na kojoj se ove priče događaju reciklirana iz nekih klasičnih X-Men momenata, u nekim slučajevima ni deceniju starih priča iz post-Decimation faze: M-Pox je, naravno, nova verzija Legacy virusa, a terigenska magla i posledično novo ograničavanje broja mutanata na Zemlji i prestanak pojavljivanja novih su posebno iritantni elementi. Nema ni četiri godine otkada smo izašli iz sedam godina duge pripovesti o tome da su mutanti pred izumiranjem i da novih mutanata više nema (saga započeta sa House of M i zaključena sa Avengers vs. X-Men) i ponavljanje gotovo identičnih motiva iritira gotovo isto onoliko koliko i činjenica da su oni uvedeni kao datost, bez prikazivanja kako se do tog novog status quoa došlo.

 

Drugde, Lemire (i urednici?) pravi jednu prilično lošu odluku da obogati/ retkonuje karakterizaciju Colossusa, prikazujući scene sa kolhoza na kome je odrastao koje do sada nismo videli. Nažalost, te scene se oslanjaju na jedan od najizlizanijih klišea o grubom ocu-zlostavljaču čiji su alkoholisani ispadi ostavili duboke emotivne tragove na mladog Pjotra i mada je sasvim legitimno da novi scenaristi uvode nove elemente u stare i poznate priče – u Marvelu se to radi stalno, videti šta Slott radi sa Amazing Spider-man ili, kao još bolji primer, ovonedeljni Kapetan Amerika broj jedan – od scenariste kalibra Jeffa Lemirea bih očekivao nešto suptilnije i manje stereotipno. Ponovo, o Bendisu se može svašta reći, Alah zna da sam ga mnogo puta u životu kritikovao iz sve snage, ali njegovo proširivanje i menjanje karakterizacije X-Men u poslednjih par godina je uglavnom bežalo od lakih rešenja i ako je Pjotrova sestra, Iljana, recimo, putovala kroz vreme da uzima časove čarobnjaštva od Dr. Strangea, to je bilo izvedeno smisleno i u skladu sa njenom dosadašnjom karakterizacijom.

 

No, šta je – tu je, Lemire uglavnom obavlja dobar posao i ovaj strip u dosadašnjih desetak brojeva rabi uglavnom motive ponovnog okupljanja stare ekipe ali i potrage za mutantima kojima je potrebna pomoć i pružanje te pomoći. Put u Weirdworld, novu Marvelovu egzotičnu lokaciju koja nije Savage Land, sadrži ehoe mnogih starih X-Men priča o timu koji se zatiče u nepoznatom i čudnom okruženju i tamo mora da nauči nova pravila i distribuira svoj brend pravde, jer, jelte, jaki i dalje ugrožavaju slabe, i to je meni sve vrlo klermontovski prijatno i zabavno bilo. A samo to okupljanje starog tima je pored očiglednih elemenata – prominentni Iceman čija se novootkrivena homoseksualnost ugodno smešta na marginu jer bi bilo sasvim glupo da se lik definiše samo svojom seksualnom orijentacijom, mračna ali i pomalo duhovita Magik, časni i pošteni Colossus, namrštena, odgovornošću pritisnuta Storm – donelo i veoma zanimljiv tretman Jean Grey i Wolverinea. Oba ova lika pripadaju drugim vremenskim linijama (Wolverine i drugom univerzumu) a sa težinom istorije koje su njihove druge verzije imale u ovom univerzumu i njihov sadašnji odnos je ispitivan na interesantan i prilično spretan način. Pogotovo imajući na umu da se radi o jako mladoj Jean Grey (dakle, tinejdžerki srednjoškolskog uzrasta) i jako starom Wolverineu (dakle, onom iz Old Man Logan, koji je ne samo izgubio ženu i solidno veliku decu već i, u svom univerzumu, pobio kompletan X-Men pod uticajem Mysteriove iluzije). Nightcrawler je ovde korišćen za jednu od onih instanci telepatskog zaranjanja u nečiji um i nalaženja tamo čitavih svetova i ko voli takve momente u X-Men stripovima neće biti razočaran.

 

Humberto Ramos koji je glavni crtač ovog serijala je neko koga ja volim ali se pitam je li on pravi izbor za glavni X-Men naslov u novolansiranom univerzumu. Ramos je igrač za stripove natrpane akcijom i dinamičnim scenama, mnogo manje prikladan za radove u kojima ima više dijaloga i brigom bremenitih scena stajanja i kontemplacije. Njegove do groteske deformisane fizionomije i anatomije su mi uvek prijale kada je crtao, recimo, Wolverinea ali u ovom stripu kao da malčice oduzimaju na plemenitosti i uzdržanoj drami koju Lemire, čini mi se, pokušava da izgura ali i sam shvata da to uz temperamentnog Meksikanca na olovkama ne ide tako lako. Otud je Extraordinary X-Men natrpan atraktivnim akcionim scenama malčice preko mere za koju mi se čini da bi bila idealna, pogotovo kada su karakterni momenti vezani za Jean Grey ili neke mlade mutante tako potentni. Kako god, ovo je serijal koji se mora pratiti i za sada sam zadovoljan što to njegovo praćenje nije samo neprijatna dužnost.


Drugi X-Men serijal lansiran mesec dana posle Extraordinary je All-New X-Men koga crta kultni Mark Bagley a piše Denis Hopeless, čovek koga smo dosta hvalili u prošlosti za serijale poput Avengers Arena, Cable & the X-Force ili, dakako, aktuelni Spider-Woman koji je meni jedan od najboljih Marvelovih radova u ovom momentu. All-New X-Men nije savim na nivou ovog remek-dela akcije, komedije i udobnog feminizma, ali je odličan kompanjon centralnom Extraordinary X-Men i, uostalom, jedini od novih mutantskih serijala koji makar pokušava da uzme neke od Bendisovih bitnih motiva i dalje ih smisleno razvija.

 

Naravno kad za par decenija budemo pričali o ovim stripovima silno ćemo se napatiti zahvaljujući Marvelovoj aktuelnoj politici da se renumeracija serijala dešava na svakih par godina, da serijali koji nisu preterano srodni nose isti naslov itd. No, u ovom slučaju, Hopelessov All-New X-Men se nadovezuje na Bendisov rad makar utoliko što uzima originalne X-Men u njihovim vremenski izmeštenim verzijama, onako kako ih je Bendis nasukao u sadašnjosti, i onda pokušava da razradi onu osnovnu premisu koja se od početka i sama nametala: kako tinejdžeri iz jednog nevinijeg vremena, u kome su odnosi mutanata i ljudi bili jednostavniji ako već ne bolji, interaguju sa svetom koji ima ogromnu istoriju čija su poglavlja i genocid na Genoshi i Decimation i Phoenix petorka i uništenje Utopije…

 

Bendis je, zapravo, tokom svog rada, pokušavajući da piše nekoliko serijala odjednom, brzo izgubio fokus i mnoge od ovih za istraživanje prirodnih motiva propustio da obradi. Uostalom, do samog kraja njegovog rada na X-Men nismo saznali šta je zapravo bila priroda mutantske „revolucije“ koju je Cyclops reklamirao od prvog broja (njegovog) All-New X-Men i koja je kasnije praktično ismevana od strane drugih likova u (njegovom) Uncanny X-Men, niti je ideja o sudaru dve generacije istih likova istraživana do kraja. Hopeless i sam beži od postavljanja istih likova jednih uz druge, šaljući svoje mlade mutante na put oko sveta, ali ovo mu daje mogućnost da se bavi njihovim susretima sa nekim likovima koje oni poznaju samo u njihovim ranim verzijama, te da plastično pokaže tu koliziju mladalačkog, nevinog idealizma i kompleksnosti sveta u kome se aktuelni X-Men stripovi dešavaju.

 

Nije ovo strip bez upitnih rešenja – primera radi, ekipa koju pratimo uključuje pored originalnih  X-Men i Idie Okonkwo i Kid Apocalypsea, dva lika koji se po uzrastu uklapaju uz tinejdžerske Beasta, Icemana i Angela, ali koji do sada nisu imali preterano značajnu ulogu u radnji. Kid Apocalypse je tu, bojim se, samo da bi služio kao kopča sa Apocalypse Wars, krosoverom između svih X-Men stripova kojim Marvel gleda da se nakači na uspeh Foxovog X-Men Apocalypse (mada je džouk donekle on dem – četvrti Singerov film dobija lošije kritike čak i od Ratnerovog The Last Stand) a Idie, lik u koga je pre nekoliko godina dosta uloženo, za sada samo statira.

 

S druge strane, Laura Kinney, ženski klon Wolverinea je takođe član ove postave i Hopeless sa njom radi neke interesantne stvari. Do sada mahom pisana kao jedan od najtraumatizovanijih likova u Marvelovom univerzumu i martirski prikazivana kao dezidentifikovana šaka gneva i samoprezira, Laura je tokom Bendisovog rada dobila malo prilike za integraciju u zajednicu i Hopeless se sa zadovoljstvom igra njenim intimnim odnosom sa Angelom ispitujući ekstreme dve potpuno oprečne mutantske i socijalne istorije. Angel, bogati naslednik čija je mutacija par prelepih krila, muškarac obdaren božanskom lepotom i nasleđenim socijalnim statusom i X-23, žena napravljena u epruveti i torturom dresirana da ubija, čija je mutantska moć da može da izdrži više torture – ovo je par koji, u teoriji, ne može da opstane i nadam se da se Hopeless neće zadovoljiti onim što je do sada uradio i da će njihova veza (ili njeno raskidanje, ponovno uspostavljanje itd.) biti motiv kome će biti posvećivana dužna pažnja u narednim godinama.


Možda najinteresantniju poziciju dobija mladi Cyclops koji je i u Bendisovom serijalu imao nezavidan zadatak da bude mlađa i nevinija verzija čoveka koji je ubio Charlesa Xaviera, polomljenog mutantskog mesije sa snovima o revoluciji kome se svet istovremeno divi i plaši ga se. U ovom serijalu Cyclops je mrtav i uradio je nešto toliko strašno da je to proizvelo novi globalni talas mržnje i straha spram mutanata pa je i identitetska kriza mladog Scotta Summersa tim dublja i interesantnija.

 

Naravno, odbijanje Marvela da nam posle više od pola godine kaže ŠTA je to Cyclops uradio, kako je umro i, kad smo već kod toga zašto je terigenska magla SADA problem kad se Inhumanity dogodio pre dve godine (da ne pominjem nespretnu ideju o tome da su mutanti njom sterilisani pa se ne rađaju novi mutanti – pogrešno i nekanonsko rukovanje originalnom idejom da se mutanti zapravo rađaju iz homo sapiens veza i da se njihove moći manifestuju negde u vreme ulaska u pubertet), to odbijanje je frustrirajuće i ako je u prvih par brojeva svih serijala doprinosilo saspensu, sada je već iritantno. No, kako god, mladi Summers je suočen sa idejom da izgleda kao manje izraubovana verzija jednog od najprepoznatljivijih svetskih negativaca, ali Hopeless onda u ovo upliće i njegovo suočenje sa gangom mladih obožavalaca Cyclopsa koji idu unaokolo kosplejujući kao njihov idol, kreirajući haos i sitan kriminal, sve u ime nedefinisane i nejasne ideje o buntu protiv opresije i nehumanog odnosa većine ka manjini.

 

Ne znam da li je Hopeless ovo delom  zamislio i kao kritiku Bendisovog koketiranja sa pojmom revolucije ali je ceo zaplet sa mladim Cyclopsom koji mora da klincima starijim od sebe objasni neke životne istine i njegovo ponovno ujedinjenje sa svojim originalnim timom su zabavni. No, nastavak serijala je donekle mračniji, sa odlaskom u Evropu i suočenjima sa zrelijim verzijama negativaca koje originalni X-Men znaju samo kao „stripovski“ jednostavne likove iz prastarih epizoda iz šezdesetih. Hopeless se lepo igra kontrastima a Bagley ima priliku da crta neke spektakularne akcione scene sa Blobom i Toadom, sve pre nego što se uđe u krosover sa Dr. Strangeom a koji vodi u Apocalypse Wars…

 

Ovo je, naravno još jedan primer kako Marvelova filmska produkcija utiče na uređivanje stripova, sa prominentnim prisustvom Dr. Strangea u gomili serijala, ali Hopeless ovo makar radi na elegantan i zabavan način. Moja veća briga je što ovaj serijal posle svega šest brojeva u kojima je samo ukazao na interesantan originalni smer u kome bi mogao da ide (mladi ljudi na samostalnom putovanju svetom, deakcentovanje mržnje prema mutantima i nastupajuće ekstinkcije…) mora i sam da bude upleten u Apocalypse Wars i plašim se šta bi to moglo da uradi njegovom identitetu i orijentaciji. Videćemo, pretpostavljam.

 

Konačno, treći X-Men serijal započet mesec dana posle ANXM je, za mene veoma iznenađujuće, onaj koji me je svojom pričom najviše i zainteresovao. Iako su svi signali ukazivali na suprotno – da će ovo biti bezvezni „edgy“ serijal koji ću čitati po dužnosti istisnutih zuba.

 

Uncanny X-Men je decenijama bio glavni X-Men naslov i da su ga u ovoj podeli Pannicia i Alonso sveli na trećepozivaški serijal sa restlovima likova koji su ostali nakon što su Lemire i Hopeless odabrali svoje protagoniste mi je delovalo skoro kao uvreda. Još više nakon što sam video ko će ga raditi. Cullen Bunn i Greg Land su, naravno, veoma poznati autori ali… ne bi mi bili ni prvi ni drugi a ni treći pikovi na draftu za autore Uncanny X-Men. Bunn, uspešni najamnik sa solidnim serijalima za Oni Press i DC je i u Marvelu do sada obavljao neke odgovorne zadatke ali mu je učinak na mutantskim stripovima bio polovičan. Pored dobrog Magneto naslova iz Marvel NOW! faze, on u CV-ju ima i pisanje vrlo bledunjavog Wolverinea koji je preuzeo od indisponiranog Jasona Aarona tako da je davanje Uncannyja njemu (pogotovo nakon što su ovaj serijal poslednjih deceniju i kusur pisali teškaši poput Eda Brubakera, Matta Fractiona, Kierona Gillena i Briana Bendisa) delovalo kao rizik. Greg Land je, dakako, još gori izbor jer je u pitanju crtač ozloglašen po precrtavanju fotografija iz modnih i erotskih magazina.

 

Povrh svega, ovaj strip, uprkos naslovu, nije Uncanny X-Men naslov. Pod nekim drugim urednikom ovo bi bez sumnje bilo nazvano X-Force (u najboljem slučaju Extreme X-Men) jer je u pitanju priča o grupi moralno problematičnih mutanata koja tajno dela u senkama neprijateljski nastrojenog sveta sa nominalno plemenitim krajnjim ciljem ali i etički sumnjivim metodologijama.

 

No, na moje ogromno iznenađenje, Bunn i Land ovo izvode prilično elegantno. Nije da se baš sasvim zna kuda to zapravo ide ali Bunn ubedljivo piše odnose između Magnetoa i Psylocke, rehabilitovanog (da li?) Sabretootha koji ovom timu služi kao erzac verzija Wolverinea, Archangela koji je sveden na puko oružje, a zaplet sa ekipom supermoćnih negativaca (još većih nego što su članovi titularnog tima, to jest) koja vrši targetirane atentate na bitne članove sada sve manje i slabije globalne mutantske zajednice je ispunjen saspensom i dobro odmerenim nasiljem. Bunnu ide ovo pisanje superherojskog trilera sa moralno sivim protagonistima u centru i predimenzionirano zlim negativcima na pozornici, a njegova dalja karakterizacija Magnetoa kao negativnog mesije koji je spreman da prihvati na sebe i teret ogromne istorijske osude da bi pomogao opstanku rase je dobro pogođena. Ostali likovi se lepo uklapaju uz Magnetoa (i nemoguće je ne primetiti kontrast između Bunnove spretne karakterizacije Psylocke kao žene rastrzane između nekoliko moralnih imperativa i njene bledunjave verzije u Singerovom aktuelnom filmu) i ovo je jedan od boljih X-Force radove u poslednje vreme, iako ne nosi taj naslov. Posebno sam se poradovao rehabilitaciji Fantomexa – jednom od pozitivnijih fenomena post-Secret Wars rekonstrukcije univezuma 616.

 

Greg Land je strip napustio posle pete epizode (mada se vraća u jedanaestoj) ali za sada me njegov crtež nije previše iritirao. Naravno, ima tu previše neprirodnih osmeha i ispoziranih kadrova koji se ne uklapaju uz tekst ali imao je on mnogo gorih transgresija u karijeri i uzevši u obzir da je za negativce morao dobro da se oznoji da nacrta nešto originalno, ovo je u suštini solidno nacrtan i vrlo lepo, živo kolorisan strip.

 

Aktuelni Uncanny X-Men za sada ima najjasniji osnovni zaplet i orijentaciju, najočigledniju dramsku postavku u svojoj osnovi od sva tri X-men serijala koji u ovom momentu izlaze, pa mi je time i najintrigantniji za čitanje. Uredničke intervencije na stranu (ponoviću: ovo je X-Force naslov koji se iz besmislenih marketinških razloga prodaje kao Uncanny X-Men razgrađujući ikakav osećaj poštovanja za istoriju sopstvenih kreativnih uspeha koje bi Marvel mogao imati), ovo je serijal koji možda ne bih preporučio kao prvi izbor nekome ko bi pitao šta od aktuelnog X-Men treba pod obavezno čitati u ovom trenutku ali jeste onaj čijem se svakom sledećem delu zapravo najviše radujem intrigiran pitanjem šta će biti dalje. Ko bi to očekivao?

Pročitani stripovi: Spider-Gwen i Spider-Woman

U decenijskom (prijateljskom?) rivalitetu između dve velike izdavačke kuće poznate pre svega po superherojima, poslednjih godina Marvel je ostvario nekoliko interesantnih prednosti u odnosu na DC. Iako se ne može tvrditi da u proseku imaju bolje stripove, činjenica je da imaju bolji marketing tih stripova što se, verovatno najvažnije odrazilo pre svega na ekscesivan uspeh Marvelove filmske produkcije. Ovde čak ni ne pričam samo o sirovim brojkama – mada je fakat da Marvel pravi više filmova i njih u globalu pogleda više ljudi – koliko o cajtgajstu koji je čini se više definisan onime što rade Dizni i Marvel od onog što rade Warner i DC. Ovde ne želim da kažem da je Marvel nužno „u pravu“ a DC nužno „u krivu“ u onome što rade, koliko da samo konstatujem da što se tiče tema koje danas cirkulišu mežu konzumentima popularne kulture i tona kojim se te teme obrađuju, Marvel kao da ih bolje prepoznaje.

Ovo je slučaj i kod stripova gde Marvel, nevezano za kvalitet onoga što rade, čini očigledne napore već nekoliko godina da bude bliži, uvezaniji, reprezentativniji u odnosu na (sve globalniju) porodicu svojih čitalaca. Ovde imam na umu i tako simpatične poteze kao što je bilo prošlomesečno kreiranje varijanti naslovnih strana mesečnih svesaka sa fotografijama entuzijastičnih kosplejera, ali naravno i velike, kontroverzne kreativne odluke vezane za promene etničkog i rodnog sastava Marvelovog superherojskog ansambla.

(Napomena: naravno da je i DC imao svoju porciju sličnih momenata – ne zaboravimo HIV pozitivne likove u Green Arrow Judda Winnicka – ali kod Marvela se očigledno radi o sistemskoj inicijativi.)

Naravno da se mnogo mastila (ali i žuči) prosulo na rasprave o tome da li je ubacivanje nekavkaskih rasa na radna mesta tradicionalno rezervisana za ful metal arijevce, kao i žena na muška mesta dobrodošla diversifikacija ili cinično podilaženje sve glasnijoj social justice warrior populaciji prvog sveta, da li je u pitanju časna reprezentacija tradicionalno stereotipizovanih grupa ili puki nasrtaj na bele strejt muškarce, no na kraju dana ljude poput nas – stare, blazirane i lišene političkih agendi za koje su spremni da se potuku na internetu – zanima pre svega da li dobijamo dobre stripove. Ako je odgovor „da“ i ti stripovi su još i dobri zato što je uvedena nova rasna, nacionalna, rodna ili kakva manjinska perspektiva – pa, tim bolje.

Pročitao sam dva recentna Marvelova sestrinska serijala i imam interesantno suprotstavljene utiske o njima, a celu stvar čini interesantnim to što se radi o serijalima koji su na različite načine vezani za Spajdermen mitos, ali i na različite načine se bave konceptom ženske superherojštine.

Prvi serijal je Spider-Gwen, petodelni tekući-pa-prekinuti serijal iznikao iz Spider Gwen materijala koji je Dan Slott proizveo za potrebe svog multiverzalnog Spider-man DOGAĐAJA Spiderverse. Osmišljavanje univerzuma u kome Spider-man nikada nije postojao – jer je Peter Parker poginuo pre vremena – a njegovo mesto je zauzela Gwen Stacy u liku tinejdžerske Spider Woman je rezoniralo sa mnogo čitalaca na snažan, pozitivan način i na entuzijazam publike koja je tražila samostalni Spider Gwen serijal, Marvel je reagovao davanjem Jasonu Latouru da piše a Robbiju Rodriguezu da crta strip koji je potom izazvao salve pohvala diljem interneta i bio treći najprodavaniji Marvelov serijal u jednom trenutku, bijući i po 250.000 kopija za mesec. Ili social justice warriorsa ima više nego što smo mislili ili je ovo prilično dobar strip.

Na moje iznenađenje, Spider Gwen je ispao strip koga mi je lakše da poštujem nego da volim, odnosno projekat u kome jasno vidim vrednost i funkciju svakog pojedinačnog elementa ali me onda sve to na gomili ostavlja prilično emotivno hladnim a intelektualno nezainteresovanim.

Dakako, problem može da bude i u potpunosti na strani mojih emocija i intelekta. Ne bi bilo prvi put da muškarac u petoj deceniji života ne uspe da ostvari jaku sponu sa štivom koje obrađuje teme vezane za tinejdžerke, a fakat je i da ovom stripu ja ne mogu da pronađem ni jednu fatalnu tehničku zamerku.

Ovo je pre svega interesantna ideja za alternativni univerzum, prvo na ideološkom nivou (Gwen Stacy je decenijama arhetipska žena-u-frižideru, ženski lik ubijen/ žrtvovan da bi muški protagonist dobio motivaciju, pa je ljudski videti jednu sistematično odrađenu novu podelu uloga) ali i na čisto dramaturškom. Latour se sa očiglednim zadovoljstvom igra likovima koje poznajemo iz klasičnog univerzuma i daje im nove uloge; George Stacy kao brižni otac koji ovde ne strepi za nežnu, osetljivu ćerkicu na nišanu užasnog Spajdermena, već za svojeglavu tinejdžersku superheroinu koja beži od kuće i ne traži pomoć od tate ni kada je objektivno u gomnima; pokojni Peter Parker kao rekluzivni-možda-aspi-opsesivac; Matt Murdock kao izvanredno pogođeni mafijaški advokat; Frank Castle kao policijski inspektor sklon graničnim metodama; Jean DeWolff kao nihilistički usamljena policijska inspektorka… U ovom univerzumu Mary Jane Watson ima bend u kome Gwen Stacy svira bubnjeve, a Hobie Brown je mladi, pomalo nepažljivi crtač grafita i Spider Gwen dobrim delom odaje utisak nezavisnog omladinskog stripa u kome pored uobičajenih hipsterskih tema imamo još i tuče između Spider Woman i Vulturea iznad gradskih krovova.

Naravno, ovo je i veoma zanimljivo nacrtan strip sa Rodriguezovim vrhunskim dizajnom kostima Spider Gwen ali i sa dinamičnim prizorima borbe i kretanja, no moguće je da meni ovde najviše smeta što je opšti tretman tinejdž likova nekako… predvidivo tugaljiv. Naravno, Gwen Stacy je u ovom univerzumu izložena brojnim iskušenjima, ali ono što je samog Spajdermena uvek činilo posebnim je bila baš kombinacija jednog tragičarskog omladinskog patosa sa nezadrživim optimizmom. Latourova Gwen Stacy kao da sve vreme provodi u mračnim mislima o svojoj zloj sudbini i mada je to možda naprosto kreativna odluka da bi se pokazala sva dubina napaćene tinejdžerske duše, meni lično nedostaje malo psihološke čvrstine kod ovog lika, a koja bi ga definisala ne samo kao osobu sposobnu da preživi bol već i osobu sposobnu da iz traume izađe sposobna da inspiriše, podigne druge. Spider Gwen je, da ne bude zabune, predstavljena kao borac koji ume da preživi ali u krajnjem zbiru uhvatio sam sebe da nisam u stanuju da se sasvim identifikujem sa njenim životnim problemima – od neprijateljstva sa Kingpinom pa do rivaliteta njenog benda sa bendom Felicie Hardy – i to mi je umanjilo uživanje u ovom stripu, ali na neki način me i razočaralo u pogledu očekivanja da će Spider Gwen biti supstancijalno drugačija od brojnih klonova (bukvalno i figurativno) Spajdermena koje je Marvel kreirao tokom decenija rada.

Delom je problem i u samoj osnovnoj priči koja s jedne strane kreće in medias res, uz pretpostavku da već imamo prethodno znanje iz Spiderverse DOGAĐAJA – što je legitimna pretpostavka koju sam ja ispunio – ali onda se i avaj ne završava na ikako zadovoljavajući način, ostavljajući gomilu elemenata zapleta na pola puta (neke uvedene u samoj poslednjoj epizodi) jer se serijal ukida zbog početka Secret Wars. Ovako kako je na kraju ispalo, Spider Gwen je strip koji nema stvaran početak a onda ostaje bez ikakvog kraja pa bih u nekim zlovoljnijim trenucima mogao da ga pohvalim za teme i motive ali da se žalim na egzekuciju iako je ovo na tehničkom nivou više nego kompetentno izvedeno. No, nisam dovoljno uživao u njemu a najava da Latour i Rodriguez uskoro nastavljaju serijal, od tačke na kojoj je stao me ispunjavaju optimizmom da će možda u narednim brojevima stvari koje su mi smetale biti ispeglane i da će Spider Gwen biti ono što ja želim da ona bude – dinamičan omladinski strip sa zdravom ženskom perspektivom i inspirativnim protagonistom.

Srećom, drugi serijal koji je krenuo tokom Spiderversea i završio se desetim brojem pred početak Secret Wars mi je mnogo bolje legao i zapravo mi pružio dosta toga što mi je nedostajalo u Spider Gwen. Pričam o serijalu Spider Woman a koji je opet na svoj način jedno (blago) feminističko ispravljanje krive drine koja je deo Marvelove istorije.

Spider Woman je unekoliko problematičan lik na ime toga što su mnogi čitaoci tokom decenija bili skloni da previde komplesnosti njene karakterizacije i zadrže se samo na njenom prilično seksualizovanom izgledu. Novi serijal je u tom smislu jedno školski izvedeno preuzimanje moći, prikaz samovlasnosti lika/ žene koja se ne stidi sebe ili svojih rodnih karakteristika, ali nije samo hodajući dispanzer feminističke teorije, koja je seksualizovana samo utoliko što se ugodno oseća u svom telu ali nije nekakav ideal postmilenijumske osobe bez osećaja stida, ili drugih psiholoških nesigurnosti.

Dennis Hopeless koji je pisao ovaj serijal je prva četiri broja bio vezan za Spiderverse i Grega Landa kao crtača i mada je ovo bila solidno zabavna i dinamična multiverzalna pustolovina, tek od petog broja ovaj strip zapravo postaje ono što ga čini posebnim: street-level akciona/ detektivska ekstravaganca u kojoj Hopeless na žovijalan ali ne i farsičan način istražuje ponovno konektovanje superheroja sa svetom oko sebe. Ovde ima prostora za razne bizarno-humorističke motive (hulk-krave?!?!?) ali i za solidno rukovanje nekim teškim temama kao što su porodično nasilje i položaj životnih partnera osoba koje zarađuju s one strane zakona. Hopeless sve drži na ivici komedije, sa mnogo vizuelnih gegova i vedrog tona, ali ovo se nikada ne pretvara u sprdnju niti se likovi svode na karikature. Zapravo, čak i lik Porcupinea,  trećeligaškog superzločinca koji se isprva uvodi kao naizgled klasičan komični predah ima svoje mesto u široj priči o ljudima koji pronalaze svoju unutarnju snagu i prepoznaju svoju motivaciju da rade ono što rade i Hopeless je ovim stripom uspeo da kreira odličan ansambl koji se sastoji od nespojivih likova a koji se opet skladno dopunjuju i šalju prijatan, humanistički vajb čitaocu, kanališući izvorni džekkirbijevski superherojski optimizam ali ovog puta na jedan inkluzivniji način.

Ne tvrdim naravno da je nemoguće kako mi se ovaj strip vše dopada od Spider Gwen na ime toga što su njegovi protagonisti odrasli ali naprosto nemam utisak da je to u pitanju – Spider Woman je jednostavno veštije napisan, sa likovima koji imaju izraženije vrline, mane, karakter i duh, a crtež IZVANREDNOG Javiera Rodrigueza (ne, on i Spider Gwenov Robbi Rodriguez nisu rod) u mnogome podupire moje pozitivne impresije. Rodriguez se ovde bavi i crtežom i tuširanjem i kolorom pa je ovo izvanredno vibrantan i karakteran strip sa odličnim osećajem i za akciju i za humor. Greg Land je prva četiri broja nacrtao, da ne grešim dušu, veoma dobro, podsećajući sebe, verovatno, da ipak ume i da crta, ne samo da precrtava fotografije, ali Rodriguez je Spider Woman dao dušu, uključujući odlični dizajn novog kostima koji je lišava stigme seks objekta bez umanjivanja erotskog naboja. Posebno mi se dopada što je Rodriguez u stanju da nacrta ženu koja ima povrede zadobijene u tuči a da to izgleda prirodno i bez eksploatacijskih namera.

I Spider Woman je morao da se završi desetim brojem, zbog početka Secret Wars ali je Hopeless ovo ishendlovao dosta elegantno a pomaže i što je relansirani post-Secret Wars Spider Woman serijal sa istim kreativnim timom i istim likovima već izbacio dva broja i da je po tonu i tematici ovo direktan nastavak. Naravno, Hopeless i Rodriguez ovde idu barem jedan interesantan korak dalje rušeći jedan klasičan tabu koji se tiče žena u popularnoj kulturi. Spider Woman je u nastavku serijala trudna – a i dalje ne znamo ko je otac – a tretman njene trudnoće, brige za plod i kombinovanja ovih ozbiljnih tema sa komedijom i kosmičkom superherojskom akcijom je siguran i ubedljiv.

Ovo je do sada jedan od najboljih Marvelovih „feminističkih“ stripova možda najpre jer Hopeless nastoji da mu likovi budu u prvom redu humanizovani a onda iz njih sociopolitička agenda izlazi spontano, kroz prikaz situacija koje su, bez obzira na hulk-krave i zdravstvene ustanove u crnim rupama, realistične i relatabilne. Možda sam ja samo sa godinama izgubio simpatije prema edgy karakterizaciji koja treba da nas isprovocira na (makar internu) debatu i draža mi je humanizacija likova koji sa svojim skupovima mana i vrlina čovek radije inspirišu nego da ga na silu uteruju u tu neku (makar internu) debatu. Naravno, većinu Marvelovih serijala sa ženskim protagonistima i dalje pišu muškarci i to je svojevrsni paradoks, no ovo su ipak tek prvi, smeli ako već pomalo nespretni koraci u nastojanju da se zahvati šire u populaciju i iskoriste nove perspektive kao predložak za superherojske stripove. Hopeless i Rodriguez za moj groš obavljaju veoma dobar posao i ovo je strip koga sa zadovoljstvom nastavljam da čitam.